Srbija

Budžet 2021: Diskrecija zagarantovana

Ležerno, komotno, samovoljno, neodgovorno, mutno… tako se, ukratko, mogu opisati novi budžet Srbije i odnos aktuelnih vlasti prema narodnim parama

Politička ekonomija

Hoće li korona zamaskirati sve promašaje Vučićeve vlasti na ekonomskom planu poslednjih godina, kao i gubitke koje ćemo trpeti u budućnosti? Da li je Vučićeva vlast žrtvovala zdravlje nacije da bi “dvostruki predsednik” mogao da se pohvali kako je Srbija lider u Evropi? Može li “zarobljena privreda”, kako je to nedavno u svojoj kolumni napisao Vladimir Gligorov, obezbediti bolji život milionima stanovnika Srbije. Ovo poslednje je, zapravo, retoričko pitanje.
Ali nije puka retorika nego surova stvarnost da se državna potrošnja u poslednje vreme (da ne idemo dalje u prošlost) strelovito povećava. Za pet godina – od 2017. do (zaključno) 2021. – Vučićeva vlast je povećala državne rashode za 40 odsto. Prema predlogu za 2021, naime, rashodi republičkog budžeta planirano je da porastu sa 1.085 milijardi dinara 2017. na 1. 515 milijardi 2021. ili preko 400 milijardi. U istom razdoblju prihodi su porasli 20 odsto, odnosno oko 200 milijardi: sa 1.119 milijardi (2017) na 1.336 milijardi dinara 2021. godine. Dakle, rashodi su porasli dvostruko više od prihoda. Odakle i da imamo – zapitao bi se svaki dobar domaćin.

ČIPOVANJE: Ne, nije to što mislite. Nije ovo današnje nego ono davnašnje čipovanje kad se pod čipom podrazumevao ulog koji morate da platite da biste učestvovali u igri. Po sličnom principu, današnji privrednici moraju da plate na nadležnom mestu, zna se i kom, da bi mogli da se uhvate u biznismensko kolo. Ali – o tom potom.

RAST PLATA BUDŽETSKIH KORISNIKA 2020. I 2021. VIŠE OD DVA PUTA BRŽI OD RASTA PRIVREDNE AKTIVNOSTI

Pre toga, kao uzgred, o budžetu bi ove nedelje trebalo da se raspravlja u Narodnoj skupštini. U normalnim prilikama za to se nikako ne bi moglo reći “uzgred”, ali sad se unapred može reći da će ta rasprava biti potpuno jednoumna. I u komunističkoj Jugoslaviji, kada je formalno postojala samo jedna partija, bilo je više rasprave. Makar zbog međurepubličke “tuče” oko para, tako da je budžet ne retko usvajan u “minut do 12”. Sada će najverovatnije diskusija o budžetu proteći u žestokim kritikama – opozicije. I to naravno ne one u “predstavničkom domu”, pošto je u njemu – sa izuzecima koji se mogu nabrojati bukvalno na prste jedne ruke – ni teoretski nema nego na onu vanparlamentarnu. Uključujući tu i glum(i)ce i lekare, novinare i fudbalere, sve koji su se drznuli da o Vučiću ne govore samo u superlativima.
Budžet nije samo knjigovodstveni dokument u kojem su na jednom mestu skupljeni svi državni prihodi i rashodi nego pre svega ekonomsko-politički bedeker. Dakle, knjiga koja nam govori o tome kako (jedna) vlada vidi ekonomsku situaciju u zemlji i kakvu će ekonomsku politiku voditi da bi ostvarila postavljene ciljeve.
U tom smislu, kaže za Novi magazin Danica Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta, ne samo iz budžetskog predloga, jasno je da Vlada namerava da vodi politiku kontinuiteta. A to u suštini znači – pogrešnu politiku. Jer, iako “poslednjih godina srpska ekonomija pokazuje izvesne znake prosperiteta”, kaže profesorka Popović, to je bilo “na potpuno pogrešnim osnovama. Pre dve-tri godine”, objašnjava Popović, “privredni rast je ostvarivan zahvaljujući izuzetnom povećanju proizvodnje električne energije. Ali to je dovelo do potpunog kraha Kolubare i energetskog sistema, a sa druge strane do vrlo teških ekoloških posledica. Jer, ugalj lošeg kvaliteta, na koji se Beograd greje, izazvao je ogromno zagađenje, tako da Srbija ima velike šanse da postane zemlja s najprljavijim vazduhom u Evropi, ako već nije postala i lider”.
Posle toga počelo se s velikim građevinskim infrastrukturnim radovima. Srbiji su svakako potrebni dobri putevi i pruge, ali je malo šta od toga završeno, tako da nema efekata na širu privredu. To jest, ta infrastruktura nije odigrala ulogu zamajca, pokretača celokupnog ekonomskog razvoja, što joj je inače i glavni (privredni) smisao. To se vidi i po činjenici da je industrijska proizvodnja u Srbiji 2018. bila svega 1,3 odsto veća nego 2017, a prošle godine rasta praktično nije ni bilo, pošto je industrijska proizvodnja bila svega 0,3 odsto veća nego pretprošle.
Upravo takva “primitivna privredna struktura”, kako to kaže Danica Popović, gde je proizvodnja koncentrisana na zadovoljavanje najosnovnijih potreba ljudi, uslovila je da Srbija ove godine ima mnogo manji pad bruto domaćeg proizvoda od razvijenih zemalja. Jednostavno rečeno, toliko smo nisko na lestvici razvoja, da nismo imali odakle ni da padnemo.
Nije to, međutim, neki usud, nešto što se nije moglo izbeći, kao što govori predsednik Vučić. Pošto, recimo, tako nešto nije zadesilo i sve ostale bivše socijalističke zemlje. Osnovni razlog što Srbija ima tu “primitivnu privrednu strukturu”, tj. što je na niskom stupnju industrijskog razvoja, kaže Danica Popović, jeste u činjenici da “već dugo nema inicijative privatnog sektora. Prva stvar koja to pokazuje je odsustvo stečajnih postupaka. Dokaz da Zakon o stečaju nije proradio je to što su svi tajkuni živi i zdravi, a znamo da su oni u efektivnom minusu takoreći oduvek, tj. otkad su zaradili prvi milion”, iznosi Popovićeva tezu koja sasvim opovrgava Vučićevu omiljenu mantru o neprestanoj borbi protiv tajkuna. U stvari, kao što vidimo, postoji značajan dokaz razumevanja i slaganja.

SRBIJA IMA PRIVREDU U KOJOJ NEMA INICIJATIVE MALIH PREDUZETNIKA

Dakle, nastavlja profesorka, “mi imamo privredu u kojoj nema inicijative malih preduzetnika. Ako ih ima, oni pređu u partije, bave se javnim nabavkama i žive od novca koje građani uplaćuju poreskim organima. Zašto ovakva struktura nije formirana u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i drugim zemljama koje su svojevremeno bile nerazvijenije od Srbije” – pita i odmah odgovara: Nije zato što su tamo mali privrednici imali ambijent u kojem su mogli sigurno da ulažu u svoj napredak i profit, a ne da daju partijsku članarinu ili prave sive kanale kako bi mogli da nastave biznis koji su prethodno godinama radili ”. Kaže “članarinu”, misli “reket” Danica Popović.

LOV U MUTNOM
: Ovo je pravi momenat da se vratimo na priču o budžetu. Naime, slika položaja u kojem se nalazi privatni sektor na upečatljivosti dobija kada se u obzir uzme jedan budžetski podatak. Za javne investicije iduće godine treba da bude potrošeno 330 milijardi dinara (od čega 274 Republika, a ostalo lokalne samouprave, JP Putevi i socijalni fondovi; relativno gledano, 5,5 odsto BDP-a). Naravno, niko neće reći da kapitalne investicije nisu potrebne, ali nesumnjivo da ova medalja ima i svoju drugu stranu. Jer, nema sumnje da je aktuelna vlast, sa gotovo tri milijarde evra u kasi, ubedljivo najveći investitor u državi. Što znači da u ruci drži snažno sredstvo za privlačenje, tj. disciplinovanje i kontrolu privatnog sektora. Drugim rečima – za presipanje para poreskih obveznika, dakle svih građana Srbije, u džepove prijateljskih, partijskih, bratijskih i sličnih kompanija & familija.
Drugi način kontrole biračkog tela je preko plata u javnom sektoru. Prema analizi budžeta koju je uradio Fiskalni savet, ukupno povećanje plata u državi u 2020 . i 2021. iznosi više od 11 odsto realno (nominalni rast od 10 odsto u 2020. i od 4,6 odsto u 2021. godini). Čak i ako se prihvati zvanična procena da će BDP ove godine pasti (svega) jedan odsto, a iduće godine porasti (čak) šest odsto, to znači, izračunao je FS, da je “rast plata budžetskih korisnika u ove dve godine više od dva puta brži od rasta privredne aktivnosti, odakle se inače taj rast finansira”.

