Aleksandar Vucic

Globalizacija vs. militarizacija

PEŠČANIK, , , ,
Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji. U skladu s tim – sve je jača militarizacija društva

Sve više se naziru obrisi novog sveta. Sveta koji nastaje na antiliberalizmu i antiglobalizmu. Suverenisti – ako hoće i da hoće – mogu već dosta jasno da vide šta niče iz semena koje su posejali.

Rusija napala Ukrajinu, Amerika Venecuelu, Kina steže obruč oko Tajvana.

To je, zapravo, taj „multipolarni svet“. Svet onih koji (ponovo) hoće da učine velikom Rusiju, Ameriku, Kinu… Svet u kome veliki i jaki dele zemaljsku kuglu na svoje „interesne zone“ u kojima mogu da rade šta hoće.

Nije da Maduro zaslužuje neko (sa)žaljenje, naprotiv, Venecuealancima će bez njega biti bolje, ali to nije put koji vodi do (vladavine) prava i pravde.

To je zapravo put do onog već viđenog pre pola veka. Do vladavine „ravnoteže straha“. Ravnoteže uspostavljene na atomskim bombama.

Evropa bi davno bila raskomadana da nije (koliko-toliko) ujedinjena. Jer, kao u suštini mirovni projekat nastao na principima liberalne demokratije, ona je glavna smetnja svim protivnicima slobode i neprijateljima naroda, diktatorima manjeg ili većeg kalibra i dometa.

Globalizacija znači saradnju, njoj je potreban mir; ona je emanacija filozofije prosvetiteljstva, posebno Kantove ideje o večnom miru i svetskoj državi (zamišljenoj kao federacija). Tzv. suverenizam je, u suštini, zasnovan na onom hobsovskom „čovek je čoveku vuk“, to je rat svih protiv svih.

Strah iz međunarodnih odnosa prenosi se na unutrašnje prilike u pojedinim zemljama. Mali diktatori koriste taj modus operandi za razračunavanje sa svojim političkim protivnicima, ali i za pasivizaciju i neutralizaciju svojih građana pre svega. Oni koji ne mogu da tlače druge narode, ustremljuju se na sopstveni.

Najbolji primer za to je – Srbija. Koju odlikuje jedna dodatna specifičnost – šizofrenija. Jer u osudi Trampovog napada na Venecuelu posebno se ističu oni koji su ga do juče hvalili, koji su ga – zbog njegovog antiglobalizma i antiliberalizma – podržavali u izbornoj kampanji, koji su slavili njegov izbor za predsednika i bili spremni da mu poklone Generalštab.

Sa druge strane, vlast koristi aktuelnu situaciju da još više širi strah od navodnog spoljnog napada. Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji.

U skladu sa tim – sve je jača militarizacija društva. Tome zapravo služi i ponovno uvođenje vojnog roka i neprekidno jačanje oružanih potencijala. Izdaci za armiju i policiju rastu do enormnih granica, nauštrb obrazovanja, zdravstva, vodosnabdevanja i drugih elementarnih potreba najvećeg dela stanovništva.

U Srbiji se Savet za nacionalnu bezbednost sastaje češće nego Vlada, a Vučić preko njega praktično preuzima glavne poluge upravljanja državom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. januar 2026.

Jubilej

PEŠČANIK, , , , ,
Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto

Ovih dana se navršava tri i po decenije od početka višestranačja u modernoj Srbiji. U decembru (9. i 23) 1990. godine, naime, održani su parlamentarni i predsednički izbori na kojima su ubedljivo pobedili SPS (194 mandata) i Slobodan Milošević (68 odsto glasova). Radikali i Vojislav Šešelj ni na jednim izborima nisu osvojili više od dva odsto glasova. Samo sedam godina kasnije, međutim, 1997, radikali su posle parlamentarnih izbora postali druga po jačini stranka u Srbiji (SPS 110, SRS 82 mesta) dok je Vojislav Šešelj na predsedničkim izborima pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića (pošto je na izbore izašlo manje od 50 odsto birača izbori su ponovljeni u decembru kada je Šešelja pobedio Milan Milutinović). Tako je počela vladavina „crveno-crne koalicije“ koja, sa prekidom između 2000. i 2012, i sa promenjenim redosledom boja, traje i danas.

Kakve je rezultate na ekonomskom polju postigla ta vlast? Evo nekih najvažnijih pokazatelja.

Na početku ovog strmoglava, dakle 1990. godine, Slovenija je bila duplo razvijenija od Srbije a Hrvatska za oko 50 odsto, tj. upola razvijenija od Srbije. Naime, bruto domaći proizvod Slovenije po stanovniku bio je 11.000 evra, Hrvatske 7.200 evra a Srbije, bez Kosova i Metohije, 5.700 evra. Kao mnogo brojnija republika, Srbija je, ukupno gledano, od obe imala znatno veći bruto domaći proizvod: BDP Srbije, opet bez KiM, bio je 42 milijarde evra, Hrvatske 32 a Slovenije 22 milijarde evra.

Kako stoje stvari danas? Danas Hrvatska ima već BDP od Srbije. Sećate se kako je Aleksandar Vučić pre neku godinu govorio kako je Srbija praktično već pretekla Hrvatsku? To se nije desilo. BDP Hrvatske iznosio je 2024. godine 86 milijardi evra, a Srbije 83 milijarde. BDP Slovenije iznosio je 67,4 milijardi evra.

Ali, kada se uzme BDP po stanovniku, što je zapravo pokazatelj razvijenosti jedne zemlje, Srbija u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku zaostaje mnogo više nego u vreme SFR Jugoslavije, tamnice srpskog naroda. Prošle godine BDP Srbije po stanovniku iznosio je 12.600 evra, Hrvatske 22.200 evra a Slovenije 31.700 evra.

Još samo jedan podatak – onaj koji najbolje odslikava ne samo snagu nego i kvalitet jedne privrede. Reč je o izvozu. Srbija je prošle godine izvezla robe za 29 milijardi evra a Slovenija za 61,5 milijardi evra. Hrvatska je izvezla manje od Srbije – za 24 milijarde evra, ali njoj se to može pošto ima velike prihode od turizma, 2024. godine – 15 milijardi evra. Srbije – 2,8 milijardi evra. Kada se uzme izvoz po stanovniku, Hrvatska je opet bolja od Srbije, o Sloveniji da i ne govorimo; njen izvoz po stanovniku je oko šest puta veći nego Srbije.

U strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Dve trećine izvoza Slovenije čine hemijski proizvodi, mašine i transportna sredstva.

Kobna decenija bila je, to nije teško pretpostaviti, ona poslednja u 20. veku. Prema analizi profesora Milojka Arsića, prvu godinu novog milenijuma Srbija je dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije za tih 10 godina smanjen je za 40 odsto. (Glavni neposredni uzrok te „kapitalne destrukcije“ leži u vrlo niskim investicijama. Tokom devedesetih one su prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a.) Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto.

Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni“. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.

Poznati ekonomista – iako zapravo matematičar po struci – Stojan Stamenković, izračunao je, još pre dvadesetak godina, koliko je poslednja decenija 20. veka u parama, razume se evrima, koštala građane Srbije. Cena je određena preko neostvarenog bruto domaćeg proizvoda. I to ne samo onog neposredno izgubljenog između 1991. i 2000. godine, nego je Stamenković taj gubitak ekstrapolirao na razdoblje posle dvehiljadite, sve do 2015. godine. Prema Stamenkovićevoj računici ukupan gubitak u tih četvrt veka iznosi 750 milijardi evra. Ili – 100.000 evra po stanovniku.

