NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Beogradski metro: Korist pojedinačna, šteta generalna

NOVI MAGAZIN, , , ,
Profesori beogradskog Građevinskog fakulteta su, narodski rečeno, u svojoj analizi od 24. septembra (ove godine) tako rasturili plan beogradskog metroa da od njega nije ostao ni kamen na kamenu. Na sve to vlast je na sastanku 12. oktobra cinično odgovorila da profesori, navodno, nisu raspolagali odgovarajućim “ulaznim” podacima. U stvari, vlast je te “podatke” bukvalno izmislila. Građevinski fakultet je odgovorio već sutradan, 13. oktobra, potvrđujući, sa još više odlučnosti, sve svoje prvobitne primedbe

Politička ekonomija

Ne gradi se metro zbog depoa nego depo zbog metroa. Ova gotovo uzgredna rečenica u dokumentu rogobatnog naziva “Primedbe na Nacrt generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu sa elementima detaljne razrade”, koji su sačinili profesori Građevinskog fakulteta, a potpisao njegov dekan Vladan Kuzmanović, u potpunosti razotkriva “filozofiju”, motive i namere onih koji stoje iza novousvojenog projekta beogradskog metroa.
Da odmah objasnimo. Kao jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji razlog zašto za prvu liniju metroa nije određena ona (po svemu najlogičnija) koja povezuje Novi Beograd sa starim delom grada, njegovi autori (politički i stručni) ističu to što se “za nju nije mogla naći adekvatna lokacija depoa” (tj. “garaže” za metro vozove, da ipak, mada verovatno nepotrebno, napomenemo). Ne samo što to nije tačno jer je sasvim povoljna lokacija – Laudonov šanac, u blizini železničke stanice Zemun – predložena u planovima pravljenim još pre 40 godina nego se čovek neminovno zapita da li je moguće da se tekuća vlast toliko ostrvila da je potpuno izgubila kontakt s potrebama građana. U stvari, najnoviji projekat beogradskog metroa baš to i pokazuje.

PRVO, PA NAOPAKO: Metro se gradi, to je abeceda, da bi rešio određene gradske probleme: pre svega saobraćajne, a onda i prostorne i ekološke. Da bi to uspeo, neophodno je da bude usklađen s postojećom saobraćajnom infrastrukturom, lokacijom institucija i razmeštajem stanovništva. Verovali ili ne – ništa od tih uslova ne zadovoljava predlog metroa koji nameće aktuelna republičko-lokalna vrhuška.
Prvo – a to se možda dalo naslutiti iz prve rečenice ovog teksta – prva linija metroa potpuno je pogrešno izabrana. Reč je o trasi Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja. Kako je to već primećeno, ova pruga vodi “od nigde do nigde”. Naravno, misli se na činjenicu da trenutno na njenim početnim, odnosno poslednjim stanicama nema stanovništva. U tome je glavni “gvint”. Vlast računa da će na pomenutim lokacijama – kao što se u slučaju Beograda na vodi zapravo već dešava – nići nova velika naselja. Prema njenim “prognozama”, naime, “u koridoru prve linije” trebalo bi da bude 100.000 novih stanovnika i 80.000 radnih mesta. Odakle ovaj “podatak”? Teško je reći. Ono što je izvesno to je da nikakve studije niti bilo kakve analize koja bi pokazala utemeljenost ovakvih procena jednostavno – nema. A tek na osnovu takve studije, kaže se u materijalu Građevinskog fakulteta, moglo bi da se pristupi “definisanju konačnih varijanti trasa metroa planskim dokumentom”.

PREDLOG BEOGRADSKOG METROA NIJE U SKLADU NI SA SAOBRAĆAJNIM POTREBAMA NITI SA EKONOMSKOM LOGIKOM, NI SA EKOLOGIJOM NITI SA PROSTORNIM MOGUĆNOSTIMA, NI SA POTREBAMA STANOVNIŠTVA NITI SA ZDRAVIM RAZUMOM. U SKLADU JE SAMO SA POTREBAMA ALEKSANDRA VUČIĆA I USKE MADA ŠARENOLIKE (POLITIČKO-POSLOVNO-MEDIJSKE) KLIKE OKO NJEGA. TO JE NAJVAŽNIJE ŠTO O OVOM, PO SVEMU SE ČINI, PRAVOM “UDRUŽENOM ZLOČINAČKOM PODUHVATU” TREBA ZAPAMTITI

Nije teško zaključiti da je prva linija metroa tako postavljena da bi vlast što skuplje mogla da proda zemljište na pomenutim lokacijama. U vezi s tim se kao prethodno može postaviti pitanje opravdanosti, tj. smisla takvog (koncepta – ako to nije prejaka reč) razvoja Beograda. Zašto bi se Beograd tako i toliko širio? S jedne strane, vlast se žali kako se Srbija prazni (i navodno sve čini da taj proces zaustavi), a sa druge strane svojom politikom gura stanovništvo u prestonicu i podstiče to pražnjenje.
Još je možda važnija druga, sasvim specifična primedba. Naime, tako velika investicija “ne sme praviti kompromis između narodnog i privatnog interesa”, piše u Primedbama GF. U stvari, “građevinci” su još i blagi, nema tu nikakvog kompromisa; radi se o potpunom podređivanju opšteg interesa interesu nekolicine pojedinaca na vlasti i bliskih vlasti. “Investicija je takva da izlaženje u susret privatnim interesima”, kaže se dalje u Primedbama, ničim ne može biti uzvraćeno i … rezultiraće trajno poremećenom funkcijom delova ili čak celine metro sistema”. Koliko je to rešenje loše profesori GF ilustruju hipotetičkim pitanjem: “Kada bi privatni investitori Beograda na Vodi, Luke Beograd i Ade Huje” (a mi ovde dodajemo i Makiša) “sami finansirali prvu liniju metroa, onakvu kako je predložena, a što bi bilo pošteno, da li bi grad to trebalo da prihvati”? Njihov odgovor je – “NE”.
Dakle, beskompromisni su naši stručnjaci, “Beograd treba da dobije metro kakav zaslužuje” a linija Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja, bar u njegovim prvim fazama, tu ne spada. Dodatno, kada je o toj liniji konkretno reč, trebalo bi da se “postupi kao u londonskom Doklandsu. Tu su osamdesetih godina prošlog veka čitavi kompleksi lučkog sadržaja uz Temzu konvertovani u komercijalne i rezidencijalne blokove. Blokovi su povezani lakom železnicom s kontaktom prema metrou, naravno o trošku privatnih investitora.” Bedni Englezi. Kad nisu imali Vesića.
Drugo, iako su metro i nadzemni gradski saobraćaj (autobusi, trolejbusi, tramvaji) prostorno nezavisni, oni su funkcionalno zavisni. Isto važi i za odnos metroa i individualnog (automobilskog) saobraćaja. Ovi vidovi prevoza u novom sistemu dobijaju zadatak da “napajaju” metro putnicima.
Kada se pogleda aktuelni projekat vidi se da je metro postavljen daleko od najvažnijih, odnosno najopterećenijih površinskih linija GSB-a. “Već u prvoj fazi uvođenja metroa mora doći da značajnog (najvećeg mogućeg) prelaska sa individualnog transporta na metro” – kaže se u Primedbama GF. U tom kontekstu ističe se da “ključne gradske saobraćajnice odavno funkcionišu na granici kapaciteta”. Zatim se nabrajaju neuralgične tačke: raskrsnica kod Skupštine (koja 12 sati tokom dana “obrađuje” pet do šest hiljada vozila na sat); raskrsnica kod Pravnog fakulteta (više od 4.000 vozila); raskrsnice na obodima Brankovog mosta, te između ulica Mihajla Pupina i Milentija Popovića, odnosno Brankove i Pop Lukine (po šest i pet hiljada vozila u vršnim satima); most Gazela preko kojeg (prema podacima još iz 2013) prosečno dnevno pređe 152.000 vozila i 1.150 autobusa. “Na ovim koridorima rezervnih kapaciteta nema, a saobraćajni zahtevi će sa ekonomskim razvojem nastaviti da rastu. Stoga se sa ovih koridora saobraćaj s površinskih vidova transporta hitno mora prevoditi na metro”.

PRVA LINIJA (...) NE POVEZUJE NI GLAVNE GRADSKE CENTRE, NI ŽELEZNIČKU STANICU, NI KLINIČKI CENTAR, NI CENTRE OBRAZOVANJA, NITI U ŠIREM CENTRU POSTIŽE REALNU VEZU SA BEOVOZOM

Uzgred, mada takođe važno, to će imati povoljne prostorne efekte (prema podacima iz davne 1985. individualni prevoz je angažovao 90 odsto saobraćajnih površina, sada je verovatno i gore), kao i vrlo pozitivne ekološke uticaje, budući da su u Beogradu automobili postali najveći zagađivači.
Treće, glavna funkcija metroa – i to je azbuka, zar ne – jeste da pored velikih gradskih naselja spoji i ostale “obavezne tačke: najizraženija težišta poslovnih aktivnosti, centre obrazovanja, centre zdravstva, železničke stanice”. I to, kažu dalje eksperti sa Građevinskog fakulteta, mora da bude obezbeđeno “već u prvoj fazi metroa”. Ništa od toga, opet, svojom prvom linijom ne ispunjava aktuelni projekat. Ovako kako je zacrtana, “prva linija (…) ne povezuje ni glavne gradske centre, ni železničku stanicu, ni Klinički centar, ni centre obrazovanja, niti u širem centru postiže realnu vezu sa Beovozom”.

ŠTO SE GRBO RODI: Konačno, u vezi sa prethodnim, i laiku se nameće konstatacija da su kreatori (ne projektanti-izvršitelji) ovakvog metroa morali uložiti mnogo napora da zaobiđu (odnosno da njihovo uključenje u metro mrežu ostave za poslednje faze izgradnje) dva najveća beogradska železnička čvorišta – stanice Prokop i Vukov spomenik. Ili, što je zapravo verovatnije, to njima, zaokupljenim sopstvenim interesima, nije bio nikakav problem.
Zbog toga što je izbegnut Vukov spomenik morala je da se “izmišlja” nova stanica – negde u Mekenzijevoj ulici. To ne samo da donosi nove, visoke i nadasve nepotrebne troškove nego je i građevinsko-tehnički teško izvodljivo. Prokop je posebna priča. “Ne možemo da shvatimo” – čude se javno, evo, profesori Građevinskog – “da u momentu kada se gradi brza pruga ka Novom Sadu i Budimpešti ujedno ne postoji ideja adekvatne veze metroa i stanice Prokop. Potpuno je neprihvatljivo da se povezivanje Prokopa s metroom odlaže za završnu fazu… Presedanje i za korisnike metroa koji su stigli iz Batajnice i za korisnike metroa koji su stigli iz Berlina mora biti jedno – u stanici Prokop”. Ni to nije sve. Nakaradno projektovanje izaziva dodatne teškoće. “Predviđena veza (u trećoj fazi – NM) podrazumeva povijanje trase metroa prema istoku diskutabilnim radijusom horizontalne geometrije. Tako se postavlja pitanje i konstruktivnog i arhitektonskog uklapanja metro stanice u front stanice Prokop. Naglašavamo da je stanica Prokop već konstruktivno namenjena za upravan ulazak metroa”, kažu profesori građevinarstva.
Pošto prvim dvema linijama nisu povezane sve “obavezne tačke”, uvedena je i treća linija metroa. To je, opet, ne samo još više “nazidalo” cenu nego je i ta treća linija postavljena neracionalno: dobrim delom ide vrlo blizu i paralelno s prvom linijom dok, sa druge strane, Savu prelazi preblizu drugoj liniji. “Moramo reći da se sa dva mosta preko Save mogla postići mnogo bolja povezanost starog dela grada s Novim Beogradom. Da su obavezne tačke povezane u ranijim fazama, drugi most je mogao biti lociran daleko južnije, čime bi se postigla znatno bolja međusobna povezanost Novog Beograda i južnih delova grada na istočnoj strani Save (Banovo brdo i južnija naselja)”, piše u Primedbama.
Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi – govorio je čuveni pravnik (iz 19. veka) Valtazar Bogišić. Sve teškoće o kojima je dosad bilo reči mogle su biti (lako) izbegnute da je prvom linijom urađeno ono što je već na prvi pogled i infrastrukturno, i ekonomski, i ekološki, i u svakom drugom pogledu logično, tj. stručno opravdano. Dakle – da su njome povezana dva gradska jezgra, dva beogradska centra (Beograd je “dvocentričan grad”, piše u analizi GF), odnosno Opština Novi Beograd i Trg Republike s produžecima ka Zemunu, odnosno Bulevarom kralja Aleksandra ka Cvetku.

