Srbija

Neću stati dok mafija ne ode sa vlasti

Države kao zaštitnice građana više nema, dobili smo Levijatan. Ipak, ovaj sistem neće još dugo, smatra naš sagovornik

Vojin Rakić, šef UNESCO Katedre za Evropu i Srbiju

Vojin Rakić, filozof po obrazovanju, doktorirao u Americi, živeo je mirnim profesorskim životom naučnog radnika, direktora Centra za bioetičke studije, sve dok se nije usudio da u javnost izađe sa poraznom analizom ponašanja vlasti u Srbiji tokom korone i da predsednika Vučića pozove da u TV duelu objasni postupke i podatke tokom “prvog pika” epidemije. Onda je bio izložen pravoj hajci preko režimskih medija. Što je najgore, ne samo on nego i njegova deca.

Ovih dana prorežimski mediji protiv vas vode pravu harangu. Kako se oseća čovek kad se iznenada nađe usred nečeg takvog?
Loše, ali samo iz jednog razloga: moja dečica nisu zaslužila da budu provlačena kroz režimske tabloide, posebno ne putem brutalnih laži.
Osim toga, odlično se osećam. Kada režimsko javno glasilo u današnjoj Srbiji objavi nešto protiv nekog ko je bio kritičan prema režimu, to je za tu osobu velika pohvala. Posebna je pohvala kada nekog “provuku” kroz režimski tabloid. I čovek ispodprosečne inteligencije zna da režimski tablodi imaju problem da napišu bilo šta što je istinito.
Moje ime i prezime nedavno je čak dospelo u naslov koji skoro da se proteže od leve do desne margine naslovne strane Politike. Naravno, u negativnom kontekstu. Nisam ni sanjao da ću postati neprijatelj režima broj jedan.

Taj tekst izazvao je posebne reakcije.
Koliko je naslov u neskladu sa samim tekstom u Politici, vidi se kada se taj tekst pročita. Neistinu da se UNESCO ogradio od mene, za koju Politika ne navodi nikakav izvor – osim “UNESCO” – te ako nema izvora informacije moglo bi se zaključiti da je Politika svom tekstu dala gebelsovsko lažljivi naslov, lično je morao zvanično da demantuje šef Svetske UNESCO katedre prof. dr Amnon Karmi. A morao je da demantuje i ostale izmišljotine o mojoj ulozi u UNESCO koje su plasirali režimski mediji. Kao ključno u tom pismu se navodi da je Vojin Rakić šef UNESCO Katedre za Evropu koja ima 40 sekcija, da UNESCO katedra za Srbiju postoji, te da je Rakić njen šef, što sve znači i da se ne predstavlja lažno, za šta je optužen.

AKO OVI NESREĆNICI POKUŠAJU DA ME FIZIČKI OSUJETE U TOME, UBISTVOM ILI HAPŠENJEM, UVERAVAM IH DA NI TIME NEĆE SPREČITI OSLOBOĐENJE SRBIJE

Srećom, ako se tako može reći, niste usamljeni na toj poziciji.
Ne radujem se što je neko drugi prošao kroz patnju. Mnoge ljude to pogodi, posebno što Vučić ima jedinstven manir da kroz tabloide provlači maloletnu decu onih koji su mu se zamerili.
Lično smatram da je “provlačenje” dece političkih protivnika kroz tabloide manir ne samo moralno posrnulih već i velikih kukavica. Ja sam već na novinarsko pitanje da li znam kako je Vučić reagovao na moj poziv njemu na TV duel odgovorio da imam pouzdanu informaciju da je najbližim saradnicima rekao da treba da me “provuku” kroz tabloide. To se nedelju dana kasnije i dogodilo sa mnom i mojom maloletnom decom. Sada Vučić verovatno pokušava da utvrdi ko je “krtica” u njegovim redovima. Takođe, moj saradnik zna veoma osetljive pojedinosti o Vučićevom intimnom privatnom životu, uključujući veoma bizarne detalje vezane za njegov odnos prema svojim ženama i deci. No, ja to nikada ne bih zloupotrebio. Vučićeva deca su nedužna. U decu i u svaku drugu porodičnu intimu se ne dira.