ZA PET GODINA – OD 2017. DO (ZAKLJUČNO) 2021. – VUČIĆEVA VLAST JE POVEĆALA DRŽAVNE RASHODE ZA VIŠE OD 400 MILIJARDI DINARA

Posebno je iritantan, moglo bi se reći, taj rast plata državnih činovnika od 10 odsto u ovoj godini, kada će nesumnjivo biti zabeležen privredni pad i kada su stotine hiljada ljudi u privatnom sektoru ostale ne samo bez plata nego i bez posla. Zbog toga je, da podsetimo, Fiskalni savet i predložio da se državne plate u idućoj godini zamrznu. Očekivano, Vlada je savet (i Savet) ignorisala, tako će u idućoj godini “državna izdvajanja za plate biti neodrživo visoka”, tj. oko 0,6 odsto BDP-a (oko 40 milijardi dinara) iznad njihovog ravnotežnog nivoa. Otud Fiskalnom savetu nije preostalo ništa drugo nego da zaključi: “Ključna neravnoteža u predloženom budžetu i delom razlog za preveliki deficit u 2021. je neopravdano veliko povećanje plata u javnom sektoru”.
Konačno, za ovu priliku evo još dva kanala neodgovorne potrošnje novca građana. Jedan su subvencije. “Ukupni rashodi za subvencijekoji se planiraju u 2021. takođe su neuobičajeno veliki – oko 0,8 odsto BDP-a iznad njihovog dugoročno održivog nivoa”, smatra FS. Prevedeno na jezik apsolutnih brojeva, to znači da su subvencije (ukupno 120 milijardi. tj. dva odsto BDP-a) gotovo dvostruko veće (50 milijardi) nego što bi smele da budu. Ni to nije sve. “Dodatni problem sa subvencijama je što u budžetu nije objašnjena konkretna namena velikog dela tih sredstava”, kaže FS. Pri tome se posebno apostrofira Er Srbija kao “jedan je od važnih razloga za vanredno povećanje subvencija u 2021. Detaljnija analiza pokazuje da je zdravstvena kriza bila samo okidač za isplatu te pomoći, a da je glavni deo onoga što se sada pokriva iz budžeta zapravo nastao usled višegodišnjeg neuspešnog poslovanja ovog preduzeća” kaže se u analizi, koja čitavo jedno poglavlje posvećuje domaćoj “vazduplohovnoj” kompaniji.
Drugi kanal je tzv. tekuća budžetska rezerva. Radi se o novcu koji, kao što mu ime kaže, treba da se koristi u vanrednim situacijama, kao što su elementarne nepogode i slično. U praksi, kaže FS, ova sredstva se samovoljnim odlukama Vlade koriste i za mnoge druge namene. I ne samo to nego ih svake godine uvećava tako da su sa 10-15 milijardi dinara pre sedam-osam godina stigle do 53 milijarde, koliko je planirano da tako, “diskreciono”, po sopstvenom ćeifu, bude potrošeno u 2021.

VLADA JE IMALA TRI ŠANSE DA OBJASNI NAMERAVANE POLITIKE I RASHODE KOJI IZ NJIH PROIZLAZE, ALI NIJEDNU PRILIKU NIJE ISKORISTILA

Sve u svemu, neodgovorno i netransparentno trošenje “narodnih para” nastavlja se i dalje. “Vlada je imala tri šanse da objasni nameravane politike i rashode koji iz njih proizlaze, ali nijednu priliku nije iskoristila. Prvo mesto je detaljni pregled rashoda po korisnicima, drugi je obrazloženje Zakona o budžetu, treći je programski deo obrazloženja budžeta kao gotovo nepregledni niz tabela sa objašnjenjima šta su programi, ciljevi i kriterijumi za merenje rezultata budžetskih korisnika. Nijednim slovom pomenute netransparentne pozicije nisu dotaknute, ni na jednom mestu na gotovo 1.000 strana celokupne budžetske dokumentacije. Da bismo ukazali na nedopustivi stepen ignorisanja desetina milijardi dinara poreskih obveznika, navešćemo da se u toj dokumentaciji našlo mesta za objašnjenje trgovinskih trendova u svetu, dinamike javnih prihoda i rashoda u prošloj godini, makroekonomskih projekcija MMF-a i Evropske centralne banke za Evropu i svet, pa čak i privremenog smanjenja stope PDV-a u Nemačkoj. Da nije reč o slučajnom propustu, sada je izvesno jer se praksa ponavlja. Naime, nakon nedavnog rebalansa budžeta za 2020. Fiskalni savet je ukazao na nedopustivu ležernost u budžetskom prikazu. ali to nije ispravljeno ni u aktuelnom predlogu budžeta za 2021. godinu”, konstatuje na kraju Fiskalni savet. Uzaman.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. decembar 2020.

Energetika, kočnica ili zamajac razvoja

Elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj

Intervju: Aleksandar Kovačević, energetski ekspert

Aleksandar Kovačević je jedan od dva autora analize energetskih politika zemalja Balkana, koju je Međunarodna Agencija za Energiju objavila 2008, i vodeći autor knjige “Zaglavljeni u prošlost: energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je objavio Program za razvoj Ujedinjenih nacija 2004. Obe knjige su izvršile znatan uticaj u oblasti formiranja energetskih politika i razvoju Ugovora o Energetskoj zajednici, kojem je Srbija pristupila još 2005.

Može li se danas za Srbiju reći da je energetski sigurna, bezbedna zemlja, ako takvo pitanje uopšte ima smisla?
Energetska bezbednost ima vise različitih aspekata. Može se posmatrati u kratkom, srednjem i dugom roku. Može se posmatrati u kontekstu različitih vidova energije. Isto tako, može se sagledati u kontekstu različitih scenarija privrednog razvoja. U makroekonomiji ovi se aspekti smatraju eksternim uticajima na ekonomiju jedne zemlje i retko se uzimaju u obzir u makroekonomskim modelima razvoja.

Šta to konkretno znači?
Svi su izgledi da je Srbija u kratkom roku i na zatečenom nivou ekonomske aktivnosti valjano snabdevena energijom. Time, međutim, niko nije zadovoljan. Stanovništvo bi želelo da troškovi energije budu manji, a prilike za zapošljavanje, plate i penzije znatno veće. Postoji i potreba da se poboljša komfor stanovanja i zdravstvene okolnosti u kojima stanovništvo živi. Ovo je, pored ostalog, povezano s pandemijom koronavirusa, gde postoji potreba da se znatno poboljša ventilacija u stambenim, javnim i komercijalnim objektima, što neminovno uvećava osetljivost energetskog sistema u odnosu na spoljne temperature. Videli smo, na primer, da je jedna značajna mera u zdravstvenim ustanovama tokom leta bilo otvaranje prozora i intenzivno provetravanje. Tokom zime ova strategija će imati i ozbiljnu energetsku dimenziju.
Dalje, u Srbiji se grade auto-putevi. Postoji pretpostavka da će se intenzitet korišćenja tih puteva uvećati s ciljem da se otvore ekonomske prilike za razne delove Srbije i tranzit robe i ljudi. Ovo implicira povećanje potrošnje energije u transportu. Zasad je korišćenje transportne infrastrukture sasvim nedovoljno. Sadašnjim obimom saobraćaja ne pokrivaju se ni direktni troškovi finansiranja i održavanja te infrastrukture. Za veći obim saobraćaja potrebno je i više energije.

