Srbija

Srpske azijsko-afričke perspektive

PEŠČANIK, , ,
Toliko smo napredovali pod Vučićevim naprednjacima da Srbija više neće biti ruska gubernija nego će ubuduće biti kineska provincija

Zalažemo se za mir, ali ćemo proizvoditi još više oružja, idemo u Evropsku uniju, ali je budućnost Srbije u Aziji i Africi. To su, u suštini, glavne poruke koje je iz Pekinga, gde je učestvovao na trećem Forumu za međunarodnu saradnju „Pojas i put“, uputio gospodin Aleksandar Vučić.

Ako neko ne veruje, evo i „originala“: „Srbija mora da osnažuje namensku industriju…postoji ‘glad’ za proizvodima naše namenske, dnevno do milion granata 155 mm, raketa, pa čak i minobacačkih mina. Sve bismo mogli da prodamo kome god hoćemo u svetu, ali mi nemamo te kapacitete… Naša sadašnjost je da pokušamo da sačuvamo mir u svetu opšte histerije“. I druga: „Azija i Afrika su naša budućnost, uz razume se dalji nastavak evropskog puta.“

Čega tu ima više – cinizma, hipokrizije, šizofrenije ili nečeg šestog teško je reći, ali nije ni bitno.

Naravno, nije sporno da Srbija treba da ide za svojim interesima. U tom smislu, svako tržište je dobrodošlo pa i ono u zemljama Azije i Afrike. Ali, to je jedno, a nešto sasvim drugo u tom svetu videti najveću perspektivu i glavnog pokretača budućeg razvoja. Zašto? Zato što je Srbija u Evropi, ne toliko čak geografski koliko ekonomski. Odavno je tesnim vezama uključena u evropsku ekonomiju, tu su glavni kupci njenih industrijskih proizvoda, ali i poljoprivrednih, jer Evropa zbog sve strožih ekoloških pravila sužava svoj agrarni potencijal i suzbija proizvodnju. To nam je tržište i bliže i poznatije, i platežno je sposobnije. Otud – nimalo ne potcenjujući Afriku i Aziju – i mnogo perspektivnije. Ali Vučić voli da se igra Tita i nesvrstavanja – i već najavljuje za iduću godinu veliku turneju po Africi, samo još da nabavi nekog „Galeba“ i prigodnog književnika ili podobnog kulturnog radnika – zaboravljajući da je to bilo u potpuno drugačijim, kako međunarodnim tako i domaćim, okolnostima.

U stvari, čini se da je i ta igra sa nesvrstanošću (uzgred, najviše je zagovaraju oni koji Josipa Broza nazivaju srbomrscem a Jugoslaviju tamnicom srpskog naroda) zbilja samo igra, zabava za javnost, a da se Srbija zapravo sve više svrstava, te da Vučić gubi svaku sličnost sa Titom – koju nikad nije ni imao – već da svojim „čeličnim prijateljstvom“ sa Đinpingom poprima sve više sličnosti sa Enverom Hodžom i njegovim savezništvom sa Mao Cedungom.

Jer, nije rezultat ove posete Kini pre svega u kvantitetu, izraženom u 18 potpisanih sporazuma, niti u navodno ugovorenim građevinskim projektima vrednim četiri milijarde evra (dok se ne potpišu ugovori o finansiranju sa kineskim bankama to je sve „na vrbi svirala“; tako je sa Kinezima „ugovorena“ izgradnja beogradskog metroa „teškog“ šest milijardi evra ali je do sada ministar finansija Siniša Mali svoj potpis stavio samo na jedan posao, izgradnju depoa, vredan 200 miliona evra), nego u kvalitetu, odnosno u „strateškom“ i „istorijskom“ karakteru tih sporazuma. Naime, kako je sam Vučić naglasio, iako je sa Kinom postignut „rekordan broj saglasnosti, važnija je suština i strateški karakter dobrog dela tih sporazuma… Ne volim da koristim taj izraz“, rekao je Vučić, „ali verujem da ono što smo postigli u Narodnoj Republici Kini ima svoj istorijski značaj i karakter i da će se to videti u godinama i decenijama pred nama“. Decenijama još, dakle, on misli da vlada.

Pored Sporazuma o slobodnoj trgovini, koji je isturen u prvi plan, kao strateški su još označeni Memorandum o razmeni i saradnji u oblasti ekonomske razvojne politike, Memorandum o zajedničkom unapređenju industrijske i investicione saradnje te Srednjoročni akcioni plan o zajedničkoj izgradnji inicijative „Pojas i put“ između Vlade NR Kine i Vlade Srbije, ali bi se njima mogao pridodati i (nekako zatureni) Memorandum o saradnji u oblasti smanjenja rizika od katastrofa i upravljanja u vanrednim situacijama kojeg je potpisao ministar policije Bratislav Gašić. Svi ti dokumenti mogu da nekome zazvuče i prilično šuplje, ili neobavezujuće, možda se našoj delegaciji tako i činilo, ali je malo verovatno da to tako vide i Kinezi i da bi tek tako na jednu Srbiju trošili toliko vremena.

Sporazumi o slobodnoj trgovini su načelno OK. Ali, slobodna trgovina između dve zemlje, kao što je to slučaj sa Kinom i Srbijom – da zanemarimo razlike u veličini i ekonomskoj snazi – jedne u kojoj privreda uživa veliku pomoć države i praktično je (i kad formalno nije) u državnom vlasništvu, i druge u kojoj te pomoći nema, zapravo je sasvim neravnopravna borba, u suprotnosti sa elementarnim postulatima slobodne konkurencije koja podrazumeva jednak položaj tržišnih takmaca.

Šut s rogatim ne može, davno je rekao naš narod. Ova vlast, koja se inače stalno poziva na narod, ovu „prostu i jednostavnu“ činjenicu potpuno zanemaruje.

Možda će proizvođači jabuke, koji su u javnosti, pomalo i neobjašnjivo, uzimani kao „paradigmatičan“ primer, od ovog sporazuma zaista imati koristi. I neka imaju. Ali, otkako je krenuo izvoz junetine u Kinu srpsko stočarstvo sve više propada. Ruku na srce, nije da je to baš uzrok, ali lepo pokazuje da izvoz u inostranstvo ne može da ozdravi ono što je kod kuće trulo. A pokazuje još nešto: da će taj izvoz biti centralizovan, tj. „organizovan“ preko jedne (ili dve) firme pod kontrolom Srpske napredne stranke – kao što je sa mesom slučaj – koje će, kako se to kaže, „skidati kajmak“.

Nije nikakva paranoja nego oprez zasnovan na sirovoj (i surovoj) realnosti ako se pomisli da će (i) ovaj aranžman, ako ne baš smišljen da bi se esenesovskim kadrovima uglavili novi poslovi a SNS-u novi izvori prihoda, tome uglavnom poslužiti.

Mustra je stara – vidimo kako se državni sektor, recimo Telekom, odnosno državni projekti, kao što je, na primer, izgradnja puteva, koriste za presipanje državnog, tj. novca građana Srbije, u privatne džepove raznih Milovanovića, Radojičića, Bošnjaka… u krajnjoj liniji, Vučića.

Kao pokušaj da se sve to zabašuri treba razumeti i izjavu Tomislava Momirovića, ministra trgovine, da je „potpisivanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine, srpska privreda osvojila najveće tržište na svetu koje broji 1,4 milijarde stanovnika“.

Jedan privrednik, makar bio i bivši, morao bi da zna šta stvarno znači osvojiti jedno tržište. To jest, da čak i ako država na neki način „otvori vrata“ – što bi ovaj Sporazum o slobodnoj trgovini mogao da bude – da bi ste kroz ta vrata prošli i na tržište stvarno ušli, a kamoli ga „osvojili“, potrebno je mnogo „krvi, znoja i suza“. Dakle, srpska privreda još ništa nije osvojila i, šta god to bude, tek treba da osvoji, ali joj ministar Momirović hoće malo da podiđe pa joj pripisuje i ono što, fakat, nije postigla.

U stvari, sigurno Momirović to dobro zna ali se izgleda vešto uklopio u vladajuću – naročito među onima koji vladaju – udvoričku retoriku. Jedino nije izvesno da li to radi zabadava, tj. bez nekih koristi za sebe i svoje (o)bližnje ili uz kolateralnu korist. A da veruje u to što govori, u to ni on sam ne veruje.

Generalno govoreći, nije tačno da bez kineskih para ne bi bilo razvoja, auto-puteva i brzih pruga, da ne bismo imali čime da hranimo decu itd., kao što nastoje da prikažu srpski zvaničnici i njima bliski mediji. Naprotiv, milijarde evra kredita, znatno jeftinijih od kineskih, koje su nam odobrile razne međunarodne banke – za infrastrukturne objekte, ekologiju, energetsku efikasnost, reformu zdravstva – Srbija nije iskoristila. Isto važi i za stotine miliona evra donacija za razvoj poljoprivrede iz evropskih fondova. Zašto? Pa, zato što taj novac podrazumeva transparentnost, ne dozvoljava naduvanje cena, ne podnosi mito i korupciju. A to ne odgovara aktuelnim vlastima. Zato su se i okrenule kineskim (arapskim i sličnim) partnerima koji to ne samo da tolerišu nego i podstiču. Druga strana te medalje jeste ono što se zove zarobljena privreda i, kao posledica, vrlo niska domaća privatna ulaganja. Zbog toga je ekonomski razvoj poslednjih desetak godina bio znatno manji od realno mogućeg i zbog toga je izgubljeno mnogo više novca (o nematerijalnom bogatstvu da ne govorimo) nego što su nam doneli kineski krediti i kineske investicije.

