Aleksandar Vucic

Motivi i legende

PEŠČANIK, ,
Kada policija istražuje neko ubistvo, počinje od motiva. Prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa da vidimo šta je desetak dana od tragične smrti studentkinje Milice Živković pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite

„Ta devojka ništa nije nagoveštavala da bi bilo šta učinila protiv sebe, ništa čudno u njenom ponašanju, ona je na to bila naterana“ izjavio je u nedelju 5. aprila Aleksandar Vučić.

Praktično je, dakle, šef SNS-a insinuirao da se u četvrtak, 26. marta, na beogradskom Filozofskom fakultetu dogodilo ubistvo. Da li će sad tužilaštvo smeti da izađe s nekom drugom kvalifikacijom od ove koju je dao „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, posebno je pitanje na koje javnost s nestrpljenjem čeka odgovor.

U međuvremenu, da vidimo šta imamo. Na stranu to što je svojom izjavom Vučić po ko zna koji put pregazio Ustav i ugazio u to u šta je već ugazio. Pre svega, imamo to da Vučić za svoju tvrdnju nije izneo nikakav, ni jedan jedini, ni najmanji dokaz. Jer, prosta logika govori, čak iako zaista „ništa nije nagoveštavalo da bi nesrećna devojka bilo šta učinila protiv sebe“, osim mogućnosti da je na to bila naterana, postoji još jedna – da je reč o nesrećnom slučaju. Vučić, međutim, nijednim argumentom nije osporio tu mogućnost, čak je nijednom rečju nije ni pomenuo.

Ali šta ako, makar nakratko, ozbiljno uzmemo u obzir tu jedinu mogućnost koju nam je Vučić ostavio? Ne treba čovek da bude „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, dovoljno je da bude prosečan (a mogao je to da nauči i gledajući krimi-filmove) da bi znao da kada policija istražuje neko ubistvo, ona počinje od motiva. To jest, prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa zbilja, da vidimo šta je desetak dana, proteklih od tragične smrti studentkinje Milice Živković, pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite.

Prva na toj listi je Srpska napredna stranka. U roku od odmah ona je priliku iskoristila da zakaže sednicu jednog skupštinskog odbora (znamo kojeg, ali to nije važno) ne bi li, usred izborne ćutnje, namakla još koji glas na predstojećim lokalnim izborima.

Zatim, režimski mediji koji su nesreću jedne devojke iskoristili kao novu municiju za napade na studente koji se bore za slobodnu i demokratsku Srbiju, na visokoškolske ustanove i posebno na rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.

Pod tri – režimski intelektualci (profesori, advokati, analitičari, novinari, pisci), čiji je glavni cilj isti kao i režimskih medija: da sruše studentski protest, da sruše univerzitet i posebno rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.

BIA i policija koji su dobili šansu da upadnu na univerzitet i da protiv studenata i univerziteta preduzmu radnje i postupke koji nemaju veze sa istraživanjem tragičnog događaja.

Peto, i Vlada Srbije se osokolila, pa je ne birajući reči još oštrije počela da napada akademsku zajednicu; štaviše, i da joj opasno preti. Tako je ministar informisanja Boris Bratina izjavio da studenti „nisu svesni da policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. A ministar za javna ulaganja Darko Glišić poručio je roditeljima: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

Na kraju, ako znate ko stoji na vrhu te piramide ili ko je glava te hobotnice, kako hoćete, onda ne treba mnogo pa da zaključite na čiju je sve to vodenicu. Samo što Vučiću, kakav već jeste, to nije dovoljno nego i sam, nekim brucoškim smicalicama, pokušava da povrati svoju poljuljanu političku i psihičku ravnotežu.

Tako da običnom građaninu ne preostaje ništa drugo – a ništa više mu i ne treba – nego da od nadležnih organa, da ne kažem institucija, zatraži da odgovorno i profesionalno rade svoj posao. To je, zapravo, jedino što već godinama traži.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. april 2026.

Vladimir Vuletić kao paradigma

PEŠČANIK, , ,
U eseju Izdaja intelektualaca Žilijena Bende, ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa

Kada se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, odmah je zatražio odgovornost predsednika Aleksandra Vučića i premijera Miloša Vučevića. Od tako visoko moralnog i duboko principijelnog čoveka drugo se i nije moglo očekivati.

Nije to bilo prvi put da prof. Vuletić pokaže takve osobine. Kada je 31. januara 2019. na doljevačkoj naplatnoj rampi poginula Stanika Gligorijević, a Aleksandar Vučić uzeo i sakrio (čak i od suda i tužilaštva) dva ključna minuta snimka, Vladimir Vuletić je, visoko principijelan i duboko moralan kakav već jeste, odmah od predsednika zatražio da pruži na uvid ta dva minuta ili da podnese ostavku.

A kad su u noći između 24. i 25. aprila 2016. ljudi pod fantomkama, bez ikakvog prava i potpuno protivzakonito, porušili niz legalnih objekata u Savamali, visokoprincipijelni i dubokomoralni Vuletić je promptno reagovao i zatražio odgovornost predsednika vlade Aleksandra Vučića.

I da ne nabrajamo dalje, takvih primera ima koliko hoćete.

Zato nije čudo da je dubokoprincipijelni i visokomoralni Vladimir Vuletić posle tragične smrti studentkinje beogradskog Filozofskog fakulteta izjavio: „Za tragediju na Filozofskom fakultetu odgovorni su dekan Sinani i rektor Đokić.“

Prirodno je onda da takav čovek bude glavni tumač društveno-političkih zbivanja u Srbiji na svim režimskim, tj. televizijama s tzv. nacionalnom frekvencijom, kojima upravlja i koje uređuje jedan čovek. Naravno, Vučić. Jasno je već iz toga na čijoj strani nastupa Vuletić. Tako je bilo i sinoć, 31. marta 2026, na RTS-u. Kao u Balkanskom špijunu: mafija će oprostiti građanima što ih je tukla.