Kakve su posledice na duži rok?
U dužim rokovima zatečeni sistem snabdevanja energijom nije održiv. Na primer, korišćenje ogrevnog drveta sada ograničava delovanje drvne industrije daleko ispod nivoa zaposlenosti i izvoza te industrije iz perioda osamdesetih godina prošlog veka. Imajući u vidu da je drvna industrija jedna od ključnih konkurentskih prednosti Srbije u Mediteranskom basenu, uočava se da ni ova situacija nije održiva.
Proces formiranja nacionalnog proizvoda ima neobično visoku materijalnu intenzivnost i veliku emisiju ugljen-dioksida po jedinici proizvoda. Drugim rečima, potrebno je pokrenuti veliku količinu materijala – zemlje, uglja, šljunka, peska, drveta… i emitovati veliki obim ugljen-dioksida da bi se ostvario nacionalni proizvod kojim niko nije zadovoljan. U konkurentskom okruženju Evropskog i Svetskog tržišta to nije održivo na iole duži rok.
Sadašnje stanje u energetici Srbije suočava se s fizičkim, političkim, pravnim i komercijalnim ograničenjima koja ga čine potpuno neodrživim već u srednjem roku od tri do pet godina. Ovo već sada vrši uticaj na investitore koji bi mogli biti zainteresovani za dugoročne investicije u različitim oblastima industrije i poljoprivrede. U tom periodu može doći i do problema sa sigurnošću snabdevanja, uz razne posledice koje iz toga mogu proizići.

CELOKUPNA ELEKTRIČNA ENERGIJA PROIZVEDENA IZ UGLJA NISKOG KVALITETA U SRBIJI, RADI ČEGA SE ISKOPA I PREMESTI PREKO 35 MILIONA TONA UGLJA I PREKO 100 MILIONA TONA JALOVINE GODIŠNJE, MOŽE SE PROIZVESTI IZ OKO 13 MILIONA TONA DRVENASTE BIOMASE

Mogu li se izdvojiti neke neuralgične tačke srpske energetike danas?
Formiranje nacionalnog proizvoda upotrebom energije nije dovoljno efikasno. Poznat je ovaj aspekt nedovoljne energetske efikasnosti. Srbija je preuzela da primeni odgovarajuće propise Evropske unije koji imaju za cilj uvećanje energetske efikasnosti korišćenja energije.
Problem u Srbiji je niska energetska efikasnost konverzije iz primarne u finalnu energiju. Srbija proizvodi premalo korisne toplote iz ogrevnog drveta, nedovoljno kvalitetne energije iz prirodnog gasa, nedovoljno korisne energije iz spaljivanja uglja, premalo ekonomskih vrednosti iz spaljivanja tečnih goriva i premalo komercijalne dobiti iz korišćenja hidroenergije.
Na primer, jedna tona dizel-goriva upotrebljena u rečno-morskom saobraćaju može da ostvari osamnaest puta veći transportni efekat u odnosu na drumski saobraćaj. Ako bi roba u transportu bila velike vrednosti, to bi moglo imati i srazmerno veći komercijalni rezultat.

Kako, dakle, energetika utiče na opšti ekonomski razvoj zemlje?
Ovi elementi ugrađeni u energetski sistem Srbije suštinski onemogućavaju ambiciozan ekonomski razvoj.
Otklanjanje ovih okolnosti zahteva komercijalne investicije u velikom obimu. Sa druge strane, postoji ceo set okolnosti koje ograničavaju investicije uopšte, a u energetici posebno.
Dakle, znatno poboljšanje upotrebe postojeće imovine nameće se kao hitni prvi korak da se situacija poboljša i stvore preduslovi za nove investicije.

Da li je energetska strategija Srbije dobro postavljena? Je li dnevna politika uopšte u skladu s tom strategijom?
Srbija ima zvaničnu Strategiju energetike do 2025, s projekcijama do 2030. Ova strategija je usvojena 2014, pre nego što je Srbija potpisala i ratifikovala Pariski Sporazum pri Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Sada je u toku izrada novog Prostornog plana Srbije sa važnošću do 2035. i izrada nove Klimatske i energetske strategije u kontekstu Ugovora o Energetskoj zajednici koji Srbija ima s nekoliko drugih zemalja i Evropskom unijom.
Dakle, promene energetske strategije su neizbežne i može se reći da su već u toku. Problem je koordinacija između različitih dokumenata, vremena važenja i konkretnih rešenja na terenu. Tu bi novi Prostorni plan Srbije mogao biti od velike koristi kao ključni koordinativni mehanizam koji sve druge elemente smešta u realni prostor. Dobro bi došla jedna industrijska energetska strategija za period do 2035. sa vizijom do 2050, koja bi se onda mogla razraditi u komercijalnim strategijama najznačajnijih energetskih preduzeća: EPS-a, Srbijašuma, Voda Vojvodine, Beogradskih elektrana, Srbijavoda, toplana u Nišu, Novom Sadu, Boru i nekim drugim gradovima, te fonda imovine Republike Srbije.

Da li je EPS danas zamajac ili prepreka razvoju proizvodnje energije u Srbiji?
EPS je po različitim kriterijumima najveće preduzeće u Srbiji. Tokom poslovne istorije to preduzeće je bilo u stanju da ostvari rezultate po kojima se isticalo u Evropskim razmerama. Na primer, rekonstrukcija energetske infrastrukture i funkcionisanje elektroenergetskog sistema posle rata iz 1999. svrstavaju ovo preduzeća u sam evropski vrh.
Nažalost, komercijalno delovanje ovog preduzeća ograničeno je tesnim okvirom koji mu postavlja njegov vlasnik – država.

Mnogo se u poslednje vreme govori o tome da je EPS najveći zagađivač u Evropi.
Elektroprivredna preduzeća u Evropi znatno su promenjena tokom prethodnih 15 godina. Obim zagađenja u odnosu na proizvedenu energiju svuda je znatno smanjen. Preduzeća su promenila odnos prema potrošačima. Njihova delatnost je bolje diversifikovana. Došlo je do promena vrednosti imovine u elektroenergetici: imovina, odnosno elektrane sa visokim intenzitetom emisije ugljen-dioksida izgubile su skoro svu vrednost, a neka druga imovina – na primer, znanje – uvećala je vrednost.
Razvoj EPS-a je u tom smislu usporen merama i potrebama fiskalne politike i sada je ovo preduzeće izloženo izuzetnom riziku, koji se dalje širi na celu privredu Srbije. Ukratko, obim emisija i zagađenja kritičan je komercijalni problem.

OGROMNA KOLIČINA ENERGIJE VISOKOG KVALITETA – OGREVNOG DRVETA, ELEKTRIČNE ENERGIJE I PRIRODNOG GASA – KORISTI SE ZA PROIZVODNJU TOPLE VODE I GREJANJE PROSTORA. ZEMLJA KOJA TO RADI PREDODREĐENA JE ZA SIROMAŠTVO

Kakva je budućnost termoelektrana u Srbiji?
Budućnost postojećih termoelektrana vrlo je ograničena, kako u smislu obima korišćenja tako i u smislu preostalog vremena rada. Vrednost ovih objekata skoro je potpuno izgubljena. Nedavno su pokušaji prodaje termoelektrana na lignit u Grčkoj, Bugarskoj ili Poljskoj uglavnom završili s vrlo niskim cenama iako svi ponuđeni objekti zadovoljavaju ekološke propise EU i nemaju problem nabavke goriva.
Srbija ne može biti izuzetak. Ključno pitanje je koliko se ekonomske vrednosti može izvući iz upotrebe ovih objekata u preostalom kratkom životnom veku. Odgovor na to pitanje opredeljuje budućnost EPS-a.
Sa druge strane, novi termoenergetski objekti treba da otvore nove perspektive razvoja.

Da li su hidropotencijali Srbije dovoljno iskorišćeni. Ima li tu prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete, ili su mini-hidroelektrane maksimum koji možemo da izvučemo?
Hidroenergetski potencijal Srbije je uglavnom iskorišćen u smislu izgradnje objekata za korišćenje raspoložive energije. Ima još malo prilika za izgradnju komercijalno održivih hidroelektrana srednjih ili velikih snaga. Najznačajniji objekti se nalaze u slivu Drine, na Savi i Dunavu. Njihova gradnja zahteva sporazum sa susednim zemljama.
Problem je komercijalno korišćenje postojećih objekata. Ti objekti mogu dati daleko veći finansijski rezultat. To, međutim, zahteva krupna organizaciona i prostorna podešavanja u Srbiji. Na primer, već decenijama se sistem Dunav – Tisa – Dunav ne posmatra kao hidrenergetski resurs strateškog značaja, pa se i ne koristi u tom kontekstu.

