vucic

Vučić je suma svih srpskih problema

Nikada nijedan razgovor u mojoj četrdesetogodišnjoj novinarskoj karijeri nije izazvao toliko kontroverzi, da ne kažem odijuma, a da se još nije ni pojavio

Intervju Svetislav Basara, književnik i publicista

Kada je ovaj intervju dogovaran, sredinom decembra 2020, Svetislav Basara, književnik i publicista, bio je kolumnista lista Danas. Kada je početkom (n)ove godine pravljen, naš sagovornik je postao kolumnista Kurira. Ovaj “transfer decenije” dobro je prodrmao javnu scenu Srbije. Nisu retki oni koji su taj čin smatrali nekom vrstom izdaje. Zato je i ovaj razgovor morao početi odatle.

U svojoj poslednjoj kolumni u Danasu prelazak u Kurir objasnili ste prevelikim uticajem Dragana Đilasa na Danas. Mislite li da je manji uticaj Vučića na Kurir?
Ne, verovatno je mnogo veći. Ali meni, kako ćemo videti, nije smetao Đilasov uticaj na Danas, pa mi neće smetati ni Vučićev na Kurir. Malo ću odložiti ostatak odgovora. Nema u Srbiji medija koji nije pod jednim od ta dva uticaja, što je još jedna od mnoštva naopakosti koje pustoše Srbiju. U boljem delu sveta javnost i mediji utiču na politiku, a političari zaziru od javnosti i novinara. U Srbiji su novinari pretvoreni u stranačke telale, a novine u fanzine i propagandne flajere. Stvar isto stoji s televizijama. U Srbiji ne postoji – niti je ikada postojala – javnost iako za njeno postojanje ne treba ni dinara. Javnost – to je skup prećutnih, za sve važećih, nepisanih kriterijuma šta prolazi, šta ne. Ovde sve prolazi. Prelazim na finale odgovora. Iz Danasa nisam otišao u Kurir ni zbog Đilasa ni zbog redakcije nego zbog dva miliona “slobodara” koji povazdan kukaju nad medijskim mrakom, a od kojih samo žalosni četvorocifreni broj njih izdvoji 50 popišanih dinara i na trafici kupi štampani primerak.
Da je Danas imao tiraž od 150.000 primeraka – a Srbija neće izaći iz ovog senkrupa dok Danas ili neke slične novine ne budu imale toliko – on bi poslovao samoodrživo. Nije Vučić kriv za sve. Da skratim. Ta masovna inercija, ta fingirana histerija, ta samosažaljiva, ali agresivna defanzivnost, ta malodušnost i taj kukavičluk koji je istovremeno i temelj Vučićeve svemoći i izgovor za opozicioni nerad – počeli su da prodiru i u Danas, i zato sam i prešao u Kurir.

Očekujete li da ćete ubuduće imati veći uticaj, pogotovo na deo javnosti koji dosad nije imao priliku da se upozna sa idejama i stavovima koje zastupate?
Da, to je stvar uticaja. Taj uticaj i inače nije mali. Prema poslednjem Pageviewu, Famozno je prošle godine imao 2.440.094. A i namera mi je da moje političke i poetičke stavove predstavim široj publici, koja je od getoizirane bolje, pristojnije i bla, bla, bla Srbije endorasistički okvalifikovana kao gomila primitivaca i glupaka.

Hoće li se nešto promeniti u vašem pristupu kolumni – tematski ili na neki drugi način, očekujete li neke probleme ako više kritikujete Vučića?
Ne, unutar kulturološkog, poetičkog i političkog koordinatnog sistema Famoznog neće biti nikakvih promena, a strah od problema uzrok je mnogo opasnijih problema. Vučića ću kritikovati koliko i dosad, dakle sporadično, od prilike do prilike jer ja Vučića ne sagledavam kao glavni problem Srbije nego kao sumu svih srpskih problema, decenijama guranih pod tepih. Sigurno je, međutim, da bih Vučića kritikovao više da to nije postalo neka vrsta društvene legitimacije, građanske radne obaveze koja po automatizmu podrazumeva sluganski i nekritički odnos prema ličnostima iz takozvane opozicije, od kojih su neke opskurnije i subverzivnije od Vučića. Mislim, uzgred, da će Vučić još zadugo ostati na vlasti – i da će vladati ovako kako vlada – sve dok se ne pojavi respektabilna demokratsko-liberalna politička snaga koja će uvideti u kom grmu leži zec, a pre ili kasnije će se pojaviti.
Ko bi uostalom drugi i tehnički mogao vladati? Svidelo se to nekom ili ne – ni meni se ne sviđa – SNS je u ovom trenutku jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Na stranu žalosni učinci te organizovanosti.

A kakve su bile reakcije vaših prijatelja?
Moji najbliži prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja držim u potpunosti su me podržali u transferu iz Danasa u Kurir. U koji bih prešao sve i da me niko nije podržao.

Kako vam izgleda priča o državnom udaru, koju je prvo lansirao predsednik Vučić, a onda je preuzeli tabloidi?
Ko to uzima ozbiljno? Koji je to po redu državni udar? I može li, uopšte, biti državnog udara u “državi” u kojoj nema države u pravom smislu reči, koja je često sama po sebi državni udar.
Radi li to Vučić smišljeno ili spontano, ne znam, ali beskrajna priča o državnim udarima, kao i drugim čudima i pokorama, vrlo je efikasno bućkalo na koje se hvataju i Vučićevi idolopoklonici i kontraidolopoklonici

Hoćete da kažete da Vučić “diktira tempo” koji opozicija samo manje-više neuspešno prati?
Upravo to hoću da kažem, to već godinama govorim i to je glavni uzrok opozicione omraze na moju ličnost. Mi smo i inače kultura mimetizma, a to se pogotovo odnosi na politiku, kako Vučićevu tako i opozicionu. Podražavanje je zamena za nedostatak ideja. Osim odavno anahronih, devetnaestovekovnih, ni Vučić nema nikakvih ideja, ali ima snažnu organizaciju koja tu bezidejnost, a bogme i besmislenost sprovodi u delo, a pritom su ključevi od magacina sa brašnom i zejtinom u njegovim rukama. Opozicija ima snažnu želju da se vrati na vlast – stalno se zaboravlja da je to bivša, uzgred loša, vlast – ali želja nije isto što i ideja, a naročito to nije ako nema nikakve organizacije. Posledica toga je da opozicija uvek “odigra” onako kako Vučić želi. U suštini – šmirantski glumi opoziciju. Ponekad to bude toliko očigledno da dođem u napast da pomislim da to rade u dogovoru. Uopšte ne isključujem tu mogućnost.

SRBIJA NEĆE IZAĆI IZ OVOG SENKRUPA DOK DANAS ILI NEKE SLIČNE NOVINE NE BUDU IMALE TIRAŽ OD 150.000 PRIMERAKA

I šta je vaš predlog?
Godinama sam davao besplatne savete opoziciji – ignorišite ta cirkuziranja, trgnite se iz letargije i hipnotisanosti Vučićem, zabavite se svojim poslom, organizujte se politički, ojačajte stranke, izađite na izbore ili – ako vam je tako lakše i brže – svrgnite Vučića nasilnim putem. Naravno, uzalud.
Sada mi je vrlo drago što me tzv. opozicija nije poslušala – mada nije ni bilo opasnosti da me posluša – jer sam se u međuvremeni politički angažovao u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma, pa su mi i Vučić, i Đilas, i Jeremić, i Tadić podjednako politički protivnici iako ne i sinovi tame i neprijatelji. Ako sve bude kako je zamišljeno, mada okolnosti ne idu naruku, GDF će prerasti u liberalno-demokratsku stranku koja će pokušati da ponovo uradi ono što je uradio Đinđić – a uz pomoć Ćosića i VBA razvalio Tadić – da pokuša da građane Srbije prene iz začaranosti i da Srbiju iz plemenske sluđenosti i zatucanosti prevede u političku zajednicu slobodnih građana, a ne botova koji hipnotisani televizijama sede ispod podguzne trpeze i strpljivo čekaju mrvice koje padaju iz visokih čmarova. U ovom trenutku to izgleda kao nemoguća misija, ali uopšte nije. Iz ove fermentisane truleži mora nići novi kvalitet. Šansa će se ponovo ukazati. Sve što je potrebno da projekat ovoga puta uspe jeste da onaj ko u (relativno doglednoj) budućnosti bude ono što je bio Đinđić, bez oklevanja, metkom u potiljak, ubije onoga ko bude budući Koštunica – a i takav će se pojaviti – a ne da čeka da bude ubijen.

Da niste malo preterali? I da li je uopšte moguće tako izaći na “zelenu granu”?
Uopšte nisam preterao. Samo je tako moguće prekinuti lanac mimetičkog nasilja koji se proteže od Karađorđa do danas. Pogledajte političku istoriju Srbije. Uvek imamo jednu snažnu, dalekovidu ličnost s kojom u paru ide – u Karađorđevom slučaju to je Miloš – rezervni igrač starog poretka, spavač, potuljeni “čuvar tradicije”, koji (najčešće ubistvom) sprečava Dalekovidog u naumu da proces oslobađanja dovede do kraja. Pričao sam jednom – negde u drugoj polovini devedesetih, mnogo pre postpetooktobarskog raspleta – nakratko o tome sa Đinđićem, koji je o tome (briljantno) pisao u svojoj knjizi “Subjektivnost i nasilje”. Ama, to je bio devetnaesti vek, rekao je Zoran. Prevideo je – ne samo on, svi smo prevideli – da se u Srbiji 19. vek produžio i u 21.

NAMERA MI JE DA MOJE POLITIČKE I POETIČKE STAVOVE PREDSTAVIM ŠIROJ PUBLICI, KOJA JE OD GETOIZIRANE BOLJE, PRISTOJNIJE I BLA, BLA, BLA SRBIJE ENDORASISTIČKI OKVALIFIKOVANA KAO GOMILA PRIMITIVACA I GLUPAKA

Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja 56 odsto građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu, a 30 odsto da ne ide. Šta vi mislite, kuda ide Srbija?
Pre svega, 95 odsto građana Srbije ne zna ni kud udara, a i u boljim sredinama samo mali procenat ume da misli. Evo šta ja mislim kud Srbija ide.
Ide, zapravo srlja pravo u involuciju, u regresiju, u potonuće, u okean kolektivnog nesvesnog, radi iluzije dinamike podeljen na približno dve polovine, od kojih je svaka za onu drugu oličenje zla, ali koje savršeno funkcionišu. Videlo se to nedavno kad je Dežulović opisao Beograd kao kasabu, na šta je saborno graknula cela Srbija, počev od Gorana Vesića preko Vučićevih i Đilasovih medija zaključno s perjanicama “bolje” i “pristojne” itd. Srbije. Kao što su svojevremeno, u brzini na zlo i hitrini na grabež, u približno istom sastavu izašli na novobeogradske nadvožnjake da buketima cveća zaspu tenkove u pohodu na teritoriju koja nikada nije bila Srbija.
Rekavši kasaba, Dežulović nije mislio na manjkavu kanalizaciju, nakaradne spomenike i Beograd na vodi – za koji ne znam po čemu je arhitektonski nakaradniji od ostatka Beograda – nego na seljački narcizam, samozaljubljenost u sopstveni čemer, na očekivanje da nam se ceo svet divi kao što se mi divimo nama, na zatucanost, na nezainteresovanost za bilo šta izvan našeg atara, na gluvoću i slepilo za sve patnje osim sopstvenih. Na tome, uzgred, počiva i Vučićeva vlast.

