mijat

SANU i MMF

PEŠČANIK, ,
S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno. Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo

Ovih dana u Beogradu su, takoreći uporedo, održana dva važna skupa. Prvi je zapravo bila pristupna beseda ruske istoričarke Natalije Naročnicke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u utorak, 1. novembra. U predavanju pod naslovom „Rusija i Srbija u međunarodnim odnosima u eri promena: Linije napetosti u evropskoj geopolitici 19-21. veka“, Naročnicka (koja je član SANU postala prošle godine) je između ostalog rekla da su „pravoslavna civlizacija i srpska državnost – amanet cara Lazara – neprihvatljivi briselskoj eliti“; da „sudbina slovenstva s njegovom ćirilicom i jezikom kao i herojskom istorijom opstajanja između katolika i muslimana nije zavidna“, štaviše, da je „kolektivni Zapad“ (izraz koji se u srpskom novogovoru isključivo koristi) „slovenskim narodima pripremio ulogu mrtvog eksponata u etnografskom muzeju“; da je „kriza Evropske unije neminovna (jer) za hrišćanske vrednosti mesta u ustavu Evropske unije nije bilo mesta“ te da „ruskom svetu i srpskom narodu istorija dodeljuje ulogu zaštitnika zajedničkog evropskog duhovnog nasleđa. Upravo to, a ne hipnotišuće cifre ‘bruto domaćeg proizvoda’ čine nas velikim igračima u istoriji Evrope“, zaključila je Naročnicka.

Gotovo u isto vreme, samo stotinak metara dalje, u Narodnoj banci Srbije trajali su razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pregovaralo se – a o čemu bi drugom – o parama. Naravno, pare su potrebne Srbiji, od MMF-a se očekuje da nam ih pozajmi. Na kraju, Srbija će za naredne dve godine dobiti 2,4 milijarde dolara s kamatom od oko 2,5 odsto, najnižom koja se trenutno može dobiti, odnosno za oko dve trećine manjom od one po kojoj bi mogla da se zaduži na tržištu.

Bez tih para Srbija bi morala znatno da smanji javnu potrošnju, dakle, morala bi da skreše plate i penzije, ili izdatke za prosvetu (možda ne bi bilo para za Naročnicku) i zdravstvo, ili za vojsku i policiju, a najverovatnije za sve to zajedno. Ili, ako to ne učini, ne bi imala novca da vraća dugove, drugim rečima, morala bi da proglasi bankrot. Praktično, MMF, taj omraženi „svetski finansijski policajac“, spasao je Srbiju. Od bede ili od bankrota – to bismo mogli sami da biramo.

Ove dve „slike“ slika su i prilika aktuelne vlasti, ali i (verovatno) većinskog dela srpskog društva, onog – što bi rekla Latinka Perović – dominantnog. Pa i onog dominantnog u intelektualnoj sferi. Odnosno, predstavljaju odraz svojevrsne moralne, ali i mentalne izopačenosti, da ne kažem hipokrizije.

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno.

Sve u svemu, kao što vidimo, Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2022.

Opelo za beogradski Univerzitet

NOVI MAGAZIN, , ,
Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji

Gotovo neprimećeno je ovih dana prošla vest da je Savet Univerziteta u Beogradu prihvatio izmenu Statuta kojom se „aminuje blagoslov“, kako su to cinično zabeležile Večernje novosti, Svetog arhijerejskog sinoda za upis na studije i zasnivanje, odnosno prekid radnog odnosa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Protiv je glasao samo predsednik Saveta Aleksandar Popović. Prethodno je istu odluku izglasao i Senat BU.

Tako je prosveta još jednom ustuknula pred crkvom. Nedavno su, treba li uopšte podsećati, udžbenici biologije promenjeni u skladu sa crkvenim zahtevima. U toj borbi, ne sme biti zaboravljeno, biolozi su se časno držali i nisu hteli da odstupe od naučnih istina, ali je vlast pronašla grupu moralno-politički podobnih dr prof. koji su digli ruke. Tako da su im pale gaće.

Upravo u času kada, obogaćena navodno svežim proevropskim kadrovima u Vladi, Srbija domaću, a još više stranu javnost pokušava da ubedi kako hoće u Evropu, vlast čini krupne retrogradne korake.

Umesto da se crkva prilagođava univerzitetu, univerzitet se prilagođava crkvi. Umesto da se školske lekcije pišu u skladu s naukom, one se usklađuju s religijom.

Neko će možda reći da je za sve kriv Zoran Đinđić jer je, uvodeći veronauku u škole, otvorio „Pandorinu kutiju“. U stvari, nije problem ni u veri ni u nauci. Niko od više desetina intelektualaca koji su glasali, zapravo, protiv zdravog razuma, dakle protiv same suštine svog poziva, praktično protiv sebe samih kao ljudskih bića, nije veronauku učio u školi. To što je njima na „strašnom mestu“, u odlučnom času, bilo potrebno, ne uči se i ne stiče u školi.

Mada, kad se bolje razmisli, možda baš jeste tako. Možda se to što su nam pokazali visoko uvaženi članovi našeg društva baš i uči u školi? Možda su oni najbolji đaci i najvredniji rezultat našeg obrazovnog sistema? Koji promoviše poslušnost, podaništvo i ostale karakteristike (beskarakternog čoveka) uperene protiv slobode i odgovornosti.

Pre nekoliko godina, 2019. ako se ne varam, napisao sam da ključni oslonac Vučićeve vlasti nije onaj slabije obrazovani i siromašniji deo stanovništva iako on daje takozvanu „masu“. Pravu potporu zapravo daje onaj visokoobrazovani i bogatiji deo društva, doktori (nauka) i profesori, intelektualci koji Vučiću obezbeđuju „sivu masu“. Ukratko, da problem nije tzv. lumpenproletarijat nego – „lumpeninteligencija“.

Drugim rečima, onih nekoliko hiljada „sendvičara“ koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Glavni problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju stotine hiljada dinara – da bi ćutali. Tako je, dakle, bilo zapisano te 2019. godine.

U međuvremenu, međutim, problem je eskalirao. Pripadnici naše akademske elite više ne ćute samo već su počeli da se aktivno uključuju u očuvanje jedne nedemokratske vlasti i održanje jednog antiliberalnog režima.

Slava izuzecima.

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji.

U šta se svakog dana uveravamo na ružičastim i srećnim tabloidnim inferiormerima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. novembar 2022.

Ložionica

OSTALI TEKSTOVI, ,
Setih se jednog aforizma iz doba socijalizma. Kaže: otac me je izveo na put, sad stopiram. U takvoj je, otprilike, situaciji Srbija danas. Zoran Đinđić je zemlju izveo na evropski put, ali ona sad tu sa strane stoji, čekajući nekog da se na nju sažali i da je poveze. Makar da je palac podigla

Ključna reč mandatarskog ekspozea stare/nove predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić jeste ova iz naslova – ložionica. Ne zato što se najčešće pominje, niti zato što je imala naročito istaknuto mesto nego zato što je to dominantan utisak kojeg taj ekspoze ostavlja.

Reč je, da odmah razjasnimo, o staroj železničkoj ložionici u Savskoj ulici u Beogradu koja će, prema obećanju Ane Brnabić, biti pretvorena u „kreativni multifunkcionalni centar“. U stvari, isto obećanje stajalo je i u prethodnom ekspozeu – zanimljivo je, održanog gotovo u dan tačno (28.10.2020) kao i ovaj sadašnji (25. oktobra).

Ekspoze je naravno „ložionica“ u simboličkom smislu, kao znak da je Vlada (p)ostala „kreativni centar“ za fabrikovanje svakojakih obmana, manipulacija i neistina. Mada se čini da je aktuelnim vlastodršcima već ponestalo mašte – valjda se očekuju da će „sveža krv“ uneti više kreativnosti u već rutinski posao – pa se kao „pile u kučine” zapliće u sopstvene gluposti. Kao „eklatantan“ može se navesti sledeći primer. U skorašnjem obraćanju poslanicima premijerka Brnabić je rekla da je nezaposlenost u Srbiji dostigla „istorijski najniži nivo“  od 8,9 odsto. Pre dve godine, međutim, Ana Brnabić je rekla da je Srbija zabeležila „istorijski najnižu stopu nezaposlenosti“ od – 7,3 odsto. Izgleda da je bahatost aktuelne vlasti dostigla tako visok nivo (iako se ne može tvrditi da je i „istorijski najviši“) da ona više i ne obraća pažnju na ono šta govori, tj. šta je ranije govorila, nego samo liferuje nove falsifikate.

Reforma koje nema

Kako god, ložionica je ostala „u igri“. Iz programa (n)ove vlade izbačeno je nešto daleko značajnije. Pre dve godine, naime, Ana Brnabić je obećala da će konačno, nakon višekratnih odlaganja, biti sređen i uređen sistem zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. U novom programu, toga nema ni od korova.

Nije to, međutim, jedina reforma koje nema na agendi treće Brnabićkine vlade. Uprkos prvobitnim – sada bi se već, doduše, moglo reći davnim – obećanjima, nema ni pomena o (da od nje počnemo) reformi javnih finansija. Budžet je netransparentniji nego ikad, a rasterećenje privrede još je šargarepa na vrlo dugačkom štapu.

Nema ni reforme javnog sektora: državne uprave i lokalne samouprave gde se još uvek ne zna ni tačan broj zaposlenih.

Ne pominje se ni reforma obrazovnog niti zdravstvenog sistema gde je partijska knjižica važnija od stručnosti i radnih rezultata.

Nema reforme javnih preduzeća koja su, s jedne strane, postala mesto za udomljavanje (isluženih) partijskih kadrova (EPS, Putevi Srbije, Koridori), a sa druge sredstvo za borbu protiv neposlušnih privatnih preduzeća (Telekom).