GENERACIJE STUDENATA, NE SAMO U SRBIJI NEGO I U SVETU, NA PRIMERU BEOGRADSKOG METROA ĆE UČITI KAKO DA SE IZBEGNU GLAVNA ČVORIŠTA ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA

Posledica je “vrlo slaba pokrivenost grada metroom nakon izgradnje prve linije metroa iako je ona dugačka čak 23 kilometra”. Prva faza metroa, predviđena Studijom iz 1981, od svega 13 kilometara, podsećaju građevinci, bolje je pokrivala grad nego ova sadašnja, gotovo dvostruko duža. Štaviše, ta pokrivenost će, prema novom projektu, ostati slaba sve do izgradnje treće linije metroa. To znači da u jednom još relativno dugom razdoblju niti će se na najvažnijim potezima smanjiti saobraćajne gužve, niti će biti značajnijih pozitivnih efekata na prostor i životnu sredinu, niti će najvećem delu stanovnika biti olakšan svakodnevni život.
A cena metroa je u međuvremenu sa dve milijarde evra porasla na šest milijardi. I finansiraće se, kako sada stvari stoje, uglavnom kineskim kreditima, što znači sa svim njihovim dosad uočenim negativnim posledicama. Ali to je za neku drugu priču.
Na kraju, zaključak je jasan: predlog beogradskog metroa nije u skladu ni sa čim – ni sa saobraćajnim potrebama niti sa ekonomskom logikom, ni sa ekologijom niti sa prostornim mogućnostima, ni sa potrebama stanovništva niti sa zdravim razumom.
U stvari, nije izvesno da predlog metroa nije u skladu ni sa čim. On je u skladu s potrebama Aleksandra Vučića i uske mada šarenolike (političko-poslovno-medijske) klike oko njega. To je najvažnije što o ovom, po svemu se čini, pravom “udruženom zločinačkom poduhvatu” treba zapamtiti.

Novi Beograd: Blokada blokova

“Što se novobeogradske strane tiče, ustupci privatnim investitorima vidljivi su u zoni Erport sitija. Protiv planerskih principa koji su brižljivo poštovani još od ranih pedesetih godina ovde je van oštro definisanog koridora određenog blokovima naselje ‘Ivan Ribar’, 45, 70, 61, 62 i 63, koji je garantovao dovoljan broj potencijalnih dnevnih putnika na pešačkoj distanci od buduće linije metroa koridorom Jurija Gagarina izrastao novi blok. Tako ovde linija metroa (tek u trećoj fazi) pravi devijaciju da bi se približila Erport sitiju. Verovatno bi, ne samo tehnički već i društveno najkorektnije rešenje bilo ispraviti trasu prema blokovima koji metro očekuju već četiri decenije, dok bi se Erport siti našao na desetak minuta hoda od metro stanice.
Građevinski fakultet svoje stručne stavove po pitanju metroa decenijama drži nepromenjenim i prenosi ih sa generacije na generaciju. Moramo podsetiti da su generacije sadašnjih profesora vežbe iz geodezije izvodile na obeležavanju budućih tramvajskih koloseka Novog Beograda. (…) Rane osamdesete su bile godine potpune krize, od metroa se odustalo, a tadašnje gradske vlasti su plasirale parolu ‘Tramvajem u 21. vek’. Sistemom ‘par–nepar’ bonova za benzin koji su ukinuti tek u jesen 1983. i smanjenog obima saobraćaja putničkih automobila, stanje na mostovima preko Save je i dalje bilo takvo da je ova groteskna parola pred Novobeograđanima trebalo da prikrije nemoć gradskih vlasti da reše problem saobraćaja. Čak i u uslovima tadašnjeg društvenog sistema narod je odmah odgovorio duhovitom kontraparolom: ‘Pa, tramvajem smo ušli i u 20. vek’. Građevinski fakultet niti želi niti može da se nađe na strani koja će Novom Beogradu poručiti kako će i u drugu polovinu 21. veka možda morati tramvajem. Nakon višedecenijskog sagledavanja saobraćajnih problema grada Fakultet smatra da je ne samo saobraćajno, konstruktivno, urbanistički i ekološki već i društveno jedino ispravno rešenje u kojem će prva faza metroa spojiti centre starog i novog dela grada. Ovaj stav Fakulteta ne može se promeniti”, piše između ostalog u Primedbama GF.
Možda nije u pitanju, nameće se pitanje, samo Erport siti. Na mestu današnjeg IMT-a treba da se gradi novi veliki stambeno-poslovni centar. I tamošnjem investitoru dobro bi došla jedna metro stanica u neposrednoj blizini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. oktobar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , , ,
Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.

Energetske apokalipse neće biti

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Zašto su gas i električna energija naglo poskupeli, za koje količine te cene važe, hoće li se Evropa smrzavati, da li će se kriza preliti na naš region, šta da radi Srbija

Intervju Aleksandar Kovačević, stručnjak za energetiku

Energetika je pomalo i neočekivano postala glavna evropska tema ovih dana. Cene energenata, tačnije prirodnog gasa i struje, skaču u nebo. O čemu je tu zaista reč? Preti li Evropi energetska apokalipsa ili se radi o spekulacijama ili o prolaznoj krizi? To je bila tema razgovora s našim poznatim stručnjakom za energetiku Aleksandrom Kovačevićem.

Kad se kaže da je cena gasa u poslednjih godinu dana skočila pet puta važi li to za cenu gasa generalno ili za neke manje, marginalne koje se trenutno ugovaraju na tzv. otvorenom tržištu za neke hitne potrebe?
Cena gasa je porasla na berzi gasa u Evropi. Takozvani TTF indeks cena. Naime, TTF tržište ima najbolji balans ponude iz utečnjenog prirodnog gasa, gasa iz lokalne proizvodnje, odnosno EU, gasa iz Norveške i gasa iz Rusije. Sve u svemu, reč je o marginalnim količinama jer se najveći deo trgovine odvija preko bilateralnih i dugoročnih ugovora.
Gazprom se, naravno, pojavljuje na ovom tržištu u nekoliko vidova, i to najpre kao isporučilac gasa putem Severnog toka ili gasovoda Jamal, odnosno sistema gasovoda kroz Ukrajinu, zatim kao prodavac utečnjenog gasa iz ruskih izvoznih terminala, treće, kao trgovac gasom na veliko u svim vidovima i, na kraju, kao kupac gasa za svoje podružnice u Evropi ili podzemna skladišta.
Taj indeks cena znatno je porastao. Pored toga, indeks cena gasa pokazuje da je u jedan mah cena gasa po jedinici energije prevazišla cenu nafte. To se još samo jednom desilo u prošlosti.

Da li je poskupljenje posledica povećane potražnje i zbog čega je do nje došlo. Da li je oporavak privrede posle pandemije korone jedan od uzroka ili je najvažniji uzrok?
Tržište gasa je vrlo robusno i stabilno tržište. Potrebno je da se stekne više različitih razloga da bi došlo do ovakvog skoka cena. U ovom slučaju to uključuje nagli porast potrošnje, remonte na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi u Norveškoj, pad proizvodnje u Holandiji, pad proizvodnje na delu kapaciteta u Rusiji, povećanu tražnju radi punjenja skladišta u Evropi, kao i okolnost da je tokom dužeg perioda utečnjeni gas preusmeravan na Daleki Istok, gde su cene tradicionalno više od Evropskih, a gde je došlo do rasta tražnje posle prošlogodišnjeg naleta pandemije. Jednovremeno je došlo do kvarova na transportnoj infrastrukturi za gas iz Alžira preko Belorusije, kao i Baltičkom basenu. Vremenske prilike su podstakle tražnju. Izostanak energije iz vetra takođe.

EVROPA RASPOLAŽE DOVOLJNIM UVOZNIM KAPACITETIMA I U GASOVODIMA I U TERMINALIMA ZA UTEČNJENI GAS

Ima li taj skok cene veze sa Severnim tokom 2, tj. predstavlja li i to neku vrstu pritiska da se ubrza izdavanje dozvola za rad ovog gasovoda, koje je trenutno pod upitnikom?
U nekoj meri ili možda. Ako je takva namera i postojala, ona nije mogla biti dovoljna da izazove ovakvo pomeranje cena. Možda je prilika koja se pojavila sticajem brojnih okolnosti iskorišćena da se formira neka vrsta percepcije da bi Severni tok 2 mogao ublažiti krizu.

A ima li to veze sa američkim protivljenjem ovom gasovodu, odnosno saradnji Rusije i Nemačke, pre svega?
Stavovi nemačke vlade, s jedne strane, i nemačkih sudova, sa druge strane, kao i regulatornih ustanova, sa treće, u ovom slučaju se ne podudaraju. Ne može se govoriti o tome da je cela nemačka politička i poslovna scena pozitivno otvorena za Severni tok 2 i da je to suprotno stavu Sjedinjenih Država. Pokazalo se i u toku izbora da se neke vodeće političke opcije u Nemačkoj oštro protive korišćenju Severnog toka 2, dok su neke druge na ovaj ili onaj način za to.

Pomenuli ste tečni prirodni gas. On je, pre svega iz Afrike, ali i sa još daljih destinacija, trebalo da bude neka vrsta alternative, konkurenta, zamene za prirodni gas iz Rusije. Podignuto je valjda tridesetak terminala na obalama Evrope, šta se s njima dešava, ispunjavaju li oni svoju svrhu?
Prema mojim informacijama, ne potpuno. Pristup ovim terminalima nije jednostavan niti dovoljno operativan. Ima i mnogo restrikcija u samoj infrastrukturi. Dobar primer je novi terminal u Hrvatskoj, koji je daleko manje funkcionalan nego što je mogao biti, a čija je konkurentnost u odnosu na gas iz gasovoda znatno umanjena izborom lokacije, tehnologije i kapaciteta.
Dakle Evropa se pojavljuje na tržištu utečnjenog gasa opterećena uvećanim transakcionim troškovima, pa je shodno tome u stanju da plati nižu cenu od kupaca sa Dalekog istoka.

Iz onoga što ste rekli čini se da je do nestašice u Evropi došlo zato što je gas otišao u Aziju. O čemu se tu radi?
To je jedan od uzroka, i to u dužem periodu. To je inače dugoročni trend da su zahvaljujući većoj efikasnosti infrastrukture azijski kupci u stanju da plate višu cenu gasa. Tokom pandemije u 2020. godini taj trend je kratko bio napušten jer je u Aziji došlo do smanjenja tražnje.

UKOLIKO DOĐE DO HLADNE ZIME, BIĆE POTREBNO UVEĆATI UVOZ GASA 5-10 ODSTO U ODNOSU NA PROSEK PRETHODNIH ZIMA

Prošle godine smo imali situaciju da su čak i relativno skromne cene u Evropi bile dovoljne da privuku velike količine utečnjenog gasa. Bila je situacija da je, recimo, Turska, koja je vrlo efikasno gasno tržište i vrlo dobro snabdevena gasovodima iz različitih pravaca, uvozila utečnjeni gas.

Jesu li problemi u snabdevanju nastali zbog načina na koji se Evropska unija odnosi prema tržištu gasa? Da li ona to tržište više guši ili podstiče, da li je svojom regulativom sebi napravila probleme?
Najverovatnije. Postoji problem sa regulativom tržišta u Evropi, sa poimanjem energetske efikasnosti i pristupom infrastrukturi.

Govori se i o enormnom poskupljenju električne energije. Da li je to u vezi sa zbivanjima na tržištu prirodnog gasa?
U nekoj meri. U toku je i rast potrošnje električne energije. Veliki broj elektrana na ugalj zatvoren je delimično ili potpuno. Porasle su i cene uglja u Indiji i Kini, pa se ta okolnost prelila na Evropu. Unutrašnje tržište uglja u Kini nije dovoljno fleksibilno da može da se izbori sa varijabilnom tražnjom elektrana čija je tehnička raspoloživost daleko ispod Evropskih standarda. Naime, dugi periodi nerada, tehnički ispadi dovode do toga da elektrana koja ima veliku zalihu uglja ne radi zbog kvara, a elektrana koja bi bila operativna nema uglja, i tome slično.

Da li je “Zelena agenda” uticala na destabilizaciju snabdevanja, s jedne, i na porast cena, sa druge strane?
Verovatno ne odlučujuće. Potpredsednik Evropske komisije Timermans bio je vrlo jasan u tom kontekstu. Jednostavna ekonomija kaže da bi postojanje trgovine karbo kreditima i takse na emisije trebalo da smanjuje tražnju a ne da je povećava.

Da li je “panika” na energetskom tržištu prisutna u svim zemljama EU ili samo u nekima od njih, i kojim, pre svega?
Moguće da su segmenti tržišta koji su snabdeveni dugoročnim ili ugovorima za buduću isporuku sada u povoljnijem položaju. Međutim, gasne firme ne mogu prodavati stvorene zalihe po nabavnoj već samo po očekivanoj ceni jer je to jedini način da se očuva vrednost uloženog kapitala. Taj jednostavni mehanizam implicira proliferaciju cenovnih uticaja preko celog tržišta.

Može li ova situacija imati dugoročnije posledice?
Ova situacija ponovo ozbiljno otvara pitanje konkurentnosti evropskih industrija, efikasnosti korišćenja energije u Evropi i transakcionih i regulatornih troškova. Dalji rast cena, a naročito rast cena za buduće isporuke, može dovesti do drastičnog pada industrijske tražnje, a time i nezaposlenosti i drugih problema.
Poseban rizik trpe Ukrajina, Baltičke države i Finska.