Sve u svemu, toliko smo znači napredovali pod Vučićevim naprednjacima: Srbija više neće da bude ruska gubernija nego će ubuduće da bude kineska provincija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. oktobar 2023.

Ima li pravde za nosioce stanarskih prava

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Za aktuelnu situaciju nisu krivi ni stanari ni vlasnici stanova nego država koja mora ispraviti nepravdu, ali ne tako što će napraviti novu

Građani i država

Da li prisustvujemo poslednjem činu borbe građana koji imaju stanarska prava na stanove koji se nalaze u zadužbinama ili su u privatnom vlasništvu? Po svoj prilici tako je, ali još nije izvesno da će epilog biti u njihovu korist. To je bio povod za razgovor sa Majom Nešić, predsednicom Upravnog odbora udruženja nosilaca stanarskih prava u zadužbinama i stanovima u svojini građana. Inače, reč je o problemu koji je star tridesetak godina, a „začet“ je još pre gotovo 100 godina, tačnije nakon Drugog svetskog rata. Zbog nedostatka stanova, naročito u ratom razrušenom Beogradu, velikom broju ljudi je omogućeno da se usele u zgrade kojima su bogati pojedinci namenili ulogu svojih zadužbina, odnosno u stanove onih za koje je procenjeno (da kriterijume ostavimo po strani) da raspolažu viškom stambenog prostora. Zatim su tim porodicama dodeljivana stanarska prava u stanovima u svojini građana. Dakle, praktično se radilo o odluci države, a s obzirom da se mislilo da će tadašnji sistem biti večan računalo se i da su ti ljudi rešili svoje stambeno pitanje.
Drugi razlog ovog današnjeg problema nastao je 1958. godine kada je došlo do velike nacionalizacije stanova koji su svi odlukom države, kao i prethodnog puta, uključeni u fond stanova kojima se može zakonski raspolagati. Tako država, osim vlasnicima, nepravdu čini i onima koje dovodi u tu, ispostaviće se, nezahvalnu poziciju.
Ni to nije sve. Pored ove dve kategorija postoje i nosioci stanarskih prava koji su nakon nacionalizacije dobili taj stan od firme zakonitim putem, ili su zatečeni u stanu u trenutku nacionalizacije.
Finalni udarac nastao je, međutim, 1992 godine, kada država dozvoljava da se privatizuje celokupan stambeni fond, oko 600.000 stanova – uzgred, po bagatelnim cenama – ali to pravo ne daje i gore pomenutim kategorijama nosilaca stanarskog prava. Na taj način stanari u zadužbinama (za koje se ispostavi da mogu da obnove rad) i oni u stanovima u svojini građana, bivaju stavljeni u diskriminatorni položaj, tj. obespravljeni. I to je sadašnje stanje: s jedne strane imamo vlasnika i/ili potencijalnog vlasnika, koji u stan nije ušao decenijama, i nosioca stanarskog prava koji je zatečen tu gde jeste i živi tu već decenijama, nekoliko generacija.

Koliko vaša udruženja imaju članova, odnosno koliki broj ljudi ima ovakve probleme?
U udruženjima nas ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava.

Šta je sad iniciralo vašu aktivnost?
Mi želimo da steknemo vlasništvo na stanovima u kojima imamo stanarsko pravo jer smo bili diskriminisani 1992. godine. Pogrešnim odlukama države to nam nije omogućeno kao što je drugima. Stanove je tada otkupilo 600.000 nosilaca stanarskih prava. Svi sem nas. A konkretan razlog da se angažujemo baš u ovom trenutku jeste javna rasprava o Izmenama i dopunama Zakona o stanovanju koja je nedavno završena

U udruženjima nosilaca stanarskih prava ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava

O kakvim je rešenjima reč, da li je i šta njima promenjeno u prethodnoj regulativi?
Trenutno je na snazi model koji nije ni primenjen, ali smo mi oštro protiv trenutnog Zakona o stanovanju i nacrta koji je u proceduri, za koji smo tražili povlačenje.

Šta tu vama ne odgovara?
Smatramo da se predviđenim iseljavanjem odnosno preseljenjem u neki drugi stan, vrši nasilje nad stanarom koji ima zakonito stečena stanarska prava, koga štiti Pravo na dom iz Evropske konvencije i koji ima pravo baš na taj stan, tj. da stekne vlasništvo nad stanom u kome živi. Država koja mu je dodelila to pravo, nažalost na štetu trećeg lica, vlasnika, mora preuzeti punu odgovornost i obavezu prema vlasnicima. Mi ne treba da snosimo teret pogrešnih zakonskih rešenja ranijih vlasti. Osim toga, ti stanovi u koje su kao predvideli da nas presele ni po jednom standardu ne odgovaraju našem imovinskom stečenom pravu u stanovima u kojima živimo.
Dodatno uvodi se modalitet refundacije „zaštićene zakupnine“ što je neprihvatljivo, a ima i drugih loših rešenja.

Da li ste vi predložili neka rešenja?
Mi predlažemo novi model koji će zaštiti naša stečena prava, zatim naše pravo vlasništva, kao i Pravo na dom, utvrđeno Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Model koji predlažemo štiti prava i jedne i druge kategorije u potpunosti. Mi dobijamo pravo na otkup stanova u skladu sa zakonom, a vlasnicima pripada maksimalna pravična tržišna cena za useljiv stan. Država na taj način proglašava javni interes, preuzima na sebe ispravku nepravdi prema obe kategorije, i rešava trajno i efikasno problem.
Mi takođe predlažemo da to bude poseban zakon – Lex Specialis. Za navedeni predlog imamo podršku i Udruženja Pravnika Srbije, i tim povodom je bila izuzetno uspešna tribina na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan

Kakvi su vaši argumenti?
Naši argumenti su da za ovu situaciju nisu odgovorni ni stanari ni vlasnici, već isključivo država koja mora ispraviti nepravdu, ali na pravedan način. Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan, jer se dugotrajnim korišćenjem stvorila trajna veza stanara sa prostorom, a govorimo o decenijama, tj. traži se blaža mera prema stanaru od preseljenja. Svima je jasno da preseljenju prethodi iseljenje, i ono je praktično zabranjeno. Zatim nam se mora omogućiti otkup kao i drugima, pravo da steknemo vlasništvo po beneficiranim uslovima iz zakona o stanovanju.
Sa druge strane, isplatom pravične tržišne cene za stan štite se i prava vlasnika.

Da li ste ove predloge i ranije iznosili državnim organima i kojim?
Mi smo naš predlog izneli Ministarstvu građevine i moram reći da je njihova reakcija bila pozitivna. Ali sa tim se moraju složiti i Ministarstvo finansija i Vlada Srbije. Smatramo da ćemo u tome uspeti, jer je ovo jedino pravedno rešenje, koje zadovoljava dve strane. Mislim da ima sluha i kad je aktuelni nacrt Zakona o stanovanje u pitanju i da se neće insistirati na usvajanju izmena zakona koji je u proceduri, a koji dodatno ide na našu štetu.

Kakvi su vaši sledeći koraci?
Naši sledeći koraci su dodatna razrada predloženog modela i pravljenje još prijemčivijeg modela posebno za vlasnike. Nadam se dogovoru sa udruženjima vlasnika, jer smo na kraju shvatili da je nas država posvađala uvođenjem u ove pravne statuse, i da se problem može rešiti samo na obostran interes dve strane. Zadovoljstvo dve strane je najvažnije, a država je tu da obezbedi sredstva i sprovođenje. Hitno sprovođenje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. oktobar 2023.

BRIKS u Srbiji

PEŠČANIK, , , , , , ,
Danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile

Prošlonedeljni, 15. po redu samit BRIKS-a (22-24. avgust, Johanesburg, Južnoafrička Republika) iskorišćen je u beogradskim režimskim medijima za još jednu kampanju u korist ove organizacije, sa sve zalaganjem da i Srbija postane njen član. Kampanja, doduše, nije bila tako agresivna kao što oni inače umeju, ali za to postoje određeni razlozi. Najpre, pojedine opozicione, uglavnom desničarske, partije (Dveri, Novi DSS itd.) to već odavno traže (kao uostalom i pristupanje ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji – EAEU), tako da Vučić najverovatnije ne želi da ispadne da kopira tuđu, tj. politiku svojih protivnika.

Drugo, i važnije, sa njenim nosećim stubovima, Rusijom i Kinom, Srbija ima bolje odnose i od preostalih osnivača i od novoprimljenih članova tako da joj formalno članstvo i ne treba.


Politička suština

Ako je i zamišljen kao čisto ekonomska organizacija –mada je teško i zamisliti da Putinova Rusija bilo čemu pristupa na takav način; važi to i za Đinpingovu Kinu – danas je jasno da to više nije tako i da su krajnji ciljevi BRIKS-a političke prirode. Oni možda samo nisu tako vidljivi, jer su sadašnje aktivnosti još uvek prvenstveno usmerene na stvaranje široke i snažne ekonomske baze koja na kraju uvek presudi i u političkim sporovima.