Kad je već pomenut EPS, Ana Brnabić je govoreći o prioritetima nove vlade energetiku stavila na prvo mesto. Nije, međutim, ni reč progovorila o tome zašto je upropašćena Elektroprivreda te je danas, umesto da bude veliki izvoznik i dobro zarađuje na povećanju cene, naša zemlja postala veliki uvoznik električne energije za šta se iz budžeta izdvajaju stotine miliona evra.

Nije objasnila ni zašto do sada gotovo ništa nije učinjeno na tzv. diverzifikaciji snabdevanja prirodnim gasom. Tek od ove godine na tome se nešto ozbiljnije radi. Početkom 2021. pušten Balkanski tok još uvek je vezan za ruski gas (uzgred, tada je Aleksandar Vučić obećao gas po ceni od 155 dolara za hiljadu kubika). Iako je Evropska unija još pre pet godina Srbiji bespovratno dala 50 miliona evra (od ukupno potrebnih 85 miliona) gasni “interkonektor” sa Bugarskom (čiju izgradnju je predsednik Srbije zajedno sa predsednicom Evropske komisije Ursulom Fon der Lajen obišao u petak 28. oktobra) biće gotov za godinu dana. Tek tada će, konačno, Srbija moći da kaže da je obezbedila snabdevanje i sa drugih izvorišta a ne samo ruskih. Takođe, ni reči o tome zašto još uvek nije povećan (davno isplaniran) kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor – sa sadašnjih 450 na 750 miliona kubnih metara gasa.

Ono što je pak kao rešenje za snabdevanje sirovom najavila Ana Brnabić više zabrinjava nego što smiruje. Naime, izgradnja naftovoda ka Mađarskoj i posredno spajanje sa ruskim cevovodom „Družba” objašnjava se navodnim ucenama Hrvatske, odnosno njenim odbijanjem da kroz Jadranski naftovod prema Srbiji transportuje rusku naftu što je, u suštini, u skladu sa tzv. osmim paketom sankcija Evropske unije. S tim u vezi postavlja se pitanje da li bi Mađarska, čak ukoliko sad i pokazuje više naklonosti prema Srbiji, u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa između EU i RF, bila spremna da se ogluši o „preporuke” Brisela i pusti rusku naftu ka Srbiji. Drugo, i važnije, s obzirom da „Družba” na putu ka (Slovačkoj i zatim) Mađarskoj prelazi preko Ukrajine, znači li to, postavlja se pitanje, da predsednik Vučić (jer ideja o naftovodu je njegova) računa da će Rusija pobediti u ratu protv Ukrajine. I ne samo protiv Ukrajine, nego zapravo i protiv Evrope – jer Putinova meta je, u stvari, pre svega Evropa; Ukrajina je tu, ma koliko ružno i cinično zvučalo, neka vrsta kolateralne štete – odnosno da će se Evropska unija (što bi bila prirodna posledica) raspasti. Nema sumnje da je ovo (Vučićevo) igranje na rusku kartu jedan od glavnih razloga što su pojedini posmatrači (moskovski dnevnik Komersant, između ostalih) novu vladu Srbije okarakterisali kao prorusku.

Sve u svemu, izgradnja naftovoda ka Mađarskoj, ukoliko je uopšte ozbiljan, za Srbiju je rizičan i nadasve štetan poduhvat, osim, naravno, za milenijumske i slične timove koji će biti angažovani na njegovoj izgradnji.

Gvozdeno doba

Neko je izračunao da je u svom prvom mandatarskom nastupu Ana Brnabić Evropsku uniju pomenula više od 100 puta, a u drugom tridesetak puta. Nisam brojao koliko je često Ana Brnabić Evropu pominjala ovog puta, jer to nije ni bitno. Ali, opšti utisak koji ostavlja Brnabićkin ekspoze jeste da će se Srbija pod novom vladom – a starom vlašću – još više udaljiti od evropskih vrednosti, standarda i manira. Jeste da je premijerka rekla da glavni spoljnopolitički cilj Srbije ostaje članstvo u EU, ali to je nekako bile više deklarativno, kao da je „leonovalo” u bezvazdušnom prostoru, u kontradikciji sa „slovom i duhom” (mada će neki reći da nikakvog duha tu nije bilo) čitavog njenog izlaganja. U stvari, najjači epitet dobili su odnosi sa Kinom, koji su opisani kao „čelično prijateljstvo”. Srbija, izgleda, ulazi u gvozdeno doba demokratije.

Najviše prostora u ekspozeu Ana Brnabić je potrošila na nabrajanje  postignutih rezultata i to ne samo njenih nego i svih prethodnih naprednjačkih vlada. Činilo se u jednom momentu da će pomenuti svaki ašov koji su zaboli u zemlju. Ipak, više od svega bilo je manipulacija. Recimo, govorila je o velikom, opet nikad zabeleženom privrednom razvoju iako je prosečan godišnji rast u razdoblju od 2001. do 2012. godine (dakle, obuhvatajući u celini svetsku ekonomsku krizu) od 3,8 odsto bio znatno veći nego od 2013. do 2022. godine (2,5 odsto).

Ili, hvalila se velikim rastom plata koja bi na kraju 2022. trebalo da dostigne 700 evra. To je, ističe se s ponosom, dvostruko više nego 2012. godine. Zaboravlja se, međutim, da je u deceniji nakon petog oktobra, prosečna plata porasla čak osam puta – sa oko 45 evra dvehiljadite (ako se u obzir uzmu nominalni kursevi dinar – nemačka marka i marka – evro; plata je bila oko 90 maraka) na 365 evra 2012. godine.

Iz toga se vidi da već „klasična” žalopojka naprednjaka kako su zatekli razorenu zemlju nije ni blizu istine. Štaviše, DOS je došavši na vlast zatekao pustoš. Ne samo da je Srbija (SR Jugoslavija) bila isključena iz svih međunarodnih organizacija (počev od Ujedinjenih nacija) nego su i bruto domaći proizvod, industrijska proizvodnja i kapital za vreme vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala – u međuvremenu malo presvučenih i podmlađenih u likovima Dačića i Vučića – praktično bili prepolovljeni u odnosu na deceniju ranije. Ratna razaranja da i ne pominjemo.

I kada se Ana Brnabić hvali da je aktuelna vlast gotovo udvostručila BDP, sa oko 33 milijardi evra 2012. na nešto preko 60 milijardi ove godine, onda ona „zaboravlja” da je to u dobroj meri rezultat, s jedne strane, inflacije, a sa druge fiksnog kursa dinara. Realno, BDP je povećan za jednu trećinu. Ono što je zaista u proteklih 10 godina duplirano jeste javni dug koji je povećan sa 15 na 33 milijarde evra. Naravno, premijerka je to građanima Srbije prećutala. Uzgred, nakon 2000. godine, posle otpisa dve trećine kredita, kao podrške Evrope i Amerike postpetooktobarskim vlastima, javni dug je povećan za svega sedam milijardi evra – sa osam milijardi 2007/2008. na već pomenutih 15 milijardi 2012. godine.

I konačno, ako je Srbija nekada bila pred bankrotom, onda je to bilo upravo za vreme Vučićeve vladavine. Naime, najveće učešće javnog duga u BDP-u – od preko 70 odsto – zabeleženo je 2014, 2015. i 2016. godine (najveće je bilo 2015. – 75 odsto) dok je fiskalni deficit države „istorijski maksimum” dostigao 2014. godine kada je iznosio 260 milijardi dinara, tj. oko 2,2-2,3 milijarde evra.

Setih se jednog aforizma iz doba socijalizma. Kaže: otac me je izveo na put, sad stopiram. U takvoj je, otprilike, situaciji Srbija danas. Zoran Đinđić je zemlju izveo na evropski put, ali ona sad tu sa strane stoji, čekajući nekog da se na nju sažali i da je poveze. Makar da je palac podigla.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 1. novemvar 2022.

Odlazak enciklopediste

BLOG
Umro je Vladimir Gligorov.

Upoznao sam ga pre 40 i više godina u Ekonomskoj politici gde sam ja započinjao novinarstvo, a Vlada bio redovni kolumnista, već zapažen širom Jugoslavije.

Liberal.

Od tada je Vlada bio neizostavni i nezamenljivi saradnik u svim novinama u kojima sam radio. Početkom devedesetih, pored Ekonomske politike, to je bio i mesečnik Demokratija danas, koji beše pokrenuo Zoran Gavrilović.

To je doba, treba li podsećati, kada je Vladimir Gligorov jedan od 13 „veličanstvenih“ – osnivača Demokratske stranke.

Kasnije, kada smo krajem devedesetih pokrenuli Ekonomist magazin, on se nije mogao zamisliti bez Vladimira; isto je važilo i za Blicov subotnji ekonomski dodatak Novac, kao i za Novi magazin.

Kada mi je u utorak javio da „neće stići“ da napiše kolumnu, nisam ni posumnjao da je to zbog bolesti, mislio sam da je sprečen nekim iznenadnim poslovnim ili privatnim obavezama.

Vladimir Gligorov nikada nije govorio o svojim problemima.

Pre mesec dana učestvovao je na okruglom stolu povodom knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Tokom dogovora podsetio me je da je Zoran Đinđić preveo dva članka Maksa Vebera za zbornik Kritika kolektivizma – liberalna misao o socijalizmu, iz 1988. godine, koji je Vlada priredio i za njega napisao predgovor.

Vladimir Gligorov je bio čovek enciklopedijski širokog znanja – iz ekonomije, prava, političkih nauka, filozofije. U svojim kolumnama neretko se pozivao na književnike.

„Opozicija je pokazala nesposobnost da se liberalizmom odupre nacionalizmu“, zabeležio je Vladimir Gligorov u svojoj kolumni u prvom broju pomenutog časopisa maja 1990. godine.

Kako to sveže zvuči.

Mijat Lakićević
27. oktobar 2022.

Zoran i Katarina

BLOG,
Reč izgovorena prilikom uručenja nagrade Fondacije „Katarina Preradović“ Ivani Gordić Perc 10. oktobra 2022. godine.