Kako smo došli dotle da imamo ovakvu vlast, ako imamo u vidu one sjajne pobede u septembru i oktobru 2000. godine?
Ova vlast je pravedna, a rekao bih i nedovoljno stroga kazna za masovno saučesništvo u javnoj zaveri za streljanje Zorana Đinđića, a malo ko u Srbiji ne spada u tu grupu, uključujući i neke Zoranove bliske saradnike. Istorija retko daje šansu ljudskim društvima, a naše je takvo da svaku od tih šansi propusti, i to u velikom veselju. Uzmimo primer Seobe Srba koji su u 17. veku poslušali glas Proviđenja – ili, za ateiste, logiku istorije – i preselili se iz kosovskog karavilajeta u Srednju Evropu, gde su se ekonomski ojačali i kultivisali da bi, kad kucne čas, sunarodnicima iz Beogradskog pašaluka poslužili kao putevoditelji u budućnost. Tako je to zamislilo Proviđenje. Ali dogodilo se suprotno – seljačine iz Beogradskog pašaluka su mic po mic ponovo poseljačile vojvođanske Srbe. Čast izuzecima.
Taj proces je sada pri kraju. Upravo je u toku demontaža baroknih ikonostasa po vojvođanskim crkvama i njihova zamena pseudovizantijskim mazarijama.

Da li je taj put koji smo prešli u poslednjih dvadesetak godina posledica nekih dubljih naslaga u nacionu ili rezultat nedoraslosti, blago rečeno, društvene elite?
Rekoh da su ti famozni rascepi i “nesloge” veštački. Kao što su saborno skočili da sa Vesićem brane Beograd, tako su “bolji i pristojniji” Srbi(janci) – čim su videli da već 10. oktobra plata neće biti 3.000 evra, da Đinđić neće svima dati nacionalne frekvencije i direktorske položaje – Đinđiću listom okrenuli leđa i ostavili ga samog na vetrometini. Ostalo je (žalosna) istorija.

GRIGORIJE JE, ČINI MI SE, VIDEO DA JE AMFILOHIJEV PROJEKAT U CRNOJ GORI USPEO – IAKO JA TU NE VIDIM NIKAKAV USPEH – PA RAČUNA DA ĆE I ON USPETI U SRBIJI, I SAD TRAŽI KRIVOKAPIĆA. OPET DVOSTRUKA GREŠKA. U SRBIJI JE KRIVOKAPIĆ VEĆ NA VLASTI

Ali neka ostane zabeleženo i to da bi – da ne bi u svim mahalama i čaršijama opšteomraženog Bebe Popovića, koji je na silu naterao obezglavljene ministre da proglase vanredno stanje – puč bio izveden istog dana. Ili možda neko misli da su Šiptar, Duća, Zmija i Legija pucali u Đinđića da bi prva dvojica završili izrešetani u jarku (mrtva usta ne govore), a druga dvojica na višedecenijskoj robiji. Naglasiću takođe – a uopšte nije nevažno – da Vučić nije bio umešan u zaveru. Saberite, oduzmite, biće vam jasno ko jeste. Mogao bih i ja da kažem, ali mi se povraća kad izgovaram ta imena.

Čini li se i vama, da se malo našalimo, da u Srbiji trenutno besni rat između “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca”? To jest, pre nego što odgovorite na to pitanje, šta vi mislite o terminu “autošovinizam”? Kišjuhas je o tome nedavno napisao dva lepa traktata, ali nas zanima vaše, da izvinete, stanovište?
Kišjuhas je to kao sociolog lepo objasnio, pročitao sam oba njegova teksta. Ali u jungijanskom psihoanalitičkom svetlu, koje je meni bliže, ja umesto “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca” vidim dve grupe narcisoidnih tipova pod totalnom dominacijom Anime, obdarenih snažnim Idom i Egom, ali bez Superega, koji nisu prevazišli ni analnu fazu razvoja, proces individualizacije da ne pominjem. Samo retkima u Srbiji pođe za rukom da se otrgnu onom što se zove genius loci.

Da se sad vratimo prethodnom pitanju, da li je sukob koji smo pomenuli uopšte relevantan za srpsko društvo, odnosno za njegovu budućnost?
Gde vi vidite (i čujete) sukob? Pometnja nije dinamika, metež nije sukob. Mene ova isfolirana buka i bes podsećaju na scenu kojoj sam prisustvovao pre nekih trideset pet godina na Zlatiboru, na takozvanoj “Probi Guče”. Nabasah tada u šetnji na pustopoljinu na kojoj je sedam-osam trubačkih orkestara udaljenih pedesetak metara jedan od drugog u isti mah pred polupijanom publikom zurlalo svako svoju pesmu, dajući sve od sebe da nadzurla konkurenciju. Ali niko tu nikoga nije nadzurlao. Sve se spajalo u odvratnu kakofoniju u kojoj se nije razaznavalo šta ko zurla.

Ima li stvari u kojima se ova dva stvarno ili naizgled suprotstavljena pogleda ipak podudaraju – recimo, odnos prema Crnoj Gori?
Te dve, kako vi kažete, “strane”, mislim na mejnstrim, podudaraju se takoreći u svemu. Ako obratite pažnju – linija njihovog “sukoba” uopšte nema dodirnih tačaka s političkim konceptima nego s ličnostima. Za Đilasa, Jeremića (& varijabilni ostatak kompanije) nema ničeg spornog u tehnologiji Vučićeve vladavine – mada imaju izvesnih stilskih i leksičkih zamerki – za tu gospodu jedini je problem što oni nisu na Vučićevom mestu. Koliko sam video, a nisam nešto pomno zagledao, i vlast i opozicija su podjednako oduševljeni pobedom “srpske opcije”.

Kako vama izgledaju prvi postupci nove vlade? Izgleda da se početkom godine situacija tamo zakuvava.
Kako mi to izgleda? U odnosu na Vladu Crne Gore, koja izgleda kao vlada iz latinoameričke sapunice, čak i Vučićeva vlada izgleda kao vlada njenog veličanstva Elizabete II. Ti ljudi pojma nemaju kud udaraju niti šta hoće, osim što to hoće odmah i hoće da to bude “srpsko”. Gomila zbunjenih šarlatana/ki kojom potpredsedava turbošarlatan Abazović.

Sa ovim u vezi, kako gledate na projekat “srpskog sveta”, koji se u poslednje vreme sve više zagovara preko vlasti bliskih medija?
Kao još jedan sumanuti (i zaludni iako ne bezopasni) pokušaj srbifikacije, ako ne baš sveta – ipak je mnogo mačku goveđa glava – a ono bar regiona. Koštunica je bio otišao korak dalje, pa je srbifikovao i misao. Fundamentalizam kretenizma.


Vaš najnoviji roman “Kontraendorfin” svojevrstan je pokušaj demitologizacije srpskog književnog sveta i života, ali i života uopšte. Da li je ovakvo tumačenje ispravno?
O, ne. “Kontraendorfin” nije dekonstrukcija mitova – nije to posao umetnosti – “Kontraendorfin” je klinička slika posledica opustošenosti prouzrokovane pseudomitologijama. Mitovi su, inače, vrlo važni. Oni su sušta istina, ali u spoljašnji svet isijavaju samo onoliko istine koliko ovaj ili onaj naraštaj može da pojmi.
Ali mit se ne klepa u političkim radionicama nego se već gotov preuzima iz prošlosti. Nipošto se ne projektuje u prošlost, kao što je to bio slučaj sa srpskim mitovima, uključujući i kosovski. Razlika između pravog mita i pseudomita istovetna je razlici između simbola i saobraćajnog znaka, s napomenom da pseudomitski saobraćajni znaci uvek pokazuju pogrešan pravac. Da skratim, smisao ovdašnjih mitova, koji nikada nisu uobličeni u koherentnu celinu nego rade “na podrazumevanje”, nikada i nije bio razumevanje prošlosti nego opšta mobilizacija i generisanje zlopamćenja i osvetoljubivosti. Krvavo nam se to obilo o glavu. I još će nam se obijati.

SMISAO OVDAŠNJIH MITOVA NIKADA NIJE BIO RAZUMEVANJE PROŠLOSTI NEGO OPŠTA MOBILIZACIJA I GENERISANJE ZLOPAMĆENJA I OSVETOLJUBIVOSTI

Šta u ovom kontekstu mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve na javnoj sceni Srbije, ali i u regionu.
Ništa dobro. U stvari – vrlo loše. Svi ti mitovi potekli su i pušteni u opticaj upravo iz crkve, nakon što je – posle Vukove reforme i marginalizacije vojvođanskih arhijereja – i ona poseljačena.

Zbog neadekvatnog, blago rečeno, odnosa prema koroni, SPC je izgubila dva prva čoveka. Predstoje joj izbori. Mogu li oni doneti neke nove, sveže vetrove?
Još uvek ne vidim takve vetrove. Samo povetarce. I to je dovoljno. Ne treba potcenjivati efekat leptira. Uragan počinje kao povetarac.

Kad smo već kod izbora, uskoro će i oni mnogo važniji. Kako, s obzirom na tu okolnost, vidite vlast, a kako opoziciju? Može li se i kako ugroziti Vučić?
Uopšte ih ne gledam. Poslušao sam svoj savet i gledam svoja posla i posla Građanskog demokratskog foruma.

Mnogi su izjavu vladike Grigorija na Badnje veče protumačili kao odluku da se politički angažuje. Kako ste je vi razumeli i šta mislite da li bi to bila dobra ideja?
To je vrlo pogrešna ideja. Žao mi je što se i Grigorije, koga izuzetno cenim kao osobu, nahvatao na to bućkalo. Sama ideja da se kaluđeri pačaju u politiku dvostruko je pogrešna. Monaštvo – to je, ili bi bar trebalo da bude, napuštanje sveta, a u idealnoj perspektivi i apsolutna nebriga za sve spoljašnje. Samo tako se postiže svrha monaškog života – smirenje.
Sa druge strane, uprkos sve češćim izletima u metežni svet, kaluđeri su po prirodi stvari distancirani od sveta i nevični političkim marifetlucima. I tu se radi o mimetizmu. Grigorije je, čini mi se, video da je Amfilohijev projekat u Crnoj Gori uspeo – iako ja tu ne vidim nikakav uspeh – pa računa da će i on uspeti u Srbiji, i sad traži Krivokapića. Opet dvostruka greška. U Srbiji je Krivokapić već na vlasti. Onaj crnogorski je Krivokapić pod B.

Hoće li na tim izborima Kosovo biti glavna tema, tj. treba li na njoj graditi strategiju ili nametati druge probleme – korupcija, nepotizam, kriminal, gušenje prava i sloboda građana?
Kosovo je za srpske političare (svih boja) ono što je Jočiću bio Hilandar – magična reč, džoker za ućutkivanje. Siguran sam da se ni vlast ni opozicija – a političkih koncepata što se tiče, razlike među njima su minimalne, ako ih uopšte ima – neće lišiti sjajnog izgovora da na pitanja povezana s kriminalom, pravima, slobodama itd, itd. odgovore “sram te bilo, pitaš me to dok nam otimaju Kosovo”. Kosovo – ono pseudomitološko, ne stvarno – zapravo i služi kao skretnica pažnje sa bezbroj ostalih problema. Dok nije bilo u sastavu Srbije valjalo ga je “oslobađati”, kad je oslobođeno bačeno je u zapećak i prepušteno samo sebi. Sada, kada se osamostalilo, treba ga “zadržavati” pod fiktivnim suverenitetom države Srbije, koja – često se s tim šalim iako nije smešno – nije u stanju da uspostavi suverenitet ni nad stadionom Marakana, kilometar i po udaljenim od centra prestonice, splavove bolje da i ne pominjem.
Pol Virilo je davno napisao – država, to je kontrola nad teritorijom. Uspostavi li se kontrola nad teritorijom, lako se pod kontrolom drži i sve ostalo. Naše, međutim, političke elite, sve do jedne, misle da teritorije treba da čuvaju “istorijska prava”, “naše svetinje” i “srpski grobovi”. Dobro smo mi, u stvari, prošli.

Vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, a predsednik SANU Vladimir Kostić da nije. Šta vi kažete tim povodom?
To je posledica tragične pojmovne zbrke iz koje je i nastala ova finalna zbrka. Ako se pod “naše” podrazumeva “srpsko”, onda treba naglasiti da nijedno pravo ovoga sveta ne poznaje kolektivnu ili “nacionalnu” svojinu već samo privatnu i državnu. Hoću da kažem da ni dok je bilo pod suverenitetom Srbije – ako je ikada i bilo – Kosovo nije bilo “naše” nego mešavina privatnog i državnog vlasništva. Time je sve rečeno. Mada je, kako stvari stoje, uzalud rečeno.

ZORAN ĐINĐIĆ NIJE UMRO UZALUD. PRE BI SE MOGLO REĆI DA SMO MI UZALUDNO PREŽIVELI

Da li je bila uzaludna i žrtva Zorana Đinđića? To jest, ima li nade da na kraju ipak ne bude uzaludna? I da se ostvari njegov san – Srbija među evropskim narodima?
Nipošto. Pre bi se moglo reći da smo mi uzaludno preživeli. Đinđić jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud. Zoran je bio žrtva – na momente pomišljam i dobrovoljna – takozvanog “mimetičkog nasilja”, karakterističnog za primitivna društva. O tome je sjajno pisao Rene Žirar u knjizi “Posmatrah Sotonu kako poput munje pade”, a i drugde. Pokušaću da to ukratko predstavim. Zbog nagomilanih protivurečnosti ljudske zajedice u jednom trenutku dospevaju u ćorsokak. Onda se pojavljuje izaslanik Weltgeista, ličnost koja pokazuje (i počinje da krči) put iz ćorsokaka. Naivčina bi rekao da ga zajednica dočekuje raširenih ruku. Ali ne. Zajednica ne želi da napusti “stari put grešnika”, ujedinjuje se – svi do jednog – i ritualno ubija onoga ko joj pokazuje put ka slobodi. Posle ubistva privremeno nastupa olakšanje, ali ubrzo počinje raspadanje i truljenje starih formi, duga agonija koja prethodi slobodi, koja nastupa tek kad satrune svo zlo. Kao što sam već rekao, u toku je terminalna faza, fermentacija tih mentalnih leševa, koja nije nikakva garancija za iskorak iz čemera, ali koja može biti šansa. Đinđić je, u stvari, pobedio, iako ne na način na koji je bio naumio – tako da svi izađu iz bede.

Deo intervjua možete pogledati ovde:

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 14. januar 2021.

Novi prilozi raskrinkavanju predsednika Vučića

Prosto je zadivljujuća upornost s kojom Aleksandar Vučić iznosi neistine. Zato nema druge nego da se s ništa manjom istrajnošću te neistine obelodanjuju i raskrinkavaju

Jedno se predsedniku Aleksandru Vučiću ne može osporiti – upornost. S kakvom upornošću, zar ne, on već godinama iznosi tvrdnje za koje se, pre ili kasnije, pokaže da su neistinite, ali – ne odustaje. Poslednja, tačnije najnovija – kamo lepe sreće da je poslednja – jeste ova pre neki dan izrečena tvrdnja da “Srbija nikad nije bila prva u Evropi po stopi rasta” kao što će to, navodno, biti kad se sumiraju rezultati za 2020. godinu.

Naravno – to nije tačno. Nije to bilo tako davno kada je Srbija ostvarila najveći rast bruto domaćeg proizvoda u Evropi. Mogao bi toga Vučić i sam da se seća, a mogao je neko i da mu kaže. (Mada su mu verovatno i rekli, ali je on odlučio da se činjenica ne drži kao pijan plota.)

Da ne dužim, 2001. je sa rastom od 6,9 odsto Srbija bila najbolja u Evropi. Zanimljiv je i podatak da je 2004, iako je ostvarila rast od 9,1 odsto, Srbija zauzela “tek” drugo mesto. I, takođe važno, ovde je Srbija zaista imala najveći rast, a ne kao što je, zapravo, slučaj sa 2020, najmanji pad bruto domaćeg proizvoda.

Ali, pošto jedna lasta ne čini proleće, tako i jedna godina ne može biti reper za ocenu (ekonomskog) učinka određene vlasti. Relevantan je duži niz godina. I opet činjenice ne idu Vučiću u prilog. Naime, u razdoblju 2001-2008. prosečan privredni rast Srbije iznosio je 6,2 odsto. A u celom “predvučićevskom periodu”, dakle uključujući i doba svetske ekonomske krize, od 2001. do 2012. zaključno, Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast BDP-a od četiri odsto.

S Vučićevim dolaskom na vlast rast drastično pada. U razdoblju 2012-2019. bio je 2,4 odsto, a kad se uključi i prošla, krizna godina – jedva dva odsto.

Nije, međutim, Vučić prvi koji je proglasio da je Srbija prvi put u istoriji imala najveći rast BDP-a u Evropi. Pre oko pola godine, nakon što je u prvom tromesečju 2020. Srbija zabeležila stopu rasta od pet odsto – koja je, da ne bude zabune, zaista bila najveća u Evropi – to je izjavio ministar finansija Siniša Mali. Tek je oko rasta u jednom kvartalu bilo besmisleno praviti toliku galamu, ali je aktuelnim vlastima i to bilo malo, pa su morali da izmisle da se tako nešto nikada ranije nije desilo. Pisao sam o tome u julu prošle godine, evo i linka, ali da se ne mučite i ne tražite tekst, evo ključnog detalja. Naime, jednostavnim uvidom u statistiku dolazi se do podataka koji pokazuju da ministar Mali ne govori istinu. Naime, bar dva puta je po tromesečnom rastu BDP-a Srbija bila prva u Evropi. Jednom u drugom kvartalu 2000, kad je ostvarila stopu rasta od 27,8 odsto, a drugi put u četvrtom kvartalu 2001, kad je zabeležila rast od 17,4 odsto.

Kao što rekoh na početku, prosto je zadivljujuća upornost s kojom Aleksandar Vučić iznosi neistine. Zato nema druge nego da se s ništa manjom istrajnošću te neistine obelodanjuju i raskrinkavaju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. januar 2021.

Budžet po meri Vučića

Nema šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala, što samo govori da aktuelna vlast nikoga i ništa ne prepušta slučaju. Oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se oduže. Korupcijom je premreženo celo društvo

U petogodištu 2017-2021. plate u javnom sektoru skočiće za čitavih 36 odsto. (2017 – 3,5 odsto; 2018. i 2019. po devet odsto; 2020 – 10 i 2021 – 4,5 odsto.) U istom razdoblju rast bruto domaćeg proizvoda iznosiće 15,5 odsto. (2017 – dva odsto; 2018 – 4,4 odsto; 2019 – 4,2 odsto; 2020. će biti pad od jedan odsto, a 2021. rast od šest odsto.) Dakle, čak i ako pretpostavimo da će se zvanične prognoze o kretanju BDP-a u potpunosti ostvariti (u šta mnogi ekonomisti sumnjaju), rast zarada državnih uposlenika biće gotovo dva i po puta brži, bolji, veći od rasta ukupne proizvodnje. Da li je to realno, da li je to normalno? Odnosno, da li je fer da plate u javnom sektoru – što je rezultat tog ničim opravdanog skoka – budu za gotovo četvrtinu veće nego u privatnom? Kakva kolosalna diskriminacija, zar ne.

To ne znači, naravno, da su plate u državi visoke. Još manje da pojedini delovi javnog sektora ne bi trebalo da imaju i veće plate od sadašnjih. Recimo – zdravstvo. Još pre tri godine je ukazano (v. tekst “Policijska ili zdrava država”) da su u Srbiji plate policijskih službenika i apsolutno i relativno (kad se uporede sa odnosom između plata u zemljama srednjo-istočne Evrope) znatno veće od plata medicinskih radnika. Ni do dana današnjeg taj nonsens nije ispravljen.

Ima već tri godine, takođe, i kako se odlaže reforma sistema zarada u javnom sektoru, tj. uvođenje platnih razreda i nagrađivanje – umesto po principu ‘radio ne radio, svira ti radio’ – prema “radu i rezultatima rada”. Evo, upravo kada je reč o pomenutim medicinarima, nije jasno zašto oni koji rade u “crvenoj zoni”, pod skafanderima i slično, ne bi bili dodatno nagrađeni redovnim visokim premijama i stimulacijama. Ko bi uopšte imao argumenata da se usprotivi takvom nečem. Ali to ne odgovara vlastima. Umesto toga, ovde se iz helikoptera razbacuje novac, širi populizam i forsira egalitarizam.

Gde je egalitarizam, tu je etatizam. Taj enormni rast plata u javnom sektoru – bez ikakve veze sa doprinosom zajednici – samo je vrh ledenog brega. On je, naime, pokazatelj jedne šire pojave, tj. generalnog odnosa – teško je reći strategije, to je ipak ozbiljna stvar – ali jednog nauma čija je suština jačanje uloge države u ekonomiji, a preko nje i u svim drugim sferama društvenog života.

To se, recimo, vidi čak i tamo gde je najbolje zakamuflirano – kod tzv. kapitalnih ulaganja. Javne investicije (prema budžetu za 2021. trebalo bi da dostignu 330 milijardi dinara) prosto se ne dovode u pitanje. Ko može da kaže da Srbiji nisu potrebni novi i bolji putevi, pruge i tome slično. Ali, sa druge strane, iskustvo iz prethodnih nekoliko godina nametnulo je pitanje svrsishodnosti mnogih projekata. Paradigmatičan je u tom pogledu gasovod Turski, odnosno Balkanski tok. Njegova izgradnja je, naime, koštala gotovo dve milijarde evra (tačna suma se drži u tajnosti i nećemo je saznati za ove vlasti), ali njime gas još ne teče i neće skoro poteći. To, međutim, nije važno zato što je prošle godine on doneo oko trećine rasta BDP-a (ukupno zvanično procenjenog na 4,2 odsto), a to je ono što predsednika Vučića zanima.

Ili, uzmimo drugi primer, auto-put Kraljevo–Kruševac. Ima li tu saobraćaja koji će izgradnju auto-puta “punog profila” (u)činiti isplativom ili je važno da taj posao bude isplativ onima koji su oko njega angažovani? Možda bi i tzv. poluauto-put bio sasvim dovoljan da zadovolji ne samo sadašnje nego i buduće potrebe (većeg) stanovništva i (razvijenije) privrede? A drugo, košta li sve to zbilja toliko koliko (nam) se kaže i zašto se uporno izbegavaju konkursi koji bi sigurno obezbedili nižu cenu?