Aktuelna svetska situacija – s jedne strane sukob Rusije i Evrope povodom Putinove agresije na Ukrajinu, a sa druge, mada trenutno ne oružani ali potencijalno opasniji, sukob Kine i SAD povodom Đinpingovih aspiracija prema Tajvanu – ukazuje na sve veću konfrontaciju između Istoka i Zapada. Tome u prilog govori i nastup kineskog predsednika na samitu BRIKS-a koji su pojedini posmatrači ocenili kao „najotvorenije i najeksplicitnije nastojanje” da se BRIKS okrene protiv Zapada. Lako je uočljivo da Kina pre svega pokušava da BRIKS iskoristi kao platformu (uzgred, to pravno i nije organizacija nego „platforma za saradnju”) koja će okupiti što veći broj zemalja da bi je to učinilo jačom u trenutku kada proceni da je spremna za konačni obračun.

Nema, dakle, ovde ni govora o stvaranju nekakvog „multipolarnog” sveta, kako se inače pojava BRIKS-a ne retko tumači, već se radi o pokušaju da se svet ponovo podeli na dva bloka. Pri čemu Kina računa da je izvukla određene pouke iz onog blokovskog sukoba od pre pola veka, tj. iz poraza Sovjetskog Saveza koji je krahirao pre svega zato što (ni uz pomoć istočnoevropskih zemalja pod svojom kontrolom) nije mogao da izdrži ekonomsku trku sa Zapadom. Zato Kina sada nastoji da ojača ekonomski uticaj po celom svetu i tako (makar indirektno) poveća broj svojih a smanji broj saveznika Amerike koju nesumnjivo vidi kao glavnog protivnika i u ekonomskom i u vojnom smislu.

Kada se govori o sukobu Zapada i Istoka, onda se naravno ne misli na geografske strane sveta nego na političke. Reč je pre svega o pokušaju neslobodnih i nedemokratskih režima Kine i Rusije da zaustave širenje  slobode i demokratije u svetu.

Ekonomski razvoj, tj. kada ljudi reše svoje egzistencijalne probleme – kao što je Kina, dopuštajući kapitalizam u ekonomiji,  rešila problem gladi i podigla standard svog stanovništva – kod njih se javi potreba da zadovolje svoju „duhovnu glad”. A za to su neophodne kulturne slobode – misli, govora, okupljanja, organizovanja…

To je ono što diktatori poput Đinpinga ne žele da dozvole. Ali Đinping ne želi ni da mu demokratija zakuca na vrata kao što se desilo Putinu sa Ukrajinom, tj. njenom željom da uđe u Evropsku uniju. Zato pokušava da posredstvom ekonomskih mehanizama što veći deo sveta stavi pod svoju kontrolu, odnosno da onemogući ili zaustavi njegovu demokratizaciju.

Srbija je dobar primer za to. Na jedan ili drugi način, Kina je milijarde evra uložila u Vučića i njegov autokratski režim. Nema sumnje da će isti recept primeniti i na svaku drugu zemlju, bila ona članica BRIKS-a ili ne bila.


Iskustvo Nesvrstanih

Da Kina uči iz tuđeg iskustva govori i politika proširenja BRIKS-a. Ona želi da izbegne da se, kao što je do toga došlo početkom šezdesetih godina 20. veka, između dva bloka pojavi neka nova grupa neutralnih zemalja. Zato je pored Indije, koja je već unutra, pokušala da u BRIKS ubaci i druga dva osnivača Pokreta nesvrstanih – Egipat i Indoneziju. Indonezija je u poslednji čas otpala, jer je domaćin samita južnoafrički predsednik Siril Ramafosa insistirao da u članstvo bude primljena Etiopija. Ni to, doduše, nije moglo mnogo da pokvari zadovoljstvo Đinpingu. Ne samo zato što je i Etiopija bila istaknuti član nesvrstanih, već i zato što se Kina već ulogorila na „crnom kontinentu” a ovo će sigurno dodatno ojačati njenu poziciju. Za Indoneziju ima vremena.

Način prijema novih članova – koji kao da su skupljeni „s koca i konopca”, toliko su međusobno različiti – najbolji je dokaz da BRIKS postaje prvenstveno politička organizacija Očigledno je, naime, da prilikom njihovog izbora nema nikakvih jasnih i unapred propisanih kriterijuma (osim da ne podržavaju „politiku sankcija”) a kad nema kriterijuma to znači da odlučuje politička (zlo)volja.

Pored Egipta i Etiopije u članstvo (koje formalno počinje 1. januara 2024. godine) između dvadesetak zainteresovanih zemalja primljeni su još Argentina, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Prijem poslednje tri, kojima su ljudske slobode i prava značajni otprilike koliko i deveta rupa na svirali sigurno neće doprineti jačanju demokratskih tendencija u ovom savezu, ali će zato Kini omogućiti da skoro u potpunosti kontroliše tržište nafte čiji je najveći svetski uvoznik.

Od Arabije i Emirata se, takođe, očekuje da ojačaju finansijski potencijal BRIKS-a, odnosno njegove Nove razvojne banke koja je od osnivanja 2015. odobrila svega 30 milijardi dolara kredita. Svetska banka je, recimo, samo prošle godine zemljama u razvoju podelila zajmove u visini od oko 100 milijardi dolara. Đinping kao da ima zmiju u džepu.

Ekonomisti su već primetili da je jedan od glavnih ciljeva BRIKS-a (pored zamene dolara nekom drugom valutom, o čemu je bilo dosta priče ali ne i konkretnih zaključaka) čvršće povezivanje zemalja koje imaju sirovine (Rusija) sa onima koje imaju prerađivačku industriju (Kina) te njihov pokušaj ovladavanja svetskim ekonomskim tokovima, odnosno, u perspektivi, svetom u celini.

Argentinu, koja je u velikoj krizi, u kojoj je inflacija premašila 100 procenata i kojoj je MMF pozajmio 44 milijarde dolara da bi stabilizovala svoje finansije, u BRIKS je ugurao brazilski predsednik Lula da Silva, inače veliki kritičar MMF-a, očekujući po svoj prilici da će joj na taj način obezbediti dodatna sredstva.

Prijem Egipta verovatno je motivisan željom da se u zemlji koja je u velikim ekonomskim teškoćama (čak ima problema da obezbedi sredstva za uvoz pšenice, samo od marta 2022. egipatska funta je tri puta devalvirala, inflacija je premašila 35 odsto) izbegne neka nova „obojena revolucija”, tj. demokratizacija.


Čelično bratstvo

Predstavnika Srbije nije bilo u Johanesburgu. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić je objašnjavao da Srbija ne može istovremeno da traži članstvo u BRIKS-u i u Evropskoj uniji.

Ali, ako nema Srbije u BRIKS-u ima BRIKS-a u Srbiji. Naime, ono što je možda „mislena imenica” i za neke njegove osnivače, Srbija već uveliko koristi: sirovine iz Rusije, investicije iz Kine, kredite iz Emirata. Tako da formalno članstvo, kao što je rečeno na početku, njoj nije ni potrebno. A ne treba to ni Rusiji ni Kini sa kojima Srbija već gaji „bratske odnose” i „čelično prijateljstvo” čime, opet, ne može da se pohvali nijedna od novoprimljenih članica BRIKS-a. S druge strane, Srbija je Rusiji i Kini potrebna baš takva kakva jeste i tu gde jeste: sa ograničenim ljudskim pravima i slabom demokratijom, ali u vratima Evropske unije, kao njihov Trojanski konj na Balkanu.

Kakav god da mu je bio cilj na početku, danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 29. avgust 2023.

Muke s Jugoslovenima

PEŠČANIK, , ,
Osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma

Nema mira u „srpskom svetu“. Neprijatelji vrebaju sa svih strana, spolja, ali i iznutra. Naravno, ovi poslednji su najopasniji. Jer, ne nalaze se oni samo unutar matične države Srbije nego i unutar samog „srpskog sveta. Po tome njegovi ideolozi podsećaju na komuniste – ako im neko dođe glave, biće to „mangupi u sopstvenim redovima“.

Slobodan Antonić je nedavno neprijatelje svega srpskog, a pogotovo identiteta razotkrio u – Jugoslovenima. U tekstu drvengradskog naslova „Istina je nacionalistička izmišljotina“ – inspirisanog knjigom Pogled jednog srpskog nacionaliste istoričara umetnosti Nikole Kusovca, te je istovremeno i osvrt na istu – Antonić između ostalog piše: „Paradoksalno, Srbija je zemlja u kojoj žive Srbi, a čijom kulturom i medijima vladaju ‘Jugosloveni’.“

Kao potporu svojoj oceni Antonić navodi izjave dvadesetak poznatih javnih delatnika (tačno 19, Antonićevim redosledom: Radina Vučetić, Biljana Srbljanović, Vladimir Arsenijević, Minja Bogavac, Ognjen Glavonić, Slobodan Tišma, Srđan Dragojević, Momčilo Đorgović, Dinko Gruhonjić, Jasna Đuričić, Kokan Mladenović, Dubravka Stojanović, Aleksej Kišjuhas, Teofil Pančić, Dejan Ilić, Duško Milinović, Stevan Filipović, Slobodan J. Georgiev, Biljana Lukić). Najpre, iz citata se jasno vidi da tek oko polovine pomenutih sebe smatra i naziva Jugoslovenima (u nekom nacionalnom ili političkom smislu), drugi se samo pozitivno izražavaju o Jugoslaviji kao državi. Kad smo već kod toga, nije jasno ni zašto Antonić Jugoslovene stavlja pod znake navoda: zato što misli da ih uopšte ne može biti kad već nema Jugoslavije, ili što misli da oni nisu pravi nego su neki lažni Jugosloveni, ili je nešto šesto u pitanju? Nije jasno, ali nije ni važno. Ključno je, zapravo, sledeće: Da li se bilo ko od pomenutih (a moglo bi se, istini za volju, naći bar još toliko nepomenutih, sličnih stavova i opredeljenja) nalazi na čelu bilo koje „nacionalne“, odnosno državne kulturno-prosvetne, naučne ili informativne ustanove. Na primer – Srpske akademija nauka i umetnosti, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Univerziteta u Beogradu i bilo kog fakulteta u njegovom sastavu, mnogobrojnih naučnih instituta, Politike ili neke druge medijske kuće u državnom vlasništvu, pa čak i privatnom, ali (kada je reč o elektronskim) s nacionalnim „pečatom“, tj. nacionalnom frekvencijom? Stanje je takvo da je pitanje bukvalno retoričko.

