OSTALI TEKSTOVI

Srpski intelektualci i Evropa

OSTALI TEKSTOVI, , , , , ,
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto

(Izlaganje na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta 14. maja 2025. godine, čija je tema bila „Naši evropejci: lik i delo Zorana Đinđića i Desimira Tošića”)

Desimir Tošić je, ubrzo posle Đinđićevog ubistva, napisao: „Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Milo Lompar je, pre nekoliko godina, napisao da Zoran Đinđić predstavlja „personifikaciju politike otvorene kapitulacije“. Praktično ga je, dakle, proglasio izdajnikom. Nikakve reakcije intelektualne javnosti nije bilo. A nema je ni danas. Ni u Danasu, o drugim medijima da i ne govorimo.

Desimir Tošić je rekao: Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

U stvari, Milo Lompar, uvaženi profesor pobunjenog Beogradskog univerziteta, učesnik Proglasovih tribina, predavač na blokiranim fakultetima, možda kandidat na studentskoj listi, nije rekao ništa novo. Zorana Đinđića su i pre trideset godina nazivali nemačkim špijunom pa čak i proglašavali Hitlerovim unukom. Ali ni to nije novo. I pre 100-150 godina, sredinom 19. veka, one koji su bili za zapad nazivali su, pogrdno, „nemačkari“.

U to vreme – nije, mislim, zgoreg da napravimo mali istorijski uvod – seže zapravo podela na proevropske i antievropske snage u Srbiji. Paradoksalno, ali i karakteristično, ta podela se očituje još u prvoj srpskoj političkoj organizaciji – Ujedinjenoj omladini srpskoj, nastaloj 1866. godine. Na izvestan način u koliziji sa nazivom, ona je bila podeljena na dva krila, levo i desno, mada je bolje reći – istočno i zapadno. Ubrzo su se ta dva krila, pretvarajući se u partije, odvojila jedno od drugog.

Indikativno je – i od istorijski dalekosežnog značaja – da je ta podela odgovarala podeli koja je postojala u ruskoj inteligenciji. Tamošnja podela na slavenofile i zapadnjake, u Srbiji je svoju repliku, što bi rekla Latinka Perović (da se ovde pozovem na njenu knjigu Ruske teme i srpske replike), imala u podeli na rusofile i austrofile. S tim što „rusofili“ to stvarno jesu bili, dok je „austrofilstvo“ u stvari bilo optužba, denuncijacija, kao danas tzv. „autošovinizam“, „autokolonijalizam“ ili već pomenuto „kapitulantstvo“.

I opet, kao još jedna istorijska paralela, još tih davnih dana stizalo je iz „matuške“ Srbima upozorenje: „Ne podajte se sablazni da budete Evropljani“, to jest „da ne žure ’u novačenju’, već da se drže starih običaja i institucija.“ Jedan od adresata tog pisma, Đura Daničić, veliki srpski prosvetitelj, odgovorio je „da je najsrećnija ona država u kojoj je zakon najveća volja“ te da „Slovenima treba pomoć da se upoznaju sa zapadnom kulturom, da novim idejama osvetle pospani život“. Teško da bi danas isti takav odgovor mogao biti upućen Putinu.


Sredinom druge polovine 19. veka, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, podela na istočno i zapadno krilo u mladoj srpskoj inteligenciji preobrazila se u političku podelu na radikale i liberale.

„Bog, narod i Rusija!“ bio je, u tri reči, politički program neprikosnovenog radikalskog lidera Nikole Pašića. Malo opširnije rečeno – narodna država, narodna samouprava, narodna partija. Na kraju – narodni vođa. Svaka sličnost sa današnjim vremenom – namerna je.

Na drugoj strani: „Zakon, sloboda, napredak, to su tri glavne boje na zastavi koju evo razvijamo, to su tri nerazlučna osnova istinske ustavnosti“, pisao je liberal Milan Piroćanac 1880. godine.

Stojan Novaković, još jedan od najistaknutijih srpskih liberala 19. veka, pisao je: „Ili ćemo u obrazovanosti zapadnog sveta videti neprijatelja, od koga treba begati, ili ćemo videti starijeg druga i učitelja, s kojim nam se valja družiti… Hoćemo li da kažemo … da su Srbi nesposobni za razvitak da oni neće evropske ideje; oni neće zajednicu i prosvetu… mi moramo s Evropom biti u zajednici i društvu … ili će ostali svet od nas da se sklanja i beži“.

Nasuprot tome, opet Nikola Pašić: „Mi hoćemo … da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk … od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom.“ Narodna radikalna stranka ‘u politici spoljnoj držala se slavenske i pravoslavne Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha’.“

Evo još jedne tužno-smešne strane srpske istorije. Ona podela, začeta i manifestovana još u Ujedinjenoj omladini srpskoj, zadržala se i ceo vek kasnije – u jedinoj partiji komunističkoj.

Marko Nikezić, vođa srpskih liberala iz šezdesetih, govorio je: „Mi od Zapada tražimo pare, a ne učenje. To je psihologija siromaha koji nikada ne kaže: ‘kada bih imao pamet gazde’, nego misli da je gazda glup, samo ima pare. Ne vidi da je njegovo siromaštvo posledica duhovne nerazvijenosti.“

Sa druge strane, Dobrica Ćosić, čovek za koga se, mislim, još uvek može reći da ga ne treba posebno predstavljati, govorio je: „Standard i konformizam razorili su građanski duh i kolektivitet, automobil je kobna naprava u ovoj seljačkoj zemlji. I sve što se za automobil vezuje, kobno je za čitav ljudski rod: brzina, putovanje, turizam…“.

Desimir Tošić i Zoran Đinđić su bili ljudi različitih generacija godine kada se Đinđić rodio Tošić se oženio. Tošić je rođen 1920, Đinđić 1952. Ali, iako su odrastali u istoj državi, doduše u bitno različitim prilikama, njihova sudbina imala je jednu zajedničku crtu. Obojica su u jednom trenutku morali da napuste svoju zemlju. Tošić je emigrirao u jesen 1944. godine. Iako je bio član Demokratske omladine koji je zbog ilegalnog rada januara 1943, uhapšen i poslat logor, najpre na Starom sajmištu a onda u Austriju, nije želeo da sačeka oslobodioce sa čijom se ideologijom nije slagao i sa kojima je vodio borbu još kao student na beogradskom univerzitetu. Juna 1945. godine stigao je u Pariz.


Upravo idući za svojom vizijom, u svojoj 25. godini, baš koliko je Tošić imao kada je 1945. stigao u Pariz, Đinđić je 1977. stigao u Frankfurt. I on je, u izvesnom smislu bežao od režima u kome nije bilo dovoljno slobode. Jer i Zoran Đinđić je zbog političke aktivnost kao student bio osuđen na 10 meseci zatvora uslovno na dve godine. Ali, ne samo to. Zoran Đinđić nije bio osujećen od režima samo u političkom nego i u obrazovnom smislu, jer mu profesorska pizma na beogradskom Filozofskom fakultetu nije dozvolila da završi poslediplomske studije. To ga je samo učvrstilo u nameri da i on, poput Tošića, u potrazi za (profesionalnom) srećom postupi u skladu sa čuvenom parolom: „Go west yung man“.

Iako bi se reklo da su Tošićev i Đinđićev put bili prilično udaljeni, oni su se ipak ukrstili. Bilo je to početkom devedesetih kada su obojica bili visoki funkcioneri Demokratske stranke – Tošić kao potpredsednik, Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Nije ih, međutim, samo to povezivalo nego i saglasnost prilikom donošenja nekih konkretnih političkih odluka. Kao, recimo, onda kada su na glasanju o predlogu da kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima bude princ Tomislav Karađorđević – što je nonsens posebne vrste – Tošić i Đinđić bili među retkima koji su glasali protiv.



Desimir Tošić: Najevropljanin

Godine 2006. Desimir Tošić je dobio nagradu Najevropljanin (koju su tada dodeljivale Prva evropska kuća i Evropski pokret u Srbiji, iskreno ne znam kako je danas). Bilo bi normalno da je u tom svečanom času, u poznim godinama i na zalasku karijere, bio zadovoljan što su ga se, eto, „najzad setili“, da je na svet gledao kroz „ružičaste“ naočare, pa čak i da je bio euforičan. „Posle pola veka, nisam optimista“, rekao je na opšte iznenađenje Tošić primajući nagradu. Bio je vrlo nezadovoljan onim što se tada dešavalo u Srbiji, naročito porastom – onoga čega se najviše pribojavao – ksenofobije i kleronacionalizma. I kao što danas vidimo, bio je u pravu – više nego što bi i sâm voleo.

Ako se za neko priznanje može reći da je stiglo u prave ruke, onda to važi za ovo uručeno Tošiću. Jer, Desimir Tošić nije bio neko ko se za Evropu opredelio „juče“ ili kada je bila na vrhuncu moći nego u trenutku kada je ona bila razorena, štaviše, kada kao zajednica nije ni postojala. To jest, kada je postojala samo kao ideja, zamisao, vizija.

Moglo bi se reći da je ovaj „gorostas sa Stare planine“ (kako sam ga, aludirajući naravno na onog iz Jasne Poljane, nazvao u knjizi Između ekstrema) nagradu Najevropljanin primio na svoj lični jubilej. Jer Desimir Tošić se za Evropu opredelio čitavih 60 godina ranije, juna 1946. u Parizu, kada je na osnivačkom kongresu Srpske demokratske omladine usvojena deklaracija u kojoj se ukazuje na potrebu za ujedinjenjem Evrope i, istovremeno, zarad ostvarenja tog cilja, iskazuje spremnost za odricanjem od „totalne“ sopstvene državne i nacionalne suverenosti.

Tako se Desimir Tošić svrstao među pionire evropskog ujedinjenja. Bio je u tome čak ispred velikog britanskog i svetskog političara i državnika ser Vinstona Leonarda Spensera Čerčila. Naime, iste te 1946. godine, samo nekoliko meseci posle srpskih studenata – tada su srpski studenti, doduše u emigraciji, stvarno bili evropska avangarda – u septembru, ratni premijer Engleske održao je na Ciriškom univerzitetu svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

Sam Tošić se pak nije otimao za prvenstvo (mada nije propuštao da pomene dalekovidost mladih demokrata), a Čerčila je u svojim kasnijim tekstovima stavljao na prvo mesto među „velikim graditeljima Evrope“, ispred Adenauera, Van Zelanda, Spaka, De Gasperija, Monea…

Evropejstvo je bilo, može se slobodno reći, kamen temeljac Tošićevog publicističkog i političkog angažmana. Časopis Naša reč, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1948. godine u Parizu i među čijim osnivačima je bio i Desimir Tošić – koji će kasnije biti i njegov dugogodišnji glavni urednik, sve do gašenja lista 1990. – bio je prava pro/evropska tribina. Tako se, recimo, već te 1948. u Našoj reči pojavljuje članak pod naslovom „Od državne suverenosti do ujedinjene Evrope“. U njemu se daje detaljan pregled dotadašnjih aktivnosti na stvaranju evropske zajednice država i naroda. Uz konstataciju da se „još uvek nalazimo u predradnjama Evropske unije“, posebno se ističe da će „Evropska zajednica, pored snažnog političko-vojnog tela i centra svetske kulture, biti u stanju da reši i teška ekonomska pitanja i time da podigne životni standard, u prvom redu, narodima malih država“.

