Iako se u Srbiji prilično loše živi, pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom

Ministar finansija Siniša Mali pohvalio se pre neki dan (sreda, 30. januar) da je Srbija popravila svoj plasman na Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije za 11 mesta. Sa 80. prošle, popela sa ne 69. mesto na listi za 2019. godinu. Kao i prethodnih godina, Srbija se i dalje nalazi u grupi tzv. delimično slobodnih zemalja; ispred nje su slobodne i uglavnom slobodne, a iza uglavnom neslobodne zemlje i represivni režimi.

Dobro je, naravno, da se ekonomske slobode u zemlji Srbiji povećavaju i ministar nije mogao propustiti priliku da se pohvali. Ali, kad se malo zagrebe ispod površine, tj. malo detaljnije pogleda šta sve ima u toj analizi, vidi se da Mali nije rekao celokupnu istinu. Jer, kad se otkrije cela slika, onda se vidi da privredni ambijent pati od brojnih i krupnih nedostataka koji pokazuju da za neko veliko zadovoljstvo, zapravo, i nema razloga, naprotiv.

Najpre, ako se, zauzevši 69. mesto među 180 zemalja, Srbija našla za malo u prvoj trećini zemalja u svetu, kada se u obzir uzme samo Evropa, Srbija je sa 34. pozicijom među 44 zemlje ušla tek u poslednju četvrtinu. Doduše – eto još jednog “pozitivnog brojanja” za Srbiju – ona je tu iza sebe ostavila i neke članice Evropske unije: Francusku (71. na svetskoj rang listi, 35. na evropskoj) Italiju (80, odn. 46) Hrvatsku (86, odn. 38) i Grčku (106, odn. 43). Pored ovih, da i to kažem, iza Srbije su i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Moldavija, Rusija, Belorusija i Ukrajina. Svi drugi su (na čelu sa Švajcarskom i Irskom, koje su potpuno slobodne), dakle, ispred. A ako se još jednom osvrnemo na pomenute članice EU, videćemo da su zemlje sa (naj)manjim ekonomskim slobodama upravo one koje danas imaju najveće privredne, socijalne i političke probleme.

Da se vratimo u Srbiju. Skok na listi ona je postigla pre svega zahvaljujući ekonomskim reformama koje je sprovela poslednjih nekoliko godina. Dakle, fiskalnoj i monetarnoj stabilizaciji, odnosno eliminisanju budžetskog deficita i smanjenju javnog duga, sa jedne, te niskoj inflaciji, sa druge strane.

Međutim, dok je u toj čisto ekonomskoj sferi stanje znatno popravljeno u opštedruštvenoj je, praktično, pogoršano. Reč je o onome što se obuhvata (relativno širokim) pojmom vladavine prava. Dakle, kada se radi o poštovanju zakona, o nezavisnosti sudstva, o integritetu vlade – tu je Srbija dobila manje od polovine raspoloživog broja bodova. Dok je od 100 mogućih za fiskalnu i monetarnu stabilnost dobila 90, odnosno 80 poena, za zakonitost je dobila 50, za pravosuđe 45, a za principijelnost i profesionalnost (što znači i odsustvo korupcije) državne uprave svega 37 bodova. Sve je to daleko ispod evropskog, a osim kod sudstva, i ispod svetskog proseka, s tim što je u ovom poslednjem slučaju Srbija čak dobila nižu ocenu nego prošle 2018. godine. Dakle, ostvarila je apsolutni pad.

Na ovaj način je, u stvari, Heritidžov indeks samo potvrdio ono što su pokazala druga dva, takođe nedavno objavljena izveštaja. Sredinom januara, naime, objavljeni su Barometar slobode fondacije Fridrih Nojman i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Kada je reč o ovom drugom, Srbija je dobila ocenu 6,41 (najviša je 10) i svrstana u slabe demokratije. Što je najgore, ta ionako krhka demokratija poslednjih godina sve više slabi. Jer, poslednja ocena niža je ne samo od one pre tri godine (6,71) nego i pre čak 12 godina (6,62).