Gubitak posle 2015. više niko nije ni računao. Verovatno nema ni smisla, ali da je premašio 1.000 milijardi evra – što je suma koju je nemoguće i zamisliti – nema nikakve sumnje.

Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji“, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te sveukupni materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Posle promene vlasti 2000. godine počeo je oporavak.

Stopa rasta od 2001. do 2012. godine (zaključno) dakle za 12 godina, iznosio je 3,8 odsto. U pojedinim godinama zabeležen je i izuzetno visok rast: 2002. sedam, a 2004. čak devet odsto.

Od 2013. godine, rast znatno usporava. Od 2013. do 2024. godine prosečna stopa rast iznosila je 2,7 odsto. To je upola manje od rasta koji bi trebalo da ima ekonomija zemlje kao što je Srbija.

Ono što je takođe bitno, rast od 2000. do 2012. ostvaren je uz relativno skromno povećanje javnog duga – od oko sedam milijardi evra (sa osam na 15). SNS i SPS su znatno manji rast ostvarili uz značajno povećanje javnog duga zaduživši građane Srbije za čak 24 milijarde evra. Javni dug je porastao sa 15 na blizu 39 milijardi evra koliko je iznosio na kraju 2024. godine.

Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto.

Sapienti sat, što bi rekli stari Latini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. decembar 2025.

Ruski prijatelji

NOVI MAGAZIN, , ,
Vreme je najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga

S jedne strane „ruski prijatelji“, sa druge strane „Amerikanci“. Od potonjih se zahteva, prvima se upućuju molbe. „Zahtevam da nam date operativnu licencu“, poručio je Aleksandar Vučić Amerikancima. Ali, ruskim prijateljima nijednom nije ni pomenuo naše pravo preče kupovine, a četiri puta je, prema sopstvenim rečima, imao priliku. Naprotiv, „devet meseci prepisivali smo ono što su nam ruski prijatelji tražili“, kazao je Vučić. I kakav je bio njihov odgovor? Takav da je „naša zemlja dovedena u vrlo tešku situaciju“.

Iskustvo poziva na oprez, tj. na digresiju. Možda je sve ovo oko NIS-a, javlja se pomisao, jedna velika igra. Nije mnogo verovatno, ali nije ni isključeno. Možda će, u času kad se ovaj broj Novog magazina nađe pred čitaocima, svi problemi biti rešeni, pančevačka rafinerija dobiti licencu, a čitava kompanija novog vlasnika. Ali biće to samo još jedan pokazatelj koliko Vučić prezire sopstveni narod. Ono što će ostati nepoznato jeste – šta je, zauzvrat, obećano Putinu.

A već smo, baveći se energijom, izgubili dosta energije, kao i vremena – a vreme je novac – zaokupljeni pitanjem kojim se nijedna nacija u Evropi ne bavi. Jer evo ubismo se od nagađanja i nagvaždanja: NIS kupuju Arapi, tvrde jedni; ne nego Britanci, tvrde drugi; NIS se uopšte ne prodaje, kažu treći itd., itsl. A Vučić kao riba u vodi, šalje poruke otprilike kao Baja Pašić pre sto i kusur godina: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“ To je zapravo prava katastrofa. Već duže od jednog veka, dakle, srpska politika se kreće u istom okviru, vođena istim mentalnim sklopom, istim (ne)razumevanjem sveta.

Uzgred, Pašić je to rekao 1915, kad je srpska vojska prešla Albaniju, a on dobio glas da će ruski car Nikolaj učiniti sve da pomogne Srbima. Car Putin, međutim, kao što vidimo, već mesecima ni da okrene glavu.

Toliko priče o ljubavi i bratskim odnosima između dva naroda, dva lidera pogotovo, ali kad je došao čas da Putin uzvrati tu takoreći pasju vernost i da se odrekne (i to samo privremeno) nečega što ne čini ni jedan odsto njegovog bogatstva, on se nećka, odugovlači i tvrdi pazar.

Ipak – nije baš da se status Rusije nije nimalo promenio. Nekad smo bili braća, a sada smo samo prijatelji.

I ne samo to. Kao što svako zlo ima i svoje dobro, tako je i ovo zamešateljstvo oko NIS-a pokazalo nekoliko korisnih stvari. Najpre, mada ne i najvažnije, sve priče o članstvu Srbije u BRIKS-u pale su u vodu. Jasno je da bi u toj organizaciji Srbija bila samo prirepak Rusije, pod njenom vlašću i kontrolom.

Drugo, jasno je i da je srpska, tj. Vučićeva spoljna politika doživela krah. Preciznije rečeno, Aleksandar Vučić se pokazao nesposobnim da rešava ključne nacionalne probleme. On koji se hvalio odličnim poznavanjem globalnih prilika – „slušajte mene šta vam kažem“, rekao je, s tim u vezi, i na konferenciji za štampu u utorak, 25. novembra – da predviđajući svaki čas neku kataklizmu u nekom delu sveta, nije video šta se dešava u njegovom dvorištu. Ako je taj sukob Rusije i Amerike, kako je rekao, „sudar slonova u kojem strada trava“, zašto je dozvolio da Srbija bude ta trava. Nijednoj drugoj zemlji u Evropi to se nije desilo.

Vreme je, kako se to kaže, najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga.

Ta politika mora da bude promenjena. Nije dovoljno da budu promenjeni oni koji su je vodili.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 27. novembar 2025.

Studentski protest: zabluda ili nada

BLOG, , , ,
Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako

Srbija se danas ne deli na pitanju za ili protiv Evropske unije. Za ili protiv Rusije. Za ili protiv rudnika litijuma. Niti oko toga kako rešiti energetsku krizu. Čak ni oko Kosova.

Srbija se danas deli na pitanju da li je pad nastrešnice teroristički akt ili mafijaško delo. To jest – posledica koruptivne i pljačkaške vlasti.

Ovde je danas za režimske medije glavno pitanje ko je, navodno, sklonio snimak građanina Bačulova (Miše) ispred novosadske železničke stanice. Potpuno neovlašćeno tvrdim da ko god je to uradio želeo je time da tih 30 sekundi ne završi poput ona dva minuta sa doljevačke naplatne rampe koje je uzaptio i drži kod sebe Aleksandar Vučić, ne dozvoljavajući čak da ga vide ni tužilac i sudija u sudskom procesu koji se tim povodom vodio.

Za ovu vlast, 16 poginulih i jedna teško povređena devojka – u padu nastrešnice – samo su „šatro žrtve”; ta nadstrešnica u stvari je pala na Vučića i on je najveća žrtva tog tragičnog događaja.

A i ovaj sasvim skorašnji incident u Ćacilendu, ispred Skupštine – koji je inače čuvan bolje od Zabranjenog grada – i o kome praktično ništa ne znamo, iskorišćen je da se građani koji već godinu dana protestuju širom Srbije proglase teroristima.

Dakle sa tom i takvom, monstruoznom blago rečeno, vlašću suočavaju se danas građani Srbije. Mislim da to ne treba gubiti iz vida upravo kada se hoće odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu ovog skupa.

Šta bi bio moj odgovor?