A mini-HE?
Male hidroelektrane su u ovim strateškim pitanjima sasvim marginalne. U pojedinim slučajevima ovi objekti mogu biti ozbiljan problem za postojeće velike hidroelektrane.
Ogroman gubitak gustine šuma na obraslom šumskom zemljištu u Srbiji u prethodnih 28 godina već je doveo i dovodi do promene vodnog režima na svim kritičnim objektima i smanjenja komercijalne vrednosti proizvedene energije. Da se razumemo, približno ista količina vode prolazi kroz elektranu, ali u režimu koji je znatno manje pogodan za proizvodnju energije i valorizaciju raspoloživog kapaciteta akumulacionih jezera.
Sledeće pitanje je sposobnost EPS-a da ovu visoko vrednu energiju upotrebi na Evropskom tržištu. Srbija je suviše mala da bi postojeći objekti ostvarili svoj puni ekonomski i strateški efekat.
Moglo bi se reći da je način korišćenje postojećih hidroenergetskih objekata u Srbiji, i politički i strateški, jedno od ključnih pitanja eventualnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Ovo pitanje bi trebalo da opredeli trgovinske odnose sa Unijom i da znatno utiče na položaj Srbije kada ili ako se nadje u Uniji.

POTENCIJAL SOLARNE ENERGIJE U SRBIJI VEĆI JE PO JEDINICI TERITORIJE OD EVROPSKOG PROSEKA

Dakle, ima li u Srbiji prostora za nove velike poduhvate, tj. energetske kapacitete?
Da. Ima i prostora, i znanja, i sposobnosti, i potrebe.
Može se reći ovako: komercijalne investicije u velike energetske objekte su ono što treba da nosi razvoj Srbije u narednih 10 godina znatno više i znatno efikasnije nego što su investicije u puteve i zgrade činile u prethodnoj deceniji.

Kakva može da bude uloga prirodnog gasa u Srbiji?
Vrlo velika, ali na potpuno drugi način od onoga kako se prirodni gas sada koristi. U ovom trenutku korišćenje prirodnog gasa izuzetno je neefikasno i produkuje vrlo malu ekonomsku vrednost.
Cena direktnog korišćenja prirodnog gasa za grejanje je ne samo ono što se plaća za uvoz gasa već i izgubljena zaposlenost i izgubljen nacionalni proizvod.
Gas je gorivo visokog ekonomskog potencijala koje može biti korišćeno u industriji, transportu i proizvodnji električne energije. Svaki kubni metar gasa spaljen radi proizvodnje tople vode ekonomski je gubitak čije razmere daleko prevazilaze cenu samog gasa.
U ovom smislu naročito se ističe ekonomski potencijal tečnog ili komprimovanog gasa koji se u Srbiji veoma malo koriste.

Kakvi su potencijali Srbije u zelenoj energiji – biomasa, sunčeva energija, koliko može da bude učešće ovih izvora energije u ukupnoj proizvodnji?
Pretpostavljam da su koristi energije vetra sada nesporne i svima poznate. Potencijal vetra u Srbiji srazmeran je teritoriji i geografskom položaju. Potrebno je da energetski sistem bude tako koncipiran da omogući korišćenje tog raspoloživog potencijala, bez obzira na to što on nije uporediv s potencijalom zemalja koje imaju izlaz na more i manji je od Evropskog proseka po jedinici teritorije.
Slična je situacija s potencijalom solarne energije. On je veći po jedinici teritorije od Evropskog proseka, ali je i ovde potrebno poboljšati sistemske pretpostavke za korišćenje raspoloživog potencijala.

RAZVOJ EPS-A JE U TOM SMISLU VRLO USPOREN MERAMA I POTREBAMA FISKALNE POLITIKE I SADA JE OVO PREDUZEĆE IZLOŽENO IZUZETNOM RIZIKU KOJI SE DALJE ŠIRI NA CELU PRIVREDU SRBIJE

Potencijal proizvodnje i upotrebe biomase za energetske svrhe znatno je povoljniji od Evropskog proseka. Može se reći da je to jedna od ključnih konkurentnih prednosti Srbije u oblasti energetike i industrije. Geografski položaj, kvalitet zemljišta, raspoloživost vode, transportni sistem, tehnička znanja u Srbiji omogućavaju korišćenje energije biomase u velikim razmerama, daleko iznad onoga što se može postići u ostalim Evropskim zemljama, srazmerno veličini.
Evo jednog poređenja: uz znanja koja su sada raspoloživa, celokupna električna energija proizvedena iz uglja niskog kvaliteta u Srbiji, radi čega se iskopa i premesti preko 35 miliona tona uglja i preko 100 miliona tona jalovine godišnje, može se proizvesti iz oko 13 miliona tona drvenaste biomase. To je približno proizvodnja zasada topole i drugih sličnih vrsta na oko 750.000 hektara, od čega oko 130.000 hektara već postoji. To je pak približno obim nekorišćenog zemljišta shodno nedavnom popisu poljoprivrede i šumarstva i analizi Dr Miladina Ševarlića sa Zavodom za Statistiku Srbije. Ova proizvodnja bi zaposlila približno onoliko ljudi koliko je sada zaposleno u proizvodnji uglja, ali bi njihova produktivnost drastično porasla. Produktivnost se, dakle, meri obimom korisne energije, a ne količinom materijala.
Posledica ovakve promene bila bi mnogostruko manja materijalna intenzivnost privrede Srbije, eliminacija emisije ugljen-dioksida i svih rizika za međunarodni položaj zemlje i spoljnu trgovinu koji iz toga proizilaze.

Da li bi trebalo ukinuti feed-in tarife?
Ugovorene feed-in tarife se ne mogu ukinuti bez štete za poziciju zemlje u odnosu na buduće komercijalne investitore. Mislim da su feed-in tarife već svuda prevaziđene kao vid podrške investicijama.
Ostaje platežno sposobna tražnja kao ključni mehanizam na kojem se investicije zasnivaju. Platežno sposobna tražnja u energetici zavisi od sposobnosti privrede da svrsishodno koristi energiju radi proizvodnje i uvećanja nacionalnog proizvoda. To je glavni problem u Srbiji, gde se energija vrlo slabo koristi. Ogromna količina energije visokog kvaliteta – ogrevnog drveta, električne energije i prirodnog gasa – koristi se za proizvodnju tople vode i grejanje prostora. Zemlja koja to radi predodređena je za siromaštvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. oktobar 2020.

Očarani razočaranjem

Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće

Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.

Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.

Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.

Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.

Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.

Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.

Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.

I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.

A zapravo nas jedino Evropa i hoće.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 15. oktobar 2020.

Neću stati dok mafija ne ode sa vlasti

Države kao zaštitnice građana više nema, dobili smo Levijatan. Ipak, ovaj sistem neće još dugo, smatra naš sagovornik

Vojin Rakić, šef UNESCO Katedre za Evropu i Srbiju

Vojin Rakić, filozof po obrazovanju, doktorirao u Americi, živeo je mirnim profesorskim životom naučnog radnika, direktora Centra za bioetičke studije, sve dok se nije usudio da u javnost izađe sa poraznom analizom ponašanja vlasti u Srbiji tokom korone i da predsednika Vučića pozove da u TV duelu objasni postupke i podatke tokom “prvog pika” epidemije. Onda je bio izložen pravoj hajci preko režimskih medija. Što je najgore, ne samo on nego i njegova deca.

Ovih dana prorežimski mediji protiv vas vode pravu harangu. Kako se oseća čovek kad se iznenada nađe usred nečeg takvog?
Loše, ali samo iz jednog razloga: moja dečica nisu zaslužila da budu provlačena kroz režimske tabloide, posebno ne putem brutalnih laži.
Osim toga, odlično se osećam. Kada režimsko javno glasilo u današnjoj Srbiji objavi nešto protiv nekog ko je bio kritičan prema režimu, to je za tu osobu velika pohvala. Posebna je pohvala kada nekog “provuku” kroz režimski tabloid. I čovek ispodprosečne inteligencije zna da režimski tablodi imaju problem da napišu bilo šta što je istinito.
Moje ime i prezime nedavno je čak dospelo u naslov koji skoro da se proteže od leve do desne margine naslovne strane Politike. Naravno, u negativnom kontekstu. Nisam ni sanjao da ću postati neprijatelj režima broj jedan.