Uzrok tih napada su vaši nalazi da je u Srbiji epidemija zloupotrebljena za jačanje represije, odnosno vlasti. O čemu je reč?
UNESCO katedra za bioetiku za Evropu kojom rukovodim radi veliko naučno istraživanje o tome koliko su ograničavanja slobode građana bila proporcionalna pretnji covid-19 po javno zdravlje. Na moju ličnu veliku žalost, nalaz je da jedino u Srbiji neke represivne mere koje su uvedene nisu imale nikakve veze s pandemijom već s potrebom da se ojača autokratska vlast. Ima više primera, a jedan od njih je da su ograničene medijske slobode, te da su novinari čak i hapšeni zbog istinitog izveštavanja o stanju u bolnicama, na primer Ana Lalić. Građani su hapšeni zbog “širenja panike”. Zapravo, Vučić je počeo, potpuno protivzakonito da hapsi ljude zbog verbalnog delikta. Ta praksa vratila se prvi put posle osamdesetih godina prošlog veka.

DOVOLJAN RAZLOG ZA PONIŠTENJE IZBORA JE SNIMAK ŽENE KOJA ISPUNJAVA TUĐE GLASAČKE LISTIĆE

Još jedan zaključak iz tog istraživanja jeste da su u Srbiji podaci o epidemiji lažirani. Šta ste tačno utvrdili?
U našem istraživanju se pokazalo da postoji izvesna nesrazmera između broja umrlih u odnosu na broj zaraženih u nekim zemljama sa sličnim epidemiološkim situacijama i sličnim zdravstvenim sistemima. Belgija je posebno iskakala od okolnih zemalja sa četiri procenta više umrlih po zaraženom stanovniku. Ispostavilo se da je Belgija računala kao smrtne slučajeve od covida-19 sve one koji su umrli, a bili pozitivni na covid-19. Druge zemlje su koristile medicinske protokole koji su komplikovaniji.
No, u Srbiji je razlika između zvaničnih podataka (onih za javnost) i BIRN-ovih podataka (onih istinitih) čitavih 300 odsto. Tu diskrepanciju niko nije ni demantovao ni objasnio. Jasno je da su se vodile duple evidencije, jedna istinita i jedna lažna (ova druga za građane).

I posle toga počela je hajka. Kako uopšte vidite političku situaciji u Srbiji nakon izbora.
U maju su naglo relaksirane inače veoma rigorozne mere, s namerom da se održe izbori. To je dovelo do rasplamsavanja pandemije i do više stotina smrtnih slučajeva. “Izbori” su uspešno bojkotovani od najrelevantnijih opozicionih stranaka. No, čak i kao takvi, bili su falsifikovani. Dovoljan razlog za poništenje izbora može biti onaj snimak žene koja ispunjava tuđe glasačke listiće ukoliko se dokaže da je vladajuća “partija” stajala iza toga.
Sada nemamo legitimnu Skupštinu, nelegitimni poslanici će odabrati nelegitimnu Vladu, koju će činiti nelegitimni ministri. Prema tome, imaćemo jednog čoveka koji će imati svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Većinu sudova je već odavno stavio pod svoju kontrolu, tako da imamo klasičan primer autokratskog režima. Države kao zaštitnice građana više nema – dobili smo Levijatan. Zbog svoje vanvremenosti i bizarnosti, taj sistem verovatno neće dugo opstati.

DANAS JE ZA ČOVEKA NAJVEĆA POHVALA KADA GA “PROVUKU” KROZ REŽIMSKE TABLOIDE

Porast nasilja režima nad građanima, osim socijalno-političke, ima i ekonomsku dimenziju. Represija je, naime, po vašem mišljenju praćena pljačkom nacionalnih resursa?
Mafija koja se sastoji od paradržavnih formacija koje su zamenile državu naravno da ima izraženu strast prema sticanju novca. Pošto ne znaju kako se stiče ozbiljniji novac na uobičajen način – o čemu svedoče njihove diplome, od kojih su neke čak i falširane – oni pribegavaju krađi. Poznata je pljačka nacionalnih resursa i ne bih elaborirao šta je sve pokradeno. Važno je da jednog dana budu prinuđeni da sve što su pokrali vrate građanima Srbije.
Ove pljačke nacionalnih resursa su veleizdajničkih razmera i dodatno kompromituju ovu zemlju u svetu. A ono što Vučić čini jeste da one koji na to ukažu, želeći da pomognu građanima ove zemlje, preko svojih medija prikazuje kao izdajnike i one koji blate Srbiju.