Kada sam razmišljao o tome što bih danas i ovde, u ovoj i ovakvoj prilici, a uzimajući nedavno objavljenu knjigu o Zoranu Đinđiću – što me je kvalifikovalo da govorim – kao povod, mogao da kažem, spontano su mi se nametnule neke poveznice. Odnosno neke sličnosti, neke paralele između Zorana i Katarine, tj. Katarine i Zorana. Naravno, ne mislim da pravim nekakvo generalno poređenje niti da izvlačim krupne zaključke, samo da osvetlim neke niti.

Najpre – talenat, koji je radom prerastao u izvrsnost. Za Zorana Đinđića su svi govorili da je izuzetno talentovan filozof, njegovi „rani radovi“, da tako kažem, jer filozofiju je relativno rano napustio, to nedvosmisleno pokazuju; Katarina je bila ekstremno talentovana, i ne samo to, nego i izvrsna novinarka, nema nikog ko joj to nije priznavao.

Drugo – mentalna, misaona brzina. Za Zorana se govorilo da je ideje hvatao u letu i da je već posle prvih nekoliko rečenica shvatao šta sagovornik želi da kaže. Na osnovu zajedničkog rada sa Katarinom, naročito intervjua koje smo skupa radili, mogu da posvedočim da su njene reakcije na sagovornikove reči bile munjevite, a pitanja lucidna.

Treće – nepodleganje autoritetima. Za Zorana Đinđića je poznato da je vrlo brzo raskrstio, u filozofskom smislu, sa svojim učiteljima, pripadnicima praksis filozofije, pa i sa jednim Habermasom, kod koga je išao da doktorira. Opet iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam sa Katarinom postao prijatelj tek kada sam prestao da joj budem urednik.

Iz toga na neki način proizlazi sledeća zajednička osobina – naklonost prema liberalizmu. Mada, ne na prvu loptu. Naime, Zoran sebe i nije smatrao liberalom, već socijaldemokratom, ali je za njegovu filozofiju, kako su govorili poznavaoci, centralno bilo pitanje slobode. I čudio se zašto su ljudi u Srbiji protiv konkurencije i tržišta. Stajna tačka Kaćinog novinarskog pristupa bili su slobode i prava građana.

Konačno, i Zoran i Katarina su pogođeni u srce. Zrna su bila od različitog materijala, ali su bila podjednako razorna.

Katarina i Zoran su se već sreli, a i mi ćemo valjda, jednom u budućnosti.

Mijat Lakićević
10. oktobar 2022.

Portret filozofa i državnika

BLOG,
Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom, loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zbog inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren. ne uzalud

Mijat Lakićević. „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022.

Ugledni srpski publicist i novinar Mijat Lakićević, zamjenik glavnog i odgovornog urednika beogradskog tjednika „Novi magazin“, među rijetkim tamošnjim tiskovinama koja je sačuvala profesionalni dignitet i objektivnost, nastavljajući u pustoši informativnog sivila i žutila, svoju borbu za istinu, a protiv propagandnih i pogromaških populističko-mafijaških vjetrenjača koje je beskrupulozno, bez stida podigla šešeljevsko-vučićevska nacionalistička elita na vlasti, objavio je nedavno svoju novu, iznimno interesantnu i nadasve instruktivnu knjigu naslovljenu „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, u Akademskoj knjizi iz Novog Sada. To je zapravo biografija mučki ubijenog (12. ožujka, 2003.g.) premijera Republike Srbije, osobe koja je u sebi sjedinila razornu kritičku misao i moć rasuđivanja, filozofsku radoznalost, enciklopedijsko znanje, iskustvo dugogodišnjeg života u Njemačkoj, na demokratskom i pluralnom Zapadu, ali i politički nerv i viziju državnika koji je shvatio kakvi sve to utezi pritišću i vuku Srbiju unazad, na dno pakla u bezdan. Utoliko su prisutne i paralele kod onih koji pišu o bivšem srbijanskom premijeru, a koje se povlače između međuratnog čehoslovačkog predsjednika i jednog od najvećih srednjoeuropskih intelektualaca minulog stoljeća Tomaša Masaryka i Zorana Đinđića; obojica su bili po struci i vokaciji filozofi, ali i državnici koji su pokuša(va)li modernizirati svoje zemlje i uvesti ih u zajednicu demokratski uređenih država i civilizacijski razvijenih društava.

KARIZMA LIDERA: Usprkos izglednoj i blistavoj akademskoj karijeri (nuđen mu je posao u prestižnom institutu u Beču, a kasnije, već kao premijeru, i profesura na Harvardu), Đinđić se odlučio baviti i posvetiti „prljavom poslu“ politike, pokušavajući spasiti državu i narod u kojoj je i s kojim je živio. Svojedobno je Bijant (590.-530. g. p.n.e.), jedan od takozvanih sedmorice mudraca na kojima počiva (pisana) povijest zapadne civilizacije precizno upozoro kako „moć razotkriva čovjeka“ i ta se sintagma u cijelosti može primijeniti i na Zorana Đinđića, jer je svojim ponašanjem i djelovanjem, knjigama i političkom aktivnošću pokazao i potvrdio svoju intelektualnu superiornost i ljudsku izuzetnost; naprosto je posjedovao Bogom danu karizmu lidera, dokazujući iz dana u dan kako mu nije stalo do osobne promocije, već do pozitivnih rezultata i pomaka u demokratskom razvoju Srbije koja se u raspadajućoj Jugoslaviji našla u kandžama Miloševićeve satrapske vlasti. A, ratovi koje je ta vlast 90-ih godina minulog stoljeća vodila na koncu su rezultirali posvemašnjim rasulom SFRJ, bivše zajedničke države, kao i posvemašnjim osiromašenjem građana Srbije, njenom međunarodnom izolacijom i sankcijama koje su samo dodatno pogodovale ubrzanom razbijanju društva od strane korumpiranih političara, histeričnih nacionalista i beskrupuloznih populista uvezanih sumnjivim poslovnim vezama i kriminalnim interesima sa mafijašima i policijsko-sigurnosnim službama koje su u njihovo ime kontrolirali i zastrašivali „nepoćudne“ građane, pa ih i fizički likvidirali (primjerice Ivana Stambolića) za koje su pretpostavili da bi se mogli staviti na čelo otpora protiv njihove strahovlade. Jednom riječju, nemilosrdno su se obračunavali sa svima koji su imali građanske hrabrosti suprotstaviti se tom zlu, a Đinđić je svojom politikom želio stati tomu na put.
A, na kraju i sam Đinđić, pokušavajući „utjerati“ red u Srbiji, često se, silom (ne)prilika i sam znao (po)služiti trulim kompromisima (u pravilu kada drugog izlaza iz stupica koje su mu podmetali protvivnici, ali i oponenti iz vlastitog tabora nije vidio), pao je kao žrtva zavjere, odnosno atentata svih onih snaga koje su danas u Vučićevoj Srbiji na vlasti i koje bez ikakvih skrupula traže rehabilitaciju njegovih ubojica. Te snage, to danas jasno vidimo, nikada nisu zapravo bile poražene, a ova knjiga između ostalog želi upozoriti i na tu činjenicu.

INTELEKTUALNA BIOGRAFIJA: U svakom slučaju Lakićević je napisao nasušno potrebnu knjigu za Srbiju, ali i interesantnu i za bivši jugoslavenski prostor, kojom se aktualiziraju danas pomalo zaboravljene ideje o moralnim kodeksima i dužnosti politike i političara, kao i one o modernizaciji Srbije. Pišući intelektualnu biografiju bivšeg srbijanskog premijera, Lakićević ujedno i demitologizira njegovu ličnost, jer Đinđić dakako nije bio čovjek bez mana, dapače, ali njegove zasluge i vizije daleko nadilaze počinjene greške, za koje na koncu osobno najčešće i nije bio kriv. Lakićević je želio upozoriti kako njegova misao ne smije (p)ostati samo „spomenička baština“, kako ne smije biti stavljena ad acta, i u tom pogledu ova je knjiga pokušaj rehabilitacije misli i djela jednog od najznačajnijih novodobnih državnika i filozofa s prostora bivše Jugoslavije.
Zapravo, dogodio se svojevrstan paradoks, snage koje su danas u Beogradu na vlasti, koje su svojedobno histerično prizivale i nagovještavale Đinđićevu smrt, žele se prikazati ikonobraniteljima njegove političke baštine instrumentalizirajući je na najbestidniji i najperfidniji način za svoje prizemne interese. Naprosto je suludo, zapravo bolesno da se na Đinđića pozivaju (svi) oni s kojima za života ne bi nikada zajedno ušao ni u tramvaj i stoga je Lakićevićeva knjiga važna, jer svojim sadržajem upravo to potencira i na to aludira. Naravno, u Srbiji je objavljeno dosta toga vrijednog vezanog uz lik i djelo Zorana Đinđića; prije svega bih spomenuo zbornik radova „Etika odgovornosti“ (na kome je radilo četrnaest autora), a prof. dr. Latinka Perović je objavila veliki esej o njemu u svojoj kapitalnoj studiji „Dominantna i neželjena elita“; u razdoblju 2010.-2013. tiskana su Đinđićeva „Izabrana dela“ u pet knjiga, ali Lakićević je u uvodu svoje knjige naglasio što mu se u njegovu djelu čini najvažnijim: „Da je hteo da ostane samo u filozofiji Z. Đinđić bi verovatno bio mnogo „čistiji“, da ne kažem jednostavniji, kao pojava. Ali, njega to nije zanimalo. On je odbacio celog Marksa, osim one čuvene 11. teze o Fojerbahu koja kaže da su filozofi do sada svet samo različito tumačili, a radi se o tomu da se on promeni…Epoha se našla pred istorijskim izazovom: trebalo je razrešiti vekovima akumuliranu suprotnost između društva i države, pojedinca i kolektiva, slobode i odgovornosti. Đinđić je video da je moderna Evropa te antinomije najuspešnije pomirila. I hteo je da taj recept presadi u Srbiju. Drugim rečima – da Srbiju uvede u Evropu“.
Đinđić je shvatio: kada se baviš politikom „ne možeš se baviti estetikom“, jer je za politiku neophodna doza pragmatizma koju je definirao kroz dvije odrednice: „Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i druga – fokusiranje na rešavanje problema. Ali je važno uvek u glavi imati jednu ideju koja će te i u teškoj situaciji držati u životu“.

