PEŠČANIK

Muke s Jugoslovenima

PEŠČANIK, , ,
Osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma

Nema mira u „srpskom svetu“. Neprijatelji vrebaju sa svih strana, spolja, ali i iznutra. Naravno, ovi poslednji su najopasniji. Jer, ne nalaze se oni samo unutar matične države Srbije nego i unutar samog „srpskog sveta. Po tome njegovi ideolozi podsećaju na komuniste – ako im neko dođe glave, biće to „mangupi u sopstvenim redovima“.

Slobodan Antonić je nedavno neprijatelje svega srpskog, a pogotovo identiteta razotkrio u – Jugoslovenima. U tekstu drvengradskog naslova „Istina je nacionalistička izmišljotina“ – inspirisanog knjigom Pogled jednog srpskog nacionaliste istoričara umetnosti Nikole Kusovca, te je istovremeno i osvrt na istu – Antonić između ostalog piše: „Paradoksalno, Srbija je zemlja u kojoj žive Srbi, a čijom kulturom i medijima vladaju ‘Jugosloveni’.“

Kao potporu svojoj oceni Antonić navodi izjave dvadesetak poznatih javnih delatnika (tačno 19, Antonićevim redosledom: Radina Vučetić, Biljana Srbljanović, Vladimir Arsenijević, Minja Bogavac, Ognjen Glavonić, Slobodan Tišma, Srđan Dragojević, Momčilo Đorgović, Dinko Gruhonjić, Jasna Đuričić, Kokan Mladenović, Dubravka Stojanović, Aleksej Kišjuhas, Teofil Pančić, Dejan Ilić, Duško Milinović, Stevan Filipović, Slobodan J. Georgiev, Biljana Lukić). Najpre, iz citata se jasno vidi da tek oko polovine pomenutih sebe smatra i naziva Jugoslovenima (u nekom nacionalnom ili političkom smislu), drugi se samo pozitivno izražavaju o Jugoslaviji kao državi. Kad smo već kod toga, nije jasno ni zašto Antonić Jugoslovene stavlja pod znake navoda: zato što misli da ih uopšte ne može biti kad već nema Jugoslavije, ili što misli da oni nisu pravi nego su neki lažni Jugosloveni, ili je nešto šesto u pitanju? Nije jasno, ali nije ni važno. Ključno je, zapravo, sledeće: Da li se bilo ko od pomenutih (a moglo bi se, istini za volju, naći bar još toliko nepomenutih, sličnih stavova i opredeljenja) nalazi na čelu bilo koje „nacionalne“, odnosno državne kulturno-prosvetne, naučne ili informativne ustanove. Na primer – Srpske akademija nauka i umetnosti, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Univerziteta u Beogradu i bilo kog fakulteta u njegovom sastavu, mnogobrojnih naučnih instituta, Politike ili neke druge medijske kuće u državnom vlasništvu, pa čak i privatnom, ali (kada je reč o elektronskim) s nacionalnim „pečatom“, tj. nacionalnom frekvencijom? Stanje je takvo da je pitanje bukvalno retoričko.

Sve u svemu, nije istina da Jugosloveni vladaju kulturom i medijima u Srbiji, kao što tvrdi Antonić. Moguće je, međutim, nešto drugo. Moguće je da na toj sceni Jugosloveni dominiraju. Ali ne po svom broju niti, kao što smo videli, po tome što na njoj zauzimaju „komandne visove“ nego zbog brojnosti, a pre svega zbog visokog kvaliteta njihovih kulturno-umetničkih, naučnih i medijskih proizvoda. Odnosno, sa druge strane, zbog niskog kvantiteta i kvaliteta onoga što proizvedu (samoproklamovani) srpski nacionalisti.

Koliko je Antoniću stalo do istine vidi se i iz njegove sledeće rečenice: „Naša kulturna ‘elita’ voli da se slika na Trafalgar skveru, na kojem dominira spomenik admiralu Nelsonu“, ne pitajući se „zašto memorijal admiralu nije negde na obali – u Doveru, recimo, nego je baš u Londonu“, kaže Antonić, odgovarajući tako na kritike spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Stvar je banalna, ali opet, zar ne bi trebalo ponuditi neki dokaz, makar ilustraciju za ovakvu tvrdnju. Očigledno, Antoniću i nisu potrebne činjenice, što i nije neobično za stanovište kojem su mitovi važniji od istorijske istine. (Uzgred, stavljanje elite pod navodnike očigledno znači da je, prema autorovom mišljenju, reč o lažnoj eliti; po analogiji, iz toga proizlazi da je gore reč o lažnim Jugoslovenima. Koji su onda pravi?)

Za izlečenje „obolelog bića srpske kulture“ Antonić sa odobravanjem navodi predlog Nikole Kusovca da „na čelo svih ustanova kulture koje su od vitalnog značaja za očuvanje i negovanje nacionalne svesti budu postavljeni osvedočeni stručnjaci – rodoljubi“.

U načelu, to je besmislica iza koje se krije prevara. Naime, kada zovete električara da vam popravi bojler ili inženjera da vam sagradi kuću, ne proveravate kakav je rodoljub. Nema principijelne razlike ni kada je reč o tzv. humanističkim oblastima.

Sa druge strane, kao što znamo iz iskustva, pravovernost se oduvek najbolje dokazivala partijskom knjižicom. Ni danas nije drugačije.

Takođe, osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih, ko brže ko sporije, postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma.

Kako se ova priča mogla završiti drugačije nego tako što će Jugosloveni biti proglašeni za autošoviniste, autokolonijaliste i, uopšte, izdajnike. Drugim rečima, za neku vrstu pete kolone.

Nije, međutim, srpskim nacionalistima problem samo peta kolona (na čijem čelu korača Radomir Konstantinović, a ni Dositej Obradović nije daleko) nego i jedna najnovija, šesta. Pre desetak godina Vladimir Gligorov je, posmatrajući srpsku političku scenu, podsetio na takoreći zakonitu pojavu „sukoba unutar patriotskih krugova“ i predosetio „učestalost“ njihovih međusobnih „optužbi za izdajništvo“. Upravo to se danas dešava u Srbiji. S jedne strane su oni koji podržavaju nacionalnu politiku (pre svega prema kosovskom pitanju) Aleksandra Vučića, kao jedino realnu u ovom trenutku, okupljeni uglavnom oko „Ćirilice“, a sa druge strane manje ili više oštri kritičari te politike, okupljeni oko „Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije“. Možda najistaknutiji, svakako najaktivniji predstavnik prve grupe Dragoslav Bokan, ovu drugu grupu nazvao je „šestom kolonom“ (koji termin je, po sopstvenom priznanju, pozajmio od Putinovog i ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina) jer ona svojim radikalizmom, ponekad i iz najboljih namera, zapravo nanosi štetu nacionalnoj stvari i vodi u pakao.

U pomenutom članku („O odgovornosti u demokratiji“) Gligorov dokazuje da „u demokratiji nema izdajnika“ jer je „reč o sistemu koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su“, te da „usled toga, nema ni nepatriotskih politika“.

Ne dolazi u obzir. To bi srpske nacionaliste ostavilo bez hleba. A i masti. Kao i časti. Ne, zbilja, ne dolazi u obzir.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. jul 2023.

Za(š)to nema rasta

PEŠČANIK, , , ,
Odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali

Kaže predsednica Vlade Srbije: „Bivša vlast se zaduživala za potrošnju, a mi se zadužujemo za investicije“. Dobro, zamislimo da je stvarno tako – gde je rast? Gde je taj privredni rast koji su generisale investicije u koje su, navodno, otišli strani krediti? Nema ga.