Iduće godine se navršava čitavo stoleće od eseja Izdaja intelektualaca Žilijena Bende. U tom eseju ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa.

Bendino delo, makar kada je o Srbiji reč, nikada nije bilo aktuelnije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. april 2026.

Ljudi (i) zveri

PEŠČANIK, , , ,
U suštini, Vučićev jedini pravi izborni slogan je: Mi smo ljudi, a vi ste zveri

Govoreći na nekoj „nacionalnoj“ televiziji, Dragoslav Bokan je za pristalice aktuelnog režima koristio ličnu zamenicu „mi“, dok je protivnike režima označavao sa „oni“.

Voditeljki to valjda nije bilo dovoljno atraktivno, pa je u jednom trenutku upitala: „Ko smo to mi, a ko su oni?“

Na to je Bokan kao iz puške odgovorio: „Mi smo ljudi, a oni su zveri.“

Svašta smo videli i čuli na političkoj sceni Srbije otkako je u njoj zavladala demokratija (pošlo se od zgubidana, da bi se preko izroda, terorista i ustaša stiglo do talibana), ali ovako nešto nismo. Da neko građan(k)e Srbije nazove zverima samo zato što ne podržavaju jednu političku ličnost, tj. aktuelnu vlast, to još nije bivalo. To ni u svojim najmračnijim danima nije radio čak ni Vojislav Šešelj.

Ova Bokanova izjava, međutim, nije izazvala takoreći nikakvu pažnju javnosti. Prošlo je od nje više od mesec dana, a reakcija jedva da je bilo. U nekim TV emisijama su je doduše ismevali, što je legitiman (i lekovit) pristup, ali nije dovoljno. Jer to, doduše, jeste komično, ali je mnogo više tragično.

Jeste da su dve strane na političkoj sceni Srbije prilično zavađene, ali ipak se očekivalo da neki Vučićevi branitelji – iz redova profesora, advokata, novinara (ne mislim tu na ove iz raznih dezinformera) – dignu glas protiv ovog, blago rečeno, patološkog govora mržnje. Oni se, uostalom, žestoko pobune protiv svake „dehumanizacije“ Aleksandra Vučića na društvenim mrežama, ali im ova Bokanova dehumanizacija svakog čoveka koji se na ovaj ili onaj način suprotstavlja režimu nije zasmetala – iako je, zapravo, mnogo malignija i opasnija.

Jer, ako su Vučićevi politički oponenti zveri – onda su protiv njih dozvoljena sva sredstva: od vezivanja preko zatvaranja i prebijanja do ubijanja; možete da pustite mašti na volju.

Sa druge strane, za razliku od suludih tviteraša, ničim sputanih i ni od koga kontrolisanih – osim ako nisu u službi službe, što se ne može isključiti – Dragoslav Bokan nije nikakav anonimus niti lice s periferije života i politike. Reč je, između ostalog, o predsedniku Upravnog odbora Narodnog pozorišta, dakle čelniku jedne od najznačajnijih nacionalnih kulturnih institucija, što znači kreatoru, zastupniku i promoteru kulturne politike vladajuće stranke. I ne samo to, Bokanovo polje delovanja mnogo je šire, ono ide daleko izvan granica kulture u užem smislu; on je postao glavni ideolog vladajuće stranke potisnuvši s tog mesta donedavno neprikosnovenog „crvenog vojvodu“, kako su vođu radikala zvali dok je paktirao s Mirjanom Marković. Svrgnuti Šešelja, to zaista nije lako, to treba zaslužiti.

Ni to, međutim, nije sve. Ovih dana je Dragoslav Bokan, koji je onako slavno i patriotski pobegao iz Knina, dobio novo priznanje i još važnije zaduženje. Poverena mu je glavna sporedna uloga u kampanji za lokalne izbore u Srbiji. On zapravo govori ono što gospodar misli. Kao čovek koji građan(k)e Srbije deli na ljude i zveri, Bokan šalje jasnu i nedvosmislenu poruku srpskom narodu: vi koji glasate za Vučića, vi ste ljudi, a oni koji glasaju za opoziciju, za studente, recimo, oni su zveri.

I to je, u suštini, Vučićev jedini pravi izborni slogan: mi smo ljudi, a vi ste zveri.

Kakva porodica, kakvi bakrači.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. mart 2026.

Zahvaljujući Vučiću, Srbija gubi milijarde evra

PEŠČANIK, , , , , ,
U Srbiji nema potrebnog rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka

Koliko Aleksandar Vučić košta Srbiju? Bilo je raznih računica, jednu je nedavno izneo ekonomista, akademik Pavle Petrović. U narednih deset godina građani Srbije izgubiće oko 10 milijardi evra. Tačnije, za toliko će biti manji bruto domaći proizvod koji će Srbija ostvariti.

To je podatak koji, predstavljajući nedavno takozvanu strategiju razvoja Srbije do 2035. godine, Aleksandar Vučić nije saopštio. Da l’ nije hteo il’ nije smeo – vrag bi ga znao. A važniji je od svega o čemu je – dosadno i dugo – govorio.

Navedeni podatak proizlazi, naime, iz Petrovićevog rada „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“, pripremljenog za zbornik Naučnog društva ekonomista povodom 25 godina tranzicije u našoj zemlji.