Oslobođenje Srbije

Predsednik ste Centra za razvoj liberalizma. Liberalizam je, međutim, pod firmom neoliberalizma, na lošem glasu u Srbiji.
Ja pojam liberalizma koristim ne u smislu neoliberalizma, kao što se čini u nekim evropskim zemljama, ili levičarenja – što denotira ovaj pojam u SAD – već u izvornom, filozofskom smislu. Donekle Hobz, a svakako Lok i Ruso, bili su prvi liberali u tom smislu.
Kada govorimo o političkom liberalizmu, liberalna država po mojoj meri trebalo bi da se upliće samo tamo gde je neophodno, s tim što ta neophodnost uključuje negovanje jednakosti svih u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i jednakost mogućnosti svih kada je osnovno i srednje obrazovanje u pitanju. Ipak, takav liberalizam negovao bi individualne slobode, a i oslobodio bi građane naduvanog oporezivanja.
Razume se, ova pitanja u Srbiji će tek doći na red kada se ponovo uspostavi država i zameni mafiju koja sada vlada zemljom. Garantujem da neću stati dok se to ne dogodi. Nezavisno od institucije koju budem zastupao, neću se zaustaviti dok građani Srbije ne ostvare svoje prirodno pravo na slobodu, dostojanstvo i pravdu – pravo koje su svi ljudi dobili rođenjem. A ako ovi nesrećnici pokušaju da me fizički u tome osujete, ubistvom ili hapšenjem, uveravam ih da ni time neće sprečiti oslobođenje Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Nasilje je u Srbiji postalo pravilo

Šta rade državni organi zaduženi za zaštitu pravnog poretka – policija, tužilaštvo, sudstvo; rade li oni za dobro građana ili su u funkciji vlasti

Intervju Sofija Mandić, CEPRIS

Nasilje u Srbiji poprima sve raznovrsnije i brutalnije forme. Građanina izgleda više nema ko da štiti. Sofija Mandić je ne samo članica Centra za pravosudna istraživanja nego i već istaknuti aktivista na polju zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda. Više nego dovoljno razloga za razgovor.

Vidite li vezu između toga da jedan mladić udari i teško povredi drugog mladića zato što mu se ne dopadaju njegovi politički stavovi i toga da direktor državne firme uzima mikrofon i onemogućava konferenciju za štampu opozicione političarke na javnom prostoru?
Naravno, smatram da postoji veza. Direktor svakako nije telefonirao mladiću iz Novog Sada i rekao mu da se fizički obračuna s političkim neistomišljenikom. Reč je o tome da je verbalno i fizičko nasilje u javnom prostoru već godinama pravilo, a ne izuzetak, i da se na taj način podstiče i ohrabruje.
Kada govorimo o manama našeg društva i lošem ponašanju pojedinaca, čini mi se da često zanemarujemo i zaboravljamo moć liderstva. Oni koji su na odgovornim funkcijama mogu nas svojim ponašanjem podstaći na dobre i loše stvari. Ako više od osam godina, uzmimo samo period u kojem je SNS s koalicionim partnerima na vlasti, sa liderskih pozicija vidimo ućutkivanje, prekor, pretnje, verbalne i fizičke obračune, onda nam je jasno da je to model koji će članovi zajednice u jednom momentu doživeti kao uobičajen i prihvatljiv. Ako svemu tome dodamo i da je takvo ponašanje u većini slučajeva nekažnjeno, onda rasplamsavanje nasilja na svim nivoima ima jasne uzroke.

Govori li nam to, uz obilje drugih slučajeva u poslednje vreme, da se nasilje opasno širi Srbijom?
Naravno, to je očigledno. Ne samo u uskopolitičkoj sferi. Nasilje se preliva i na druga mesta, recimo ponašanje u saobraćaju, na ulici, u poslovnom okruženju. Sledeći vidljive primere, ljudi će nasilje često videti kao efikasno i brzo rešenje svog problema. Ako gotovo sve institucije funkcionišu na takav način – tolerišu nasilje i same ga primenjuju – onda pojedinac koji to ne prihvata ostaje usamljen u svom pacifizmu. Takvi se ovde nazivaju pogrdnim imenima.
Što su duže institucije u ovom stanju, to su veće šanse da će ljudi posustati i reći – nisam za ovaj metod, ali ako to svi rade, zašto ne bih i ja. Uostalom, nemam drugi način da se zaštitim. To je razarajuća moć nasilja.