Štaviše, u razdoblju za koje Ana Brnabić tvrdi da su se u njemu zajmovi koristili za povećanje potrošnje (što, istini za volju, nije sasvim netačno – nisu „žuti“ bili savršeni, mada na tom poslu nisu bili usamljeni), stopa privrednog rasta bila je mnogo veća nego za vakta ove vlasti koja, kako sama tvrdi, pozajmljuje da bi ulagala. I to gotovo dvostruko veća. Tada je bila 4,5 odsto, a sada je oko 2,5 odsto.

Kao što svaki investitor zna, tačnije, svaki koji ulaže sopstvene pare (makar i da su prethodno pozajmljene – što znači da će morati lično da ih vrati), nije dovoljno da se ulaže. Potrebno je da ulaganje bude efikasno, tj. da odbacuje profit. Ako ulažete u (kupovinu opreme za) vojsku i policiju, kao što je Srbija mnogo radila, ta vam se investicija (ekonomski) neće vratiti.

Slično važi i za infrastrukturu koju je premijerka pomenula kao oblast u koju se danas mnogo ulaže. Izgradnja puta je svakako korisna, ali ni ona, sama po sebi, neće biti isplativa. Od nje se to zapravo i ne očekuje. Ono što se očekuje jeste da privuče mnogo novih malih privatnih investitora koji će oko puta izgraditi fabrike i na taj način doprineti opštem porastu privredne aktivnosti.

U Srbiji se to, međutim, ne dešava. Zašto? Pa zato što put nije dovoljan uslov za rast (privatnih) investicija. Nije dovoljno da država investira, neophodno je da država ne bude partijska nego da bude pravna i da privreda ne bude zarobljena nego slobodna.

Ovaj, nužan, uslov u Srbiji već godinama nedostaje i zato su privatne investicije već godinama daleko od potrebnih. Negde su na 4-5 milijardi evra, a trebalo bi da budu dvostruko veće. Zato industrijska proizvodnja praktično stagnira.

Povod za navedenu izjavu premijerke Brnabić u Narodnoj skupštini bila je kritika koju su zbog preteranog zaduživanja uputili pojedini poslanici na račun izvršne vlasti, rekavši, između ostalog, da se javni dug približava sumi od 36 milijardi evra i da zemlja klizi u dužničko ropstvo. Dobro, narodni predstavnici su – verovatno u žaru političke borbe – malo preterali, ali da se Srbija ubrzano zadužuje, to je fakat. Recimo za 12 godina svoje vladavine „dosovska  vlast se (od 2001. do, zaključno, juna 2012. godine) zadužila približno osam milijardi evra (sa oko sedam – pošto je prethodno dve trećine spoljnog duga otpisano – na oko 15 milijardi evra). Za isto toliko razdoblje Vučićeva vlast se zadužila čak dva i po puta više – oko 20 milijardi evra. Naročito zabrinjava ubrzanje zaduživanje poslednjih godina. Recimo, za prvih sedam godina svoje vladavine (od 2013. do kraja 2019) aktuelna vlast se zadužila za devet milijardi evra (sa 15, dug je porastao na 24 milijarde evra). U poslednje tri i po godine, međutim, javni dug je porastao nepunih 12 milijardi, dakle više od tri milijarde evra godišnje.

Braneći politiku zaduživanja, vlast najčešće ističe da je javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod jedva prešao 50 odsto. Iako je to iznad maksimuma od 45 odsto propisanog Zakonom o budžetskom sistemu, ne može se reći da je stanje javnog duga dramatično. Međutim, nema ni razloga za spokojstvo, naprotiv. Suština je u velikoj manipulaciji podacima, pa i obmani građanki i građana Srbije. Naime, sa jedne strane zbog visoke inflacije, a sa druge zbog (faktički) fiksnog deviznog kursa, podaci o bruto domaćem proizvodu u evrima daju lažnu sliku srpske privrede.

Recimo, 2021. Srbija je ostvarila bruto domaći proizvod od 53 milijarde evra, a prošle godine 60 milijardi evra. To je povećanje od sedam milijardi evra ili, zbilja fantastičnih, gotovo 15 odsto. Da li je lane toliko porastao standard građana Srbije? Retoričko pitanje. Svi znamo da nije. Jedva ako je zadržan na onom pretprošlogodišnjem nivou. Rast je „pojela“ inflacija. Realno, tj. kada se od nominalnog rasta u dinarima odbije rast cena, BDP Srbije porastao je više nego skromnih 2,3 odsto. I ove godine će se ponoviti nešto slično. BDP bi, naime, prema planskim dokumentima vlasti, trebalo da premaši 8.000 milijardi dinara – a verovatno će, zbog inflacije više od predviđene, biti i veći – i dogurati do 68-69 milijardi evra. Dakle, opet će se rast BDP-a u evrima kretati oko 14-15 odsto, dok će realno, kako govore aktuelne prognoze, biti oko dva odsto.

Da srpskoj ekonomiji ne cvetaju ruže, osim eventualno šipka, moglo se primetiti i po tome što predsednik Vučić u poslednje vreme, barem kada je o ekonomiji reč – zbog toga valjda češće poteže nacionalno-političke teme – retko pominje Hrvatsku. Setiće se neko, možda, kako je Vučić negde sredinom 2021. slavodobitno objavio da će Srbija uskoro po visini BDP-a prestići Hrvatsku. Budući da Srbija ima gotovo dvostruko više stanovnika od Hrvatske (sedam naspram četiri miliona), to i ne bi trebalo da predstavlja neki veliki uspeh, ali se ipak nije dogodilo. Hrvatska je, štaviše, opet „pobegla“ Srbiji, ostvarivši rast od 13,1 odsto 2021. i 6,3 odsto 2022, te dostigavši BDP od 67 milijardi evra.

U još jednoj stvari sudbina se surovo poigrala sa Aleksandrom Vučićem. Pre neku godinu on se hvalio, usput žestoko gazeći opoziciju, kako se ona, dok je bila vlast, zaduživala po kamatnoj stopi od 7-8 odsto, dok se pod njegovim rukovodstvom zemlja zadužuje s kamatom od 2-3 odsto. Džabe je bilo govoriti da je to posledica prilika na finansijskom tržištu, a ne nekog posebnog umeća ove ili one vladajuće garniture. Sad se situacija obrnula, pa aktuelna vlast uzima nove i skuplje kredite da bi reprogramirala neke stare i jeftinije, koje je neretko svojevremeno i sama uzela.

Uopšte uzev, odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali.

A javni dug raste.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2023.

Srbija: Bliža BRIKSelu nego Briselu

PEŠČANIK, ,
Ako je Zapad i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu. Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove

Kao što je masi ogadio politiku, tako je Vučić izgleda uspeo da eliti ogadi Evropu. Pretvarajući Skupštinu u pljuvaonicu, a političku scenu generalno u poligon za verbalno i svako drugo nasilje, Vučić pokušava da se predstavi kao neko ko je iznad tog brloga i da na tome gradi kult sopstvene ličnosti. Zato njemu partija kao posrednik u ne treba, on komunicira direktno s narodom. Stvaranje „pokreta za narod i državu“, ili kako će se već zvati ta fluidna tvorevina iako je njeno ozvaničenje odloženo, potvrda je tog nauma.

Sa druge strane, Vučić je ako ne rodonačelnik, onda svakako generator antievropske retorike u poslednjih desetak godina. Iz njegovih medija svakodnevno teče paljba po Evropi, Americi i, uopšte, Zapadu.

Otud nije čudo što podrška evropskim integracijama opada. Pre tri meseca u tekstu „Srbija između Brisela i BRIKSela“ bavio sam se strateškim „temama i dilemama“ ove zemlje. Jedno skorašnje istraživanje organizacija Novi treći put pokazalo je da srpsko javno mnjenje više naginje drugom nego prvom. Naime, većina ispitanika, 47 odsto, opredelilo se za ulazak u BRIKS (savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike), a svega 35 odsto za priključenje Evropskoj uniji.

