Aleksandar Vucic

Diskretni heroji

PEŠČANIK, , , , ,
Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije

Opet je Siniša Mali u pravu. „Smeju se za leteće taksije, ali imaćemo ih“, rekao je pre neki dan ministar finansija. Gospodin ministar, zagledan u sopstvene džepove, nije primetio da je to bio smeh kroz suze. Imaćete zbilja leteće taksije, vi ćete ih imati, ali će građani Srbije od toga imati samo štetu.

Hiperaktivni ministar – izborna kampanja je, mora se raditi i ono što nije u „opisu posla“ – još jednom je rekao nešto što se ne zaboravlja: „Nacionalni stadion je investicija koja je sidro.“ Ponovo je, dakle, mada više nesvesno, ovom nespretnom metaforom Siniša Mali i nehotice rekao pravu stvar. Jer sidro, lenger, kotva – ne morate biti mornar da biste to znali – vuče nadole, te služi da se brod ukotvi, usidri, da se spreči njegovo kretanje. To će biti i „funkcija“, odnosno posledica „nacionalnog stadiona“ u srpskoj privredi. Nema sumnje, doduše, da će „nacionalni stadion“ biti dobar za biznis ministra finansija, ljude oko njega i aktuelnu vlast generalno, ali za one izvan tog uskog kruga nikakve koristi neće biti.

„Neka drugi pričaju o vašim delima“, rekao je u izbornoj kampanji takođe ovih dana predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević, i tako „održao lekciju o kulturi i manirima“, kako su to formulisale neke novine. „Diskretne heroje ljudi cene“, kazao je još, istom prilikom, premijer.

Prvo se činilo da je Vučević mislio baš na Sinišu Malog jer on svako malo izađe s nekom „gromopucatelnom“ izjavom o tome kako je Srbija svetski lider u ovome ili onome. Kao što je, recimo, ona da „Srbija ima 10 puta veći rast BDP-a od Evropske unije“. Jer, to poređenje se odnosi samo na prvo tromesečje ove godine, pa takva (zlo)upotreba podataka predstavlja najobičniju manipulaciju, u suštini – falsifikat. Tome u prilog najbolje govore neke druge računice. Pre svega ona koja kaže da ako se Srbija i približava Zapadnoj Evropi, onda to čini puževskom brzinom, pošto je prema analizama ekonomista neće dostići ni za pola veka. Ili jedna druga, još važnija, prema kojoj ne da se Srbija ne približava nego i dalje, i sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope.

Izgleda, međutim, da je premijer ciljao još više. Ma koliko neverovatno zvučalo, čini se da je Vučević mislio na Vučića.

Jer evo, da ne idemo u dalju prošlost, Vučić je rekao, na primer, da je „uspeo da uradi nešto što niko u Srbiji nikad nije uspeo“ ili da „nikada u istoriji nije toliko toga napravljeno i nije se tolikom brzinom napredovalo“ kao tokom njegove vladavine. Ali ne samo da se Vučićeve samohvale odnose na prošlost nego i na budućnost. Tako je nedavno izjavio da „više nijedan predsednik Srbije nikada neće da ponovi ono što sam ja izgovarao u Njujorku, i to njima u lice“ da bi, prevazišavši i samog Iliju Čvorovića, zaključio: „I onda ćete se setiti svog predsednika.“

Kamo lepe sreće da je samo Čvorovića, prevazišao je i maštu Dušana Kovačevića.

Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije. Jer evo, kaže, crno na belo: „Sledi period teži nego u Drugom svetskom ratu, važno je nabaviti hranu i lekove.“ Kako je to moguće – pitaće možda (naivno) neko? Lako – zato što Srbija ima Ekspo. I zato što Srbija ima Vučića koji je sve to mudro i državnički smislio. Ekspo – to će u stvari biti oaza u kojoj će se skupljati zavađeni sa svih strana sveta. Dođu malo u Srbiju da predahnu i zaleče rane, da zaigraju, pojedu i popiju, pa opet u svoje bedne zemlje, bez svevidećeg vođe, da nastave krvave sukobe.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2024.

Od Zapadne Morave do Istočne reke

PEŠČANIK, , , ,
Čitava ova halabuka koju je oko Rezolucije o Srebrenici Aleksandar Vučić podigao od Beograda do Njujorka ima samo jedan smisao – da se „patriotskom“ galamom zakloni i prikrije veliki „udruženi zločinački poduhvat“ kojem je podvrgnuta Srbija. Zarad tog cilja, za ovu vlast nijedna žrtva nije velika, pa makar bio žrtvovan i čitav srpski narod

Siniša Mali je u pravu. Retko se, ako ikad, čoveku ukazivala prilika da kaže tako nešto, ali kada se to dogodi, onda od toga ne treba bežati i evo, onda mi to i priznajemo.

O čemu je zapravo reč?

Učestvujući, naime, u predizbornoj kampanji za lokalne izbore (na šta po zakonu nema pravo, ali nećemo se držati zakona kao pijan plota), ministar finansija je za jednu lokalnu televiziju između ostalog rekao da je „Čačak danas simbol razvoja cele Srbije“.

Čime je stara srpska prestonica košarke (zbog čega uskoro treba da dobije odgovarajući muzej) zaslužila ovo „laskavo priznanje“.

Evo samo nekih stvari koje su poslednjih meseci izbile na videlo. Početkom godine, u februaru, javnost čitave Srbije privuklo je otkriće da su čačanski čelnici u decembru prošle i januaru ove godine na hranu i piće po tamošnjim restoranima potrošili blizu 10 miliona dinara, tj. više od 80.000 evra. Bilo je i pikantnih detalja, recimo da to znači da je svakoga dana „na reprezentaciju“ trošeno po 150.000 dinara ili da je, prema „fakturama“, samo u toku jednog dana, na Svetog Nikolu, pojedeno pola tone roštilja. Šumadijski rokenrol, šta reći.

Podnete su krivične prijave.

Ništa se nije dešavalo sve do pre neki dan, kada je gradonačelnik Milun Todorović priznao da je za sve on odgovoran. Samo na prvi pogled to je bilo iznenađenje. Jer, ako je tužilaštvo spavalo, neki drugi nisu. Naime, negde sredinom aprila, oko pola dva posle ponoći žitelje Obilićeve ulice u Čačku probudila je snažna eksplozija, a onda i vatrogasne sirene. U vazduh je odletela računovodstvena agencija koja je vodila knjige za restorane u kojima su se gostile čačanske velmože, vatra je progutala sve račune.

Onda je Todorović, koji je do tada krivicu pokušavao da prebaci na saradnike, mogao da izađe pred novinare i preuzme krivicu. A pošto je video da je zaštićen, da nema „ruke pravde“ koja bi ga mogla dohvatiti i da ga štiti neka druga („crna“, milostiva?) ruka, mogao je i da obeća da će s tekućom „praksom nastaviti i ubuduće“.