U srpskom narodu postoji izreka: „Um caruje, snaga klade valja.“ Vučićeva vlast – koja tvrdi da radi u interesu naroda – ponaša se, međutim, suprotno od ove narodne mudrosti. Razvoj Srbije proteklih desetak godina bio je zasnovan pre svega na investicijama u građevinarstvo i rudarstvo, dakle na kvantitetu, tj. na „kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti“. Drugim rečima, bio je zasnovan na sirovoj snazi („brute force“), a ne na kvalitetu, tj. novim znanjima i tehnologijama, odnosno tehničkom progresu. Drugim rečima, nije bio pametan rast („smart growth“).

Po tome, Srbija danas mnogo zaostaje za zemljama ispred kojih je nekada daleko bila. Jer, u Srbiji je samo jedna petina rasta rezultat tehničkog progresa, a čak četiri petine posledica kvantitativnog uvećanja kapitala i rada. Pazite sad, u zemljama centralno-istočne Evrope doprinos tehničkog progresa rastu iznosi gotovo 50 odsto.

Zašto je to (bilo) tako? Tim pre, postavlja se pitanje što Srbi za sebe – opravdano ili ne, druga je stvar – misle da su kreativan i inventivan narod. Što i pokažu – kad odu u inostranstvo. Iz čega se može zaključiti da je problem u Srbiji. Jer, ako je srpski narod isti tamo i ovde, to znači da nije problem u narodu nego u onima koji njime, tj. društvom upravljaju.

Ovu u velikoj meri zdravorazumsku logiku potvrđuju naučna istraživanja. Ako pametan rast zahteva aktiviranje ljudskih potencijala, to znači da ljude treba pustiti da rade. Drugim rečima, da investiraju, da budu preduzetni, da iskažu svoje mogućnosti.

U Srbiji je, međutim, ubedljivo najveći investitor država. Moglo bi se čak reći – sledeći njegovu retoriku – baš Aleksandar Vučić. Javna ulaganja, naime, čine čak 42 odsto ukupnih ulaganja u Srbiji. Kada se tome doda 22 odsto koliko iznose (državnim subvencijama snažno potpomognute) strane investicije, dolazi se do zaključka da je privredni rast u Srbiji vođen državom. Tek nešto više od jedne trećine (36 odsto) čine privatne investicije, pri čemu su investicije domaćinstava (17 odsto) gotovo izjednačene sa investicijama preduzeća (19 odsto ukupnih investicija). To je, blago rečeno, katastrofa. Jer u normalnim, tj. prosperitetnim zemljama, privreda investira znatno više od države.

Kao šlag na tortu dolazi podatak da ovaj „model razvoja“ više nije održiv, tj. da je već dostigao svoje granice. To se i vidi: i državne i strane investicije (ove druge zbog toga što radna snaga u Srbiji više uopšte nije jeftina, a i nema je) počele su da padaju.

Rast domaćih privatnih investicija, odnosno pametan rast, onaj zasnovan na tehničkom progresu, postaje imperativ. Tu se, međutim, javljaju nove prepreke. Privatne investicije zahtevaju dobar ekonomski ambijent, preciznije – dobre ekonomske institucije. Drugim rečima potrebna su jasna i pouzdana pravila igre. To jest, zakoni. U Srbiji, međutim, za činjenicu da nešto piše u zakonu važi isto što i za ono „piše na tarabi“. Zakoni su – to je u Srbiji, zapravo, glavno pravilo – mrtvo slovo na papiru. Tako da pravila igre praktično i ne postoje.

Zašto nema pravila igre? Zato što to ne odgovara aktuelnim vlastima, glasi kratak odgovor. Kada je „politička moć šire raspoređena“, tj. kada u zemlji postoji demokratija i poštuju se građanska prava i slobode, tada se „uspostavljaju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost“. Nasuprot tome, velika koncentracija političke moći smanjuje ukupnu ekonomsku aktivnost, što će reći – i ukupan „kolač“ za raspodelu.

„Kvaka“ je, međutim, u tome, piše Petrović, što bi „uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, tj. fer pravila igre, privilegovane firme i s njima povezana elita trpeli ekonomske gubitke, dok bi nova efikasna preduzeća, van klijentelističke partijske mreže, ekonomski prosperirala. Ovaj razmah privatnog preduzetništva doveo bi do snažnog rasta dohotka zemlje (ʻukupnog kolača’), ali i do velikog porasta ekonomske snage preduzetnika van uske elite. Ta ekonomska snaga bi se prenela i na rast njihove političke moći, čime bi ugrozili političku moć sadašnje vlasti. Stoga će elita sprečavati unapređenje ekonomskih institucija i rezultirajući ekonomski prosperitet (veći ukupni ʻkolač’), i zarobiti zemlju na nižem dohotku da bi zadržali veći ʻkomad kolača’ za sebe.“

Koliko je Vučićev režim destruktivan vidi se po tome što je uspeo da pridavi čak i inače žilavi, selfmejd IT sektor, tako da se njegov rast gotovo prepolovio: sa 14 na 8,5 odsto u 2024. i 2025. godini.

Živimo, dakle, u sistemu u kojem je ekonomsko bogaćenje manjine (Vučićevih biznismena, advokata, profesora, novinara, pisaca, glumaca…) glavni cilj, dok je ekonomski i kulturni boljitak čitavog društva potisnut u drugi ili neki još dalji plan.

Da bi održao takvo stanje, Vučić sve više guši demokratiju, ljudske slobode i prava. To pokazuju mnogobrojna merenja. Ukupne slobode naglo padaju (pad je u najveći u Evropi) od 2015, tako da se Srbija iz slobodne sunovratila u delimično slobodnu zemlju, to jest u tzv. hibridni režim. Komplementarne s tim analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteborgu) pokazuju pak da se Srbija ne može okarakterisati kao demokratska država nego da spada u izborne autokratije. Kao jedina na zapadnom Balkanu, tu je u društvu sa Rusijom, Belorusijom, Turskom.