USTAVNI SUD JE ODLUČIO DA NE ODLUČI. TIME JE JASNO POSLAO PORUKU O SVOJOJ TRENUTNOJ ULOZI. U SRBIJI PRAVNI POREDAK NE POSTOJI

Kakva je u svemu tome uloga državnih organa. Da analiziramo malo ponašanje onih koji su upravo zaduženi za održavanje javnog reda i mira, za zaštitu ljudskih sloboda i prava, drugim rečima, za uspostavljanje i vladavinu zakona, a ne bezakonja. Da počnemo od policije. Kako vidite njenu ulogu?
Policija je deo izvršne vlasti i radi pre svega u njenom interesu. Ovo je ne samo faktičko stanje već je formalno uspostavljeno usvajanjem Zakona o policiji, koji je proširio operativna policijska ovlašćenja ministra i političkog dela ministarstva unutrašnjih poslova. Istovremeno je marginalizovao mogućnost profesionalnog i samostalnog upravljanja policijom.
Prisetimo se samo intervencije policije tokom lokalnih izbora u Lučanima ili situacije u kojoj ministar unutrašnjih poslova prebrojava opozicione demonstrante ili odbija da postupi po nalogu tužilaštva u slučajevima u kojima to nije u interesu vlasti. Time dobijamo makar delimičnu sliku o ulozi policije u sistemu. Kruna ove slike je, naravno, policijska brutalnost primenjena tokom protesta u julu ove godine u Beogradu.

Predviđa se i širenje komunalne policije tako što bi mogle da je formiraju i opštine. Šta mislite o tome, kao i o svrsishodnosti te navodno komunalne policije uopšte, koja se najmanje bavi komunalijama?
Ova mogućnost već je uspostavljena usvajanjem Zakona o komunalnoj miliciji 2019. Još u postupku usvajanja zakona pisala sam o tome da, gledajući ovlašćenja komunalne milicije i način na koji se upravlja zemljom u celosti, možemo osnovano da sumnjamo da je ideja vodilja bila zapošljavanje stranačkih kadrova i stvaranje partijske policije. Kao najspornija rešenja svakako vidim mogućnost audio i video nadzora koji sprovodi milicija, bez obaveštavanja o ovakvim aktivnostima, pretres vozila, upotrebu suzavca i privođenje na informativni razgovor. Vrlo je neobična strategija uspostavljanja komunalnog reda ovim sredstvima.

A tužilaštvo, jedan ste od najoštrijih kritičara rada državne tužiteljke Zagorke Dolovac, zašto?
Jesam, ali kada kritikujem – a to obično činim tekstovima objavljenim u Peščaniku – ja kritikujem pre svega način postupanja, a ne određenu osobu. Zagorka Dolovac je samo personifikacija tužilaštva koje je politički instrumentalizovano, pasivno, čiji se nosioci funkcija predlažu i biraju u Vladi i Narodnoj skupštini. Dolovac za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Kada imate vladajuću većinu koja je bez skrupula, onda imate i takvu republičku javnu tužiteljku. Dakle, moja kritika nije lične prirode, ali ima ime i prezime. Smatram da je u redu da svako bude odgovoran za način na koji radi ili ne radi svoj posao.

AKO VIŠE OD OSAM GODINA SA LIDERSKIH POZICIJA VIDIMO UĆUTKIVANJE, PRETNJE, VERBALNE I FIZIČKE OBRAČUNE, ONDA NAM JE JASNO DA JE TO MODEL PONAŠANJA KOJI ĆE ČLANOVI ZAJEDNICE U JEDNOM MOMENTU DOŽIVETI KAO UOBIČAJEN I PRIHVATLJIV

Ne bi bilo fer ne pomenuti tužioce koji se bore za očuvanje dostojanstva profesije. Kako oni prolaze kod vlasti?
Prolaze loše – kroz disciplinske postupke, bivaju subjekti besmislenih krivičnih prijava, tabloidnih napada. Dovoljno je da kažete da nešto u sistemu nije u redu i da dobijete jasnu poruku – i vi i vaše kolege – da se za takve stavove i izjave danas plaća visoka cena. Najteži “prekršaj” je, čini se, kada tužilac ili zamenik tužioca javno propagira nezavisnost tužilaštva. Iako je za ovakvu promenu potrebna temeljna reforma tužilačkog sistema, koju mora podržati i vladajuća većina, sama ideja o tome budi gotovo iracionalni bes izvršne vlasti.