Ako to ne čudi, iznenađuje, međutim, kad teške reči na račun Zapada dolaze iz intelektualnih krugova koji se inače smatraju građanskim, da ne kažem „građanističkim“, kako ovu stranu nazivaju oni sa suprotne strane.

Naravno, niko ne kaže da je Zapad bezgrešan i da nije podložan kritici, ali to nikako ne znači da je njegov uticaj na stanje i prilike u Srbiji, suma sumarum, negativan. Još manje da ga treba odbaciti kao sistem vrednosti, kao partnera (ne samo ekonomskog nego i političkog, ali pre svega kulturnog) i kao zajednicu (naroda i država) kojoj se teži.

Kakve god mane danas da ima, ni on sam nikada nije bio bliži – ni u 19. ni u 20. veku – načelima i ciljevima koje je na svom početku proklamovao, najpregnantnije izraženih u čuvenom sloganu Francuske revolucije. I ono što se danas na Zapadu dešava, što u stvari samo izlazi na videlo, neretko i u ekstremnoj formi, prvenstveno je znak njegovog napretka (krivudavog i isprekidanog) ka slobodi i demokratiji.

Nedavno sam, povodom nemira u Francuskoj, pisao o „prigodnim“ napadima na (neo)liberalizam u Srbiji – i zdesna i sleva. Dok jedni govore o „neoliberalnim bitangama“, drugi govore o „(neo)liberalnom smeću“. Ovima drugima, uglavnom zagovornicima tzv. srpskog stanovišta, liberalna Evropa je glavni neprijatelj, izvor takoreći svih zala i opačina. Da se s njima bude izjednačen, ili makar doveden u vezu, trebalo bi izbegavati takoreći po svaku cenu.

Sve ono što se danas nudi na drugim stranama sveta, pre svega na političkom, ali i geografskom istoku, mnogo je gora alternativa. Tačnije, to i nije nikakva alternativa, to je ono što već imamo, srećom u nešto blažoj formi. A nema veće zablude (ako je uopšte o zabludi reč) nego verovati da Srbija može da vodi neku novu „nesvrstanu“, odnosno politiku sedenja na 2-3-4 stolice, samo što će to buduća vlast činiti bolje i poštenije od Vučića.

Uostalom, kakvi smo to „mi“, pa da nam ne valjaju Evropa i Amerika. Drugim rečima, što je to Srbija nudila Zapadu poslednjih dvadesetak godina, otprilike od atentata na Zorana Đinđića, osim pozicije „devete rupe na svirali“. Posebno šta je, otkako je Vučić došao na vlast, nudila opozicija. Neretko, makar sudeći po onome što se javno govorilo, bila je antizapadno i proruski „nabaždarena“ i više od Vučića. Ako je i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu.

Konačno, zar sve ovo što se upravo ovih dana dešava, čitava ta priča oko Vulina – što daje materijala opoziciji kad se činilo da je već ostala bez „municije“ – nije pokazatelj ne toliko na čijoj, koliko na kojoj strani obale je Zapad. I ako ćemo pošteno, nije to ni prvi put. Što bi rekao Mak Dizdar: „Široka je, duboka je“, ali „valja nama preko rijeke“.

Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. jul 2023.

Francuska: Koreni gneva

PEŠČANIK,
Braneći prava zaposlenih, francuski sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana

Demonstracije u Francuskoj jenjavaju, ali će o njihovim uzrocima i posledicama, pogotovo s obzirom na predstojeće izbore, tek da se raspravlja; još dugo će biti aktuelni. Zanimljivo je da su se u Srbiji ovom temom mnogo više bavili mediji koji podržavaju aktuelne „Proteste protiv nasilja“, dok su je režimski mediji, valjda da ne bi „dali ideju“ svojim gledaocima, malčice izbegavali.

Ono što se takođe može zapaziti jeste da je i na jednoj i na drugoj strani „medijskog spektra“ uzrok (i to onaj najdublji ili skriveni) pronalažen u – neoliberalizmu. Šta se pak pod tim neoliberalizmom podrazumevalo, kao i obično, nije objašnjavano. Možda bi zato, u razgrtanju te ideološke magle, ali još više u potrazi za korenima iskazanog nezadovoljstva, makar onim socijalno-ekonomskim (da rasne koji opet svoj uzrok, bar delimično, imaju u ekonomiji, ostavimo po strani) mogla poslužiti (nažalost u nas slabo zapažena) knjiga „Ekonomija za opšte dobro“, francuskog ekonomiste Žana Tirola, dobitnika Nobelove nagrade 2014. U njoj se, naime, Tirol bavi i Francuskom i njenim ekonomskim problemima, što može biti vrlo korisno za razumevanje onoga što se ne samo poslednjih dana nego i poslednjih godina, pa i decenija dešavalo u zemlji koju mnogi smatraju kolevkom slobode i demokratije.

Kao jedan od najvećih, ako ne i najveći društveni problem Francuske Tirol vidi nezaposlenost. On najpre konstatuje da je „nezaposlenost mnogo veća u Francuskoj nego u zemljama severne Evrope (Nemačka, Holandija, Skandinavske zemlje itd.) ili u anglosaksonskim zemljama“. Zatim da „nezaposlenost pogađa nisko kvalifikovane osobe i problematična gradska područja“ i da je „dugotrajna nezaposlenost, koja je najopasnija, prilično velika i u stalnom porastu od 2007. godine“.

Sa druge strane, Tirol ističe da je „Francuska uložila veliki napor da se nezaposlenost smanji“, te da „ukupan budžet javne politike zapošljavanja neprekidno raste od 1993. godine“ i da je dostigao 3,5-4 odsto nacionalnog bruto domaćeg proizvoda. Takođe, stopa javnih rashoda u Francuskoj iznosi 57 odsto BDP-a i među najvišima je na svetu.

Tirol posebnu pažnju posvećuje analizi radnog zakonodavstva, za koje kaže da je vrlo detaljno i komplikovano, o čemu svedoči podatak da francuski zakon o radu ima 3.200 strana. Sa druge strane, primećuje, neke zemlje, poput Danske, gotovo da uopšte nemaju zakon o radu („što znači da ostavljaju slobodu ugovaranja, pa otud i veću mogućnost prilagođavanja radnog odnosa specifičnom okruženju preduzeća“), pa ipak je tamo nezaposlenost mnogo manja.

Iz obimne Tirolove analize izdvojićemo samo nekoliko najkarakterističnijih nalaza. Recimo, primećuje on, u Francuskoj preduzeće koje otpušta radnika plaća radniku otpremninu, ali ne plaća trošak koji to otpuštanje pravi državnom osiguranju za slučaj nezaposlenosti (i koji je često mnogo veći). Pošto se osiguranje finansira iz doprinosa zaposlenih „to znači da preduzeće koje zadržava radnike plaća za preduzeće koje ih otpušta. To je suludo“, zaključuje francuski nobelovac.

No, to je manji problem. Da bi sprečio otpuštanje, zakonodavac ga je detaljno regulisao. Teškoća je, prema Tirolu, u tome što „sudija, bez obzira na svoju stručnost i integritet, ne raspolaže neophodnim informacijama koje bi mu omogućile da se stavi u poziciju direktora preduzeća kako bi meritorno presudio o legitimnosti otpuštanja viška zaposlenih“. To je dovelo do toga da je „ishod procedure otpuštanja potpuno nasumičan i nepredvidiv sa stanovišta strateških izazova s kojima se preduzeće suočava“.