U vezi sa ovim pojavljuje su još jedno pitanje. Zašto se forsira putna infrastruktura, a zapostavljaju možda još urgentnije investicije u ekologiju. Zato što su – glasi jedno sasvim prozaično objašnjenje – prethodnih godina ljudi bliski naprednjacima pokupovali ili stavili pod svoju kontrolu kamenolome i drugu proizvodnju građevinskog materijala, kao i građevinske mašine, i sad to treba isplatiti. A u ekološkim projektima mnogo veći udeo čini vrednost opreme (fabrike vode, kanalizacioni kolektori i slično), građevinski radovi su (relativno) mali, pa je takva i zarada.

KUKU – malo je falilo pa da to bude akronim Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima (samo kad bi umesto javnih stajalo kapitalnih, ali valjda se neko dosetio), koja je od Vladinog pomoćnog tela za jednokratnu upotrebu, tj. za saniranje poplava 2014, sa budžetom od nekoliko milijardi dinara, izrasla u respektabilnog investicionog igrača sa desetostruko većim raspoloživim sredstvima. Kakav je smisao te transformacije, osim da se otvori još jedan kanal za odliv državnih, tačnije narodnih para i dodatno iskomplikuje i oteža kontrola – teško je dokučiti.

Druga strana ove investicione medalje jeste da je veliki deo privatnog sektora vezan za državu. Što ima ne samo ekonomske nego i političke konsekvence pošto – to već i vrapci znaju – samo partijski podobni dobijaju poslove.

Još jedan kanal preko kojeg se uspostavlja zavisnost privatnog sektora od države jesu – subvencije. Umesto obećavanog smanjenja – između ostalog, i da bi se na tom polju Srbija uskladila s pravilima Evropske unije – subvencije rastu. Iduće godine biće 120 milijardi dinara, što je 15 milijardi (više od 10 odsto) više nego ove godine. Možete li zamisliti šta sve može da se uradi sa milijardu evra u maloj i siromašnoj zemlji poput Srbije. Nije stvar samo u visini nego i u širini ove državne pomoći. Da ostavimo po strani one najveće (pre svega za poljoprivredu, 42 milijarde, koje su takođe ishodište manipulacije), zanimljivo je da najviše rastu baš oni naoko sitni izdaci. Recimo – subvencije za privlačenje investicija, za nabavku elektronskih fiskalnih kasa, za privatne finansijske institucije, za taksiste (kupovina eko-vozila), vazdušni saobraćaj (aerodrom u Trebinju), kreditnu podršku preduzećima u privatizaciji itd. Posebno je interesantan vrlo visok rast subvencija za privlačenje investitora. Štaviše, ovde je došlo do pravog malog veleobrta. Naime, kako to u svojoj analizi budžeta primećuje Fiskalni savet, pre samo mesec dana, prilikom izrade rebalansa za ovu godinu, Vlada se obavezala da u narednom budžetskom ciklusu subvencije neće premašiti 12 milijardi dinara. Kad, ne lezi vraže, u budžetu za 2021. one dogurale do 15 milijardi, dok je limit za 2022. i 2023. povećan na 16 milijardi.

Sve u svemu, da se vratimo na glavnu temu, nema praktično šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala. Često te sume, kad se razbiju na pojedinačne korisnike, i nisu tako velike, ali to samo govori da aktuelna vlast nikoga i ništa ne prepušta slučaju. Samo se po sebi razume da oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se adekvatno oduže. Negde je korupcija visoka, negde srednja, negde niska. Uglavnom korupcijom je premreženo celo društvo.

A sve je podređeno jednom cilju – opstanku Aleksandra Vučića na vlasti i posle narednih izbora. To je i glavna funkcija (upravo, u četvrtak 10. decembra, usvojenog) budžeta za 2021. godinu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. decembar 2020.

Češka škola

Na istorijskoj raskrsnici, nakon pada Berlinskog zida, kad su društva birala s kim će i kuda će, Srbija je bila dvostruko bogatija od Češke. Danas, tri decenije kasnije, Češka je tri puta bogatija od Srbije. Češki BDP “per capita” iznosi oko 20.000, a srpski oko 6.000 evra

Češka škola ne postoji, tvrdi režiser Goran Marković u svom novom romanu, svojevrsnom omažu jednom vremenu i drugarima (Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Goran Paskaljević) sa praške filmske akademije krajem šezdesetih godina.

Kad kažem, međutim, da češka škola ipak postoji, ne mislim na istoimeni roman Miroslava Josića Višnjića, kojem će iduće godine biti pola veka od objavljivanja. Mislim na vest koja je u Srbiji protekla potpuno nezapaženo.

Češka je, naime, pre neki mesec objavila da je sa 70 odsto evropskog proseka, gde je bila 2004. kad je ušla u Evropsku uniju, danas po ekonomskom razvoju dostigla 90 odsto EU proseka. I sad su Česi, kaže takođe vest, gledajući u budućnost, sebi dali zadatak da se pripreme za 2030, kada će premašiti evropski prosek i od neto budžetskog korisnika postati neto davalac. Drugim rečima, kada će u evropski budžet više uplaćivati nego što će iz njega dobijati.

A gde je u ovom času i čime se bavi Srbija?

Pre tridesetak godina, početkom devedesetih, na čelu Češke i Srbije našli su se nacionalni bardovi, književnici, disidenti: Vaclav Havel i Dobrica Ćosić. Doduše, dok je Havel više puta hapšen i četiri ili pet godina proveo pa zatvorima, Ćosić je sedeo u Akademiji nauka, ali ima jedna bitnija razlika.

Vaclav Havel je bio duhovni sledbenik Tomaša Masarika, filozofa i državnika, utemeljivača moderne češke države, tačnije Čehoslovačke, posle Prvog svetskog rata, na čijem je čelu ostao do smrti 1937. Uzgred, bio je veliki prijatelj Srba (odlučujuće doprineo njihovom oslobađanju u tzv. veleizdajničkom procesu u Zagrebu 1909, tokom Prvog rata po svetu putovao s pasošem kraljevine Srbije), ali i Hrvata, zagovornik srpsko-hrvatskog ujedinjenja i poklonik jugoslovenske ideje.

No, ono što je ponajviše obeležilo Masarika i opredelilo čitav njegov budući put bio je svojevrstan obračun s nacionalnom tradicijom početkom 20. veka. Naime, uz pomoć prijatelja i saradnika, Masarik je utvrdio da su tzv. “rukopisi”, ti “najstariji spomenici češke narodne književnosti”, zapravo “obični romantičarski falsifikati 19. veka”.

Za Masarika, koji se rukovodio idejom češke reformacije “istina pobeđuje”, pitanje rukopisa “nije bilo samo pitanje naučne istine nego i pitanje narodne časti jer nije svejedno hoće li se narodna tradicija osloniti na laž i mistifikaciju ili na istinu” (dr Jovan Kršić).

U Srbiji se – kao i u mnogim drugim zemljama, pre ili kasnije – takođe dugo vodila slična borba. Jedno od najznačajnijih savremenih poduhvata na tom polju bila je knjiga Miodraga Popovića “Vidovdan i časni krst”. Ali u Srbiji je krajem osamdesetih pobedila suprotna opcija. Ona u kojoj su mit i laž uzdignute iznad istine i postale ključni činioci za oblikovanje narodnog duha i usmeravanje nacionalne politike.

“De Gol kaže Malrou: ‘Kod nas se ništa trajno ne može temeljiti na laži!’ A ja kažem svojoj svesci: kod nas može. Imamo istorijsku kondiciju da govorimo laži, da ih slušamo i verujemo u njih”, napisao je Dobrica Ćosić.

Na istorijskoj raskrsnici, nakon pada Berlinskog zida, kad su društva birala s kim će i kuda će, Srbija je bila dvostruko bogatija od Češke: njen bruto domaći proizvod po stanovniku iznosio je 5.700, a Češki 2.600 evra. Danas, tri decenije kasnije, Češka je tri puta bogatija od Srbije. Češki BDP “per capita” iznosi oko 20.000, a srpski oko 6.000 evra. Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. decembar 2020.

Tužni Hepi

Kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu

Evropa nas mrzi, Kina nas voli. To je poruka koja svako malo stiže sa režimskih (štampanih i elektronskih) medija. Ali nema tu ničeg originalnog i samosvojnog. Jer, reč je zapravo o poruci koju emituje – nešto ređe, doduše, ali uvek u pravi čas – predsednik Vučić. Kao što je, recimo, bilo u prvom talasu korone, o čemu sam već pisao.

Najnoviju epizodu te (o)tužne serije imali smo priliku da gledamo nedavno na srećnoj televiziji, kada su kod Milomira Marića gostovali (već odavno odomaćeni) Aljoša Milenković, Predrag Marković, Slobodan Vladušić i Zoran Ćirjaković.

Sve u svemu, prisutni su se (bez glasa protiv) složili da je kineski sistem u kojem vlada meritokratija mnogo bolji od evropskog u kojem vlada demokratija. Da, baš tako, nežno – meritokratija, vladavina stručnjaka, dakle (kao da je u Pekingu na vlasti neki kineski G17 plus, a ne jedna i jedina Komunistička partija), gde vlast bira najbolje u svim oblastima, ništa autokratija, kamoli diktatura, o grubom gaženju (uključujući i smrtni ishod) osnovnih ljudskih prava i sloboda ni reči. A pošto vlast, iz priloženog se vidi, najbolje zna ko je najbolji, logično je da ona bira i samu sebe. Otud bi najbolje bilo – doduše to nije rečeno, ali je zaključak kao Damoklov mač visio u vazduhu – da se Vučić proglasi za Sija.

Da nije tužno, bilo bi smešno, mada je zapravo tragično. Ali, svejedno, tome (što bi rekao Boro Stjepanović u “Ko to tamo peva”) nema leka. Ipak, zarad javnosti, na sto puta ponovljene laži treba sto i jedan put odgovoriti istinom. Građanska dužnost – već vidim Ćirjakovića kako se puši – to nalaže.

A istina kaže, da pođemo od trenutno najaktuelnije korona-pandemije, da je evropska pomoć Srbiji bila mnogo veća od kineske. Jer, sve što je iz Kine stiglo u Srbiju – kupljeno je. Plaćeno suvim dolarima – jer Kinezi juane ne primaju – ništa nije poklonjeno. Nasuprot tome, Evropska unija je Srbiji poklonila oko pola milijarde evra (iz paketa od ukupno 3,3 milijarde evra za Zapadni Balkan), na šta dolazi još otprilike toliko vrlo povoljnih kredita.

Nedavno je, takođe, za ovaj region odobreno devet milijardi evra bespovratne pomoći, od čega će Srbiji pripasti najmanje trećina, dakle (više od) tri milijarde.

Sa druge strane, Kina ne samo da ništa ne poklanja nego je i to što prodaje vrlo skupo – skuplje nego kad se nabavlja iz Evrope. Recimo, cena kineskih kredita za izgradnju puteva i pruga znatno je veća od zajmova evropskih (i svetskih) finansijskih institucija. Kamatna stopa kod kineskih kredita za Koridor 10 kreće se od 2,5 odsto i naviše, a od evropskih banaka 1,2 odsto i naniže. I ostali uslovi – rok otplate, provizije, naknade i slično lošiji su kod Kineza.