Konačno, po stepenu vladavine prava, kao najopštijem pokazatelju pravne, ali i svake druge sigurnosti građana, Srbija stoji sve gore: sa 54. mesta u svetu 2014. pala je na 96. mesto 2025. godine.

Sve u svemu, Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, zaključuje Pavle Petrović.

Da rezimiramo: u Srbiji nema potrebnog – i mogućeg – rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka.

Kao što je to davno zaključio naš narod: riba od glave smrdi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. mart 2026.

Globalizacija vs. militarizacija

PEŠČANIK, , , ,
Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji. U skladu s tim – sve je jača militarizacija društva

Sve više se naziru obrisi novog sveta. Sveta koji nastaje na antiliberalizmu i antiglobalizmu. Suverenisti – ako hoće i da hoće – mogu već dosta jasno da vide šta niče iz semena koje su posejali.

Rusija napala Ukrajinu, Amerika Venecuelu, Kina steže obruč oko Tajvana.

To je, zapravo, taj „multipolarni svet“. Svet onih koji (ponovo) hoće da učine velikom Rusiju, Ameriku, Kinu… Svet u kome veliki i jaki dele zemaljsku kuglu na svoje „interesne zone“ u kojima mogu da rade šta hoće.

Nije da Maduro zaslužuje neko (sa)žaljenje, naprotiv, Venecuealancima će bez njega biti bolje, ali to nije put koji vodi do (vladavine) prava i pravde.

To je zapravo put do onog već viđenog pre pola veka. Do vladavine „ravnoteže straha“. Ravnoteže uspostavljene na atomskim bombama.

Evropa bi davno bila raskomadana da nije (koliko-toliko) ujedinjena. Jer, kao u suštini mirovni projekat nastao na principima liberalne demokratije, ona je glavna smetnja svim protivnicima slobode i neprijateljima naroda, diktatorima manjeg ili većeg kalibra i dometa.

Globalizacija znači saradnju, njoj je potreban mir; ona je emanacija filozofije prosvetiteljstva, posebno Kantove ideje o večnom miru i svetskoj državi (zamišljenoj kao federacija). Tzv. suverenizam je, u suštini, zasnovan na onom hobsovskom „čovek je čoveku vuk“, to je rat svih protiv svih.

Strah iz međunarodnih odnosa prenosi se na unutrašnje prilike u pojedinim zemljama. Mali diktatori koriste taj modus operandi za razračunavanje sa svojim političkim protivnicima, ali i za pasivizaciju i neutralizaciju svojih građana pre svega. Oni koji ne mogu da tlače druge narode, ustremljuju se na sopstveni.

Najbolji primer za to je – Srbija. Koju odlikuje jedna dodatna specifičnost – šizofrenija. Jer u osudi Trampovog napada na Venecuelu posebno se ističu oni koji su ga do juče hvalili, koji su ga – zbog njegovog antiglobalizma i antiliberalizma – podržavali u izbornoj kampanji, koji su slavili njegov izbor za predsednika i bili spremni da mu poklone Generalštab.

Sa druge strane, vlast koristi aktuelnu situaciju da još više širi strah od navodnog spoljnog napada. Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji.

U skladu sa tim – sve je jača militarizacija društva. Tome zapravo služi i ponovno uvođenje vojnog roka i neprekidno jačanje oružanih potencijala. Izdaci za armiju i policiju rastu do enormnih granica, nauštrb obrazovanja, zdravstva, vodosnabdevanja i drugih elementarnih potreba najvećeg dela stanovništva.

U Srbiji se Savet za nacionalnu bezbednost sastaje češće nego Vlada, a Vučić preko njega praktično preuzima glavne poluge upravljanja državom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. januar 2026.

Jubilej

PEŠČANIK, , , , ,
Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto

Ovih dana se navršava tri i po decenije od početka višestranačja u modernoj Srbiji. U decembru (9. i 23) 1990. godine, naime, održani su parlamentarni i predsednički izbori na kojima su ubedljivo pobedili SPS (194 mandata) i Slobodan Milošević (68 odsto glasova). Radikali i Vojislav Šešelj ni na jednim izborima nisu osvojili više od dva odsto glasova. Samo sedam godina kasnije, međutim, 1997, radikali su posle parlamentarnih izbora postali druga po jačini stranka u Srbiji (SPS 110, SRS 82 mesta) dok je Vojislav Šešelj na predsedničkim izborima pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića (pošto je na izbore izašlo manje od 50 odsto birača izbori su ponovljeni u decembru kada je Šešelja pobedio Milan Milutinović). Tako je počela vladavina „crveno-crne koalicije“ koja, sa prekidom između 2000. i 2012, i sa promenjenim redosledom boja, traje i danas.

Kakve je rezultate na ekonomskom polju postigla ta vlast? Evo nekih najvažnijih pokazatelja.

Na početku ovog strmoglava, dakle 1990. godine, Slovenija je bila duplo razvijenija od Srbije a Hrvatska za oko 50 odsto, tj. upola razvijenija od Srbije. Naime, bruto domaći proizvod Slovenije po stanovniku bio je 11.000 evra, Hrvatske 7.200 evra a Srbije, bez Kosova i Metohije, 5.700 evra. Kao mnogo brojnija republika, Srbija je, ukupno gledano, od obe imala znatno veći bruto domaći proizvod: BDP Srbije, opet bez KiM, bio je 42 milijarde evra, Hrvatske 32 a Slovenije 22 milijarde evra.

Kako stoje stvari danas? Danas Hrvatska ima već BDP od Srbije. Sećate se kako je Aleksandar Vučić pre neku godinu govorio kako je Srbija praktično već pretekla Hrvatsku? To se nije desilo. BDP Hrvatske iznosio je 2024. godine 86 milijardi evra, a Srbije 83 milijarde. BDP Slovenije iznosio je 67,4 milijardi evra.