Ni to nije najveća mana francuske regulative. Naime, kao uslov da bi otpuštanje bilo „legitimno“, propisano je da se ono mora „pravdati velikim finansijskim problemima preduzeća ukoliko do otpuštanja ne bi došlo. To znači, zaključuje Tirol, da „preduzeće koje je sasvim zdravo ne raspolaže valjanim opravdanjem da okonča poslove koji više nemaju prođu na tržištu“. (Uzgred, ovo je bilo tipično i za jugoslovensku socijalističku samoupravnu privredu.)

Uz konstataciju da je „francuski minimalac najviši u Evropi“, Tirol navodi i neke primere u kojima se poslodavac i zaposleni, iako načelno međusobno suprotstavljeni, koristeći zakonske odredbe udružuju protiv države. Recimo, pošto u slučaju ostavke zaposleni nema pravo na naknadu za nezaposlene, prekid radnog odnosa se praktično uvek prikazuje kao otpuštanje jer tada otpušteni ima pravo na tu nadoknadu koja traje čak tri godine. Time je, kaže dalje Tirol, „vlada praktično stvorila mogućnost za odlazak u penziju sa 57 godina“.

Tirol navodi još jednu karakteristiku francuskog ekonomskog sistema koja se ne tiče radnog zakonodavstva, ali utiče na (ne)zaposlenost. Naime, kaže Tirol, francusko pravo, u poređenju sa svojim inostranim pandanima, slabije štiti poverioce i ide u prilog direktorima, odnosno vlasnicima. Takvo zakonodavstvo je uglavnom motivisano očuvanjem radnih mesta, što je pogrešno. Sve ovo francuska preduzeća čini vrlo krutim i nefleksibilnim. S jedne strane, onemogućava ih da adekvatno reaguju na tržišne signale, tj. da gase delatnosti koje više nemaju prođu kod kupaca. Sa druge strane, to ih sprečava da se lako upuštaju u nove poslovne poduhvate i da više rizikuju. A time i da brže otvaraju nova radna mesta.

Generalna posledica je da i čitava francuska privreda bude okoštala, „lenja“, nesposobna za inovacije. U Francuskoj, ilustruje Tirol, sva preduzeća sa Indeksa CAC 40, dakle najbolja preduzeća koja se kotiraju na Pariskoj berzi, vrlo uspešna i na međunarodnom nivou, potekla su od preduzeća koja su postojala još šezdesetih godina 20. veka. Nasuprot tome, u SAD samo jedan mali procenat od 100 preduzeća s najvećom berzanskom kapitalizacijom postojao je i pre 50 godina. „Gde je naš Gugl, Epl, Majkrosoft, Amazon, Fejsbuk, Intel, Uber, Amgen ili Genetek“ – pita Tirol, pa dodaje: „U vezi s tim, Francuska pati od snažnog deficita preduzeća od 20 do 50 zaposlenih (od kojih će se neka u budućnosti priključiti listi najvećih preduzeća), što nas lišava rasta zaposlenosti“. Uzrok tome pak Tirol pronalazi u „neprivlačnom francuskom poslovnom okruženju“.

Tirol je predložio i reformu: prelazak sa zaštite radnih mesta na zaštitu radnika, preuzimanje odgovornosti za loše poslovanje od preduzeća i umanjivanje uloge sudova.

Kada je došao na vlast, Makron je pokušao da izvede reforme u ovom pravcu, ali je to, kao što smo videli na protestima „žutih prsluka“, izazvalo veliko nezadovoljstvo sindikata.

Braneći prava zaposlenih, sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jul 2023.

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Ljudi laži

PEŠČANIK, , , , ,
Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. To znaju i njegovi doglavnici i poglavnici, kao i novinari režimskih medija. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju

Ima pravo Aleksandar Vučić kad kaže da protesti „Srbija protiv nasilja“ znače destabilizaciju. Ali ne Srbije nego njegove pozicije. Demokratija tome i služi – da protrese vrhove vlasti. Druga je stvar što se autokratski vladaoci plaše i svoje senke. Nema većeg straha od straha diktatora. Svakog ko mu prilazi on gleda kao novog Bruta, procenjuje da li je baš on taj koji će mu zabiti nož u leđa ili je to onaj sledeći.

Zato se njegovi vazali trude da što češće i glasnije izražavaju svoju ljubav prema gospodaru. Poseban su primer intelektualci-podanici, poput Vladimira Vuletića, profesora Filozofskog fakulteta, koji svoje udvorištvo pokušavaju da prikažu kao moralnu vrednost ili zaodenu u naučničke koprene.

Kad kaže da „neće biti novog Majdana“ u Srbiji, a ne, recimo, novog 5. oktobra, Vučić želi da izbegne komparaciju sa Slobodanom Miloševićem, ali sebi čini medveđu uslugu jer se zapravo identifikuje s nekadašnjim proruskim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem. Kao što je poznato, Janukovič je svojom antievropskom politikom, tj. odbijajući da sprovede već usvojene sporazume sa Evropskom unijom, izazvao velike višemesečne demonstracije početkom 2014. godine na glavnom kijevskom trgu Majdanu nezaležnosti (Trgu nezavisnosti), zbog čega je na kraju morao da pobegne iz zemlje, našavši utočište u Rusiji.

Još jedan korak ka Moskvi i Putinu napravio je proteklih dana g. Vučić – kada je rekao da su mu neke „sestrinske službe sa istoka“ javile da aktuelne manifestacije nezadovoljstva, ne samo u Beogradu nego i širom Srbije, predstavljaju „pokušaj obojenih revolucija“.

Time je, s jedne strane, optužio Zapad, pre svega Ameriku, da mu radi o glavi iako su zapravo i Evropska unija i Sjedinjene Države žmurile na mnoga njegova nepočinstva u unutrašnjoj politici. Nema sumnje da je Vučićevoj nervozi kumovao članak u Njujork tajmsu, gde ga se prilično otvoreno dovodi u vezu sa organizovanim kriminalom iako mu je Amerika dosad bila glavni saveznik u pregovorima oko Kosova. Nije izvesno koliko će mu ovo „zaoštravanje retorike“ (ako je samo o tome reč) pomoći u onome – šta god to bilo – što namerava da ostvari.

Sa druge strane – i to je verovatno još zloćudnije – na taj način Vučić je učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“ optužio da su u službi stranih vlada, drugim rečima, strani plaćenici, praktično izdajnici. A zna se, zar ne, kako se postupa sa izdajnicima.

Ne treba biti naročito oštrouman, pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su (to se valjda samo po sebi razume) sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.

Cela Srbija je ovih dana gledala kako se ljudi – na različite načine: pretnjama, ucenama, pa čak i fizičkim nasiljem – ne samo primoravaju da dođu na miting Aleksandra Vučića nego da na njemu i ostanu. Zbilja su delovale groteskno, ali i zastrašujuće te slike na kojima generalni sekretar Vlade Srbije vodi grupu „žestokih momaka“ odevenih u crno, a zatim i kako ta „pretorijanska garda“ ne dozvoljava građanima da napuste Vučićev skup, držeći ih kao stado u toru.

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegovi doglavnici i poglavnici, koji sve organizuju te hepeninge. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. Konačno, i oni – novinari, analitičari, univerzitetski profesori – koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju, takođe znaju sve to. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju.

Zašto? Koji god odgovor da mi padne na pamet – nije mi dovoljno ubedljiv.

Samo me je čitava ta situacija asocirala na poznatu i u svetu nauke o čoveku vrlo uticajnu knjigu „Ljudi laži“. U njoj autor psihijatar Skot Pek kaže da je „laganje istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2023.