To što se desilo u Čačku urađeno je baš onako kako to mafija predviđa i propisuje; to predstavlja klasičan mafijaški „rukopis“. Ne treba biti Mario Puzo da bi se to znalo.

Da li je Čačak izuzetak, jedini grad u Srbiji u kojem se dešavaju takve stvari? Prema onome sa čime se svakodnevno suočavamo na raznim medijima, što slušamo u društvu, što lično doživljavamo, vidimo da se takve i slične stvari u Srbiji svuda i svakodnevno dešavaju.

I zato je Siniša Mali u pravu kada kaže da je „Čačak simbol razvoja cele Srbije“. Čovek to zna iz prve ruke.

Problem je što toga postaju svesni i građanke i građani od Horgoša do Merdara i od Vrške Čuke do Kotromana. I ne samo što postaju svesni nego što, izgleda, postaju voljni da tom zulumu dođu glave i da s praksom koju bi hiljade Todorovića širom zemlje hteli da nastave oni jednom zauvek prekinu.

Toga se aktuelna vlast u suštini jedino i plaši. To ne bi mogla da podnese.

Zbog toga i čitava ova halabuka, koju je oko Rezolucije o Srebrenici Aleksandar Vučić podigao od Beograda do Njujorka, ima samo jedan smisao – da se „patriotskom“ galamom zakloni i prikrije ovaj veliki „udruženi zločinački poduhvat“ kojem je podvrgnuta Srbija. Zarad tog cilja, za ovu vlast nijedna žrtva nije velika, pa makar bio žrtvovan i čitav srpski narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2024.

Vučić i Đinping otvorili industrijski park u Borči

BLOG, OSTALI TEKSTOVI, , ,
Pošto je formirala prorusku vladu, Srbija je inaugurisala prokinesku politiku. To samo na prvi pogled može da deluje protivrečno

Takoreći pravo sa aerodroma predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping, zajedno sa svojim domaćinom, predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem, uputio se u Borču gde je svečano otvorio veliki kinesko-srpski industrijski park.

Kolo, kolo, naokolo
Da podsetimo, ovaj projekat je, uz podršku kineskog državnog rukovodstva, inicirao tadašnji premijer Vučić tokom posete Kini 2015. godine. U novembru 2015. potpisan je Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije „Čajna roda end bridž korporejšn“ (CRBC) posvećen realizaciji tog projekta, a u maju 2017. protokol o saradnji na njegovom razvoju. U septembru iste godine formirana je posebna Radna grupa na čije čelo je postavljen ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, Nenad Popović.
Nakon sastanka ministra Popovića i ambasadora Kine Li Mančanga u januaru 2018. sa CRBC-om je potpisan komercijalni ugovor o izgradnji industrijskog parka. Ubrzo je, u skladu sa obećanjem ministra Popovića, formirano i zajedničko preduzeće za realizaciju ovog velikog poslovnog poduhvata, a zatim su, na osnovu studije izvodljivosti koju je uradila kineska kompanija, otpočeli radovi.
Projekat, čija ukupna vrednost iznosi 300 miliona evra, realizovan je u tri faze – od 120, sto i 80 miliona evra – a finansirale su ga tri velike kineske banke: Eksim, Banka za razvoj i Kineska banka za izgradnju. Industrijski park je izgrađen pored Pupinovog mosta, prostire se na 320 hektara i u njemu je, kako je to i predviđeno, otvoreno više od 1.000 visokotehnoloških kompanija sa nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Veliki broj zaposlenih spontano je izašao iz svojih radnih prostorija da pozdravi dvojicu lidera.
Tako bi mogla da glasi možda i najvažnija vest o poseti kineskog predsednika Srbiji 7. i 8. maja 2024. godine. Nažalost, ona je gotovo u celosti izmišljena mada je samo, idući hronološkim redom, zdravo za gotovo uzimala i u stvarno pretvarala ono što je svojevremeno, ne tako davno, bilo najavljivano i obećavano.
Ali, umesto integrisanih, strujnih i sličnih kola visoke tehnologije, Đinpinga je u Srbiji dočekalo narodno kolo; što neko reče, ličilo je to na dočeke koji su pre više od pola veka Josipu Brozu priređivani u Africi.

Srbi lete u nebo
Među čak 29 sporazuma potpisanih između Srbije i Kine – što je uzgred, gotovo duplo više nego prošle godine (18) prilikom Vučićeve posete Pekingu – nije bilo ni jednog koji bi imao bilo kakve veze sa spomenutim industrijskim parkom, pa čak ni sa industrijskom saradnjom generalno. A među dvadesetak ličnosti koje su učestvovale u učvršćivanju čeličnog prijateljstva sa Kinom nije bilo ni Nenada Popovića iako je on posle dvogodišnje pauze ponovo vraćen u vladu Srbije. Nije među njima bilo ni ministarke privrede Adrijane Mesarović, dok je ministarka za nauku, tehnološki razvoj i inovacije Jelena Begović potpisala doduše dva sporazuma ali jedan o „ublažavanju siromaštva“ a drugi o „istraživanju svemira“.
To nameće pitanje da li je ovim Kina, čak i ne snebivajući se naročito, pokazala nameru da Srbiju, tj. njene resurse, koristi kao svoju sirovinsku bazu. Pitanje je retoričko, razume se. Ne samo zato što kineski vlasnici železare u Smederevu i rudnika bakra u Boru nisu do sada izgradili niti jedan prerađivački kapacitet, nego i zato što vidimo da naši susedi Mađari (uprkos odsustvu „čeličnog prijateljstva“) u tom pogledu znatno bolje prolaze. U vidu fabrike električnih automobila, recimo. Naravno, nije reč ni o kakvoj zaveri. Jednostavno, Kinezi (kao da primenjuju srpsku izreku „ljubav za ljubav, a sir za pare“) rade ono što im je u interesu. A Mađarska, kao članica Evropske unije, plasmanu njihove industrijske robe može da doprinese mnogo više nego Srbija.
Ovih dana moglo se pročitati da su kineske investicije odlučujuće uticale da Srbija „i dalje bude na koloseku dinamičnog rasta industrijske proizvodnje“. Kada se, međutim, pogledaju statistički podaci, onda se taj „dinamizam“, sa Kinezima ili bez njih, baš i ne vidi. Naime, prosečan rast industrije u poslednjih 10 godina bio je skromnih 2,5 odsto, dok je u poslednjih pet godina, dakle u razdoblju kada bi kineske investicije trebalo da pokažu sav svoj efekat, prosek bio još manji i iznosio svega 2,2 odsto.