DO POVEĆANJA CENA DOŠLO JE U TRGOVINI O MARGINALNIM KOLIČINAMA JER SE NAJVEĆI DEO TRGOVINE ODVIJA PREKO BILATERALNIH I DUGOROČNIH UGOVORA

Da li će se kriza iz Evrope preliti na naš region?
Najpre, raspoložive projekcije ukazuju da postojeći mehanizmi u Evropi obezbeđuju pouzdano snabdevanje svih zemalja EU i Zapadnog Balkana tokom naredne zime. Naravno, uz prigodne cene. To, međutim, istovremeno znači i da će se prilike – što znači i kriza, ako je i koliko je bude – iz Evrope prelivati na Srbiju i naš region. No, ja bih rekao: što pre to bolje. Upotreba gasa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji vrlo je neefikasna. Tranzitni troškovi su neobično veliki. Potrebno je što pre restrukturirati upotrebu gasa koristeći se primerima zemalja izvan Evrope i Kine. Porast cena bi bio dobrodošao impuls da se javna preduzeća upuste u investicije i promene tehnologije kako daljinskog grejanja tako i distribucije gasa za široku potrošnju.
Evropska unija je potvrdila sposobnost da obezbedi snabdevanje Balkana kroz mehanizam sigurnosti snabdevanja ustanovljen u Ugovoru o Energetskoj zajednici.

Treba li građani Srbije da očekuju drastično povećanje cena energenata, tj. gasa i struje?
Bilo bi dobro da cena unekoliko poraste da bi se predupredili drastični rizici i drastične situacije koje predstoje. To bi moralo biti praćeno ambicioznim investicionim planovima u Elektroprivredi Srbije, toplanama i industrijskim potrošačima. Kamate na međunarodnim tržištima kapitala i dalje su niske. Cene energetske opreme još uvek nisu porasle srazmerno porastu cena energije. Krajnje je vreme za ambiciozni investicioni program koji bi radikalno podigao efikasnost korišćenja energije.

Da li Srbija zarad energetske stabilnosti treba više da se oslanja na zelenu energiju ili treba da još izvestan niz godina (5-10, možda više) sačuva i svoje termoelektrane. U ovoj drugoj varijanti, da li je uslov da ih modernizuje (ugradi filtere), tako da one više ne budu tako veliki zagađivači?
U periodu od pet godina nema mnogo izbora. Tokom narednih pet godina termoelektrane će biti oslonac elektroenergetskog sistema Srbije. Naime, u tom periodu nije moguće izgraditi i pustiti u pogon potrebni kapacitet novih objekata. Ulaganja u postojeće objekte na temelju davno prevaziđenih tehnoloških rešenja koja su sada predviđena ili se upravo sprovode verovatno neće doneti ništa dobro. Postojeće planove treba što je moguće pre napustiti i zameniti daleko naprednijim, ali i dalje ambicioznim investicionim zamahom.
Zelena energije je prilika generacije za Srbiju. Ogroman, slabo iskorišćeni potencijal zemljišta, biomase, geotermalne energije, sunca i vetra traži ambiciozni investicioni program koji je potrebno odmah pokrenuti da bi se prve velike elektrane pojavile na tržištu u 2025. godini. Taj investicioni program bi podigao zaposlenost i omogućio povećanje cena struje koje je potrebno u odgovarajućoj meri.

UPOTREBA GASA U SRBIJI, HRVATSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SEVERNOJ MAKEDONIJI VRLO JE NEEFIKASNA

Ono što je svakako moguće jeste da se u tih pet godina prepolovi potrošnja ogrevnog drveta kod domaćinstava, uz radikalno poboljšanje kvaliteta grejanja i smanjenja zagađenja. U periodu koronavirusa ovo bi se trebalo smatrati prioritetom svih prioriteta. Tu treba tražiti priliku da se bitno poboljša socijalni status stanovništva. Ako ne dođe do krupnih promena u regulativi i energetskoj politici, verovatno predstoje nove krize.

Sve u svemu, preti li Evropi energetska apokalipsa?
Apokalipsa je prejaka reč, ali povećanje energetskog siromaštva deluje izvesno. Ukoliko dođe do hladne zime, biće potrebno uvećati uvoz gasa za 5-10 odsto u odnosu na prosek prethodnih zima. To neće biti jeftino i može se očekivati relativno visok nivo cena u narednim mesecima. Ukoliko se to desi na početku zime i bude rešavano povećanim korišćenjem skladišta, može doći do nestašica u drugom delu zimskog perioda.
Sa druge strane, projekcije raspoloživosti infrastrukture, količina gasa i gasa u skladištima zasad ne ukazuju na značajnije nestašice. Cene, međutim, mogu ostati visoke. Ovo ne isključuje poremećaje na tržištu usled vanrednih događaja ili određenih tržišnih okolnosti. Ishod pregovora o puštanju u rad Severnog toka 2 ovde nije posebno relevantan mada može znatno uticati na cene, pa čak i neke druge tržišne situacije.
Da podsetim, Evropa raspolaže dovoljnim uvoznim kapacitetima i u gasovodima i u terminalima za utečnjeni gas.

Nova energetska paradigma

Potrebno je pregovore sa Evropskom unijom i Energetskom zajednicom u vezi s režimom trgovine karbon kreditima i učešćem na Evropskom tržištu postaviti na nove temelje koji mogu Srbiji i celom regionu doneti ozbiljna finansijska sredstva za nove investicije. Ovde se radi o pitanjima daleko većeg značaja od programa finansijske podrške Balkanu IPA III, koji je nedavno usvojen u Evropskoj uniji. Srbija ima priliku da, kao predsedavajuća Energetske zajednice, do kraja ove godine i u kontekstu Konferencije o klimatskim promenama u Glazgovu početkom narednog meseca povede ceo region u potpuno novu i znatno napredniju energetsku paradigmu.

Veliki trgovački gubici Srbije

Ovog trenutka ceo region gubi izvanrednu priliku da znatno poveća svoje učešće u Evropskom tržištu električne energije i da ostvari lukrativni izvoz hidroenergije. Mi znamo da je domaća tražnja verovatno obezbeđena domaćom proizvodnjom u Srbiji. Međutim, ta situacija implicira velike gubitke u trgovačkim prilikama. Ovog trenutka dragocen je svaki napor da se smanji domaća potrošnja električne energije, a naročito da se eliminiše velika osetljivost potrošnje na vremenske prilike. Elektroprivreda Srbije raspolaže sposobnim komercijalnim timom. Tim ljudima treba dati priliku da na najbolji način upotrebe izvanredni hidroenergetski potencijal kojim Srbija raspolaže.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 14. oktobar 2021.

Đurići i Đurići uveoci

NOVI MAGAZIN, ,
Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva

Uvodnik najnovijeg Kvartalnog monitora govori o uticaju obrazovanja na ekonomski (ali i opštedruštveni) razvoj jedne zemlje. Nakon kraće uporedne analize Milojko Arsić konstatuje da “su nivo i kvalitet obrazovanja u Srbiji približno u skladu s njenim nivoom razvijenosti”. Iz toga dalje izvlači zaključak “da je za privredni rast u narednim godinama neophodno da se unapredi kako obuhvatnost tako i kvalitet obrazovanja”.

Naravno, obrazovanje je danas (više nego ikada) nužan uslov razvoja, ali – da li je i dovoljan. Pitanje sugerišu podaci koje je izneo sam Arsić. Jer, ekonomski zaostatak Srbije, recimo za Češkom, a pogotovo Nemačkom, mnogo je veći od jaza u obrazovanju. Što znači da postoje činioci koji su značajni koliko i obrazovanje, ako nisu i važniji. Drugim rečima, stepen razvijenosti zavisi od mogućnosti da znanje dobije društveno priznanje, a onda i bude (koliko-toliko) pretočeno u imanje.

Iz toga se može zaključiti da nije dovoljno da uče samo pojedinci. Isto važi i za čitavo društvo. Pre otprilike tri i po decenije Zoran Đinđić je pisao da razvojni, tj. “evolucioni kapaciteti nekog društva ne mere se ekonomskim pokazateljima nego sposobnošću društva da uči, tj. da mobiliše svoje unutrašnje resurse. A učenje je uvek povezano s racionalnim propitivanjem vrednosti i normi koje služe kao orijentiri delovanja”.

Dakle – vrednosti i orijentiri. Na tom ispitu danas pada Srbija. Paradigmatičan je za to primer pohvala koje je predsednik Vučić uputio pripadnici svog stranačkog podmlatka Neveni Đurić. Upadanje u reč, prekidanje sagovornika, vređanje i omalovažavanje drugih učesnika u debati – to su “vrline” koje je u jednoj TV emisiji pokazala poslanica Đurić. Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva.

Zbilja, diplomci koji izlaze iz Akademije mladih lidera SNS-a kao da su izašli iz nekog talibanskog terorističkog kampa. Opašu se verbalnim dinamitom, uvuku se među ljude i naprosto se detoniraju. Pošto su to (srećom) samo jezička pirotehnička sredstva, oni te svoje diverzije mogu da ponavljaju više puta i u dužem razdoblju. Ma kako, međutim, bili dobro istrenirani, ovi SNS kadrovi vremenom se potroše, prosto imaju rok upotrebe. Tada odlaze u mirovinu – neko u ambasadore, neko u ministre, neko u direktore itd., široke su jasle javnog sektora. Ode Marko Đurić, dođe Nevena Đurić. Simbolički govoreći, naravno.

Na kraju, zbog svih Đurića koje uče da je do ustoličenja Aleksandra Vučića 2012. Srbija bila “jadna, napaćena, na kolenima”, evo samo nekoliko činjenica. U času kada je Demokratska opozicija 2000. preuzela vlast od “crveno-crne koalicije” u kojoj je aktuelni predsednik imao istaknuto mesto, Srbija je bila poražena u četiri rata i izbačena iz svih međunarodnih organizacija, počev od Ujedinjenih nacija. Bruto domaći proizvod bio je upola manji nego deceniju ranije, dok su plate svedene na trećinu. Od 2001. do 2008. godine, do početka svetske ekonomske krize, Srbija je ostvarila prosečan privredni rast od 6,6 odsto. Od 2013. do 2019, dakle do globalne krize izazvane koronom, Srbija je zabeležila prosečan godišnji rast od 2,5 odsto. I poslednje, nova vlast je 2001. zatekla javni dug nešto malo iznad 14 milijardi evra. Kada su vlast preuzeli naprednjaci, sredinom 2012, javni dug je iznosio oko 15 milijardi evra. Danas je javni dug blizu 30 milijardi evra.

Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. septembar 2021.

Vlast neće javnost

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Broj osnova za ograničenje pristupa informacijama od javnog značaja proširen je sa pet na sedam

Intervju Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partneri Srbija

Povodom 28. septembra, Međunarodnog dana prava javnosti da zna, u Beogradu će dan ranije biti održana Konferencija pod naslovom “Odbrana prava javnosti da zna”. Naslov je i ilustrativan i indikativan jer govori da to pravo ne samo da nije u dovoljnoj meri ostvareno nego je ugroženo i napadnuto. To je bio povod za razgovor sa Anom Toskić Cvetinović, izvršnom direktorkom organizacije “Partneri Srbija”, koja je upriličila skup.

Kakva su iskustva u dosadašnjoj primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja? Može li se reći da su državni organi prilično ometali i sprečavali primenu zakona?
Ovaj zakon usvojen je pre 17 godina i nesumnjivo je unapredio transparentnost u radu javnih organa. Međutim, poslednjih nekoliko godina sve je više zahteva na koje izostaju odgovori. Zbog toga se tražioci informacija sve češće žale Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Dodatno zabrinjava činjenica da mnogi organi potom ignorišu i odluke Poverenika, kojima ovaj organ nalaže dostavljanje informacija, a neki svesno radije biraju da plate kazne jer procenjuju da se to više isplati od stavljanja informacija o svom poslovanju na uvid javnosti.

Da li je problem u nedovoljno dobrom zakonu ili prosto vlast neće da dostavlja tražene informacije?
Naš zakon je dugo važio za jedan od najboljih u svetu u ovoj oblasti. Verovatno i zbog toga što propisuje da javnost ima pravo na pristup informacijama o radu organa vlasti, te obuhvata širok opseg informacija koje spadaju u ovu kategoriju, odnosno koje tražioci mogu zahtevati. Nažalost, nema tog zakona koji loša praksa ne može da pokvari. Od početka primene Zakona, put ka “najosetljivijim” informacijama bio je najteži i podrazumevao je gotovo po pravilu i žalbu Povereniku. Štaviše, neki slučajevi završili su i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Uglavnom se radi o informacijama o trošenju javnih resursa ili onima koje mogu imati političke implikacije.

Zašto vlast krije informacije od građana. Šta to govori o njenom karakteru?
Razlozi za uskraćivanje informacija mogu biti različiti, od neznanja, namere da se prikriju potencijalno koruptivne prakse ili one koje mogu naneti neku političku štetu nosiocima javnih funkcija. Setimo se neuspelih pokušaja da se dobiju snimci s naplatne rampe u Doljevcu. Međutim, razlog je često i u činjenici da se u našem društvu nikada nije dovoljno “primila” postavka da nosioci vlasti treba da polažu račune građanima. Takvu vlast onda ne možemo zvati demokratskom, u najboljem slučaju ona se i dalje uči demokratiji, a mi danas svedočimo da čak ni za to nema one već čuvene političke volje.