REFORMATOR I INOVATOR: Prije nego što pokušam nešto šire elaborirati Lakićevićev rukopis, važno je napomenuti za one koji u RH ne znaju o kakvom se autoru radi; navest ću samo neke činjenice iz njegove bogate profesionalne karijere i odmah ću naglasiti da se radi o upućenom autoru širokih interesa i impresivnih stvaralačkih dosega. Do sada je priredio i(li) objavio nekoliko knjiga: „Prelom 72“ (o padu srpskih liberala 1972.), „Kolumna karikatura“ (sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića), „Ispred vremena“ (bavi se magazinom „Ekonomska politika“, vodećom tiskovinom u SFRJ tog tipa i kriznim razdobljem u Jugoslaviji između 1963.-1973.), a u koautorstvu s Dimitrijem Boarovim objavio je „Kako smo izgubili (Našu) borbu“ (misli na slavne beogradske dnevne novine koje su u vrijeme Miloševićeva režima branile čast istine i slobode, kao i profesionalnu etiku neovisnog novinarstva), a kruna njegova rada bila je knjiga „Desimir Tošić: između ekstrema“ (o perjanici srpskog egzila i demokratske misli), o kojoj sam već ranije pisao u „Novom listu“.
Knjiga o Đinđiću po erudiciji i snazi izričaja ne zaostaje (izuzev po obimu) za prethodno napisanom i već spomenutom knjigom o Tošiću, ali se razlikuju intencionalno, ova o Đinđiću nije samo portret ličnosti, već i pomalo očajnički poziv da si građani Srbije osvijeste situaciju u kojoj žive, vrate idejama ljudske i moralne odgovornosti, demokratske tranzicije i modernizacije, jer Srbiji drugog puta nema. Đinđić je novodobni rodonačelnik te i takve prosvjetiteljske, preporodne misli i nije ga Lakićević bez razloga nazvao prosvet(l)iteljem, odnosno doveo u vezu sa Dositejem Obradovićem koji se „onomad“, jednako kao i Đinđić „jučer“, našao pred istim zidom nerazumijevanja i pred istom zadaćom: učiniti Srbiju modernom, pristojno uređenom građanskom zajednicom. Ili kako je to dobro zapazio poznati filozof i dugogodišnji lider Demokratske stranke (DS) Dragoljub Mićunović: „Đinđić je bio hrabar političar, reformator i inovator, a kada se uputio tim stazama dobro je znao koje ga sve opasnosti vrebaju. Znao je da nije popularno terati Srbiju da trči kad to nije navikla. Ali, kao veliki političar nije odustajao od svoje vizije brze Srbije , makar ga povremeno i ne voleli, a želeo je da ga vole“.
Ovu misao bi mogli nadopuniti i riječima Vladimira Gligorova: „U času kada je Slobodan Milošević prebačen u Ševeningen moralo je svima biti jasno da će se preispitati celokupna skorašnja istorija i da će biti ugroženi mnogi interesi. Jer, ideja je bila da se samo ukloni Milošević i da se obezbedi međunarodna legitimnost, a ne da se revidira nacionalni interes i da se dovedu u pitanje sve one privatne dobiti stečene na tom interesu…Jedno je da se skloni Milošević, a drugo da odu svi oko njega…Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas (Gligorov je tekst napisao 2006., ali je i dalje aktualan) imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet bio osporen ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi: i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva…da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“.
A upravo je sve to Đinđić svojom politikom dovodio u pitanje i stoga ga je pod svaku cijenu trebalo onemogućiti, pa i silom skloniti s javne scene.

POLITIČKO I FILOZOFSKO SAZRIJEVANJE: Zoran Đinđić je rođen 1. kolovoza 1952. u Bosanskom Šamcu, a u Beogradu je 1971. upisao studij filozofije gdje se svojom agilnošću istaknuo među kolegama i preuzeo čelno mjesto u Savezu studenata. Na skupu sveučilištaraca u Ljubljani, koji je policija zabranila, još se uvijek živo osjećala pobuna i duh 1968; Đinđić je pred prisutnim sudionicima zagovarao radikalne, revolucionarne stavove, podvrgao je kritici tadašnje vladajuće socijalističke autoritete i policija ga je, zajedno s kolegama uhitila. Osuđen je na uvjetnu kaznu zatvora i samim time je dospio na listu nepoćudnih i oduzeta mu je putovnica. Bez ogleda na sve neprilike u kojima se našao, u rekordnom je roku diplomirao (pisao je o filozofiji Karla Korscha) i po preporuci svoga profesora, poznatog beogradskog filozofa Ljube Tadića, uputio se u Njemačku; u to su vrijeme jugoslavenske vlasti intenzivno lobirale da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir, pa su „olabavile“ pritisak na svoje oponenete, što je iskoristio i Đinđić kako bi kod Habermasovog učenika Albrechta Wellmera (iz)radio doktorsku disertaciju koju je obranio također u rekordnom roku od dvije godine.
Kasnije, tj.1987. godine objavio je prerađen doktorat u knjizi pod naslovom „Jesen dijalektike“. Potom se vratio u Jugoslaviju na odsluženje vojnog roka, da bi se odmah po svršetku vratio u Njemačku na usavršavanje postdoktorskih studija kao stipendist Humboldtove fondacije, a mentor mu je sada bio Jürgen Habermas s kojim se kasnije idejno razišao. U Njemačkoj (Konstanza, Frankfurt…) je proveo deset godina i to je bilo vrijeme njegovog političkog i filozofskog sazrijevanja, usvojio je temeljne vrijednosti zapadnoeuropske civilizacije, način života, svjedočio je njemačkom suočavanju sa prošlošću, tj. s nacizmom, ali je i intelektualno usvojio duhovnu (o)poruku slavnog sociologa Maxa Webera koja ga je uvelike oblikovala kao ličnost. Još od studentskih dana bio je fasciniran njemačkom klasičnom filozofijom; uostalom, svoj magisterij posvetio je nastanku sustava u klasičnoj filozofiji njemačkog idealizma iz čega je kasnije nastala i knjiga naslovljena „Subjektivnost i nasilje“. Kant i Hegel su mu bili uzori, baveći se njima sve više je uviđao slabosti Marxove filozofije i kako tvrdi dr. Latinka Perović, svojom kritičkom mišlju „pomerao je granice političke filozofije koje je kasnije kondenzovao u eseju Srbija – što je to? (1989.)“.

PROTIVNIK MILOŠEVIĆA: Kada su se u Europi počeli osjećati „vjetrovi promjena“, tada je shvatio da će se na „Starom kontinentu“ a time i u čitavom svijet iz temelja mijenjati politički ustroj društva, odlučio se vratiti u svoju zemlju kako bi i sam aktivno su-djelovao u tim revolucionarnim, prevratničkim procesima. Po povratku u Beograd zaposlio se u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su glavnu riječ vodili bivši, smijenjeni i udaljeni profesori Filozofskog fakulteta, praksisovci Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Zaga Pešić Golubović, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov i Trivo Inđić, ali i „novi disidenti“ poput dr. Vojislava Koštunice i dr. Koste Čavoškog. Centar je prerastao u oporbeno središte vladajućem komunističkom režimu i bio nositelj antidogmatske, kritičke misli i Đinđić, koji nikada nije bio član SKJ, tu se (s)našao kao riba u vodi; intenzivno je radio, pisao i objavljivao, a iz serije eseja pisanih za beogradske „Književne novine“ nastala je kasnije njegova najpoznatija knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država“ u kojoj je na teorijski relevantan način afirmirao liberalnu misao o pojedincu, društvu i politici.
Zoran Đinđić jedan je i od osnivača Demokratske stranke (veljača, 1990.) godinama najjače oporbene stranke u Srbiji, u čijem su radu sudjelovali brojni istaknuti intelektualci, ali se ubrzo počela fragmentirati, a do pravog raskola je došlo kada su Vojisav Koštunica, dr. Nikola Milošević i Kosta Čavoški osnovali svoje demokratsko-liberalno nacionalističke stranke. Nakon poraza i loših izbornih rezultata sa čela Demokratske stranke bio je smijenjen Dragoljub Mićunović, a na njegovo je mjesto došao Zoran Đinđić (1994.). Još od 1989. Đinđić je radio na profiliranju demokratske alternative unutar post-titovske Jugoslavije, a po njegovom mišljenju koalicija „Zajedno“ (1996.-1997.), kao i ona prethodna, izgubila je izbore upravo zbog nedostatka jasne antimiloševićevske alternative. Jedno kraće vrijeme, sredinom 90-ih godina, Đinđić je obnašao dužnost beogradskog gradonačelnika, ali je zapravo cijelo vrijeme intenzivno radio na stvaranju oporbenog bloka, Saveza za promene, kasnije preraslog u Demokratska opozicija Srbije (DOS), u kojem se nalazilo 18 različitih stranaka. Iako je Đinđić bio „motor“ ove koalicije, on se povukao u drugi plan u korist dr. Vojislava Koštunice shvativši kako on sa svojom nacionalistički obojenom,ali i demokratskom retorikom ima veće šanse kod birača za pobjedu. To je pokazatelj „čuvenog“ Đinđićevog pragmatizma s kojim se znao relativno dobro nositi u brojnim teškim situacijama, ali ga je znao koštati i velikih zabluda.
Bez obzira na sve, kako piše Veljko Lalić: „Milošević je znao tko mu je pravi protivnik“. To je bio Đinđić koji mu je na koncu i došao glave; 5. listopada 2000. godine DOS je, usprkos svim podmetanjima i manipulacijama Miloševićeva režima, pobijedio na izborima, a Zoran Đinđić kao stvarni lider DOS-a postao je premijer. Bio je svjestan odnosa snaga na političkoj sceni, znao je da mu prijete ubojstvom i da su ostaci Miloševićevog režima još uvijek snažni i da će se braniti svim raspoloživim sredstvima. A, kada je kao novi premijer na Vidovdan 2001. g. „isporučio“ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (što je bio uvjet za uključivanje Srbije u procese približavanja EU), mnogi koji su mu aplaudirali, činili su to sa zadrškom, ali još je i više bilo onih koji su ga oštro osuđivali. Bez ogleda na sve to Đinđić je imao „petlju“ uhititi i deportirati Miloševića u interesu budućnosti Srbije.