Godinu dana kasnije, oktobra 1949, sledi članak „Sjedinjene evropske države“. Povod je bilo formiranje (5. maja) Saveta Evrope, a zatim i, nakon nekoliko meseci, prva sednica Savetodavne skupštine za Sjedinjene evropske države, u Strazburu. Podržavajući snažno ovu ideju, ističući da su brojni događaji (Maršalov plan, formiranje Zapadno-evropske unije tzv. Briselskim paktom iz 1948, te Londonska konferencija na kojoj je formiran SE) „dokazali da se ne radi… o snu ni o apstraktnim planu već o jednoj realnosti na koju treba računati“, u tekstu se iznosi zalaganje za još brže i čvršće povezivanje, odnosno za formiranje, umesto Savetodavne – ustavotvorne, a odmah zatim i zakonodavne skupštine Sjedinjenih evropskih država.

Sam Tošić, povodom praznika 11. novembar, tj. povodom završetka Prvog svetskog rata, 1949. piše uvodnik u kojem govori o „neminovnosti nemačko-francuske saradnje na evropskom planu“. Dalekovido, zar ne. Jer, nije zgoreg podsetiti, u tom času Nemačka je i podeljena i okupirana zemlja; među 10 osnivača upravo formiranog Saveta Evrope (Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Italija, Danska, Norveška i Švedska) o njoj nema ni pomena. Trebalo je zaista razumeti i Evropu i istoriju da bi se napisalo tako nešto.

Nije prošlo mnogo, već novembra 1950. Desimir Tošić je kao gost posmatrač učestvovao na kongresu Unije evropskih federalista. Istovremeno, Tošić je bio i član jedne druge organizacije koja je takođe formirana tih godina – Evropskog pokreta Žana Monea. Nekoliko godina kasnije Tošić je bio među osnivačima Udruženja srpskih federalista i možda najzaslužniji što će decembra 1954. to srpsko društvo postati punopravni član UEF-a.

Kada su marta 1957. formirani Evropska zajednica za nuklearnu energiju (Euroatom) i, što je još važnije, Evropska ekonomska zajednica (EEZ), Tošić je uvodnikom u Našoj reči snažno podržao obe asocijacije, posebno ovu drugu, razume se. Koliko se Tošić gorljivo zalagao za vrlo tesno ujedinjenje Evrope govori i njegova žal što nije uspelo formiranje i Evropske odbrambene zajednice, odnosno zajedničke evropske vojske. Kao najvećeg protivnika tom poduhvatu označavao je nacionalizam i to, u konkretnom slučaju, francuski, jer je previđao opasnost koja Evropi preti, s jedne strane od, kako je govorio, „anglosaksonskog gospodarenja“ a sa druge od „sovjetskog nadiranja“. Ne treba nikakva imaginacija da bi se videlo kako ista opasnost postoji i danas. I nećemo mnogo preterati ako i u ovome vidimo – Tošićevu dalekovidost.


Ujedinjenje Evrope, međutim, Tošić nije video kao neku novotariju, kao nešto čega su se tek njegovi savremenici setili. Podsećao je, naročito u kriznim momentima kojih je i tada bilo ne manje nego danas, da se „ideja o zajednici evropskih naroda“ javila još u dalekoj prošlosti: po prvi put, kako je pisao, još početkom XIV stoleća – i to u „političkim zamislima oca italijanske poezije Dantea“.

Kao značajna satisfakcija Tošićevim stremljenjima stiglo je priznanje 1959. godine – postao je član Jugoslovenskog komiteta u Evropskom pokretu. Januar 1964. obeležilo je Tošićevo učešće na konferenciji Evropskog pokreta, odnosno u njegovoj Komisiji za zemlje centralne i istočne Evrope, u Briselu. Dok se u Jugoslaviji, dakle, pripremao i organizovao Pokret nesvrstanih, sastavljen takoreći isključivo od afričkih i azijskih zemalja, Tošić je bio čvrsto i nedvosmisleno opredeljen za ujedinjenu Evropu.

Nakon toga Tošić je (uz Vaneta Ivanovića i još neke članove Jugoslovenskog komiteta) pune tri decenije učestvovao na svim kongresima Evropskog pokreta. Imao je pravo da govori (i govorio je), ali ne i da učestvuje u donošenju odluka. Konačno, kada je 1992. u Beogradu održan osnivački kongres Evropskog pokreta u Srbiji, Desimir Tošić je, po vlastitoj inicijativi, na njemu bio prisutan kao gost. „Misao ’naših’ Evropljana iz emigracije i dijaspore prešla je najzad u Beograd“, zapisao je tim povodom Desimir Tošić.

Ovo je bio jedan, ako nije pretenciozno reći, istoriografski pogled na Tošićevo evropejstvo. Ali kako je Tošić razumeo Evropu, šta je ona za njega bila u sadržinskom, društveno-političkom smislu?

„Evropski kontinent je… rasadnik misli, civilizacije i kulture za sve ili mnoge druge kontinente, za one koji su najviše napredovali u istoriji čovečanstva“. Govoreći da je Evropa „majka civilizacije naše planete“, ali ne samo to, već da je „Evropska unija i zajednica kakve nema“, Tošić je isticao: „Evropa je imaginacija i eksperiment“ i Evropa je „solidarnost“. Ali i „pluralizam“, „samokritika“, „racionalizam“. I nadasve – vladavina prava. Citirao je „glavnog arhitektu“ Evropske unije Žana Monea: „Pravila i institucije ne menjaju prirodu ljudi, ali menjaju njihova međusobna ponašanja i odnose.“

Najkraće rečeno, dve stvari je izdvajao kao osnovne značajke „evropske ideje“. Najpre to što se u zemljama članicama „slobodno, bez carina i kontrole na nekadašnjim državnim granicama kreću roba i ljudi, o idejama da i ne govorimo“.

„Drugi značaj evropske ideje jeste u tome što je ona ostvarena demokratskim putem – dobrovoljno, i što u svojoj sredini dejstvuje kao izuzetna demokratska ustanova petnaest nekada u potpunosti suverenih država.“

Takva ljudska zajednica do skoro je bila nezamisliva. Zato je Tošić, govoreći o ujedinjenju Evrope, zaključio: „Utopija je pobedila“.



Zoran Đinđić: San o Evropi

Iako je između njih stajao generacijski jaz, i Zoran Đinđić je, poput Tošića, Evropsku uniju okarakterisao kao ostvarenje jedne utopije. Bilo je to, evo još jedne koincidencije, pola veka nakon onog već pomenutog Čerčilovog govora iz 1946, i na istom mestu, na ciriškom univerzitetu, na skupu koji je sad već nosio ime svog slavnog pionira, dakle na Čerčilovom simpozijumu, 10. oktobra 2002. godine. To Đinđićevo predavanje, pod nazivom „Evropa s dušom“, biće objavljeno dosta kasnije, tek 2009. godine, u knjizi koja će cela poneti naslov Đinđićevog izlaganja. Indikativan je podnaslov te publikacije: „Govori koji su odredili savremenu Evropu“. U zborniku su, pored Đinđića i Čerčila, razume se, zastupljeni velikani kao što su Altjero Spineli, Robert Šuman, Pol-Anri Spak, Konrad Adenauer, Šarl de Gol, Margaret Tačer, Žak Delor, Helmut Kol, Romano Prodi, Valeri Žiskar D’Esten…

Na tom simpozijumu Đinđić je počeo citirajući Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoj zaključak: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“

Poput Tošića – šta da se radi, paralele same iskaču – tragajući za idejom Evrope nije se zaustavljao na četrdeset šestoj, išao je dalje u prošlost, mada ne toliko daleko. Naglašavajući da je reč o „supstancijalnim stvarima“, Đinđić je rekao da ideja Evrope predstavlja „kontinuitet“ sa jednom drugom velikom idejom, sa „idejom večnog mira“ slavnog nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.

Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona. Đinđić je uvek imao u vidu širi kontekst i razmišljao na duže staze. On tada pokušava da Srbiju ubaci u poslednji vagon evropskog proširenja.

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Ali, ako se govori o Balkanu, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“, potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“ – upozoravao je.

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ’večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, primećuje Đinđić, „uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Đinđić je, međutim, taj „optimizam stavio pod sumnju“. Jer, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ’malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

U suprotnom, ako ne bude te „velike vizije“ pojaviće se neka alternativna rešenja. Ta „zamena“ za ideju Evrope, izričit je Đinđić, biće – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti i slobode, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.


I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tj. postavlja Đinđić pitanje šta Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić svoje izlaganje kao poslednji govornik na Čerčilovom simpozijumu.

Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto.

Tako je bilo na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, gde je Đinđić učestvovao na panelu „Budućnost Evrope“. Tako je bilo na predavanju koje je početkom aprila održao na London School of Economics. Tako je bilo na samitu šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog kongresnog centra u Salcburgu.

Nije se Zoran Đinđić Evrope setio tek kada je osvojio vlast. Naprotiv, ona je bila platforma na kojoj je do vlasti došao. Naime, posle rata sa Severnoatlantskom alijansom 1999. situacija je bila dosta teška, mnogo teža nego tokom demonstracija 96/97. godine kada je nošena parola „Beograd je svet“. U tadašnjim anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO i Amerika apsolutno negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magične reči ’evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

A, opet, ni te „magične reči“ nisu došle slučajno. One imaju koren u Đinđićevom evropskom obrazovanju. Na doktorskim studijama, pišući disertaciju o Marksu, Đinđić je konačno raskrstio sa marksizmom i upoznao se sa zapadnom liberalnom filozofijom, sa nemačkim, francuskim i škotskim filozofima prosvetiteljstva. I uvideo je istovremeno koliko su dostignuća savremene evropske društvene nauke, teorije i filozofije, malo prisutna u Srbiji. I kada se vratio hteo je da nešto od tog ogromnog zdanja znanja prenese u Srbiju.

Prevodio je kapitalna dela bardove evropske društvene nauke (Diltaja, Huserla, Kozeleka, Agneš Heler), prenosio, kroz prikaze i osvrte, ideje klasika Hegela, Šelinga, Fihtea, preko Vebera, Benjamina, Hajdegera, Lukača, Rajha, do Habermasa, Horkhajmera, Adorna, Gliksmana… Početkom osamdesetih, Đinđić i njegov kolega sa studija, jedno vreme glavni urednik NIN-a, Dušan Veličković, sa Miodragom Pavlovićem, urednikom Prosvete, napravili su dogovor o zasnivanju nove edicije, posvećene političkoj filozofiji i napravili čitav spisak literature koju bi trebalo prevesti. Ali, pobunili su se samoupravljači državnog izdavačkog preduzeća jer im se, navodno, oduzima hleb i od dogovora nije bilo ništa. Kao ni od najavljenih prevoda, razume se.

Jer Đinđić je smatrao da „Srbija danas“, kako je govorio, „nije gotova činjenica nego šansa… Kao često u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila nego onakvoj kakva bi mogla da bude.“

Evropa je bila ključna poluga uz pomoć koje bi Srbija trebalo da dođe u to poželjno stanje. Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu.“ Potrebu Srbije za Evropom Đinđić je upoređivao sa potrebom davljenika za kiseonikom.

Taj Đinđićev san o Evropi, san o Srbiji u Evropi, grubo je prekinut 12. marta 2003. godine. Četiri godine kasnije, pred kraj života, u svom poslednjem intervjuu (za novogodišnji broj Danasa 2007. godine), na pitanje glavnog urednika Mihala Ramača: „Kako vidite budućnost Srbije? Šta vam uliva optimizam? Čega se plašite?“, Desimir Tošić je odgovorio: „Plašim se da odgovorim.“ Bio je veliki pesimista u pogledu budućnosti Srbije.

Nešto ranije, u knjizi Etika odgovornosti, posvećenoj Zoranu Đinđiću, Vladimir Gligorov je napisao da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati.“



Epilog

Kako vam danas izgleda odnos Srbije i Evrope? Da li se pesimizam Tošića i Gligorova pokazao opravdanim?