Posebno su veliki pritisci na sudstvo. Imali smo prilike da slušamo grube napade najviših političkih funkcionera na sudstvo, tačnije, na pojedine sudije koje su im najviše trn u oku.
Sudije i tužioci su u sličnom položaju. Sudije formalno u nešto boljem, pre svega zbog načina izbora i stalnosti mandata. Ali, kao i u tužilačkom slučaju, svaka izjava koja ukazuje na pritiske na sudstvo, na to da je neko zakonsko rešenje loše ili protivno našim međunarodnim obavezama ili ukazivanje da sudstvo jeste i mora biti treća grana vlasti, konkretnu osobu izlaže pretnjama, napadima, javnom etiketiranju. To je poruka za ostale koji – srećom po izvršnu vlast – u značajnoj većini ćute.

Kako biste prokomentarisali rad Ustavnog suda koji treba da ocenjuje ustavnost postupaka vlasti?
Slučaj koji ste pomenuli posebno je zanimljiv jer je postupak uvođenja vanrednog stanja regulisan isključivo Ustavom, i to prilično preciznim ustavnim normama. Ustavni sud, kao što znamo, tokom vanrednog stanja uopšte nije zasedao, a kada je ono okončano, odbačeno je više inicijativa za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja jer je sud smatrao da nema osnova za pokretanje postupka povodom inicijative, odnosno da se uopšte ne radi o relevantnom ustavnopravnom pitanju. Koliko je ovo zaista bilo važno pitanje znaće svaki građanin, ali ne i Ustavni sud. On je odlučio da ništa ne odluči – tako bismo to najkraće mogli opisati. Time je jasno poslao poruku o svojoj trenutnoj ulozi.

Ako bismo sad hteli da napravimo neki rezime, odnosno damo opštu ocenu pravnog poretka u Srbiji, kakav bi bio vaš sud?
Moj sud bi bio da u Srbiji ne postoji pravni poredak, ako ga shvatamo kao vladavinu prava, a ne vladavinu pojedinaca. Vladavina prava – čak i prema domaćem Ustavu – podrazumeva slobodne i neposredne izbore, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, podelu vlasti, nezavisnu sudsku vlast i povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Čini mi se da je jasno da smo sve zadate parametre izgubili i da će jednom, kada za to dođe vreme, ovaj poredak morati da se gradi iz početka, od temelja. To je težak i neizvestan posao, ali neminovan.

ZAGORKA DOLOVAC JE SAMO PERSONIFIKACIJA TUŽILAŠTVA KOJE JE POLITIČKI INSTRUMENTALIZOVANO, PASIVNO

Dakle, stanje u pravosuđu je sve gore iako imamo sve više institucija koje o tome, navodno, brinu. Jedna od njih je Pravosudna akademija. Kako vidite njenu ulogu.
Pravosudna akademija je u ovom trenutku institucija za obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Način njenog funkcionisanja i upravljanja ne razlikuje se bitno od onih koje vidimo kod drugih državnih organa o kojima smo već razgovarali.
To zbog čega se u javnosti u jednom trenutku mnogo više pričalo o Pravosudnoj akademiji nego uobičajeno uzrokovano je idejom Ministarstva pravde da Akademija bude jedina ulazna stanica za izbor novih sudija. Ovo bi predstavljalo još jedan prethodni filter pri izboru sudija i zbog toga je ovo rešenje naišlo na kritike. Međutim, promena Ustava, pa samim tim i ovo predloženo rešenje, zasad je odložena, do daljnjeg.

Zašto ćute pravni fakulteti?
Pravni fakulteti, kao i drugi fakulteti, ćute kao kolektiviteti. Međutim, u akademskoj zajednici, pa i na pravnim fakultetima sve je više pojedinaca koji istupaju onda kada smatraju da su ugrožena osnovna pravila profesije. Kako ranije nismo imali ni to, moglo bi se reći da ipak napredujemo. Dug je put do kolektivnih reakcija fakulteta i univerziteta jer većina ljudi koji njima rukovode ili su u njima zaposleni smatraju da rade jedan običan državni posao. Na državnom poslu, naravno, nije poželjno “talasati”.

Brojne afere ostale su nerazjašnjene do dana današnjeg. Pomenuću dve. Prvo – Savamala. Šta mislite o tome?
Hercegovačka ulica je bespravno srušena zbog projekta iza kojeg stoji vladajuća stranka. Mislim na Beograd na vodi. Za neodazivanje policije na poziv građana uslovno je osuđen policajac nižeg ranga. Stvari će ostati takve dok se vlast ne promeni jer ona naprosto neće istraživati i kažnjavati samu sebe. To neće uraditi ni policija ni tužilaštvo, i to je savršeno jasno.