Na Barometru slobode, koji naglasak stavlja na političke slobode, Srbija je zauzela 35. mesto među 45 zemalja Evrope (ne obrađuju se sve zemlje) i centralne Azije. Dakle, opet je među najgorima. Što je još gore, i ovde posebno zabrinjavaju trendovi. Naime, kada je reč o demokratičnosti izbornih procesa, o medijskim slobodama i o nezavisnosti sudstva, za sve te tri izuzetno važne oblasti konstatuje se da su “u ubrzanom padu”.

Kada je reč o društvenim merenjima, u ovom kontekstu nije zgoreg podsetiti na jedno prošlogodišnje istraživanje koje kao da je malo ignorisano od javnosti. Naime, Gordana Matković i Katarina Stanić iz Centra za socijalnu politiku objavile su septembra 2018. rad o nejednakosti u Srbiji. Prema toj studiji, ako se u istraživanje uključe i naturalni prihodi, onda socijalna nejednakost u Srbiji iznosi oko 30 džinija, a ako se nejednakost meri po potrošnji – svega 26 džinija. Tako su praktično “demantovani” podaci državnog Zavoda za statistiku prema kojima je nejednakost u Srbiji nešto iznad 38 džinija. I drugo, možda važnije, konstatovano je da se, s obzirom na te rezultate, socijalna nejednakost u Srbiji kreće u granicama evropskog proseka.

Iz svega ovoga na kraju se može zaključiti da u pogledu ljudskih prava i demokratije Srbija stoji mnogo gore nego u pogledu socijalne pravde. Što se na neki način ogleda i u aktuelnim građanskim protestima. Iako se, naravno, u Srbiji prilično loše živi, ta pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom.

Glad za slobodom, da se tako izrazim, mnogo je veća od gladi za hlebom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. februar 2019.

Dok su milioni građana Srbije tokom devedesetih (o)siromašili, među onima koji su se (o)bogatili bili su i neki najistaknutiji naprednjaci (doduše, tada još u ruhu radikala), poput Tomislava Nikolića, Jorgovanke Tabaković ili Aleksandra Vučića

Ove godine se navršava tri decenije od Zajma za privredni preporod Srbije, koji se pretvorio u pravu malu pljačku naroda. Malu jer su posle nje usledile druge, mnogostruko puta veće.

Aktuelna vlast, naime, svako malo optuži aktuelnu opoziciju da je upropastila zemlju i sve uništila. Pre nešto više od godinu dana napisao sam tekst “Godine koje su pojeli naprednjaci”, u kojem je iznet niz podataka o strmoglavom padu srpske ekonomije tokom devedesetih godina prošlog veka. Izostao je tada, međutim, finansijski aspekt ovog sunovrata. Odnosno, s jedne strane, otimanje devizne ušteđevine stanovništva, a sa druge, razaranje bankarskog sektora. Ta velika beskrupulozna i brutalna pljačka trajala je 10 godina i imala više faza, od kojih su se neke međusobno poklapale i preplitale.

Prva pljačka bio je, dakle, pomenuti Zajam za preporod. Planirano je da se prikupi milijardu dolara i dve hiljade milijardi dinara (nešto preko 220 miliona nemačkih maraka). Uprkos snažnoj propagandi, cilj nije ostvaren – prikupljen je tek deseti deo željene sume, to jest (i u dinarima i u devizama) oko 100 miliona dolara. Iako s obzirom na cilj izgleda da zajam nije uspeo, prikupljena suma je i za današnje prilike ogromna, a kamoli pre 30 godina.