U toku je rad na izmenama Zakona. Kako su se državni organi ponašali tokom rada, jesu li pokazivali razumevanje za potrebe javnosti da bude informisana o državnim poslovima i bili kooperativni ili su nastojali da se zakon promeni, a da sve ostane isto?
Rad na izmenama Zakona traje gotovo pet godina. Za ovo vreme formirane su dve radne grupe za izmenu Zakona, izrađena su tri različita dokumenta, promenile su se dve vlade, a proces je i dalje u toku.
Izmenama Zakona trebalo je da se reše problemi prepoznati u praksi. Međutim, utisak je da ovaj proces zakonodavac želi da iskoristi da bi još više otežao pristup nekim informacijama. Na primer, jedan od predloga u tom smeru bio je i da se društva kapitala potpuno isključe iz zakona. Na sreću, nakon reakcije civilnog sektora i međunarodnih eksperata ovaj predlog je povučen.

PREDLAGALI SMO DA I CRKVE I VERSKE ZAJEDNICE, U DELU U KOJEM ZA SVOJ RAD DOBIJAJU SREDSTVA IZ BUDŽETA, BUDU OBVEZNICI ZAKONA, ALI TO NIJE PRIHVAĆENO

O odnosu vlasti možda najbolje govori to što je Radna grupa za promenu Zakona osnovana netransparentno i uz, osim Poverenika, isključivo učešće predstavnika organa vlasti. Utisak je da je njihova motivacija u ovom procesu bila da se dodatno ograniči, tj. oteža pristup informacijama. Slikovit primer za to je i činjenica da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odbilo zahtev grupe nevladinih organizacija za pristup informacijama o radu ove Radne grupe. U proces smo Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija i ja uključeni tek nakon apela Nacionalnog konventa EU premijerki Brnabić. Međutim, odgovor na pomenuti zahtev za pristup informacijama nikada nismo dobili.

Da li je u važećem zakonu nešto popravljeno i šta?
Dobre strane Nacrta su da je proširen krug obveznika Zakona, povećane su kazne za nedostavljanje informacija, predloženo je raspisivanje javnog konkursa za izbor Poverenika, precizirani su i sa drugim propisima usklađeni pojedini pojmovi.

I ovlašćenja Poverenika su povećana, o čemu je reč?
Predloženo je da Poverenik može da kazni za prekršaj organ koji ne postupi po zahtevu, a povećane su i kazne koje Poverenik može da izrekne za neizvršenje rešenja ovog organa. Takođe, daje se mogućnost da Poverenik formira i područne kancelarije, što bi trebalo da olakša komunikaciju sa organima vlasti i građanima u lokalnim zajednicama.

Šta nije popravljeno, odnosno ima li izmena koje je civilno društvo predlagalo, a nisu prihvaćene?
Civilno društvo se, pre svega, protivilo uvođenju bilo kojeg novog osnova za ograničenje prava. Većina naših predloga u tom smislu je usvojena, ali je ipak broj osnova za ograničenje pristupa proširen sa pet na sedam. Na primer, sada se predlaže ograničenje pristupa informacijama o postupcima Pravobranilaštva. Takođe, predlagali smo da i crkve i verske zajednice, u delu u kojem za svoj rad dobijaju sredstva iz budžeta, budu obveznici Zakona, što nije predviđeno aktuelnim Nacrtom.

U POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA SVE JE VIŠE ZAHTEVA ZA INFORMACIJAMA NA KOJE IZOSTAJU ODGOVORI

U materijalima za konferenciju piše da Vlada Republike Srbije nijednom nije obezbedila da se neko od obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika i sprovede? Kako je to bilo moguće?
Do toga nije došlo zbog pomenutog nedostatka političke volje i opšteg odnosa vlasti prema javnosti. Kako nije bilo posledica za nepostupanje Vlade, tako nije ni došlo do promene ovakve prakse. Nažalost, ni aktuelni Nacrt ne nudi rešenje za ovaj problem već zadržava odredbu koja nikada dosad nije bila primenjena.

Možda je ključni problem nadzor nad sprovođenjem zakona. Šta je rasprava o izmenama Zakona u tom smislu donela i da li je bilo otpora da se to reguliše na valjan način?
Upravni inspektorat, koji je inače u sastavu Ministarstva za državnu upravu, već godinama ne sprovodi adekvatno nadzor nad primenom Zakona. Pre svega tako što uopšte ne pokreće postupak inspekcijskog nadzora. Predlog civilnog sektora da se inspekcijska ovlašćenja prenesu na Poverenika, nažalost, nije prihvaćen. I dalje stojimo iza tog predloga jer ima utemeljenje u praksi i iskustvu Poverenika, kao i sličnom rešenju iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, prema kojem ovaj organ takođe vrši nadzor.

Na kraju, šta očekujete od predstojeće Konferencije?
Pored obeležavanja Međunarodnog dana prava javnosti da zna, na Konferenciji 27. septembra želimo da s kolegama iz civilnog sektora, medija, Poverenika, međunarodnim ekspertima SIGMA razgovaramo o predloženim izmenama Zakona i njihovim efektima na prava građana i rad medija. Takođe, govorićemo o tome na koji način civilni sektor i mediji mogu dalje da doprinesu unapređenju transparentnosti vlasti. Kao i na prethodne događaje koje smo organizovali sličnim povodom, pozvali smo predstavnike resornog ministarstva, sa željom da obrazlože svoje stavove i predloge, ali se, bar do časa kada razgovaramo, još nisu odazvali pozivu

Više prava – policiji

U pripremi je i novi zakon o policiji. Kakav je njegov odnos prema pravima građana?
Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima predlaže niz rešenja koja mogu imati negativne posledice na ljudska prava i slobode. Među njima najviše zabrinjavaju odredbe koje predviđaju sprovođenje masovnog nadzora u javnim prostorima, i to obradom biometrijskih podataka građana, tj. korišćenjem sistema za automatsko prepoznavanje lica. Upotreba jednog ovakvog sistema predstavlja rizik po pravo na privatnost svih građana, ali može negativno uticati i na druga prava i slobode, poput slobode govora i izražavanja ili slobode okupljanja. Iskustva iz zemalja poput Kine govore da se upravo ovaj sistem koristi za borbu protiv političkih neistomišljenika.
Takođe, Nacrtom se predviđa i zabrana otkrivanja identiteta policajaca na dužnosti. Tako, predlagač paradoksalno pruža posebnu zaštitu privatnosti policajcima, dok se u privatnost građana invanzivno zadire upotrebom novih sistema obrade podataka. Takođe, Nacrt na više mesta proširuje ovlašćenja resornog ministra i daje prostor za dodatnu političku kontrolu policije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 23. septembar 2021.

Srbija i Kina: Trostruko zagađenje

NOVI MAGAZIN, , ,
Kina je dosad u Srbiju plasirala najmanje 10 milijardi dolara. Još pola te sume je dogovoreno iako ne i ugovoreno. Šta je taj novac doneo Srbiji

Pred kamerama zelena agenda i klima, a kada se kamere isključe – Kina, Kina, Kina. Tim rečima je predsednik Aleksandar Vučić opisao atmosferu na 16. Bledskom strateškom forumu održanom prošle nedelje (1. i 2. septembra) na poznatom slovenačkom jezeru.
Kina je ovih dana bila glavna tema i u Srbiji, ali, nasuprot Bledu, upravo zahvaljujući događaju pred kamerama. Naime, kamere u jednoj fabrici kineske kompanije Ziđin, nekadašnjem RTB “Boru”, snimile su nedavno (23. avgusta) kako direktor Lan Šicong šutira radnika inženjera Nenada Jankucića. Kinez se posle izvinio pravdajući se da “nije dovoljno dobro upoznao kulturološke navike u Srbiji”. Očigledno nije. U Srbiji prvo isključe kamere.
Šalu na stranu, nije to prvi kulturološki šok koji su Kinezi doživeli na “brdovitom Balkanu”. Nekoliko meseci pre ovog, avgustovskog, u junu su se službenici obezbeđenja firme Linglong u “ravnom Banatu”, tj. Zrenjaninu, silno iznenadili kad su saznali da nemaju pravo da sprečavaju novinare da rade svoj posao. Ne bar tako otvoreno kao što su to činili.
I još jednom šalu na stranu – mada tu zapravo nema ništa smešno – ipak pomalo čudi da Kinezi još nisu stigli da savladaju naše kulturne običaje kad su kamerama premrežili čitavu zemlju, a i kad su već tri godine sponzor Super i Prve fudbalske lige Srbije. (Uzgred, neki tvrde da je, bez obzira na ne naročito visok nivo srpskog fudbala, suma od 1,26 miliona evra, tj. 420.000 evra po godini, mala i pre svega rezultat političkog dila, odnosno želje da ekološki vrlo sumnjiva investicija u Zrenjaninu – reč je o proizvodnji guma – stekne širu popularnost.)
Sa druge strane, da se vratimo na glavnu priču, ako se imaju u vidu domaća saobraćajna i sportska kultura, možda su se Kinezi zapravo sasvim adekvatno poneli.

NEISPUNJENA OBEĆANJA: Negde početkom ove godine, u februaru, predsednik Vučić je slavodobitno, kako samo on to ume, objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Informacija se, što se ne dešava često, pokazala kao tačna. Ipak, kada se malo bolje pogledaju brojevi, “osmeh se ledi na licu”.
Naime, 2010. izvoz je iznosio svega sedam miliona dolara, dok je uvoz bio gotovo 1,2 milijarde. U prošloj godini pak izvoz se kretao oko 350 miliona, a uvoz premašio 3,3 milijarde USD.
Ko je za privredu Srbije važniji: Bosna i Hercegovina ili Kina?
Jer evo, u Bosnu izvozimo gotovo pet puta više nego u Kinu – 1,5 milijardi dolara, a uvozimo 600-700 miliona dolara. Nije da trgovina s Kinom nije važna, ali zašto se zapostavlja trgovina sa Bosnom i Hercegovinom?

PRVO ZAGAĐENJE SE ODNOSI NA PRIRODNU SREDINU KOJE SU ISKUSILI STANOVNICI SMEDEREVA I BORA I OKOLINE, A VELIKA JE OPASNOST DA ĆE SE ISTO DOGODITI I U ZRENJANINU

Izneverene nade plus neispunjena obećanja – tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati ekonomska (ali i ne samo ekonomska) saradnja između Srbije i Kine. Sa “srpskog stanovišta” naravno jer kineske želje i očekivanja ne znamo, mada se čini da sve ovo dosad ide više njima u prilog.
Srbija Kini posle petooktobarskih promena dvehiljadite počinje da se okreće krajem te decenije. Naime, 20. avgusta 2009. s Kinom je potpisan (potpisao Mlađan Dinkić) Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture. Iako se ovaj sporazum odnosio samo na jednu oblast, računalo se, makar u Srbiji, da smo na taj način stavili nogu u vrata i potencijalno ih širom otvorili za srpsku robu. Sledeći korak bilo je učešće Srbije na svetskoj izložbi EXPO 2010 u Šangaju, gde se predstavila, između ostalog, i projektom internet-portala pod nazivom “SerbiaBusinessNetwork.com”. Bazu je činilo 88 projekata spremnih za ulaganja ili strateška partnerstva, u pojedinačnoj vrednosti od 50 hiljada do više od 100 miliona evra. Godinu dana kasnije, 20. juna 2011, u Privrednoj komori Srbije održan je veliki sastanak sa 120 kineskih privrednika iz 55 kompanija. Onda je došlo do promene vlasti, a posle manje-više znamo šta se dešavalo.
Danas je, pojedinačno po zemljama gledano, Kina kao spoljnotrgovinski partner sa (blizu) 3,7 milijardi dolara izbila na treće mesto: prva je Nemačka sa ukupnom razmenom od 6,1 milijardu, a druga Italija sa 3,8 milijardi USD. Međutim, dok je kao zemlja iz koje najviše uvozimo izbila na drugo mesta (pretekavši Italiju i Rusiju), kao zemlja importer iz Srbije Kina je tek na 17. mestu. Zato nije čudo da je trgovinski deficit Srbije ubedljivo najveći s Kinom – gotovo tri milijarde dolara (druga je na toj listi Nemačka, s kojom imamo deficit od 1,1 milijardu dolara).
Ovo nije rezultat samo nesposobnosti – ma šta inače o njima mislili – srpskih privrednika. Naime, dobar deo uzroka je u zatvorenosti kineske ekonomije. Ne znamo koliko će nam od toga biti lakše, ali to ne važi samo za Srbiju.
Svojom inicijativom “Pojas i put” Kina je privukla mnoge zemlje jer ko ne bi poželeo tako velikog, moćnog i partnera u ekonomskom usponu. Međutim, nade praktično svih među njima brzo su se izjalovile. Među 17 zemalja koje ulaze u taj krug (u početku je bilo 16+1, a onda je u njega ušla i Grčka, pa je sad 17+1) odavno tinja nezadovoljstvo. Tih 17 zemalja sada sve otvorenije traži da se Kina više otvori, pogotovu što je članica Svetske trgovinske organizacije i obavezna je da poštuje njene standarde. Ako je već tražila, kažu analitičari, da joj se prizna status tržišne ekonomije, onda bi Kina morala i da se ponaša u skladu s tim statusom, što znači da svoje granice više otvori za stranu robu. Štaviše, Kina se i u okviru inicijative 17+1 obavezala na otvaranje tržišta, ali to radi veoma sporo. Od potpisivanja “pisma o namerama” do potpisivanja sporazuma prođu godine, pa se onda čeka na početak primene, tako da ove zemlje nisu zadovoljne ni brzinom niti obimom kojim kineska strana ispunjava svoja obećanja.
Posebno bi, ističe se, to moralo da važi za Srbiju jer ona ima i mnogo kineskih kredita, pa bi nekako bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. Primećuje se i da je u nekim drugim zemljama, s kojima nema tako bratske odnose, Kina ulagala u fabrike čije je proizvode posle uvozila. Sa druge strane, konstatuje se da ni Srbija nije baš pokazala neku agresivnost u svojim zahtevima za boljom prohodnošću svoje robe na kinesko tržište. Šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom od stotinjak zaposlenih, posebno je pitanje; retoričko, razume se.
Sve u svemu, Kina nije ispunila svoja obećanja u pogledu otvaranja tržišta, a ni naši lideri nisu ispunili svoja obećanja o plasmanu robe u Kinu.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Pomenuti Sporazum iz 2009, kao što mu i ime kaže, odnosio se pre svega na infrastrukturu. Pri čemu su se početne želje Srbije potpuno izjalovile. Ideja je, naime, bila da se putevi grade putem koncesija. U skladu s tim je i politički prebeg petooktobarac Velimir Ilić, kao ministar građevinarstva u Vučićevoj (formalno Dačićevoj) vladi, novembra 2013. rekao da će se deonica od Beograda do Čačka na Koridoru 11, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije. Pisao je već o tome Novi magazin (v. br. 347 iz 2017), ali nije naodmet ovde ponoviti. Ilić je tada objavio “veliku zainteresovanost Arapa i Kineza” i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin–Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije.