Za Brisel, preko Pekinga
U stvari, potpisanim sporazumima, memorandumima i pismima o namerama, težište je sa ekonomske (ako je tu ikada zaista i bilo) prebačeno na političku saradnju. O tome nesumnjivo najrečitije govori „Zajednička izjava dve zemlje o produbljivanju i podizanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri“ koju su potpisali Vučić i Đinping. Njome se Srbija suštinski opredeljuje za kineski model globalizacije, odnosno za kinesku viziju sveta i „novog novog svetskog poretka“. Ali viziju ne samo sveta nego i Srbije.
Prilično jasan signal da se stvari kreću u tom smeru predstavlja i Sporazum o privredno-tehničkoj saradnji i pružanju bespovratne pomoći koji je u ime Srbije potpisala ministarka za evropske integracije Tanja Miščević. Naravno da Miščevićka nije slučajno izabrana i da su time i jedna i druga strana htele da pošalju poruku – onima koji će to svakako razumeti – da Srbija ima alternativu.
Tome u prilog ide i dogovorena saradnja u oblasti prava, odnosno Sporazum o izručenju. Ubuduće, dakle, svaki kineski disident, borac za slobodu i demokratiju, ukoliko se kojim (nesrećnim po sebe) slučajem nađe u Srbiji, biće izručen režimu u Pekingu. Mada, kakva je aktuelna srpska vlast, ona bi to uradila i „gratis“, iz ličnog ćefa, kao što je Putinu isporučila novinara i opozicionog lidera Vladimira Vladimiroviča Kara-murzu, da bi u Rusiji bio osuđen na 25 godina zatvora.
Konačno, o tome svedoče i sporazumi o saradnji u oblasti kulture i informisanja. Dok su se na našoj strani potpisnici menjali (ministar kulture, direktori Radio-televizije Srbije i Tanjuga, glavni urednik Politike) na drugoj stani je sve sporazume potpisivao zamenik šefa Odeljenja za publicitet Centralnog komiteta Komunističke partije Kine i direktor Kineske medijske grupe, Šen Haisijung. Ne kriju Kinezi s kim imamo posla.
Sve u svemu, pošto je formirala prorusku vladu, Srbija je inaugurisala prokinesku politiku. To samo na prvi pogled može da deluje protivrečno.

Mijat Lakićević
Medija centar, 14. maj 2024.

Putinov put

NOVI MAGAZIN, , , ,
Srbija je dobila ultrakonzervativnu, prorusku i antievropsku vladu

Slava Bogu! Tim usklikom je svoj inauguralni govor završio Miloš Vučević, predsednik nove Vlade Srbije. Kao da je u crkvi, a ne u Skupštini, i kao da je izabran za patrijarha, a ne za premijera.

Vučić je svoja „obraćanja“ završavao sa „živela Srbija“. Vučević je odlučio da ode korak dalje od svog šefa. Udesno. Time je pokazao ne samo orijentaciju nego i ambiciju.

„Kao vernik i kao pravnik mogu jasno da podvučem, sekularizam nikada neće biti ugrožen“, rekao je takođe Vučević. Želeo je time da ojača netom izrečeni stav da su u Srbiji „crkva i država razdvojene“, ne shvatajući da je već samom tom rečenicom poništio ono što je upravo proklamovao. Ubrzo je to i sam potvrdio postavljajući kao vrhovno dobro „sveto jedinstvo naroda, države i crkve“. Pri čemu je, naravno, narod u potčinjenom položaju jer ima, štaviše „oduvek je imao dve vlasti, svetovnu i duhovnu“.

„Temelj i nezaobilazni saveznik“ tako shvaćene države jeste porodica. „Ja čvrsto verujem u Srbiju porodičnih vrednosti u kojoj se sve zdrave tekovine tradicionalizma čuvaju i poštuju“, naglasio je Vučević. Odmah se, međutim, požalio da su „sve izraženiji pokušaji preinačenja uloge porodice i porodičnih vrednosti u društvu“. Šta pod tim podrazumeva nije bliže definisao, ali činjenica da nije ni pomenuo čoveka, ljudsku individuu, pojedinca, govori u kom pravcu idu njegova razmišljanja.

Prosto je prirodno da u takvoj državi centralno mesto ima – vojska. Zato je vojska u Vučevićevom ekspozeu zauzela primarno mesto. Ni o čemu nije govorio tako dugo i detaljno kao o povećanju oružane sile. Više nego cinično moralo je našim komšijama zazvučati njegovo objašnjenje da je to „doprinos Srbije očuvanju mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu“.

Za vojsku su potrebni odgovarajući kadrovi. To će biti zadatak škole. Posebno će se obratiti pažnja na udžbenike koji moraju biti u funkciji izgradnje nacionalnog identiteta. Uskoro će izgleda đaci pored srpskog jezika učiti i srpsku istoriju i srpsku geografiju.

Vučević je ponovio da „punopravno članstvo u EU ostaje strateški cilj Republike Srbije“, ali je odnose sa Evropskom unijom sveo na njihovu ekonomsku dimenziju, na „integraciju u jedinstveno evropsko tržište“ jer je to „u najboljem interesu naše privrede“. Takav odnos potpuno je u skladu s pomenutim vrednosnim – kolektivističkim – opredeljenjima.

Ne treba biti osobito dobar poznavalac srpske istorije da bi se u tome prepoznala ideologija srpskih radikala i Pašićev „zavet“ da, malo slobodnije rečeno, od Zapada treba uzimati samo tehniku i tehnologiju, i njima se koristiti „u duhu slavenosrpskom“.

Zvučaće kao digresija, ali je zapravo još jedna kockica u mozaiku. Reč je o niskom nivou opšte pismenosti Miloša Vučevića. „Čudovišni napori lekara“, „nosilac naknadne pameti“, „ravnodušni u samozavaravanju“, „da promptno bdiju“, „da prevaziđe sve Scile i Haribde“, samo su neki primeri premijerovih jezičkih grešaka.

Personalna rešenja su jasno manifestovala staru, radikalsku ideologiju nove/stare vlasti. Oni koje su naprednjaci proglašavali američkim ljudima, odnosno poklonicima Zapada, poput Zorane Mihajlović ili Nebojše Stefanovića, odstranjeni su iz vlasti; oni koji su osvedočeno – i po sopstvenim rečima – izrazito proruski nabaždareni, poput Aleksandra Vulina i Nenada Popovića, ušli su u novu Vladu Srbije.

Glavni radikalski slogan glasio je: Bog, narod i Rusija. „Slava Bogu“ je zapravo ruski izraz.

Nema šta, očigledno je: Srbija je dobila ultrakonzervativnu, prorusku i antievropsku vladu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2024.

Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva

PEŠČANIK, , , , ,
Da će Putin za teroristički napad okriviti Zapad i pre svega Ukrajinu, videlo se više po srpskim nego po ruskim medijima

Odmah posle terorističkog napada u Moskvi bilo je jasno da će Vladimir Putin, bez obzira ko budu konkretni izvršioci, za to okriviti Zapad i, pre svega, Ukrajinu. Videlo se to – na prvi pogled paradoksalno, mada je u stvari logično – više po srpskim nego po ruskim medijima. Dok su drugi bili uzdržani, prvi su bili nedvosmisleni. Ni to nije neobično. Ruski mediji su ipak vodili računa da njihove informacije deluju koliko toliko verodostojno, tj. da makar izgleda da su izrečene optužbe zasnovane na rezultatima istrage. Srpski su, kao i svi poslušnici, hteli da pokažu maksimalnu revnost i da se što više dodvore moskovskom hazjajinu.

Putin, naravno, nije imao drugog izbora. To jest, mogao je imati da je drugačiji, ali kao i svi diktatori i on je krivca morao da pronađe u drugom, tj. drugima.

Pitanje je samo da li je Putin stvarno toliko nesposoban ili je nešto drugo posredi? Odnosno, kao odgovor, nameće se pitanje zašto je Putin ignorisao informacije koje su do njega stizale? Jeste da su, prema onome što znamo, te obavesti (o pripremanju terorističkog napada) dolazile iz stranih izvora, ali nije isključeno, štaviše malo je verovatno, da i u ruskoj obaveštajnoj službi nije bilo ljudi koji su mu to isto govorili. Kako se moglo desiti – čak ni arogancija i bahatost tu ne deluju kao dovoljno ubedljivo objašnjenje – da čovek takve karijere poput Putinove, dakle iskusnog obaveštajca, preko takvih, nesumnjivo pouzdanih, dojava pređe kao preko lanjskog snega? To je i u suprotnosti sa omnipotentnošću na kojoj je ruski predsednik gradio svoj imidž u javnosti.

Druga mogućnost je da je Putin znao, ili bio svestan, šta će se desiti – ne nužno i precizno kada i gde – ali da je namerno bagatelisao upozorenja. To, naravno, deluje monstruozno, ali zar Slobodan Milošević nije znao da će tog kobnog 22. aprila 1999. godine biti bombardovan RTS. I ne samo on, nego i mnogi ispod njega. Ne radi se ovde o Putinovom i Miloševićevom karakteru, već o karakteru njihovih režima.

Šta god da je u pitanju, nesposobnost ili nešto drugo, Putin je, razume se, rešio da iz te nacionalne tragedije (kao što je, uzgred, nameravao i Milošević) izvuče lični politički profit. Odnosno, odlučio je, najpre, da za terorizam u Moskvi optuži Zapad i pre svega Ukrajinu, a da onda to iskoristi kao opravdanje za još žešće razaranje ukrajinskih gradova i sela.

Iako burni međunarodni tokovi ugrožavaju i njegovu poziciju, Aleksandar Vučić takođe nastoji da ih navede na sopstvenu vodenicu. Pri tome nije reč o nekoj strateškoj, dugoročnoj koristi, nego o prilično konkretnoj i kratkoročnoj. Reč je o beogradskim izborima. Nema sumnje da bi gubitak vlasti u Beogradu Vučić doživeo kao kataklizmu. I to ne prvenstveno, kao što se obično misli, iz političko-simboličnih i psiholoških (jer bi to označilo početak njegovog kraja) nego iz sasvim prozaičnih, finansijskih razloga. Projekat „Skok u budućnost“, odnosno Expo 2027, donosi milijarde evra. To je „zlatna koka“ koju Vučić, zajedno sa svojim pomagačima, nikako ne želi da ispusti iz ruku.

U tom cilju spreman je da upotrebi sva sredstva. Dva su osnovna: nacionalizam i totalitarizam. Kada je reč o prvom, to se postiže – i podiže – forsiranjem nacionalnih tema. Recimo, Aleksandar Šapić govori kako Beogradu treba „srpska vlast“. Bilo bi normalno reći da je Beogradu potrebna beogradska vlast – kao Kraljevu kraljevačka, Subotici subotička i tako redom – ali bi zapravo najbolje bilo zalagati se (ako se već Šapić pita, a pita se, gde je i zašto pogrešio) da Beograd, kao i svako drugo mesto na zemaljskoj kugli, dobije ljudsku, poštenu, vlast. Upravo to je, međutim, tema koja se želi eliminisati iz (pred)izbornog nadmetanja.

Tome služe i priče o zaveri protiv Srbije i Srba, o ugroženosti „vitalnih interesa“ srpstva generalno (pisma, tj. ćirilice, jezika, „patrijarhalnih vrednosti“ koje su, navodno, autentično sprske) i slično. Dirigent je, naravno, Aleksandar Vučić ali je u realizaciji najagilniji Aleksandar treći, tj. Vulin, koji opslužuje po dve televizije na sat (što bi trebalo da izbegava, i on i onaj koji ga šalje, jer se već na drugom gostovanju osetio „zamor materijala“ i nedostatak fokusa).

Kada je reč o propovedanju totalitarizma, argumentacija je sledeća: Evropa je trula, liberalizam je mrtav, „demokratija se raspada“. I, povrh svega, kako je to (gostujući na TV Hepi malo pre Vulina, valjda da bi mu dao teorijsku podlogu) rekao dr Slobodan Reljić, „autoritarni sistemi uopšte nisu tako loši, evo uzmite za primer Kinu – ekonomski jača, brine o svom narodu“ („demosu“ – upotrebio je zapravo Reljić grčki termin, insinuirajući da je to prava demokratija), „vojno jača…“, sve u svemu, bolje se poželeti ne može. Samo se može preporučiti.

Stara srpska izreka kaže: čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za džep da vidim gde mi je novčanik.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 29. mart 2024.

Vučić, Putinov saveznik

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji)

Biti jedini saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina u Evropi – Lukašenko se tu iz više razloga ne računa – jedini saveznik diktatora koji svoje protivnike surovo muči i na kraju ubija – to je „status“ Aleksandra Vučića danas.

Time što nije ustao da pozdravi Juliju, sad već nažalost udovicu Alekseja Navaljnog, Aleksandar Vučić je pokazao svoje pravo lice. Pokazao je odsustvo svakog poštovanja, ne samo prema supruzi umorenog čoveka nego i prema svim političkim prognanicima i žrtvama državnog nasilja.

Ali pokazao je Vučić i da se vrlo loše snalazi u iznenadnim situacijama, u prilikama koje nije sam priredio i za koje nije stigao da se pripremi. Zato je, kada se malo pribrao, organizovao marketinšku kampanju kontrole štete. Pa je organizovao razgovore u televizijskim emisijama – mada, naravno, ne kao njihove udarne teme – u kojima su za smrt Navaljnog krivcima proglašavani svi – osim Vladimira Putina.