Taj tekst izazvao je posebne reakcije.
Koliko je naslov u neskladu sa samim tekstom u Politici, vidi se kada se taj tekst pročita. Neistinu da se UNESCO ogradio od mene, za koju Politika ne navodi nikakav izvor – osim “UNESCO” – te ako nema izvora informacije moglo bi se zaključiti da je Politika svom tekstu dala gebelsovsko lažljivi naslov, lično je morao zvanično da demantuje šef Svetske UNESCO katedre prof. dr Amnon Karmi. A morao je da demantuje i ostale izmišljotine o mojoj ulozi u UNESCO koje su plasirali režimski mediji. Kao ključno u tom pismu se navodi da je Vojin Rakić šef UNESCO Katedre za Evropu koja ima 40 sekcija, da UNESCO katedra za Srbiju postoji, te da je Rakić njen šef, što sve znači i da se ne predstavlja lažno, za šta je optužen.

AKO OVI NESREĆNICI POKUŠAJU DA ME FIZIČKI OSUJETE U TOME, UBISTVOM ILI HAPŠENJEM, UVERAVAM IH DA NI TIME NEĆE SPREČITI OSLOBOĐENJE SRBIJE

Srećom, ako se tako može reći, niste usamljeni na toj poziciji.
Ne radujem se što je neko drugi prošao kroz patnju. Mnoge ljude to pogodi, posebno što Vučić ima jedinstven manir da kroz tabloide provlači maloletnu decu onih koji su mu se zamerili.
Lično smatram da je “provlačenje” dece političkih protivnika kroz tabloide manir ne samo moralno posrnulih već i velikih kukavica. Ja sam već na novinarsko pitanje da li znam kako je Vučić reagovao na moj poziv njemu na TV duel odgovorio da imam pouzdanu informaciju da je najbližim saradnicima rekao da treba da me “provuku” kroz tabloide. To se nedelju dana kasnije i dogodilo sa mnom i mojom maloletnom decom. Sada Vučić verovatno pokušava da utvrdi ko je “krtica” u njegovim redovima. Takođe, moj saradnik zna veoma osetljive pojedinosti o Vučićevom intimnom privatnom životu, uključujući veoma bizarne detalje vezane za njegov odnos prema svojim ženama i deci. No, ja to nikada ne bih zloupotrebio. Vučićeva deca su nedužna. U decu i u svaku drugu porodičnu intimu se ne dira.

Uzrok tih napada su vaši nalazi da je u Srbiji epidemija zloupotrebljena za jačanje represije, odnosno vlasti. O čemu je reč?
UNESCO katedra za bioetiku za Evropu kojom rukovodim radi veliko naučno istraživanje o tome koliko su ograničavanja slobode građana bila proporcionalna pretnji covid-19 po javno zdravlje. Na moju ličnu veliku žalost, nalaz je da jedino u Srbiji neke represivne mere koje su uvedene nisu imale nikakve veze s pandemijom već s potrebom da se ojača autokratska vlast. Ima više primera, a jedan od njih je da su ograničene medijske slobode, te da su novinari čak i hapšeni zbog istinitog izveštavanja o stanju u bolnicama, na primer Ana Lalić. Građani su hapšeni zbog “širenja panike”. Zapravo, Vučić je počeo, potpuno protivzakonito da hapsi ljude zbog verbalnog delikta. Ta praksa vratila se prvi put posle osamdesetih godina prošlog veka.

DOVOLJAN RAZLOG ZA PONIŠTENJE IZBORA JE SNIMAK ŽENE KOJA ISPUNJAVA TUĐE GLASAČKE LISTIĆE

Još jedan zaključak iz tog istraživanja jeste da su u Srbiji podaci o epidemiji lažirani. Šta ste tačno utvrdili?
U našem istraživanju se pokazalo da postoji izvesna nesrazmera između broja umrlih u odnosu na broj zaraženih u nekim zemljama sa sličnim epidemiološkim situacijama i sličnim zdravstvenim sistemima. Belgija je posebno iskakala od okolnih zemalja sa četiri procenta više umrlih po zaraženom stanovniku. Ispostavilo se da je Belgija računala kao smrtne slučajeve od covida-19 sve one koji su umrli, a bili pozitivni na covid-19. Druge zemlje su koristile medicinske protokole koji su komplikovaniji.
No, u Srbiji je razlika između zvaničnih podataka (onih za javnost) i BIRN-ovih podataka (onih istinitih) čitavih 300 odsto. Tu diskrepanciju niko nije ni demantovao ni objasnio. Jasno je da su se vodile duple evidencije, jedna istinita i jedna lažna (ova druga za građane).

I posle toga počela je hajka. Kako uopšte vidite političku situaciji u Srbiji nakon izbora.
U maju su naglo relaksirane inače veoma rigorozne mere, s namerom da se održe izbori. To je dovelo do rasplamsavanja pandemije i do više stotina smrtnih slučajeva. “Izbori” su uspešno bojkotovani od najrelevantnijih opozicionih stranaka. No, čak i kao takvi, bili su falsifikovani. Dovoljan razlog za poništenje izbora može biti onaj snimak žene koja ispunjava tuđe glasačke listiće ukoliko se dokaže da je vladajuća “partija” stajala iza toga.
Sada nemamo legitimnu Skupštinu, nelegitimni poslanici će odabrati nelegitimnu Vladu, koju će činiti nelegitimni ministri. Prema tome, imaćemo jednog čoveka koji će imati svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Većinu sudova je već odavno stavio pod svoju kontrolu, tako da imamo klasičan primer autokratskog režima. Države kao zaštitnice građana više nema – dobili smo Levijatan. Zbog svoje vanvremenosti i bizarnosti, taj sistem verovatno neće dugo opstati.

DANAS JE ZA ČOVEKA NAJVEĆA POHVALA KADA GA “PROVUKU” KROZ REŽIMSKE TABLOIDE

Porast nasilja režima nad građanima, osim socijalno-političke, ima i ekonomsku dimenziju. Represija je, naime, po vašem mišljenju praćena pljačkom nacionalnih resursa?
Mafija koja se sastoji od paradržavnih formacija koje su zamenile državu naravno da ima izraženu strast prema sticanju novca. Pošto ne znaju kako se stiče ozbiljniji novac na uobičajen način – o čemu svedoče njihove diplome, od kojih su neke čak i falširane – oni pribegavaju krađi. Poznata je pljačka nacionalnih resursa i ne bih elaborirao šta je sve pokradeno. Važno je da jednog dana budu prinuđeni da sve što su pokrali vrate građanima Srbije.
Ove pljačke nacionalnih resursa su veleizdajničkih razmera i dodatno kompromituju ovu zemlju u svetu. A ono što Vučić čini jeste da one koji na to ukažu, želeći da pomognu građanima ove zemlje, preko svojih medija prikazuje kao izdajnike i one koji blate Srbiju.

Oslobođenje Srbije

Predsednik ste Centra za razvoj liberalizma. Liberalizam je, međutim, pod firmom neoliberalizma, na lošem glasu u Srbiji.
Ja pojam liberalizma koristim ne u smislu neoliberalizma, kao što se čini u nekim evropskim zemljama, ili levičarenja – što denotira ovaj pojam u SAD – već u izvornom, filozofskom smislu. Donekle Hobz, a svakako Lok i Ruso, bili su prvi liberali u tom smislu.
Kada govorimo o političkom liberalizmu, liberalna država po mojoj meri trebalo bi da se upliće samo tamo gde je neophodno, s tim što ta neophodnost uključuje negovanje jednakosti svih u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i jednakost mogućnosti svih kada je osnovno i srednje obrazovanje u pitanju. Ipak, takav liberalizam negovao bi individualne slobode, a i oslobodio bi građane naduvanog oporezivanja.
Razume se, ova pitanja u Srbiji će tek doći na red kada se ponovo uspostavi država i zameni mafiju koja sada vlada zemljom. Garantujem da neću stati dok se to ne dogodi. Nezavisno od institucije koju budem zastupao, neću se zaustaviti dok građani Srbije ne ostvare svoje prirodno pravo na slobodu, dostojanstvo i pravdu – pravo koje su svi ljudi dobili rođenjem. A ako ovi nesrećnici pokušaju da me fizički u tome osujete, ubistvom ili hapšenjem, uveravam ih da ni time neće sprečiti oslobođenje Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Nasilje je u Srbiji postalo pravilo

Šta rade državni organi zaduženi za zaštitu pravnog poretka – policija, tužilaštvo, sudstvo; rade li oni za dobro građana ili su u funkciji vlasti

Intervju Sofija Mandić, CEPRIS

Nasilje u Srbiji poprima sve raznovrsnije i brutalnije forme. Građanina izgleda više nema ko da štiti. Sofija Mandić je ne samo članica Centra za pravosudna istraživanja nego i već istaknuti aktivista na polju zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda. Više nego dovoljno razloga za razgovor.