DRUGO ZAGAĐENJE JE MORALNO. POSLOVNI ARANŽMANI S KINEZIMA PRAVI SU GENERATOR KORUPCIJE. ONI SE KORISTE ZA ISISAVANJE NOVCA IZ BUDŽETA I PREBACIVANJE U PRIVATNE DŽEPOVE, ČIME SE DOPRINOSI BOGAĆENJU LJUDI NA VLASTI I ONIH BLISKIH VLASTI. NA TAJ NAČIN KINA ZAPRAVO FINANSIRA OPSTANAK AKTUELNOG REŽIMA

Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Ipak, to nije značilo prekid pregovora. Naprotiv, naredne 2016. Vlada Srbije s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, po istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor s kineskim bankama vredan 208 miliona evra, koje će finansirati izgradnju. U martu 2017, dakle posle silnih peripetija, konačno i svečano počinje izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara, pod uslovima potpuno različitim od onih koji su obećavani na početku.
To, međutim, nije sve. Već tada poznavaoci nisu skrivali čuđenje: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
Most preko Save kod Ostružnice, dug 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin–Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 to je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide “višak” od 60 i kusur miliona evra?
Ovaj primer, da ne bude zabune, nije nikakav izuzetak nego pravilo. Šta god da (g)rade Kinezi, znatno je skuplje nego kada to čine naše firme.
Finansije su posebna priča. Kineski krediti su, naime, znatno nepovoljniji nego kada se novac pozajmljuje od međunarodnih banaka. Recimo, kamatna stopa kod Kineza ide i do tri odsto godišnje, na šta se još dodaje provizija za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto od cele sume, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa, recimo, Evropske investicione banke je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Pored toga, njeni krediti su na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što prve ponovo čini znatno povoljnijim.
Izgradnja kineskog industrijskog parka u Borči sa oko 400 kompanija najavljena je još 2017, a trebalo je da otpočne 2018. i da do danas već uveliko bude u pogonu. Uskoro će i kraj 2021, a nijedan ašov nije zaboden. Umesto visokotehnoloških, u Srbiju dolaze firme “prve generacije”, tj. one koje odlikuje upotreba starih i “prljavih” tehnologija – rudarstvo, metalurgija, gumarstvo – baš kao što su pomenuti HBIS, Ziđin i Linglong.
U tome je – u zagađenju koje proizvode – i najveći problem s kineskim investicijama u Srbiju. I to i jedno i drugo, i zagađenje i investicije, uzeto u najširem smislu. Dakle, kada je reč o investicijama, ne samo materijalnim nego i moralnim (običaji ponašanja) i intelektualnim (u smislu ideja i ideologije koje se plasiraju.

TREĆE ZAGAĐENJE JE MENTALNO. KINA, KAO ŠTO SMO VEĆ IMALI PRILIKU DA SE UVERIMO, SA SOBOM DONOSI ANTIDEMOKRATSKO I ANTILIBERALNO UREĐENJE, PROTEŽIRANJE VREDNOSTI I MODELA PONAŠANJA KOJI NISU U SKLADU SA EVROPSKIM I DRUŠTVO NADZIRANO I STROGO KONTROLISANO OD VRHA VLASTI

U skladu s tim, “ekološki akcidenti” koje smo uvezli s kineskim parama, robom i kadrovima trostrukog su karaktera. Jedno je zagađenje prirodne sredine koje su iskusili stanovnici Smedereva i Bora i okoline, a velika je opasnost da će se isto dogoditi i u Zrenjaninu.
Drugo je moralno. Poslovni aranžmani s Kinezima pravi su generator korupcije. Oni se koriste za isisavanje novca iz budžeta i prebacivanje u privatne džepove, čime se doprinosi bogaćenju ljudi na vlasti i onih bliskih njoj. Na taj način Kina zapravo finansira opstanak aktuelnog režima.
Treće zagađenje je mentalno. Kina, kao što smo već imali priliku da se uverimo, sa sobom donosi antidemokratsko i antiliberalno uređenje, protežiranje vrednosti i modela ponašanja koji nisu u skladu sa evropskim i društvo nadzirano i strogo kontrolisano od vrha vlasti.

Bosi po trnju

Privredni odnosi s Kinom relativno su novijeg porekla. Za vreme komunističkog perioda trgovina s Kinom praktično nije postojala. Razlog: Titova Jugoslavija je u Mao Cedungovoj Kini označavana kao izdajnik marksizma-lenjinizma, odnosno izdajnik komunizma.

Stvari su sa mrtve tačke krenule početkom devedesetih, kada je Srbija, tačnije Miloševićeva Jugoslavija, bila pod sankcijama. Tada je Srbija uzela kredit od Kine od 300 miliona dolara koji je trebalo da vrati u robi, prevashodno u traktorima. Međutim, kada je brod doplovio u Šangaj, u daleki kraj, kako kaže ona rodoljubiva pesma, tj. kada je prvi kontingent traktora iz IMT-a stigao u šangajsku luku, Kinezi su ih vratili kao navodno slabog kvaliteta. Na sumnju da je zaista bio sporan kvalitet već da je u pitanju kineska patka upućuje zla sudbina poznatih srpskih biznismena Nikole Pavičića, direktora Sintelona iz Bačke Palanke, i Miodraga Babića, direktora vršačkog Hemofarma. Ovi naši ugledni privrednici, na čelu ponajboljih firmi, u skladu s novouspostavljenim prijateljskim odnosima s Kinom, kao i mnogi drugi, pošli su u Kinu da šire poslove i tržište. Osnovali su zajednička preduzeća, što je bilo jedino moguće po kineskim zakonima. Posle nekoliko godina obojica su se vratila iz Kine i bez preduzeća i bez uloženog kapitala. Jednostavno su najureni.

Strateški partneri

Vučić na Bledskom forumu – očekivano – nije propustio priliku da se pohvali kako su dva najveća izvoznika iz Srbije kineske firme – HBIS (Železara Smederevo, gvožđe i čelik) i već pomenuti Ziđin (bakar). Dakle – sirovine. Nije predsednik shvatio da izvoziti goli metal baš i nije neki uspeh i da svedoči o nerazvijenosti srpske privrede. Čijem unapređenju u proizvodnju viših oblika prerade Kinezi, bar zasad, nisu praktični ništa doprineli.
To na pravu meru svodi i navodno “strateško partnerstvo” kojim se Vučić takođe veoma ponosi između Kine i Srbije. Pre će biti da Srbija služi kao stopa na koju će se kineski zmaj osloniti u svom pohodu ka Evropskoj uniji. Uostalom, “gabariti” dve zemlje govore sami za sebe: Kina – površina 9,6 miliona kvadratnih kilometara, milijardu i 400 miliona stanovnika, bruto domaći proizvod 14.300 milijardi dolara; Srbija 88.300 km2 (bez Kosova 77.500 km2), sedam miliona stanovnika, BDP 50 milijardi USD.


Najveći broj ovih kredita nije dospeo jer su svi uzeti u poslednje dve-tri godine, a grejs period je po pravilu pet godina.
Na ovo se mogu dodati dogovoreni iako još neugovoreni krediti od oko 1,5 milijardi (deo za metro čija je ukupna vrednost inače šest milijardi dolara, i drugi za prugu Beograd–Niš–Preševo, ukupne vrednosti dve milijarde USD), što zaduživanje Srbije podiže na 7,5 milijardi USD.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. septembar 2021.

Presto

NOVI MAGAZIN, ,
Osvajanje Cetinja sa srpskog stanovišta predstavlja zauzimanje još jedne, možda i poslednje ključne kote u izgradnji “srpskog sveta”, koji se pak sve više otkriva kao eufemizam za jednu (i manje-više jedinstvenu) srpsku državu

Srpska pravoslavna crkva se (takozvanim litijama) direktno umešala u politički život Crne Gore i postala ne samo glavni faktor promene vlasti nego i, nakon toga, prvorazredni politički činilac generalno. Otuda je i inauguracija njenog velikodostojnika prestala da bude samo crkveno već je postala pre svega političko pitanje.

U stvari, SPC već odavno, pune tri decenije, pokazuje velike ambicije. Kako je to još devedesetih pisao Desimir Tošić – inače veliki vernik koji je za sve vreme svog poluvekovnog života u emigraciji redovno slavio slavu i Božić po julijanskom kalendaru – SPC “želi da bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom”. Tošić je još govorio o “ubitačnoj crkvenoj politici koja stvara veliki haos u našem društvu”, da ona želi da “posle komunističkog ‘vjeruju’ nametne svoje ‘vjeruju’”, da “učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “Srpska pravoslavna crkva nikada za poslednjih 200 godina nije bila toliko reakcionarna kao što je danas”.

Nova crnogorska vlast, tačnije Vlada, na čelu s premijerom koji je mandat praktično dobio ne od naroda i u Skupštini nego od jednog crkvenog vladike (u međuvremenu preminulog mitropolita Amfilohija Radovića) i u manastiru, nije uspela (ako je uopšte i htela) da smanji podele u društvu i umiri tenzije.

Štaviše, čini se da Crna Gora klizi – ili je tačnije reći grabi – ka kleronacionalizmu. Čega je gušenje slobode i demokratije sastavni deo. Recimo, prvi potez novog rukovodstva državne televizije bio je da ukine emisiju “Teleskopija” poznate novinarke Tamare Nikčević. Da je to uradio Milo Đukanović, u Beogradu bi se jauci čuli do neba.

Najava ustoličenja vladike Joanikija na Cetinju izazvala je oštre reakcije crnogorske (uz sve relativizacije) građanske javnosti: 22. avgusta su u gradu pod Lovćenom održane velike demonstracije. Skupština i gradonačelnik prestonice, čije je inače Cetinjski manastir vlasništvo, zatražili su da se ceremonija izmesti negde drugde, predsednik Crne Gore uputio je apel istog sadržaja obećavši još da će u slučaju negativnog odgovora i sam učestvovati na protestima najavljenim za 5. septembar.

Premijer Zdravko Krivokapić je zbog toga optužio Đukanovića da je zapravo pravi inicijator demonstracija, dok je (budući) mitropolit Joanikije protivnike ustoličenja na Cetinju prokleo, doduše samo posredno, nazvavši ih ipak i uprkos svemu – “braćom”. Aleksandar Vučić je rekao da će odluku o odlasku na Cetinje doneti u utorak ili sredu. Do zaključenja ovog broja NM odluke nije bilo. Krivokapić je u međuvremenu, da ne bi “davao nikakve povode”, od odlaska na Cetinje odustao – kao da je on uopšte povod i kao da bi njegov odlazak ili neodlazak bilo šta promenio – Joanikije, međutim, nije.

Nije pomislio da braći – ako ih zaista smatra braćom i jednakima – učini ustupak čak i ako misli da njihov zahtev nije opravdan. Tako bi zaista doprineo miru – ako mu je do mira zbilja stalo. Ovako, kao da se istorija ponavlja, i srpski (po)glavari – bez obzira da li u mantijama ili građanskim odelima, ponašaju se po principu “sila Boga ne moli”. Samo što su pre 30 godina sveštenici blagosiljali ratnike, a danas ratnici blagosiljaju sveštenike.