Glavno što je tim povodom uspela da primeti omiljena Vučićeva voditeljka na ružičastoj televiziji jeste da je Julija Navaljna bila – našminkana. Umesto makar onog, što se kaže, ženskog saučešća – vulgarni cinizam i omalovažavanje žrtve.

Iz toga je nekako proistekla i glavna teza svih sagovornika u emisiji – da je, naime, sve to što se desilo u Putinovom Gulagu manje-više bilo očekivano. Nisu ni slutili koliko su bili u pravu. Jer zbilja, malo ko je očekivao – iako su se mnogi nadali – da će najčuveniji ruski opozicionar iz sibirskog kazamata izaći živ.

Kako će ubistvo Navaljnog uticati na zbivanja u Rusiji i Evropi, pa i u celom svetu, tek ćemo videti, i to može biti tema nekog drugog teksta. Kada je, međutim, o Srbiji reč, jedno je sigurno: „status“ Aleksandra Vučića određuje status Srbije. A to znači da je Srbija danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji).

Pitanje je, sa druge strane, da li će i koliko još dugo Vučić moći da vodi takvu politiku. Naime, zaoštravanje odnosa između Rusije i Evrope, odnosno Zapada, navodno neutralno (a faktički prorusko) držanje Srbije u tom sukobu, sve više ugrožava ekonomski razvoj zemlje. Šta ako, recimo, ukoliko Srbija nastavi sa aktuelnom politikom, Zapad odluči da bojkotuje Ekspo 2027, kao što je bojkotovao Olimpijadu u Moskvi 1980. godine?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. februar 2024.

Kad Vučić kupuje luku

PEŠČANIK,
Priča je toliko besmislena da je malo verovatno da i Vučić – koji, uzgred, uopšte nije neracionalan – to ne vidi. Dakle, pitanje je šta se iza ovog nerazumnog predloga/ideje krije? Kakvi i čiji interesi? Šta Vučić stvarno kupuje, odnosno prodaje?

„Srbija će da izvozi sve više, mi moramo da imamo luku. Važno nam je da koristimo kapacitete Soluna i Pireja, čak i da kupimo deo luke, određene kapacitete, 5-10 odsto. Mi imamo pare, to nije problem. Nama je potrebno da imamo brži izvoz u svet i razgovarali smo o tome“, rekao je Aleksandar Vučić posle razgovora s premijerom Grčke Kirijakosom Micotakisom.

Bubnuo i ostao živ – što bi rekao naš narod. No, ništa neuobičajeno za „vrhovnog komandanta“. Svako malo Vučić ispali neku nebulozu – da li mu je to u prirodi ili posledica marketinške strategije nije ni bitno, biće da ima ponešto od oboje – pa se onda svi oko njega češu.

Najpre, mada najmanje važno jer smo (i) na to već oguglali, jedan tako krupan i dalekosežan privredni poduhvat zahteva ozbiljnu analizu, predikciju rashoda i prihoda, isplativosti i održivosti, čime bi trebalo da se pozabavi jedan tim stručnjaka i o čemu bi, na kraju, trebalo da raspravlja i da odluku donese Vlada Srbije. To bi bio normalan put, ali odavno smo naučili da se od Vučića tako nešto ne može očekivati. Kad može centralnoj banci da naredi da kupuje zlato, što ne bi Vladi da kupi parče luke.

S tim u vezi, kad Vučić kaže „mi para imamo“, bilo bi dobro da kaže na koje pare misli. Ako je to onih nekoliko milijardi evra u Trezoru, kojima svako malo maše Siniša Mali, trebalo bi da kaže koliko od toga pripada Republici, a koliko raznim državnim entitetima – bolnice, fakulteti, policija i drugi – koji nešto naplaćuju od građana? Zašto su ti podaci tajna? Ključno je, međutim, da kada je o državi Srbiji reč, bez obzira na to što suma ne mora da bude velika, sasvim „odokativno“ oko stotinjak miliona evra – ako se ima u vidu da su Kinezi 2016. godine 67 odsto Luke Pirej platili 368,5 miliona evra – mora se imati u vidu da ona para zapravo nema. Štaviše, ona je svake godine u debelom finansijskom minusu. Samo u poslednje tri godine zadužila se za gotovo 10 milijardi evra.

Drugo, ni seljaku koji svakog dana prodaje krompir na pijaci ne pada na pamet da kupi pijacu. Niti transportnom preduzeću da kupi prugu ili auto-put. Zašto onda Vučić misli da bi trebalo da kupi luku (tj. makar pet odsto) da bi preko nje išla roba iz Srbije? Na kraju krajeva, ako kupite pet odsto preduzeća, vi niste kupili nijedan njegov fizički deo nego pravo da učestvujete u profitu. I pravo da učestvujete u odlučivanju mada se ono, sa pet odsto vlasništva, svodi na teoriju. A i kada bi Srbija kupila deo vlasništva, to korisnike, preduzeća-izvoznike ne bi oslobodilo plaćanja lučkih usluga.

Treće – neće izvoziti Srbija nego, recimo, kada je o automobilima koje Vučić apostrofira reč, proizvođač automobila. A to, ko god da je, Fijat ili neka kineska fabrika električnih vozila (na šta možda Vučić, kad se otvori rudnik litijuma, pikira), oni će sami tražiti svoja tržišta, pa i najbolje puteve do njih. Možda Vučić računa da se na ovaj način još malo približi Kinezima? Ili je to još jedno malo širenje „srpskog sveta“ kroz revitalizaciju stare (radikalske) ideje o srpskoj slobodnoj zoni u Solunu čiju je realizaciju omelo izbijanje Prvog svetskog rata, ali je u delo sprovedena u Kraljevini SHS?

Sve u svemu, priča je, racionalno gledajući, toliko besmislena da je malo verovatno da i Aleksandar Vučić – koji, uzgred, uopšte nije neracionalan – to ne vidi. Dakle, pitanje je šta se iza ovog nerazumnog predloga/ideje krije? To jest – kakvi i čiji interesi? Šta Vučić stvarno kupuje, odnosno – prodaje? Može da se nagađa, spektar čak i nije toliko širok, ali tu sferu prepuštamo drugima.

Šta god da prodaje, to nije njegovo, to je naše. I šta god da kupuje, od toga korist neće imati građani Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. februar 2024.