Druga pljačka – hiperinflacija. Naime, vlast nije bila zadovoljna rezultatom zajma i tražila je drugi način da izvuče novac iz kasica i
“slamarica”. Tome je poslužila inflacija. Pošto su se plate i penzije bukvalno preko noći topile, građani su, da bi preživeli, morali da prodaju devize. Nema podataka bez koliko novca su na taj način ostali. Prema nekim procenama, koje doduše treba uzeti s rezervom, devizna ušteđevina u slamaricama početkom devedesetih bila je oko osam milijardi maraka. Neka je svako od (sasvim grubo) dva miliona zaposlenih i milion penzionera tokom dve hiperinflatorne godine (1992. i 1993) prodao samo po 1.000 maraka, to je tri milijarde maraka. A to je u najmanju ruku kao danas tri milijarde evra. Po svoj prilici još toliko je izvučeno do kraja devedesetih jer su ljudi zbog drastičnog pada primanja, izazvanog privrednim kolapsom, morali da troše svoje devizne rezerve.

Treća pljačka – “primarna emisija”. Prethodna “operacija” zapravo nije mogla da bude izvedena bez ogromne količine dinara. Tu je “u pomoć” uskakala država. Kovnica novca u Topčideru štampala je pare, Narodna banka je to delila poverljivim bankarima, koji su preko posrednika taj novac iznosili na ulicu i kupovali devize od građana. Pored toga, ljudi bliski vlasti dobijali su kredite koje praktično nikada nisu vraćali jer bi ih hiperinflacija u međuvremeno potpuno obezvredila.

Četvrta pljačka – piramidalne štedionice. Najpoznatije su bile Dafiment banka i Jugoskandik, ali ih je bilo još na stotine širom Srbije. Preko njih je od građana takođe izvučena ogromna suma novca, možda i sve dve milijarde maraka.

Peta pljačka – stara devizna štednja. Kada je državni bankarski sistem početkom devedesetih propao, na deviznim računima građana Srbije ostalo je “zarobljeno” 8,5 milijardi maraka. Takvo je bilo stanje na računima, ali para u bankama nije bilo jer su one u međuvremenu opelješene.

Šesta – pljačka bankarskog sektora. Gubitak bankarskog sektora Srbije na dan 31. decembra 1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, bilo potrebno uložiti svežeg novca samo da se banke dovedu na “nulu”. To je značilo da su banke u Srbiji u tom trenutku bile obične prazne ljušture, goli zidovi, olupine u kojima, ako se ne računaju zaposleni, nije bilo ničega.

Sedma pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija – sasvim precizno: 49 odsto – prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na “kupovinu socijalnog mira”, ali se veliki deo raznim kanalima opet prelio u privatne džepove.

Osma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Reč je o stotinama miliona evra koji su pripadali građanima Srbije, do kojih, međutim, on nikada nije došao.

Moglo bi se nabrajati još, ali je i ovo, u stvari, previše.

Jedan deo tog, na mnogo načina opljačkanog novca iznet je na Kipar. Koliko – nikada tačno nije utvrđeno. Prema nekim nalazima – između pet i 10 milijardi evra. Mlađan Dinkić je više puta išao na Kipar da utvrdi gde je taj novac i koliko ga ima, s namerom da ga vrati u Srbiju, ali je na kraju odustao. Bilo je to preveliko i previše opasno i za njega. Nikad razrešeno ubistvo Žike Petrovića, direktora JAT-a 2000. godine, samo je pojačavalo strahove.

Kad se sve dosad izneto uzme u obzir, 10 milijardi evra najmanje opljačkano od građana Srbije tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka. Toliko je čistih para minimum, raznim prevarama, pa i nasiljem, u državnoj režiji prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.

Dakle, koliko god ono što su naprednjaci i socijalisti zatekli 2012. nije bilo dobro, u poređenju sa onim što su od njih 2000. godine nasledile demokrate, to je bilo med i mleko. Postpetooktobarska vlast zatekla je ne samo fizički razorenu zemlju i unazađenu privredu nego i opljačkan finansijski sistem. A finansije, to je krvotok “ekonomskog organizma”, bez njega nema života.