Vidite li vezu između toga da jedan mladić udari i teško povredi drugog mladića zato što mu se ne dopadaju njegovi politički stavovi i toga da direktor državne firme uzima mikrofon i onemogućava konferenciju za štampu opozicione političarke na javnom prostoru?
Naravno, smatram da postoji veza. Direktor svakako nije telefonirao mladiću iz Novog Sada i rekao mu da se fizički obračuna s političkim neistomišljenikom. Reč je o tome da je verbalno i fizičko nasilje u javnom prostoru već godinama pravilo, a ne izuzetak, i da se na taj način podstiče i ohrabruje.
Kada govorimo o manama našeg društva i lošem ponašanju pojedinaca, čini mi se da često zanemarujemo i zaboravljamo moć liderstva. Oni koji su na odgovornim funkcijama mogu nas svojim ponašanjem podstaći na dobre i loše stvari. Ako više od osam godina, uzmimo samo period u kojem je SNS s koalicionim partnerima na vlasti, sa liderskih pozicija vidimo ućutkivanje, prekor, pretnje, verbalne i fizičke obračune, onda nam je jasno da je to model koji će članovi zajednice u jednom momentu doživeti kao uobičajen i prihvatljiv. Ako svemu tome dodamo i da je takvo ponašanje u većini slučajeva nekažnjeno, onda rasplamsavanje nasilja na svim nivoima ima jasne uzroke.

Govori li nam to, uz obilje drugih slučajeva u poslednje vreme, da se nasilje opasno širi Srbijom?
Naravno, to je očigledno. Ne samo u uskopolitičkoj sferi. Nasilje se preliva i na druga mesta, recimo ponašanje u saobraćaju, na ulici, u poslovnom okruženju. Sledeći vidljive primere, ljudi će nasilje često videti kao efikasno i brzo rešenje svog problema. Ako gotovo sve institucije funkcionišu na takav način – tolerišu nasilje i same ga primenjuju – onda pojedinac koji to ne prihvata ostaje usamljen u svom pacifizmu. Takvi se ovde nazivaju pogrdnim imenima.
Što su duže institucije u ovom stanju, to su veće šanse da će ljudi posustati i reći – nisam za ovaj metod, ali ako to svi rade, zašto ne bih i ja. Uostalom, nemam drugi način da se zaštitim. To je razarajuća moć nasilja.

USTAVNI SUD JE ODLUČIO DA NE ODLUČI. TIME JE JASNO POSLAO PORUKU O SVOJOJ TRENUTNOJ ULOZI. U SRBIJI PRAVNI POREDAK NE POSTOJI

Kakva je u svemu tome uloga državnih organa. Da analiziramo malo ponašanje onih koji su upravo zaduženi za održavanje javnog reda i mira, za zaštitu ljudskih sloboda i prava, drugim rečima, za uspostavljanje i vladavinu zakona, a ne bezakonja. Da počnemo od policije. Kako vidite njenu ulogu?
Policija je deo izvršne vlasti i radi pre svega u njenom interesu. Ovo je ne samo faktičko stanje već je formalno uspostavljeno usvajanjem Zakona o policiji, koji je proširio operativna policijska ovlašćenja ministra i političkog dela ministarstva unutrašnjih poslova. Istovremeno je marginalizovao mogućnost profesionalnog i samostalnog upravljanja policijom.
Prisetimo se samo intervencije policije tokom lokalnih izbora u Lučanima ili situacije u kojoj ministar unutrašnjih poslova prebrojava opozicione demonstrante ili odbija da postupi po nalogu tužilaštva u slučajevima u kojima to nije u interesu vlasti. Time dobijamo makar delimičnu sliku o ulozi policije u sistemu. Kruna ove slike je, naravno, policijska brutalnost primenjena tokom protesta u julu ove godine u Beogradu.

Predviđa se i širenje komunalne policije tako što bi mogle da je formiraju i opštine. Šta mislite o tome, kao i o svrsishodnosti te navodno komunalne policije uopšte, koja se najmanje bavi komunalijama?
Ova mogućnost već je uspostavljena usvajanjem Zakona o komunalnoj miliciji 2019. Još u postupku usvajanja zakona pisala sam o tome da, gledajući ovlašćenja komunalne milicije i način na koji se upravlja zemljom u celosti, možemo osnovano da sumnjamo da je ideja vodilja bila zapošljavanje stranačkih kadrova i stvaranje partijske policije. Kao najspornija rešenja svakako vidim mogućnost audio i video nadzora koji sprovodi milicija, bez obaveštavanja o ovakvim aktivnostima, pretres vozila, upotrebu suzavca i privođenje na informativni razgovor. Vrlo je neobična strategija uspostavljanja komunalnog reda ovim sredstvima.

A tužilaštvo, jedan ste od najoštrijih kritičara rada državne tužiteljke Zagorke Dolovac, zašto?
Jesam, ali kada kritikujem – a to obično činim tekstovima objavljenim u Peščaniku – ja kritikujem pre svega način postupanja, a ne određenu osobu. Zagorka Dolovac je samo personifikacija tužilaštva koje je politički instrumentalizovano, pasivno, čiji se nosioci funkcija predlažu i biraju u Vladi i Narodnoj skupštini. Dolovac za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Kada imate vladajuću većinu koja je bez skrupula, onda imate i takvu republičku javnu tužiteljku. Dakle, moja kritika nije lične prirode, ali ima ime i prezime. Smatram da je u redu da svako bude odgovoran za način na koji radi ili ne radi svoj posao.

AKO VIŠE OD OSAM GODINA SA LIDERSKIH POZICIJA VIDIMO UĆUTKIVANJE, PRETNJE, VERBALNE I FIZIČKE OBRAČUNE, ONDA NAM JE JASNO DA JE TO MODEL PONAŠANJA KOJI ĆE ČLANOVI ZAJEDNICE U JEDNOM MOMENTU DOŽIVETI KAO UOBIČAJEN I PRIHVATLJIV

Ne bi bilo fer ne pomenuti tužioce koji se bore za očuvanje dostojanstva profesije. Kako oni prolaze kod vlasti?
Prolaze loše – kroz disciplinske postupke, bivaju subjekti besmislenih krivičnih prijava, tabloidnih napada. Dovoljno je da kažete da nešto u sistemu nije u redu i da dobijete jasnu poruku – i vi i vaše kolege – da se za takve stavove i izjave danas plaća visoka cena. Najteži “prekršaj” je, čini se, kada tužilac ili zamenik tužioca javno propagira nezavisnost tužilaštva. Iako je za ovakvu promenu potrebna temeljna reforma tužilačkog sistema, koju mora podržati i vladajuća većina, sama ideja o tome budi gotovo iracionalni bes izvršne vlasti.

Posebno su veliki pritisci na sudstvo. Imali smo prilike da slušamo grube napade najviših političkih funkcionera na sudstvo, tačnije, na pojedine sudije koje su im najviše trn u oku.
Sudije i tužioci su u sličnom položaju. Sudije formalno u nešto boljem, pre svega zbog načina izbora i stalnosti mandata. Ali, kao i u tužilačkom slučaju, svaka izjava koja ukazuje na pritiske na sudstvo, na to da je neko zakonsko rešenje loše ili protivno našim međunarodnim obavezama ili ukazivanje da sudstvo jeste i mora biti treća grana vlasti, konkretnu osobu izlaže pretnjama, napadima, javnom etiketiranju. To je poruka za ostale koji – srećom po izvršnu vlast – u značajnoj većini ćute.

Kako biste prokomentarisali rad Ustavnog suda koji treba da ocenjuje ustavnost postupaka vlasti?
Slučaj koji ste pomenuli posebno je zanimljiv jer je postupak uvođenja vanrednog stanja regulisan isključivo Ustavom, i to prilično preciznim ustavnim normama. Ustavni sud, kao što znamo, tokom vanrednog stanja uopšte nije zasedao, a kada je ono okončano, odbačeno je više inicijativa za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja jer je sud smatrao da nema osnova za pokretanje postupka povodom inicijative, odnosno da se uopšte ne radi o relevantnom ustavnopravnom pitanju. Koliko je ovo zaista bilo važno pitanje znaće svaki građanin, ali ne i Ustavni sud. On je odlučio da ništa ne odluči – tako bismo to najkraće mogli opisati. Time je jasno poslao poruku o svojoj trenutnoj ulozi.