Predsednik i patrijarh

PEŠČANIK, , ,
Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan

Preturajući po starim novinama nabasao sam na jednu naslovnu stranu Ekonomist magazina (koji je u tom trenutku već bio izmenio ime u Ekonom:east, ali to nije bitno) od pre deceniju i po, iz septembra 2009. godine. Nadnaslov je glasio „Nasilje u Srbiji“, a naslov „Sredom poste, nedeljom biju“. U lucidnom tekstu Ivane Radmilac Đurđić ukazuje se da su glavni vinovnici nasilja „ultradesničari“, odnosno različite „navijačke, patriotske i religijske grupe“.

Članak, dakle, iz sadašnje perspektive gledano, podseća da je nasilja bilo i ranije, mada u zemlji u kojoj se u poslednjih četvrt veka desilo više političkih ubistava (Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića) u državnoj režiji, to i ne treba posebno dokazivati.

To, nažalost, ne znači da i ova vlast nije dala svoj ne mali doprinos, čak i ako ne računamo ubistvo Olivera Ivanovića, naprotiv. Ono u čemu je aktuelni režim učinio možda i najveći napredak, upravo kad je reč o onim pomenutim grupama, jeste njegov pokušaj da te nasilnike stavi pod svoju kontrolu tako što će ih uzeti u svoju službu i koristiti za svoje potrebe. Kada je reč o navijačima, to potvrđuje afera Belivuk, a kada je reč o tzv. patriotama, primer je Miša Vacić sa svojim falangama angažovanim uoči izbora u manjim mestima širom Srbije.

Da su svi oni imali ideološki oslonac u (makar trenutno) dominantnom delu Srpske pravoslavne crkve (što se vidi i po njihovom „aksesoarima“ – narukvicama, lančićima i sličnim detaljima), svedoče i poslednji istupi patrijarha Porfirija. Najpre njegova skorašnja (17. maja) podrška predsedniku Aleksandru Vučiću, tokom ručka, uz istovremeno naglašavanje jedinstva države i Crkve, ali i, pre toga, obraćanje prisutnima, opet za vreme jednog (slavskog) ručka, kada je brutalno izvređao žene u Srbiji. Zanimljivo je pri tome da oni koji brana Patrijarha ističu kako on nije govorio o svim ženama nego o samo jednoj ženi, dok istovremeno kritike (ovde se ne računaju uvrede koje su, naravno, takođe neprihvatljive, a povrh toga su i kontraproduktivne) na račun patrijarha tumače kao napad na čitavu Crkvu, pa i na celu naciju.

U stvari, javnost nije bila toliko iznenađena, tačnije revoltirana, smislom onoga što je patrijarh izgovorio – to je manje-više bilo u okviru standarda SPC – koliko njegovim rečnikom. Rečnikom primerenijim nekoj gomili koja ispija pivo ispred seoske prodavnice nego najvišim crkvenim velikodostojnicima. Uzgred, taj vokabular bio je vrlo blizak rečniku predsednika Vučića. Patrijarh, srećom, nije koristio izraze kao što su „hijene“ i „lešinari“, poput predsednika Vučića, ali je već sam njegov ton odavao prezir prema „drugom“ i nipodaštavanje „drugačijeg“. Izgleda, međutim, baš kada je o rečniku reč, da se ne radi o slučajnosti. Još pre dvadesetak godina Desimir Tošić je, poredeći govore mitropolita Amfilohija Radovića i pariskog kardinala Lustižea, konstatovao da prvi ima „jedan jadan rečnik, politikantski rečnik, uvredljiv“, dok kardinal govori „višim jezikom, intelektualnijim“.

Istom prilikom je Tošić (koji je inače bio veliki vernik i, uprkos višedecenijskoj emigraciji u Londonu, Božić slavio na najtradicionalnij način, sa sve kokodakanjem domaćina i pijukanjem čeljadi), zaključio da „Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna“ nego i „crkvena modernizacija“.

U Srbiji, međutim, na delu je suprotna tendencija. Odmah nakon strašnog zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ministar prosvete Branko Ružić za to je okrivio „poguban uticaj zapadnih vrednosti“. Ružić je posle nekoliko dana podneo ostavku, ali je zapravo više prinet kao „žrtveno jagnje“, pod pritiskom javnosti, nego zbog izjave kojom je pokušao da se „opere“. Štaviše, za to je ubrzo dobio podršku od ministra odbrane Miloša Vučevića.

„Ono što ja zameram ovima u sistemu prosvete je što su gledali da nas dekodiraju od našeg nacionalnog bića, da nas isčupaju iz korena, da ne smemo da gajimo tradicionalne vrednosti jer onda nećemo biti moderni. Pustite vi nas da gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo. Evo i ideje da treba izbaciti veronauku – pa jel’ vam to najveći uspeh? Vi treba da naučite decu da imaju neku odgovornost, a ne prava“, rekao je, između ostalog, Vučević.

Bilo je u prošlosti, zbilja, nastojanja da se Srbija „modernizuje“, ali uzalud. Kamo lepe sreće da su uspeli. Jer, kako i čime to hoće da nas „dekodiraju“ i kakve su to zapadne vrednosti koje nam nameću?

Najšire i najjezgrovitije istovremeno, one su formulisane u slavnom sloganu Francuske (buržoaske) revolucije: Sloboda, jednakost, bratstvo. Iz toga su izrasli tržišna privreda, socijalna država i vladavina prava. A kao kruna svega toga – tolerancija, dijalog, poštovanje različitosti. Sve to skupa (i samo izgrađivano i dograđivano stolećima) dovelo je do najvećeg napretka, tj. do najveće dobrobiti za najveći broj ljudi, u hiljadama godina dugoj istoriji čovečanstva. S tim dostignućem ne može se uporediti nijedna društvena zajednica koja danas postoji na planeti Zemlji.

Sa druge strane, koje su to autohtone „istočno-pravoslavne“ vrednosti koje navodno pokušavaju da nam oduzmu i zamene ih svojim, trulim i degenerativnim. Porodica? Pa nema ničeg što bi, empirijski i teorijski, moglo da potvrdi da je u Srbiji porodica više na ceni nego u Italiji, Španiji ili Švedskoj i Americi – to što ovde više generacija živi pod istim krovom nije rezultat ljubavi nego posledica siromaštva – osim ako se pod tim ne podrazumeva slobodna primena one biblijske „batina je iz raja izašla“. Brak? Kao „pravo“ muža da (u)bije ženu (tu „jadnicu i bednicu“) kad mu se ćefne. Deca? Otkud, kad se dečija prava doživljavaju kao podvala Zapada i kad se zna da je njihovo, kako to reče i ministar vajni Vučević, pre svega da nauče da slušaju. Šta vredi što je još davnih dana Duško Radović upozorio: „Tucite svoju decu čim počnu da liče na vas“.

U stvari, kad (pre)poručuje da „gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo“, Vučević nije rekao ništa novo. On samo (s velikim zakašnjenjem) ponavlja ono što je pre gotovo jednog i po veka rekao Nikola Pašić: „Od Zapada uzimati samo tehnološko znanje i nauku, i njima se koristiti u duhu slavenosrpskom“.

Sudeći po tome, Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Preuzimala je tehniku i tehnologiju, ali nije politiku i filozofiju. Tačnije, ta politika i filozofija zahvatile su tek jedan tanak, površinski sloj, nisu dublje ukorenjeni u društveno biće. U tome je koren današnjih nesporazuma Srbije sa svetom. Onim svetom na koji je mislila parolom „Beograd je svet“ 96/97. godine – kada je zaista zadivila svet – dakle sa Evropom kao rodnim mestom tog sveta. Odnosno, sa druge strane, u tome je razlog njenog razumevanja i „bratske ljubavi“ sa autoritarnim režimima i nedemokratskim državama poput Rusije i Kine.

Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 20. maj 2023.