Osvajanje Cetinja sa tog, srpskog stanovišta predstavlja zauzimanje još jedne, možda i poslednje ključne kote u izgradnji “srpskog sveta”, koji se pak sve više otkriva kao eufemizam za jednu (i manje-više jedinstvenu) srpsku državu.

Ima li nade da će SPC popustiti i promeniti svoju odluku? Ima. Mada, što reče Sartr, nada je stvorena za one za koje nema nade.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. septembar 2021.

Moramo pružati otpor, makar bilo uzaludno

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva minuta snimka nesreće kod Doljevca, a sudija koji u tom predmetu sudi ta dva minuta ne vidi, bilo je samo jedno od pitanja za sagovornika Novog magazina

Intervju Vladimir Beljanski, advokat

Pravosuđe je u poslednje vreme po više osnova i na razne načine izazivalo povećanu pažnju javnosti. Tako je i povoda za razgovor sa advokatom Vladimirom Beljanskim, predsednikom Advokatske komore Vojvodine, bilo napretek.

Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav koji se odnose na pravosuđe. Kako vi vidite te izmene, vode li one povećanoj kontroli pravosuđa ili njegovoj većoj nezavisnosti od izvršne vlasti i političkih moćnika?
Skupština je donela odluku o početku postupka za izmene Ustava. O izmenama se već dugo govori, a imam utisak da je bez potrebe stvorena konfuzija u javnosti. Ministarstvo pravde iz prethodne Vlade sačinilo je predlog ustavnih amandmana, dva puta poslalo predlog Venecijanskoj komisiji i organizovalo seriju javnih rasprava o tim amandmanima. Ispostavilo se da je ovo bio pogrešan put jer Ministarstvo pravde nije ovlašćeno da predloži izmene Ustava. U postupak za izmene Ustava kreće se odlukom Skupštine, a ne predlogom amandmana od ministarstva. Sada je doneta takva odluka, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo formirao je novu radnu grupu za izmene Ustava. U ovom trenutku znamo za koje članove Ustava će biti sačinjen predlog za izmene, ali ne znamo da li će to biti urađeno Ustavnim zakonom ili amandmanima na Ustav. U svakom slučaju, nakon predloga Radne grupe trebalo bi da se ponovo organizuje javna rasprava, da se predlog ponovo uputi Venecijanskoj komisiji, da se dvotrećinskom većinom predlog usvoji u Skupštini i da se organizuje referendum. Dakle, postupak je komplikovan, tako da je najavljeni plan da će se sve to završiti do kraja godine veoma ambiciozan. Tim pre što smo dosad imali mnogo praznog hoda i izgubljenog vremena. Moguće je da će nova radna grupa koja, prema informacijama kojima raspolažem, trenutno završava posao, predložiti značajno drugačija rešenja od onih o kojima se dosad govorilo.

VLADIMIR BELJANSKI: VLAST ĆE POKUŠATI DA PREUZME I ADVOKATURU

Razlog zbog kojih se pristupilo izmenama upravo je povećanje nezavisnosti pravosuđa i pokušaj umanjenja političkog uticaja na pravosuđe. Teško je proceniti šta će se postići izmenama jer još uvek ne znamo kakve će se izmene predložiti. S jedne strane, težnja svake autoritarne vlasti je da se iz jednog centra moći upravlja svim delovima društva i države. Sa druge strane, demokratija podrazumeva podelu vlasti, a upravo je sudstvo jedna njena grana. Ta podela nije apsolutna i postoje preplitanja nadležnosti i međusobni uticaj sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. Međutim, ako izvršna vlast ima očiglednu supremaciju i uz stvaranje države u kojoj je sve u rukama jednog čoveka, tada smo daleko od demokratije i vladavine prava.
Postoje delovi izmena Ustava oko kojih mislim da je postignut konsenzus, a to je, recimo, da sudije više ne treba da imaju tzv. probni period od tri godine već da odmah treba da imaju stalnost funkcije. Ono oko čega se nije postigao dogovor, a to je možda i najosetljivije pitanje, jeste sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca jer je to poseban centar moći koji će, ako ne bude imao punu stručnu samostalnost i većinsko predstavljanje od sudija, biti možda i lošije rešenje nego sadašnje prema kojem Skupština bira sudije. Tihi rat oko sastava ovih tela upravo ukazuje na potrebu da se zadrži što veća kontrola izvršne vlasti nad sudstvom.

Kako biste ocenili sadašnje stanje u pravosuđu? Svedoci smo da vladajući političari često komentarišu rad sudova, kako vi to razumete i objašnjavate. Može li se to uopšte objasniti?
Problem javnog komentarisanja predmeta svakako je nedopušteni pritisak na sud. Takve pojave smo u manjoj ili većoj meri imali u svim prethodnim vladama. Za vreme Koštunice sudije i advokati su hapšeni noću pred kamerama, sa upadanjem u stanove kao da se radi o najopasnijim kriminalcima. Kasnije su svi oslobođeni. Snežana Malović kao ministarka pravde komentarisala je postupke koji su u toku i na najgrublji način povređivala pretpostavku nevinosti. Sada Vučić i drugi ministri to čine, ali sve to, po mom mišljenju, predstavlja više politički marketing nego ozbiljan pritisak na sud. Podjednak, ako ne i veći problem su nevidljivi konci i odnosi između pojedinaca u vlasti, službi i pojedinih sudija i tužilaca koji će postupiti onako kako se od njih traži ili očekuje. Poslušnost je ovde uvek bila najbolji put za napredovanje. Ulogu u takvim aktivnostima svakako imaju i advokati. Kad govorimo o korupciji najčešće se misli na davanje i primanje mita, odnosno konkretnu materijalnu korist, lukrativne motive i potkupljivanje. Korupcija je daleko više prisutna u svojim drugačijim pojavnim oblicima, a to je trgovina uticajem i činjenje “usluga” jer se onome ko tako postupi otvaraju nove perspektive ili mu se bar neće vaditi “kosturi iz ormara.

Jedno su ti direktni pritisci, ali postoji li nešto u društvu, u društvenoj atmosferi, u opštim društvenim prilikama – političke tenzije, kriminal, sumnjičenja, medijska scena – što negativno utiče na pravosuđe? I kako, u kom smislu?
Pravosuđe je sastavni deo države i društva. Ne može se očekivati da sudstvo bude imuno na epidemiju nekulture, površnosti i snishodljivosti prema jačem. Uz sve to prisutna je nikad manja odgovornost za iznete stavove u javnosti, bez obzira na to da li se radi o vrednosnim sudovima ili činjenicama. Nedavno sam pročitao tekstove i polemiku Vesne Pešić i Branka Milanovića o tezi da je Srbija zamenila demokratiju za ekonomski rast. Pojednostavljeno, mi smo se odrekli istine, dostojanstva i brojnih drugih prava zarad novca. To se kaže: prodali smo se. I prodali smo se za mali novac, tek da većina ne bude jako gladna. Dobili smo malo komfora, udobnu sofu i hipnotizerski TV program koji ponižava osnovne ljudske vrednosti. I da, to negativno utiče na pravosuđe, na sudije, na advokate, tužioce, kao i na svakog pojedinca. Čak i kada se trudimo da se izdvojimo i izolujemo u svoje male svetove, da se sklonimo od svega toga, u tome nećemo uspeti jer naš svet čine i svi oko nas s kojima kroz posao ili privatno imamo svakodnevnu komunikaciju. Pravosuđe ne može da funkcioniše van osnovnih pravila u kojima se kreće celo društvo, van zajedničke kulturne paradigme.

ZA VREME KOŠTUNICE SUDIJE I ADVOKATI SU HAPŠENI NOĆU PRED KAMERAMA, SA UPADANJEM U STANOVE KAO DA SE RADI O NAJOPASNIJIM KRIMINALCIMA

Kako tumačite nedavni izbor sadašnjeg Republičkog tužioca Zagorke Dolovac za treći mandat?
Poverenje građana u pravosuđe veoma je važno. Upravo odatle sudije i tužioci treba da crpu snagu za nezavisan i samostalan rad. Da bi se stvorilo poverenje pravosuđe mora da pokaže da postoji i da ga predvode ljudi koji će uvek javno istupiti kad se njihova organizacija izlaže pritiscima ili napadima, kad se kompromituju postupci koji su u toku ili kad se javno iznose dokazi koji ne smeju da budu obelodanjeni pre sudskog postupka. Ovo se odnosi na predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na Republičkog tužioca, ali i na predsednika Ustavnog suda koji nije deo pravosuđa, ali je svojom praksom preuzeo i takav status. Ako oni to ne čine, ostavljaju utisak da je pravosuđe podređeno volji političkih moćnika.

Da li je tužilaštvo najslabija karika u pravosudnom sistemu Srbije? Koje su glavne karakteristike tog stanja, treba li nešto menjati u propisima ili je reč o pogrešnoj praksi i raznoraznim zloupotrebama?
Tužilaštvo bi trebalo da upravlja radom policije i da mu je nadređeno. Bez mogućnosti direktne kontrole nad radom policije, tužilaštvu su vezane ruke. Neophodno je organizovati sistem na taj način da tužilaštvo ima adekvatne mehanizme davanja naloga, učestvovanja u operativnom radu, kontrole i sankcionisanja za nepostupanje policije. To znači ili formiranje tzv. pravosudne policije ili druge slične organizacije koja će biti desna ruka tužilaštva. Organizacija našeg tužilaštava je hijerarhijska i piramidalna, gde svaki zamenik odgovara svom tužiocu, a tužilac višem tužiocu po rangu i tako do Republičkog tužioca. Mislim da je potrebno modernizovati ovaj sistem i povećati i odgovornost za neuspešno okončane predmete, kao i stimulans za osuđujuće presude, tj. dobro završene predmete. Uz sve to, da bi tužilaštvo imalo kontrolu nad policijom u svom domenu rada, neophodno je izdvojiti Sektor unutrašnje kontrole policije iz Ministarstva unutrašnjih poslova u neku vrstu posebne nezavisne agencije.

Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva ključna minuta snimka nesreće na naplatnoj rampi Doljevac, a da niko od onih koji bi to morali da vide, tužilac i sudija pre svega, to ne vide? Šta to govori?
To je jedan od primera superiornosti centra moći koji je u rukama predsednika u odnosu na pravosuđe, kao i strah pravosuđa da preduzme korake u cilju primene osnovne odredbe Zakonika o krivičnom postupku, a to je da niko nevin ne bude osuđen, a da se kazni učinilac krivičnog dela. Neverovatno je da je nestao snimak dva ključna minuta nesreće, da tužilac nije upeo da dođe do njega, da niko nije odgovarao za krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja zbog prikrivanja ili uništavanja dokaza. Osim toga, sud je morao da po službenoj dužnosti, u skladu sa članom 15 Zakonika o krivičnom postupku, radi neophodnosti svestranog raspravljanja predmeta dokazivanja učini sve što mu je bilo na raspolaganju, pa čak i da pozove i kao svedoka ispita predsednika Republike Srbije, ako je on video snimak. Na taj način bi se saznalo i šta je na snimku i ko je bio u posedu snimka, tj. ko ga je mogao uništiti. Pod uslovom da je predsednik zaista video taj snimak jer su njegove kasnije izjave bile takve da to nije do kraja izvesno. Sve ovo govorim na osnovu informacija iz medija jer u tom predmetu nisam učestvovao.

SUD JE MORAO DA PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI, RADI SVESTRANOG RASPRAVLJANJA PREDMETA DOKAZIVANJA, UČINI SVE ŠTO MU JE BILO NA RASPOLAGANJU, PA ČAK I DA KAO SVEDOKA ISPITA PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE

A šta mislite o iznošenju u javnost prisluškivanih razgovora u pritvoru između advokata i Belivuka i Miljkovića?
Dosad se kod nas nikada nije dogodilo da se izađe u javnost s podatkom da su razgovori između advokata branioca i okrivljenog u pritvoru prisluškivani, snimljeni i transkribovani. Ako je to tačno, napravljena je, pre svega, velika šteta za sam krivični postupak jer je povređeno pravo na odbranu, a to je sastavni deo prava na pravično suđenje. To znači da bi Ustavni sud ili Evropski sud za ljudska prva mogao da utvrdi povredu ovog prava, što dalje povlači ozbiljne posledice za sam postupak.
Pravo na poverljiv razgovor koji se može nadgledati, ali ne i slušati propisano je Zakonikom o krivičnom postupku, a Ustavom pravo na nesmetanu komunikaciju branioca i okrivljenog. Međutim, treba uzeti u obzir i to da pravo novinara na zaštitu izvora informacije nije apsolutno pravo. Zakon o javnom informisanju propisuje da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim podataka koji se odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je kao kazna propisan zatvor u trajanju od najmanje pet godina, ako se podaci za to krivično delo ne mogu pribaviti na drugi način. U predmetu u kojem su navodno prisluškivani razgovori sudi se za dela za koja je zaprećena kazna od najmanje pet godina, a podaci se odnose na krivično delo za koje se vodi postupak. Neistinito svedočenje novinara o izvoru informacije u takvom slučaju bi moglo da bude krivično delo davanje lažnog iskaza za koje je u krivičnom postupku zaprećena kazna do pet godina zatvora.
Advokatska komora Srbije reagovala je u ovom slučaju brzo i ispravno sa zahtevom da se slučaj ispita i proveri postojanje prislušnih uređaja. Takođe, ovo je pitanje kojim bi moralo da se bavi i Ministarstvo pravde, ali i sud radi utvrđivanja eventualnih povreda prava na odbranu. Pravo na pravično suđenje mora biti poštovano bez obzira na težinu krivičnog dela ili ličnost okrivljenog, i to je civilizacijska tekovina od koje ne smemo odstupiti.