Sasvim konkretno govoreći, nisam u stanju da procenim, na osnovu onoga što znam, u kakvom je stanju studentski pokret danas, kakva mu je snaga i koliki su mu dometi. Plašim se, na osnovu nekih signala, da ga je služba – naša, tj. ruska – u dobroj meri izbušila. Ali, ne samo pa ni pre svega zato što smo ovde gde jesmo, hoću da kažem da ovo hodočašće novopazarskih studenata, ovih dana po Srbiji – koje je produženo u odnosu na prvobitni plan – govori da neke stare vatre još ima. Kako god, više ćemo o tome saznati 1. novembra, u Novom Sadu.

Moram, međutim, da kažem da se, generalno uzevši, čini da je snaga studentskog pokreta manja danas nego 15. marta kada je, mislim, bila dostigla svoj zenit. Takođe, smatram da je tada propušten trenutak da se istaknu određeni politički zahtevi, tj. da se uđe u odlučnu političku ofanzivu. Pre svega da se zatraže izbori i da se izađe iz usko studentskog okvira, da se on poveže sa drugim delovima opozicije, političkim strankama i nevladinim organizacijama, i da se zatraži dijalog sa vlašću, sa glavnim ciljem da se što je moguće više, a tada je moglo dosta, poprave izborni uslovi, posebno birački spiskovi.

Sa druge strane, teško se to od studenata moglo očekivati. Ne samo zato što su ideološki (bili) heterogeni (okupljajući sve od krajnje levice do krajnje desnice) i organizaciono rascepkani, nego pre svega zbog svog generalno negativnog odnosa prema politici. Formalno, prema političkim strankama – što se i moglo razumeti jer je njihov rejting u društvu zaista bio (da ne ulazimo u to zašto) nizak – ali, u suštini, prema politici kao delatnosti.

Međutim, da je bilo drugačije, nikada se ne bi ni sastavili.

Jer, ono što ih je povezalo – i povezivalo – bilo je na neki način iznad ili izvan politike; njihovo vezivno tkivo bilo je ono elementarno ljudsko: solidarnost sa žrtvama i potreba da krivci odgovaraju za svoja nedela. Iz toga je i proizašao zahtev – da funkcionišu institucije. Taj nalog je u izvesnom smislu nepolitički. Jer – škola, bolnica, katastar, poreska uprava, policija.., po definiciji su nepolitički entiteti, koji rade normalno bez obzira ko je na vlasti, u skladu sa propisanim normama. U tom smislu, studentski zahtev bi se mogao svesti na ono – da živimo kao sav normalan svet.

Sve te institucije Vučić je, međutim, pretvorio u poluge, mehanizme i transmisije svoje vlasti. Zato je u današnjoj Srbiji taj zahtev par exellence politički. Tačnije: pravno-politički. Praktično: prevratnički.

U suštini, to je zahtev za vladavinom prava. A to je, ma šta ko, pa i studenti, subjektivno mislio, objektivno gledano, ipak liberalno načelo. Temelj Evrope.

To je, istovremeno, i maksimalni i minimalni zahtev, i najmanje i najviše što se u Srbiji danas i može i mora tražiti.

I to je ono najvažnije što su studenti ostavili kao neku svoju zaostavštinu. Što bi se reklo – malo li je. To bi moglo da bude stožer okupljanja i stajna tačka programa svih koji se protive Vučićevoj autokratiji.

Ma koliko bilo šteta što je propušten onaj martovski momentum da se u broju glasova kapitalizuje snaga studentskog pokreta – po principu svako zlo ima i svoje dobro – čini mi se da to ima i svoju pozitivnu stranu. Opozicija, u najširem smislu te reči, dobila je priliku da se u tom ekstratajmu, u zaustavnom vremenu, što bi rekli sportski reporteri, konsoliduje i da povrati svoju ulogu. Pre svega ona proevropska. Tako da se danas čak može reći da ako je studentski blok oslabio, ovaj građanski je ojačao.

Rezultat svega toga je da ovih dana u telima Evropske unije gledamo predstavnike tog opozicionog konglomerata koji evro parlamentarce, ali i evrobirokrate, što je ne manje važno – pri čemu, moram da napomenem, ja o evrobirokratiji uopšte nemam loše mišljenje – dakle da i jedne i druge upoznaju sa onim što se u Srbiji stvarno dešava.

A Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako.

Da ne bude zabune, nije ova asocijacija na Rusiju slučajna, a nije ni izazvana nedavnim međunarodnim gasnim diskonekcijama. Naime, sam naslov ovih regionalnih susreta – „Šta da se radi?” podsetio me da je to, u stvari, kako bi rekla Latinka Perović, „večno pitanje ruske inteligencije”. Tako su, naime, svoje tekstove naslovljavali i Tkačov i Kropotkin, i Černiševski i Lenjin.

Nekad smo blizu Rusima i kad mislimo da nismo.

Biće potrebna jako dobra energija i superdobra organizacija, drugim rečima – velika sinergija, da se širenje tog mraza koji, što bi rekao Jirži Mlinarž, dolazi iz Kremlja, zaustavi.

A onda, čak i da se na izborima sledeće godine dogodi čudo, pa bude formirana vlada u kojoj neće biti Srpske napredne stranke, to neće biti kraj nego tek početak posla. Jer, ako nije fizički i materijalno u gorem stanju nego 5. oktobra dvehiljadite, Srbija je u gorem stanju moralno i intelektualno. A kada je o budućnosti reč, da se ne zavaravamo, generacije čiji pripadnici sede za ovom stolom nisu baš ostavile neke putokaze.

Mijat Lakićević
Izlaganje na Sedmom regionalnom susretu „Šta da se radi”: „Dometi studentske pobune – Kuda ide Srbija?”, Novi Pazar, 25. 10. 2025. godine, Organizatori: Forum 10 i Žene u Crnom

Tjenanmen

PEŠČANIK, , , ,
Ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“

Već sam pisao da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićeva omiljena politička metoda. Tako da se s velikom dozom sigurnosti može reći da je napad na policiju – koliki i kakav god da je bio – tokom protesta 5. septembra u Novom Sadu njegovih ruku delo. A i izjave očevidaca govore tome u prilog. To mu je bilo neophodno da bi u drugi ili neki još dalji plan potisnuo ovu aferu koja poprima internacionalne razmere, a koja je izbila zbog njegovog pokušaja da preuzme nezavisne medije.

Niotkuda se Aleksandar Vučić ne vrati tako ozaren kao iz Kine. Kao da mu ono što tamo vidi i čuje ulije novu snagu da nastavi putem kojim je krenuo. Pre nekoliko godina se, recimo, hvalio kako je mnogo naučio od Vang Huninga, glavnog kineskog ideologa i tvorca „kineskog modela“, velikog protivnika liberalizacije. Sada je, po ugledu na Kinu, organizovao čak i vojnu paradu, 20. septembra.

Uzgred, mada je to zapravo od prvorazrednog značaja, ta vojna parada u Pekingu održana je na čuvenom trgu Tjenanmen. Čuvenom po tome što su pre tri i po decenije, 1989. godine, tokom velikog, uglavnom studentskog protesta protiv diktature, kineske vlasti protiv demonstranata upotrebile armiju. Četvrtog juna došlo je do pravog masakra, vojnici su iz neposredne blizine pucali na okupljene, tenkovi su bukvalno gazili ljude ispred sebe. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je oko 200 demonstranata; nezavisne procene kažu da se broj žrtava merio hiljadama, ranjenih je bilo mnogo više. Taj događaj pod zidinama Zabranjenog grada, smeštenog na istom tom trgu, u Kini je ostao zabranjena tema do dana današnjeg. Smešno ili ne, tek i Srbija je nedavno dobila svoj zabranjeni grad u srcu Beograda, ovaj „ćacilend“, naravno u skladu s karakterom i veličinom vladara.