Sve u svemu, nije istina da Jugosloveni vladaju kulturom i medijima u Srbiji, kao što tvrdi Antonić. Moguće je, međutim, nešto drugo. Moguće je da na toj sceni Jugosloveni dominiraju. Ali ne po svom broju niti, kao što smo videli, po tome što na njoj zauzimaju „komandne visove“ nego zbog brojnosti, a pre svega zbog visokog kvaliteta njihovih kulturno-umetničkih, naučnih i medijskih proizvoda. Odnosno, sa druge strane, zbog niskog kvantiteta i kvaliteta onoga što proizvedu (samoproklamovani) srpski nacionalisti.

Koliko je Antoniću stalo do istine vidi se i iz njegove sledeće rečenice: „Naša kulturna ‘elita’ voli da se slika na Trafalgar skveru, na kojem dominira spomenik admiralu Nelsonu“, ne pitajući se „zašto memorijal admiralu nije negde na obali – u Doveru, recimo, nego je baš u Londonu“, kaže Antonić, odgovarajući tako na kritike spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Stvar je banalna, ali opet, zar ne bi trebalo ponuditi neki dokaz, makar ilustraciju za ovakvu tvrdnju. Očigledno, Antoniću i nisu potrebne činjenice, što i nije neobično za stanovište kojem su mitovi važniji od istorijske istine. (Uzgred, stavljanje elite pod navodnike očigledno znači da je, prema autorovom mišljenju, reč o lažnoj eliti; po analogiji, iz toga proizlazi da je gore reč o lažnim Jugoslovenima. Koji su onda pravi?)

Za izlečenje „obolelog bića srpske kulture“ Antonić sa odobravanjem navodi predlog Nikole Kusovca da „na čelo svih ustanova kulture koje su od vitalnog značaja za očuvanje i negovanje nacionalne svesti budu postavljeni osvedočeni stručnjaci – rodoljubi“.

U načelu, to je besmislica iza koje se krije prevara. Naime, kada zovete električara da vam popravi bojler ili inženjera da vam sagradi kuću, ne proveravate kakav je rodoljub. Nema principijelne razlike ni kada je reč o tzv. humanističkim oblastima.

Sa druge strane, kao što znamo iz iskustva, pravovernost se oduvek najbolje dokazivala partijskom knjižicom. Ni danas nije drugačije.

Takođe, osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih, ko brže ko sporije, postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma.

Kako se ova priča mogla završiti drugačije nego tako što će Jugosloveni biti proglašeni za autošoviniste, autokolonijaliste i, uopšte, izdajnike. Drugim rečima, za neku vrstu pete kolone.

Nije, međutim, srpskim nacionalistima problem samo peta kolona (na čijem čelu korača Radomir Konstantinović, a ni Dositej Obradović nije daleko) nego i jedna najnovija, šesta. Pre desetak godina Vladimir Gligorov je, posmatrajući srpsku političku scenu, podsetio na takoreći zakonitu pojavu „sukoba unutar patriotskih krugova“ i predosetio „učestalost“ njihovih međusobnih „optužbi za izdajništvo“. Upravo to se danas dešava u Srbiji. S jedne strane su oni koji podržavaju nacionalnu politiku (pre svega prema kosovskom pitanju) Aleksandra Vučića, kao jedino realnu u ovom trenutku, okupljeni uglavnom oko „Ćirilice“, a sa druge strane manje ili više oštri kritičari te politike, okupljeni oko „Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije“. Možda najistaknutiji, svakako najaktivniji predstavnik prve grupe Dragoslav Bokan, ovu drugu grupu nazvao je „šestom kolonom“ (koji termin je, po sopstvenom priznanju, pozajmio od Putinovog i ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina) jer ona svojim radikalizmom, ponekad i iz najboljih namera, zapravo nanosi štetu nacionalnoj stvari i vodi u pakao.

U pomenutom članku („O odgovornosti u demokratiji“) Gligorov dokazuje da „u demokratiji nema izdajnika“ jer je „reč o sistemu koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su“, te da „usled toga, nema ni nepatriotskih politika“.

Ne dolazi u obzir. To bi srpske nacionaliste ostavilo bez hleba. A i masti. Kao i časti. Ne, zbilja, ne dolazi u obzir.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. jul 2023.

Srbija: Bliža BRIKSelu nego Briselu

PEŠČANIK, ,
Ako je Zapad i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu. Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove

Kao što je masi ogadio politiku, tako je Vučić izgleda uspeo da eliti ogadi Evropu. Pretvarajući Skupštinu u pljuvaonicu, a političku scenu generalno u poligon za verbalno i svako drugo nasilje, Vučić pokušava da se predstavi kao neko ko je iznad tog brloga i da na tome gradi kult sopstvene ličnosti. Zato njemu partija kao posrednik u ne treba, on komunicira direktno s narodom. Stvaranje „pokreta za narod i državu“, ili kako će se već zvati ta fluidna tvorevina iako je njeno ozvaničenje odloženo, potvrda je tog nauma.

Sa druge strane, Vučić je ako ne rodonačelnik, onda svakako generator antievropske retorike u poslednjih desetak godina. Iz njegovih medija svakodnevno teče paljba po Evropi, Americi i, uopšte, Zapadu.

Otud nije čudo što podrška evropskim integracijama opada. Pre tri meseca u tekstu „Srbija između Brisela i BRIKSela“ bavio sam se strateškim „temama i dilemama“ ove zemlje. Jedno skorašnje istraživanje organizacija Novi treći put pokazalo je da srpsko javno mnjenje više naginje drugom nego prvom. Naime, većina ispitanika, 47 odsto, opredelilo se za ulazak u BRIKS (savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike), a svega 35 odsto za priključenje Evropskoj uniji.

Ako to ne čudi, iznenađuje, međutim, kad teške reči na račun Zapada dolaze iz intelektualnih krugova koji se inače smatraju građanskim, da ne kažem „građanističkim“, kako ovu stranu nazivaju oni sa suprotne strane.

Naravno, niko ne kaže da je Zapad bezgrešan i da nije podložan kritici, ali to nikako ne znači da je njegov uticaj na stanje i prilike u Srbiji, suma sumarum, negativan. Još manje da ga treba odbaciti kao sistem vrednosti, kao partnera (ne samo ekonomskog nego i političkog, ali pre svega kulturnog) i kao zajednicu (naroda i država) kojoj se teži.

Kakve god mane danas da ima, ni on sam nikada nije bio bliži – ni u 19. ni u 20. veku – načelima i ciljevima koje je na svom početku proklamovao, najpregnantnije izraženih u čuvenom sloganu Francuske revolucije. I ono što se danas na Zapadu dešava, što u stvari samo izlazi na videlo, neretko i u ekstremnoj formi, prvenstveno je znak njegovog napretka (krivudavog i isprekidanog) ka slobodi i demokratiji.

Nedavno sam, povodom nemira u Francuskoj, pisao o „prigodnim“ napadima na (neo)liberalizam u Srbiji – i zdesna i sleva. Dok jedni govore o „neoliberalnim bitangama“, drugi govore o „(neo)liberalnom smeću“. Ovima drugima, uglavnom zagovornicima tzv. srpskog stanovišta, liberalna Evropa je glavni neprijatelj, izvor takoreći svih zala i opačina. Da se s njima bude izjednačen, ili makar doveden u vezu, trebalo bi izbegavati takoreći po svaku cenu.

Sve ono što se danas nudi na drugim stranama sveta, pre svega na političkom, ali i geografskom istoku, mnogo je gora alternativa. Tačnije, to i nije nikakva alternativa, to je ono što već imamo, srećom u nešto blažoj formi. A nema veće zablude (ako je uopšte o zabludi reč) nego verovati da Srbija može da vodi neku novu „nesvrstanu“, odnosno politiku sedenja na 2-3-4 stolice, samo što će to buduća vlast činiti bolje i poštenije od Vučića.

Uostalom, kakvi smo to „mi“, pa da nam ne valjaju Evropa i Amerika. Drugim rečima, što je to Srbija nudila Zapadu poslednjih dvadesetak godina, otprilike od atentata na Zorana Đinđića, osim pozicije „devete rupe na svirali“. Posebno šta je, otkako je Vučić došao na vlast, nudila opozicija. Neretko, makar sudeći po onome što se javno govorilo, bila je antizapadno i proruski „nabaždarena“ i više od Vučića. Ako je i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu.