Takođe, i kineski proizvodi mnogo više koštaju građane Srbije. Kilometar puta ili pruge koju grade Kinezi najmanje je 20 odsto (a neretko i mnogo više) skuplji nego onaj koji se podiže pod evropskom kontrolom. Primera radi, kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj stručnoj publikaciji Ministarstva saobraćaja Srbije, košta 1,5-2,5 miliona evra; kada ga pak preko ravnog Srema grade Kinezi – verovali ili ne – košta 10 miliona evra. Takvih komparativnih računica ima koliko hoćete i za druge infrastrukturne projekte. Mada, ne mogu da odolim, evo još jednog paradigmatičnog primera. Za prugu Niš – Dimitrovgrad od ukupno 200 miliona evra, koliko ona košta, Evropska investiciona banka poklanja – trećinu. (Banka, a poklanja, gde to ima.) Nijednoj kineskoj se ništa slično nije omaklo.

Od 40 milijardi evra direktnih stranih investicija od 2001. naovamo oko 70 odsto došlo je iz Evrope, tek oko pet odsto iz Kine. Kineske investicije zapravo stižu tek poslednjih nekoliko godina. S njima su, međutim, kao “nusproizvod” stigli i ekološki problemi. Otkad su Kinezi preuzeli Železaru “Smederevo” i RTB “Bor”, zagađenje u tim gradovima drastično se pogoršalo. Isto važi i za Kostolac, gde su Kinezi, mada ne vlasnički ali poslovno, vrlo tesno upleteni u tamošnju termoelektranu.

Dakle, kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu. O čemu govori saradnja s kineskim bezbednosnim službama i kupovina kineskih nadzornih video i ostalih sistema. Naravno, ključnu ulogu u tome ima vlast, koja sve to omogućava. I srpski intelektualci koji to podr(a)žavaju.

Živela Srbija!

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. oktobar 2020.

Očarani razočaranjem

Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće

Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.

Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.

Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.

Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.

Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.

Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.

Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.

I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.

A zapravo nas jedino Evropa i hoće.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 15. oktobar 2020.

Ana na popravnom

Da li će nova vlada biti vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta. Ako je suditi prema rezultatima prethodne, trebalo bi da bude drugo, ali ako uzmemo u obzir lik i delo nove-stare premijerke, biće prvo. Srbija će nastaviti da zaostaje

Nova vlada, stara parada
Od pet ciljeva koje je postavila sebi i svojoj vladi, Ana Brnabić je ispunila jedan, a i to polovično. Obećala je ubrzanje privrednog rasta, reformu državne uprave, reformu zdravstva, reformu javnih preduzeća i obrazovanje za 21. vek. Nešto je postigla samo kada je reč o prvom zadatku. Na svim ostalim ispitima je pala. Nije poznato da li je novi mandat popravni ispit ili Vučić samo pokušava da nekako ubije vreme do narednih izbora. Koji, po svemu sudeći, neće biti za četiri godine.

IRONIJA SUDBINE: Jeste ironija sudbina da se na dvadesetogodišnjicu petooktobarske revolucije naciji preko svih nacionalnih frekvencija obrati Aleksandar Vučić i saopšti ime mandatara za sastav nove Vlade Srbije. Sa druge strane, nema sumnje da trenutak nije slučajno izabran i da je Vučić time hteo da skrene pozornost sa tužnog jubileja i reflektore javnosti preusmeri na sebe i svoje postupke. On prosto ne trpi da iko drugi i išta drugo, makar i nakratko, bude u centru pažnje.
Ali, o tome kako nam se “dogodio Vučić” – mada posle “događanja naroda” to dođe nekako logično – pisali smo u prošlom broju, pa ovde nećemo ponavljati.
Izbor nove-stare premijerke – osim ako neko misli da Ana Brnabić neće uspeti da sastavi vladu – i više nego inače otvara pitanje da li će to biti vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta.
U stvari, teško je zamisliti da bude ovo drugo mada bi tako trebalo da bude. Jer, kontinuitet s prošlom vladom biće nešto prilično loše, pošto je ona zapravo uradila vrlo malo od onoga što je sama sebi zadala.
Najveći deo onoga što je u svom ekspozeu kao ciljeve postavila Ana Brnabić – nije ostvareno. To važi čak i za ono što je – ma kako paradoksalno zvučalo – na neki način postignuto.
U suštini, glavni zadatak koji je stara/nova premijerka pred sebe postavila bila je reforma javnog sektora. To, ruku na srce, uopšte nije ni mali ni lak zadatak. Jer to obuhvata, moglo bi se reći, četiri velike reforme: reformu javnih preduzeća, zatim reformu državne uprave i reformu javnih usluga, što opet obuhvata dva ogromna sektora – zdravstvo i obrazovanje.

ANA BRNABIĆ JE OBEĆALA PET STVARI: UBRZANJE PRIVREDNOG RASTA, REFORMU DRŽAVNE UPRAVE, REFORMU ZDRAVSTVA, REFORMU JAVNIH PREDUZEĆA I OBRAZOVANJE ZA 21. VEK. NEŠTO JE POSTIGLA SAMO KADA JE REČ O PRVOM ZADATKU. NA SVIM OSTALIM ISPITIMA JE PALA

Peti cilj koji je sebi postavila bivša vlada bio je brži privredni rast. I to je cilj za koji premijerka Brnabić može reći da ga je ispunila mada je zapravo sam rezultat prilično skroman. Tome je, doduše, u dobroj meri kumovala korona, ali i prethodne vlade su imale na šta da se “vade” (bilo da je to bila svetska ekonomska kriza, ili suša, ili poplava biblijskih razmera) za svoje rezultate. Kako god, Ana Brnabić će u svoje uspehe moći da upiše da je za četiri godine “vladavine” udvostručila stopu privrednog rasta. Naime, u razdoblju 2017-2020. Srbija će imati prosečan godišnji rast od dva (i nešto malo više) odsto, što je dvostruko više nego u prethodne (dok je, da se ne zaboravi, A. Vučić bio premijer) četiri (2013-2016) godine. Ipak, s tim rezultatom Srbija će se naći na repu zemalja jugoistočne Evrope.

NEISPUNJENO: Tu se lista (kakvog-takvog) uspeha Brnabićkine vlade završava. Na sva četiri preostala navedena polja praktično ništa nije učinjeno.
Kada je reč o reformi državne uprave, tu je stvar ostala na onome što je urađeno u doba Kori Udovički 2015. Ni to nije bilo mnogo, ali je makar utvrđeno na čemu smo, tj. kakav je sistem zarada i zapošljavanja u državi. Tačnije, ustanovljeno je da u tom pogledu vlada pravi haos. Ispostavilo se, naime, da se zarade u državnom sektoru određuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka. Prema analizi koju je svojevremeno napravio Fiskalni savet, plate državnih službenika formiraju se na “čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i preko 200 dodataka na osnovnu platu”.
Međutim, umesto da od tada taj “antisistem” polako bude “razmontiravan” i da se postepeno u njega unose elementi reda i zakona, haos je samo povećavan. U stvari, neko će reći da je u tom ludilu ipak bilo sistema, pošto “na kraju dana”, kada se sve skupi, vidimo da su neka ministarstva prolazila znatno bolje od ostalih. To pre svega važi za ministarstva sile, naročito policije. “Povećanje zarada po pojedinačnim delovima javnog sektora u prethodne četiri godine vršeno je bez objektivnih kriterijuma, odnosno tako da osnovni kriterijum za povećanje plate bude pripadnost određenom ministarstvu ili instituciji, a ne vrednovanje posla koju zaposleni obavlja. Tako se došlo do apsurdne situacije da računovođa u MUP-u prethodne četiri godine dobije povećanje zarade od 28 odsto, a računovođa u Ministarstvu poljoprivrede 12 odsto – iako oba zaposlena rade isti posao kod istog poslodavca, tj. države”, pisao je Fiskalni savet 2018.

U RAZDOBLJU 2017-2020. SRBIJA ĆE IMATI PROSEČAN GODIŠNJI RAST OD DVA (I NEŠTO MALO VIŠE) ODSTO, ŠTO JE DVOSTRUKO VIŠE NEGO U PRETHODNE (DOK JE, DA SE NE ZABORAVI, A. VUČIĆ BIO PREMIJER) ČETIRI (2013-2016) GODINE

Od ove godine počinjemo, naravno, zato što i Ana Brnabić od nje preuzima sve ingerencije i prerogative u pogledu formulisanja ekonomske politike i sprovođenja obećanih reformi. Mogla je, dakle, da u punoj meri pokaže svoje reformske kapacitete. Ali propustila je da to uradi.
Nedostatak volje ili znanja, nije ni bitno, još se bolje video prilikom pripreme budžeta za 2019. Fiskalni savet nije bio lenj nego je 2018. čak i sasvim konkretno predložio koliko bi povećanje plata za pojedine sektore u narednoj godini trebalo da iznosi. Prema tom predlogu, plate u zdravstvu trebalo je da porastu sedam odsto, u prosveti šest, a u MUP-u dva do tri odsto. Ostatak zaposlenih u javnom sektoru, njih nešto manje od trećine, trebalo je da dobiju povećanje zarada od pet odsto koliko bi trebalo da bude – u skladu sa guberom – prosek ukupnog povećanja. “Na ovaj način obezbedilo bi se to da već u 2019. počnu da se otklanjaju najočigledniji dispariteti zarada u opštoj državi”, objašnjavao je FS. Vlada AB, međutim, pribegla je “solomonskom” rešenju, tj. odlučila je da ukupno povećanje bude mnogo veće – u proseku devet odsto. “Raspored povećanja izgledao je ovako: medicinske sestre i tehničari dobili su 12 odsto, lekari 10, MUP, BIA, Vojska, prosveta i socijala devet odsto; 8,5 odsto za Poresku upravu i Carinu; i na kraju sedam odsto za državnu upravu.
Za ovu 2020. godinu ponovilo se isto, pa je FS kao najgori deo budžeta ocenio upravo “upravljanje sistemom zarada i zapošljavanjem u državi”. Savet je posebno istakao da je povećanje plata u proseku od 9,6 odsto “previsoko i ekonomski neutemeljeno”. Doduše, sektor zdravstva je i ovog puta dobio najviše povećanje – 15 odsto, ali je, kako ističe FS, “sektor bezbednosti opet dobio iznad prosečno povećanje” (devet odsto) iako “zaposleni u ovom sektoru već sada imaju daleko viša primanja od svih drugih” državnih uposlenika. Generalno pak posmatrano, sve to je imalo još jednu negativnu posledicu od šireg društvenog značaja. Ionako prevelika i neopravdana razlika između plata u javnom i privatnom sektoru povećana je na gotovo trećinu – u korist onih prvih, razume se.