Ako bismo sad hteli da napravimo neki rezime, odnosno damo opštu ocenu pravnog poretka u Srbiji, kakav bi bio vaš sud?
Moj sud bi bio da u Srbiji ne postoji pravni poredak, ako ga shvatamo kao vladavinu prava, a ne vladavinu pojedinaca. Vladavina prava – čak i prema domaćem Ustavu – podrazumeva slobodne i neposredne izbore, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, podelu vlasti, nezavisnu sudsku vlast i povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Čini mi se da je jasno da smo sve zadate parametre izgubili i da će jednom, kada za to dođe vreme, ovaj poredak morati da se gradi iz početka, od temelja. To je težak i neizvestan posao, ali neminovan.

ZAGORKA DOLOVAC JE SAMO PERSONIFIKACIJA TUŽILAŠTVA KOJE JE POLITIČKI INSTRUMENTALIZOVANO, PASIVNO

Dakle, stanje u pravosuđu je sve gore iako imamo sve više institucija koje o tome, navodno, brinu. Jedna od njih je Pravosudna akademija. Kako vidite njenu ulogu.
Pravosudna akademija je u ovom trenutku institucija za obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Način njenog funkcionisanja i upravljanja ne razlikuje se bitno od onih koje vidimo kod drugih državnih organa o kojima smo već razgovarali.
To zbog čega se u javnosti u jednom trenutku mnogo više pričalo o Pravosudnoj akademiji nego uobičajeno uzrokovano je idejom Ministarstva pravde da Akademija bude jedina ulazna stanica za izbor novih sudija. Ovo bi predstavljalo još jedan prethodni filter pri izboru sudija i zbog toga je ovo rešenje naišlo na kritike. Međutim, promena Ustava, pa samim tim i ovo predloženo rešenje, zasad je odložena, do daljnjeg.

Zašto ćute pravni fakulteti?
Pravni fakulteti, kao i drugi fakulteti, ćute kao kolektiviteti. Međutim, u akademskoj zajednici, pa i na pravnim fakultetima sve je više pojedinaca koji istupaju onda kada smatraju da su ugrožena osnovna pravila profesije. Kako ranije nismo imali ni to, moglo bi se reći da ipak napredujemo. Dug je put do kolektivnih reakcija fakulteta i univerziteta jer većina ljudi koji njima rukovode ili su u njima zaposleni smatraju da rade jedan običan državni posao. Na državnom poslu, naravno, nije poželjno “talasati”.

Brojne afere ostale su nerazjašnjene do dana današnjeg. Pomenuću dve. Prvo – Savamala. Šta mislite o tome?
Hercegovačka ulica je bespravno srušena zbog projekta iza kojeg stoji vladajuća stranka. Mislim na Beograd na vodi. Za neodazivanje policije na poziv građana uslovno je osuđen policajac nižeg ranga. Stvari će ostati takve dok se vlast ne promeni jer ona naprosto neće istraživati i kažnjavati samu sebe. To neće uraditi ni policija ni tužilaštvo, i to je savršeno jasno.

Drugo je ubistvo Olivera Ivanovića. Vučić je odmah obećao da će ubice biti uhapšene. To se nije dogodilo, zašto?
Prvi veliki problem je što je Vučić bilo šta obećavao – istrage nisu u opisu njegovog posla. To zaista treba ponavljati dok ne usvojimo. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto – Vučić ne može nikoga da hapsi i nikome da sudi iako bi to očigledno želeo.
Drugi veliki problem je što je predsednik javno zaštitio jednog od osumnjičenih za ovo ubistvo koje traže kosovske vlasti. Mislim da taj istup govori sam za sebe i ne traži nikakva dodatna tumačenja.

DUG JE PUT DO KOLEKTIVNIH REAKCIJA FAKULTETA I UNIVERZITETA JER VEĆINA LJUDI KOJI NJIMA RUKOVODE ILI SU U NJIMA ZAPOSLENI SMATRAJU DA RADE JEDAN OBIČAN DRŽAVNI POSAO. NA DRŽAVNOM POSLU, NARAVNO, NIJE POŽELJNO “TALASATI”

To ubistvo je, naravno, bilo političko, ekstreman vid političkog nasilja kojeg je, uzgred, bilo mnogo u poslednjih dvadesetak godina, i sada smo svedoci sve jačeg političkog nasilja ne samo nad političkom opozicijom nego i nad običnim građanima. Šta mislite dokle će to da ide?
Žao mi je što ću biti pesimistična, ali ići će do samog kraja. Nedavno je, istorijski gledano, predsednik Vlade ubijen u dvorištu svog radnog mesta. Dakle, brutalno političko nasilje je deo naše moderne političke istorije.
Mislim da svako ko danas javno istupa i govori, mnogo rizikuje. Rizikovao je i Ivanović, rizikuje i svaki lokalni aktivista. Od toga smo i započeli naš razgovor. Odluka o borbi protiv sistema ili pak čekanju da se nešto samo od sebe dogodi odluka je o tome želimo li da živimo poniženi ili u riziku da ćemo snositi posledice za svoje stavove. U ovako nasilnom društvu to je zaista teška odluka i, koliko god uticala na opšte stanje u društvu, suštinski je vrlo lična.

Razgovarao Mijat Lakićević; Foto Đurađ Šimić
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Potera za pozitivnom nulom

Zvanične prognoze, među ostalim i MMF-a, govore da će Srbija ove godine imati pad BDP-a od oko tri odsto; predsednik Vučić ipak očekuje da će Srbija biti na nuli

Politička ekonomija

Da se u Srbiji pod Vučićem standard znatno popravio, govore i nedavni protesti prilikom konstituisanja novog saziva Narodne skupštine. Nezadovoljni građani gađali su poslanike paradajzom i jajima, ali to nije bio truo paradajz niti su bila pokvarena jaja kao za vreme žutih nego zdrav paradajz i sveža jaja. “A” klase.

NAPREDNJAČKI STROJ: Uprkos tom velikom uspehu, na predsedniku se ne vidi radost. Najbolji primer za to je prošlonedeljna (petak, 7. avgust) konferencija za štampu. Najavljena je kao “predstavljanje planova i programa za budućnost Srbije”, ali je Vučić najviše govorio o prošlosti. Istina, i iz odnosa prema prošlosti može se videti šta (nam) donosi budućnost, a sudeći po Vučićevim rečima, više će nam odneti nego doneti. Bio je to govor star na prvi pogled jedno 30, a zapravo 300 godina.
Što je posebno zanimljivo, tako se doimao i Vučić. Ranije, u sličnim situacijama, dok je najavljivao da će Srbija biti lider, regionalni svakako, a možda i evropski, po tempu rasta i razvoja Vučić je delovao bodro i čilo, prosto je zračio entuzijazmom i samopouzdanjem. Sada je, obećavajući da će Srbija imati najmanji “negativan rast” u Evropi ili da će on biti “čak oko nule”, delovao nekako smoreno. Ispražnjeno. Nije to više bio onaj Vučić.
Ne treba, međutim, niko da se raduje, odnosno plaši zbog toga. I ne treba misliti da se Vučićevoj vladavini bliži kraj. On je u proteklih pet-šest godina stvorio moćan partijski stroj koji već, kao u onim sajens-fikšn filmovima o (odmetnutim) mašinama, počinje da se kreće po svojim sopstvenim pravilima i koji više ni sam Vučić, i kad bi hteo, ne bi mogao da zaustavi. I koji, štaviše, i njega samog kad zastane gura napred. Na kraju tog puta je, doduše, politička provalija, ali koliko je taj put dugačak, tj. kratak, niko ne zna.