Ali, kada se uzme BDP po stanovniku, što je zapravo pokazatelj razvijenosti jedne zemlje, Srbija u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku zaostaje mnogo više nego u vreme SFR Jugoslavije, tamnice srpskog naroda. Prošle godine BDP Srbije po stanovniku iznosio je 12.600 evra, Hrvatske 22.200 evra a Slovenije 31.700 evra.

Još samo jedan podatak – onaj koji najbolje odslikava ne samo snagu nego i kvalitet jedne privrede. Reč je o izvozu. Srbija je prošle godine izvezla robe za 29 milijardi evra a Slovenija za 61,5 milijardi evra. Hrvatska je izvezla manje od Srbije – za 24 milijarde evra, ali njoj se to može pošto ima velike prihode od turizma, 2024. godine – 15 milijardi evra. Srbije – 2,8 milijardi evra. Kada se uzme izvoz po stanovniku, Hrvatska je opet bolja od Srbije, o Sloveniji da i ne govorimo; njen izvoz po stanovniku je oko šest puta veći nego Srbije.

U strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Dve trećine izvoza Slovenije čine hemijski proizvodi, mašine i transportna sredstva.

Kobna decenija bila je, to nije teško pretpostaviti, ona poslednja u 20. veku. Prema analizi profesora Milojka Arsića, prvu godinu novog milenijuma Srbija je dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije za tih 10 godina smanjen je za 40 odsto. (Glavni neposredni uzrok te „kapitalne destrukcije“ leži u vrlo niskim investicijama. Tokom devedesetih one su prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a.) Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto.

Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni“. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.

Poznati ekonomista – iako zapravo matematičar po struci – Stojan Stamenković, izračunao je, još pre dvadesetak godina, koliko je poslednja decenija 20. veka u parama, razume se evrima, koštala građane Srbije. Cena je određena preko neostvarenog bruto domaćeg proizvoda. I to ne samo onog neposredno izgubljenog između 1991. i 2000. godine, nego je Stamenković taj gubitak ekstrapolirao na razdoblje posle dvehiljadite, sve do 2015. godine. Prema Stamenkovićevoj računici ukupan gubitak u tih četvrt veka iznosi 750 milijardi evra. Ili – 100.000 evra po stanovniku.

Gubitak posle 2015. više niko nije ni računao. Verovatno nema ni smisla, ali da je premašio 1.000 milijardi evra – što je suma koju je nemoguće i zamisliti – nema nikakve sumnje.

Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji“, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te sveukupni materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Posle promene vlasti 2000. godine počeo je oporavak.

Stopa rasta od 2001. do 2012. godine (zaključno) dakle za 12 godina, iznosio je 3,8 odsto. U pojedinim godinama zabeležen je i izuzetno visok rast: 2002. sedam, a 2004. čak devet odsto.

Od 2013. godine, rast znatno usporava. Od 2013. do 2024. godine prosečna stopa rast iznosila je 2,7 odsto. To je upola manje od rasta koji bi trebalo da ima ekonomija zemlje kao što je Srbija.

Ono što je takođe bitno, rast od 2000. do 2012. ostvaren je uz relativno skromno povećanje javnog duga – od oko sedam milijardi evra (sa osam na 15). SNS i SPS su znatno manji rast ostvarili uz značajno povećanje javnog duga zaduživši građane Srbije za čak 24 milijarde evra. Javni dug je porastao sa 15 na blizu 39 milijardi evra koliko je iznosio na kraju 2024. godine.

Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto.

Sapienti sat, što bi rekli stari Latini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. decembar 2025.

Ruski prijatelji

NOVI MAGAZIN, , ,
Vreme je najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga

S jedne strane „ruski prijatelji“, sa druge strane „Amerikanci“. Od potonjih se zahteva, prvima se upućuju molbe. „Zahtevam da nam date operativnu licencu“, poručio je Aleksandar Vučić Amerikancima. Ali, ruskim prijateljima nijednom nije ni pomenuo naše pravo preče kupovine, a četiri puta je, prema sopstvenim rečima, imao priliku. Naprotiv, „devet meseci prepisivali smo ono što su nam ruski prijatelji tražili“, kazao je Vučić. I kakav je bio njihov odgovor? Takav da je „naša zemlja dovedena u vrlo tešku situaciju“.

Iskustvo poziva na oprez, tj. na digresiju. Možda je sve ovo oko NIS-a, javlja se pomisao, jedna velika igra. Nije mnogo verovatno, ali nije ni isključeno. Možda će, u času kad se ovaj broj Novog magazina nađe pred čitaocima, svi problemi biti rešeni, pančevačka rafinerija dobiti licencu, a čitava kompanija novog vlasnika. Ali biće to samo još jedan pokazatelj koliko Vučić prezire sopstveni narod. Ono što će ostati nepoznato jeste – šta je, zauzvrat, obećano Putinu.

A već smo, baveći se energijom, izgubili dosta energije, kao i vremena – a vreme je novac – zaokupljeni pitanjem kojim se nijedna nacija u Evropi ne bavi. Jer evo ubismo se od nagađanja i nagvaždanja: NIS kupuju Arapi, tvrde jedni; ne nego Britanci, tvrde drugi; NIS se uopšte ne prodaje, kažu treći itd., itsl. A Vučić kao riba u vodi, šalje poruke otprilike kao Baja Pašić pre sto i kusur godina: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“ To je zapravo prava katastrofa. Već duže od jednog veka, dakle, srpska politika se kreće u istom okviru, vođena istim mentalnim sklopom, istim (ne)razumevanjem sveta.