ATENTAT: Nakon 5. listopada 2000., bio je jedan od rijetkih koji nije podlijegao pobjedničkoj euforiji i kao uvijek otvoreno i kritički je progovarao i o neugodnim stvarima koje Srbija nije bila spremna čuti; o Kosovu, da je to uteg kojeg Srbija što prije treba odbaciti, ali i o negativnostima etničkog mentaliteta kojeg se Srbi moraju riješiti, jer će ih u protivnom skupo koštati. Između ostalog je rekao:“ Da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića. Znači nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Njemačkoj posledica slabog društva. A društvo smo mi, i opozicija, i Crkva i intelektualci itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bi srušila Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je on jedini krivac“.
Takav Đinđić nije bio kamen spoticanja samo nacionalistima već i dijelovima ranjive i razjedinjene koalicije; iako se javno, danima, pa i mjesecima u medijima najavljivala njegova likvidacija, sigurnosne službe, koje Đinđić, iako premijer, nije posvema kontrolirao, ne samo da se na to nisu obazirale, već su pojedini dijelovi unutar nje aktivno sudjelovali u pripremi atentata. Osim toga, sve te prijetnje sam je Đinđić nekako olako, fatalistički otklanjao minimalizirajući opasnost iako je, prema riječima svjedoka, bio duboko svjestan kako do atentata lako može doći svakog trena. Znamo što se dogodilo 12. ožujka 2003.; on je ubijen, a vrijedi citirati riječi poznatog kazališnog redatelja i pisca Zlatka Pakovića koji je precizno detektirao sve ono što je prethodilo, ali što je slijedilo nakon Đinđićeve likvidacije:
„O atentatu na premijera Đinđića do dana današnjeg nije stvoren diskurs kao o atentatu na državu, kao o simboličkom ubistvu nacije, u političkom smislu reči nacija…Izgledalo je da država odmah po atentatu najzad preuzima odgovornost i da će likvidirati one strukture nadustavne moći u sebi koje su izvršile njeno obezglavljenje. Uvedeno je vanredno stanje u kojem su se građani osećali slobodno, dok su oni nečiste savesti govorili da je nelegalno. Ali, o toj Akciji sablja danas se isključivo govori kao o suspenziji osnovnih ljudskih prava…Činilo se da će država s ubijenim premijerom rešiti one probleme koje nije mogla da reši sa živim, te da će žrtva u svojoj tragičnosti prouzrokovati društvenu katarzu na koju se predugo čekalo…Ali, u atentatu na premijera nije nađen smisao: taj gnusni čin nije pojmljen i iz tog (ne)poimanja nije proizašla konkretna politička i društvena akcija. To je drugo ubistvo Zorana Đinđića, njega su izvršili teoretičari i profesori humanističkih disciplina…“
Lakćević je u svojoj knjizi, pozivajući se na Đinđićevog ministra prosvjete (i profesora Pravnog fakuteta u Beogradu) dr. Gašu Kneževića, želio naglasiti da je Zoran Đinđić prije svega bio prosvjetitelj i da je cijelog života bio okrenut „prosvećivanju svega oko sebe i svih oko sebe“. Radomir Konstantinović, pisac slavne „Filozofije palanke“ dovodio ga je u vezu sa Dositejem Obradovićem; pisao je: kao što je Obradović otišao u svijet da bi bolje sagledao Srbiju, da bi je vidio iz perspektive kulture i slobode, to je isto pokušao učiniti i Zoran Đinđić.
I na kraju, najbolji odgovor tko je zapravo bio Zoran Đinđić možda je dala dr. Latinka Perović u predgovoru Lakićevićeve knjige u kojem je konstatirala: „Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvoga ne može razumeti…Zato je izuzetno značajna knjiga Mijata Lakićevića, jer ona pokazuje da Srbija – nakon katastrofe kao posledice pogrešnog izbora na razmeđi drugog i trećeg milenijuma – može postati država s perspektivom za nove generacije samo ako se vrati orijentaciji koja je nasilno prekinuta 12. marta 2003. godine“.
Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zarad inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren, ne uzalud.

Portret-filozofa-i drzavnikaDownload

Jaroslav Pecnik
Prikaz knjige objavljen je u Novom listu, Rijeka, 9. oktobra 2022.

Sklad filozofske misli i političkog delovanja

BLOG,
Reč izgovorena na promociji knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj (Akademska knjiga, Novi Sad) 21. septembra 2022. godine u beogradskom Medija centru

Piše: Olga Manojlović Pintar

Za pola godine navršiće se tačno dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Tokom tih 20 godina napisan je veliki broj tekstova i knjiga koji su se bavili njegovom ličnošću, filozofskim i naučnim radom, političkim angažmanom i nasleđem. Pisali su ih, pored ostalih, novinari (Vesna Mališić i Miloš Vasić), pravnici (Srđa Popović), politikolozi (Nenad Dimitrijević), istoričari (Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Bojan Dimitrijević), kolege i prijatelji (Dunja Melčić, Dragan Lakićević, Novica Milić, Lino Veljak). Narodna biblioteka Srbije objavila je i izabrana dela Zorana Đinđića.
Ovo nabrajanje pruža, međutim, pogrešan utisak da je političko delovanje Zorana Đinđića, koje je naročito pred sam atentat bilo podvrgnuto oštrim kritikama i izloženo teškim optužbama, vremenom rehabilitovano i afirmisano u srpskoj javnosti. Preciznije je konstatovati da je interesovanje javnosti svih ovih godina zapravo osciliralo – od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu. Danas, pošto pozadina njegovog ubistva još uvek nije sudski dokazana, ono je ponovo na margini – u uskim krugovima onih koji još uvek veruju u evropsku perspektivu Srbije i bore se protiv nekažnjivosti ratnih zločina i zločinaca iz devedesetih.

Nizu radova o Zoranu Đinđiću, koje sam pomenula, novinar i publicista Mijat Lakićević pridružio je knjigu Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Njome je istovremeno obogatio svoju bogatu bibliografiju u kojoj se izdvajaju naslovi: Desimir Tošić: između ekstrema; Kako smo izgubili (Našu) Borbu; Prelom ’72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine.

O kakvoj je knjizi reč i šta je izdvaja među ostalim naslovima?

U suštinskom smislu, Lakićevićev tekst predstavlja sveobuhvatan pregled teorijskih osnova i javnog delovanja Zorana Đinđića. Čini se da je njegovo stvaralaštvo sagledano kao konkretna primena Marksove 11. teze o Fojerbahu kojom je uspostavljen ideal filozofa čija uloga nije samo da tumači, već i da aktivno menja svet u kome živi.

U metodološkom smislu, Mijat Lakićević je rezultate svojih istraživanja izneo hronološki, ali je načinom na koji je koncipirao poglavlja istovremeno izdvojio ključne tematske celine. Tako već u formalnom smislu ova knjiga predstavlja izuzetno dinamično štivo. Njen je autor uspostavio direktnu komunikaciju sa čitaocima kroz intrigantno postavljena pitanja koja je izdvojio u naslovima i podnaslovima. Svako od dvanaest poglavlja je vremenski ograničeno i tematski profilisano, a stilski uobličeno u maniru prosvetiteljskih autora – uvodna objašnjenja izneta u jednoj rečenici na početku svakog poglavlja direktno ukazuju na Lakićevićev ključni zaključak – o jedinstvu Đinđićevog filozofsko-teorijskog i političko-praktičnog rada.

Đinđićevu političku biografiju Lakićević je započeo sagledavanjem njegove ličnosti od najmlađih dana, ukazivanjem na porodično okruženje, a posebno na značaj vršnjačke solidarnosti za njegovo sazrevanje, te izdvajanjem uticaja gimnazijskih profesora koji su prepoznali intelektualnu znatiželju i podsticali javni angažman hrabrog i talentovanog učenika.

Lakićević je, zatim, posebnu pažnju usmerio na pitanje ideološkog pozicioniranja Zorana Đinđića u studentskim danima. Vreme njegovog intelektualnog formiranja je opisao kao vreme velikih debata u kojima je mladi filozof provocirao dispute sa neupitnim autoritetima nudeći kritička čitanja Kanta, Hegela, Marksa, kao i jugoslovenskih praksisovaca.

Knjiga pokazuje kako je Zoran Đinđić kroz jasna pitanja formulisao sopstvene teze, problematizovao i odbacivao istorijske metanarative i rigidne ideološke diskurse. U tom kontekstu je u ponuđen osvrt na Đinđićevo razumevanje liberalizma, socijalizma i marksizma u vremenu njihovog velikog preispitivanja i višeslojne kritike u različitim sredinama i političkim krugovima.

Lakićević je Zorana Đinđića prepoznao kao jednog od ključnih nosilaca liberalne paradigme u Srbiji, ali ne samo kao društveno-ekonomske osnove, veći kao idejne pretpostavke političke demokratizacije. Na taj način knjiga je posredno ukazala na uzroke Đinđićevog razilaženja sa onim političkim akterima i kritičarima koji su negirali humanistički sadržaj pojma liberalizma, svodeći ga isključivo na političko-ekonomska značenja.