NEDAVNO SU GRAĐANI POSLANIKE GAĐALI PARADAJZOM I JAJIMA, ALI TO NIJE BIO TRUO PARADAJZ NITI SU BILA POKVARENA JAJA KAO ZA VREME ŽUTIH NEGO ZDRAV PARADAJZ I SVEŽA JAJA. “A” KLASE

STATISTIKA NAŠA DIKA: No, da se vratimo Vučićevom obećanju, odnosno, sasvim precizno govoreći, njegovom “očekivanju” da će ove godine Srbija zabeležiti “pozitivnu nulu”, odnosno izbeći pad bruto domaćeg proizvoda. Zanimljivo je, da napravimo ovde malu digresiju, da je svih proteklih godina Vučić “očekivao” veću stopu rasta od zvaničnih prognoza i da na kraju njegova očekivanja nikada nisu bila izneverena. Uvek bi stopa rasta, makar za neki deseti deo procenta, bila iznad predviđanja stručnih tela i pojedinaca.
Da li će ovog puta predsednik (takoreći svega) omanuti? Ekonomisti opet upozoravaju da će biti vrlo teško ispuniti Vučićevu želju. Ne samo zato što je u prvom polugođu zabeležen pad BDP-a od 1,5 odsto (rast u prvom tromesečju od pet, a pad u drugom od 6,5 odsto) nego pre svega zato što je u drugom polugođu zabeležen izuzetno visok rast – 4,8 odsto u trećem i čak 6,2 odsto u četvrtom kvartalu. Dakle, u drugom polugodištu bi trebalo ostvariti rast veći za onoliko koliko je iznosio pad u prvom, tj. za 1,5 odsto. Što bi i da nema korone – a ona je prisutna i u trećem kvartalu – bilo izuzetno teško.
Pri tome još ekonomisti upozoravaju da je prošlogodišnje visoko povećanje BDP-a rezultat pre svega rasta u građevinarstvu – 36 odsto u trećem i neverovatnih 48 odsto u četvrtom kvartalu. Ali upravo zbog tih i takvih podataka ne isključuje se mogućnost da predsednikova “očekivanja” ipak budu ispunjena. Naime, i tada su iznošene sumnje u validnost zvaničnih podataka. Jer, primera radi, podseća se da je taj uzlet građevinarstva objašnjavan izgradnjom Južnog toka, ali da u Bugarskoj, koja takođe gradi taj gasovod, takvog rasta ni približno nema. Pored toga, podseća se da podatak o padu BDP-a daleko manjem od prvobitno očekivanog (6,5 umesto 14 odsto) baziran na takozvanoj “fleš” proceni, koja je upravo u julu prošle godine – ukinuta. Nakon dugogodišnje prakse, dakle, pre 12 meseci ta brza “blic” procena prvi put nije saopštena zbog, kako je zvanično rečeno, nepouzdanosti. U stručnoj javnosti je, međutim, to protumačeno kao nezadovoljstvo činjenicom da su stope rasta bile ispod proklamovanog (2,6 u prvom i 2,9 u drugom kvartalu 2019, umesto “zacrtanih četiri odsto) nivoa. I sve dosad, dakle punih godinu dana, te fleš procene nisu ni objavljivane. A sada je odjednom, i to u sasvim vanrednim okolnostima, ona rehabilitovana kao neupitno merodavna.

PRE SAMO MESEC DANA ALEKSANDAR VUČIĆ JE TVRDIO KAKO DRŽAVA NEMA ĆUP SA ZLATOM, A SADA SE PONAŠA KAO DA JE PRONAŠAO ZLATNI RUDNIK

U vezi sa ovim, još jedna “napomena”. Predsednik Vučić, naime, u svojim javnim istupima, obavezno ističe kako saopštava podatke Eurostata, pokušavajući da im tako obezbedi dodatnu objektivnost i legitimitet. U stvari, Eurostat nema nikakve svoje posebne podatke nego samo objavljuje ono što mu dostavi statistika Srbije, ne podvrgavajući ih nikakvoj, ni prethodnoj ni naknadnoj proveri.
Tako da i u ovom slučaju moramo da vodimo računa ne samo o onoj narodnoj “kad se hoće sve se može” nego i o onoj savremenoj (marketinškoj) poruci “kad se može sve se hoće”.

ĆUP PREDSEDNIKA VUČIĆA: Imali smo čarape kralja Petra, pa kišobran patrijarha Pavla, sad imamo ćup predsednika Vučića. Pre samo mesec dana, naime, Aleksandar Vučić je tvrdio kako država nema ćup sa zlatom iz kojeg će deliti dukate privredi, a sada se ponaša kao da je pronašao zlatni rudnik. Obećanje prestiže obećanje.
Da podsetimo, najpre 3. jula na RTS-u, a onda i sutradan u Batajnici, Vučić je bio krajnje rigorozan i odrešit. “Nema, ne može da obezbedi država još para za pomoć privredi. Ako bude obezbeđivala još više, država će da ugrozi stabilnost i stopu javnog duga, a ja sam obećao narodu da nećemo preći stopu javnog duga 60 odsto u odnosu na BDP, što je Mastriht nivo”, zaslužuje da bude poduže citiran predsednik.
Prvih dana avgusta, međutim, Vučić je potpuno okrenuo ploču. Deli pare preduzetnicima, malim i srednjim i velikim poslodavcima; pomoć će dobiti i seljaci i ugostitelji i turistički radnici… Svi su na spisku, kao da ga je pravila Uprava za sprečavanje pranja novca.
Da ne bude zabune, načelno gledajući, nema u tome ništa sporno. Sve države pomažu svojoj privredi i sve se, na jednoj ili drugoj strani zadužuju da bi tu pomoć mogle da finansiraju.
Ono što u Srbiji pak izaziva nelagodu to je da se čitava ta stvar predstavlja tako kao da vlast deli svoje novce. Kao da je Vučić stvarno iznenada iskopao onaj ćup, pa sad može da deli pare naokolo kao da su njegove. A u stvari, kao što je dobro poznato – svima, pa i Vučiću – sve je to novac građana Srbije. Koji im je ili kroz poreze prethodno oduzet ili će, kada se radi o kreditima, plaćajući poreze ubuduće, taj zajam morati da vrate. Zato vlast ima obavezu da svaki evro koristi s jedne strane efikasno, a sa druge transparentno i da o svemu građanima podnosi račune. A ne da, maltene, građani polažu račune državi, to jest da budu zahvalni što im država daje njihov novac.

KADA JE O PODACIMA REČ, MORAMO DA VODIMO RAČUNA NE SAMO O ONOJ NARODNOJ “KAD SE HOĆE SVE SE MOŽE” NEGO I O ONOJ SAVREMENOJ (MARKETINŠKOJ) PORUCI “KAD SE MOŽE SVE SE HOĆE”

U tom kontekstu, ma koliko pomoć privredi Srbije, da ponovimo, načelno bila neupitna, nameću se dva pitanja. Prvo, zašto su pare, naročito iz prvog paketa, deljene neselektivno, odnosno zašto nisu usmeravane onima kojima su zaista potrebne. I drugo, zašto država nije pozajmila novac od Međunarodnog monetarnog fonda nego je na tržištu uzela kredit koji je tri puta skuplji. Zbog takvog ponašanja vlasti – u oba slučaja – bespotrebno je potrošeno oko pola milijarde evra, praktično onoliko koliko iznosi drugi paket.

Srbija 2025 ne postoji

Gostujući na jednoj televiziji premijerka (u odlasku, a možda i dolasku) Ana Brnabić je, između ostalog, rekla kako budućoj vladi ostavlja Program “Srbija 2025”. Bilo bi zanimljivo videti primopredaju tog paketa, pošto taj program zapravo ne postoji. I to nije tvrdnja neke autošovinističke nevladine organizacije ili novinara terorističkih finansijera nego iz same Vlade. Naime, Generalni sekretarijat Vlade je Transparentnosti Srbija još u januaru dostavio pismo u kojem se jasno kaže da Vlada Srbije “nije usvojila nijedan konkretan akt koji bi se odnosio na plan/program ili strategiju pod nazivom Srbija 2025”. Ni dan-danas na sajtu Vlade Srbije ne može se naći ništa što bi na takav dokument, tj. plan/program “Srbija 2025” ličilo.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 13. avgust 2020.

Ova vlast mulja transparentno

Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.

Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom?
“Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba.
Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima.

Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina?
U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.

NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA

Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.

Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru?
Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016.
Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme.

Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina?
Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.

JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA

Koliko tome doprinosi partijska država?
U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.

Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti?
Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.

Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije?
Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa.
Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora.

Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat?
Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.

PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU

Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo?
Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti.
Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama.

Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije?
Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom.

Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska.
Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.

DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE

Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske.

Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira?
Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. zvgust 2020.