Uzgred, Pašić je to rekao 1915, kad je srpska vojska prešla Albaniju, a on dobio glas da će ruski car Nikolaj učiniti sve da pomogne Srbima. Car Putin, međutim, kao što vidimo, već mesecima ni da okrene glavu.

Toliko priče o ljubavi i bratskim odnosima između dva naroda, dva lidera pogotovo, ali kad je došao čas da Putin uzvrati tu takoreći pasju vernost i da se odrekne (i to samo privremeno) nečega što ne čini ni jedan odsto njegovog bogatstva, on se nećka, odugovlači i tvrdi pazar.

Ipak – nije baš da se status Rusije nije nimalo promenio. Nekad smo bili braća, a sada smo samo prijatelji.

I ne samo to. Kao što svako zlo ima i svoje dobro, tako je i ovo zamešateljstvo oko NIS-a pokazalo nekoliko korisnih stvari. Najpre, mada ne i najvažnije, sve priče o članstvu Srbije u BRIKS-u pale su u vodu. Jasno je da bi u toj organizaciji Srbija bila samo prirepak Rusije, pod njenom vlašću i kontrolom.

Drugo, jasno je i da je srpska, tj. Vučićeva spoljna politika doživela krah. Preciznije rečeno, Aleksandar Vučić se pokazao nesposobnim da rešava ključne nacionalne probleme. On koji se hvalio odličnim poznavanjem globalnih prilika – „slušajte mene šta vam kažem“, rekao je, s tim u vezi, i na konferenciji za štampu u utorak, 25. novembra – da predviđajući svaki čas neku kataklizmu u nekom delu sveta, nije video šta se dešava u njegovom dvorištu. Ako je taj sukob Rusije i Amerike, kako je rekao, „sudar slonova u kojem strada trava“, zašto je dozvolio da Srbija bude ta trava. Nijednoj drugoj zemlji u Evropi to se nije desilo.

Vreme je, kako se to kaže, najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga.

Ta politika mora da bude promenjena. Nije dovoljno da budu promenjeni oni koji su je vodili.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 27. novembar 2025.

Studentski protest: zabluda ili nada

BLOG, , , ,
Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako

Srbija se danas ne deli na pitanju za ili protiv Evropske unije. Za ili protiv Rusije. Za ili protiv rudnika litijuma. Niti oko toga kako rešiti energetsku krizu. Čak ni oko Kosova.

Srbija se danas deli na pitanju da li je pad nastrešnice teroristički akt ili mafijaško delo. To jest – posledica koruptivne i pljačkaške vlasti.

Ovde je danas za režimske medije glavno pitanje ko je, navodno, sklonio snimak građanina Bačulova (Miše) ispred novosadske železničke stanice. Potpuno neovlašćeno tvrdim da ko god je to uradio želeo je time da tih 30 sekundi ne završi poput ona dva minuta sa doljevačke naplatne rampe koje je uzaptio i drži kod sebe Aleksandar Vučić, ne dozvoljavajući čak da ga vide ni tužilac i sudija u sudskom procesu koji se tim povodom vodio.

Za ovu vlast, 16 poginulih i jedna teško povređena devojka – u padu nastrešnice – samo su „šatro žrtve”; ta nadstrešnica u stvari je pala na Vučića i on je najveća žrtva tog tragičnog događaja.

A i ovaj sasvim skorašnji incident u Ćacilendu, ispred Skupštine – koji je inače čuvan bolje od Zabranjenog grada – i o kome praktično ništa ne znamo, iskorišćen je da se građani koji već godinu dana protestuju širom Srbije proglase teroristima.

Dakle sa tom i takvom, monstruoznom blago rečeno, vlašću suočavaju se danas građani Srbije. Mislim da to ne treba gubiti iz vida upravo kada se hoće odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu ovog skupa.

Šta bi bio moj odgovor?

Sasvim konkretno govoreći, nisam u stanju da procenim, na osnovu onoga što znam, u kakvom je stanju studentski pokret danas, kakva mu je snaga i koliki su mu dometi. Plašim se, na osnovu nekih signala, da ga je služba – naša, tj. ruska – u dobroj meri izbušila. Ali, ne samo pa ni pre svega zato što smo ovde gde jesmo, hoću da kažem da ovo hodočašće novopazarskih studenata, ovih dana po Srbiji – koje je produženo u odnosu na prvobitni plan – govori da neke stare vatre još ima. Kako god, više ćemo o tome saznati 1. novembra, u Novom Sadu.

Moram, međutim, da kažem da se, generalno uzevši, čini da je snaga studentskog pokreta manja danas nego 15. marta kada je, mislim, bila dostigla svoj zenit. Takođe, smatram da je tada propušten trenutak da se istaknu određeni politički zahtevi, tj. da se uđe u odlučnu političku ofanzivu. Pre svega da se zatraže izbori i da se izađe iz usko studentskog okvira, da se on poveže sa drugim delovima opozicije, političkim strankama i nevladinim organizacijama, i da se zatraži dijalog sa vlašću, sa glavnim ciljem da se što je moguće više, a tada je moglo dosta, poprave izborni uslovi, posebno birački spiskovi.

Sa druge strane, teško se to od studenata moglo očekivati. Ne samo zato što su ideološki (bili) heterogeni (okupljajući sve od krajnje levice do krajnje desnice) i organizaciono rascepkani, nego pre svega zbog svog generalno negativnog odnosa prema politici. Formalno, prema političkim strankama – što se i moglo razumeti jer je njihov rejting u društvu zaista bio (da ne ulazimo u to zašto) nizak – ali, u suštini, prema politici kao delatnosti.

Međutim, da je bilo drugačije, nikada se ne bi ni sastavili.