Dva minuta, druže

PEŠČANIK, , , ,
U ovoj zemlji, ima već više od decenije, sve je podređeno odbrani i zaštiti Aleksandra Vučića. I on sam, kada na prvi pogled štiti druge, u stvari to radi zbog sebe. Tako obezbeđuje pokornost, povećava sopstvenu moć nad potčinjenima, obezbeđuje svoju poziciju

Za dve nedelje, 31. januara 2024. godine, zastariće ključni dokaz u aferi „Dva minuta“, javili su ovih dana mediji. Da podsetimo ili da obavestimo neupućene, toga dana 2019. godine u saobraćajnoj nesreći na auto-putu između Niša i Leskovca, na naplatnoj rampi kod sela Doljevac, poginula je Stanika Gligorijević. Za nesreću je pravosnažno osuđen navodni vozač automobila u vlasništvu Javnog preduzeća „Koridori Srbije“, koji je velikom brzinom otpozadi naleteo na vozilo u kojem se nalazila Stanija. U službenom autu, prema zvaničnoj verziji, nalazio se i direktor „Koridora“ Zoran Babić, visoki funkcioner Srpske napredne stranke.

Rekli smo „navodni vozač“ jer su se od početka pojavili glasovi da je za volanom zapravo bio Babić. A u sudskom postupku koji je povodom ovog slučaja vođen, mnogo toga je ostalo mutno, nerazjašnjeno i sumnjivo. Recimo, osuđeni vozač (koji je priznao krivicu) na sudu nije znao da kaže da li je auto koji je vozio imao manuelni ili automatski menjač. Zatim, policajci koji su izvršili uviđaj rekli su da su došli iz pravca Niša, a na snimku se vidi da su stigli iz pravca Leskovca. Treće, Institut za sudsku medicinu iz Niša nije uzeo DNK sa vozačevog sedišta, čime bi se pouzdano utvrdilo ko je na njemu sedeo (ili možda i jeste, ali krije nalaze). Četvrto, vrlo brzo nakon udesa u „Puteve Srbije“ došli su službenici Bezbednosno-informativne agencije – šta tajna policija ima sa saobraćajnom nesrećom? I peto, u ovom nizu najvažnije, sestra Stanike Gligorijević Mirjana Aleksić, koja je i sama povređena u sudaru, nedavno je (utorak, 16. januar) za list Nova.rs izjavila: „Moj suprug je svojim očima video kada su Zorana Babića izvukli sa mesta vozača.“

Sve ovo, međutim, moglo bi i da se zanemari. Jer, ključno je zapravo to da na snimcima koje su zabeležile kamere na doljevačkoj rampi postoje dva minuta na kojima sve se vidi. Preciznije – na kojima se vidi nesreća: kako je do nje došlo i ko je u njoj učestvovao, odnosno, gde se ko od učesnika nalazio i u kakvoj je ulozi bio.

Problem je u tome što ta dva minuta na kojima sve se vidi – nije video niko. Tačnije, nije video niko od nadležnih, onih koji bi trebalo pre svih drugih da ih vide – i koji su, na kraju, da tragedija bude veća, o celoj stvari i presudili – dakle, ni državni tužilac ni sudija. Nasuprot tome, video ih je onaj ko ni po kojem osnovu – pravnom niti bilo kom drugom legalnom i legitimnom – nije imao pravo, nije smeo da ih vidi. Aleksandar Vučić lično. I ne samo da je ta dva minuta video nego on nikom drugom ne dozvoljava da ih vidi. Više puta je obećavao da će snimak staviti na raspolaganje nadležnim organima, pa čak i javnosti, ali svaki put je prekršio obećanje i pogazio datu reč.

Nekim „kopernikanskim obrtom“, dolazi do inverzije položaja: oni koje je Vučić držao u šaci, sada u šaci drže njega; on (počinje da) zavisi od njih i, hteo-ne hteo, mora da ih čuva. Jer, ko su oni u stvari? Ako istina izbije u javnost, pogodiće više njega nego njih. S njihovim padom kruni se njegova figura. Zar Milan Radoičić nije najnoviji primer za to

Ni to nije sve. Pogledajte samo kakvu je silnu logistiku upotrebio, kakve je državne resurse angažovao – zašto – da se prikriju činjenice: Vladu, tj. redovnu i tajnu policiju; pravosudni sistem, tj. tužilaštvo i sudstvo; javna preduzeća „Putevi Srbije“ i „Koridori Srbije“; naučne ustanove – Institut za sudsku medicinu; državne ustanove – Kabinet predsednika Republike i, na kraju, čak i neku (privatnu?) firmu iz Novog Sada koja je (kako se tvrdi) bila zadužena za održavanje nadzornih kamera. Pola Srbije, od Novog Sada preko Beograda do Niša i čitav državni aparat bili su, dakle, upregnuti da bi se sakrio i zaštitio jedan čovek.

Zoran Babić?

Ne, naravno da nije reč o Zoranu Babiću, u narodu poznatom kao „vazduplohov“, po tužno-smešnom lapsusu (valjda je reč o lapsusu) koji je napravio u nekom svom skupštinskom nastupu.

U ovoj zemlji, ima već više od decenije, sve je podređeno odbrani i zaštiti Aleksandra Vučića. I on sam, kada na prvi pogled štiti druge, u stvari to radi zbog sebe. Tako obezbeđuje pokornost, povećava sopstvenu moć nad potčinjenima, obezbeđuje svoju poziciju.

Ali nekim „kopernikanskim obrtom“, koji je zapravo zakonit u takvim situacijama, dolazi do inverzije položaja: oni koje je on držao u šaci, sada u šaci drže njega; on (počinje da) zavisi od njih i, hteo-ne hteo, mora da ih čuva. Jer, ko su oni u stvari? Ako istina izbije u javnost, pogodiće više njega nego njih. S njihovim padom kruni se njegova figura. Zar Milan Radoičić nije najnoviji primer za to?

„Dva minuta, druže“ – bio bi to savršen naslov za film-paradigmu današnje Srbije; žanr: hiperrealizam. Zamislite tu plejadu likova: radnik na naplatnoj rampi, saobraćajni policajac, tajni agent, ministar policije, premijerka, službeni vozač jednog velikog javnog preduzeća i njegov direktor, direktor drugog velikog javnog preduzeća, direktor firme za održavanje kamera, veštak sudske medicine, državni tužilac, sudija, predsednik Apelacionog suda, advokati, savetnica za medije predsednika Republike, šef predsednikovog kabineta, predsednik Republike. I svi oni (osim advokata, razume se) udruženi u borbi protiv istine i pravde. A nasuprot njima Mirjana Aleksić, kao neka srpska Erin Brokovič, u borbi za istinu i pravdu.

Ako neko dođe glave Aleksandru Vučiću, biće to Stanika Gligorijević.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. januar 2024.