Meni se čini da Evropa u Srbiji, tačnije u intelektualnoj eliti Srbije, nije na dobrom glasu. Blago rečeno. Ne samo među onima koji, poput Mila Lompara, svoje antievropejstvo opravdavaju tako što prave razliku između evropskih/zapadnih interesa i evropskih/zapadnih vrednosti, pa onda kažu kako je Evropa izdala te vrednosti, da je postala dekadentna i, kao što se baš ovih dana mogli čuti, upravo fašistička.

U stvari, to nije ništa novo. Pre 30 godina, 1992, Latinka Perović je napisala: „Ovde su danas sve glasniji oni pojedinci i institucije koji tvrde da je Zapadna Evropa izvor svih zala, da je nemilosrdna u svom egoizmu, nepopravljiva u krajnjim namerama da nas pokori, ali i da je duboko oronula i presušila, da je dekadentna.“ Pre 100 godina poznati nemački filozof istorije, Osvald Špengler, napisao je svoje kapitalno delo Propast Zapada. Ni tada, međutim, to nije bilo neko sasvim originalno otkriće. Jer, čak pre 200 godina to se pisalo i proricalo u Rusiji. Još polovinom tridesetih godina 19. veka ruski književnik Odajevski je napisao da „Zapad propada“.

Vrlo mlake reakcije, da se vratimo u današnjicu, propratile su odlazak Aleksandra Vučića u Moskvu. Ovde se ne shvata da Putinova Rusija nije naslednica sovjetske antifašističke borbe i da je Srbiji mesto bilo u Kijevu. Da ne govorimo o tome da Srbija nije organizovala nikakvu sopstvenu proslavu Dana pobede i Dana Evrope. Ni pomena o pravim oslobodiocima – partizanima. Ovde ne samo vlast, nego i opozicioni prvaci, profesori univerziteta, advokati, Putinovu agresiju na Ukrajinu opravdavaju time što je, navodno, Ukrajina ugrozila ruske nacionalne interese. Zaboravlja se da je isto tako Hitler objašnjavao okupaciju Poljske – time što je Poljska ugrozila nemačke nacionalne interese.

Mnogo je oštrih reči sa nezavisnih i profesionalnih medija izrečeno na račun Evrope zbog toga što, navodno, ne podržava studentske i građanske proteste u Srbiji. A podržava, govorilo se, one u Gruziji. Pri tome se niko nije zamislio nad činjenicom da je Tbilisi prepun evropskih zastava a da u Beogradu nema nijedne.

Pa i ona, svakako hvale vredna, studentska biciklistička „tura do Strazbura“ održana je pod sloganom „Evropa je dugo spavala“. A u stvari, dugo je spavala (i još se nije sasvim razbudila) Srbija – jer već godinama ne podržava Evropu koja je napadnuta, koju pokušavaju da slome tri savremene, što vojne što ekonomske, super sile: Rusija, Kina i Amerika. I što je i onima koji predvode ove današnje proteste trebalo gotovo pola godine da se te Evrope sete, tj. da joj se obrate.

Na kraju, u potrazi za nekom vrstom zaključka, postavio sam pitanje da li će, posle odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti, u Srbiji preovladati proevropsko raspoloženje. Pošto nisam mogao da organizujem jedno pravo istraživanje javnog mnjenja, napravio sam anketu među nekolicinom prijatelja. Na osnovu njihovih odgovora rekao bih da su šanse za to 50:50. U najboljem slučaju.

Mijat Lakićević,
Evropski pokret, 14. maj 2025.

Fotografije:  Evropski pokret u Srbiji

Vučić i Đinping otvorili industrijski park u Borči

BLOG, OSTALI TEKSTOVI, , ,
Pošto je formirala prorusku vladu, Srbija je inaugurisala prokinesku politiku. To samo na prvi pogled može da deluje protivrečno

Takoreći pravo sa aerodroma predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping, zajedno sa svojim domaćinom, predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem, uputio se u Borču gde je svečano otvorio veliki kinesko-srpski industrijski park.

Kolo, kolo, naokolo
Da podsetimo, ovaj projekat je, uz podršku kineskog državnog rukovodstva, inicirao tadašnji premijer Vučić tokom posete Kini 2015. godine. U novembru 2015. potpisan je Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije „Čajna roda end bridž korporejšn“ (CRBC) posvećen realizaciji tog projekta, a u maju 2017. protokol o saradnji na njegovom razvoju. U septembru iste godine formirana je posebna Radna grupa na čije čelo je postavljen ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, Nenad Popović.
Nakon sastanka ministra Popovića i ambasadora Kine Li Mančanga u januaru 2018. sa CRBC-om je potpisan komercijalni ugovor o izgradnji industrijskog parka. Ubrzo je, u skladu sa obećanjem ministra Popovića, formirano i zajedničko preduzeće za realizaciju ovog velikog poslovnog poduhvata, a zatim su, na osnovu studije izvodljivosti koju je uradila kineska kompanija, otpočeli radovi.
Projekat, čija ukupna vrednost iznosi 300 miliona evra, realizovan je u tri faze – od 120, sto i 80 miliona evra – a finansirale su ga tri velike kineske banke: Eksim, Banka za razvoj i Kineska banka za izgradnju. Industrijski park je izgrađen pored Pupinovog mosta, prostire se na 320 hektara i u njemu je, kako je to i predviđeno, otvoreno više od 1.000 visokotehnoloških kompanija sa nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Veliki broj zaposlenih spontano je izašao iz svojih radnih prostorija da pozdravi dvojicu lidera.
Tako bi mogla da glasi možda i najvažnija vest o poseti kineskog predsednika Srbiji 7. i 8. maja 2024. godine. Nažalost, ona je gotovo u celosti izmišljena mada je samo, idući hronološkim redom, zdravo za gotovo uzimala i u stvarno pretvarala ono što je svojevremeno, ne tako davno, bilo najavljivano i obećavano.
Ali, umesto integrisanih, strujnih i sličnih kola visoke tehnologije, Đinpinga je u Srbiji dočekalo narodno kolo; što neko reče, ličilo je to na dočeke koji su pre više od pola veka Josipu Brozu priređivani u Africi.

Srbi lete u nebo
Među čak 29 sporazuma potpisanih između Srbije i Kine – što je uzgred, gotovo duplo više nego prošle godine (18) prilikom Vučićeve posete Pekingu – nije bilo ni jednog koji bi imao bilo kakve veze sa spomenutim industrijskim parkom, pa čak ni sa industrijskom saradnjom generalno. A među dvadesetak ličnosti koje su učestvovale u učvršćivanju čeličnog prijateljstva sa Kinom nije bilo ni Nenada Popovića iako je on posle dvogodišnje pauze ponovo vraćen u vladu Srbije. Nije među njima bilo ni ministarke privrede Adrijane Mesarović, dok je ministarka za nauku, tehnološki razvoj i inovacije Jelena Begović potpisala doduše dva sporazuma ali jedan o „ublažavanju siromaštva“ a drugi o „istraživanju svemira“.
To nameće pitanje da li je ovim Kina, čak i ne snebivajući se naročito, pokazala nameru da Srbiju, tj. njene resurse, koristi kao svoju sirovinsku bazu. Pitanje je retoričko, razume se. Ne samo zato što kineski vlasnici železare u Smederevu i rudnika bakra u Boru nisu do sada izgradili niti jedan prerađivački kapacitet, nego i zato što vidimo da naši susedi Mađari (uprkos odsustvu „čeličnog prijateljstva“) u tom pogledu znatno bolje prolaze. U vidu fabrike električnih automobila, recimo. Naravno, nije reč ni o kakvoj zaveri. Jednostavno, Kinezi (kao da primenjuju srpsku izreku „ljubav za ljubav, a sir za pare“) rade ono što im je u interesu. A Mađarska, kao članica Evropske unije, plasmanu njihove industrijske robe može da doprinese mnogo više nego Srbija.
Ovih dana moglo se pročitati da su kineske investicije odlučujuće uticale da Srbija „i dalje bude na koloseku dinamičnog rasta industrijske proizvodnje“. Kada se, međutim, pogledaju statistički podaci, onda se taj „dinamizam“, sa Kinezima ili bez njih, baš i ne vidi. Naime, prosečan rast industrije u poslednjih 10 godina bio je skromnih 2,5 odsto, dok je u poslednjih pet godina, dakle u razdoblju kada bi kineske investicije trebalo da pokažu sav svoj efekat, prosek bio još manji i iznosio svega 2,2 odsto.

Za Brisel, preko Pekinga
U stvari, potpisanim sporazumima, memorandumima i pismima o namerama, težište je sa ekonomske (ako je tu ikada zaista i bilo) prebačeno na političku saradnju. O tome nesumnjivo najrečitije govori „Zajednička izjava dve zemlje o produbljivanju i podizanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri“ koju su potpisali Vučić i Đinping. Njome se Srbija suštinski opredeljuje za kineski model globalizacije, odnosno za kinesku viziju sveta i „novog novog svetskog poretka“. Ali viziju ne samo sveta nego i Srbije.
Prilično jasan signal da se stvari kreću u tom smeru predstavlja i Sporazum o privredno-tehničkoj saradnji i pružanju bespovratne pomoći koji je u ime Srbije potpisala ministarka za evropske integracije Tanja Miščević. Naravno da Miščevićka nije slučajno izabrana i da su time i jedna i druga strana htele da pošalju poruku – onima koji će to svakako razumeti – da Srbija ima alternativu.
Tome u prilog ide i dogovorena saradnja u oblasti prava, odnosno Sporazum o izručenju. Ubuduće, dakle, svaki kineski disident, borac za slobodu i demokratiju, ukoliko se kojim (nesrećnim po sebe) slučajem nađe u Srbiji, biće izručen režimu u Pekingu. Mada, kakva je aktuelna srpska vlast, ona bi to uradila i „gratis“, iz ličnog ćefa, kao što je Putinu isporučila novinara i opozicionog lidera Vladimira Vladimiroviča Kara-murzu, da bi u Rusiji bio osuđen na 25 godina zatvora.
Konačno, o tome svedoče i sporazumi o saradnji u oblasti kulture i informisanja. Dok su se na našoj strani potpisnici menjali (ministar kulture, direktori Radio-televizije Srbije i Tanjuga, glavni urednik Politike) na drugoj stani je sve sporazume potpisivao zamenik šefa Odeljenja za publicitet Centralnog komiteta Komunističke partije Kine i direktor Kineske medijske grupe, Šen Haisijung. Ne kriju Kinezi s kim imamo posla.
Sve u svemu, pošto je formirala prorusku vladu, Srbija je inaugurisala prokinesku politiku. To samo na prvi pogled može da deluje protivrečno.

Mijat Lakićević
Medija centar, 14. maj 2024.

Jahači magle

OSTALI TEKSTOVI, Reagovanja,
Odgovor Miladinu Kovačeviću, direktoru Republičkog zavoda za statistiku

Možda je vreme da se dr Miladin Kovačević za trenutak zamisli. Jer, kako sam kaže, toliki ekonomisti (i ekonomski novinari) na jednoj strani, a on sâm na drugoj. Neću da kažem da u matematici ima mesta za demokratiju nego da nije valjda da su svi oni (tj. mi) „politički ostrašćeni“, a jedino on politički neiskvaren i nevin kao beba. I drugo, neće biti ni da je bruto domaći proizvod toliko komplikovan da samo jedan čovek zna da ga izračuna. U nedavnoj polemici koju je sa g. Kovačevićem vodio na stranicama Novog magazina je profesor Ljubomir Madžar (na koga se i ja u svom pređašnjem tekstu pozivam) sve pokušaje metodoloških mistifikacija ubedljivo razobličio.