Konačno, zar sve ovo što se upravo ovih dana dešava, čitava ta priča oko Vulina – što daje materijala opoziciji kad se činilo da je već ostala bez „municije“ – nije pokazatelj ne toliko na čijoj, koliko na kojoj strani obale je Zapad. I ako ćemo pošteno, nije to ni prvi put. Što bi rekao Mak Dizdar: „Široka je, duboka je“, ali „valja nama preko rijeke“.

Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. jul 2023.

Strah od (Dana) ustanka

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam

Srđan Milošević, istoričar i pravnik

Sagovornik Novog magazina je završio dva fakulteta – istoriju i prava. Poznatiji je kao istoričar, ali na Pravnom fakultetu Union predaje Istoriju države i prava. Dakle, dvostruko je kvalifikovan za teme o kojima će biti reči.

Ove sedmice padaju dva velika datuma antifašističke Srbije – Dan borca 4. jul. i Dan ustanka 7. jul. U času kad vodimo ovaj razgovor, još ne znamo da li će i kako oni biti obeleženi iako nema nikakvih naznaka da će vlast organizovati neku svečanu akademiju ili sličan događaj. Kako to tumačite?
Ti datumi se odavno ne obeležavaju. Uglavnom ih se sete ljudi po društvenim mrežama, pa ponekad počnu pametovanja o tome „šta uopšte ima da se obeležava“, „puco Srbin na Srbina“ i slične patetične mantre.
Ispričaću jednu anegdotu: pre nekoliko godina sam dobio poziv da za jedan medij „razgovaramo o 4. julu“. Iskreno sam se obradovao pozivu i, da skratim priču, ubrzo se ispostavilo da je reč o razgovoru o Danu nezavisnosti SAD, a ne o Danu borca, pa sam se ljubazno zahvalo. Nisam se pronašao u temi iako mi je svakako u nekom širem krugu interesovanja. Dakle, taj kreščendo važnih događaja od 27. marta 1941. godine do oslobođenja Jugoslavije 15. maja 1945. sveden je u savremenoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, na nekoliko datuma kojima sasvim nedostaje kontekst. A ukoliko bismo taj kontekst uveli, pala bi čitava privilegovana ideološka paradigma o „nacionalnom pomirenju“ i tobožnjem dvostrukom antifašizmu – partizanskom i četničkom, budući da ovaj drugi jednostavno ne postoji. Dakle 4. i 7. juli previše podsećaju na „partizanštinu“. Naravno, ni oslobođenje Beograda ne može da se odvoji od Narodnooslobodilačke vojske, ali tu su već i neki Rusi, kralj je ranije pozvao pod Titovu komandu i četnike, na kraju krajeva – to je već jedna pobednička vojska koja se ne može ignorisati. Ali njeni počeci ostaju savremenim „(pre)krojačima“ kulture sećanja naprosto neprihvatljivi. Ima nečeg beživotno-formalnog, „radirednog“ u isticanju (ređe) 27. marta, i (češće) oslobođenja Beograda 20. oktobra. Sve između je nestalo!

Ako se setimo kako je obeleženo Oslobođenje Beograda, možda je i bolje što ničega neće biti?
Svakako. Oficijelne proslave važnih dana antifašističke borbe postale su prilika da se opogani svaki događaj koji se tobože obeležava. Nema tu ničeg autentičnog, naročito kada je reč o Drugom svetskom ratu. Međutim, onima koji su od ovog režima uposleni da se bave tim pitanjima jasno je da je ipak nemoguće ignorisati istinu o Drugom svetskom ratu i umesto da se opredele za svoje nesporne ideološke favorite – a to su četnici, Mihailović i, u dobroj meri, Nedić – oni se „kače“ na NOP ne bi li tom svojevrsnom aproprijacijom nametnuli „pravu meru“ u tumačenju čitavog Drugog svetskog rata. Opasno je ostaviti tako moćnu identitetsku i vrednosnu komponentu istorije kakva je antifašizam alternativnoj kulturi sećanja jer je naprosto u svakom smislu superiorna. Zato su se skoro svi nekadašnji otrovni negatori NOP-a i antifašizma unazad podosta godina „nakačili“ na partizanski antifašizam, vrlo pažljivo amputirajući, pre svega Tita, a onda redom i druge tobožnje „antisrbe“ jer etnički kriterijum je, zapravo, ključni.

Kao da se Srbija stidi svoje antifašističke prošlosti? Ima li u tom pogledu razlike između aktuelne vlasti i dominantnog dela intelektualne elite?
Faza stida i odbacivanja je poodavno prošla. U Srbiji sada dominira jedno šovensko paradiranje antifašizmom koji, na ovim širim prostorima, kako kaže ta bajka nove kulture sećanja, pripada samo Srbima. Tu nema razlike u shvatanjima kada je reč o čitavom desnom spektru srpske intelektualne i političke javnosti. To je jedno uskogrudo, antijugoslovensko i, u krajnjoj liniji, antiistorično svojatanje i nacionalizovanje antifašizma, koje se vrši najčešće nepominjanjem pripadnika drugih naroda u kontekstu antifašističke borbe, a neretko i otvorenim negiranjem, svrstavanjem svih drugih isključivo među fašiste. Oživljavanje interesa za antifašizam bilo je u Srbiji u dobroj meri reaktivno. Ne izgleda kao puka koincidencija da je zaokret od odbacivanja ka svojatanju antifašizma usledio pošto je Ivo Sanader, tadašnji premijer Hrvatske, još 2004. godine izbacio parolu: „antifašizam – da, komunizam – ne“. Ovdašnji su se nacionaldušebrižnici namah zabrinuli da će antifašizam, koji ih je do tada previše asocirao na mrski titoizam, „pripasti“ Hrvatima – što se nipošto nije smelo dozvoliti – pa su upregnute sve snage da do toga ne dođe. Antifašizam im je odjednom postao mnogo važan. Zatim je brzo usledila faza, koja još uvek traje, nacionalizacije, pa i šovinizacije antifašizma, na šta se nadovezao ruski model sećanja na Drugi svetski rat, koji je sličan.

Već ste pomenuli da se prećutkivanje Dana ustanka često objašnjava time što je tada „Srbin pucao na Srbina“. Međutim, i 1914. je na strani neprijatelja bilo mnogo Srba, pa je i tada Srbin pucao na Srbina, ali se to ne pominje niti utiče na percepciju otpora okupatoru.
Ne može se poreći tragizam tako dubokih podeljenosti u jednom društvu i u jednom narodu. Ali ta patetika o pucnjima „Srbina na Srbina“ je u funkciji opsesije nekakvim „nacionalnim pomirenjem“, koje je, uzgred, nemoguće u takvom kontekstu – saradnja sa okupatorom i borba protiv okupatora se isključuju i u realnoj istoriji i u potonjoj valorizaciji. Sve ostalo je ideološko muljanje. Sa druge strane, zaista verujem da postoji prostor za različite percepcije, naučno preispitivanje, umetnički provokaciju svakog „velikog narativa“, pa i za marginalne alternativne narative. Ali jasna politika sećanja mora postojati, ono što stoji u prazničnom kalendaru, oko čega se gradi identitet… Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam? U najgorem od svih dotadašnjih ratova postojale su dve strane. Jedna od njih je bila najubilačkija mašinerija koju je svet ikada video. Verovatno nikada pre nije bilo toliko važno odabrati pravu stranu jer je fašizam predstavljao izazov najelementarnijim standardima ljudskosti. U dugoj zločinačkoj senci fašizma je i celokupna kolaboracija: srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, francuska… I to bi trebalo da je deo „velikog narativa“ o ratu. Taj pristup ne isključuje partikularna sećanja,

TAJ KREŠČENDO VAŽNIH DOGAĐAJA OD 27. MARTA 1941. GODINE DO OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE 15. MAJA 1945. SVEDEN JE U SAVREMENOJ KULTURI SEĆANJA NA DRUGI SVETSKI RAT I NA NEKOLIKO DATUMA KOJIMA SASVIM NEDOSTAJE KONTEKST

alternativne komemoracije koje su zasnovane na dijametralno suprotnim shvatanjima. Ali kada govorim o „velikom narativu“ govorim o državnoj politici sećanja u kojoj pojmovi moraju biti ne samo prečišćeni, već i jasno definisani, a to znači: obeležavanje antifašističke borbe i pobede, verodostojno i autentično, imajući u vidu aktere koji su pobedu ostvarili. Vrlo jednostavno. Ako se to izbegava, to samo znači da su stvarni ideološki favoriti na nekoj drugoj strani. Uzmimo, uostalom, jedan drugi, strani primer: francuska buržoaska revolucija. Pad Bastilje je nacionalni praznik Francuske. Tačka. Gledao sam tamo, u zatvoru koji je pretvoren u Muzej, La Conciergerie, donose cveće u ćeliju u kojoj je pred izvođenje na giljotinu poslednje dane provodila Marija Antoaneta. Dobro, neka donose, priznajem da je čak i pomalo dirljivo, ali Francuska Republika ima svoj jasan veliki narativ o Revoluciji. U kojoj su, da ne ostane neprimećeno, takođe Francuzi ubijali Francuze. I zamislite sada da se tamo pojavi neko ko pretenduje da je ozbiljan i kaže: “pa znate, puco’ Francuz na Francuza, nećemo mi to više tako…”
No, da se vratimo u Srbiju, za ilustraciju tog velikog narativa naročito mi je zanimljiva jedna opservacija nikog drugog do Dragiše Cvetkovića, sadržana u pismu Mihailu Konstantinoviću iz septembra 1944: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (partizani – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (četnici – prim S. M.)… Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri, svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda, koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Da li smo došli u paradoksalnu situaciju da će uskoro morati da se traži rehabilitacija Žikice Jovanovića Španca, dakle Španskog borca, koji je pucao na žandarme u Šapcu, pošto vidimo da se saradnici fašista uveliko rehabilituju, poslednji je primer Nikole Kalabića?
Ta sudsko-osvetnička mera zvana „rehabilitacija“ svojevrsna je paradigma vladavine prava u Srbiji. Razmere voluntarizma u tim procesima su kolosalne, a ideološka pristrasnost sudova zaprepašćujuća. Sećam se dobro situacije kada je sudija, koji je svojevremeno vodio postupak za njegovu rehabilitaciju, Aleksandru Karađorđeviću na njegov rođendan uručio uramljeno rešenje o rehabilitaciji: sudija stranci u postupku za rođendan donosi uramljeno rešenje o ishodu postupka. Takvih primera ima sijaset i to je obična parodija, slika sunovrata jednog društva u razmerama koje opravdanom čine upitanost hoće li od tog društva preostati išta i iko da se sutra, kad sve „ovo“ prođe, stidi i doživi nekakvu katarzu… Ni komunistima nikada nije ni na pamet padalo da, iako svakako nisu bili šampioni vladavine prava, na taj ili sličan zamlaćujući i budalast način, jednim parodiranjem prava, daju satisfakciju svojim saborcima stradalim tokom monarhodiktature po kazamatima i logorima monarhističke Jugoslavije.