Kad smo već kod spoljnopolitičke orijentacije, Aleksandar Vučić je, u suštini, već izabrao BRIKS. Tako da za one koji bi da budu protiv njegove politike, Evropa nije pitanje bolje ili gore alternative; to je jedino što im je preostalo. Hoće li oni to na izborima i formalno istaći, drugo je pitanje, to može da bude stvar političkog oportuniteta u datom trenutku mada nisam siguran koliko će biti plodonosno. Ali velika je zabluda – tamo gde nije paravan – verovati da postoji „politička neutralnost“ i da je moguća neka nova nesvrstana politika. Preciznije – deklarativno je moguća, faktički nije.

S tim u vezi – da malo „repliciram“ mom drugu Ljubomiru Živkovu – reći da Evropska unija ima „kolonijalne planove“ prema Srbiji, najblaže rečeno, veliko je preterivanje. I – bez namere da otvaram neku veliku polemiku, ali imajući u vidu da „nije to ništa između nas dvojice“ – moram da primetim (javno, kad me već nije pozvao telefonom) da takvo mišljenje liči na ono što o Evropskoj uniji govori Milo Lompar. S kojim, koliko sam razumeo, Ljuba nikako ne bi voleo da se nađe u istom društvu.

Spoljna politika je, kao što je poznato, tesno povezana sa unutrašnjom. U tom kontekstu primetno je da Aleksandar Vučić u poslednje vreme sve češće govori o ustavnim promenama. Čas biće ih; čas neće ih biti. Nekad je kao razlog navodio marginalne stvari, danas se to nudi kao rešenje za aktuelnu situaciju. Što bi moglo da znači da se ipak nešto iza brda valja. Recimo, kaže logika, ako je on čovek koji je pobedio obojenu revoluciju, ako bez njega nema ni ekonomske ni političke stabilnosti Srbije, ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“.

Jeste, može on da vlada i kao predsednik vlade, vlast je ionako tamo gde je on, ali to ima manu. Tada mora da pobedi njegova partija, pa da se prave koalicije, pa da se pregovara, pa imaš kao neke ministre, sve u svemu, komplikovano i zamorno. I što je najgore, u tom slučaju javlja se posrednik između njega i naroda. A ovako između njega i naroda nema nikog. I ničeg.

Osim Ustava. Ali kao što smo videli, to zapravo i nije neka prepreka. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više ka tome napredujemo

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2025.

Buđenje rane jeseni

PEŠČANIK, , , , , ,
Na javnoj/političkoj sceni Srbije treba da se profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU

Zašto studenti sad ne prihvate poziv Aleksandra Vučića na dijalog? Dobili bi odličnu tribinu sa koje bi celu Srbiju mogli da upoznaju s Vučićevim tajnim mahinacijama i pokušajima da preuzme televizije N1 i Nova, kao i druge medije u sastavu Junajted grupe. Kao što bi celoj naciji mogli da predoče činjenicu da AV nije govorio istinu kada je odlučno poricao svaku svoju umešanost u nezakonite radnje i tvrdio da nikada tako nešto nije tražio jer su ta i takva saznanja ubrzo dokumentovana audio-snimcima. Sve bi to moglo da bude od ne malog značaja u predizbornoj kampanji, kad god do nje da dođe. Ovako će to ostati skriveno za bar pola Srbije.

No, Vučić je studentima dijalog i predložio zato što se, na osnovu svega, lako moglo pretpostaviti da ga oni neće prihvatiti. Mada, kad se malo bolje pogleda, vrlo mali broj fakultetskih plenuma je i odgovorio na Vučićev poziv.

Glede dijaloga, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, indikativno je, međutim, još nešto. Jeste da ga nisu izričito odbili, ali studenti nisu ni podržali tzv. non-pejper Dušana Janjića, tačnije njegov predlog o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije (u najširem smislu te reči: studenti, partije, nevladine organizacije etc.). Uzgred, bilo je sličnih predloga i ranije, ali je ovaj najšire rasprostranjen i najdublje je prodro. Uprkos tome, dakle, ne vidi se ni da su ga studenti uzeli u razmatranje, a mogli su, makar iz „inata“, tj. iz taktičko-političkih razloga, kad je već režim na njega osuo drvlje i kamenje.

Nema sumnje da je ova najnovija medijska afera, tj. činjenica da je Aleksandar Vučić praktično uhvaćen „s prstima u pekmezu“, dodatno uzdrmala njegovu ionako već sasvim rasklimatanu poziciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Preciznije – u Evropi. Na njega možda još računaju (ko manje, ko više) ova tri moderna jahača apokalipse, protagonisti novog vrlog svetskog poretka – Tramp, Putin i Si, ali i oni već spremaju, ako već nisu spremili (a Rusi sigurno jesu) rezervne igrače.

Tako da je Evropska unija jedini saveznik na koga opozicija (opet u najširem smislu), odnosno onaj njen stvarno demokratski i liberalni deo, može da računa. S tim u vezi, neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.

Ali ako su na kraju vidovdanskog mitinga (28. juna) studenti građanima dali „zeleno svetlo“ za njihove sopstvene i samostalne, građanske akcije, u izvesnom smislu čak i za pre(d)uzimanje šire društvene pobune, onda je možda vreme i da se to iskoristi. Delom i jeste, ali nekako više na ulici nego u politici. Konkretno govoreći, reč je o tome da se na javnoj/političkoj sceni Srbije profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU. Ovo bez obzira na to gde će i kako ona, kad dođe „stani-pani“, tj. izborna nedelja biti smeštena.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. avgust 2025.

Vatrene ulice

PEŠČANIK, , , , ,
Kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja da biračke spiskove treba srediti

Ako je Aleksandru Vučiću u ovom trenutku nešto potrebno, onda je to da se prikaže kao žrtva. A ovi napadi na prostorije Srpske napredne stranke mu upravo to dozvoljavaju.

Ogorčenje građana je nesumnjivo opravdano, razumljivo je da ponekad ne mogu da se suzdrže, ali je veliko pitanje šta im nekontrolisani izlivi besa stvarno donose. Osim ako zapravo nisu kontrolisani.

Pisao sam, povodom razbijanja Gradske kuće u Novom Sadu početkom novembra prošle godine, da je paljenje Rajhstaga Vučićeva omiljena politička metoda. Čini se, međutim, da mu neko takvo lukavstvo u ovom času i nije potrebno. Narodu je prekipelo i jednostavno mora sebi da dâ oduška. Mada, sa druge strane, ne može se isključiti ni mogućnost – naprotiv – da u svim ovim nasilnim akcijama učestvuju Vučićevi ljudi. Na to ukazuje činjenica da prostorije SNS-a, onda kada su demolirane, za razliku od prethodnih noći nisu ni branjene, bile su praktično ostavljene „na izvol’te“. Brzo se, dakle, ti Vučićevi „specijalci“ ubace u prve „borbene redove“, naprave „performans“, zatim se još brže povuku, da bi policija posle hapsila one koji joj se nađu pri ruci. I da bi onda Ivica Dačić mogao da iznosi neproverljive podatke o broju (navodno) povređenih policajaca.

Bilo bi efektnije da su, recimo, prema starom receptu, umesto da prostorije SNS-a gađaju, pored njih prošli mirno, zapušenih noseva. Kao pored neke crkotine.