U stvari, problem uopšte i nije u metodologiji nego u – manipulaciji. Sledstveno tome, moje primedbe se zapravo i ne odnose na Zavod za statistiku i njegov obračun BDP-a. Otud mi je malo nejasno zašto se g. Kovačević uopšte javlja kad njega niko nije dirao, još manje optuživao za bilo kakvu „zaveru“, od koje se on sad, kao, brani.

Ono što sam napisao – i što direktor RZS i ne pokušava da demantuje – jeste da podaci o visini bruto domaćeg proizvoda – iako „knjigovodstveno“ tačni – ne odgovaraju stvarnosti, tj. ne daju pravu sliku onoga što je zaista dobijeno, da tako kažem, na terenu. I to dvostruko.

Prvo, kada je reč o iskazivanju BDP-a u evrima – a što političari na vlasti, Siniša Mali i Aleksandar Vučić pre svega, isključivo koriste – zato što se tada u BDP uračunava i inflacija. Zbog toga BDP u evrima poslednjih nekoliko godina raste po 10-15 odsto, što je čisto računski tačno ali, kao što sam i napisao, nema veze sa istinom. Inače bi po rastu BDP-a Srbija bila svetski šampion, čemu, nažalost, nije ni blizu. Indikativno je da ovu „računsku malverzaciju“ g. Kovačević u svom članku ne pominje, iz čega zaključujem da se sa mnom slaže, što mi je, razume se, drago.

Drugo, kada je reč o „naduvavanju“ BDP-a izraženog u dinarima, najbolje će se suština videti na jednom „plastičnom“ mada zapravo sasvim realnom, tj. iz života primeru. Sećate se, dragi čitaoci, a i vi dragi g. Kovačeviću, auto-puta Ub – Lajkovac. Posle samo godinu dana on je toliko propao da je praktično morao ponovo da se gradi. Da li je prvi put njegova puna cena (prema projektu) ušla u BDP? Jeste. A kada je drugi put napravljen isti taj auto-put, da li je njegova vrednost ponovo ušla u vrednost BDP-a? Jeste, naravno. Dakle, nasuprot onoj reklami „platiš jedan, dobiješ dva“, mi smo platili dva puta, a dobili jedan isti auto-put. Ovo je drastičan primer (mada nije jedini takav) koji ilustruje, blago rečeno, neefikasnost javnih investicija u Srbiji.

Evo još jednog primera. Iz razgovora sa čelnicima međunarodnih banaka saznao sam da oni kada finansiraju infrastrukturne objekte u Srbiji angažuju svoje stručnjake da procene vrednost radova. Zašto? Zato da bi tačno znali koliko para treba da daju. Posledica – kilometar pruge kreditirane iz tog izvora košta znatno manje nego kada se ona finansira iz zajma koji daju, recimo, Kinezi. Ne treba biti doktor nauka, pa razumeti da građani Srbije ni u ovom slučaju ne dobijaju adekvatnu (u izvesnom smislu mogli bismo da kažemo tržišnu) vrednost za novac koji su potrošili. I da će ta razlika otići u nečije (a čije ako ne vlasti i vlastima bliskih privrednika) privatne džepove.

Zanimljivo je da g. Kovačeviću to izgleda ne smeta. Jer kaže da ja svojim tekstom šaljem „poruku“ da bi „Srbija trebalo da odustane od projekta Ekspo zato što postoji rizik i mogućnost korupcije“.

Najpre, bilo bi dobro kada bi g. Kovačević rekao šta je tačno Ekspo? I koliko će to da košta, i kakva se, makar okvirno, zarada očekuje. Jer, pre samo šest meseci, kada je Srbija dobila organizaciju, ova priredba je obuhvatala manje-više jednu beogradsku opštinu (Surčin) i izgradnju objekata makar posredno povezanih sa Ekspom. Sada je u Ekspo ugurana praktično cela Srbija i sve što će se u njoj u naredne tri godine graditi – od puteva i pruga preko naučno-tehnoloških parkova do banja, bolnica i dečjih vrtića. A cena se kretala od 12 milijardi evra u avgustu 2023. preko 15 milijardi u decembru do 18 milijardi evra, što je suma koju je izneo Aleksandar Vučić u subotu 20. januara 2024. „Kad je bal – nek je maskenbal“.

Nigde nisam napisao – to je lako proveriti – da od Ekspa treba odustati. Ali jesam, priznajem, izražavao određene rezerve prema načinu na koji se odlučuje o krupnim društvenim stvarima i postavio neka pitanja, praktično ista ona na koja sam odgovore zatražio i od g. Kovačevića. Ali umesto odgovora stižu diskvalifikacije (da sam „politički motivisan“) i denuncijacije (protiv sam razvoja Srbije, takoreći – izdajnik). A umesto razjašnjenja – diže se još veća prašina i pravi se još gušća magla. Što u izvesnom smislu mogu da razumem. Milijarde evra su na stolu.

Zar dr Miladin Kovačević stvarno misli da je Srbija dečji vrtić, a da su građanke i građani Srbije dečica koju veliki vaspitač uspavljuje bajkama za laku noć?

Na kraju, reč-dve o „modelu rasta“ koji, takođe na kraju svog reagovanja, pominje g. Kovačević. Mnogo je znakova koji ukazuju da Aleksandar Vučić, ne samo kada je o ekonomiji reč, voli da se ugleda na Kinu. Pa evo i ovaj srpski „Skok u budućnost“ asocira na kineski „Veliki skok unapred“, koji je pre više od pola veka lansirao Mao Cedung (prema novoj transkripciji Mao Zedong). Taj model je doveo do velike gladi i Kineze koštao 30-40 miliona života. Nisam toliki pesimista. U Srbiji neće doći do gladi, prosto je to nemoguće, ali da će doći do velike pljačke, to je nesumnjivo. Sa druge strane, nikakvog ekonomskog skoka neće biti. O tome svedoče godišnje stope rasta koje je sâm Aleksandar Vučić najavio: 3-4 odsto u proseku, pa toliko je bilo i pre korone, bez ikakvih (navodno) gigantskih poduhvata i teatralnih prezentacija

Mijat Lakićević
Medija centar, 25. januar 2024.

Reagovanje direktora Republičkog zavoda za statistiku na tekst „Hleba i igara – srpski EKSPO“

OSTALI TEKSTOVI, Reagovanja,

Portali Medija centar i Danas.rs

Predmet: Reagovanje na tekst „Hleba i igara – srpski EKSPO“, autora Mijata Lakićevića, koji je objavljen na portalu Medija centra, 11. januara 2024, i portalu Danas.rs, 18. januara 2024. u rubrici Lični stavovi.

Zaista je neverovatno da se, po ko zna koji put, od strane ekonomista i ekonomskih novinara iznova mogu čuti teorije zavere o „veštačkom naduvavanju BDP-a“ ili „lažnom rastu BDP-a“ tj. da se putem naduvavanja cena građevinskih radova za javne infrastrukturne projekte od strane vlasti veštački „naduvava“ ili „precenjuje“ BDP. U više navrata sam bio prinuđen da ovu besmislenu politikantsku mantru pobijam, misleći da niko ozbiljan više neće posezati za njom, makar nakon okončanja izbornih ciklusa. Ali eto, ponovo sam prinuđen da reagujem na ovu vrstu dezinformacija i teorija zavere – ovoga puta iz pera g. Mijata Lakićevića.

Da ponovim ono što sam već više puta rekao: Teorija zavere o „prenaduvanom BDP-u“ je prosto posledica nepoznavanja metodologije sistema nacionalnih računa i obračuna BDP-a koji se obračunava po međunarodno utvrđenim standardima i formulama. „Naduvavanje“ BDP-a na način na koji g. Lakićević pokušava da nam objasni jednostavno je – nemoguće. Naime, ukoliko je proizvođač dobara i usluga, bez obzira da li je reč o trgovcu na pijaci, zanatliji, novinaru (kao što je g. Lakićević) ili građevincu, uspeo da u realnoj transakciji boljim ugovaranjem cene, za sebe ostvari veći iznos marže i dobitka – ne znači da je uticao na „naduvavanje“ BDP-a. Isto kao što BDP Rusije ili Saudijske Arabije nije „lažan“, precenjen ili „naduvan“ zbog rasta cena gasa i nafte. Takođe, mogli bismo, ako bismo sledili „logiku“ g. Lakićevića da govorimo i „izduvanosti“ ili potcenjenosti BDP-a zato što EPS i druga javna preduzeća svoje proizvode i usluge prodaju ispod nekakve „realne“ tržišne cene i „međunarodnih standarda efikasnosti“.

Da čitaocima, i g. Lakićeviću, pojasnim i razliku između nominalnog i realnog rasta BDP-a koju on, opet spinujući neku teoriju zavere, bezrazložno mistifikuje. Nominalni rast je, prosto rečeno, zbir realne stope rasta ekonomske aktivnosti (realne stope rasta) i stope inflacije – i tako je u svakoj zemlji – i u zavisnosti od visine stope inflacije biće veća ili manja razlika između nominalnog i realnog BDP-a iz kojeg su eliminisani efekti rasta cena. Dakle, nikakve misterije i zavere tu nema i zato svaka nacionalna statistička institucija objavljuje kako nominalni BDP tako i realni BDP iskazan u cenama prethodne godine, kako bi se sagledali efekti inflacije na nominalni rast, odnosno kako bi se prikazao realni rast privrede. Kada je reč o obračunu realne stope rasta BDP-a i građevinarstva kao delatnosti, realne stope rasta u građevinarstvu se upravo obračunavaju tako da se eliminiše mogućnost onoga o čemu g. Lakićević govori – to misteriozno „precenjivanje BDP-a“. Stope realnog rasta delatnosti građevinarstva se obračunavaju na osnovu realnih, fizičkih pokazatelja (izgrađeni kvadratni metri i kilometri) a vrednost građevinskih radova koje obračunava statistika obuhvata samo troškove izgradnje (materijal, troškove radne snage i ostale direktne troškove gradnje), ne i profitnu marginu u kojoj se jedino može kriti to „naduvavanje“ cene o kojoj govori g. Lakićević. Samim tim, eliminacijom ovog elementa (profitne margine) iz obračuna vrednosti građevinskih radova i indeksa realnog rasta građevinarstva, metodološki je isključena mogućnost veštačkog naduvavanja realnog rasta – kako građevinske industrije tako i BDP-a.

Uvek se može govoriti o opravdanosti i efektivnosti javnih investicija i njihovoj održivosti, o javnim nabavkama i drugim dobro poznatim problemima efikasnosti države kao poslodavca i investitora, ali kada bi pomenute „sumnjive“ investicije i pomenute paušalne i nepotkrepljene cifre i procenti „podmazivanja“ zaista postojali u magnitudi o kojoj govori g. Lakićević to bi neminovno ostavilo teške i očevidne posledice u vidu rasta budžetskog deficita, javnog duga i u problemima sa naplatom poreskih prihoda koji ne bi bili praćeni rastom realnog BDP-a. To se, već godinama unazad, od kako se ova ingeniozna teorija o „veštačkom naduvavanju BDP-a“ javlja, niti jeste ostvarilo i, naravno – niti će. Uvek će, kao i u svakoj zemlji, postojati primeri korupcije i neracionalnog trošenja državnog novca, „podmazivanja“, promašenih investicija i projekata, ali i u Srbiji, kao i većini evropskih zemalja, pod striktnim fiskalnim monitoringom MMF-a i EU, reč je o ekscesima koje, naravno, ne treba ignorisati, ali koje materijalno značajno ne utiču na samu ekonomiju i državne finansije.
Investicije, strani kapital i rast privrede i zarada građana su najbolje sredstvo za borbu protiv korupcije jer ovom zlu oduzimaju njenu osnovnu pokretačku snagu i u tom smislu, ako želimo da pričamo o Ekspu, on predstavlja gigantsku ekonomsku i investicionu šansu Srbije koju ona ne sme propustiti. Čini se da je poruka g. Lakićevića da bi Srbija trebalo da odustane od ovog projekta zato što postoji rizik i mogućnost korupcije od, kako on procenjuje, 10% „podmazivanja“. Ispada da bi bilo najbolje da se u Srbiji ne pokreće nijedan projekat, da se ne izgradi nijedan put ili most kako bismo tako iskorenili „podmazivanje“ i korupciju ili, ne daj Bože, to „naduvavanje BDP-a“ kojim se obmanjuju građani.

