evropa

Monolog o dijalogu

PEŠČANIK, , , ,
Nije li nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu

Ima više od tri godine kako sam napisao da je „najveća opasnost“ koju sa sobom nosi eventualna realizacija „projekta jadarit“ „u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke“. Bilo je to aprila 2021, Novi magazin br. 519, u vreme korone, pa je tekst nosio naslov (koga ovde neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) „Antivakcinaši & antiprofitaši“. Pre mesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.

Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više „preko nišana“, uz malo tolerancije i mnogo uvreda „suprotne strane“, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji reč) da i ne govorimo.

Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svedoci, onemogućavala pravi dijalog. Mora se, međutim, primetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem reč, nije bila sasvim nevina jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.

Sudbina „projekta jadarit“ ne treba i ne može da se rešava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila posle pobede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobedu trebalo proliti i znoj, i suze, i krv.

To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.

Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu „poljoprivredni raj“? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.

Pogotovo se ideja da će protesti naterati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.

Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg (14. avgusta) Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih „opšte prakse“) koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, „tet-a-tet“. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.

Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta posle dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji stvar je takođe za diskusiju.

Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahteva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa da onda rešavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.

Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu „rudarske kolonije“ i „evropske deponije“, kao što se i sleva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu.

Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego „ulične borbe“.

Možda nekome ova priča deluje naivno, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 15. avgust 2024.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN, ,
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.