vucic

Panika na Andrićevom vencu

Jedno je proizvodnja i prodaja oružja “tamo nekima”, da se oni tamo ubijaju, a proizvodnja i prodaja droge ovde, našoj deci, da se od njih prave narkomani, nešto je sasvim drugo

Vučevićeva tužba stigla je odmah, a Vučićeva ni do dana današnjeg. Iako je ova druga najavljena znatno pre prve.

Da podsetim, odmah pošto je “provaljeno” da je vlasnik poljoprivrednog dobra “Jovanjica” Predrag Koluvija (navodno) prilikom hapšenja zvao Andreja Vučića, ovaj je najavio da će tužiti Miroslava Aleksića, koji je izvršio “provalu” informacije. Aleksić je, kao što sam o tome već pisao, na to odgovorio da jedva čeka tužbu. Nekoliko dana kasnije Aleksandar Vučić najavljuje tužbu protiv samog sebe i brata mu; Miroslava ne pominje.

Iz toga nije teško zaključiti da Vučić ne želi da sudski proces izađe iz kruga familije. Uključivanje “trećih lica” moglo bi da dovede do neželjenih otkrića i nesagledivih posledica.

Zato se opredelio za svoj omiljeni informativno-propagandni rat. Ali ne protiv Aleksića nego protiv Dragana Đilasa i Boška Obradovića. Protiv kojih je odmah isfabrikovao “kompromitujuće” fotografije. Čak ni Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, koji je opet izneo optužbe na račun Vučića seniora rekavši da “Anđelko Vučić veoma često posećuje sedište BIA“, ovog puta nije izložen nikakvim napadima.

Uzgred, kad smo već kod ratova, javljaju se ideje da su afere Jovanjica i Krušik, koje je Jeremić okarakterisao kao “rat režimskih klanova”, zapravo posledica “špijunskog rata” (za koji se, takođe, odavno tvrdi da tinja na području Srbije, a i šire, Balkana) između ruskih i američkih obaveštajnih službi. Prvih, koje (ako je verovati Ponošu i Šutanovcu, i ne sporeći ogroman doprinos domaćih medija) prate puteve oružja, i drugih, koje su posebno zainteresovane za puteve droge. I novca, razume se, koji je u oba slučaja s tim povezan. Obe strane, kaže se, aferama žele da detronizuju najmoćnijeg čoveka Srbije ne bi li ga tako motivisale da ispuni ono što im je obećao. Bitka za Vučića, takoreći.

Kao posebno zanimljiv, i dosad neobjašnjen detalj navodi se da je i od hapšenja Aleksandra Obradovića i od hapšenja Predraga Koluvije do izbijanja njihovih slučajeva u javnost proteklo (najmanje) petnaestak dana. Zašto, šta se u međuvremenu dešavalo, pitanje je na koje odgovora još nema.

Kako god, dve teške afere potresaju Srbiju. Oružje i droga – nema ništa gore i crnje u savremenom svetu niti više kompromitujuće za jednu zemlju. Pri čemu se ova potonja, sa drogom, za Aleksandra Vučića čini još opasnijom. Ne samo zato što se u vezi sa njom pominju prvi ešeloni vlasti nego i zbog njenog (još uvek samo potencijalnog) odjeka u javnosti. Naime, jedno je proizvodnja i prodaja oružja “tamo nekima” (čak i iz svu beskrupuloznu pljačku i korupciju), da se oni tamo ubijaju, a proizvodnja i prodaja droge ovde (bez obzira na pakete sa etiketom “Kosovo”), našoj deci, da se od njih prave narkomani, nešto je sasvim drugo.

I to je ono što “ubija u pojam” Vučića. Aleksandra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. decembar 2019.