Jer, ono što ih je povezalo – i povezivalo – bilo je na neki način iznad ili izvan politike; njihovo vezivno tkivo bilo je ono elementarno ljudsko: solidarnost sa žrtvama i potreba da krivci odgovaraju za svoja nedela. Iz toga je i proizašao zahtev – da funkcionišu institucije. Taj nalog je u izvesnom smislu nepolitički. Jer – škola, bolnica, katastar, poreska uprava, policija.., po definiciji su nepolitički entiteti, koji rade normalno bez obzira ko je na vlasti, u skladu sa propisanim normama. U tom smislu, studentski zahtev bi se mogao svesti na ono – da živimo kao sav normalan svet.

Sve te institucije Vučić je, međutim, pretvorio u poluge, mehanizme i transmisije svoje vlasti. Zato je u današnjoj Srbiji taj zahtev par exellence politički. Tačnije: pravno-politički. Praktično: prevratnički.

U suštini, to je zahtev za vladavinom prava. A to je, ma šta ko, pa i studenti, subjektivno mislio, objektivno gledano, ipak liberalno načelo. Temelj Evrope.

To je, istovremeno, i maksimalni i minimalni zahtev, i najmanje i najviše što se u Srbiji danas i može i mora tražiti.

I to je ono najvažnije što su studenti ostavili kao neku svoju zaostavštinu. Što bi se reklo – malo li je. To bi moglo da bude stožer okupljanja i stajna tačka programa svih koji se protive Vučićevoj autokratiji.

Ma koliko bilo šteta što je propušten onaj martovski momentum da se u broju glasova kapitalizuje snaga studentskog pokreta – po principu svako zlo ima i svoje dobro – čini mi se da to ima i svoju pozitivnu stranu. Opozicija, u najširem smislu te reči, dobila je priliku da se u tom ekstratajmu, u zaustavnom vremenu, što bi rekli sportski reporteri, konsoliduje i da povrati svoju ulogu. Pre svega ona proevropska. Tako da se danas čak može reći da ako je studentski blok oslabio, ovaj građanski je ojačao.

Rezultat svega toga je da ovih dana u telima Evropske unije gledamo predstavnike tog opozicionog konglomerata koji evro parlamentarce, ali i evrobirokrate, što je ne manje važno – pri čemu, moram da napomenem, ja o evrobirokratiji uopšte nemam loše mišljenje – dakle da i jedne i druge upoznaju sa onim što se u Srbiji stvarno dešava.

A Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako.

Da ne bude zabune, nije ova asocijacija na Rusiju slučajna, a nije ni izazvana nedavnim međunarodnim gasnim diskonekcijama. Naime, sam naslov ovih regionalnih susreta – „Šta da se radi?” podsetio me da je to, u stvari, kako bi rekla Latinka Perović, „večno pitanje ruske inteligencije”. Tako su, naime, svoje tekstove naslovljavali i Tkačov i Kropotkin, i Černiševski i Lenjin.

Nekad smo blizu Rusima i kad mislimo da nismo.

Biće potrebna jako dobra energija i superdobra organizacija, drugim rečima – velika sinergija, da se širenje tog mraza koji, što bi rekao Jirži Mlinarž, dolazi iz Kremlja, zaustavi.

A onda, čak i da se na izborima sledeće godine dogodi čudo, pa bude formirana vlada u kojoj neće biti Srpske napredne stranke, to neće biti kraj nego tek početak posla. Jer, ako nije fizički i materijalno u gorem stanju nego 5. oktobra dvehiljadite, Srbija je u gorem stanju moralno i intelektualno. A kada je o budućnosti reč, da se ne zavaravamo, generacije čiji pripadnici sede za ovom stolom nisu baš ostavile neke putokaze.

Mijat Lakićević
Izlaganje na Sedmom regionalnom susretu „Šta da se radi”: „Dometi studentske pobune – Kuda ide Srbija?”, Novi Pazar, 25. 10. 2025. godine, Organizatori: Forum 10 i Žene u Crnom

Tjenanmen

PEŠČANIK, , , ,
Ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“

Već sam pisao da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićeva omiljena politička metoda. Tako da se s velikom dozom sigurnosti može reći da je napad na policiju – koliki i kakav god da je bio – tokom protesta 5. septembra u Novom Sadu njegovih ruku delo. A i izjave očevidaca govore tome u prilog. To mu je bilo neophodno da bi u drugi ili neki još dalji plan potisnuo ovu aferu koja poprima internacionalne razmere, a koja je izbila zbog njegovog pokušaja da preuzme nezavisne medije.

Niotkuda se Aleksandar Vučić ne vrati tako ozaren kao iz Kine. Kao da mu ono što tamo vidi i čuje ulije novu snagu da nastavi putem kojim je krenuo. Pre nekoliko godina se, recimo, hvalio kako je mnogo naučio od Vang Huninga, glavnog kineskog ideologa i tvorca „kineskog modela“, velikog protivnika liberalizacije. Sada je, po ugledu na Kinu, organizovao čak i vojnu paradu, 20. septembra.

Uzgred, mada je to zapravo od prvorazrednog značaja, ta vojna parada u Pekingu održana je na čuvenom trgu Tjenanmen. Čuvenom po tome što su pre tri i po decenije, 1989. godine, tokom velikog, uglavnom studentskog protesta protiv diktature, kineske vlasti protiv demonstranata upotrebile armiju. Četvrtog juna došlo je do pravog masakra, vojnici su iz neposredne blizine pucali na okupljene, tenkovi su bukvalno gazili ljude ispred sebe. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je oko 200 demonstranata; nezavisne procene kažu da se broj žrtava merio hiljadama, ranjenih je bilo mnogo više. Taj događaj pod zidinama Zabranjenog grada, smeštenog na istom tom trgu, u Kini je ostao zabranjena tema do dana današnjeg. Smešno ili ne, tek i Srbija je nedavno dobila svoj zabranjeni grad u srcu Beograda, ovaj „ćacilend“, naravno u skladu s karakterom i veličinom vladara.