Jednim gradom u unutrašnjosti Srbije ovih dana kruži priča – pošto se tamo svi „u glavu“ znaju – da su najagilniji demonstranti protiv Vučića dojučerašnji ljuti ese(s)nesovci. Zato na trenutna zbivanja u svojoj varoši, a i u Srbiji generalno, iako odavno i odlučno antirežimski nastrojeni, gledaju sa dozom rezerve. Što bi jedan od njih rekao – sa zdravom seljačkom skepsom.

Upravo zbog toga čini se da nije zgoreg upozoriti na opasnost da se ne izgubi fokus, tj. zaboravi na ključni zadatak – pripremu za izbore. Studentsko-građanske „letnje igre“ su svakako odlučujuće doprinele da se plamen pobune ni u obično „mrtvim mesecima“ ne ugasi i da se tenzije održe, čime je jedna važna bitka dobijena. Ali pravi, rovovski rat tek predstoji. I ne bi bilo dobro da se tom poslu ne priđe s maksimalnom posvećenošću, upornošću i energijom. Pošto je to, je l’ tako, dosadno i nije ni blizu tako atraktivno kao razbijanje prozora ili obaranje kontejnera. A sam Vučić će učiniti sve što može da opoziciju (i u užem i u najširem smislu te reči) navede na krivi put. Tako i ove manifestacije koje je (u sredu, 20. avgusta) organizovao u 50 gradova Vučiću osim za mobilizaciju svojih pristalica još više služe da pažnju svojih protivnika zadrži na terenu na kojem se, u konačnici, neće igrati odlučujuća utakmica. Ona izborna.

Možda se nekome čini da su ovakva upozorenja suvišna. Možda, ali Kosjerić i Zaječar upućuju na suprotno. Uz bolju organizaciju i agitaciju, tamo se moglo pobediti.

I naravno, kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja: „Biračke spiskove treba srediti.“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. avgust 2025.

Dva Vladana i vladar

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije

On, dva metra, udario na ženu od „metar i žilet“. To vam je Vučić. Sad je Nataša Kandić državni neprijatelj broj jedan. Sve snage, uključujući i one parapolicijske poput Informera, angažovao je u hajci na predsednicu Fonda za humanitarno pravo.

To su vam srpski radikali. Kako su još pre 150 godina okarakterisani: ponizni prema jačima, osioni prema slabijima.

A Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda Srbije, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sve uspijajući se kao neka gospođica, uzeo da piše denuncijacije. Štaviše – i optužnice. Kaže: rektor Vladan Đokić zloupotrebio ovlašćenja. Nezadovoljan je kadija, očigledno, poput Vučića, radom tužilaštva, pa se kandiduje i za ulogu državnog tužioca. Zbilja, trebalo bi najzad te dve funkcije i formalno objediniti. Time bi Srbija ispunila najvažniji uslov za ulazak u Uniju. Ne Evropsku, naravno, nego onu kojoj Vučić stvarno teži i ka kojoj sve brže napreduje, Evroazijsku.

Jer, evo pre samo dvadesetak dana iz centra EAU, Moskve, Vučić je slao otrovne strele prema Evropi. Poručio je, ljutito, kako sprema „ozbiljan odgovor“ Evropskoj uniji zbog kritika njegovog poklonjenja Putinu. „Reći ću im sve šta mislim o svakoj vrsti političkog odnosa koji su imali prema Srbiji“, rekao je Vučić. Ništa od toga, naravno, nije bilo.

Tim više zaprepašćuje činjenica da se opozicija još uvek hvata na to Vučićevo „bućkalo“; to jest ako ne baš na sva, onda dobar deo. Pa onda oni skrešu Evropi u brk sve što imaju. I sve javno. Ima u tom društvu, nažalost, i ne mali broj studenata. Ovih koji blokiraju fakultete i koji su u dobroj meri odblokirali i osvestili Srbiju, ali ponekad se čini da sve više sami sebe blokiraju.

A to je zbilja šteta jer Vučić zaista nikad nije stajao gore. Nekad nije ni morao da podmićuje birače da glasaju za njega. Onda je bio primoran da počne. Najpre je to bilo sitno – kilo šećera, litar ulja. A sad – traktor. Zar to ne govori najbolje o tome koliko je Vučićeva vlast dozlogrdila narodu.

Jedino što „srećni dobitnici“ još nisu, bar ne u potrebnom broju, shvatili da sve to što im Vučić navodno udeljuje, nije njegovo nego njihovo. Uzme kredit (kod kuće ili u inostranstvu, svejedno) kupi traktor i onda im ga „pokloni“. A kredit, razume se, posle otplaćuju oni. I njihova deca.

Takva je Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Jok, ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije.

Simbolično je to – dva Vladana, dva putića, vode na dve strane, što bi rekla Lepa Lukić. Manje-više to je izbor pred kojim se nalaze svaka građanka i svaki građanin Srbije danas, o intelektualnoj eliti da ne govorimo: biti ličnost ili Vučićev pajac.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 29. maj 2025.

Jesu li studenti spremni za izbore

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija

Intervju Zoran Vuletić, Građanski demokratski forum

Pomalo je neobično kako po definiciji normalna stvar, kao što je zahtev za izborima, radikalizuje političku situaciju. To je bila tema razgovora sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma.

Aleksandar Vučić je 9. maj proslavio u društvu Putina i Sija, dok u Kijev, gde se okupila gotovo cela Evropa, iz Srbije nije otišao niko. Šta to po vašem mišljenju znači, da li je to postupak koji će izazvati jednokratne posledice ili ima dalekosežan značaj sa stanovišta evropskih integracija?
Nažalost, naš predsednik je bio u Moskvi umesto u Kijevu. Srbija je već 25 godina na evropskom putu, koji je uveliko postao turski put, rekao bih večni put. Naše društvo ne razume šta znače evropske vrednosti. Svi političari – Tadić, Dinkić, Koštunica, Jeremić, Đilas, Dačić, Vučić… – nakon atentata na premijera Đinđića zloupotrebljavaju EU, lažno se predstavljaju kao pro-EU, a sve čine da do EU nikada ne stignemo. U tom poslu, neistinama su daleko nadmašili i Tursku koja je praktično odustala od Evropske unije prošle godine kada je podnela zahtev za priključenje BRIKS-u, iako je u pregovorima sa EU od 2005. godine. Srbija pregovara od 2013. Trebalo nam je 13 godina da otpočnemo pregovore. Sa druge strane imamo primer Hrvatske, koja je zajedno sa Turskom otpočela pregovore 2005. i ušla u EU 2013. Danas su uveliko i u Šengen zoni. Dakle, kada imate zrelo društvo koje zna šta hoće sve je moguće, čak i da imate prave političare, a ne ovo što mi imamo.

U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije

Nakon tri godine divljačke agresije Rusije na Ukrajinu naš predsednik odlazi da podrži agresora, njegovi čauši po srpskim redakcijama, učitavajući nacizam ukrajinskom rukovodstvu, objašnjavaju kako je Ukrajina izazvala rat koji im je nametnuo „kolektivni Zapad“. Monstruozno, zar ne? A naša mainstream opozicija prećutkuje takve odluke našeg autoritarnog predsednika. Ušuškani su u zabludu da će jedino na temi korupcije da pobede režim SNS-a. Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe nije imao na našu „državotvornu“ politiku, koju nam Putin vodi od 2008. i čuvenog energetskog sporazuma. U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije.