TA SUDSKO-OSVETNIČKA MERA ZVANA „REHABILITACIJA“ SVOJEVRSNA JE PARADIGMA VLADAVINE PRAVA U SRBIJI. RAZMERE VOLUNTARIZMA U TIM PROCESIMA SU KOLOSALNE, A IDEOLOŠKA PRISTRASNOST SUDOVA ZAPREPAŠĆUJUĆA

Ali na stranu i sve to, iako se ne može na stranu staviti takvo perverzno izrugivanje vladavini prava tobože u ime vladavine prava. Problem je i moralne prirode. Imati u takvim okolnostima, 1941–1945. godine, pod komandom nekakve oružane trupe i dozvoliti da one vršljaju i vrše zločine po Srbiji i Bosni, bez ikakvog efikasnog pokušaja da se zločini zaustave, a izvršioci zločina izvedu pred vojne sudove i kazne, samo po sebi je već razlog za najdublju osudu takvih pojedinaca. Umesto toga, danas je privilegovano tumačenje ono koje se upinje da nam objasni kako su raznorazni četnički komandanti uzorne istorijske ličnosti, jer, zaboga, nema dokaza da su lično klali i ubijali – što takođe nije uvek nesporno. Koga je pomenuti Kalabić, taj „besprekorni oficir“, iz jedinica pod svojom komandom kaznio zbog „samovoljnih“ pokolja civila? To da četnički komandanti nisu lično vršili ubistva nego su to radili neki tamo odmetnici istovetan je argument onom o „divljim ustašama“ u NDH: nisu to Pavelić, Kvaternik, Budak nego nekakvi „avanturisti“. Etno-nacionalni kriterijum je u ovom društvu merilo svega kada je reč o vrednostima, ideologiji, pravednom i nepravednom, istinitom i neistinitom… Kalabić, kada ste već njega pomenuli, bio je prema savremenim merilima „ispravan Srbin“. Sve drugo je, očito, nevažno. Pritom, prestao sam da detaljno pratim, ali mislim da niko ko nije bio Srbin nije rehabilitovan, kada je reč o ratnom periodu, a svima su sudili isti sudovi, odluka donosile iste komisije za utvrđivanje zločina okupatora. Ne znam kako su to procedure „komunističkih“ sudova i drugih organa uvek bile neispravne kada je reč o Srbima, a besprekorne kada je reč o, recimo, Bošnjacima.

Šta sve ovo govori o karakteru srpskog društva, odnosno o vrednosnom sistemu na kome počiva današnja Srbija? I može li se sa takvim prtljagom u budućnost?
U najboljem slučaju može da se vegetira na nekoj margini, ne zato što je to sve – rehabilitacije, ideološki sadržaji – po sebi mnogo važno, već zato što je u jednom reverzibilnom odnosu sa sveopštim negativnim trendom. Nije mnogo važno, u praktičnom smislu, da li je to refleks ili generator involucije kojoj već predugo svedočimo.

SUTJESKA

Sredinom juna navršilo se 80 godina od, kako se nekad učilo u školama, „Pete neprijateljske ofanzive”, tj. bitke na Sutjesci. I ona je ovde prećutana, a po vašem mišljenju izuzetno je značajna. Zašto – i jedno i drugo?
Sutjeska je morala stvoriti utisak da su partizani nepobedivi! Izaći iz tog ratnog vrtloga, makar i sa takvim gubicima, nestvarno je iskustvo. Ono je neuporedivo sa bilo kojim drugim frontom u Drugom svetskom ratu, bilo gde. Jednostavno ne postoji uporediva situacija. Posle bitke na Sutjesci nije mogao postojati niko kome nije bilo jasno kakav činilac predstavljaju jugoslovenski partizani. Nadalje, ta bitka je i ključna tačka revolucije: ona je izneta na neverovatnom entuzijazmu proleterskih jedinica. To se takođe mora uvažiti. Veoma važna dinamika Drugog svetskog rata, mimo onih materijalnih činilaca koji izviru iz logike ondašnjih odnosa u središtima imperijalističke podele sveta, jeste pitanje za šta je neko u tom ratu bio spreman da ubije ili da pogine. Sutjeska je čitav univerzum borbe za slobodu, revolucije, proživljen za trideset dana: surovost i solidarnost, moralna posrnuća i uznošenja, hrabrost ali i trenuci kada i ona napušta, samoživa borba za sopstveni život i nesebična pomoć drugima… I sve to, verovatno, u istom čoveku, u amplitudama, od danas do sutra, trideset dana… Što se tiče prećutkivanja, ono naprosto govori o neverodostojnosti ovdašnjeg oficijelnog pseudo-antifašizma. Jer, da je autentičan, ne bi mogao da previdi Sutjesku i da sa ponosom ne istakne da su i borci iz Srbije učestvovali u tom spasonosnom proboju.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 6. jul 2023.

Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj rečenici: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi

Dve decenije od ubistva premijera Srbije

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.
Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA:„Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“
Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.
Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

NEOPHODNO JE DA EKONOMSKA NEZAVISNOST GRAĐANA – DA BI SVOJE POLITIČKE (U NAJŠIREM SMISLU TE REČI) ODLUKE MOGLI DONOSITI SAMOSTALNO – POSTOJI U PRAKSI. ZATO SE ZORAN ĐINĐIĆ ZALAGAO ZA OSLOBAĐANJE PREDUZETNIČKIH POTENCIJALA, ZA MASOVNO PREDUZETNIŠTVO I ZA NEKU VRSTU „NARODNOG KAPITALIZMA“


Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.
Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.
Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.
Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.
Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona, kao što rekoh, sramna rečenica Aleksandra Tijanića, takoreći neposredno uoči kukavičkog atentata na predsednika Vlade Srbije (1. februara 2003, „Nacional”): „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.
To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

DOKLE INTELEKTUALNO SLEPILO MOŽE DA IDE, POKAZUJE PRIMER PROFESORA FILOZOFSKOG FAKULTETA KOJI JE ZORANA ĐINĐIĆA PROGLASIO DIKTATOROM IAKO ON U TOM TRENUTKU NE KONTROLIŠE NI VOJSKU, NI POLICIJU, NI SPOLJNU POLITIKU, NITI SPOLJNU TRGOVINU, NITI U SVOJIM RUKAMA DRŽI GLAVNE POLUGE FINANSIJSKE MOĆI – MONETARNU I DEVIZNU POLITIKU


Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.
Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA:Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.
Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.
Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.
Ovih nekoliko poslednjih citata preuzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).
Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

U JEDNOM OD SVOJIH POZNIH TEORIJSKIH RADOVA ĐINĐIĆ SE POZIVA NA ŠKOTSKOG PROSVETITELJA ADAMA FERGUSONA. FERGUSON JE ZNAČAJAN JER, S JEDNE STRANE, ISTIČE USTAVNO-PRAVNU DRŽAVU KAO REŠENJE OSNOVNOG PROBLEMA FILOZOFIJE PROSVETITELJSTVA, TJ. SUKOBA IZMEĐU DRUŠTVA I DRŽAVE, A SA DRUGE STRANE, DA „SAMI ZAKONI NE MOGU DA SAČUVAJU SLOBODU“, ODNOSNO DA „SLOBODA ZAVISI OD STALNE GRAĐANSKE AKTIVNOSTI“

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.
Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

U SEPTEMBRU 2001. GODINE NA VELIKOM SKUPU EKONOMISTA POD NAZIVOM „STRATEGIJA REFORMI“ KOŠTUNICA SE, ZAKLANJAJUĆI SE IZA LEGALIZMA, SUPROTSTAVLJAO PROMENAMA, DOK JE ĐINĐIĆ KAO REPER ZA OCENU VLADINIH POTEZA PREDLAGAO STATUS KANDIDATA DO 2004. I ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI DO 2010. GODINE


Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.
Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. mart 2023.