Drugo je ubistvo Olivera Ivanovića. Vučić je odmah obećao da će ubice biti uhapšene. To se nije dogodilo, zašto?
Prvi veliki problem je što je Vučić bilo šta obećavao – istrage nisu u opisu njegovog posla. To zaista treba ponavljati dok ne usvojimo. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto – Vučić ne može nikoga da hapsi i nikome da sudi iako bi to očigledno želeo.
Drugi veliki problem je što je predsednik javno zaštitio jednog od osumnjičenih za ovo ubistvo koje traže kosovske vlasti. Mislim da taj istup govori sam za sebe i ne traži nikakva dodatna tumačenja.

DUG JE PUT DO KOLEKTIVNIH REAKCIJA FAKULTETA I UNIVERZITETA JER VEĆINA LJUDI KOJI NJIMA RUKOVODE ILI SU U NJIMA ZAPOSLENI SMATRAJU DA RADE JEDAN OBIČAN DRŽAVNI POSAO. NA DRŽAVNOM POSLU, NARAVNO, NIJE POŽELJNO “TALASATI”

To ubistvo je, naravno, bilo političko, ekstreman vid političkog nasilja kojeg je, uzgred, bilo mnogo u poslednjih dvadesetak godina, i sada smo svedoci sve jačeg političkog nasilja ne samo nad političkom opozicijom nego i nad običnim građanima. Šta mislite dokle će to da ide?
Žao mi je što ću biti pesimistična, ali ići će do samog kraja. Nedavno je, istorijski gledano, predsednik Vlade ubijen u dvorištu svog radnog mesta. Dakle, brutalno političko nasilje je deo naše moderne političke istorije.
Mislim da svako ko danas javno istupa i govori, mnogo rizikuje. Rizikovao je i Ivanović, rizikuje i svaki lokalni aktivista. Od toga smo i započeli naš razgovor. Odluka o borbi protiv sistema ili pak čekanju da se nešto samo od sebe dogodi odluka je o tome želimo li da živimo poniženi ili u riziku da ćemo snositi posledice za svoje stavove. U ovako nasilnom društvu to je zaista teška odluka i, koliko god uticala na opšte stanje u društvu, suštinski je vrlo lična.

Razgovarao Mijat Lakićević; Foto Đurađ Šimić
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Potera za pozitivnom nulom

Zvanične prognoze, među ostalim i MMF-a, govore da će Srbija ove godine imati pad BDP-a od oko tri odsto; predsednik Vučić ipak očekuje da će Srbija biti na nuli

Politička ekonomija

Da se u Srbiji pod Vučićem standard znatno popravio, govore i nedavni protesti prilikom konstituisanja novog saziva Narodne skupštine. Nezadovoljni građani gađali su poslanike paradajzom i jajima, ali to nije bio truo paradajz niti su bila pokvarena jaja kao za vreme žutih nego zdrav paradajz i sveža jaja. “A” klase.

NAPREDNJAČKI STROJ: Uprkos tom velikom uspehu, na predsedniku se ne vidi radost. Najbolji primer za to je prošlonedeljna (petak, 7. avgust) konferencija za štampu. Najavljena je kao “predstavljanje planova i programa za budućnost Srbije”, ali je Vučić najviše govorio o prošlosti. Istina, i iz odnosa prema prošlosti može se videti šta (nam) donosi budućnost, a sudeći po Vučićevim rečima, više će nam odneti nego doneti. Bio je to govor star na prvi pogled jedno 30, a zapravo 300 godina.
Što je posebno zanimljivo, tako se doimao i Vučić. Ranije, u sličnim situacijama, dok je najavljivao da će Srbija biti lider, regionalni svakako, a možda i evropski, po tempu rasta i razvoja Vučić je delovao bodro i čilo, prosto je zračio entuzijazmom i samopouzdanjem. Sada je, obećavajući da će Srbija imati najmanji “negativan rast” u Evropi ili da će on biti “čak oko nule”, delovao nekako smoreno. Ispražnjeno. Nije to više bio onaj Vučić.
Ne treba, međutim, niko da se raduje, odnosno plaši zbog toga. I ne treba misliti da se Vučićevoj vladavini bliži kraj. On je u proteklih pet-šest godina stvorio moćan partijski stroj koji već, kao u onim sajens-fikšn filmovima o (odmetnutim) mašinama, počinje da se kreće po svojim sopstvenim pravilima i koji više ni sam Vučić, i kad bi hteo, ne bi mogao da zaustavi. I koji, štaviše, i njega samog kad zastane gura napred. Na kraju tog puta je, doduše, politička provalija, ali koliko je taj put dugačak, tj. kratak, niko ne zna.