Mijat Lakićević je Đinđića definisao kao prosvetitelja i reformatora koji je težio modernizaciji i političkom otvaranju i povezivanju kao nužnim preduslovima evolucije društva. Njegov dinamizam je objasnio kao harmoničnu usklađenost filozofske misli i političkog delovanja iz čega je proizlazila preciznost njegovih zaključaka i brzina reagovanja. Pokazao je i kako je Đinđić kao premijer Srbije, bio svestan „ne toliko konkretno-političkih koliko istorijsko-društvenih ograničenja“, kako je pokušavao da brzim akcijama pokrene promene i tako napravi pukotine u ideološkom monolitu srpskog nacionalizma.

Oni koji razmišljaju o kompromisima koje je Đinđić činio (njegovom odlasku u Bosnu tokom rata, skidanju petokrake sa zdanja Skupštine grada, uvođenju veronauke u školski sistem nakon 5. oktobra), u ovoj knjizi će moći da pronađu neka od objašnjenja. Te odluke, koje Đinđića nikada nisu približile nacionalističkim i crkvenim krugovima, imale su visoku cenu, jer su ga udaljile od dela kritičke javnosti, pa i nekih dugogodišnjih saradnika i saveznika. U vremenu nakon hladnog rata, kada je socijalizam kao politički projekat bio izbrisan u Evropi, a Jugoslavija uništena u seriji ratova, Đinđić je po Lakićeviću shvatao svu besmislenost, anahronost i suštinsku nemogućost funkcionisanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao navodno održive „ideološke alternative“ u međunarodnim okvirima.

Čitanjem knjige Mijata Lakićevića postaju jasnija i distanciranja od Đinđića onih koji je trebalo da mu budu saveznici u vremenu nakon 5. oktobra, kao i kasniji pokušaji aproprijacije, preuzimanja njegovog dela od strane višedecenijskih političkih protivnika. Istovremeno je ukazano na to kako su različita tumačenja i načini prihvatanja, ili odbacivanja, njegovih ideja i političkih rešenja korišćeni u procesu usmeravanja, odnosno manipulisanja javnošću.
Lakićević je, dakle, ovom knjigom otvorio čitav niz pitanja, a čitaocima i čitateljkama je dao slobodu da zaključuju, ne samo o centralnoj ličnosti kojoj je ova knjiga posvećena, već i o društvu u kome suštinski važi: reci mi šta misliš o Đinđiću i ja ću znati tvoju političku poziciju.

I na kraju, želim da podsetim na jedno zaboravljeno predavanje, a zapravo poslednje predavanje, koje je Zoran Đinđić održao 21. februara 2003. pred studentima Univerzitata u Banjaluci – onog istog dana kada je na njega pokušan atentat na autoputu kod hale Limes. Đinđić je studentima predstavio svoje viđenje politike, nacionalizma, patriotizma u želji da ih navede da pre svega ostalog promisle sopstveno mesto u okruženju u kome žive. „U istoriji su se nekoliko puta pojavili (…) primeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje i svako ko je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.”

Đinđićeva namera je bila da pred mladim intelektualcima afirmiše svoj politički program koji nije bio zasnovan na propovedima pisaca, pesnika, popova, za koje je rekao da „teže preterivanjima, isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao.” Njegov cilj nije bio da nametnesvoj program, već da kod mladih ljudi „pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.”

Knjiga Mijata Lakićevića ima snagu da pokrene jedan mali, zapravo ne tako mali proces razmišljanja koji možda, nadam se, za nekog od čitatelja i čitateljki donese i pomak u suštinskom razumevanju stvarnih uzroka krize u kojoj živimo već godinama.

Pismo

BLOG, ,
Reč izgovorena na promociji knjige ZORAN ĐINĐIĆ: PROSVET(L)ITELJ u beogradskom Media centru 21. septembra 2022. godine

„Poštovani gospodine Lakićeviću,

kao čitalac vaše najnovije knjige, Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj, zahvaljujem vam se na ovom pristupačnom delu. Ono mi je konačno (sa trideset šest godina) omogućilo da odškrinem vrata za koja sam strepela da će mi za života ostati zatvorena. Filozofsko-politička situacija Srbije mi se oduvek činila isuviše tmurnom i turbulentnom, naizgled neopisivom jezikom dovoljno konzistentnim za nekog stasalog u okvirima teorijske matematike. Međutim, čak i kada sam se okrenula književnom delu i konačno, sada, filozofskim doktorskim studijama, bila mi je potrebna knjiga poput vaše da me uvede u misao nekoga kome mogu da verujem, barem isprva, u pretkritičkom periodu proučavanja, i nekoga na koga mogu da se oslonim u sopstvenim razmišljanjima, onako kako se čovek oslanja na postojanu, ali elastičnu odskočnu dasku.
Moj decenijski boravak u inostranstvu nije bio zagarantovan pre ubistva Đinđića (dogodilo se u mojoj trećoj godini matematičke gimnazije), ali moj produženi boravak van granica zemlje postao je verovatniji usled njegovog ubistva. Volela bih da u dogledno vreme barem donekle razumem zašto sam završila u Cirihu, a mislim da je to razumevanje dostižno upravo krčenjem puta kroz Đinđićevu misao.”

Ovo pismo dobio sam pre oko mesec dana, sasvim precizno, 30. avgusta. Autorka dalje kaže kako je primetila da knjiga ne sadrži bibliografiju i moli da joj je pošaljem.
Šta sam drugo mogao da uradim? Sastavio sam bibliografiju, časna pionirska (valjda bi trebalo da stoji penzionerska) ništa nisam dodavao.

Posle nekoliko dana stiglo je novo pismo.
„Poštovani Mijate”, piše sad naša čitateljka, „bibliografiju sam proučila i nabavila sam dve knjige da ponesem nazad u Švajcarsku: Subjektivnost i nasilje (jer ipak to je filozofski centar Đinđićevih dela, ako dobro razumem) i Etiku odgovornosti (jer mi se učinila solidnom, naučničkom obradom iz različitih uglova). Označila sam i još neke reference koje bi me zanimale. Ali, kako to već biva pri istraživanju neke teme, mreža idejne relevantnosti i tokovi zainteresovanosti će se prirodno širiti sa svakom pročitanom knjigom.
Još jednom vam se zahvaljujem na odgovoru i podstreku – biće da su se i drugi, inspirisani vašim radom, zainteresovali za Đinđićevo (intelektualno) nasleđe.”
Pomislio sam: šta čovek više da poželi.
(Čitateljka jeste jedna, ali je vredna.)

Dobro veče.
Hvala vam što ste došli večeras da obnovimo uspomene na lik i delo Zorana Đinđića.

Media centar Beograd,
21. septembar 2022.

Promocija u Lazarevcu

BLOG
U Lazarevcu je održana promocija knjige „ZORAN ĐINĐIĆ, PROSVET(L)ITELJ“, autora Mijata Lakićevića u organizaciji Pokreta Novi optimizam

Snimak promocije u celini možete pogledati na linku OVDE.
Sve fotografije možete pogledati na linku OVDE.

Pre razgovora obratio se BranislavGuta Grubački, osnivač Pokreta, objasnivši da je jedan od povoda za promociju knjige u Lazarevcu to što je na današnji datum, pre 22 godine, protest rudara u Kolubari uveo u petooktobarske promene i svrgnuće Miloševića – „5. oktobar se dogodio i prelomio 3. oktobra u Lazarevcu“, zaključio je Grubački.

Uvodnu reč imala je i Bora Babić ispred novosadskog izdavača „Akademska knjiga“ koji su objavili Lakićevićevu knjigu.

U razgovoru su učestvovali dramaturškinja Jelena Bogavac, pisac Saša Ilić i Mijat Lakićević, autor knjige.

Razgovor je moderirao novinar Nenad Živković, i kao okvirnu temu postavio je odnos dr Zorana Đinđića političara i filozofa, što je i jedna od tema biografije.

„Knjiga je izuzetno značajna jer je reč o idejama koje govore de je Mijat prepoznao današnju aktuelnost pojava, što govori da je Đinđić ili bio zaista dalekosežno u budućnosti, što govori jako dobro o njemu, ili se mi i dalje bavimo istim problemima, idejama i zabludama kojima se bavimo poslednjih pedeset godina“, rekao je Živković.

Na pitanje kako definiše Đinđićevo filozofsko utemeljenje, i da li bi rekao da je bio liberal u filozofiji i politici, ili je bio, što je za sebe govorio, socijaldemokrata, autor biografije, Mijat Lakićević, rekao je da mu je podsticaj da uđe u ovu tematiku to što je Đinđić u javnosti ostao upamćen kao političar, dok mu je filozofsko delo skrajnuto.

„Zoran Đinđić nije držao puno do velikih i istorijskih ideologija, on je govorio da je vreme velikih ideologija, kao što su bili komunizam, socijalizam, liberalizam prošlo. Devedesetih godina je mislio da te ideologije ne mogu da reše i daju zadovoljavajući odgovor na ključne potrebe čovekove egzistencije i ključne čovekove probleme. Iako Đinđić sam sebe nije razumevao kao liberala ni u političkom, ni u filozofskom smislu, on je za srpske političke, filozofske i društvene standarde zapravo u velikoj meri bio liberal jer za njega u filozofiji centralno pitanje bilo pitanje slobode“, kazao je autor knjige.

Kada se postavi pitanje koliko je njegova filozofska baština uticala na vođenje politike, Mijat ističe da je Đinđić utemeljenje za svoje aktivnosti tražio u filozofiji, pokušavajući  da istraži na kojim osnovama pojedinac može da se uključi u promenu sveta. Kako tvrdi Lakićević, njemu nije bila bitna ideologija, već da ostvarimo društvo u kome će biti poštovana osnovna ljudska prava.