Nakon dvehiljadite počeo je brz rast proizvodnje (šest odsto godišnje), plata (učetvorostručene: sa 90 na 360 evra) i penzija (utrostručene: sa 75 na 210 evra). Sređen je i bankarski sistem. Povrh svega toga, dobar deo novca koji je “crveno-crna” koalicija devedesetih opljačkala, “žuto-plavi” su vratili. Sveukupno blizu 4,5 milijardi evra opljačkanog zajma za Srbiju, stare devizne štednje (3,8 milijardi evra) i piramidalnih štedionica (doduše samo za Dafiment i Jugoskandik, ukupno oko 400 miliona evra). Takođe, i Telekom je otkupljen od Italijana i Grka – za oko 600 miliona evra, tj. za manje novca nego što je prodat.

I na kraju sitno, ali bitno: dok su milioni građana Srbije tokom devedesetih (o)siromašili, među onima koji su se (o)bogatili bili su i neki najistaknutiji naprednjaci (doduše, tada još u ruhu radikala), poput Tomislava Nikolića, Jorgovanke Tabaković ili Aleksandra Vučića koji su, dok je Srbija gubila poslednje kvadrate zemlje na Kosovu, osvajali stambene kvadrate u Beogradu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net,  22. januar 2019.

Susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biće susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje

Sastanak Vladimira Putina i Aleksandra Vučića biće sastanak dvojice gubitnika. Jer su obojica pre neki dan poražena u Skoplju. Ali, da počnemo od početka.

Vest da je makedonska skupština usvojila novo ime države – Severna Makedonija, u Srbiji je dočekana (s) mukom. Ovo je, u stvari, samo malo izmenjena rečenica kojom sam započeo tekst pre oko pola godine, kada su predsednici Makedonije i Grčke Zaev i Cipras postigli taj nesumnjivo istorijski sporazum.

Jer, niko tada – ni “pozicija”, ni opozicija, ni nezavisni mediji, ni nevladine organizacije – ne da nije javno pozdravio taj čin nego ga, takoreći, osim protokolarno, nije ni zabeležio. Kako tada, tako i danas. A Zaev je pokazao i političku hrabrost i političku dalekovidost, a posebno smisao za političko liderstvo – važi to i za Ciprasa, ali on za ovu priču nije toliko bitan – to jest, sposobnost da preuzme odgovornost u ključnim momentima nacionalne istorije. Sve ono, dakle, što od Đinđića naovamo nije pokazao niko na političkoj sceni Srbije, ma na kojoj strani spektra bio i ma u kojoj se ulozi na toj sceni nalazio.

Ovde su sve oči uprte u Putina. Koji je, to nije mala stvar, u Makedoniji doživeo težak poraz. Sve raspoložive snage, da podsetim, angažovao je da spreči taj mirovni dogovor – prvo tako što je otvoreno radio u korist Gruevskog, a protiv Zaeva – a kada je do njega ipak došlo, onda je izjavio da ga neće priznati.

Da je samo Putin pao na Vardaru, ni po jada, ali to je mesto gde je poraz – stvarni, ne onaj koji, femkajući se, “priznaje” na Glavnom odboru svoje partije – doživeo i Vučić. U tom smislu će, dakle, susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biti susret gubitnika. A kad se tome doda da je Putinu (posle ekonomskih mera na koje je bio prinuđen jer je Rusija u velikoj krizi) rejting pao 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, ovaj im je “miting” došao kao naručen da malo jedan drugom podignu samopouzdanje.

Nije, međutim, problem što Zaevu čestitke nije uputila vlast nego što to nije uradila ni opozicija. Iako to, u stvari, i nije nešto čudno. Jer, dok sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavljuje da je Srbija pogrešila što je priznala Makedoniju, Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova i sadašnji lider opozicije, nije čak želeo ni da izgovori ime Makedonije nego je govorio: “Država čiji je glavni grad Skoplje”.

To Skoplje će, međutim, uskoro postati i glavni grad jedne NATO države. Što je “brza pruga” za priključenje Evropskoj uniji. A čak i da se EU raspadne – što sanja jedan drugi lider opozicije Boško Obradović – NATO se neće raspasti. Pogotovo u tom slučaju neće. Nego će, naprotiv, još više ojačati. Što će podvući njegovu sada zapostavljenu političku dimenziju. Iz čega će, naravno, proizaći ekonomske posledice.