KASNO MARKO…
: Ovaj manevar prema zdravstvenim radnicima došao je, međutim, prekasno – u času kada su oni već masovno počeli da slede staru parolu “Go west, young man”. Sve mane zdravstvenog sistema Srbije razotkrila je korona. S jedne strane, zapravo, samog zdravstvenog sistema, tačnije nedostatak i ljudi i opreme, a sa druge, u konkretnom slučaju još i više, upravljanja ovim složenim “organizmom”. Kada je reč o ovom drugom, da napravimo malu digresiju, tj. da se vratimo korak unazad, na prethodnu temu, pokazali su se i efekti digitalizacije na kojoj je Ana Brnabić u svom ekspozeu vrlo snažno insistirala, stavljajući je u red najviših prioriteta. To jest, mogli smo da vidimo da je digitalizacija, poput svake druge tehnologije, kao barut: može da pomogne da se napravi tunel, ali i da se sruši most. Koliko Srbija na polju odbrane narodnog zdravlja zaostaje, najbolje je pokazala skorašnja analiza (opet) Fiskalnog saveta. Koristeći podatke Eurostata, FS je upoređivao broj pojedinih medicinskih uređaja ili delova opreme na 100.000 stanovnika. Prema tim pokazateljima, dakle, kaže se u analizi, “državno zdravstvo u Srbiji raspolaže sa upola manje CT skenera, gama-kamera i jedinica za radio-terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju nego što je to slučaj u zemljama CIE. Pri tome”, ističe FS, “čak i uz blago povećanje javnih ulaganja u poslednje dve decenije, nivo investicija nije bio dovoljan da se osetnije smanji zaostatak koji Srbija ima u odnosu na posmatrane zemlje. Štaviše, u pojedinim slučajevima (PET skeneri, jedinice za angiografiju) proširio se jaz u odnosu na zemlje CIE. Pored medicinske opreme, Srbija ne raspolaže ni dovoljnim brojem bolničkih kreveta za određene vrste nege. Premda je, prema podacima Eurostata, ukupan broj postelja na 100.000 stanovnika u javnim ustanovama zdravstvene zaštite u Srbiji nešto viši nego u zemljama CIE (oko 560 u Srbiji naspram 550 CIE, podaci za 2018), izveštaji Batuta ukazuju na nesrazmeru u pogledu raspoređenosti kreveta za različite vidove nege – višak postelja za kratkotrajnu hospitalizaciju i manjak za stacionarno lečenje posebnih bolesti. Dakle, lošija opremljenost zdravstvenih ustanova još je jedan pokazatelj nedovoljnog ulaganja države u zdravstvo”, konstatuje Fiskalni savet.

DESETINE HILJADA VISOKOŠKOLSKIH PREDAVAČA U SRBIJI, ŠTO BI SE REKLO “SIVA MASA”, ZAPRAVO SU SAMO MASA, I TO AMORFNA. UMESTO DA POKREĆE, OVA LUMPENINTELIGENCIJA SRBIJU ZAPRAVO OKREĆE. U MESTU

Slabi uslovi rada i nedovoljne plate – pri čemu su od apsolutne visine često više boleli nepravedni relativni odnosi – doveli su do toga da “Srbija ima manji broj i lošiju strukturu medicinskog osoblja nego zemlje centralno-istočne Evrope”, zaključio je u svojoj analizi FS. Iako lekari i drugo medicinsko osoblje nisu direktno povezani s kapitalnim ulaganjima, raspoloživost kadra i njegova struktura predstavljaju najvažniji resurs zdravstvenog sistema. Ipak, uporedna analiza sa zemljama CIE ukazuje da Srbiji nedostaju lekari specijalisti i bolje obučene medicinske sestre. Naime, Srbija je u 2018. imala oko 300 lekara na 100.000 stanovnika, što je za petinu manje nego u zemljama CIE (u proseku oko 360 na 100.000 stanovnika).
Ali, po svoj prilici, nisu čak ni ti relativno loši materijalni uslovi ono što je najveći problem u zdravstvu Srbije danas. Problem je loša uprava, koja, naravno, u skladu sa onom narodnom da riba od glave smrdi, ide sa vrha. To je najbolje pokazala covid-epidemija. Lekari koji su pokušali da kažu istinu kažnjeni su smenama ili čak i otpuštanjem.
Kada je reč o prosveti, Ana Brnabić je obećala “obrazovanje za 21. vek”. U stvarnosti, što će reći po sistemu vrednosti, Srbija se vratila u devetnaesti. Glavno sredstvo vladanja školskim sistemom u Srbiji, od osnovnog preko srednjeg do visokog jeste – represija. Naravno, to na univerzitetima nije tako očigledno, ali je to zapravo jedno mrtvo more. Potkupljeni relativno visokim platama, praktično bez ikakvih obaveza u nastavi, a inače bez ikakvog doprinosa u nauci, desetine hiljada visokoškolskih predavača u Srbiji, što bi se reklo “siva masa”, zapravo su samo masa, i to amorfna. Umesto da pokreće, ova lumpeninteligencija Srbiju zapravo okreće. U mestu.
Ono što je univerzitet u “nadgradnji”, to je Elektroprivreda Srbije u “bazi” – da iskoristimo ove marksističke termine, pitanje je da li ih se više iko seća. U normalnim zemljama jedan tako veliki i složen, i visokosofisticiran tehničko-tehnološki sistem zapravo je pokretač razvoja celokupne privrede. U Srbiji EPS je već godinama praktično kočnica.
EPS zapravo živi od “stare slave”, tj. od kapaciteta podignutih do kraja osamdesetih u SFR Jugoslaviji. Poslednjih desetak godina situacija se sve više pogoršava. S jedne strane, EPS ima previše zaposlenih i previsoke plate; sa druge strane, profit mu je nizak, a investicije još niže. Prema nekim ranijim studijama, recimo, EPS je imao profit od oko 2.000 evra po radniku, a češka kompanija ČEZ desetostruko više – 20.000 evra. Što se investicija pak tiče, EPS već godinama ulaže manje nego što je potrebno za održavanje postojeće opreme, a kamoli da se ulaže u nove kapacitete. Uprkos mnogobrojnim upozorenjima stručnjaka takoreći sa svih strana, EPS je i dalje ostao kao neki “tamni vilajet” nepristupačan običnom čoveku, nepodložan redu i zakonu.
Ono što važi za EPS, važi praktično bez izuzetka i za sva ostala javna preduzeća.
Najteži zadatak koji će se pred Anu Brnabić postaviti, makar do kraja ove godine, jeste da ispuni predsednikovu prognozu o rastu bruto domaćeg proizvoda. “Očekujemo da Srbija na kraju godine nema negativan rast BDP-a, po čemu ćemo biti ubedljivo najbolji u Evropi”, rekao je Vučić početkom avgusta. Već smo navikli da se predsednikove prognoze nažalost ostvaruju sa dve-tri godine zakašnjenja, ako se ikada ostvare. Voleli bismo da ovog puta Vučić bude u pravu. Pogotovo što mu to nije uspelo sa BDP-om u drugom tromesečju. Naime, tada je već slavodobitno objavljeno da je Srbija s padom BDP-a od 6,4 odsto druga u Evropi, pošto samo Litvanija ima niži pad (5,5 odsto). A onda kad su stigli kompletni podaci Eurostata ispostavilo se da su od Srbije bolji i Finska (pad od 4,5 odsto) i Estonija (5,6 odsto) i Irska s padom od 6,1 odsto.
Ekonomisti se pak i dalje drže svojih malo sumornijih prognoza. Prema njihovim računicama, pad će ove godine biti tri, u najboljem slučaju dva odsto. Još je, međutim, važnije da se u prvom slučaju za iduću godinu prognozira rast od pet, a u drugom – četiri odsto. Što znači da će Srbija u 2020. i 2021. ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od svega jedan odsto. Strašno malo za zemlju siromašnu i zaostalu kao što je Srbija.

INFORMACIJE I MANIPULACIJE

Manji pad privredne aktivnosti u Srbiji u odnosu na druge evropske zemlje nije posledica boljih ekonomskih politika već strukture domaće ekonomije. Privreda Srbije u većoj meri se oslanja na proizvodnju egzistencijalnih proizvoda za kojima tražnja u krizi nije značajno pala (poljoprivreda, prehrambena industrija, kućna hemija i drugo). Za razliku od Srbije, razvijenije evropske zemlje više se oslanjaju na auto-industriju, opremu, turizam i druge delatnosti koje u krizi imaju veći pad tražnje i, posledično, proizvodnje. Ovakvu pravilnost – da razvijenije zemlje imaju veći pad proizvodnje u krizi – u načelu potvrđuju i podaci za drugo tromesečje 2020. Međugodišnji pad BDP-a čitave EU u drugom kvartalu iznosio je 14 odsto, zemlje centralno-istočne Evrope (koje su manje razvijene od proseka EU) imale su pad od 9,9 odsto, a Srbija, koja je najmanje ekonomski razvijena, u Q2 je imala pad od 6,4 odsto.
Slične pristrasne interpretacije daju se i za kretanja na tržištu rada. Naime, u prvi plan se ističe rekordno niska stopa nezaposlenosti iz drugog tromesečja od 7,3 odsto. Do smanjenja stope nezaposlenosti u ovom razdoblju, međutim, nije došlo usled poboljšanja na tržištu rada već usled povećanja broja neaktivnih lica. Naime, prema definiciji Međunarodne organizacije rada, lice je nezaposleno ukoliko nema posao, aktivno ga traži i spremno je da počne da radi ukoliko bi mu posao bio ponuđen. Većina nezaposlenih lica u Srbiji nije bilo u mogućnosti da aktivno traži posao tokom drugog kvartala usled vanrednog stanja. Stoga, lica koja su izgubila posao na neformalnom tržištu rada tokom pandemije nisu bila u mogućnosti da počnu da rade ili da aktivno traže posao, pa su u drugom tromesečju 2020. postala neaktivna lica. Stvarni trendovi na tržištu rada pokazuju da je (u skladu sa očekivanjima) došlo do smanjenja zaposlenosti u neformalnoj ekonomiji, a da je zaposlenost ostala relativno stabilna u formalnom delu privrede, koji je mogao da računa na državnu pomoć.
(Kvartalni monitor 61)

Piše: Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. oktobar 2020.

Sukob dve vizije

Dvadeset godina “srpske revolucije”: Propao je Đinđićev 5. oktobar, Koštuničin nije

Zašto je propao Peti oktobar

Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće. Ove reči “službenika Aleksandra Tijanića” (Yucom, 2005) mesec dana pre ubistva prvog demokratskog premijera Srbije najprecizniji su odgovor na pitanje koje se danas sve češće postavlja – zašto je propao 5. oktobar. Preterano bi, naravno, bilo reći da je ovaj poklič (o)smislio sam Tijanić; on je samo marketinški pregnantno izrazio ono što se dumalo (i kuvalo) u kabinetu njegovog poslodavca Vojislava Koštunice.
Možda će se neko zapitati otkud to veliki (prema sopstvenom kazivanju) lični prijatelj Mirjane Marković i Miloševićev ministar informisanja (uzgred, nekima se ta uloga ne zaboravlja i ne prašta, dok je drugima ne samo oprošteno već i postaju etalon novinarske hrabrosti) na tako uticajnoj poziciji u petooktobarskoj vlasti. Ali, ako je Miloševićev šef tajne policije Rade Marković, po izričitoj Koštuničinoj želji, zarad kontinuiteta mogao da ostane na svom poslu, zašto i Tijanić ne bi na svom.

KORENI: Korene poraza 5. oktobra nalazimo u 24. septembru. Izborna pobeda Demokratske opozicije Srbije jeste bila i veličanstvena i istorijska, ali je ta koalicija 17 partija i pokreta sadržala “konstrukcijsku grešku”, koja će na kraju razoriti (gotovo) svako dostignuće “srpske revolucije”. DOS je bio vrlo šaroliko društvo, sa različitim političkim programima, ciljevima i preokupacijama njegovih glavnih aktera. Zoran Đinđić ne samo da je sve njih okupio nego ih je svojom pojavom i natkrilio. U stvari, ličnost Zorana Đinđića bila je ona differentia specifica koja je činila da izgleda da se Srbija potpuno preobrazila i krenula koracima od sedam milja.