Nothing Hill

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup

Ne, nije reč o romantičnoj komediji (Notting Hill) sa Džulijom Roberts i Hjuom Grantom u glavnim ulogama, koja već četvrt veka „pleni“ pažnju gledalaca širom sveta. A ko je pre pola stoleća gledao beogradski TV Bukvar s nezaboravnom Kikom Bibić (tj. Mirom Stupicom), taj zna koliko i samo jedno slovo može čoveku da zagorča život. Elem, „gornjim naslovom“ hoće se reći da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo kada je o diplomatama i diplomatiji reč, pa tako ni izjave trenutnog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji. Njihov posao zahteva da (bar ponekad) govore ono što ne misle i rade ono što ne govore. Sudbina Slobodana Miloševića, koji se šetao“ od „balkanskog kasapina“ do „garanta mira“ i nazad, da bi na kraju tu i ostao, najbolja je akademija za mlade i osta(re)le lidere. S obzirom na to, i Hilova poseta Vučićevom tajkunu Ivanu Bošnjaku, suvlasniku ozloglašenog Milenijum tima, verovatno je više business nego pleasure, pokušaj da se postave temelji za neke buduće mostove, kad bude trebalo prelaziti sa jedne na drugu obalu.

Sa druge strane, kao i u svakom zlu, i u ovom ima nešto dobro. Recimo, eto i dobrog razloga da se Vučiću, kad počne da govori o „američkim medijima“, odgovori da je i on – s obzirom na „lajkove“ koje dobija i od koga ih dobija – „američki predsednik“.

Sve u svemu, kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Odnosno, drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup.

Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu“. Ali, dodavao je Đinđić, „to nije popularno u Srbiji“.

„Čak šta više“, čini se, naročito u opoziciji. I među njoj naklonjenim analitičarima. Neretko, u svakom slučaju češće nego što bi trebalo, sa te strane političkog spektra dolaze glasovi koji (kao da) slede „Kalimero politiku“, tj. ksenofobičnu i izolacionističku retoriku aktuelne vlasti. Tako je, primera radi, Siniša Mali nedavno (7. 1 .2024) rekao: „Kome se isplati stabilna, nezavisna i sigurna Srbija… Kome je u interesu da Srbija bude lider u regionu i da vodi nezavisnu, stabilnu politiku? Nikome.“

Ako je zbilja tako – a nije valjda da nas visoki državni dužnosnik i istaknuti funkcioner vladajuće partije obmanjuje, odn. ne govori istinu – moglo bi se zaključiti da je i ovaj Expo, čiju su nam organizaciju 2027. dodelili, zapravo podvala i da tako hoće da našu „Srbijicu“ upropaste. Ali, nameće se novo pitanje, zašto smo se mi onda za taj Expo tako „krvavo“ borili i čak četiri puta pobedili mnogo veće i bogatije protivnike, neprijatelje u stvari, kako su čitavu tu epopeju pradstavljale naše režimlije kroz svoje medije?

Kad je već pomenut Expo, evo još jedne „pikanterije“. Njegov direktor Dušan Borovčanin dao je ovih dana (15. 1. 2024) intervju. Borovčanin je očigledno savladao sve veštine naprednjačkog managementa. I posle tog razgovora, naime, Expo Srbija za Srbe i Srpkinje ostao je „jedna velika tajna“. Ne zna se šta je sve njime obuhvaćeno, ni šta će se graditi, ni koliko će to da košta, niti kako će i odakle da bude finansirano.

Ali i šta će mu, narodu, da zna. Ima ko zna – i ko je rušio u Savamali, i zašto je pao helikopter, i šta je na dva minuta snimka sa doljevačke rampe, i kako se desila Banjska. Olivera Ivanovića da i ne pominjemo.

U poređenju s tim, tj. njim, sve drugo je ništa.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2024.

Hleba i igara

OSTALI TEKSTOVI, ,
Sada je jasno i zašto Vučić nedavne decembarske izbore nije video kao normalnu političku pojavu, da ne kažemo „praznik demokratije“, nego kao borbu na život i smrt. Ko bi tu zlatnu koku, „Expo 2027“, tek tako prepustio drugome

Nekako je „ispod radara“ prošla vest da je Vlada Srbije smanjila cenu pšeničnog brašna za 25 dinara. U stvari, to i nije nova vest pošto se to desilo još u septembru prošle godine – kada je proizvođačka cena kilograma brašna tipa 500 snižena je sa 65 na 40,90 dinara, a za tip 400 sa 70 na 45 dinara – početkom 2024. samo je aktuelizovana. Naime, Udruženje mlinarske, pekarske i industrije testenina žalilo se ovih dana preko medija, tačnije posredstvom agencije Beta, zato što država odbija da im nadoknadi gubitak od oko 40 miliona dinara koji je zbog smanjenja cene nastao.
To je, dakle, to zlatno doba. Toliko svakoga dana u svakom pogledu napredujemo da je i brašno postalo preskupo pa država mora da mu silom ograničava cenu. Tako da nema šta da brinemo – biće hleba.

Šala, zabava
A biće i igara. Pošto je obezbedila hleb, vlast je velikodušno odlučila da narodu obezbedi i zabavu. Prihvatila se organizacije međunarodne izložbe Expo. Zanimljiv je i nadasve indikativan naziv priredbe koja će u Srbiji biti održana 2027. godine: „Igra(j) za čovečanstvo: Sport i muzika za sve“. Prošli Expo, u Dubaiju, održan je pod sloganom „Povezivanje umova, stvaranje budućnosti“, sledeći, koji se održava 2025. u Osaki, ima naziv „Dizajniranje budućeg društva za naše živote“, a onaj posle Beograda, u Saudijskoj Arabiji, najavljen je kao „Era promena: Zajedno za dalekovidu sutrašnjicu“. Dakle, sve ozbiljne ekonomsko-političke, futurističke teme, samo ovaj naš „šala, komika“. Tako su nas valjda procenili, šta li? Tačnije – našu državu i ovu vlast.

Tamni vilajet
Pre 150 godina, kada je u Srbiji trebalo da se gradi prva železnička pruga (Beograd – Niš), što je projekat uporediv sa ovim današnjim „Expom“, o tome se raspravljalo u Skupštini, znalo se ko će prugu da projektuje a ko da gradi, koliko će da košta, kako će da se finansira i slično, sve što je bitno. Srbija je tada bila kraljevina, demokratija u začecima. Danas, za vreme „gospodara Vučića“, ništa se od pomenutog ne zna, a Narodnu skupštinu niko ništa nije ni pitao niti je ona u vezi sa tim šta pitala. Srbija kao tamni vilajet.
Vučiću je Expo došao, što se kaže, kao naručen – mada ga je zapravo on sam i naručio. Naime, dosadašnji model rasta (zasnovan na zajmovima koji su investirani u izgradnju puteva što je zatim korišćeno u političko-propagandne svrhe tako da se model razvoja pretvarao i u model vladavine) praktično je iscrpeo svoje mogućnosti. U stvari, moglo se sa njegovom eksploatacijom još nastaviti, moglo se preći na izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže, koja je možda i u gorem stanju od drumsko-železničke, ali to za vlast nije bilo dovoljno atraktivno. Podzemna infrastruktura, za razliku od nadzemne, praktično je nevidljiva, te izostaje vizuelni efekat, a što kaže naš narod: daleko od očiju, daleko od srca. Drugo, i važnije, verovatno bi i Vučiću bilo malo neprijatno da svako malo otvara 10 kilometara neke kanalizacije i/ili da preseca crvenu vrpcu iznad nekog šahta. Priznajte, deluje groteskno. Dakle, trebalo je naći novi izvor rasta. I ne samo rasta.