Koje su po pravilu ne vide odmah nego tek za deceniju ili dve, nekad i duže. Pa se sad vidi koliko nas je koštao pogrešan izbor devedesetih. I gde su nekad bile, recimo, Srbija i Bugarska, a gde su danas.

S kim si – onakav si, lepo kaže naš narod.

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 14. januar 2019.

Nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje

Bojkot treba odbaciti. Što pre, to bolje.
Čini se, međutim, da ideja o bojkotu izbora ima sve više pristalica.
Zašto onda građani da protestuju? Ako će lideri opozicije posle da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?
Čak i da je reč samo o taktičkoj pretnji – tj. pritisku da se vlast umilostivi i urazumi, te omogući koliko-toliko fer i poštene izbore – ta zamisao nije dobra. I ako Vučić “popusti”, to će biti malo i više će koristiti njemu jer je (navodno) pokazao spremnost na “kompromis” nego što će opozicija stvarno dobiti. Uostalom, šta bi se tačno dobilo bojkotom, osim i ovako skromnog “odsustva prisustva” u parlamentu, još niko nije objasnio.
Povrh toga, i realizacija bojkota zahteva veliku energiju i snažnu organizaciju. Ako je opozicija sposobna za takvu mobilizaciju, zašto te kapacitete ne upotrebi – uporedo sa borbom za izborne uslove – da građane animira da na izbore izađu. Ni jedno ni drugo nije baš bilo uočljivo na dosadašnjim izborima. Prošlogodišnji beogradski – kada je opozicija promašila “zicer” – to najbolje potvrđuju.
Na predstojećim izborima, međutim, energija i organizacija neće biti dovoljne. Potreban je program. Jedan deo tog programa, verovatno i najbogatiji, mogu da čine nepočinstva i zlodela aktuelne vlasti. Jednom sam ih nabrojao, pa sad ne moram, ima ih u svakom slučaju mnogo. Drugi pak deo tog programa, onaj “pozitivan”, treba da bude – otvaranje perspektive. Upravo tu, međutim, kao da opozicija najviše greši, odnosno tu njen program ima najviše rupa. Na dva ključna polja ona se opredelila za “zamrznuti konflikt”. Jedno je Kosovo, a drugo Evropa. U pogledu prvog, opozicija je, čini se, zauzela još tvrđi i nepomirljiviji stav od vlasti. Na nacionalizmu, međutim, kao što sam nažalost takođe pisao, opozicija nikada neće moći da pobedi Vučića.
Sa druge strane, na spoljnopolitičkom planu, opozicija gotovo da vodi neku “izolacionističku” politiku. Nema nijedne susedne zemlje, nema nijedne evropske zemlje, ni Evropske unije u celini, s kojom je opozicija u dobrim odnosima. S kojima razgovaraju, konsultuju se, kojima objašnjavaju svoje namere i ciljeve. Ako toga i ima, to je vrlo, vrlo retko. To ne znači da evropski potezi prema opoziciji nemaju mana, ali ta se politika može popraviti samo saradnjom, a ne antagoniziranjem sa Evropom. Inače, to bi ličilo na onog popa koji se naljutio na selo. Valja se nadati, da u vezi sa ovim dodam, da se u opoziciji niko ne zanosi mišlju da Rusiji može biti bliži od Dačića i Vulina.
Još se manje treba zaluđivati nekom novom petooktobarskom revolucijom. Pa onda još i “obećavati” lustracije i preke sudove. Tu najpre treba imati u vidu da je 5. oktobar došao posle 24. septembra. Dakle, posle izbora. I drugo, nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva, koja je poražena, i druga Koštuničina, koja je pobedila. I još pobeđuje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. januar 2019.