KOŠTUNICA JE REKAO DA VLADA SRBIJE SPROVODI “LAŽNE REFORME” I ISTOVREMENO KONSTATOVAO DA SADAŠNJI USTAV SRJ NE OMOGUĆAVA SUŠTINSKE REFORME, ALI I DA SE “USTAV I ZAKONI MORAJU POŠTOVATI DOK SE NE PROMENE”

Borba za dušu Petog oktobra između Đinđića i Koštunice počela je već šestog. Jer, ubrzo su – 23. decembra – usledili izbori za Skupštinu Srbije. Tačnije, borbu je otpočeo Koštunica. Naime, tada nastaje pojava čija je kruna bio Beli Preletačević na izborima 2016. Došlo je do prave navale na Koštuničin DSS, koji preko noći od salonske postaje masovna partija. Na osnovu tog novopečenog članstva Koštunica je na DOS-u tražio – i dobio – pravo na isti broj poslanika kao i (nekoliko puta veća) Demokratska stranka u budućem sazivu republičkog parlamenta.
Sukob, međutim, makar sa Đinđićeve strane, uopšte nije bio personalne prirode. Radilo se, iako to tada još nije bilo tako očigledno, o različitim vizijama. One su, međutim, došle do izražaja na skupu Strategija reformi 15. septembra u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije. Već u tom času, zapravo, Đinđić i Koštunica bili su poprilično zavađeni. Ipak, činilo se da je reč više o taktičkim pitanjima. Do prvog većeg i otvorenog nesporazuma došlo je (posle) 28. juna (2001), kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu. Koštunica za to nije znao i tvrdio je da je ceo posao obavljen protivzakonito, mada je postojalo formalno-pravno pokriće. U znak protesta DSS je istupio iz poslaničkog kluba DOS-a.
Mesec dana, međutim, pre pomenutog događaja u Sava centru DSS je formalno napustio i Vladu Srbije. Povod je bilo ubistvo agenta DB-a Momira Gavrilovića neposredno nakon razgovora u Koštuničinom kabinetu. Zbog svega toga i atmosfera na samom skupu bila je zategnuta iako je na kraju sve proteklo u duhu “miroljubive koegzistencije”.
Što ne znači da nije bilo “čarki”. Štaviše, Koštunica je (u izlaganju koje će kasnije biti objavljeno pod naslovom “Šta jesu, a šta nisu reforme”) zapravo prilično oštro, mada u rukavicama, napao Vladu Srbije. Rekao je da ona sprovodi “lažne reforme” i da su to “nazovi reforme”, praveći paralelu s reformama “u našoj bivšoj zemlji prvi put lansiranih šezdesetih, s pogubnim rezultatom”. Istovremeno je sam Koštunica konstatovao da “sadašnji Ustav SRJ ne predstavlja odgovarajući ustavni okvir u kojem bi se odvijale suštinske reforme institucija”, ali da političke volje za promenom Ustava (naročito kod crnogorske strane) nema, te da je malo verovatno da će je uskoro biti. Ipak, zaključio je rezolutno, “dok se ne promene, Ustav i zakoni se moraju poštovati”.
Đinđić je pak (u radu “Strategija i taktika”) izložio poziciju u kojoj se nalazi Vlada Srbije. A ona se, u najkraćem, sastojala u tome da su se od nje očekivale “brze i sistemske reforme, ali da se sve dešava u skladu sa svim propisima i polako”. Zato je Đinđić kao strateški cilj, prema kojem će se meriti svi taktički potezi Vlade, postavio kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji do 2004. i članstvo do 2010.

FOTO TANJUG/ VLADIMIR DIMITRIJEVIC

Da je Koštuničino zalaganje za legalizam u suštini bilo prazna priča – koja je prijala uhu zapadnih ambasada, kao i domaće liberalne inteligencije – pokazalo se nekoliko godina kasnije kada je preuzeo kormilo Srbije i kada je u njegovom kabinetu (opet!) dogovarana privatizacija “C marketa”, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji. A i 90 odsto od 24 (stvarno ili navodno) sporne privatizacije (Savet za borbu protiv korupcije poslao je spisak Evropskoj uniji) dogodilo se za njegovog vakta.

ĐINĐIĆ JE IZLOŽIO POZICIJU U KOJOJ SE NALAZI VLADA SRBIJE. A ONA SE, U NAJKRAĆEM, SASTOJI U TOME DA SE OD NJE OČEKUJU “BRZE I SISTEMSKE REFORME, ALI DA SE SVE DEŠAVA U SKLADU SA SVIM PROPISIMA I POLAKO”

Kraj 2001. doneo je još jednu raselinu u političkom vođstvu Srbije. Bila je to pobuna crvenih beretki, policijske jedinice za specijalne operacije koja je pod punom ratnom opremom blokirala auto-put u Novom Beogradu. Povod je opet bila saradnja sa sudom u Hagu. Ovu demonstraciju sile Koštunica je nazvao štrajkom; i više nego cinično objasnio: “Kao što lekari štrajkuju u belim mantilima, tako i vojska štrajkuje u svojim radnim, tj. ratnim odelima”.

RESTAURACIJA: “Čuo sam da su neke dame preksinoć diskutovale i kako je jedna od najinteligentnijih žestoko govorila da ona mora da napusti ovu zemlju jer se ništa ne menja. To je slepilo”. Tako je govorio u Peščaniku krajem maja 2001. Desimir Tošić, jedan od najredovnijih i najpouzdanijih hroničara tog vremena.
Ali nisu samo društveni vrhovi bili nezadovoljni. U tužbalicama i naricanju protiv nove vlasti i njenih reformi učestvuju svi sa svih strana, i u tome je posebnost naših uobičajenih kuknjava: i oni koji nisu glasali za promene, kao i oni iz DOS-a koji su zamišljali promene na svoj nacionalističko-populistički način, s punim desničarskim stremljenjima
Jedan od pokazatelja bili su radnički štrajkovi s kojima se takoreći odmah po formiranju suočila Đinđićeva vlada. Iako je za sebe govorio da je “oduvek potpuno na strani radničke klase”, Tošić sada nije imao razumevanja za njihove zahteve. Jer, pisao je, ti radnici ne samo da se nisu bunili proteklih 10 godina nego su i glasali za Miloševića, a sad su odjednom “hrabri i slobodni, i traže ono što država ne može da učini. To je sramotno, sramotno je i za vođe sindikata”, bio je čak i pomalo ljut Tošić.
Ipak, nisu radnici najviše brinuli Tošića. Mnogo zlokobnije znake video je u drugim pokretima. Jedan je bio – monarhistički. Pri tome ga nije toliko brinulo što je krunski savet pokušavao da za “prestolonasledničku” porodicu izdejstvuje privilegije i razne pogodnosti mimo zakona nego “što im nova vlast to dozvoljava”. Tim pre, pisao je Tošić, što u toj “novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo građanima nego i međunarodnim ustanovama”.
Ni to, međutim, nije bilo najgore. To “švercovanje monarhije” u tadašnji pravno-politički sistem Tošić je objašnjavao vezom s jednim drugim pokretom. Bio je to “crkvenjački pokret”, čiji je cilj bio da “crkva kao takva bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom”.
“Udruženi sa izvesnim konzervativnim i nacionalističkim vođama opozicionih stranaka, a izuzetno tolerisani od Miloševićevog režima, predstavnici naše pravoslavne crkve počeli su sebe očigledno da vide ne samo kao pobednike nad predstavnicima represije nego i kao partnera države ili su sebe videli iznad države. U tom smislu vrlo su simptomatične stalne posete vrhovnih predstavnika države – i savezne i republičke – i njihovo poklonjenje vrhovima crkve… Toga nije bilo u monarhističkoj Jugoslaviji. Nikada kralj niti knez nije išao kod patrijarha nego su patrijarsi išli kod kralja i kod kneza”, pisao je Tošić, ukazujući i na primere iz savremenosti. “Ne možete vi videti Kola, vođu katoličke nemačke stranke, da se klanja nekom biskupu i ljubi ga u prsten”. Sve u svemu, odnos između države i crkve smatrao je “potpuno poremećenim”, pri čemu je Demokratsku stranku Srbije eksplicitno navodio kao jednog od ključnih činilaca te poremećenosti.

“SVI BISMO MORALI DA BUDEMO NE SAMO SVESNI NEGO I AKTIVNI U SPREČAVANJU DA NAS NAŠA NESTABILNOST VRATI NA STANJE PRE 5. OKTOBRA 2000. GODINE. ŽELIMO LI DA PORAZIMO 5. OKTOBAR”, PITAO JE, KAO DA PREDOSEĆA, DESIMIR TOŠIĆ

Kao posebnu “opasnost” video je to što se “ove dve tendencije u našem društvu – monarhistička i crkvenjačka –udruženo javljaju kao revanšizam, kao ‘vraćanje na stari poredak’ – i to zamišljeni. Ako je naš sistem bio monarhistički pre 1941, nikad nije bio klerikalan, a još manje crkvenjački. Politizacija crkve i pokušaji da se pretendenti na našu monarhiju nametnu nelegalnim sredstvima” za Tošića je bila ne samo “nedovoljno sagledana opasnost” nego, jednom rečju – restauracija. Bila je to, da podsetimo, 2001. godina, vatra revolucije još se nije bila sasvim ugasila.
U prvoj polovini jula iste godine Tošić je u Danasu objavio seriju članaka pod zajedničkim naslovom “U odbranu Petog oktobra”.
“Svi bismo morali da budemo ne samo svesni nego i aktivni u sprečavanju da nas naša nestabilnost vrati na stanje pre 5. oktobra 2000. godine. Ne smemo dozvoliti da iz ličnih mržnji, nestrpljivosti, nesolidnosti u odnosima i mnogo čega drugog vratimo točak istorije unatrag. Mnogi su to pokušavali, a iz istorijskog iskustva znamo da se to završavalo samo porazima u kojima su stradali ljudi na svim stranama. Želimo li da porazimo 5. oktobar”, pitao je na kraju, kao da predoseća, Desimir Tošić.