Da zaključim, sa stanovišta čiste metodologije obračuna BDP-a, nominalnog i realnog, priča o „veštačkom naduvavanju“ i „lažnom rastu“ po osnovu javnih investicija su jeftina politička besmislica i popularna predizborna fikcija koju, u nedostatku argumenata, ideja i vizija, pokreću politički motivisani ekonomisti i novinari, kako bi po svaku cenu dezavuisali i diskreditovali model rasta ustanovljen 2015. godine. Ovaj model je produkovao impresivan investicioni i građevinski bum u Srbiji koji je uz SDI glavna pokretačka snaga naše privrede i zbog kojeg je uspela relativno dobro da prebrodi najveće svetske ekonomske poremećaje (pandemija, rat u Ukrajini, lanci snabdevanja itd.) i održava rast svoje privrede, otvarajući sebi nove investicione perspektive i izvore rasta kakav Ekspo sigurno jeste.

Direktor, Dr Miladin Kovačević
Medija centar, 18. januar 2024.

Originalni dokument u prilogu.

RZS_Reagovanje_Medija-centar_Danas_18.1.2024Download

Hleba i igara

OSTALI TEKSTOVI, ,
Sada je jasno i zašto Vučić nedavne decembarske izbore nije video kao normalnu političku pojavu, da ne kažemo „praznik demokratije“, nego kao borbu na život i smrt. Ko bi tu zlatnu koku, „Expo 2027“, tek tako prepustio drugome

Nekako je „ispod radara“ prošla vest da je Vlada Srbije smanjila cenu pšeničnog brašna za 25 dinara. U stvari, to i nije nova vest pošto se to desilo još u septembru prošle godine – kada je proizvođačka cena kilograma brašna tipa 500 snižena je sa 65 na 40,90 dinara, a za tip 400 sa 70 na 45 dinara – početkom 2024. samo je aktuelizovana. Naime, Udruženje mlinarske, pekarske i industrije testenina žalilo se ovih dana preko medija, tačnije posredstvom agencije Beta, zato što država odbija da im nadoknadi gubitak od oko 40 miliona dinara koji je zbog smanjenja cene nastao.
To je, dakle, to zlatno doba. Toliko svakoga dana u svakom pogledu napredujemo da je i brašno postalo preskupo pa država mora da mu silom ograničava cenu. Tako da nema šta da brinemo – biće hleba.

Šala, zabava
A biće i igara. Pošto je obezbedila hleb, vlast je velikodušno odlučila da narodu obezbedi i zabavu. Prihvatila se organizacije međunarodne izložbe Expo. Zanimljiv je i nadasve indikativan naziv priredbe koja će u Srbiji biti održana 2027. godine: „Igra(j) za čovečanstvo: Sport i muzika za sve“. Prošli Expo, u Dubaiju, održan je pod sloganom „Povezivanje umova, stvaranje budućnosti“, sledeći, koji se održava 2025. u Osaki, ima naziv „Dizajniranje budućeg društva za naše živote“, a onaj posle Beograda, u Saudijskoj Arabiji, najavljen je kao „Era promena: Zajedno za dalekovidu sutrašnjicu“. Dakle, sve ozbiljne ekonomsko-političke, futurističke teme, samo ovaj naš „šala, komika“. Tako su nas valjda procenili, šta li? Tačnije – našu državu i ovu vlast.

Tamni vilajet
Pre 150 godina, kada je u Srbiji trebalo da se gradi prva železnička pruga (Beograd – Niš), što je projekat uporediv sa ovim današnjim „Expom“, o tome se raspravljalo u Skupštini, znalo se ko će prugu da projektuje a ko da gradi, koliko će da košta, kako će da se finansira i slično, sve što je bitno. Srbija je tada bila kraljevina, demokratija u začecima. Danas, za vreme „gospodara Vučića“, ništa se od pomenutog ne zna, a Narodnu skupštinu niko ništa nije ni pitao niti je ona u vezi sa tim šta pitala. Srbija kao tamni vilajet.
Vučiću je Expo došao, što se kaže, kao naručen – mada ga je zapravo on sam i naručio. Naime, dosadašnji model rasta (zasnovan na zajmovima koji su investirani u izgradnju puteva što je zatim korišćeno u političko-propagandne svrhe tako da se model razvoja pretvarao i u model vladavine) praktično je iscrpeo svoje mogućnosti. U stvari, moglo se sa njegovom eksploatacijom još nastaviti, moglo se preći na izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže, koja je možda i u gorem stanju od drumsko-železničke, ali to za vlast nije bilo dovoljno atraktivno. Podzemna infrastruktura, za razliku od nadzemne, praktično je nevidljiva, te izostaje vizuelni efekat, a što kaže naš narod: daleko od očiju, daleko od srca. Drugo, i važnije, verovatno bi i Vučiću bilo malo neprijatno da svako malo otvara 10 kilometara neke kanalizacije i/ili da preseca crvenu vrpcu iznad nekog šahta. Priznajte, deluje groteskno. Dakle, trebalo je naći novi izvor rasta. I ne samo rasta.

Zlatna koka
Verovatno ni na čemu, otkako upravlja Srbijom, Aleksandar Vučić nije toliko insistirao kao na (privrednom) rastu. „Za nas je najvažnija stopa rasta“ – rekao je početkom avgusta 2023. predstavljajući planove za Expo 2027. i govoreći šta sve treba da bude izgrađeno.
U nedavnoj polemici sa Miladinom Kovačevićem na stranicama Novog magazina, profesor Ljubomir Madžar je ukazao na dvostruku prirodu, tačnije funkciju, velikih građevinskih radova u Srbiji. S jedne strane, oni omogućavaju da se veštački naduvava bruto domaći proizvod – bilo tako što se precenjuju troškovi u lancu realizacije jednog projekta (planiranje, materijal, mehanizacija, radnici…) bilo tako što se isti objekat (g)radi nekoliko puta (za šta ima dosta primera). O tome svedoči i činjenica da kilometar puta ili pruge koje finansiraju međunarodne finansijske ustanove košta znatno manje nego kada se finansiraju kineskim ili arapskim kreditima.
Drugo, što proističe iz prethodnog, veliki infrastrukturni poduhvati, praćeni su velikom korupcijom. Sva istraživanja pokazuju da je Srbija po tom parametru među najgorima u Evropi, pa i šire. Neka samo 10 odsto ukupne cene od 14-15 milijardi evra, koliko će prema najavama zvaničnika biti investirano u srpski Expo, ode na razna „podmazivanja“, to znači da će se oko milijardu i po evra državnog, odnosno novca građana Srbije, preliti u džepove vlastodržaca i njihovih pomagača. A to je – minimum.
Sada je jasno i zašto Vučić nedavne decembarske izbore nije video kao normalnu političku pojavu, da ne kažemo „praznik demokratije“, nego kao borbu na život i smrt. Ko bi tu zlatnu koku, „Expo 2027“, tek tako prepustio drugome.

Istinite laži
Kad smo već kod rasta, Siniša Mali u jednoj rečenici kaže da će bruto domaći proizvod Srbije sa prošlogodišnjih 69 milijardi evra porasti na 74-75 milijardi ove godine. A odmah u sledećoj kaže da se u 2024. očekuje privredni rast od 3,5 odsto.
Ne treba čovek da bude ministar finansija niti doktor ekonomskih nauka da bi izračunao da rast BDP-a u evrima iznosi (blizu) 10 odsto. Dakle, postavlja se pitanje, šta je ovde istina, koji je podatak tačan, da li će rast biti deset ili tri i po odsto? Možda će zvučati paradoksalno, ali oba podatka su tačna iako nijedan nije istinit. To jest, nijedan ne odražava pravu sliku stvarnosti. Kada je reč o dinarskom BDP-u, već je objašnjeno zašto njegova nominalna veličina ne može biti uzeta i kao stvarna vrednost onoga što je dobijeno „na terenu“. Što se tiče BDP-a u evrima, tu je stvar još jednostavnija: naprosto on nije realan jer u visinu BDP-a uračunava i visinu rasta cena, umesto da rast cena oduzme od (nominalnog) rasta BDP-a.
Svako ko drži do sebe, tj. do ličnog i profesionalnog integriteta – ako to nije zahtev pretežak za aktuelnu vlast – morao bi da građanima objasni o čemu se tačno radi a ne da ih „farba“ i obmanjuje.

Original plagijata
I još malo Siniše Malog. „Želja predsednika Vučića je da pod kišobranom Ekspa napravimo jedan kvantni skok cele naše zemlje“, rekao je Mali na „ružičastoj televiziji“. Ministar finansija izgleda baš ne može da smisli ništa originalno. Naime, još pre 10 godina, oktobra 2013, u Beogradu je održana međunarodna konferencija pod nazivom „Kvantni skok“ koju je, kao tada „prvi potpredsednik vlade“, otvorio Aleksandar Vučić. Zadatak ovog vrlo ambiciozno zamišljenog skupa bio je da Srbiji obezbedi ubrzani razvoj. I – šta se desilo? Srbija je (čak i uz tzv. revalorizaciju 2018. koja je povećala BDP posle 2013. godine; da se to uradi i za prethodno razdoblje navodno nije bilo para) u narednoj deceniji (od 2014. do 2023.) ostvarila prosečan rast BDP-a od svega 2,5 odsto. Expo u tom pogledu neće ništa (ili će, u najboljem slučaju, malo šta) promeniti.
Uzalud Siniša Mali pokušava da Expo predstavi kao nekakav Vučićev „Nju dil“ koji će da preporodi Srbiju. Nije Ruzveltova reforma pokrenula Ameriku zato što su uvedeni veliki javni radovi (mada su znatno ublažili problem nezaposlenosti) nego zato što je u Americi postojao ekonomski ambijent pogodan za preduzetništvo koji se mogao nasloniti na novoizgrađenu infrastrukturu. To u Srbiji danas, međutim, nije slučaj. Investiciona klima je prilično loša o čemu svedoče vrlo niska domaća privatna ulaganja. To se najbolje reflektuje u sporom napredovanju industrije. U poslednjih desetak godina ona je u proseku rasla kao i BDP – tek jako skromnih 2,5 odsto godišnje. Najbolji pokazatelj industrijske inferiornosti Srbije jeste izvoz. Srbija, koja ima tri puta više stanovnika od Slovenije, izvozi upola manje: „bečki konjušari“ su 2022. godine, poslednje za koju postoje potpuni podaci, inostranstvu prodali robe za 53 milijarde evra, dok su „orlovi“ izvezli svega 27,6 milijardi evra.

Panem et circenses – izreka je koja karakteriše jedno razdoblje u životu rimskog carstva. „Istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“ – kažu da je rekao Marks citirajući Hegela.
Ne zna se koje od to dvoje važi u našem slučaju, ali koje god da je – nije dobro.

Mijat Lakićević
Medija centar, 11. januar 2024.