Možda nije “tempirana bomba”, ali da je neki drugi razorni mehanizam ili organizam instaliran u Narodnoj banci Srbije, to posle svega izgleda nesumnjivo

Ne, ne mislim na to što je navodno – jer (verovatno) nije – guvernerka Narodne banke Srbije pobrkala srpski i bahreinski dinar. Naime, u TV emisiji “Oko” na RTS-u 27. decembra, Jorgovanka Tabaković je izjavila, kako su preneli mediji, da je agencija Blumberg dinar proglasila “drugom po snazi valutom na svetu u 2018. godini”. U stvari, “ne mogu da razumem da me neko pita da li je dinar tempirana bomba, a dinar je od strane Blumberga, nimalo prijateljski nastrojenog prema meni ili Srbiji, proglašen u ovoj godini drugom po snazi valutom u svetu”, rekla je, da budem sasvim precizan, Tabaković. Onda su se društvene mreže prosto usijale od informacija da se zapravo radi o bahreinskom dinaru. Ljudi su tražili potvrdu ili objašnjenje o čemu se radi, ali je centralna banka ostala “zakopčana do grla”. Na sajtu NBS ni reči, a biti vicešampion sveta u bilo čemu je nešto što bi, uprkos svojoj svojoj skromnosti, svako makar protokolarno zabeležio.

Mada, postavlja se najpre pitanje šta uopšte znači tvrdnja (konstatacija, procena, šta god) da je neka valuta “najjača” na svetu; kakav je tačno njen smisao. Kako se i čime meri i utvrđuje “jačina” neke valute. I, čisto zdravorazumski, kako to da je dinar jači od evra, dolara, jena… Znači li to da se devizne rezerve sad čuvaju u dinarima? Ne, svaka čast dinaru – i bahreinskom i srpskom – ali tako daleko još niko nije otišao.

U stvari, gospođa Tabaković se već jednom, u martu ove, već prohujale 2018. godine, pohvalila da je “srpski dinar druga valuta u svetu s najboljim performansama u poslednjih 12 meseci”. Otud nije sasvim jasno da li je pre neki dan prvi čovek, pardon žena NBS, samo ponovila svoju staru izjavu ili se u međuvremenu desilo još nešto novo, ali šta god da je – nije dobro. Jer, to čime se guverner(ka) hvali uopšte nije za hvalu, naprotiv. Najpre, te “najbolje performanse” su informacija upućena investitorima. Blumberg obaveštava investitore gde je najbolje da ulažu. O tome svedoči i obrazloženje pomenute ocene u kojem se, recimo, kaže da “prinosi na desetogodišnje srpske obveznice iznose 5,88 odsto, što je dvostruko više nego na mađarske ili češke hartije od vrednosti”. Ali, to što je dobro za ulagače, tj. kupce hartija jer dobijaju visoku kamatu, nije dobro za one koji se zadužuju, tačnije one koji moraju da vraćaju kredite. A to su građani Srbije. Koji, kao što se vidi – da bi pokrili troškove koje im vlast nameće zadužujući se često i nepotrebno, kao recimo za nacionalni stadion – moraju da plaćaju dvostruko veću kamatu od Čeha ili Mađara.

Nisu, međutim, samo neposredni gubici problem. Dajući visoke kamate, vlasti u Srbiji privlače novac iz banaka kojima se više isplati da ulaze u sigurne poslove sa državom nego u rizične s privredom. Zbog toga se smanjuje suma kredita namenjenih privredi, što podiže kamatne stope za preduzeća. To smanjuje investicije u proizvodne delatnosti. A to usporava ekonomski rast.

Treće, zbog smanjenja količine dinara u opticaju – koje je, osim državnim zaduživanjem, izazvano i visokom “referentnom”, tj. kamatnom stopom Narodne banke – dolazi do veštačkog smanjenja vrednosti evra. Što, opet, ne odgovara najboljem delu srpske privrede, tj. izvoznicima. Jer pogoršava njihove poslovne “performanse”, a poboljšava poslovne performanse uvoznika. Potkopavajući, još jednom, na taj način pokretače razvoja.