Mnogi opozicioni lideri podržali su Vučićev odlazak u Moskvu? Uopšte nije bilo mnogo glasova, ako ih je uopšte bilo, koji su tražili da se ide u Kijev i da se stane na stranu Evrope.
Nisam čuo ni jedan glas koji podržava odlazak u Kijev, dok je podrški odlasku u Moskvu bilo na pretek, od prećutnih pa do bizarnih: „Ja bih otišao iz inata EU“, kako kaže miljenik opozicionih medija Aleksandar Jovanović Ćuta. Okovani smo ruskom propagandom koju Rusija više ne mora ni da plaća. Sputnjik, RT, Pravda ovde nemaju posla jer naši političari, analitičari, profesori, novinari, udarnički rade za rusku stvar, tobože braneći naše nacionalne interese. Mislim da Vojislav Šešelj ni u najlepšem snu nije mogao da sanja ovakav konsenzus oko njegove politike. Opozicija i mediji, koji je praktično formiraju, oborili su podršku Evropskoj uniji u poslednjih pet godina sa 50 na ispod 30 odsto preko netačne konstrukcije da je Vučića Evropska unija dovela na vlast i da ga održava na vlasti. Vučić i parlamentarna opozicija su zakrvljeni do nepodnošljivosti, ali oko Putina nemaju spora, slažu se da nam on čuva Kosovo. Isto je i sa režimskim i nerežimskim medijima, osim par nedeljnika i slabo čitanih portala.

Da li je Putinova Rusija naslednica antifašističke borbe Sovjetskog Saveza?
Formalno gledano Putin agresiju na Rusiju objašnjava time što je Ukrajina navodno ugrožavala nacionalne interese Rusije. Tako je i Hitler, opravdavao agresiju na Poljsku. Ipak mislim da sadržinski ima razlike. Ne deluje mi Putin do kraja kao Hitler. Putin se mnogo više uplašio svojih godina i svog diktatorskog istorijskog neuspeha koji bi se najviše ogledao u činjenici da Ukrajina postaje ugledna demokratska država, punopravna članica EU. Ruski i ukrajinski narod su veoma slični, kulturni model života im je bio identičan. Kako „veliki“ Putin da dozvoli onda Ukrajini članstvo u EU? Rezonovao je: bolje da zarati nego da usred Evrope dobijemo primer Severne i Južne Koreje. Lažna opravdanja za agresiju, brutalnost vojske prema civilima i masovni ratni zločini su veoma slični Trećem rajhu, ali ipak ne vidim u Putinu ambiciju koju je Hitler imao. Prosto se radi samo o bednom strahu malog čoveka i o narodu koji je decenijama u potpunom beznađu. Umesto da su iskoristili šansu koju im je ponudio Zapad kroz partnerstvo sa Gorbačovim i kasnije sa Jeljcinom, Rusi su izabrali beskrupuloznog Putina koji ih je potpuno izolovao i unazadio za ko zna koliko decenija. Pre ili kasnije shvatiće i Rusi kolika je greška bila napasti Ukrajinu.

Predsednik vlade i predsednica skupštine prisustvovali su svečanosti koju je predstavnik EU priredio u Beogradu. Kakvog to značaja ima, da li je Srbija time pokazala da zaista sedi na dve stolice pošto „sedalice“ nemaju istu težinu?
Potpuno bez značaja. Nažalost, mi smo u situaciji gde je Aleksandar Vučić jednako Srbija. Poslednjih desetak godina su svi od našeg predsednika napravili natčoveka. Njegovi mediji, kolege i funkcioneri grade kult ličnosti, a opozicioni mediji i političari ga dnevno stotinama puta pominju kao jedinog krivca za sve. Logično je onda da bez njega lično ne može uspešno da se prisustvuje sastanku BRIKSA, a ni svečanosti koju priređuje predstavnik EU za Dan pobede. Zapad je potpuno srozao očekivanja od Srbije. Prihvatili su da je Vučić naš div i nisu ozbiljno komentarisali Vulina, Nenada Popovića i ostale ruske predstavnike u vladi Srbije. Nekad je bilo dovoljno da neko od njih ode u Moskvu. Međutim, sada i Putin zahteva lično Vučića, a Nenad Popović mu postaje lični vodič kroz Rusiju.

Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe na odlazak Vučića u Moskvu

Tužna je politička stvarnost u Srbiji. Ova poseta Putinu je u stvari otvorena podrška agresiji na Ukrajinu. Putin je to u svom govoru jasno podvukao kada je objasnio da se napadom na Ukrajinu sprečava revizija istorije i zahvalio se svima koji su se odazvali pozivu da zajedno brane te „vrednosti“. Naš predsednik je otišao i korak dalje, pozvao je Putina da poseti Srbiju kadgod želi. Možda je računao da predsednik Rusije neće moći da nađe način da doleti do Beograda, ali i sam poziv je dovoljan. Bojim se da bi Evropska Unija to mogla da pročita jednako kao i zahtev Turske za prijem u BRIKS.

Zašto Srbija, ako se ne računa manifestacija pod okriljem EU, nije proslavila Dan pobede? Oni koji su tog današetali Beogradom nosili su zastavu sa slovom „Z“, simbolom ruske agresije na Ukrajinu. Takođe, nisu se pevale partizanske, tj. pesme iz Drugog svetskog rata, nego pesme iz Prvog svetskog rata. Kako to tumačite?
Gotovo nikoga u Srbiji ne zanimaju antifašističke tekovine. Uspešno se sve vlasti poslednjih 35 godina obračunavaju sa partizanima koji su nosioci tih tekovina. Kontinuirano se kroz promenu imena ulica i trgova, pravljenje manifestacija, a posebno kroz školstvo krivotvori istorija. Najveći udarac antifašizmu je zadat kada su Boris Tadić i Vojislav Koštunica izjednačili četnički pokret sa partizanima. Naši predsednici i premijeri godinama unazad prilikom obeležavanja Dana oslobođenja Beograda ili za Dan pobede polažu venac na pogrešan spomenik, Spomenik neznanom junaku iz Prvog svetskog rata. Nikome to ne smeta, niti ih iko pita zašto to rade. Centralnu manifestaciju za 70 godina oslobođenja Beograda, 2014, u Sava centru, na zahtev Vučićeve vlade, režirao je Dragan Bjelogrlić, takođe krivotvoreći istoriju i povlačeći kontekst iz Velikog rata. Napravio je veoma manipulativan miks. Danas nam se kroz Proglas Bjelogrlić nudi kao pravoverna opozicija Vučiću i njegovoj politici! Kako – ako imaju isti vrednosni pogled na antifašizam?

Kad smo već kod toga, iako se dešava u susedstvu, ali bliskom, kako gledate na ovu heroizaciju Pavla Đurišića od Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori?
SPC je državna crkva i kao takva se bavi politikom zloupotrebljavajući veru. Uostalom Srpska pravoslavna crkva je popularna u narodu ne zato što smo mi veliki vernici, nego zato što je SPC glavni nosilac nacionalističke ideologije. Žao mi je što ovo morao da kažem malo grublje, jer znam da postoje iskreni vernici koje ne zanima takva ideologija. Nažalost, ti ljudi su u velikoj manjini. Slabošću i neodgovornošću političara Crkva je prigrabila za sebe ekskluzivnu i neupitnu ulogu u društvu Otud je logično da patrijarh Porfirije nedavno ide u posetu Putinu i sa njim razgovara o „državnim“ problemima kao što su: Crna Gora, BiH, Kosovo, obojena revolucija… Pritom je zatražio pomoć oko tih problema predloživši rešenje kroz ruski svet. Mislim da je i sam Putin bio zapanjen servilnošću i snishodljivošću srpskog patrijarha. Zašto da se onda čudimo inicijativama SPC oko ratnog zločinca Pavla Đurišića. Uostalom SPC time potvrđuje da ne priznaje Crnu Goru kao nezavisnu državu.