Pet nula za Vučića

OSTALI TEKSTOVI, , ,
Država, u najširem smislu te reči, danas je kamen o vratu njenih žitelja. Najbolje se to ogleda u činjenici da Srbija po privrednom razvoju i rastu ne samo da nije lider regiona, što Vučićeva vlast uporno tvrdi, nego se nalazi na njegovom repu, te da sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope, ispred kojih je nekad daleko bila

Zamislite da glava poredice jednog dana kaže ukućanima: „Drage moje i dragi moji, želim da vas obavestim da smo ove godine bili vrlo racionalni i da smo uštedeli toliko da smo morali da se zadužimo tri milijarde evra.“ Pa onda doda: „To je bio samo nastavak naše stalne politike štednje zbog koje smo u proteklih desetak godina morali da se zadužimo 22 milijarde evra.“ Šta bi familija odgovorila toj i takvoj glavi porodice, da li bi mu odmah potražila staratelja?
A verovali ili ne, upravo to ovih dana (eh, da je samo dana – meseci i godina, bolje je reći) ali sad, zbog predstojećih izbora, češće nego ikad ponavlja ministar finansija Siniša Mali. I da ne bude zabune, nije ovde reč ni o kakvim metaforama i hiperbolama. Sve je gola istina. Javni dug će, naime, sa prošlogodišnjih 33,6 milijardi evra, odnosno sa 15 milijardi evra, koliko je iznosio na početku Vučićeve vladavine, dogurati do 36,8 milijardi evra na kraju ove, 2023. godine.
Kad se to ima u vidu, jasno je i zašto Mali sa jednog drugog predizbornog skupa – uzgred, ministar finansija se u tom pogledu sada angažovao kao nikada pre – poručuje: „Mladi su budućnost Srbije.” Razumljivo jer ko će drugi da vraća te dugove? Vučić, Brnabić, Mali i njima podobni sigurno neće, ako uopšte budu u Srbiji. Doduše – ako i mladi budu u Srbiji, pošto perspektiva koju im nudi pomenuta trojka (Šešelja da ne pominjemo) nije nimalo privlačna, pa masovno napuštaju otadžbinu. I gle čuda, odlaze baš u zemlje koje su, za razliku od Srbije, u velikoj krizi i koje, ako slušate ministra Malog, samo što nisu propale.

Bez kredita nema kredibiliteta
Mada je malo „spustio durbin”, pa više ne ubeđuje građanstvo da živimo u zlatnom dobu, Vučić ipak ne propušta priliku da naglasi kako „imamo svega” i da „ljudi ne treba da brinu ni zbog čega”. Koliko je Srbija (ekonomski) jaka i stabilna najbolje govori podatak da su cene takoreći svih elementarnih proizvoda pod kontrolom države. To važi za cene osnovnih životnih namirnica, cene gasa i električne energije, benzina i dizela. Čak i za cene bankarskih usluga (nekad provizija, danas kamata na stambene kredite). Pored toga, vlast prisiljava trgovce i proizvođače da smanjuju cene desetina artikala. Ko neće da sluša, zna se, pošalju mu inspekciju.
Nedavno je u svoju propagandnu mašinu Vučić upregao i MMF. „Oni su nam rekli da je Srbija u odličnom stanju”, rekao je na kraju posete Međunarodnog monetarnog fonda Beogradu Aleksandar Vučić. Naravno da MMF to nije rekao i da je to Vučićeva, blago rečeno, krajnje slobodna interpretacija onoga što je stvarno rečeno. Ne zato što MMF ne koristi takav rečnik i što nema ni mandat da tako nešto kaže nego zato što on u zemlje u kojima je stanje odlično i ne odlazi.
Kad slušate Vučića i njegove doglavnike, ispada da je aranžman sa MMF-om najveći uspeh koji neka vlast za života može da postigne. I da zemlje kojima MMF ne dolazi svakih šest meseci u inspekciju pate od nekog teškog poremećaja.
Situacija je zapravo obrnuta. MMF dolazi u zemlje koje su u (manje-više) ozbiljnim finansijskim problemima i kojima trebaju pare, tj. zajmovi da pokriju dubioze. Njegov posao ima „unutrašnju” i „spoljašnju” dimenziju. Na unutrašnjem planu on treba da obezbedi da se obuzda politička vlast i državna potrošnja (koliko-toliko) uskladi s mogućnostima, a na spoljnom da osigura da će dotična zemlja izvršavati svoje međunarodne obaveze, čitaj – vraćati dugove. Zato su ga odmilja i prozvali „svetski finansijski policajac“.
Dakle, MMF je u Srbiju došao ne zato što je u njoj stanje odlično nego zato što nije dobro. Pozivajući ga – jer MMF nezvan nigde ne ide – vlast je to i priznala. Ima još jedan razlog. MMF je Srbiji potreban zato što međunarodni kreditori nemaju poverenja u Srbiju, tj. u njeno aktuelno rukovodstvo da će zemlju držati stabilnom i platežno sposobnom. Pa pošto ne uživaju neko poverenje onih koji treba da im pozajme novac, Vučić, Mali, Brnabić itsl. zovu MMF da im prenese malo svog autoriteta i pruži neophodan kredibilitet. MMF mu, dakle, tu dođe kao neka vrsta jemca.

Autokrata od zlata
Aleksandar Vučić se nedavno pohvalio „rekordnim deviznim rezervama” koje su dostigle 34,2 milijarde evra, poručujući ponovo da „građani Srbije nemaju zbog čega da brinu”. U stvari, visoke devizne (i zlatne) rezerve su pre znak slabosti i ranjivosti neke ekonomije nego pokazatelj njene snage i kvaliteta. O tome svedoči činjenica da Evropska centralna banka, u poređenju s Narodnom bankom Srbije, ima veoma niske devizne rezerve. Naime, devizne rezerve ECB iznose (svega) 84,5 milijardi evra, što je samo tri i po puta iznad srpskih iako je privreda zemalja Evropske monetarne unije više od sto puta veća od privrede Srbije. Stabilnim ekonomijama, u kojima je rizik od poremećaja i kriza mali, nisu potrebni veliki osigurači.
Takođe, za razliku od Srbije koja poslednjih godina – pošto je to, setićete se, naredio Vučić – takoreći mahnito kupuje zlato, ECB svoje rezerve u zlatu nije povećala ni za uncu. Sa ekonomske tačke gledišta, dakle, ta (Vučićeva) politika nema mnogo smisla. Ali, kako je svojevremeno primetio Vladimir Gligorov, „gotovo svaka autokratska vlast teži da se pozlati… Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu”.
Ono što jednoj privredi, i zemlji generalno, sa jedne strane daje stabilnost, a sa druge obezbeđuje kontinuirani napredak, jeste dobro uređeno društvo, funkcionalan ekonomski, pravni i politički sistem. Pre desetak godina, kada je preuzimala državno kormilo, aktuelna vlast je, verovatno pod pritiskom MMF-a, obećala korenite reforme.
Danas kada pogledamo šta je u međuvremenu urađeno i sumiramo rezultate, vidimo sledeću sliku:
Reforma prosvete – nula.
Reforma zdravstva – nula.
Reforma socijale – nula.
Reforma javnih preduzeća – nula.
Reforma državne uprave – nula.
Daleko bi nas odvelo da sada analiziramo svaku od ovih oblasti, a nema ni potrebe. I golim okom je vidljivo da su učionice postale kaznionice i za đake i za nastavnike; da u državnim zdravstvenim ustanovama vladaju nered i neodgovornost; da penzioni fond nije doživeo nikakvu transformaciju, a da je sistem socijalne zaštite sve samo ne pravedan; da su javna preduzeća postala centri za presipanje državnih para u privatne džepove (naročito iz Telekoma, dok su skorašnje promene u Elektroprivredi na nivou kozmetičkih), te da, konačno, od uvođenja platnih razreda u državnu upravu (i lokalnu samoupravu), kao jedne od pretpostavki za njihovu racionalizaciju, vlast beži „kao đavo od krsta”. Ali, ne samo da nije bilo neophodnih strukturnih promena nego su kadrovskom politikom, odnosno postavljanjem partijskih ljudi na sve rukovodeće položaje, ove javne službe dodatno unazađene i onesposobljene.
Država, u najširem smislu te reči, danas je kamen o vratu njenih žitelja. Najbolje se to ogleda u činjenici da Srbija po privrednom razvoju i rastu ne samo da nije lider regiona, što Vučićeva vlast uporno tvrdi, nego se nalazi na njegovom repu, te da sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope, ispred kojih je nekad daleko bila.
U stvari, u slučaju Srbije, jedino je to stabilno.

Mijat Lakićević,
Medija centar Beograd, 14, novembar 2023.

Dušan Veličković: Belle Epoque

OSTALI TEKSTOVI,
Izgovoreno na komemoraciji Dušanu Veličkoviću u Dorćol placu 20. januara 2023. godine

Dušana Veličkovića upoznao sam pre desetak godina u Redakciji Novog magazina gde je Dušan bio urednik Kulture. Široko obrazovanje i veliko profesionalno iskustvo bili su lako uočljivi. No, to je bilo vreme kada je iza Dušana već bilo mnogo međunarodnih priznanja, članaka u poznatim svetskim časopisima, prestižnih stipendija, a posebno nekoliko knjiga i filmova tako da su mu nedeljne novine bile nekako tesne a tempo malo prebrz.

Bez obzira, voleo je da se druži i razgovara, još ako bi se našla koja flaša viskija – a ne retko se nalazila – ugođaj bi bio potpun. Bio je to Belle Epoque.

Ipak, bliže smo se povezali tek nekoliko godina pošto je Dušan – sa obrazloženjem da želi da se posveti književnom radu – napustio Novi magazin. Preporučio nam je mladog i talentovanog Ivana Jovanovića. Još jedan pokazatelj da se razumeo u ljude.

U stvari, Dušana i mene je povezao Zoran Đinđić iako, razume se, u tom trenutku više nije bio među živima. Kada sam, naime, krenuo da pišem nešto što će kasnije biti okarakterisano kao intelektualna biografija Zorana Đinđića, obavezna literatura, između ostalog, bila mi je i Dušanova knjiga o mučki ubijenom premijeru Srbije. Ta knjiga, ne samo da je doživela više izdanja, nego i dve inkarnacije, da tako kažem. Najpre je bila objavljena u Dušanovoj sopstvenoj režiji, tj. u izdanju njegove izdavačke kuće Alexandria Presss, 2007. godine, pod nazivom Đinđić. Ovo delo je dobrim delom nastala iz filma Đinđić: jedna životna priča kojeg je Dušan uradio sa nemačkim novinarom i režiserom Kristofom Zodemanom koji se našao i u potpisu knjige. Nekoliko godina kasnije, 2013, knjiga se pojavila u novom ruhu: malo proširena i sa novim naslovom – Đinđić: Lice mladosti. Očigledno je Dušan želeo da malo više naglasi svoj stav – a u skladu sa svetlom koje je protok vremena bacao – prema liku i delu Zorana Đinđića. Izdavač je bila Laguna.

Zorana Đinđića sam ja poznavao do fakulteta, a Dušan od fakulteta. Preciznije, ja sam sa Zoranom išao u gimnaziju, a Dušan je sa njim studirao filozofiju.

Njihovo poznanstvo se nije odmah, kako je to inače uobičajeno u lošoj literaturi, pretvorilo u veliko prijateljstvo. Naime, ispričao je u svojoj knjizi Dušan, na nekim vežbama kod profesora Svetozara Stojanovića, čak su se i malo zakačili. Jedan slučajan susret u knjižari Studentskog kulturnog centra, nedugo zatim, učinio je da se nesporazum brzo izgladi. Očigledno, ni jedan ni drugi nisu bili zlopamtila.

Štaviše, posle izvesnog vremena, Dušan je postao Zoranov najbolji drug. Bar je tako mislila Zoranova majka, a vi znate da majke najbolje osećaju ko njihovoj deci može biti pravi prijatelj. Mada ima i izuzetaka.