Post

NOVI MAGAZIN, ,
Živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“

Kada je jedan strani diplomata Ljubiši Ristiću rekao da će Srbija biti bombardovana, slavni pozorišni reditelj je dotičnog izbacio iz svog kabineta. Ovo je nedavno na jednoj televiziji ispričao sam Ristić, odakle bismo mi, inače, znali za tu pikanteriju. Kakav herojski čin.

Posle toga je Ristić, sigurno misli čitalac, uzeo pušku, stavio ranac na rame i otišao na Kosovo da brani otadžbinu. Jeste, al’ malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.

Oni koji su bili za rat i rat izazivali, otišli su u bunker, oni koji su bili protiv rata otišli su na front. Kada se rat završio ovi prvi su ispuzali iz svojih skloništa i osvojili medije. Odakle ponovo „raspamećuju naciju“.

Zbilja, kako to reče neko na jednoj drugoj, ne manje ružičastoj televiziji, živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“.

Potpuno odsustvo i jednog i drugog manifestovao je ovih dana još jedan istaknuti predstavnik domaće intelektualne elite. Profesor doktor Slobodan Vladušić izjavio je, naime, kako „Evropa nama zabranjuje da subvencionišemo poljoprivredu“, dok istovremeno sama to obilato radi, zbog čega su tamo prehrambeni proizvodi jeftiniji nego u Srbiji, što je sve deo šireg zavereničkog plana postpetooktobarskih (eto još jednog „post“ prefiksa) vlasti da se uništi srpski seljak jer seljak je „kičma svake države, pa i srpske“.

Koliko je to daleko od istine najbolje se vidi po tome što Evropska unija svake godine iz tzv. pretpristupnih fondova Srbiji za razvoj poljoprivrede poklanja 150 miliona evra. Da je Srbija u Evropi, dobijala bi 10 puta više. Bugarska, koja ima otprilike isto stanovnika kao i Srbija, dobija oko dve milijarde.

Da bi se pak pridružila „evropskoj porodici naroda“, potrebno je da Srbija svoju spoljnu politiku uskladi sa Unijom. Što, između ostalog, znači da uvede sankcije Rusiji. Što Srbija odbija. Ukoliko bi to uradila, glasi opravdanje, ugrozila bi svoje materijalne interese. Morala bi znatno skuplje da plaća energente, što bi je koštalo više stotina miliona evra. Time bi, kaže se, pucala sebi u nogu.

Pa je pucala sebi u glavu.

Jer uvođenje sankcija Rusiji nije materijalno nego moralno pitanje, nije stvar interesnih nego vrednosnih opredeljenja.

Evropa nije uvela sankcije Rusiji zato što je od toga očekivala neku korist za sebe. Naprotiv, znala je da će joj to doneti velike nevolje. Zato su, između ostalog, mere uvođene postepeno – da bi se državama dalo vremena da im se prilagode i nadomeste robu koja je dolazila iz Rusije. Ali Evropa je morala da pokaže da je Putinova agresija na Ukrajinu u dubokom neskladu sa evropskim vrednostima.

Paradoksalno ili ne, tek oni koji najviše govore o nebeskoj Srbiji, dakle Srbiji posvećenoj višim vrednostima, čak i o svojevrsnoj moralnoj superiornosti srpskog naroda, sada najviše podržavaju politiku koja se prevashodno rukovodi prizemnim interesima, materijalnim potrebama.

Slobodan Vladušić u jednom trenutku čak natukne da za reč „čojstvo“ u Evropi nema pandana, takoreći je neprevodiva… Može li biti veće ignorancije i veće nadmenosti istovremeno. Uzgred, prevodeći, pre gotovo pola veka, jednu knjigu s nemačkog, Zoran Đinđić je upotrebio reč „čoveštvo“.

Sve u svemu, to što govori (znatan) deo srpske intelektualne elite niti ima mnogo veze se istinom niti se oni zbog svojih postupaka stide. Traje veliki post.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. novembar 2022.

Država protiv tetkica

NOVI MAGAZIN,
Dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčila milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne aktuelna vlast je terala na prosjački štap

Javne finansije

Protest „tetkica“, tj. spremačica, higijeničarki, domara i ostalog „pomoćnog“ i Tehničkog“ osoblja, zaposlenog u dečijim vrtićima i sličnim javnim ustanovama pokazao je svu nakaradnost našeg ekonomsko-socijalnog sistema pod aktuelnom političkom, tj. vlašću Aleksandra Vučića.
Pri tome, potpuno je nebitna presuda Kasacionog suda kojom je, uzgred, odlučeno da ova grupa radnika nema pravo na regres i topli obrok, tj. da li je ona zasnovana na zakonu ili ne. Verovatno i jeste, ali to je tek ono najgore jer pokazuje da je ovaj režim utemeljen na sili i nepravdi. Jer, dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčio milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne terao je na prosjački štap.

MALI SUPERHIK: „Slučaj tetkice“ je zapravo paradigmatičan primer koji ilustruje koliko je tvrdnja ministra finansija Siniše Malog, izneta prilikom predstavljanja rebalansa ovogodišnjeg budžeta u Skupštini, da je, naime, „država preuzela krizu na sebe“, bezočna neistina. Iz prostog razloga što, kao što je dobro poznato svima, pa i ministru Malom, država nema nikakve svoje pare, sve što ima uzme od drugih, milom (kao kredit) ili silom, kroz poreze. U stvari, aktuelna vlast je samo preraspodelila teret krize i to tako što je, sa jedne strane, opteretila buduće generacije, a sa druge što je (relativno) više opteretila siromašnije slojeve.
Takođe, vlast je tom „helikopterskom” podrškom pokazala da više vodi računa o svom marketingu nego o potrebama građana. Uzima i troši preko mere da bi se prikazala kao veliki dobrotvor, a u stvari zadužuje stanovništvo koje će ono što je dobilo morati da vrati s kamatom. Ne radi se, međutim, ovde samo o nedostatku volje da se rešenja za krizu traže analitičkim, tj. selektivnim pristupom. Naime, da bi se organizovala pomoć u skladu s potrebama, neophodno je i neko poznavanje socijalnog stanja u društvu, kao i malo bolje „logističke” sposobnosti nego što je organizovanje autobuskog prevoza, pravljenje sendviča i slično. U suštini, ova vlast je nesposobna za bilo kakvu akciju usmerenu ka povećanju socijalne pravde i pravičnosti.
Ono u čemu je, međutim, stekla zavidnu veštinu, jeste širenje obmana. Mesto i vreme na biraju, ali im je skupštinska govornica, reklo bi se, posebno draga. Tako je ministar finansija naveo pet razloga za rebalans budžeta. To su: 1) Porast prihoda koji će, kako se procenjuje, gotovo 200 milijardi dinara (tačno 193) biti veći od planiranih; 2) Rast cena energenata; 3) Pomoć mladima od 16 do 29 godina u iznosu od po 5.000 dinara; 4) Penzije koje bi od novembarske trebalo da se povećaju devet odsto i 5) Podrška merama nataliteta.
Glavni razlog Siniša Mali je sakrio. Reč je o povećanju rashoda koji će u 2022. od planiranih biti veći čak 272 milijarde dinara. Zbog toga će i ovogodišnji manjak u državnoj kasi umesto planiranih 200 milijardi dinara (1,7 milijardi evra) dostići 280 milijardi dinara (2,4 milijarde evra), tj. s predviđenih tri skočiće na (blizu) četiri odsto bruto domaćeg proizvoda.
Porast rashoda je u vezi s porastom cena energenata, prirodnog gasa i električne energije pre svega, ali suštinski razlog za loše stanje srpskih javnih finansija na drugoj je strani. Naime, Srbija je mogla da na energetskoj krizi debelo profitira. Ministar Mali je u Skupštini rekao da bi Elektroprivreda Srbije ostvarila dobit od 1,8 milijardi evra da je struju prodavala po nabavnoj, odnosno tržišnoj ceni. Koliki je rast cena energenata najbolje pokazuju podaci da je u septembru 2019. kilovat struje koštao od 3,8 do šest evrocenti, a ove godine košta između 32,7 i 55,6 evrocenti, dakle 10 puta više, rekao je Mali u Skupštini.
Mali je, međutim, opet zaboravio da kaže bitne stvari. Prvo – da je Srbija morala da uvozi električnu energiju, na šta će, prema rečima eksministarke Zorane Mihajlović, ove godine (počev od 12. decembra 2021, kada je došlo do velike havarije u TE „Nikola Tesla“) potrošiti oko milijardu evra.
Drugo, da tandem Vučić–Grčić nije urnisao EPS, Srbija bi imala struje i za izvoz. I to u velikim količinama. Dakle, i da cena struje nije povećana ni za cent, samo na izvozu je moglo da se zaradi možda i onoliko koliko je potrošeno na uvoz. Sa druge strane, iz reči ministra Malog neko bi mogao da zaključi da struja u Srbiji uopšte nije poskupljivala. To, međutim, ne odgovara stvarnosti. Prosečna cena električne energije u Srbiji (za privredu i domaćinstva) porasla je oko 20 odsto. Uprkos tome, EPS je za proteklih devet meseci 2022. zabeležio gubitak od 680 miliona evra (80 milijardi dinara), a lako se može desiti (zavisi od jačine zime) da gubitak na kraju godine dostigne (pa i premaši) i svih milijardu evra.
Taj gubitak EPS neće moći sam da pokrije, dakle pokriće ga „država”. Kako drugačije nego novim zaduživanjem. Koje će opet plaćati, tj. vraćati svi građani Srbije. Stara je istina da se struja u Srbiji troši neracionalno. To je znak da još ima prostora za (razumno) povećanje cene. To bi doprinelo racionalnijem ponašanju potrošača, što znači i smanjenju tražnje, naročito domaćinstava. Ako se na sve ovo doda činjenica da bogatija domaćinstva troše znatno više (električne) energije, lako se može zaključiti da je politikom cena u energetici aktuelna vlast pomagala bogatijima, a štetila siromašnijima.
Ista priča važi i za Srbijagas, jedino je ukupna šteta tu malo manja. Prvo, zbog lošeg gazdovanja, iako je davno obećano, kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor ni do danas nije povećan sa 450 na 750 miliona kubnih metara. A drugo, prodajnom cenom gasa, znatno nižom od kupovne/uvozne, opet su privilegovani boljestojeći građani nauštrb onih slabije stojećih.