Na pitanje Nenada Živkovića, zašto u Srbiji ne uspevamo da izgradimo pluralnu političku strukturu, o kojoj govori Latinka Perović u predgovoru knjige, pisac Saša Ilić naveo je primer situacije u kojoj su se u tom trenutku nalazili u Lazarevcu:

„sama činjenica da se večeras nalazimo u privatnoj sali u Lazarevcu a ne u Domu kulture, biblioteci ili nekoj drugoj javnoj kulturnoj ustanovi, dovoljno govori o političkoj kulturi, pluralnosti, slobodi dijaloga. Mi smo prinuđeni da se snalazimo i da pronalazimo mogućnosti i sagovornike na sličan način kao što je Đinđić sedamdesetih godina, i tokom kasnijih dekada, pokušavao da plasira svoje ideje i nađe sagovornike na toj političkoj i kulturnoj sceni koji bi to razumeli i koji bi ušli u dijalog“, rekao je Saša Ilić.

Ako postavimo pitanje koji je ključ Đinđićeve filozofije, odakle potiče njegov spiritus movens, Ilić kaže da  mu se čini da je to iz ideje promene i ideje revolucije i da „odatle kreće pitanje slobode, odbrane slobode, uspostavljanje političkog sistema u kome bi se u okvirima pravne države uspostavila neka pluralna politička struktura i mogućnost dijaloga sa različitim akterima“.

Jelena Bogavac, rediteljka i dramaturškinja, u svom poslu dosta je upućena na mlađe generacije, i u tom kontekstu kaže da „čitati Đinđića, u slučaju mladih danas, koji je dugi niz godina bio satanizovan i skrajnut, blaćen, i pokušavan da bude bačen na dno filozofske političke i socijalne misli, vraćati njega u najboljem svetlu, ovako analitično i ovako posvećeno u korice jedne ovako ozbilljne knige, mislim da je to divovski posao i govori o mogućnosti da naše društvo ozdravi na budućem mladom edukovanom svetu, da naše društvo  dobija šansu da u nekoj sledećoj generaciji bude oslobođeno autoritarnih režima“.

Kao „najdivniju“ metaforu u knjizi Jelena je izdvojila onu o „Đinđiću kao Prometeju i svetlom biću koje svojim delovanjem i mišlju na nas baca svetlo“ istakavši da je to onaj trenutak kada se metafora  sudara sa stvarnošću u jednom liku, i to je najbolja zaostavštvina onoga što je „njegova tragetska sudbina mogla da nam ostavi u amanet“.

Kako je tribina održana u Lazarevcu odakle je krenuo generalni štrajk 2000, učesnici razgovora osvrnuli su se na mogućnost da se opet ponovi takav štrajk nekih novih „rudara“.

U tom kontekstu, Saša Ilić je rekao da smatra da su rudari važni i da kad dođe trenutak za to, oni će odreagovati na pravi način. „Knjiga Mijata nas vraća u to da štrajk rudara u Kolubari nije počeo u jesen nakon osporenih rezultata izbora već sa Đinđićevim dolaskom na studije filozofije, i sa njegovim uvidom da nešto nije u redu sa tim sistemom. I onda je počeo ozbiljno da se bavi time i da vidi gde je ta greška. Budući da je bio toliko posvećen, on dolazi do tačke da razni subjekti u ovom društvu shvataju da od svakog od nas zavisi da li će promena i sloboda doći. Rudari to shvataju“, rekao je Ilić i dodao da nikako ne smemo zanemariti intelektualni potencijal pojedinaca  u ovom društvu jer će od njih zavisiti buduća revolucija.

Dramaturškinja Jelena Bogavac dodala je da nikako ne treba zanemariti ni glad koja se oseća u ovom narodu, jer će možda i „osnovna i suštinska glad dovesti do akcije“, nakon čega je Ilić zaključio da bez sinteze između intelktualnog političkog pogona i klasne osvešćenosti i uvezanosti tih snaga ne može doći do promene.

Mala polemika oko velikog čoveka

BLOG, , , ,
Pre nekoliko dana, 24. septembra, Slaviša Tasić je na svom blogu objavio prikaz knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Učinilo mi se korisnim da na taj osvrt napišem odgovor. Oba teksta se nalaze pred čitaocima.

SLAVIŠA TASIĆ:

Mijat Lakićević ima novu knjigu – Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj.

Toplo je preporučujem. Približiće vam Đinđića i otkriti zanimljive biografske detalje, intelektualne i lične. Ako i mislite da već sve znate o Đinđiću, ipak ćete naći nove stvari. Knjiga prati obe Đinđićeve životne etape, od bavljenja nemačkom idealističkom filozofijom, do ulaska u politiku i nedovršenog uspeha u njoj.

Većina nas se dobro seća da je Đinđić bio čovek ogromne energije. Brzo je govorio i brzo radio. „Ako Srbija stane“ ili „spavaćete kad odete u penziju“ su reči koje lako pamtimo upravo zato što izviru iz lične i političke prirode Đinđića. Pristaju mu.

Pošto je bio takav, logično je pitati zašto se uopšte bavio akademskom filozofijom. Taj deo nekako ne ide uz njegov temperament i zainteresovanost za konkretne, ne apstraktne stvari. Jasno je da je i za akademiju bio ekstremno talentovan; diplomirao je za tri a onda u Nemačkoj doktorirao za samo dve godine. Ali utisak je da bi neko takav, u nekom drugom okruženju radio drugačije stvari.

U kapitalizmu na doktorate ne idu najsposobniji, čak ni najpametniji. Takvi proporcionalno više odu u korporativni svet, u preduzetništvo, ili neku profesiju kao što su pravo i medicina. U socijalizmu su procenti bili drugačiji i nekome kao Đinđić je najbolja opcija izgleda bila da energiju i inteligenciju kanališe u akademiju. Mnogo više ima smisla to što je Đinđić odmah posle doktorata iz Nemačke probao da se bavi privatnim biznisom, izvozom aparata za fotokopiranje u Srbiju. Ali se ubrzo obreo u politici jer mu je Nemačka bila „do zla boga dosadna“, tamo se „ništa ne dešava“, dok u Jugoslaviji kreću velike promene.

Đinđić je bio prosvetitelj, kao što Lakićevićev podnaslov kaže, u smislu da je njegov vodeći politički cilj bila modernizacija Srbije. On je kao političar pre svega bio fleksibilan i pragmatičan i to nije krio. Naprotiv, naglašavao je. Bilo je tu i Evrope i Kosova. Međutim, i taj je pragmatizam imao neki konačni cilj, nešto čemu dolazak na vlast na kraju služi. Taj cilj je za njega bila modernizacija: od Srbije napraviti modernu evropsku zemlju.

Lakićević vrlo dobro prepoznaje, uz obilje citata, kako je Đinđić sa sobom nosio poruku lične odgovornosti, nešto što meni nije bilo očigledno:

Ako bi se tražila ključna reč Đinđićeve društvene teorije, Đinđića kao teoretičara društva, onda bi to bila odgovornost.

Manji ili veći stepen lične odgovornosti ugrađen je duboko u kulturu celih naroda i podneblja. Kada nešto ne ide po planu, moj prvi refleks je da okrivim situaciju i okolinu. Toga ima čak i u jeziku i znam da ovo nije naučni dokaz, ali na srpskom, čaša mi je ispala iz ruku. Na engleskom, čašu sam ispustio iz ruke. Mi loše stvari ne činimo, nama se one dešavaju.

Đinđić je to upadljivo hteo da ispravi i kada je Mijat to podvukao setio sam se čuvenog snimka kada se žena na ulici žali Đinđiću da niti je valjao Tito, niti je valjao Milošević, niti valja ovo sada – na šta on odgovara: „A možda je problem u vama?“

Bingo.

Nije problem samo u njoj. Ali doza takvih odgovora većem delu nas treba svaki dan.

Đinđić je bio i prosvetlitelj, sa L, kako podnaslov knjige takođe kaže, jer je donosio svetlost u smislu energije i optimizma. To se vidi u načinu na koji su ga različiti ljudi za života i posle smrti opisivali. Lakićević prikuplja citate i tema svetlosti je uvek tu negde: „vedar čovek“, „svetlo u tunelu“, „počeo je da razgoni mrak“, „bio je sredstvo protiv mraka“.

Koliko je to dirljivo, toliko je jeziva atmosfera u vreme ubistva na koju Lakićević pri kraju knjige podseća. Atentat je visio u vazduhu. Aleksandar Tijanić („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“), Toma Nikolić („I Tito je pred smrt imao problema s nogom“) i još njih je glasno izgovorilo to o čemu se mesecima pre ubistva šuškalo po gradu. I sam se sećam komentara iz tog perioda da će ga „neko ubiti“; i čudno, odmah po ubistvu bilo je potpuno jasno ko je to uradio.

Ipak, najveći nedostatak ove knjige je odsustvo bilo kakvog pokušaja da se sa vremenske distance Đinđić sagleda kroz sve vrline i mane koje je kao političar imao. Ubistvo jeste bilo dodatno politički tragično kao simbol pobede sila mraka nad svetlošću koju je predstavljao. Ali od toga je, teško je poverovati, prošlo skoro celih 20 godina. Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.

Neko mlađi može pročitati ovu knjigu i nikada ne saznati da je Đinđić i među glasačima opozicije bio slabo popularan. On jeste bio strašno demonizovan i Miloševićeva propaganda se pred pad posebno ustremila na njega („nemački špijun“). Ali nije mnogo glasača naselo na to. Veći problem je bio što na ličnom planu nije ulivao poverenje i odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara, ranije u opoziciji i kasnije kao premijer. „Ko hoće moral, neka ide u crkvu“ je isto njegov citat. Čak je i u stranci u vreme opozicije u jednom trenutku umalo izgubio vlast; i to od pero-lakog Slobodana Vuksanovića.

Kao što je Ivan Janković još 2008. godine lepo rekao:

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike „krugova“ koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove „vizije“, koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao „intelektualna luča“. To je neukusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno. Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Lakićević je takođe upao u tu zamku.