Kad smo već kod spoljnopolitičke orijentacije, Aleksandar Vučić je, u suštini, već izabrao BRIKS. Tako da za one koji bi da budu protiv njegove politike, Evropa nije pitanje bolje ili gore alternative; to je jedino što im je preostalo. Hoće li oni to na izborima i formalno istaći, drugo je pitanje, to može da bude stvar političkog oportuniteta u datom trenutku mada nisam siguran koliko će biti plodonosno. Ali velika je zabluda – tamo gde nije paravan – verovati da postoji „politička neutralnost“ i da je moguća neka nova nesvrstana politika. Preciznije – deklarativno je moguća, faktički nije.

S tim u vezi – da malo „repliciram“ mom drugu Ljubomiru Živkovu – reći da Evropska unija ima „kolonijalne planove“ prema Srbiji, najblaže rečeno, veliko je preterivanje. I – bez namere da otvaram neku veliku polemiku, ali imajući u vidu da „nije to ništa između nas dvojice“ – moram da primetim (javno, kad me već nije pozvao telefonom) da takvo mišljenje liči na ono što o Evropskoj uniji govori Milo Lompar. S kojim, koliko sam razumeo, Ljuba nikako ne bi voleo da se nađe u istom društvu.

Spoljna politika je, kao što je poznato, tesno povezana sa unutrašnjom. U tom kontekstu primetno je da Aleksandar Vučić u poslednje vreme sve češće govori o ustavnim promenama. Čas biće ih; čas neće ih biti. Nekad je kao razlog navodio marginalne stvari, danas se to nudi kao rešenje za aktuelnu situaciju. Što bi moglo da znači da se ipak nešto iza brda valja. Recimo, kaže logika, ako je on čovek koji je pobedio obojenu revoluciju, ako bez njega nema ni ekonomske ni političke stabilnosti Srbije, ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“.

Jeste, može on da vlada i kao predsednik vlade, vlast je ionako tamo gde je on, ali to ima manu. Tada mora da pobedi njegova partija, pa da se prave koalicije, pa da se pregovara, pa imaš kao neke ministre, sve u svemu, komplikovano i zamorno. I što je najgore, u tom slučaju javlja se posrednik između njega i naroda. A ovako između njega i naroda nema nikog. I ničeg.

Osim Ustava. Ali kao što smo videli, to zapravo i nije neka prepreka. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više ka tome napredujemo

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2025.

Buđenje rane jeseni

PEŠČANIK, , , , , ,
Na javnoj/političkoj sceni Srbije treba da se profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU

Zašto studenti sad ne prihvate poziv Aleksandra Vučića na dijalog? Dobili bi odličnu tribinu sa koje bi celu Srbiju mogli da upoznaju s Vučićevim tajnim mahinacijama i pokušajima da preuzme televizije N1 i Nova, kao i druge medije u sastavu Junajted grupe. Kao što bi celoj naciji mogli da predoče činjenicu da AV nije govorio istinu kada je odlučno poricao svaku svoju umešanost u nezakonite radnje i tvrdio da nikada tako nešto nije tražio jer su ta i takva saznanja ubrzo dokumentovana audio-snimcima. Sve bi to moglo da bude od ne malog značaja u predizbornoj kampanji, kad god do nje da dođe. Ovako će to ostati skriveno za bar pola Srbije.

No, Vučić je studentima dijalog i predložio zato što se, na osnovu svega, lako moglo pretpostaviti da ga oni neće prihvatiti. Mada, kad se malo bolje pogleda, vrlo mali broj fakultetskih plenuma je i odgovorio na Vučićev poziv.

Glede dijaloga, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, indikativno je, međutim, još nešto. Jeste da ga nisu izričito odbili, ali studenti nisu ni podržali tzv. non-pejper Dušana Janjića, tačnije njegov predlog o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije (u najširem smislu te reči: studenti, partije, nevladine organizacije etc.). Uzgred, bilo je sličnih predloga i ranije, ali je ovaj najšire rasprostranjen i najdublje je prodro. Uprkos tome, dakle, ne vidi se ni da su ga studenti uzeli u razmatranje, a mogli su, makar iz „inata“, tj. iz taktičko-političkih razloga, kad je već režim na njega osuo drvlje i kamenje.

Nema sumnje da je ova najnovija medijska afera, tj. činjenica da je Aleksandar Vučić praktično uhvaćen „s prstima u pekmezu“, dodatno uzdrmala njegovu ionako već sasvim rasklimatanu poziciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Preciznije – u Evropi. Na njega možda još računaju (ko manje, ko više) ova tri moderna jahača apokalipse, protagonisti novog vrlog svetskog poretka – Tramp, Putin i Si, ali i oni već spremaju, ako već nisu spremili (a Rusi sigurno jesu) rezervne igrače.

Tako da je Evropska unija jedini saveznik na koga opozicija (opet u najširem smislu), odnosno onaj njen stvarno demokratski i liberalni deo, može da računa. S tim u vezi, neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.

Ali ako su na kraju vidovdanskog mitinga (28. juna) studenti građanima dali „zeleno svetlo“ za njihove sopstvene i samostalne, građanske akcije, u izvesnom smislu čak i za pre(d)uzimanje šire društvene pobune, onda je možda vreme i da se to iskoristi. Delom i jeste, ali nekako više na ulici nego u politici. Konkretno govoreći, reč je o tome da se na javnoj/političkoj sceni Srbije profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU. Ovo bez obzira na to gde će i kako ona, kad dođe „stani-pani“, tj. izborna nedelja biti smeštena.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. avgust 2025.