BUDŽET TAMNI VILAJET: U stvari, rebalans pokazuje da je budžet „mrtvo slovo na papiru”, odnosno da, kao što mu se neozbiljno prilazi tokom projektovanja, tako je i neodgovoran odnos prema njegovim postavkama. Naime, iako je već u vreme izrade budžeta bilo prilično izvesno da će doći do energetske krize i, štaviše, uprkos upozorenjima Fiskalnog saveta, Vlada u budžet nije unela nikakve mere za predupređivanje, tj. ublažavanje teškoća u snabdevanju. Takođe, odmah po usvajanju budžeta Vlada je počela da preduzima korake koji njime uopšte nisu bili predviđeni – poput populacione politike i pomoći mladima (što je, da podsetimo, sada ministar Mali naveo među razlozima za rebalans).
To ukazuje na jednu od ključnih negativnih karakteristika srpskog budžeta – netransparentnost. Kako u svojoj „Oceni rebalansa budžeta” konstatuje Fiskalni savet, „nedovoljna transparentnost budžeta je problem koji se ponavlja iz godine u godinu”. FS posebno navodi primer bivše Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima – u međuvremenu unapređene u ministarstvo – koja „od svog osnivanja nikada nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika”. Štaviše, gura dalje FS, „predloženim rebalansom transparentnost budžeta dodatno i snažno je pogoršana jer ogroman trošak javnih preduzeća iz energetskog sektora nije detaljno prikazan. Jedini rashod koji se može jasno prepoznati u budžetu je 10 milijardi dinara za nabavku rudarske mehanizacije za EPS. Preostalih oko 140 milijardi dinara (1,2 milijarde evra) direktnog budžetskog troška samo su proknjiženi na poziciji Izdataka za nabavku finansijske imovine, bez objašnjenja. To znači da nije pokazano kojem preduzeću ide koliko sredstava, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje će se namene budžetska sredstva iskoristiti i drugo. Gotovo je neverovatno” – čudi se Fiskalni savet (čudo je da nije oguglao) – „da se pozicija Izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet više od 11 puta (sa 13 na 153 milijarde dinara); da se nabavka finansijske imovine (čitaj zaduživanje – prim. NM) na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 milijarde dinara); da se izmenom člana 41 omogući da država izda 102 milijarde dinara garancija za zaduživanje (prethodno je bilo 24 milijarde) – a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u Obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj”, ironični su na kraju Petrović i ekipa.
Valjda u skladu sa izrekom da je bog prvo sebi bradu stvorio, netransparentnošću se posebno odlikuje Ministarstvo finansija. Budžet ovog ministarstva je povećan za čak 275 milijardi dinara (sa 895 na 1.170 milijardi). Lavovski deo te sume, 245 milijardi, namenjen je pokrivanju gubitaka energetskih preduzeća. Međutim, „ocenjuje” FS, „rebalans i propratna dokumentacija samo u tragovima referišu na ovaj vrtoglavi porast, zbog čega je iz budžetskih izvora nemoguće doneti bilo kakav zaključak o krajnjoj nameni ovih sredstava”.
Najveći deo povećanja rashoda jeste za energetiku, ali je u tih gotovo 300 milijardi dinara vlast uspela da uglavi i sopstvene troškove, kojih se ni poslovični „pijani milioner“ ne bi postideo.
Naime, kako je to primetila Marinika Tepić, poslanica Stranke slobode i pravde, sredstva na raspolaganju Generalnom sekretarijatu vlade povećana su čak šest puta – sa milijardu na šest milijardi dinara. Kome idu te pare – ne zna se. Ali nije to ništa novo. To je, kako reče Fiskalni savet, „negativna praksa koja se ponavlja iz godine u godinu”.
Posebno su opasne mutne radnje u javnim investicijama. Primetno je da su kapitalna ulaganja (uprkos krizi) ostala visoka. Štaviše, čak su i povećana – sa 407 na 423 milijarde dinara. Načelno – i makar na prvi pogled – to deluje pohvalno. Međutim, način na koji se troše te ogromne pare pobuđuje raznovrsne sumnje. Već je naveden primer Kancelarije, tj. Ministarstva za javna ulaganja. Njegovih dvestotinak miliona evra tek je vrh ledenog brega. U potpunom mraku sprovode se infrastrukturni projekti teški i po milijardu i više evra. Doduše, zakonom je propisano da sve investicije skuplje od pet miliona evra moraju biti praćene analizom isplativosti, ali je istovremeno dopušten izuzetak za projekte od tzv. nacionalnog značaja.
Kad se tome doda da projekti utvrđeni međudržavnim sporazumima ne podležu obaveznim tenderskim procedurama, jasno je da se u Srbiji milijarde evra državnog, tačnije novca građana Srbije (za putnu, železničku, vodnu, vazdušnu metro i komunalnu infrastrukturu) troše bez ikakve kontrole.
Računice pokazuju da izgradnja puteva i pruga koji se grade državnim sredstvima (tj. uglavnom iz kineskih kredita) i bez upliva međunarodnih finansijskih organizacija, košta 30-40-50 odsto skuplje nego oni čije se finansiranje i izgradnja odvijaju pod „monitoringom” Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i sličnih institucija.
Taj novac odlazi u džepove građevinskih i ostalih preduzeća bliskih Srpskoj naprednoj stranci i (u manjoj meri) njenim koalicionim partnerima. To je jedan od glavnih kanala kojima se novac građana Srbije preliva u džepove privatnika bliskih vlastima. Ta takoreći legalizovana pljačka „epskih razmera” jedan je od važnih razloga što se ogromna budžetska sredstva odvajaju za investicije.

Mijat Lakićević
Novi magazin,17. novembar 2022.

SANU i MMF

PEŠČANIK, ,
S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno. Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo

Ovih dana u Beogradu su, takoreći uporedo, održana dva važna skupa. Prvi je zapravo bila pristupna beseda ruske istoričarke Natalije Naročnicke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u utorak, 1. novembra. U predavanju pod naslovom „Rusija i Srbija u međunarodnim odnosima u eri promena: Linije napetosti u evropskoj geopolitici 19-21. veka“, Naročnicka (koja je član SANU postala prošle godine) je između ostalog rekla da su „pravoslavna civlizacija i srpska državnost – amanet cara Lazara – neprihvatljivi briselskoj eliti“; da „sudbina slovenstva s njegovom ćirilicom i jezikom kao i herojskom istorijom opstajanja između katolika i muslimana nije zavidna“, štaviše, da je „kolektivni Zapad“ (izraz koji se u srpskom novogovoru isključivo koristi) „slovenskim narodima pripremio ulogu mrtvog eksponata u etnografskom muzeju“; da je „kriza Evropske unije neminovna (jer) za hrišćanske vrednosti mesta u ustavu Evropske unije nije bilo mesta“ te da „ruskom svetu i srpskom narodu istorija dodeljuje ulogu zaštitnika zajedničkog evropskog duhovnog nasleđa. Upravo to, a ne hipnotišuće cifre ‘bruto domaćeg proizvoda’ čine nas velikim igračima u istoriji Evrope“, zaključila je Naročnicka.

Gotovo u isto vreme, samo stotinak metara dalje, u Narodnoj banci Srbije trajali su razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pregovaralo se – a o čemu bi drugom – o parama. Naravno, pare su potrebne Srbiji, od MMF-a se očekuje da nam ih pozajmi. Na kraju, Srbija će za naredne dve godine dobiti 2,4 milijarde dolara s kamatom od oko 2,5 odsto, najnižom koja se trenutno može dobiti, odnosno za oko dve trećine manjom od one po kojoj bi mogla da se zaduži na tržištu.

Bez tih para Srbija bi morala znatno da smanji javnu potrošnju, dakle, morala bi da skreše plate i penzije, ili izdatke za prosvetu (možda ne bi bilo para za Naročnicku) i zdravstvo, ili za vojsku i policiju, a najverovatnije za sve to zajedno. Ili, ako to ne učini, ne bi imala novca da vraća dugove, drugim rečima, morala bi da proglasi bankrot. Praktično, MMF, taj omraženi „svetski finansijski policajac“, spasao je Srbiju. Od bede ili od bankrota – to bismo mogli sami da biramo.

Ove dve „slike“ slika su i prilika aktuelne vlasti, ali i (verovatno) većinskog dela srpskog društva, onog – što bi rekla Latinka Perović – dominantnog. Pa i onog dominantnog u intelektualnoj sferi. Odnosno, predstavljaju odraz svojevrsne moralne, ali i mentalne izopačenosti, da ne kažem hipokrizije.

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno.

Sve u svemu, kao što vidimo, Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2022.