Srbija između Brisela i BRIKSela

PEŠČANIK
Ovo što gledamo je zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kad se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj

I pored brojnih ovdašnjih zagovornika juana kao nove svetske valute umesto omraženog američkog dolara, u bankama Srbije još nije zabeleženo da neko drži kineski novac na štednoj knjižici. Ne zna se šta čekaju. Možda pezo? Naime, boraveći sredinom aprila u Kini, predsednik Brazila Lula da Silva se pred kineskim kolegom Si Đinpingom zapitao zašto se u međunarodnoj trgovini umesto dolara ne koristi juan ili (argentinski) pezo. Zbilja – zašto? Nema za to nikakvih formalnih prepreka, zabrana ili slično niti je korišćenje dolara obavezno. Jedino ako problem nije u tome što je pezo prošle godine devalvirao 95 odsto.

Šalu na stranu, da li je juan kao obračunsko sredstvo pominjan Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine Srbije, koje je malo pre Da Silve boravio u Pekingu – nije poznato. Momirović je, kao što je objavljeno, tamo potpisao Memorandum o razumevanju, čime su formalno otpočeli pregovori o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine.

Ova vest, međutim, nije privukla odgovarajuću pažnju. Malo Kosovo, malo Dodik, malo Uskrs i sporazum je potonuo u zaborav. Nezasluženo.


BOSI PO TRNJU: U načelu, slobodna trgovina je dobra stvar – ako je stvarno slobodna, tj. ako su partneri ravnopravni što omogućava da svako nađe svoj interes. Pojedini privrednici i stručnjaci već su izrazili bojazan da bi taj sporazum, ako jeftina kineska roba preplavi srpsko tržište, mogao da razori ionako fragilnu domaću industriju. Opasnost deluje realno jer se nešto slično već desilo sa srpskom (ali i evropskom) tekstilnom i industrijom obuće. Ipak, za meritornu ocenu treba sačekati da sporazum bude utanačen pa da se vidi šta u njemu piše. A kad smo već kod toga možda nije zgoreg podsetiti da je Brisel 2001. godine dozvolio Srbiji slobodan izvoz na tržište Evropske unije ne tražeći nikakvu protivuslugu, tj. dopuštajući joj da spoljno-trgovinsku politiku vodi po sopstvenom nahođenju. A imamo i suprotan primer da je Rusija iz sporazuma o slobodnoj trgovini sa Srbijom isključila automobile pa kragujevačka fabrika, uprkos silnim molbama i Tadićevim i Vučićevim nije mogla tamo da proda ni jedan jedini fijat 500.

Ima, međutim, još nekih stvari koje pomenuti strah čine opravdanim. Kinezi su se, naime, u prošlosti ne retko pokazivali kao nesolidni partneri. Recimo, još pre tridesetak godina, devedesetih, kada između Kine i Srbije doduše nije vladalo čelično prijateljstvo kao danas ali je postojala velika (politička) bliskost između tadašnjih režima i njihovih lidera, Slobodana Miloševića na jednoj i Đang Cemina na drugoj strani, sklopljen je posao kolokvijalno nazvan nafta za traktore. Naime, Kina je tada Srbiji dala kredit od 300 miliona dolara da kupi naftu što je naša zemlja trebalo da otplati traktorima. Kada je, međutim, brod doplovio u Šangaj, Kinezi su ustvrdili da su traktori nekvalitetni i poslali ih nazad pa je Srbija zajam morala da vrati u novcu. Naravno, ne u juanima.

Iz tih devedesetih datiraju i sledeća dva, vrlo ilustrativna, slučaja. Naime, na talasu jako dobrih odnosa, sa jedne, i ekonomskog otvaranja Kine, sa druge strane, dve ponajbolje srpske kompanije, Hemofarm iz Vršca i Sintelon iz Bačke Palanke, odlučili su da u najbrže rastućoj (što će reći i vrlo perspektivnoj) privredi na svetu, osnuju zajednička preduzeća sa tamošnjim firmama. Ispalo je da su se poznati menadžeri, Miodrag Babić i Nikola Pavičić proveli kao bosi po trnju. Posle nekoliko godina ostali su i bez kompanija i bez uloženog kapitala, sve su im to Kinezi praktično oteli.

Delom i zbog takvih iskustava, ali i zbog činjenice da se zemlja, posle užasne decenijske vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala (čiji su danas naslednici Ivica Dačić i Aleksandar Vučić), praktično dizala iz pepela u čemu se oslanjala prvenstveno na Evropsku uniju i Ameriku, ekonomski odnosi sa Kinom početkom dvehiljaditih skrajnuti su u drugi plan.


SVINJSKI PAPCI I PILEĆE NOGICE: o oživljavanja dolazi u poslednjih desetak godina i to u drugoj njihovoj polovini čega je u izvesnom smislu kruna najavljeni sporazum. Ministar Momirović je u Pekingu obećao da će dokument biti potpisan već iduće godine. Na osnovu dosadašnje prakse, međutim, to je malo verovatno. Ugovaranje poslova sa Kinezima, naime, ide vrlo sporo i tek kada oni dobro (kao da se naše izreke „triput meri jednom seci“ drže više nego mi sami) izračunaju svoje interese.

Primera radi, još negde 2013. godine Velimir Ilić, tadašnji ministar građevinarstva, objavio je da su Kinezi zainteresovani za koncesiju nad jednom deonicom Koridora 11, između Surčina i Obrenovca, dužine 18 kilometara. Srbija je silno vreme i novac trošila na dokumentaciju da bi Kinezi 2015. objavili da odustaju od koncesije. Posle dve godine za taj deo puta uzet je kredit, naravno od kineskih banaka, vredan 208 miliona evra.

Iste, 2017. godine Vlada Srbije najavila je izgradnju velikog srpsko-kineskog industrijskog parka u Borči. Memorandum je potpisalo 40 velikih kineskih kompanija, projekat je bio težak 300 miliona evra, park je trebalo da se prostire na 320 hektara i da donese, tako je bar najavljeno, nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Ne treba da živite u Borči pa da znate da od parka nema ništa, ali da se zato ovo naselje povremeno pretvara u jezero fekalija.

Konačno, verovatno je, uprkos protoku vremena, svakome još u živom sećanju Vučićeva najava (2018) „spektakularnog izvoza” svinjskih nogu i papaka, kojima je Dragan Marković Palma, hvaleći „predsednikovu genijalnost”, dodao i „pileće nogice”. Ni od toga nažalost nije bilo ništa.

To ne znači ipak da, kao što je gore rečeno, izvoz Srbije u Kinu nije jako porastao, naprotiv. Sa jedva sedam miliona evra 2013. on je skočio na milijardu i sto miliona evra prošle godine. Dakle čitavih 150 puta. U stvari, taj rast rezultat je pre svega porasta izvoza bakra (koncentrata i metala) nakon što je kineski Ziđin preuzeo RTB Bor i rudnik Čukaru peki u drugoj polovini 2018. godine. Te 2018. izvoz Srbije u Kinu, naime, još je iznosio relativno skromnih 78 miliona dolara.

Uvoz je, da ni to ne bude zaboravljeno, u istom razdoblju povećan daleko manje – četiri puta, tj. sa 1,1 milijardi evra 2013. na 4,7 milijardi 2022. godine, ali je, s obzirom na različite osnove, to značilo porast našeg deficita na čak 3,6 milijardi evra. Ni sa jednom drugom zemljom Srbija nema tako neuravnoteženu razmenu. Sa Nemačkom, koja je najveći pojedinačni spoljnotrgovinski partner Srbije minus iznosi svega 700 miliona evra (uvoz 4,5 a izvoz 3,8 milijardi evra).