LIMES
: Koštunica se nije zadovoljio samo napuštanjem Vlade Srbije. Započeo je aktivnu opstrukciju i pasivnu destrukciju – ili obrnuto, svejedno – u Skupštini. Njegovi poslanici su praktično potpuno paralisali rad parlamenta, što je toliko iznerviralo Đinđića, da je u jednom trenutku uzviknuo “idite kući, pa spavajte, bre”. Pošto oni, međutim, nisu hteli da idu kući, Đinđić je rešio da ih tamo sam pošalje. Tako je na sednici DOS-a doneta odluka da se poslanicima DSS-a oduzmu mandati i da se oni zamene novim ljudima. Bila je to velika greška jer to nije bilo dobro dočekano ni kod (najvećeg broja) onih (i u domaćoj i u stranoj javnosti) koji su inače sa simpatijama gledali na njegovo dovijanje da savlada otpore promenama, naročito kod lažnog legaliste Koštunice.
Malo je, međutim, verovatno da Đinđić nije bio svestan rizika koji preuzima. I da bi bilo mnogo ne samo načelno ispravnije nego i politički komotnije da je raspustio vladu i na novim izborima zatražio podršku za svoju politiku. Ali Koštunica je u tom trenutku bio ubedljivo najpopularniji političar i u narodu i u eliti, koja se reformi plašila i više od naroda, pošto je Đinđić javno govorio da ne može Srbija da se promeni, a da svi ostanu isti i na svojim mestima. Suočena sa otporima, Đinđićeva vlada je početkom 2002. krenula u akciju “Srbija na dobrom putu”.
Postojao je verovatno još jedan razlog, možda najveći, koji je uticao da se Đinđić ne odluči za izbore. Bilo je to Kosovo. Đinđić je video da “južna srpska pokrajina” klizi ka nezavisnosti i hteo je, ako već ne da to spreči, onda makar da se rešenje ne nametne samo po sebi, bez ikakvog učešća Srbije. Kao i obično, nije voleo da bude zatečen razvojem situacije, išao je događajima u susret. Zato je počeo da traga za rešenjem i na domaćem i na međunarodnom planu. Koštunica je, međutim, tvrdio da je za rešenje rano i da to pitanje još ne treba otvarati.
Sve u svemu, ako su njegove šanse da izgubi bile mnogo veće nego da pobedi, time bi za duži niz godina proces reformi bio prekinut, a rešavanje kosovskog čvora odloženo.
Slobodan Antonić je tada (“Đinđić kao premijer”, NSPM) pisao: “Jer, ako bi slučajno njegova vlada pala, upozoravao je Đinđić u jednom od svojih intervjua (kojem je uredništvo Večernjih novosti dalo karakterističan naslov – U igri sudbina zemlje i nacije!), ‘šteta bi bila neprocenjiva. To znači ne samo odlaganje reformi nego, verovatno, stavljanje reformi ad akta za dugi niz godina… Mislim da naša zemlja nije u stanju to da izdrži’ (19. avgust, str. 3). Otvaranje krize vlade, sekundirali su i ostali Đinđićevi politički pratioci poput Nove demokratije, ‘sprečilo bi vladu da započete reforme dovrši, a poodmaklu borbu s korupcijom i kriminalom okonča u korist mira, slobode i pravde za sve građane Srbije’ (Politika, 17. avgust 2001, str. 7). ‘Svakom treba da bude jasno’, upozoravao je potpredsednik vlade Žarko Korać, da u slučaju Đinđićevog pada i ‘ako se DOS raspadne, neće moći da opstane ni Savezna vlada, a ni savezna država’ (isto). ‘Time se izaziva raspadanje Jugoslavije i sprečavaju reforme u Srbiji’, tvrdio je Đinđićev ministar poljoprivrede Dragan Veselinov (Politika, 19. avgust 2001, str. 7). ‘Ovaj potez (moguće otvaranje krize vlade – A. S.) služi da miloševićevska politika doživi novi uzlet’, primećivao je Nenad Čanak (isto).

PAD ĐINĐIĆEVE VLADE ZNAČIO BI, REDOM: PREKID INOSTRANE POMOĆI; SLOM REFORMI “ZA DUGI NIZ GODINA”; PAD SAVEZNE VLADE; RASPAD SAVEZNE DRŽAVE; POVRATAK NA VLAST MILOŠEVIĆEVACA I KO ZNA ŠTA JOŠ SVE NE! MOŽDA BI SE OTVORIO BEZDAN I CELA SRBIJA PROPALA U ZEMLJU, A MOŽDA BI USLEDIO ČETRDESETODNEVNI DAŽD I OPŠTI POTOP”, PISAO JE 2002. SLOBODAN ANTONIĆ

Dakle, pad Đinđićeve vlade značio bi, redom: prekid inostrane pomoći; slom reformi “za dugi niz godina”; pad savezne vlade; raspad savezne države; povratak na vlast miloševićevaca i ko zna šta još sve ne! Možda bi se otvorio bezdan i cela Srbija propala u zemlju, a možda bi usledio četrdesetodnevni dažd i opšti potop”, podsmešljivo je na kraju zaključio Antonić (i ne sluteći koliko će biti u pravu).
Te 2002, dakle, sve je ovo izgledalo kao dramoletno preterivanje – baš kao što su komentarisani i prvi pokušaji atentata na srpskog premijera kod hale Limes.
Vučića nije bilo ni od korova, Demokratska stranka se doimala večnom, Đinđić je bio uzurpator kome je, pošto ga je Amfilohije Radović prokleo zbog izručenja Slobodana Miloševića haškom sudu, Vojislav Koštunica poručio da će mu “videti leđa kao i Josipu Brozu”. Kad su se ove dve kletve obistinile, Đinđića je prvopomenuti u “večna lovišta” ispratio – malo je reći, ali dovoljno strašno zvuči – onim sramnim, nehrišćanskim govorom.
Tako je, i tada, poražen 5. oktobar. Tačnije, Đinđićev 5. oktobar. Pobedila je druga i drugačija, Koštuničina vizija. U prvi mah to još nije tako izgledalo, još je bilo gombanja, ali prelom je načinjen. Polako i postepeno, signali su se množili. Ubrzo je Hag postao “deveta rupa na svirali”, a slično mesto zauzela je i Evropa; u prvi plan je izbila Rusija, u modu su ušle kohabitacija i mantija, Kosovo je zamrznuto.
Koridor za ono što će nastupiti, to jest za ovo u čemu danas živimo, bio je otvoren.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. oktobar 2020.

Crna Gora

U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika

Zanimljiva je unisonost s kojom su u Srbiji propraćeni rezultati crnogorskih izbora. I vlast i opozicija, i nacionalisti i građanisti, i režimski i nezavisni mediji, manje-više bezrezervno pozdravili su pobedu opozicije. Pobedi se u zube nije gledalo. Retki naknadni “ekscesi” samo su imali svrhu da pometu tragove. Otud, recimo, niko nije zapazio, ispraćajući Mila Đukanovića, da je razdvajanje od Srbije donelo značajan boljitak Crnoj Gori. Kao što je već pisano na stranicama Novog magazina (naročito u brojevima br. 454 i 476), nakon 2006. Crna Gora se – uprkos svim manama, koje nisu male – u svakom pogledu razvija brže od Srbije, naročito posle 2012.

Još je, međutim, zanimljivije, ma koliko bilo paradoksalno, da to što se desilo sa Crnom Gorom nije ništa neobično. U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika. Tako je nedavna odluka hrvatskih Srba da krenu u proces pomirenja s Hrvatima, u Beogradu prošla sa jedne strane uz teške optužbe, a sa druge bez ikakve podrške. U Makedoniji zvanična Srbija nije prezala ni od direktnog stavljanja na stranu sad već dve godine političkog prebega u Mađarsku Nikole Gruevskog, ali ni opozicija nije pokazala nikakve simpatije prema Zoranu Zaevu. I Boris Tadić je bio u odličnim odnosima s Miloradom Dodikom; nije ga, istina, svuda vodao sa sobom kao Vučić, ali prijateljstvo je bilo nepojamno.

Ako se uzme da je – prema teoriji, a i praksi – spoljna politika odraz, produžetak unutrašnje, onda postaje jasnije zašto je u Srbiji situacija takva kakva jeste. U stvari, kad to vidi, čovek se nehotice zapita nije li ponovo na delu politika iz devedesetih – u čemu takođe nije bilo razlike između vlasti i opozicije – kada je demokratija žrtvovana za račun teritorija. Naravno, okolnosti su danas drugačije, ali društvena svest izgleda nije.

Kako ta politika izgleda manjima i slabijima, Srbija je kao regionalna sila mogla da se na sopstvenoj koži uveri nedavno u Vašingtonu. To jest, na onoj slici Vučićevih “razgovora” s Trampom. Gde se predsednik Sjedinjenih Država pokazao kao običan seoski kabadahija. Sad je, doduše, selo globalno, pa su i gabariti siledžije adekvatni, ali u suštini – to je to.

A kad je ustao s te američke stolice, Vučić je morao da se pravda ruskoj i kineskoj stolici. Tačnije, Putinu i Si Đinpingu, liderima koji svoje političke protivnike truju i okivaju. Ispostavilo se da je politika sedenja na više stolica Srbiju pretvorila u igračku koju svetske sile navijaju prema sopstvenim potrebama.

Jedino se Evropa ponaša drugačije. Staroj dami su krvni sudovi malo zakrečeni i refleksi oslabili, ona bi sve na “finjaka”, a za to u doba Tvitera niko nema živaca. Iako, u stvari, to se sad odlično vidi, Evropa je praktično postala sigurna kuća za male zemlje i narode. Ali srpsko političko društvance u ćošku još nije samo sa sobom raščistilo šta hoće i čemu teži. Što se ogleda i u odnosu prema Crnoj Gori.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. septembar 2020.

Za budućnost Srbije

Pobeda opozicije u Crnoj Gori, čiji je glavni stožer koalicija oko DF, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučićevu njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli

Opozicija se nada da će se “reka slobode” iz Crne Gore preliti u Srbiju. Greši. Ta reka je pod kontrolom Aleksandra Vučića. Makar njen najveći deo, tj. matica.

S tom glavninom, dakle, Vučić je bio u tesnoj vezi. Njeni predstavnici su redovno dolazili u Beograd, Srbija je javno finansirala njihove aktivnosti milionima evra, a naivno bi bilo ne računati da su tajne sume bile još veće. Za divno čudo, javnost u Srbiji, naročito opoziciona, to je uspevala da ne vidi. Pa je govorila da su Vučić i Đukanović u dosluhu i da jedan drugom nabacuju političke voleje. Isti ti su, međutim, i dalje glavni tumači zbivanja, kako u Srbiji tako i šire.

Sve u svemu, pobeda opozicije, čiji je glavni stožer koalicija oko Demokratskog fronta, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučića. Tačnije – njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli, zbog čega su odmah u Vučićevim medijima provučeni kroz toplog zeca i proglašeni izdajnicima. Srpstva, dabome.

Uzgred, ko veruje da u radiju žive mali ljudi, taj može da veruje i da će Amfilohije Crnu Goru da uvede u Evropu. (Čovek kome su mnogi, koji inače svašta znaju, i zaboravili i oprostili onaj sramni govor nad odrom Zorana Đinđića.)

Drugim rečima, iako se gotovo unisono misli da je ekspertska vlada dobro rešenje, to je veliko pitanje. Može se lako desiti da ona samo posluži kao paravan iza kojeg će se političkom tehnologijom polako preparirati institucije i preusmeravati politika. Kao što je Vučić uradio formirajući vladu sa Dinkićevim ekspertima, na čije je čelo postavio Dačića. To je trajalo tačno dve godine. Posle znamo kako su se stvari razvijale.

S tim u vezi, izjava koju su posle sastanka dali lideri tri pobedničke – makar u ovom času tako izgleda – koalicije, takva je kao da je pisana u Vučićevom kabinetu. Med i mleko, svila i kadifa. Naravno, sve to prija čulima, ali bilo bi krajnje politički neiskusno i nevešto odmah na sva zvona najavljivati neku revoluciju i oštru promenu kursa. Mada, recimo, u programu koalicije Za budućnost Crne Gore piše da će po dolasku na vlast ukinuti evro.

Kada se pak radi o promeni vlasti ovde, u jednoj bitnoj stvari postoji razlika između Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori je polarizacija napravljena po nacionalnoj liniji: sudarili su se – uslovno rečeno, slika nije crno-bela – srpstvo (koje je više versko, nacionalno i prorusko) i crnogorstvo (koje je više građansko, državno i proevropsko). U Srbiji takve podele nema. Vučić je čvrsto zauzeo poziciju srpskog nacionalizma (to pokazuje, recimo, sve što se dešava oko spomenika Stefanu Nemanji), a opozicija – to jest, njena matica, da se opet poslužim tom metaforom – pokušava da ga svrgne još većim srpskim nacionalizmom. To će teško ići. Ona bi, dakle, morala da izgradi neku drugu platformu i njoj odgovarajuću strategiju. Kao logičan izbor nameće se Evropska unija. Ali opozicija to izbegava ili radi vrlo neodlučno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. septembar 2020.