Uprkos svemu, postoje sudije i tužioci koji su suprotstavljaju nasilju politike nad pravosuđem. Šta mislite, imaju li oni makar tihu podršku većine svojih kolega?
Mislim da velika većina sudija i tužilaca u svom svakodnevnom radu doprinosi jačanju kapaciteta pravosuđa. To su sudije i tužioci koji časno i stručno rade svoj posao, a koji su, nažalost, nevidljivi zbog poplave medijski zanimljivih predmeta. Upravo bi pozitivnom javnom kampanjom i javnim istupanjem najviših predstavnika sudstva i tužilaštva trebalo ukazati na to koji je obim rada sudija i tužilaca, koliko je težak i odgovoran posao kojim se bave i da je nemerljiv društveni značaj ovih profesija. U sadašnjoj situaciji mislim da je kod dela učesnika u pravosuđu prisutno razočaranje, osećaj napuštenosti i marginalizovanje njihovog rada.
Što se tiče pojedinaca – sudija i tužilaca koji u medijima ili preko društvenih mreža komentarišu zbivanja u pravosuđu, mislim da su u manjini, ali da, sa druge strane, imaju podršku kolega i da predstavljaju glas većine. Nažalost, teško se od mladih sudija i tužilaca može očekivati da javno istupe kad imaju primer kakav odnos ima Skupština prema sudiji Majiću. I time je postignut cilj takvih napada, a Skupština se koristi kao mesto na kojem se to čini zbog imuniteta koji za izrečeno uživaju narodni poslanici. Sa druge strane, tužioci su u Državno veće tužilaca izabrali Predraga Milovanovića, koji je pokazao visok nivo samostalnosti i stručnosti u predmetu paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, što treba da ohrabri sve koji rade u pravosuđu. Takođe, sve veći broj mladih sudija i tužilaca objavljuje dobre stručne tekstove i iznosi stavove o položaju profesije ili aktuelnim temama.

DOSAD SE KOD NAS NIKADA NIJE DOGODILO DA SE IZAĐE U JAVNOST S PODATKOM DA SU RAZGOVORI IZMEĐU ADVOKATA BRANIOCA I OKRIVLJENOG U PRITVORU PRISLUŠKIVANI, SNIMLJENI I TRANSKRIBOVANI

Kakvo je stanje u advokaturi? Imam posebno u vidu pretnje koje pojedini advokati upućuju novinarima i mlake reakcije advokatske komore na to.
Advokatura u Srbiji je organizovana tako da je u sastavu Advokatske komore Srbije osam posebnih komora podeljenih po teritorijalnom principu. Svaka komora ima svoje nezavisne disciplinske organe koji vode postupke i sankcionišu delovanje advokata koje je suprotno Kodeksu profesionalne etike. Pretpostavljam da se u nadležnim komorama vode postupci protiv advokata koji su upućivali pretnje novinarima. Takvi postupci pojedinih advokata su ne samo neprimereni advokaturi već mogu da predstavljaju i krivično delo. Ukoliko je novinarima time ugrožena sigurnost, tada je to tema i za javnog tužioca jer bi se radilo o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna do pet godina zatvora. U nekim slučajevima takvi postupci su i pokrenuti, a bilo bi pogrešno sada komentarisati krivične predmete koji su u toku kao da je već dokazano izvršenje krivičnog dela. U svakom slučaju, Advokatska komora treba da obavesti javnost da li je pokrenut disciplinski postupak protiv advokata i za koju povredu Kodeksa.

Da li je Vladimir Đukanović, koji je u svojoj ličnosti koncentrisao dosad nezabeleženi broj pravosudnih funkcija, čovek koji “žari i pali” srpskim pravosuđem? Kako je moguće da dođe do takve koncentracije, tj. znači li to da je sve to dogovoreno i odobreno na najvišoj instanci, te da je on zapravo samo “lični izaslanik” predsednika Republike za kontrolu pravosuđa?
Za mene je neprihvatljivo da je neko istovremeno javni funkcioner na više značajnih položaja za pravosuđe i istovremeno advokat u privatnom poslu. Zakon o sprečavanju korupcije daje definiciju pojma “javni funkcioner” i “sukoba interesa”. Sukob interesa je situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice. Đukanović je član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i odlučuje o izboru i napredovanju sudija i tužilaca, predsednik je skupštinskog Odbora za pravosuđe, član Odbora za kontrolu službi bezbednosti, narodni poslanik i istovremeno advokat koji aktivno radi. To zaista ostavlja utisak da “žari i pali”. Ne verujem da je Đukanović “lični izaslanik” niti da se pravosuđe može kontrolisati preko jednog čoveka. Sve ovo zajedno ostavlja lošu sliku.

Generalno, da li je danas advokatura, kao “slobodna profesija”, u funkciji širenja demokratskih sloboda i građanskih prava ili..?
Osnovni zadatak advokature je pružanje pravne pomoći građanima, a to utiče i na ljudske slobode i prava svakog od nas. Kao i sve drugo oko nas, i advokatura se menja. Pre svega, nikada nismo imali ovako mnogo advokata. U Srbiji je trenutno aktivno oko 11.000 advokata, od čega više od 5.000 u Beogradu i 2.500 u Vojvodini. Ovakav broj advokata i dobro organizovana komorska struktura daje advokaturi značajnu društvenu ulogu jer smo, kao što ste rekli, “slobodna profesija”. To znači da smo ekonomski nezavisni i slobodni intelektualci sa pozitivnom misijom da pomognemo građanima u ostvarivanju prava. U više navrata smo pokazali da advokatura može adekvatno da zaštiti i svoje interese i interese građana, a višemesečni protest 2014/15, najbolji je primer za takvu aktivnost.
U tome je deo opasnosti za advokaturu jer jaka strukovna organizacija ove vrste predstavlja veliko iskušenje i sladak zalogaj za svaku vlast. Mislim da je moguće da ćemo se vrlo brzo suočiti sa situacijom da se u advokaturu umeša politika i da dođe do pokušaja preuzimanja upravljanja advokatskim komorama. Naravno, mislim i da smo dovoljno dobro organizovani da se tome suprotstavimo.

TEŠKO SE OD MLADIH SUDIJA I TUŽILACA MOŽE OČEKIVATI DA JAVNO ISTUPE KAD IMAJU PRIMER KAKAV ODNOS IMA SKUPŠTINA PREMA SUDIJI MAJIĆU. A SKUPŠTINA SE KAO MESTO ZA NAPADE KORISTI ZATO ŠTO POSLANICI IMAJU IMUNITET

Osim toga, pojam “pružanje pravne pomoći” je ustavna kategorija, tako da advokatura nije biznis ni usluga. U ovim novim vremenima mnogi advokati to ne razumeju i postupaju suprotno našim propisima, pa se reklamiraju, nude svoje usluge, obećavaju ishode postupaka, otkupljuju potraživanja klijenata. Takve aktivnosti su zabranjene i udaljavaju nas od osnovne uloge postojanja advokature i onoga što nas čini delom pravosuđa. Zbog toga je neophodno unaprediti disciplinske postupke i stvoriti efikasan sistem sankcionisanja, a sa druge strane aktivno raditi s mladim advokatima koji treba da razumeju da u advokaturi uspeh ne dolazi preko noći, da se ugled i poverenje klijenata dobijaju predanošću, vrednim radom i stručnošću, a Akademije advokatskih komora treba da ponude usavršavanje od pitanja načina organizovanja kancelarija do usko stručnih tema, što je budućnost advokature.
Uz sve ovo, ni advokati nisu van opštih društvenih zbivanja i mejnstrima. Među nekim advokatima primetno je posrnuće u kulturi komunikacije, među drugima u odluci da li im je profesionalno opredeljenje bliže od političkog angažmana. Ima, naravno, i onih kojima je laka zarada ispred interesa klijenta. Ipak, smatram da su u velikoj većini advokati koji su kulturni, obrazovani, stručni i savesni. Posao koji radimo veoma je težak i odgovoran, ali istovremeno daje slobodu na koju se retko nailazi u drugim profesijama. Advokatura je od neprocenjivog značaja za širenje građanskih prava i demokratskih sloboda. Bez jake advokature nema ni nezavisnog pravosuđa jer je advokatura kontrolni faktor i “sredstvo” bez kojeg građani nemaju pristup pravdi.

Na kraju i na osnovu svega, ima li Srbija državu? Drugim rečima, postoji li u Srbiji vladavina prava? Ako ne postoji, može li se o Srbiji govoriti kao o državi u modernom smislu te reči, dakle kao o “servisu” građana, a ne u “primitivnom smislu”, kao grupi na vlasti koja raspolaže “monopolom fizičke sile”.
Mislim da i danas studenti na prvoj godini pravnog fakulteta uče da je država monopol fizičke sile i ta definicija se pripisuje Radomiru Lukiću, mislim iz pedesetih ili šezdesetih godina. Lukić je, međutim, o tome govorio potpuno drugačije jer je pravnicima dao u zadatak da se takvoj državi suprotstave i da brane građane od zle i opake vlasti jer svaka vlast je takva. Poseban zadatak ove vrste dao je sudijama i advokatima da “oslobode narod straha” i tako zavrede svoj i ugled svoje profesije.
Danas govorimo o vladavini prava, o demokratiji, o servisu građana, ali u stvarnosti svedočimo vrlo prizemnim pretvaranjima, simulakrumima i providnim prevarama. Ili je politička elita potcenila inteligenciju građana ili smo zaista trampili nešto za skoro ništa. Međutim, ne događa nam se jedinstvena i nova stvar. Mislim da je istorija satkana od preplitanja različitih sistema vrednosti, načina vladanja, uzdizanja čoveka, ekonomskih padova… ako pogledamo o čemu je govorio Ciceron i kako je objašnjavao državno uređenje, mogli bismo da pomislimo da u nekim delovima govori o današnjoj Srbiji. Polibije je u 2. veku pre nove ere pisao da je dokaz savršenosti čoveka njegova sposobnost da u potpunim promenama sreće sve podnosi uzvišeno i hrabro, te da na isti način treba posmatrati i državno uređenje. Ja bih tome dodao da je neophodno pružiti otpor, pa makar to bilo i uzaludno.

ZA MENE JE NEPRIHVATLJIVO DA JE NEKO ISTOVREMENO JAVNI FUNKCIONER NA VIŠE ZNAČAJNIH POLOŽAJA ZA PRAVOSUĐE I ISTOVREMENO ADVOKAT U PRIVATNOM POSLU

Srbija ima državu, a imam utisak da čekamo na završetak “prvobitne akumulacije kapitala”, s nadom da će iz kakve takve ekonomske stabilnosti višak vrednosti da se prelije u vladavinu prava i druge pozitivne elemente moderne države. To ipak na kraju zavisi od nas samih.

Strah od statistike

Jedan deo problema u kojem se pravosuđe našlo je i preopterećenost predmetima i sporost u postupanju. To je povezano i s kašnjenjem u uvođenju digitalizacije, snimanjem suđenja, elektronskom komunikacijom, ali i s načinom rada u nekim predmetima ili vrstama predmeta. Siguran sam da se dve trećine krivičnih i parničnih postupaka može završiti za upola manje vremena nego što je sada slučaj. Kao primer možemo uzeti to da u parničnim predmetima prvostepeni sudovi po pravilu izvode gotovo sve predložene dokaze jer strahuju da će drugostepeni sud možda ukinuti presudu zbog toga što je odbijen neki od dokaza. U krivici sudovi i dalje postupaju kao da se drže načela materijalne istine i da je zadatak suda da proveri sve činjenice iako je teret dokazivanja optužbe na javnom tužiocu. Uloga sudije mogla bi da bude značajno olakšana kad bi se manje postupalo u zabrinutosti od statistike i kad bi se, na primer, uz primenu tonskog snimanja sudovi zaista držali principa osnovnog i unakrsnog ispitivanja. Sve to povećalo bi i efikasnost suđenja i kvalitet presuda

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. avgust 2021.

Pakt kao rat

NOVI MAGAZIN, , ,
Ključ Bosne, pa i celog (jugoistočnog) balkanskog prostora, nije to ništa nepoznato, nalazi se u Beogradu. Bez demokratske Srbije nema rešenja. Razvoj prilika u Srbiji, međutim, ne ide u tom smeru

Balkanske vrhuške su napravila pakt da vode rat, a međunarodna zajednica im u tome pomaže. Kad kažem Balkan mislim na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, a pod međunarodnom zajednicom podrazumevam Visokog predstavnika.

Da je Valentin Incko pitao Milorada Dodika kakvu uslugu da mu učini na odlasku – bolju ne bi mogao izabrati. A slično važi i za Aleksandra Vučića, Bakira Izetbegovića i Zorana Milanovića – čija je, uzgred, nedavna izjava da “Nikola Tesla ima veze sa Srbijom koliko i Brus Li” vrhunac političke tuposti – da pomenem samo najvažnije.