Kada je pak reč samo o izvozu ne treba smetnuti s uma da u Bosnu i Hercegovinu, sa kojom nemamo tako bratske odnose kao sa Kinom, izvozimo dvostruko više – 2,1 milijardu evra. I u Hrvatsku, sa kojom politički odnosi gotovo da ne mogu biti gori, izvozimo više (1,2 milijarde evra) nego u „zemlju kosookih majstora celuloidne loptice”, kako su svojevremeno Kinu nazivali maštoviti sportski novinari.

Kad se sve skupi, sa Zapadom (u ekonomsko-političkom smislu) odvija se oko 85 odsto ukupne spoljne trgovine Srbije (65 odsto sa EU, 16 odsto sa zemljama CEFTA), a sa „ostatkom” sveta oko 15 odsto (Kina devet, Rusija, tj. Evroazijska ekonomska unija, nešto malo iznad četiri odsto).


STAJNA TAČKA: Sudeći prema izjavi predsednika Vučića koji je (a ko bi drugi) sa predsednikom Đinpingom februara 2022. tokom posete Pekingu i dogovorio uspostavljanje slobodne trgovine, glavni cilj ovog sporazuma zapravo je privlačenje stranih investitora. „Kada Zapad bude video da Srbija ima Ugovor o slobodnoj trgovini sa Kinom, onda zaista postajemo ubedljivo najbolje mesto za ulaganje u čitavom ovom delu Evrope“, rekao je AV.

Uzgred, nije ovo prvi put da Srbija pokušava da primeni taktiku „dok se dvojica svađaju treći koristi”. Slično je bilo i 2014, posle agresije Rusije na Krim, kada je došlo do ekonomskog rata između Evropske unije i Rusije. Srbija se tada nadala da će njeni proizvodi moći da zamene evropske na ruskom tržištu. Do nekog porasta izvoza je došlo, ali su efekti bili znatno ispod očekivanja. Koliko je u međuvremenu na drugoj strani izgubljeno nikada nije izračunato.

Kao i tada Rusiji, tako i sada ovo približavanje Kini, iako nominalno ekonomsko, ima više politički značaj. S jedne strane, kinesko tržište je suviše daleko da bi moglo da igra veću ulogu u izvozu Srbije (sada je na nivou od četiri odsto). Sa druge strane, Srbija je suviše mala da bi za Kinu mogla da predstavlja značajnijeg privrednog partnera; Srbija Kini više treba, baš kao i Rusiji, kao „stajna tačka” u Evropi.

U tom kontekstu, i ovaj poslednji Vučićev korak na međunarodnoj sceni uklapa se u njegovo shvatanje da, kako je nedavno rekao, „više neće biti jednopolarnog sveta”, tj. da će on biti „bipolarni ili multipolarni” te da „Srbiji više odgovara” ovaj drugi. Otud je ovo što gledamo zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kada se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj. Ili je, možda, reč o zauzimanju nekakvog rezervnog položaja dok se Evropska unija ne raspadne i Zapad ne propadne što uporno proriču Vučićevi omiljeni geo-strateški analitičari.

Sve je to zapravo protivno vitalnim interesima Srbije. Jer, Srbija je faktički na Zapadu. Ne samo zato što se devet desetina njene robne razmene odvija sa Zapadom, nego pre svega zato što se sa tim svetom odvija još i veći deo njene kulturne razmene (obrazovanje, nauka, umetnost).

Da aktuelna vlast ne samo da Srbiju drži neutralnom, već još i pokušava da je smesti, tj. premesti na Istok, kosi se sa zdravim razumom. Ali, što je važnije, i onemogućava joj da ostvari svoje nacionalne interese kakvi god da su. Mada, naravno, ko je uopšte rekao da se nacionalni i interesi aktuelne vlasti poklapaju?

O tome svedoči jedan, više nego paradigmatičan, detalj. Srbija danas u Kinu izvozi govedinu jeftinije nego u bilo koju drugu zemlju, praktično po bagatelnim cenama. Između ostalog, i zbog toga je goveđe meso na domaćem tržištu toliko mnogo poskupelo. Izvoznik je, neka se i to zna, jedna jedina firma; treba li naglašavati, u vlasništvu visoko pozicioniranog člana Srpske napredne stranke.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. april 2023.

Crna Gora posle Mila

PEŠČANIK, , ,
Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena, danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Ako mu je, kao što kaže, pomirenje najpreče, možda bi novi predsednik Crne Gore trebalo prvo da ode na Cetinje. Pa tek onda u Brisel. I da poseti Ulcinj i Gusinje pre nego što se zaputi za Beograd.

U tim gradovima je, naime, Jakov Milatović ubedljivo izgubio, pa bi možda odatle trebalo da otpočne svoju pomiriteljsku misiju, da njihove žitelje uveri da će biti predsednik svih građanki i građana.

A kad je već o tome, tj. pomirenju reč, onda treba imati u vidu i da Milatović ne počinje od nule. Imala je nova crnogorska vlast – u kojoj je i lično učestvovao i čiji je bio kandidat na predsedničkim izborima – dve godine da pokaže šta na tom planu ume i može, ali se nije baš proslavila. Više je, čini se, delovala osvetnički nego pomiriteljski. Hapšenje predsednika Odbora direktora „Plantaža“, inače rektora Univerziteta „Donja Gorica“ Veselina Vukotića, najbolji je primer za to. Takođe, partijska država nije slabila, jačali su nepotizam i, naročito, klerikalizam. Tačnije – uticaj Srpske pravoslavne crkve.

Nakon „litija” i pobede opozicije na izborima avgusta 2020. godine, praktično pod vođstvom vladike Amfilohija Radovića, to je bilo i očekivano. Vladika je posle faktički formirao i vladu u kojoj se, kao lični izbor premijera Zdravka Krivokapića našao i Jakov Milatović). Taj, crkveni kanal uticaja Srbije na političke i društvene prilike u Crnoj Gori, dakle, nesporan je. Drugi, tzv. svetovni, činila je logistička i finansijska podrška litijašima ne samo vlasti nego i najvećeg dela beogradske intelektualne elite. Uzgred, mada nije nevažno, ta elita je inače često vrlo kritički raspoložena prema Vučiću i njegovom režimu, ali im se, eto, stavovi prema Crnoj Gori podudaraju. Čak je tu Vučić mogao komotno da se smesti u drugi plan.

Ako se po jutru dan poznaje, onda u liku novog šefa države Crna Gora nije dobila političara velikog formata, odgovarajućeg značaju istorijskog trenutka čiju je veličinu sam Milatović jako isticao. Nije reč samo o tome da je za „poslednjeg diktatora u Evropi” proglasio čoveka koji je prethodno tri puta izgubio na izborima (pomenute 2020. skupštinske, 2022. za glavni grad i konačno 2023. predsedničke) kao da diktatori uopšte gube vlast na izborima, bez kapi krvi i još protivniku čestitaju pobedu. I kao da, recimo, kada se radi o slobodi štampe, koja bitno određuju karakter neke vlasti, Crna Gora nije znatno ispred Srbije (na Svetskom indeksu medijskih sloboda Crna Gora je 2022. zauzela 63. a Srbija 79. mesto) što ilustruje i činjenica da se najveća medijska grupa („Vijesti”) nalazi u vlasništvu ljutih Đukanovićevih protivnika.