NEDAVNO SU GRAĐANI POSLANIKE GAĐALI PARADAJZOM I JAJIMA, ALI TO NIJE BIO TRUO PARADAJZ NITI SU BILA POKVARENA JAJA KAO ZA VREME ŽUTIH NEGO ZDRAV PARADAJZ I SVEŽA JAJA. “A” KLASE

STATISTIKA NAŠA DIKA: No, da se vratimo Vučićevom obećanju, odnosno, sasvim precizno govoreći, njegovom “očekivanju” da će ove godine Srbija zabeležiti “pozitivnu nulu”, odnosno izbeći pad bruto domaćeg proizvoda. Zanimljivo je, da napravimo ovde malu digresiju, da je svih proteklih godina Vučić “očekivao” veću stopu rasta od zvaničnih prognoza i da na kraju njegova očekivanja nikada nisu bila izneverena. Uvek bi stopa rasta, makar za neki deseti deo procenta, bila iznad predviđanja stručnih tela i pojedinaca.
Da li će ovog puta predsednik (takoreći svega) omanuti? Ekonomisti opet upozoravaju da će biti vrlo teško ispuniti Vučićevu želju. Ne samo zato što je u prvom polugođu zabeležen pad BDP-a od 1,5 odsto (rast u prvom tromesečju od pet, a pad u drugom od 6,5 odsto) nego pre svega zato što je u drugom polugođu zabeležen izuzetno visok rast – 4,8 odsto u trećem i čak 6,2 odsto u četvrtom kvartalu. Dakle, u drugom polugodištu bi trebalo ostvariti rast veći za onoliko koliko je iznosio pad u prvom, tj. za 1,5 odsto. Što bi i da nema korone – a ona je prisutna i u trećem kvartalu – bilo izuzetno teško.
Pri tome još ekonomisti upozoravaju da je prošlogodišnje visoko povećanje BDP-a rezultat pre svega rasta u građevinarstvu – 36 odsto u trećem i neverovatnih 48 odsto u četvrtom kvartalu. Ali upravo zbog tih i takvih podataka ne isključuje se mogućnost da predsednikova “očekivanja” ipak budu ispunjena. Naime, i tada su iznošene sumnje u validnost zvaničnih podataka. Jer, primera radi, podseća se da je taj uzlet građevinarstva objašnjavan izgradnjom Južnog toka, ali da u Bugarskoj, koja takođe gradi taj gasovod, takvog rasta ni približno nema. Pored toga, podseća se da podatak o padu BDP-a daleko manjem od prvobitno očekivanog (6,5 umesto 14 odsto) baziran na takozvanoj “fleš” proceni, koja je upravo u julu prošle godine – ukinuta. Nakon dugogodišnje prakse, dakle, pre 12 meseci ta brza “blic” procena prvi put nije saopštena zbog, kako je zvanično rečeno, nepouzdanosti. U stručnoj javnosti je, međutim, to protumačeno kao nezadovoljstvo činjenicom da su stope rasta bile ispod proklamovanog (2,6 u prvom i 2,9 u drugom kvartalu 2019, umesto “zacrtanih četiri odsto) nivoa. I sve dosad, dakle punih godinu dana, te fleš procene nisu ni objavljivane. A sada je odjednom, i to u sasvim vanrednim okolnostima, ona rehabilitovana kao neupitno merodavna.

PRE SAMO MESEC DANA ALEKSANDAR VUČIĆ JE TVRDIO KAKO DRŽAVA NEMA ĆUP SA ZLATOM, A SADA SE PONAŠA KAO DA JE PRONAŠAO ZLATNI RUDNIK

U vezi sa ovim, još jedna “napomena”. Predsednik Vučić, naime, u svojim javnim istupima, obavezno ističe kako saopštava podatke Eurostata, pokušavajući da im tako obezbedi dodatnu objektivnost i legitimitet. U stvari, Eurostat nema nikakve svoje posebne podatke nego samo objavljuje ono što mu dostavi statistika Srbije, ne podvrgavajući ih nikakvoj, ni prethodnoj ni naknadnoj proveri.
Tako da i u ovom slučaju moramo da vodimo računa ne samo o onoj narodnoj “kad se hoće sve se može” nego i o onoj savremenoj (marketinškoj) poruci “kad se može sve se hoće”.