Pred Srbijom su opet izbori, da li će ova dilema Evropa ili Rusija imati neku ulogu na tim izborima? Da li će biti tema predizbornih rasprava, sadržina predizbornih programa?
Nažalost, bojim se da neće. Vlast nam je dobro poznata i nastaviće kao do sada. Opozicija, studenti i opozicioni mediji nisu zainteresovani za pokretanje tih preko potrebnih tema. Oni sanjaju jednu listu naspram Vučića, koja ne može ni njega lično da pobedi a kamoli da donese novu politiku. Te teme vlast koristi kao batinu za „pacifikovanje“ i diskvalifikaciju opozicionih aktera. Kada god je bio sateran u ćošak zbog nepočinstava koje je učinio, Vučić pokrene takozvanu veliku politiku – Rezolucija UN o Srebrenici, Dodik i Republika Srpska, Briselski odnosno Ohridski sporazum, Izbori na Kosovu, Oluja, Rusija…

Opozicioni mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate.

Svaki put poentira jer opozicija ne želi da zauzme jasan stav o tim pitanjima. Zašto bi u sledećoj kampanji bilo drugačije? Ne vidim ni jedan drugačiji argument, studenti pre četiri dana rekoše u Utisku nedelje: „Ne očekujte to od nas“, bez svesti da zbog dosadašnjeg izostanka te politike oni šetaju, trče, marširaju, bicikliraju, gube godinu… Umesto fizičkog iscrpljivanja bolje bi im bilo da potraže prave političke savetnike. Zdrave institucije donosi politika, a ne trčanje po Evropi sa pogrešnim barjacima.

Šta mislite o studentskom zahtevu za vanrednim izborima? Da li on označava i formalan ulazak studenata u politiku i da li je to dobro?
Da, označava, i to je odlično. Njih je pogrešna politika vlasti izvela na ulicu i jedino politika može da ih vrati redovnim aktivnostima. Dobro je što su izašli iz klopke vlasti – „bave se politikom, žele da dovedu neke ljude na vlast bez izbora“. Dosta je bilo pravdanja da samo traže institucije koje rade svoj posao. Nema institucija sa ovakvom politikom, nikada ih nije ni bilo unazad 20 i kusur godina. Đinđićeva vlada je jedina vlada koja je stvarno gradila institucije, ali sa eksplicitnom i beskompromisnom proevropskom politikom. Zbog toga je i ubijen, da se Srbija ne bi promenila i krenula u tom pravcu. Samo takva politika daje institucije koje studenti traže. Morali bi sada kao političari da povedu računa o tome.

Da li je zahtev za izborima došao u pravi čas? Da li treba tražiti poboljšanje izbornih uslova i šta bi to uopšte trebalo da znači, odnosno da donese?
Mislim da je zakasnio. Trebalo je par dana pre 15. marta da traže raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima izglasavanjem Lex specijalisa u parlamentu. Postojala je prava atmosfera za takav zahtev. Stotine hiljada ljudi bi dobilo zahtev koji je praktično na dohvat ruke. Dakle nešto blisko i opipljivo. Pomogli bi time i vlastima i opoziciji u parlamentu koji bi bili primorani da aklamacijom izglasaju taj zakon. Opozicija bi prećutno odustala od utopije „prvo uslovi“ pa onda izbori, a vlast ne bi mogla nikome da objasni da nije ozbiljno ustuknula pred novom političkom snagom. U tim okolnostima bi izbori bili sasvim drugačiji, institucije bi se ponašale mnogo odgovornije, pre svega zbog straha od dolaska nove vlasti. Teško bi dozvolile izborni turizam. Nema boljeg popravka izbornih uslova od svima vidljivog dolaska nove vlasti.

I – šta sad?
Pošto je propušten taj momenat, mislim da sada ulazimo u period neizvesnosti. Ponovo nas je Vučić lukavom taktikom dovukao na svoj teren. On će odlučiti kada će biti izbora, uz ironično pitanje studentima ko je sada „nenadležna predmetna“ institucija. Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija? Kako će to da urade imajući u vidu neopravdanu aroganciju prema opoziciji koja ima svoje članove u komisijama? Jesu li prikupili nekoliko miliona evra za kampanju? Jesu li snimili spotove? Eto koliko je samo tehničkih pitanja koja, nekad i presudno, utiču na izbore, a nismo se ni dotakli politike. Kalkulišu li studenti sa kampanjom koja bi se odvijala nakon moskovske parade i patrijarhove prethodnice kod Putina. Pred nama su tridesetogodišnjica Srebrenice i Oluje.

Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju

Vučić će nametati te teme, a kako će studenti parirati? Ako misle da je odgovor u paleti različitih a poštenih, u Lomparima i Bakićima, greše silno, jer je Vučić nepobediv sa desne strane. To je njegov teren. O ekstremnoj levici koja je protiv kapitalizma a za podržavljenje svega i vidi privatni sektor kao najvećeg neprijatelja tek nema govora.

Šta bi se moglo očekivati od studentske liste? U formalnom smislu, tj. ko će na njoj biti, i u sadržinskom, kakav će biti sadržaj njenog programa?
Iz svega što smo do sada videli i čuli lično ne očekujem puno, posebno kada je reč o sadržaju. Tako su i najavili. Najavljena je lista profesora, sindikata, neukaljanih ljudi. Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju. Jesu li spremni takvi ljudi da daju perspektivne odgovore na pitanja koja smo maločas postavili. Bojim se da će se odlučiti na staro dobro ćutanje, što će za posledicu imati novo gubljenje vremena i novo čekanje.

Ipak, ove nedelje su studenti u Briselu.
Tačno je da su išli u Strazbur, a zatim i u Brisel. Međutim, nisu obavestili javnost zašto su to radili. Nema jasne poruke. U Strazburu su se slikali sa ruskom ratnom zastavom pod kojom ratuje Vagner, a u Brisel su krenuli da obaveste zvaničnike EU o stanju u Srbiji. Da li iko u Srbiji sumnja u to da u Briselu ne znaju kakvo je stanje u Srbiji? Ako su otišli da drže lekcije kako je EU kriva, odgovorna, dovela Vučića na vlast i održava ga na vlasti, žali bože trčanja i bicikliranja. Od studenata, naše buduće intelektualne elite, očekuje se mnogo bolje razumevanje politike. Recimo, neka sami sebi odgovore u kom političkom klubu se nalaze institucije kojih nema u Srbiji, a zbog kojih su trčali 2.000 kilometara do Brisela.