Još važnije, za to što je u izbornoj noći mogao da obeća ulazak Crne Gore u Evropsku uniju za pet godina, Milatović može pre svega da zahvali svom prethodniku. Za vreme Đukanovića (bez namere da sad, pošto se nakon poraza povukao i sa mesta predsednika DPS-a, pravimo nekakvu rekapitulaciju njegovog političkog učinka) Crna Gora je otvorila sva poglavlja u pregovorima sa EU, uvela je evro, postala je članica NATO, definisana je kao građanska i sekularna država. I toga se držala. Više nego ijedna zemlja regiona jasno se i nedvosmisleno geostrateški opredelila i na tom putu najdalje uznapredovala. Kada se već govori o rezultatima, nije zgoreg napomenuti i da se Crna Gora poslednjih dvadesetak godina, od dvehiljadite naovamo, ma koliko i to bilo nedovoljno, razvija brže od Srbije. U stvari, do 2008. Srbija je imala veću stopu rasta (6,6 naspram pet odsto), bolje je Srbija prošla i kroz svetsku ekonomsku krizu (2008-2012) ali nakon toga, kada je do izražaja došla njena samostalnost, Crna Gora je do 2020. godine – kada počinje kriza izazvana korona-pandemijom – ostvarila prosečan godišnji rast od oko 3,5, a Srbija od nešto iznad dva odsto. Od 2012. do 2020. godine, prema računici ekonomiste Gorana Radosavljevića, Srbija je ostvarila rast dohotka od 38 odsto, a Crna Gora od 48 odsto. Zato su i plate u Crnoj Gori bile veće; da se opet uzme samo razdoblje do 2020. godine, tj. dok je DPS vodio državu, prosečna zarada je u Crnoj Gori dostigla (i premašila) 500 evra (2017), dok su u Srbiji još mogli samo da je sanjaju (ostvarena je tek 2020. godine).

Ne smeta njima Milovo bogatstvo, koliko god da je bogat, inače bi im smetalo i Dodikovo, koji je verovatno i bogatiji. Stvar je u tome što Dodik pripada njihovom, tj. srpskom svetu, a Milo tamo nije hteo.

Videćemo kakvu će poziciju u tom pogledu zauzeti Milatović. Sudeći prema prvim intervjuima, pošto ga je malo prošla pobednička euforija, Milatović na spoljnopolitičkom planu (već pomenuto plus Rusija, Kosovo i Srebrenica) ne misli išta da menja. To deluje utešno. Mada, bilo bi prilično neoprezno, blago rečeno, da je dok još nije ni zaseo u fotelju rekao suprotno. I Vučić je, kao što se sećamo, obećavao Evropu i borbu protiv kriminala i korupcije, pa Evropa sve dalja, a kriminal i korupcija sve veći.

No, da ne mračimo, i ako stvarno ozbiljno misli, nije izvesno koliko će Milatović moći da sprovodi nagoveštenu politiku. Jer, tek slede parlamentarni izbori na kojima će se opredeliti kurs buduće vlade. Pitanje je u kojoj meri će „Evropa sad” uspeti da iskoristi zamajac predsedničkih izbora i koliko će ustupaka morati da učini koalicionim partnerima i kojim. Ukoliko postane najjača stranka, što bi prema aktuelnim sondažama javnog mnjenja moglo da se desi, biće to jedna priča, ali ako to bude Demokratski front, biće sasvim druga. Jeste da je pobeda pripala Jakovu Milatoviću, ali su porasli i apetiti Andriji Mandiću. A što se Beograda i njegovih preferencija tiče, setimo se samo kako je brzo niz vodu pustio do neba slavljenog Zdravka Krivokapića kada nije ispunio njegova očekivanja. Iz (pro)Vučićevih medija već se postavljaju zahtevi daleko od stavova koje je, nakon izbora, tu i tamo iznosio novi crnogorski predsednik. Ima i natruha razočaranja.

Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena, danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2023.

Vidić, Obradović i Vučić

PEŠČANIK, , , ,
Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju

Kao što srpskom fudbalu ne treba evropski dokazani Nemanja Vidić, tako ni srpskoj košarci ne treba evropski dokazani Željko Obradović. Vidić je oteran besramnom kampanjom, tj. povukao se kada je shvatio da je Skupština FS Srbije organizovana bolje nego ona čuvena 8. sednica CK SK Srbije.

Kampanja protiv Obradovića je u toku i zahuktava se. Košarkaš Partizana Matijas Lesor je tu samo kolateralna šteta (naravno, zbog udaranja protivničkog igrača Filipa Petruševa, treba da bude primereno kažnjen) kao što je kolateralna šteta i oštećeni Petrušev, koga primoravaju da se povlači po policiji i radi ono što očigledno nije izabrao svojom voljom.

U stvari, kada je o Obradoviću reč, to je samo nastavak prošlogodišnjeg pokušaja (o čemu sam već pisao) eliminacije najtrofejnijeg evropskog trenera (devet titula šampiona „Starog kontinenta“) iz domaćeg sporta. Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju.

Zašto je Dragan Džajić stavljen na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije videlo se već u njegovom „inaugurativnom“ govoru, kada je rekao da „radikalnih promena neće biti“, a još bolje po njegovoj prvoj odluci – da na mestu generalnog sekretara FSS ostane Jovan Šurbatović. Reč je o čoveku za koga je šira javnost čula tek kada je obelodanjeno da je on za plasman fudbalske reprezentacije na svetsko prvenstvo u Kataru dobio 350.000 evra, tri i po puta više od fudbalera koji su taj plasman izborili (po 100.000 evra). Jer, zamislite ovo, takav je, naime, Pravilnik.

Smisao rečenice (za slabije upućene, iz saopštenja KK Crvena zvezda) malo prepričano: „ABA liga će biti liga svih klubova ili je neće biti“ isti je kao one čuvene izjave Slobodana Miloševića: „Srbija će biti cela ili je neće biti“. To je duh i pečat Miloševićevog vremena. Ta pretnja, od pre tri i kusur decenije, kao što znamo, posle godina stradanja i silnih žrtava, najviše se obila o glavu srpskom narodu.

Valjda im se to neće ponovo dozvoliti.

Sve ovo što se dešava u sportu (fudbal i košarka nisu izuzeci, to je pravilo, samo u drugim oblastima, koje nisu tako masovne, slični slučajevi ne izazivaju toliku pažnju javnosti) samo je nekoliko kockica u mozaiku raspolućenog srpskog društva. To jest, društva u kojem se zaoštrava polarizacija i u kojem jača represija. O razmerama svedoči činjenica da ni noseći stubovi državne strukture to više ne mogu da podnesu – čak su se i državni tužioci pobunili. Nakon čega je vrlo brzo tužiteljki koja je među prvima digla svoj glas iz vrhova aktuelne vlasti stigla neskrivena pretnja: „Loše ćeš proći.“

U situaciji kada ljudi koji su silom svoje profesije malo više prisutni na javnoj sceni bivaju prinuđeni da napuštaju svoja prebivališta, čak i da se sklone u inostranstvo, na tajne adrese, te reči imaju posebnu, zlokobnu težinu.

Prirodna posledica takvog stanja je neka vrsta „institucionalizacije“, te podele formiranjem tzv. narodnog pokreta za državu. Tada će, naime, svi koji nisu u tom pokretu (ili nisu izričito uz taj pokret) moći lako da budu proglašeni za državne neprijatelje i narodne izdajnike.

Krajnji smisao narodnog pokreta za državu jeste, u stvari, narodna država. To je pak devetnaestovekovni koncept prema kojem se, kako je pisala Latinka Perović, država vidi „kao velika zadruga koja organizuje proizvodnju i obezbeđuje pravednu raspodelu“.

Naravno, 150 godina kasnije, ambijent i forma moraju biti drugačiji, ali zar se Aleksandar Vučić u Srbiji danas ne ponaša kao neki pater familias, tj. domaćin zadruge koji brine o svemu i odlučuje o svačemu – i da za čeljad bude hleba, i ko će šta da radi, pa i o tome ko može, a ko ne može da dobije nacionalnu penziju.

Naravno, i da stadioni budu pravilno raspoređeni po celoj Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2023.‘