Kada je Zoran otišao na studije u Nemačku, Dušan ga je tamo posećivao. To nije bilo baš retko, a nije ni kratko trajalo. Pokušali su i neki zajednički biznis da naprave, nešto s polovnim pisaćim mašinama, ali je to u sudaru sa nemačkim i švajcarskim carinicima propalo.

U Srbiji su hteli da se okušaju u izdavaštvu, doduše preko državnog sektora, jer je to tada jedino bilo dozvoljeno, nameravali su da pokrenu novu ediciju političke filozofije pod imenom Polis. I to je prošlo neslavno. Ovog puta isprečili su se samoupravni organi izdavačke kuće Prosveta, sa čijim je urednikom Miodragom Pavlovićem, posao bio dogovoren.

Kao što je, mislim, poznato, Dušan Veličković je najveće književne uspehe ostvario u Italiji. Imam utisak, nemam dokaza, kao da je na taj način hteo da malo živi – i tako ga oživi – Zoranov san.

Dušan i Zoran su, naime, kao i svi ljudi praznih džepova, maštali o tome gde bi trebalo živeti. Đinđić je smatrao da bi najbolje bilo živeti na dva mesta. Jedno bi, naravno, bio Beograd, a drugo – Firenca.

„Zašto Firenca?“, pitao je Dušan.

„Pa, kad živiš u Firenci onda živiš u istoriji, utemeljen si u civilizaciji koja traje. Sve ti je svakog trenutka pri ruci, i umetnička remek-dela, i razvijeni društveni odnosi, i atmosfera polisa. I ima mnogo sunca i svetlosti“, odgovorio je Zoran.

Verujem da će se tamo ponovo sresti dva druga iz mladosti.

Mijat Lakićević
20. januar 2023.

Vladimir Gligorov: Enciklopedista, liberal*

OSTALI TEKSTOVI,
Izgovoreno na komemoraciji Vladimiru Gligorovu, u Medija centru u Beogradu, 18. januara 2023. godine

Vladimira Gligorova sam upoznao pre gotovo pola veka. Bilo je to, ako me sećanje ne vara, početkom osamdesetih godina, u redakciji Ekonomske politike. Ja sam bio mlad novinar a Vlada redovni kolumnista. Njega i Dragana Veselinova doveo je Milutin Leka Bogosavljević, formalno zamenik glavnog i odgovornog urednika (kojeg je postavljao Socijalistički savez) ali je u suštini vodio novinu. Bila su to dva anfan teribla jugoslovenske ekonomsko-političke misli.

Posle toga, novine u kojima sam radio, osim jednog vrlo kratkog razdoblja, nije bilo moguće zamisliti bez Vladimira Gligorova. Ne samo kao kolumniste, nego i kao, naravno neformalnog, savetnika, čoveka koga ste mogli da pitate za mišljenje o svakoj stvari koja se trenutno dešavala u zemlji, regionu, Evropi, svetu. Sve je to Vlada pratio. Ne znam da li je držao predavanja u Australiji, na svim drugim kontinentima jeste. I u Kini, razume se.

Nema ekonomiste koji je bolje poznavao prilike u zemljama bivše Jugoslavije. I nema zemlje na tom prostoru za čije medije nije davao intervjue, gde ga nisu zvali za komentare aktuelnih zbivanja, u većini je imao redovne kolumne. Za ekonomske novinare, kako je to rekao Dimitrije Boarov, Vladimir Gligorov je bio neka vrsta orijentira. Naročito je to, moram da istaknem, važilo za Beograd i Srbiju. Pored Ekonomske politike, pa Ekonomist Magazina i Novca (Blicovog subotnjeg dodatka), bio je stalni kolumnista Peščanika i Novog magazina. Kad mi je tog utorka, 25. oktobra, javio da neće stići da napiše tekst, nisam pomislio da je išta ozbiljno. Posle samo dva dana, u četvrtak, kada inače naše novine izlaze, Vlada je napustio i ovaj svet.

Teme o kojima je pisao jesu najčešće bile ekonomske, ali je on suvereno vladao i drugim oblastima društvenog života. Vladimir Gligorov je zaista, to nije nikakvo preterivanje, bio čovek enciklopedijskog znanja – iz ekonomije, prava, sociologije, političkih nauka, filozofije. Kulture. Njegovi tekstovi ne retko su sadržali citate iz književnih dela, navodio je filmske replike, stihove rok legendi.

Vladine analize presude Međunarodnog suda u Hagu ne bi se postideo ni najbolji pravnik. Raspravljao je o Hegelu. Još u svojim najranijim radovima. O Marksu da i ne govorimo. Praktično nema predstavnika prosvetiteljstva i klasičnog liberalizma koji nije bio na njegovom spisku. Stari Grci se podrazumevaju. Još sedamdesetih pozivao se na Hajeka, Bjukenena, Nozika, Fridmana, Rolsa.

Ovo ukazuje na opseg tema: Politički zakoni, Šta su ekonomski zakoni, Cene i stihija, Politička vrednovanja, Socijalistički preduzetnik, Ideološka globa, Vlast i tržište, Idejna borba, Inflacija, Intelektualci i kritika, Marksizam je deo problema, Dobit, Svest i autoritet , Građansko društvo i država, Socijalistički kredit, Sloboda i jednakost, Laissez-faire… Ovo su naslovi iz dve njegove knjige, Socijalistički žanr i Politička vrednovanja, obe iz sredine osamdesetih, ali su u njima sadržani i tekstovi objavljeni petnaestak godina ranije. Kako tada tako do zadnjeg dana, samo još šire, i još temeljnije i utemeljenije.

Vladine tekstove odlikuje analitičnost i principijelnost, nikada nije bio ličan, pogotovo ne maliciozan. I to je odlika njegovog pristupa od samog početka javnog delovanja. „Politička strast omogućava učestvovanje u politici.., ali ona ne omogućava i kritičko sagledavanje političkog uma. Time ona (a posebno vlast) biva predmet naše želje ili ljutnje, ali ne i predmet naše destrukcije“ – pisao je 1971. godine.

Ipak, ako bi trebalo da izaberem najomiljenijeg, da tako kažem, Vladinog filozofa, onda bi to bio Imanuel Kant. Ne čak, pre svega, njegov kategorički imperativ, nego ideja svetskog mira i svetske države. Jer jedno bez drugog nije moguće. I jedno i drugo, zajedno, jedini su garant slobode. Individualne pre svega.

To je uzrok i posledica, izvorište i utočište, Vladinog liberalizma. Već sam napisao, ali ovde sa još čvršćim uverenjem mogu da kažem, ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Mislim da je tu filozofiju Vladimir Gligorov i lično, u sopstvenom životu, praktikovao. I nije da to nije imalo, ne baš malu, cenu. Evo jedne anegdote koja o tome svedoči. Jednom kada se iz Beograda vraćao u Beč, jer je već radio u Institutu za međunarodne studije, policajac mu je prilikom kontrole prtljaga, zatražio da pogleda novčanik koji je Vlada inače držao u ruci. Međutim, Vlada nije hteo da mu da novčanik. Policajac je insistirao. Možete da mi ga otmete, rekao je Vladimir, ali novčanik vam ne dam. I službeno lice je popustilo. Nisu sve priče, međutim, imale tako srećan kraj.

Vlada je bio, bar se meni tako čini, jedan sasvim neortodoksni liberal. Nije robovao šemama ni ustaljenim shvatanjima. Ono što je pre 100 godina izgledalo i možda i jeste bilo liberalno, danas to više ne mora biti. Za Vladimira Gligorova istorija nema unapred zadati smisao, istorijski zakoni ne postoje, čovečanstvu će biti onako kako samo odluči, zato je sve podložno preispitivanju, borba je neprestana. Ipak – „Socijalizam je neostvarljiv.., jer se zasniva na pogrešnim načelima“, poručio je u trenutku dok se Jugoslavija lomila i dvoumila, u Predgovoru za zbornik „Kritika kolektivizma“, 1988. godine, za koji je, uzgred, Zoran Đinđić preveo dva teksta Maksa Vebera.

Globalizam, kao najviši stadijum liberalizma, da se malo našalim, za Vladimira Gligorova je u suštini odgovor na nacionalizam. Mada ni svaki nacionalizam za njega nije bio isti, u njemu je video potencijal za najveće zlo. Zato je krajem osamdesetih podržavao vladu Anta Markovića. To ga nije sprečilo da njegov program kritikuje zbog nastojanja da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima, odnosno kasni izravni ulazak u politiku. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača Demokratske stranke ali je iz nje istupio, posle svega nekoliko meseci, zbog odluka Glavnog odbora da odbije razgovore sa demokratskim snagama kosovskih Albanaca.

Nije to, međutim, bilo prvi put da se Vlada neposredno politički angažovao. Krajem šezdesetih nalazio se u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ubrzo je, u martu 1971, (zajedno sa predsednikom Đurom Kovačevićem – sa kojim će, uprkos kasnijim političkim razlikama, ostati prijatelj sve do Đurove prerane smrti – i Damirom Grubišom) podneo ostavku. Nedugo zatim, Savez studenata je, kao subverzivna organizacija, ugašen, tj. uključen u Savez omladine Jugoslavije.

Vest o ostavkama, što bi se danas reklo, mladih lidera, imala je, da se još malo našalim, imala je i međunarodni odjek. Zabeležena je, naime, u projugoslovenskom emigrantskom časopisu Naša reč koji je izlazio u Londonu, a vodio ga je Desimir Tošić, sa kojim će se Vlada upoznati dve decenije kasnije, 1991. godine, u Demokratskoj stranci.

„Opozicija je pokazala nesposobnost da se liberalizmom odupre nacionalizmu“, zabeležio je Vladimir Gligorov u svojoj kolumni u prvom broju mesečnika Demokratija danas, što ga beše pokrenuo Zoran Gavrilović, maja 1990. godine.

U tom kontekstu, izgleda mi da je Vladimir Gligorov žalio za Jugoslavijom. Ne u nekom sentimentalnom smislu, nego iz filozofsko-političkih razloga, sa stanovišta najveće dobrobiti za njene stanovnike, tj. narode i narodnosti. Zato je pokazao da žalopojke svih nacionalista da su njihove nacije bile eksploatisane od drugih nisu zasnovane na činjenicama, kao i da su sve nacije u Jugoslaviji napredovale manje-više ravnomerno. Pišući priloge za istoriju Jugoslavije koju je u dva toma objavio Helsinški odbor u Srbiji, našao se na istom poslu, ne po prvi put, sa urednicom, predstavnicom liberalne misli u Srbiji, takođe nedavno preminulom, istoričarkom Latinkom Perović. Prethodno ih je povezala sudbina srpskih (komunističkih) liberala.

Naročito je Vladimir Gligorov, prelomnih devedesetih, bio nezadovoljan ulogom srpske intelektualne elite. „Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet i pre svega shvatanje nacionalizma i politike nacionalnih interesa bilo osporeno ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način, nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi, i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva i najveći deo Pravnog fakulteta, da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“. Tekst je objavljen 2006. ali se komotno može reći da važi i ove 2023. godine, gotovo dve decenije kasnije.

Reč je, zapravo, o Vladinom prilogu za knjigu „Etika odgovornosti“, posvećenoj Zoranu Đinđiću. Uprkos primedbama, koje nisu bile male, napis je okončao zaključkom da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati“. Nekako mi se čini prirodnim da u ovoj godini, kada se navršava 20 godina od atentata na premijera Srbije, i u ovoj prilici, to dalekovido razumevanje bude pomenuto.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv, nego će i praznina koja je za Vladimirom Gligorovim ostala biti sve veća.