________________________________________

Lako je Đinđiću naći mane, ali šta je bila alternativa?

Početkom 2000-ih, odmah posle svrgavanja Miloševića, pojavila se dilema da li Miloševića treba poslati u Hag (čime bi se, isticalo se tada otvoreno, dobio oprost nekih dugova i brže uključivanje Srbije u međunarodnu zajednicu), ili treba postupati po zakonima države i Ustavu koji izručenje svojih građana nije dozvoljavao. U tom slučaju, njemu i drugima moglo se suditi u zemlji. To je bio uvod u sada dobro poznati politički sukob između Đinđićevog pragmatizma, reforme i modernizacije i legalizma Vojislava Koštunice. Sa današnje tačke gledišta, to je bila i prva ideološka podela postkomunističke Srbije, koja u glavnom obrisima prati osnovnu liniju podele između zapadnog političkog liberalizma i konzervativizma.

Đinđić je intelektualno bio levičar. Pragmatizam i modernizam su koncepti levice, a i on je sam isticao da je za socijaldemokratsku i skandinavsku opciju. Još i više, on se od studentskih dana i sve kasnije vreme u filozofiji bavio nekim prijateljskim kritikama marksizma i ostao duboko unutar filozofije levice. Ni u Nemačkoj ga nikad nisu zainteresovali stvarni kritičari marksizma kao, recimo, Hayek ili Popper, o kojima se čak i u SFRJ već nešto znalo.

Đinđić je 1985. godine na srpski preveo knjigu radikalne levičarke Agnes Heller Filozofija levog radikalizma.

Koštunica je 1981. godine na srpski preveo američke Federalističke spise.

Federalistički spisi, van samog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, predstavljaju najvažnije delo američke demokratije, ustavne tradicije i države uopšte. U esejima sakupljenih u Federalističke spise, očevi osnivači James Madison i Alexander Hamilton (treći, John Jay, imao je neki mali doprinos pre nego što se razboleo) raspravljaju kako izgraditi prvu modernu ustavnu demokratiju, kako treba da izgleda podela vlasti, kako sprečiti državnu samovolju i kako zaštititi slobodu pojedinca.

Ako samo na osnovu toga negde 1980-ih pitate kome od njih dvojice treba dati da vam u ključnom istorijskom trenutku pravi državu, dileme uopšte nema.

U praksi je, međutim, ispalo drugačije. Ne znamo šta bi na kraju Đinđić uradio da je preživeo, ali znamo da je on bio glavna pokretačka snaga reformi dok je Koštunica oklevao. Možda je u prirodi konzervativnih tipova da oklevaju i čekaju (ne pitajte kako znam), ali ovde govorimo o reformama koje izvlače zemlju iz socijalističke diktature, koje nisu revolucija, već restauracija legitimnog poretka.

Još gore, Koštuničin konzervativizam nije bio prosto pasivan, već je skrenuo u čudnom pravcu. U partiji koju je osnovao prevodilac Federalističkih spisa, samo nekoliko godina po dolasku na vlast glavnu reč vodila je ruska struja na čelu sa Nenadom Popovićem. I posle sve legalističke priče o Ustavu kao razlogu protiv Haga, samo su vrlo retki iz te struje umeli da u moralnom smislu osude makar i najgore zločine poput Srebrenice (u stvari, znam jedino za Milana St. Protića).

Da li je to bilo do Koštunice i konkretnih ljudi, ili je istorijska neminovnost i jedini mogući način za Srbiju? Neka zemlja može imati Vaclava Klausa, konzervativnog češkog lidera koji je na dnevnoj bazi citirao tržišne ekonomiste austrijskog tipa; u drugoj takva politička opcija na prvom raskršću skrene na istok i ne ume da stane dok ne zaglavi negde u tajgama.

Nemam odgovor, ovo je samo tema za razmišljanje.

Jedno opšte mesto kod investicionih fondova (venture capital) koji ulažu u mlade firme je da ne treba gledati u biznis ideju, već u ljude. Ako investiraš u start-up firmu, bolje ćeš proći ako izabereš pravog osnivača. Neka on posle i promeni ideju, pravi osnivač će na kraju uspeti jer ima potrebnu energiju, temperament i karakter. Bolje je baciti karte na nekog takvog, nego na pogrešnog osnivača samo zato što misliš da ima pravu ideju.

Slaviša Tasić
24. septembar 2022.

MIJAT LAKIĆEVIĆ:
Odgovor Slaviši Tasiću

Slaviša Tasić smatra da bi „bilo dovoljno danas” reći da Zoran Đinđić „nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički”.

Moram da priznam, ja mislim da to nije dovoljno. Ni izbliza i – naprotiv. Upravo zato sam i napisao ovu knjigu.

U stvari, takvim svojim stavom Tasić upada u zamku onih koji su predsednika Vlade Srbije kriminalizovali i koji su tu temu nametali očekujući da će, kad jednog dana te besmislene optužbe padnu u vodu, ipak biti ispunjen njihov glavni cilj i kao trajno ostati ono što su zapravo želeli – da lik Zorana Đinđića bude zaboravljen a njegovo (filozofsko i političko) delo marginalizovano. Ne želeći da upadnem u tu stupicu, ja se „dekriminalizacijom” Zorana Đinđića nisam ni bavio.

Reč je, da prekinem nedoumice, o prikazu (moje) knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj što ga je na svom blogu 24. septembra (ne verujem slučajno baš na dan velike izborne pobede DOS-a pre 22 godine) objavio Slaviša Tasić. Ono najvažnije, neku vrstu (za)ključne ocene Đinđićevog „lika i dela”, već sam naveo. Interesantnih detalja, „eufemistički” rečeno, međutim, ima još. Recimo, kaže na jednom mestu, iznoseći svoju glavnu zamerku piscu, Tasić: „Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.”

Najblaže rečeno, to jednostavno nije tačno. Svim ili bar onim „najkontroverznijim”, tj. potezima koji su izazvali najviše kritika u javnosti, posvećena je srazmerno (s obzirom da se, kako u Predgovoru ističe Latinka Perović, radi o intelektualnoj biografiji) sasvim odgovarajuća pažnja: o smeni Dragoljuba Mićunovića („oceubistvu” – piše) sa mesta predsednika Demokratske stranke govori se na 168. strani; zatim o „volu na Palama” (169); o tajnom susretu sa Slobodanom Miloševićem (174); o reakciji na pobunu „crvenih beretki (196); o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije (249); o uvođenju veronauke u škole (282). Generalno, o Đinđićevom razumevanju i, kasnije, praktikovanju političke vlasti, tj. o optužbama da se ponaša(o) kao diktator, kroz polemiku sa profesorom Aleksandrom Molnarom, govori se između 99. i 120 strane.

Neki mlađi čitaoci su već primetili da je knjiga „čitabl” pa ću ove Tasićeve previde shvatiti kao kompliment.

Da ovde dodam i ovo: u novo izdanje, koje uskoro izlazi iz štampe, ubačen je i u prvoj verziji knjige omaškom autora izostavljen deo u kome se direktnije ukazuje na Đinđićevu vezu sa škotskim prosvetiteljstvom (Adam Ferguson) i malo bolje osvetljava njegovo razumevanje odnosa morala i politike. Ali, šta god da je o tome rekao („ko hoće da govori o moralu, neka ide u crkvu”) ponašao se mnogo moralnije od onih koji su se u svoju moralnost neprekidno zaklinjali. Isto važi i za legalizam.

Kao i za – makijavelizam. Naime, Tasić kao Đinđićev realan problem i glavni uzrok njegove nepopularnosti vidi to što je „odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara”. Možda ne znači ništa, ali nikada Đinđića nisam smatrao makijavelistom. Parola „drž’te lopova” bila je prozirna koprena pod kojom se ta denuncijacija izvodila. Već odmah posle 5. oktobra mi je bilo zanimljivo kako Vojislava Koštunicu, koji je svoju „kombi stranku” promptno napunio preletačima iz SPS-a i JUL-a te na osnovu novostečene brojnosti tražio polovinu svih poslaničkih mandata DOS-a niko nije smatrao za makijavelistu, a Zorana Đinđića koji je zabranio prijem novih članova u DS – jeste.

Ili, kada je po svaku cenu zadržao Radeta Markovića na čelu tajnih službi i time omogućio uništenje hiljada stranica tajnih dosijea, Koštunicu opet niko nije prozvao makijavelistom. Da li se i čega u tim spisima plašio tada predsednik SR Jugoslavije? Ja nisam (u knjizi) postavio to pitanje, ali neko bi mogao da ga postavi.

Ili, Vojislav Koštunica je na sve načine, pa i paktiranjem sa promiloševićevskom crnogorskom Socijalističkom narodnom strankom Momira Bulatovića na sve načine sprečavao izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ali nije optužen za makijavelizam, dok Zoran Đinđić, koji je radio isto to samo „u suprotnom smeru”, jeste.

Već sam verovatno „ugušio”, a listu primera nisam ni načeo.

„Perolakog” Vuksanovića, dobro primećuje Tasić, nisam spomenuo ali superteškog Ljubomira Tadića („Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“) jesam. To mi se – i politički i istorijski – učinilo mnogo značajnijim i znakovitijim.

I da, neka je opet Slaviša u pravu, možda zbilja iz moje knjige (mlađi) čitaoci neće saznati da Zoran Đinđić kao političar nije bio popularan. Važnije mi je bilo da saznaju kakva intelektualna gromada jeste bio, prava „intelektualna luča”, ma koliko se neki na to ježili. I da smo mi tu baklju bacili u trnje.

Slavišu Tasića znam kao ozbiljnog ekonomistu, sa dve izvanredne knjige – Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban i Svetska ekonomska kriza – koje, da se poslužim njegovim rečima, „toplo preporučujem”. Zato mi iznenađujuće deluje da se u percepciji i recepciji „lika i dela” Zorana Đinđića tako mnogo razlikujemo.

Mijat Lakićević
26. septembar 2022.