Zlatna koka
Verovatno ni na čemu, otkako upravlja Srbijom, Aleksandar Vučić nije toliko insistirao kao na (privrednom) rastu. „Za nas je najvažnija stopa rasta“ – rekao je početkom avgusta 2023. predstavljajući planove za Expo 2027. i govoreći šta sve treba da bude izgrađeno.
U nedavnoj polemici sa Miladinom Kovačevićem na stranicama Novog magazina, profesor Ljubomir Madžar je ukazao na dvostruku prirodu, tačnije funkciju, velikih građevinskih radova u Srbiji. S jedne strane, oni omogućavaju da se veštački naduvava bruto domaći proizvod – bilo tako što se precenjuju troškovi u lancu realizacije jednog projekta (planiranje, materijal, mehanizacija, radnici…) bilo tako što se isti objekat (g)radi nekoliko puta (za šta ima dosta primera). O tome svedoči i činjenica da kilometar puta ili pruge koje finansiraju međunarodne finansijske ustanove košta znatno manje nego kada se finansiraju kineskim ili arapskim kreditima.
Drugo, što proističe iz prethodnog, veliki infrastrukturni poduhvati, praćeni su velikom korupcijom. Sva istraživanja pokazuju da je Srbija po tom parametru među najgorima u Evropi, pa i šire. Neka samo 10 odsto ukupne cene od 14-15 milijardi evra, koliko će prema najavama zvaničnika biti investirano u srpski Expo, ode na razna „podmazivanja“, to znači da će se oko milijardu i po evra državnog, odnosno novca građana Srbije, preliti u džepove vlastodržaca i njihovih pomagača. A to je – minimum.
Sada je jasno i zašto Vučić nedavne decembarske izbore nije video kao normalnu političku pojavu, da ne kažemo „praznik demokratije“, nego kao borbu na život i smrt. Ko bi tu zlatnu koku, „Expo 2027“, tek tako prepustio drugome.

Istinite laži
Kad smo već kod rasta, Siniša Mali u jednoj rečenici kaže da će bruto domaći proizvod Srbije sa prošlogodišnjih 69 milijardi evra porasti na 74-75 milijardi ove godine. A odmah u sledećoj kaže da se u 2024. očekuje privredni rast od 3,5 odsto.
Ne treba čovek da bude ministar finansija niti doktor ekonomskih nauka da bi izračunao da rast BDP-a u evrima iznosi (blizu) 10 odsto. Dakle, postavlja se pitanje, šta je ovde istina, koji je podatak tačan, da li će rast biti deset ili tri i po odsto? Možda će zvučati paradoksalno, ali oba podatka su tačna iako nijedan nije istinit. To jest, nijedan ne odražava pravu sliku stvarnosti. Kada je reč o dinarskom BDP-u, već je objašnjeno zašto njegova nominalna veličina ne može biti uzeta i kao stvarna vrednost onoga što je dobijeno „na terenu“. Što se tiče BDP-a u evrima, tu je stvar još jednostavnija: naprosto on nije realan jer u visinu BDP-a uračunava i visinu rasta cena, umesto da rast cena oduzme od (nominalnog) rasta BDP-a.
Svako ko drži do sebe, tj. do ličnog i profesionalnog integriteta – ako to nije zahtev pretežak za aktuelnu vlast – morao bi da građanima objasni o čemu se tačno radi a ne da ih „farba“ i obmanjuje.

Original plagijata
I još malo Siniše Malog. „Želja predsednika Vučića je da pod kišobranom Ekspa napravimo jedan kvantni skok cele naše zemlje“, rekao je Mali na „ružičastoj televiziji“. Ministar finansija izgleda baš ne može da smisli ništa originalno. Naime, još pre 10 godina, oktobra 2013, u Beogradu je održana međunarodna konferencija pod nazivom „Kvantni skok“ koju je, kao tada „prvi potpredsednik vlade“, otvorio Aleksandar Vučić. Zadatak ovog vrlo ambiciozno zamišljenog skupa bio je da Srbiji obezbedi ubrzani razvoj. I – šta se desilo? Srbija je (čak i uz tzv. revalorizaciju 2018. koja je povećala BDP posle 2013. godine; da se to uradi i za prethodno razdoblje navodno nije bilo para) u narednoj deceniji (od 2014. do 2023.) ostvarila prosečan rast BDP-a od svega 2,5 odsto. Expo u tom pogledu neće ništa (ili će, u najboljem slučaju, malo šta) promeniti.
Uzalud Siniša Mali pokušava da Expo predstavi kao nekakav Vučićev „Nju dil“ koji će da preporodi Srbiju. Nije Ruzveltova reforma pokrenula Ameriku zato što su uvedeni veliki javni radovi (mada su znatno ublažili problem nezaposlenosti) nego zato što je u Americi postojao ekonomski ambijent pogodan za preduzetništvo koji se mogao nasloniti na novoizgrađenu infrastrukturu. To u Srbiji danas, međutim, nije slučaj. Investiciona klima je prilično loša o čemu svedoče vrlo niska domaća privatna ulaganja. To se najbolje reflektuje u sporom napredovanju industrije. U poslednjih desetak godina ona je u proseku rasla kao i BDP – tek jako skromnih 2,5 odsto godišnje. Najbolji pokazatelj industrijske inferiornosti Srbije jeste izvoz. Srbija, koja ima tri puta više stanovnika od Slovenije, izvozi upola manje: „bečki konjušari“ su 2022. godine, poslednje za koju postoje potpuni podaci, inostranstvu prodali robe za 53 milijarde evra, dok su „orlovi“ izvezli svega 27,6 milijardi evra.

Panem et circenses – izreka je koja karakteriše jedno razdoblje u životu rimskog carstva. „Istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“ – kažu da je rekao Marks citirajući Hegela.
Ne zna se koje od to dvoje važi u našem slučaju, ali koje god da je – nije dobro.

Mijat Lakićević
Medija centar, 11. januar 2024.