Četvrto, visoka kamatna stopa odraz je visokog rizika. Ljudi, firme, države, slabog kredibiliteta prinuđeni su da se zadužuju po višim kamatnim stopama tako da ukoliko se Srbija zadužuje po dvostruko višoj kamatnoj stopi od Češke, to je znak da je njen (finansijski) rejting kao zemlje znatno gori od češkog.

I konačno, peto, kao što sam o tome već pisao, jaka valuta, šta god to značilo, uopšte nije nešto čime se bilo ko u svetu hvali. Niti oni čije valute takoreći vladaju planetom to udaraju na sva zvona. Naprotiv, trude se da svoju valutu oslabe ili se ljute na druge zemlje (kao Amerika na Kinu, recimo) što namerno drže valutu potcenjenom da bi time povećavale svoju konkurentnost na svetskom tržištu. I tako stimulisale svoj izvoz i olakšavale celokupni razvoj svoje privrede.

Potpuno je apsurdno, blago rečeno, da se guverner jedne centralne banke hvali jakom valutom, a da je istovremeno privreda te zemlje tako slaba. I da, povrh toga, njeni građani 95 odsto svoje štednje drže u valutama od kojih je dinar “jači”.

Ekonomisti su, da još jednom podsetim, izračunali da je dinar precenjen za jedno 15-20 odsto, tj. da se realan, odnosno ravnotežni devizni kurs kreće oko 140-150 dinara za jedan evro. Ali tada bi naša zemlja bila još dalje od cilja “čoveka koji vodi Srbiju” i kojeg guvernerka “poznaje”, pa navodno “prepoznaje” i “kako treba da pomogne u realizaciji tog cilja”, to jest prosečne plate od 500 evra.

“Moj je posao da učinim sve da ova Srbija, koordinišući mere sa Vladom, bude mesto u kojem će i mladi rado ostajati da žive i rade”, stavila je “prst u oko”, pri kraju “Oka”, svim građanima Srbije Jorgovanka Tabaković. Sudeći baš po mladima, ona taj svoj posao, sve u “koordinaciji sa vladom”, ni izbliza ne radi kako treba.

Tako da možda nije “tempirana bomba”, ali da je neki drugi razorni mehanizam ili organizam instaliran u Narodnoj banci Srbije, to posle svega izgleda nesumnjivo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. decembar 2018.

Građani su od aktuelne vlasti zaista svašta i videli i doživeli, ali potez sa stadionom se po svojoj beskrupuloznosti zaista izdvaja. I, uopšte, kakav je smisao jednog takvog “poduhvata”? Osim ako nije da se ispuni hir predsednika Vučića

Digitalizacija je kao i svaka druga tehnologija. Kao barut, recimo. Možete da ga koristite da sagradite kuću, ali i da dignete nečiju u vazduh. Kako će biti upotrebljena zavisi od pravnog okvira u kojem se kreću građani, ali pre svega vlasti. Haos će ostati ono što je i pre bio – haos, samo u digitalnoj formi

Ključnim elementima ekonomske politike koji imaju značaj strateških opredeljenja – investicionom, poreskom i politikom plata – Vlada Srbije pokazuje da namerava da jača položaj i uticaj države. Naročito tzv. aparata prinude. I da će se ubuduće na njih najviše oslanjati (više…)

Kome je u interesu da se situacija sa Kosovom razvija u pravcu u kojem je krenula? Vidim interes kineskog diktatora, jasan je i interes ruskog gubernatora. I za kumove severnog Kosova ovo je vin-vin kombinacija. Ali, ima li nekoga da predstavlja interese građana Srbije? Aktuelna vlast to očigledno ne čini (više…)

Vučićeva politika je doživela poraz, ali je Vučić pobedio. Em je patriota, em mirotvorac. A kao “nusprodukt” imamo sve više korupcije, sve veće bezakonje, sve beskrupulozniju vlast, a “ispod” svega toga – sve bezočniju pljačku nacionalnog bogatstva (više…)