Da li je Incko bio svestan razvoja situacije koji će uslediti nakon njegovog Zakona o zabrani negiranja genocida u Srebrenici? Bilo bi naivno da nije – a on teško da je naivan čovek – pa se postavlja pitanje šta je želeo da postigne. Možda je mislio da će tako spasti svoju dušu pošto se za tuce godina njegovog “predstavnikovanja” nacionalno-politička situacija uglavnom pogoršavala. A možda je računao i da će dolivanjem ulja na vatru napraviti čistilište, te da će zakon kad-tad početi da deluje. Ako se u međuvremenu Bosna ne raspadne, što neće biti moguće bez novog rata, što, opet, sada deluje neverovatno, ali je ipak verovatnije nego početkom devedesetih.

Posebno je simptomatično da je Zakon donet u trenutku kada znaci neke nove (nacionalno pomiriteljske) politike počinju da se pomaljaju iz zemlje zaleđenog konflikta. U to bi se, recimo, mogli ubrojati nedavni izbori u Sarajevu (naročito rola, iako epizodna, Bogića Bogićevića) ili nedavno formiranje Inicijative “Spasimo rijeke Balkana”, koja je okupila ekologe iz BiH, Hrvatske i Srbije. I ma koliko balkanski zeleni bili (politički) još zeleni – posebno zato što su još previše crveni, tj. antiliberalno nastrojeni – to je pokret koji prati evropsku Zelenu agendu. Nije izvesno da najnoviji talas nadirućeg nacionalizma neće i njih izbaciti iz korita.

Ključ Bosne, pa i celog (jugoistočnog) balkanskog prostora, nije to ništa nepoznato, nalazi se u Beogradu. Bez demokratske Srbije nema rešenja. Razvoj prilika u Srbiji, međutim, ne ide u tom smeru. Naprotiv, pod naprednjacima svakim danom sve više jačaju sile koje vuku nazad.

Glavnu ulogu ratnog zveketala preuzeo je aktuelni ministar policije Aleksandar Vulin, koji već duže vreme nastupa kao frontmen agresivne nacionalističke politike. Zanimljivo je, analitičari su govorili da Vučić koristi Vulina kao svog “trbuhozborca” – da kaže nešto što za njega samog, iz ovog ili onog razloga, ne bi bilo uputno, a što bi mu kasnije omogućilo da odigrava ulogu mirotvorca.

Sada, međutim, Vulin sve više, koristeći Vučića kao grudobran, preuzima inicijativu, diktira tempo, postavlja repere i pomera granice. Izgleda, štaviše, da je otišao toliko daleko da ni Vučić neće moći da ga vrati. Pod uslovom, naravno, da želi. A čini se da ne želi.

Nekada je leto bilo noćna mora za medije; oskudica tema diktirala je naslove tipa “miš u pivu” i “bubašvaba u hlebu”. Nažalost, više nema “mrtve sezone”, kosturi neprekidno ispadaju iz ormara, a žrtve kao da su žive.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 29. jul 2021.

Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu

NOVI MAGAZIN, ,
Ove godine navršava se tri decenije otkako je Zoran Đinđić u Borbi objavio tekst “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” i dve i po decenije otkako je objavljena knjiga pod istim naslovom. Posle 30 godina, dakle, Srbija i dalje tapka u mestu. S tim što je sada više okrenuta Istoku

Prošlost kao savremenost, i obrnuto

Ove godine se obeležavaju razne obljetnice, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ponajviše upravo one vezane za (još “bivšiju”) Jugoslaviju. Sve su one uglavnom istorijskog karaktera, dakle služe podsećanju po principu Čika Jove Zmaja: “Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu što je negda bilo”. I tu se stvar manje-više završava.
Evo, međutim, jednog podsećanja koje je još uvek aktuelno, odnosno koje nam više ukazuje na sadašnjost nego što nas vraća u prošlost.
Ove godine, počećemo od bližeg “jubileja”, navršava se tačno dve i po decenije od poslednje knjige Zorana Đinđića objavljene za njegovog života. Reč je o delu čiji smo naziv pozajmili za ovaj tekst, dakle “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu”, koju je 1996. objavio novosadski Cepelin. Knjiga je zapravo (i)zbornik Đinđićevih članaka publikovanih između 1989. i 1994. Od ukupno 23 eseja, 19 ih je iz novosadskog magazina Stav, dva iz Borbe i po jedan iz NIN-a i Demokratije.

STAV: Kao što to u “Reči priređivača” primećuje Radovan Čolević, glavni urednik Stava, “u fokusu ove knjige nalazi se srpsko društvo sa iskušenjima i menama kroz koje je prolazilo u poslednjih pet godina”. Prema Čolevićevom mišljenju takođe, “procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u raspravama i tekstovima dr Đinđića dobili su originalnog tumača koji je pronikao u njihovu suštinu, razotkrivajući istovremeno i uzroke nemogućnosti demokratskog društvenog preobražaja”. Zbog toga je ta knjiga istovremeno bila i “dokument krize, njeno promišljanje od kompetentnog tumača pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadržala u sebi”. Jer, konstatuje na kraju glodur Čolević, Đinđić “u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlači ideju o sukobu dva potpuno različita koncepta, od kojih je na kraju prevagu odneo društveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideološkim predznakom bio obeležen”.

RETKE SU POLITIČKE ANALIZE KOJE IMAJU TEORIJSKE AMBICIJE. TEORETIČARI SU SUJETNI. ONI ČEKAJU DA ISTORIJA ZAVRŠI SVOJ POSAO DA BI POKUPILI ČAURE, OBJAVILI KO JE POBEDIO I PROCENILI UDEO POJEDINIH FAKTORA I UČESNIKA

Ali izrečene pohvale nisu bile glavni razlog Čolevićevoj odluci da sačini jedan ovakav zbornik. Urednik, naime, ističe da su “oko Đinđićeve političke misli”, naročito “od kada je autor postao i značajna politička ličnost”, nastale “mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja”, te se otud pojavila potreba da se “otklone mistifikacije”, odnosno da se “na jednom mestu skupljenim Đinđićevim tekstovima omogući kritičkoj javnosti uvid u sadržinu ideja, stavova i političkih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao”.
A u razgovoru sa autorom, kao svojevrsnim uvodom u knjigu, konstatujući da su sada prikupljeni tekstovi “već tada bili retkost u domaćoj političkoj publicistici”, te da “ni danas nema nečeg uporedivog”, Čolević pita jednostavno: “Zbog čega?”
Đinđić odgovara: “Autori koji drže do svog renomea prave političke analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, učesnicima u nekom događaju se možda i može oprostiti kratkovidost pri proceni tog događaja, analitičarima ne može. Zbog toga analitičari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budućnost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kad pišete o onom što se upravo događa. Nešto što kritikujete možda će doneti pozitivne rezultate, nešto što podržavate možda će se ispostaviti kao promašaj. Vaše objavljene procene postaju dokument vaših grešaka. Zbog toga su retke političke analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretičari su sujetni. Oni čekaju da istorija završi svoj posao da bi pokupili čaure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i učesnika.”

U SRBIJI JE NAPRAVLJEN SVOJEVRSTAN “MOLOTOVLJEV KOKTEL NACIONALIZMA I KOMUNIZMA” KOJI JE IMAO “SASVIM DOBRU PROĐU KOD ŽEDNE PUBLIKE” UPRKOS “VELIKOJ OPASNOSTI DA NAM NA KRAJU SAGORI USTA”, PISAO JE ĐINĐIĆ. U MEĐUVREMENU JE, MEĐUTIM, NA SCENU STUPIO “SNAŽAN ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM”. UBRZO JE TAJ ANTIDEMOKRATIZAM IZ SEDLA IZBACIO KOMUNIZAM, TAKO DA JE OSTAO SAMO ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM


INTELEKTUALCI: Ni Đinđićev odgovor na sledeće pitanje dominantnom delu inteligencije nije se mogao svideti.
Pitanje: “Ovi tekstovi su … i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i uključivanje u dnevna zbivanja odgovara predstavi o ‘angažovanom intelektualcu’. To je svojevremeno bila vrlo popularna tema, od Sartra do naših domaćih disidenata.”
Odgovor: “Ja mislim da je to večna tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su saučesnici u onome što se događa, bilo da govore ili da ćute. Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kad stvari krenu u pogrešnom pravcu. To ne mogu da čine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinačnim problemima i procesima. U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora jasno da opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.”
Međutim, tu je kod srpske inteligencije Đinđić uočavao ponašanje koje mu se nije dopadalo, a zbog čega se on nije dopadao toj inteligenciji. Reč je o – pesimizmu. Naime, piše Đinđić: “Ništa nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobučeni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, različite vrste nihilizma, u smislu ‘svi su oni isti’, ‘ništa se ovde ne može promeniti’, ‘ovaj narod nije ni zaslužio bolje’ i slično. U svakom čoveku postoji nada i strah. Pitanje je samo da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija ponovo postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika povremeno da preplavi nadu i želju za promenama.”
Strah od rizika (i) promena pokazao se najrizičnijim. Jer, kao što sada znamo, nije prošlo mnogo, svega nekoliko godina, a rat je zaista počeo da besni i u Srbiji.
Paradoksalno, tačno je i obrnuto: od tada je prošlo prilično vremena, ali se situacija nije mnogo promenila. Jeste da ne besni rat, ali su neki baš besni i kao da jedva čekaju. Kaže Vučić: “Svi se u regionu dramatično naoružavaju”. Pa kako da se ne naoružavaju kad se vi, gospodine predsedniče, svaki čas hvalite nekim novim oružjem koje ste nabavili i kad svako malo organizujete neku tenkovsku izložbu za decu i omladinu, i neku vojnu vežbu za one malo starije.
A paradržavne televizije (televizije privatne, a pare državne, tj. naše) pune su intelektualaca koji sa strašću evociraju uspomene na ratove devedesetih, vajkaju se što nije (a moglo je lako biti) osvojeno (i) Sarajevo i škripe zubima i/ili zubalima, ko šta ima.

PARADRŽAVNE TELEVIZIJE (TELEVIZIJE PRIVATNE, A PARE DRŽAVNE, TJ. NAŠE) PUNE SU INTELEKTUALACA KOJI SA STRAŠĆU EVOCIRAJU USPOMENE NA RATOVE DEVEDESETIH, VAJKAJU SE ŠTO NIJE OSVOJENO SARAJEVO I ŠKRIPE ZUBIMA, ILI ZUBALIMA, KO ŠTA IMA


BORBA: Knjiga “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” zapravo je naslovljena po istoimenom članku objavljenom u Borbi juna 1991. Srbija nije na Istoku, kaže tu Đinđić, jer za razliku od svih drugih zemalja istočne Evrope nije odbacila socijalizam, a nije ni na Zapadu jer nije prihvatila demokratiju.
U Srbiji je zapravo napravljen svojevrstan “molotovljev koktel nacionalizma i komunizma” koji je imao “sasvim dobru prođu kod žedne publike” uprkos “velikoj opasnosti da nam na kraju sagori usta”, pisao je Đinđić. Nije baš da nije pokazao osećaj za perspektivu, zar ne?
U međuvremenu je, međutim, piše dalje Đinđić, na scenu stupio “snažan antidemokratski nacionalizam”. Ubrzo je taj antidemokratizam iz sedla izbacio komunizam, tako da je ostao samo antidemokratski nacionalizam.
Zoran Đinđić je to napisao, da ponovimo, pre 30 godina. Kada se pogleda današnja Srbija reklo bi se da stanje nije takoreći ni za dlaku izmenjeno. Ona, kao, pregovara o priključenju Zapadu, ali više gleda na suprotnu stranu. I kao da bi htela da se ulogori na Istoku, ali ne može jer sve što je čini državom dolazi sa Zapada. Tako da još uvek važi stara formula: Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu. U međuvremenu, međutim, antidemokratski nacionalizam jači je nego ikada. Što zapravo čini da je sve bliža – Istoku.

KAŽE VUČIĆ: “SVI SE U REGIONU DRAMATIČNO NAORUŽAVAJU”. PA KAKO DA SE NE NAORUŽAVAJU KAD SE VI, GOSPODINE PREDSEDNIČE, SVAKI ČAS HVALITE NEKIM NOVIM ORUŽJEM KOJE STE NABAVILI I KAD SVAKO MALO ORGANIZUJETE NEKU TENKOVSKU IZLOŽBU ZA DECU I OMLADINU, I NEKU VOJNU VEŽBU ZA ONE MALO STARIJE

U stvari, opet je tu ključna uloga dominantnog dela intelektualne elite. Većina stanovništva zapravo već živi po pravilima Zapada, tj. o “svom ruvu i kruvu”; štaviše, ono tamo i samo odlazi ne samo da radi i zaradi nego i da se trajno nastani. Srbiju ka Istoku guraju oni gore već pomenuti redovni učesnici TV seansi, po pravilu udobno zavaljeni na državnim jaslama, bilo srpskim bilo ruskim, nekad obema.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. jul 2021.