ĆUP PREDSEDNIKA VUČIĆA: Imali smo čarape kralja Petra, pa kišobran patrijarha Pavla, sad imamo ćup predsednika Vučića. Pre samo mesec dana, naime, Aleksandar Vučić je tvrdio kako država nema ćup sa zlatom iz kojeg će deliti dukate privredi, a sada se ponaša kao da je pronašao zlatni rudnik. Obećanje prestiže obećanje.
Da podsetimo, najpre 3. jula na RTS-u, a onda i sutradan u Batajnici, Vučić je bio krajnje rigorozan i odrešit. “Nema, ne može da obezbedi država još para za pomoć privredi. Ako bude obezbeđivala još više, država će da ugrozi stabilnost i stopu javnog duga, a ja sam obećao narodu da nećemo preći stopu javnog duga 60 odsto u odnosu na BDP, što je Mastriht nivo”, zaslužuje da bude poduže citiran predsednik.
Prvih dana avgusta, međutim, Vučić je potpuno okrenuo ploču. Deli pare preduzetnicima, malim i srednjim i velikim poslodavcima; pomoć će dobiti i seljaci i ugostitelji i turistički radnici… Svi su na spisku, kao da ga je pravila Uprava za sprečavanje pranja novca.
Da ne bude zabune, načelno gledajući, nema u tome ništa sporno. Sve države pomažu svojoj privredi i sve se, na jednoj ili drugoj strani zadužuju da bi tu pomoć mogle da finansiraju.
Ono što u Srbiji pak izaziva nelagodu to je da se čitava ta stvar predstavlja tako kao da vlast deli svoje novce. Kao da je Vučić stvarno iznenada iskopao onaj ćup, pa sad može da deli pare naokolo kao da su njegove. A u stvari, kao što je dobro poznato – svima, pa i Vučiću – sve je to novac građana Srbije. Koji im je ili kroz poreze prethodno oduzet ili će, kada se radi o kreditima, plaćajući poreze ubuduće, taj zajam morati da vrate. Zato vlast ima obavezu da svaki evro koristi s jedne strane efikasno, a sa druge transparentno i da o svemu građanima podnosi račune. A ne da, maltene, građani polažu račune državi, to jest da budu zahvalni što im država daje njihov novac.

KADA JE O PODACIMA REČ, MORAMO DA VODIMO RAČUNA NE SAMO O ONOJ NARODNOJ “KAD SE HOĆE SVE SE MOŽE” NEGO I O ONOJ SAVREMENOJ (MARKETINŠKOJ) PORUCI “KAD SE MOŽE SVE SE HOĆE”

U tom kontekstu, ma koliko pomoć privredi Srbije, da ponovimo, načelno bila neupitna, nameću se dva pitanja. Prvo, zašto su pare, naročito iz prvog paketa, deljene neselektivno, odnosno zašto nisu usmeravane onima kojima su zaista potrebne. I drugo, zašto država nije pozajmila novac od Međunarodnog monetarnog fonda nego je na tržištu uzela kredit koji je tri puta skuplji. Zbog takvog ponašanja vlasti – u oba slučaja – bespotrebno je potrošeno oko pola milijarde evra, praktično onoliko koliko iznosi drugi paket.

Srbija 2025 ne postoji

Gostujući na jednoj televiziji premijerka (u odlasku, a možda i dolasku) Ana Brnabić je, između ostalog, rekla kako budućoj vladi ostavlja Program “Srbija 2025”. Bilo bi zanimljivo videti primopredaju tog paketa, pošto taj program zapravo ne postoji. I to nije tvrdnja neke autošovinističke nevladine organizacije ili novinara terorističkih finansijera nego iz same Vlade. Naime, Generalni sekretarijat Vlade je Transparentnosti Srbija još u januaru dostavio pismo u kojem se jasno kaže da Vlada Srbije “nije usvojila nijedan konkretan akt koji bi se odnosio na plan/program ili strategiju pod nazivom Srbija 2025”. Ni dan-danas na sajtu Vlade Srbije ne može se naći ništa što bi na takav dokument, tj. plan/program “Srbija 2025” ličilo.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 13. avgust 2020.

Ova vlast mulja transparentno

Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.

Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom?
“Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba.
Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima.

Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina?
U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.

NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA

Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.

Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru?
Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016.
Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme.

Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina?
Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.

JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA

Koliko tome doprinosi partijska država?
U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.

Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti?
Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.

Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije?
Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa.
Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora.

Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat?
Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.

PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU

Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo?
Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti.
Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama.

Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije?
Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom.

Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska.
Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.

DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE

Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske.

Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira?
Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. zvgust 2020.