Kako vidite reakciju opozicije na zahtev studenata? Treba li ona da izađe na izbore ili da podrži studentsku listu?
Opozicija je sama sebe dovela u gotovo bezizlaznu situaciju nizom pogrešnih odluka: Pomenuću najbitnije: bojkot parlamentarnih izbora 2020. i beogradskih 2024. godine, odluke da ne idu na prorežimske medije čime N1 i Nova S dobijaju ekskluzivno pravo da kreiraju opoziciju, a najveća greška je uporno insistiranje na jednoj listi protiv Vučića koja samim tim ne može da ima politiku osim floskule „Ua Vučić“! Sve pobrojano kada sagledamo, ne čudi me da su DS i ZLF iz straha ili slabosti, ili i jednog i drugog, promptno podržali studente iako još ne znaju ni ko je na listi niti šta misle o presudnim problemima Srbije. Desničari ćute, a deo opozicije koji ima najviše uticaja na medije Junajted grupe nije se odrekao učešća na izborima i pominje izborne uslove. Tu leži najveća opasnost za studente – šta će da rade ako u redakcijama opozicionih, tj. profesionalnih medija počnu debate o tome ima li uopšte uslova za izbore. Takođe bi moralo svima da bude jasno, da nakon ovih izbora nema više kuknjave da smo pokradeni.

Da li je Srbiji potrebna neka velika sinergija da bi se na izborima pobedio Vučićev režim?
Pre svega nam je potrebna politika i sloboda na opozicionim medijima. Ti mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate. To nije moguće sa jednom listom koja se u njima sanja i krčka, da ne kažem dinsta, jedno 10 godina. Pored otvaranja prostora za sve politike, krajnje je vreme da podrže pro-EU politiku, jer je neprimereno da oni obaraju podršku EU objašnjavajući kako EU drži Vučića na vlasti zbog predaje Kosova i kopanja litijuma. Prosto, to nije tačno. Tek sa takvim medijima je moguća sinergija koja bi osvojila maksimum mandata, a kasnije kompromisima praviti vladu u skladu sa politikama i rezultatima.

Odlazak Filipa Davida

Građanski demokratski forum je nedavno održao komemoraciju Filipu Davidu. Govorili su istaknuti kulturni radnici. Ali to nije imalo nikakav odjek u opozicionoj javnosti. Nije valjda zato što je David bio član Saveta Građanskog demokratskog foruma?
Odlazak Filipa Davida je ogroman gubitak za Srbiju, naravno i za sve nas iz GDF. Komemoracija je bila dostojanstvena, baš kakav je bio i Filip. Govorili su njegovi prijatelji, kolege, saborci. Mogu samo da kažem da su Filip David i – moram ovde da dodam – Latinka Perović, učinili sve nas u Građanskom demokratskom forumu ponosnim, a Forum izuzetnim. Velika mi je čast što sam decenijama poznavao te ljude, družio se i radio zajedno sa njima na emancipaciji i modernizaciji našeg društva. Ne bih ulazio sada ulazio u to da li je do slabijeg odjeka komemoracije došlo zbog Filipovog članstva u Savetu GDF. Opoziciona javnost je deo srpskog društva, a ono nikada nije imalo talenta i osećaja da prepozna dobronamerne ljude, samim tim i sopstveni interes.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 15. maj 2025.

Kako uhapsiti Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Ne samo što je odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje

Vučić vlast neće predati mirno, ali nasilje mora biti izbegnuto po svaku cenu. To je, prema dominantnom delu opozicione javnosti, „kvadratura kruga“ koju mora da reši Srbija.

Da li je to taktika da bi se održale tenzije ili zamka u koju je opozicija samu sebe zarobila nije jasno, ali nije ni važno.

Teza da Vučić neće otići „bez velike nesreće“, za koju se ne može reći da je bez svakog osnova, ima i svoju negativnu stranu. Ona, naime, u izvesnom smislu ide naruku Vučiću. S jedne strane, pasivizuje „mase“, odnosno građane usmerava ka očekivanju nekog jednokratnog rešenja, radikalnog čina; sa druge strane, to dovodi do zapostavljanja aktivnosti koje bi omogućile da „politička volja“ bude pretočena u izbornu pobedu.

Ovakvo raspoloženje vuče korene odavno, ali je nema sumnje pojačano „antipolitičkim“ stavom studenata, odnosno njihovim „ograđivanjem“ ne samo od partija nego i od politike generalno. Mnogi su izražavali ozbiljne rezerve prema tom delu studentskog ideološkog „narativa“, ali je tek nakon teksta Branka Milanovića sva problematičnost takvog stava došla do punog izražaja.

Ta studentska (anti)politika nastavljena je pozivima da se plenumi, kao oblik organizovanja i delovanja, prenesu i u narod kroz tzv. zborove građana. Kao i „hodočašća“ po Srbiji, i ovi zborovi mogu da odigraju emancipatorsku i mobilizatorsku ulogu ali, kako je to rekao Slobodan Samardžić, „nisu niti mogu biti, forme nekog novog poretka“.

Dakle, preostaje povratak „klasičnoj demokratiji“.

U tom kontekstu neophodna je – rehabilitacija političkih partija. I konkretno, ovih postojećih (koliko god da su nesavršene), kao i (eventualnih) budućih, ali i načelno, kao oblika političkog organizovanja i aktera političke borbe. Ne samo što je taj odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje.

Stvar je u tome da se energija s manifestacija pretoči u konkretne akcije. Između ostalog, to znači da ne treba napadati SNS kada radi kampanju od vrata do vrata i beleži sigurne glasove, i da ne treba napadati njegove štandove nego da sve to (i još mnogo više od toga) organizovani građani treba i sami da počnu da rade. To možda nije toliko zabavno, ali je politički svakako učinkovitije.

Jer, u stvari, izborna pobeda uopšte nije tako nedostižna kao što se možda na prvi pogled čini, naprotiv. Ako se pogledaju trendovi, vidi se da podrška Vučićevoj stranci konstantno opada. Na izborima u decembru 2023. koalicija SNSDS (Srbija ne sme da stane) osvojila je nešto manje od 1,8 miliona glasova. (To je ovoj grupaciji donelo 129 poslaničkih mesta, od čega je Srpskoj naprednoj stranci pripalo 99 mandata.) Biračko telo Srbije broji oko 6,5 miliona glasača, što znači da je opoziciji preostao rezervoar od 4,7 miliona glasova. Sa dobrom organizacionom i tehničkom pripremom, posle buđenja naroda u proteklih pet meseci (na čemu se još može poraditi), čak i da se ne računa na (dalje) odronjavanje Vučićevog biračkog korpusa (do čega je prema mnogima već došlo,) sasvim je realno da opozicija osvoji polovinu tih glasova. Pri čemu je to još uvek sa manje od 70 odsto izašlih na izborima, a opet uz dobru kampanju, mogao bi taj procenat i da se poveća.

Kada je o rešenju aktuelne političke krize reč, potpuno je nejasno zašto mediji, nezavisni, razume se, tako malo pažnje poklanjaju Draganu Miliću iako je on jedini pobedio Vučića na izborima. (Baš zato?) Njega baš ništa ne pitaju, izraze mu „saučešće“ povodom atentata, ali dalje od toga ne idu, recepte ne traže.

Za kraj, evo jedne stare privredne anegdote. Pošalju dve fabrike obuće svoje trgovačke putnike u Afriku da ispitaju tržište. Posle izvesnog vremena prvi javlja: ovde niko ne nosi cipele, šanse su nikakve. U isto vreme, drugi šalje sledeći odgovor: ovde niko ne nosi cipele, šanse su ogromne. Lepota je, dakle, u oku posmatrača. Drugim rečima, stvar je u percepciji, tj. perspektivi.

PS: Verujem da negde u tom grmu leži i pravi odgovor na pitanje Dejana Ilića: kako uhapsiti Vučića. Mada ne sumnjam da bi mnogi voleli da redosled bude obrnut.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. april 2025.