Mijat Lakićević



*Ovaj naslov sam, priznajem, već iskoristio za In memoriam koji sam napisao za NIN. Ali pošto mi se čini da on najpreciznije i najpotpunije opisuje lik i delo Vladimira Gligorova, odlučio sam da ga i u ovoj prilici iskoristim. Uzdam se i u onu latinsku: Repetitio mater studiorum est.

Zlatna groznica

OSTALI TEKSTOVI, , ,
Nakon što je Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena

Jedva da je prošlo nekoliko sati otkako je Fonet objavio da je Srbija po razvijenosti u Evropi, prema podacima Eurostata, na četvrtom mestu otpozadi, tj. da je „četvrta po siromaštvu”, kako je glasio naslov teksta, a predsednik Aleksandar Vučić je (kao po onoj čuvenoj Mladićevoj komandi „raspameti”) uzvratio još žešćom vatrom, obznanivši da je u Srbiji pronađeno basnoslovno bogatstvo. Preciznije – zlato. „Kao da nas je bog pogledao”, sav je treperio Vučić.

Krečenje Srbije

Oni koji, silom prilika, malo duže pamte, odmah su se setili kako je pre tridesetak godina Slobodan Milošević pronašao „tečno zlato“, tj. naftu. Vučiću, međutim, kao da je bilo malo da pronađe samo jedno, tj. „klasično“, odnosno žuto zlato nego je morao da pronađe i – belo. To jest – kalcit.
Pošto je kalcit u stvari neka vrsta kalcijum karbonata (hemijska formula CaCO3), u narodu poznatog kao krečnjak, onda je najpre predsednik objasnio – a zatim su svi ostali to ponavljali – da se zaista radi o krečnjaku, ali (navodno) superčistom, više od 99 odsto, što ga čini retkim i, razume se, skupim.
Da bi još malo zagolicao maštu već raspamećenog stanovništva, Vučić je celu priču obavio dodatnom misterijom. Nije hteo da otkrije lokaciju potencijalnih/budućih rudnika, štaviše, naglasio je da to zna samo „troje ljudi”. Rekao je, doduše, da je reč o „jednom od najsiromašnijih delova Srbije”, ali to, s obzirom na rasprostranjenost bede u našoj zemlji, može da se odnosi i na dve trećine njene teritorije. Nije Vučić rekao, takođe, ni kolike su rudne rezerve, ni kada bi eksploatacija mogla da počne, niti koliko bi sve to, makar otprilike, moglo da vredi. Šta je onda mogla ministarka rudarstva Dubravka (nekad Negre, sada) Đedović nego da, nekoliko dana kasnije, kaže da je reč o milijardama evra.
Sa druge strane, neke stvari, koje kao da su se predsedniku otele iz usta, deluju zbunjujuće. Otkud, naime, tolika euforija ako je (novootkriveno, mada u stvari još sakriveno) nalazište zlata, kako je rekao predsednik, „među 80 najvećih u Srbiji”. Čovek najpre pomisli da mora da je u pitanju greška jer biti osamdeseti u Srbiji, koja ne spada u velike proizvođač zlata na svetskom nivou, ne izgleda kao neki veliki uspeh. Kada je lane otvaran rudnik Čukaru Peki, koji je s rezervama od 80 tona zlata (pored 1,3 miliona tona bakra) najavljen kao najveći revir ovog plemenitog metala u Srbiji i koji bi (s godišnjom produkcijom od tri tone) Srbiju trebalo da podigne na drugo mesto po proizvodnji zlata u Evropi, odmah iza Finske, bilo je mnogo manje pompe.
Zlatna groznica je, u stvari, predsednika Vučića uhvatila još pre tri godine, samo to nije uzimano ozbiljno. U maju 2019, setiće se mnogi, Vučić je doneo odluku da se povećaju zlatne rezerve. Sa tadašnjih 20 tona najpre na 30 do kraja iste godine, a zatim, u narednih 18 meseci, na 50 tona. Kako su pisale novine, Vučić je u jednom trenutku „pozvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i nadležne iz Ministarstva finansija i doslovce im dao zadatak: ‘Kupujte zlato, Srbija mora da bude sigurna’.”
Od tada je prošlo dva puta po 18 meseci, a cilj nije ispunjen, ali to nije toliko važno. Štaviše, i bolje da je tako. Naime, kako je pisao nedavno preminuli veliki ekonomista Vladimir Gligorov, vrlo je „nejasno zašto bi se povećavale rezerve u zlatu. Ne samo zato što cena zlata varira već i zato što je nejasno šta se time postiže, a što se ne može postići kupovinom stranih obveznica koje su gotovo lišene rizika”. Ali, zaključio je Gligorov, „svaka autokratska vlast teži da se ‘pozlati’. Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu.”

Primer Španije

Da nije zlato sve što sija, zna se odavno, ali ni da pravo zlato ne mora da donese sreću i napredak, takođe nije nepoznato. To važi kako za pojedince tako i za narode. Danas su najveći proizvođači zlata u svetu Kina (2020. proizvela 370 tona) i Rusija (330 tona), ali to njihovo stanovništvo ne čini ni približno najbogatijim u svetu.
Kada je pak o Srbiji reč, kao osobito poučno moglo bi da posluži, ma koliko i prostorno i vremenski udaljeno, špansko iskustvo. Početkom 16. veka u Španiju su, piše Dejvid Lendis u knjizi Bogatstvo i siromaštvo nacija, počele da se slivaju ogromne količine zlata i srebra iz Južne i Srednje Amerike. Zemlja je bukvalno plivala u bogatstvu. Međutim, polako je to zlato počelo da se odliva prema Holandiji i Flandriji (delu današnje Belgije), Italiji, Engleskoj. Tamo su Španci kupovali sve što im je bilo potrebno, od hrane preko tekstila do brodova i oružja. Oružje im je trebalo za ratove koje su, zaslepljeni novostečenim bogatstvom, vodili.
Nije prošlo mnogo, a španska država je zapala u ogromne finansijske probleme. Bankrotirala je čak tri puta: 1557, 1575. i 1597. godine.
Sa ekonomskim propadanjem poklopilo se, štaviše, dobrim delom mu je i prethodilo, duhovno nazadovanje. Ono je povezano s jačanjem verskog ekstremizma. Španska inkvizicija je i danas pojam ljudske beslovesnosti i bestijalnosti.
Već 1521. godine zabranjeno je ne samo štampanje nego i čitanje tzv. jeretičkih spisa – na bilo kom jeziku. Godine 1558. za uvoz knjiga bez dozvole i neovlašćeno štampanje propisana je smrtna kazna.
Istovremeno počinje progon pojedinih delova stanovništva, ne samo Jevreja, mada njih na prvom mestu, već i velikog broja ljudi čije je mišljenje smatrano (moralno-politički) nepodobnim.
„Crkvene i svetovne vlasti su se udružile da kontrolišu misli, znanja i uverenja… Univerziteti su se sveli na centre indoktrinacije, a nepravoverne i neobične knjige odložene su u Index Librorum Prohibitorum, dok su se prihvatljive knjige objavljivale sa zvaničnim imprimatur (‘odobreno štampanje’), zabranjivani su naučni radovi… Subverzivni naučnici su ućutkani i prisiljeni da se odreknu sebe.”
„Proganjanja su dovela do neprestanog ‘lova na veštice’, s plaćenim cinkarošima, ‘radoznalim’ susedima i rasističkom opsednutošću čistom krvlju (limpieza de sangre).”
„Samoizolacija je bila drastična… Tako su Iberija i mediteranska Evropa potpuno propustile da se priključe takozvanoj naučnoj revoluciji”, zaključuje na kraju Lendis.
Ovo je ipak 21. vek, podudarnost ne može biti stopostotna, ali neke sličnosti sa današnjom Srbijom prosto zapanjuju. Nema sada, naravno, bukvalnog spaljivanja „veštica”, ali umesto toga ima proglašavanja izdajnika i nazivanja ljudi ološem.
Nema formalnog zabranjivanja knjiga, ali „imprimatura” i dalje ima: podobni pisci dobijaju državne sinekure, njihove knjige se štampaju o državnom trošku, da bi ih država potom i otkupljivala, dok su ostali prepušteni sebi i svojoj nevolji.
Univerzitet popušta pod naletima crkve i prilagođava se crkvenim zahtevima, umesto da bude obrnuto. Profesori univerziteta otvoreno govore o potrebi indoktrinacije studenata, akademici o „nepatriotskoj nauci”.
Ideološka inkvizicija, na inicijativu ili uz podršku crkve, prekraja školske udžbenike, naučna saznanja žrtvuju se religijskim dogmama.
Ne govori se, doduše, o čistoći krvi, ali se govori o čistoći gena, naravno srpskog, i potrebi da se on sačuva od stranog uticaja i zagađenja.
Konačno, ali nikako najmanje važno, Srbija zaista klizi ka nekoj vrsti samoizolacije, udaljavanja od najrazvijenijeg, ne samo u materijalnom nego pre svega u duhovnom smislu, dela čovečanstva.
Predsedniku Srbije se ne može osporiti osećaj za politički marketing. Mada taj marketing sve više liči na Miloševićev. Nakon što je, naime, kako je gore već rečeno, Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena?

Mijat Lakićević
Medija centar, 23. decembar 2022.

Ložionica

OSTALI TEKSTOVI, ,
Setih se jednog aforizma iz doba socijalizma. Kaže: otac me je izveo na put, sad stopiram. U takvoj je, otprilike, situaciji Srbija danas. Zoran Đinđić je zemlju izveo na evropski put, ali ona sad tu sa strane stoji, čekajući nekog da se na nju sažali i da je poveze. Makar da je palac podigla

Ključna reč mandatarskog ekspozea stare/nove predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić jeste ova iz naslova – ložionica. Ne zato što se najčešće pominje, niti zato što je imala naročito istaknuto mesto nego zato što je to dominantan utisak kojeg taj ekspoze ostavlja.

Reč je, da odmah razjasnimo, o staroj železničkoj ložionici u Savskoj ulici u Beogradu koja će, prema obećanju Ane Brnabić, biti pretvorena u „kreativni multifunkcionalni centar“. U stvari, isto obećanje stajalo je i u prethodnom ekspozeu – zanimljivo je, održanog gotovo u dan tačno (28.10.2020) kao i ovaj sadašnji (25. oktobra).

Ekspoze je naravno „ložionica“ u simboličkom smislu, kao znak da je Vlada (p)ostala „kreativni centar“ za fabrikovanje svakojakih obmana, manipulacija i neistina. Mada se čini da je aktuelnim vlastodršcima već ponestalo mašte – valjda se očekuju da će „sveža krv“ uneti više kreativnosti u već rutinski posao – pa se kao „pile u kučine” zapliće u sopstvene gluposti. Kao „eklatantan“ može se navesti sledeći primer. U skorašnjem obraćanju poslanicima premijerka Brnabić je rekla da je nezaposlenost u Srbiji dostigla „istorijski najniži nivo“  od 8,9 odsto. Pre dve godine, međutim, Ana Brnabić je rekla da je Srbija zabeležila „istorijski najnižu stopu nezaposlenosti“ od – 7,3 odsto. Izgleda da je bahatost aktuelne vlasti dostigla tako visok nivo (iako se ne može tvrditi da je i „istorijski najviši“) da ona više i ne obraća pažnju na ono šta govori, tj. šta je ranije govorila, nego samo liferuje nove falsifikate.

Reforma koje nema

Kako god, ložionica je ostala „u igri“. Iz programa (n)ove vlade izbačeno je nešto daleko značajnije. Pre dve godine, naime, Ana Brnabić je obećala da će konačno, nakon višekratnih odlaganja, biti sređen i uređen sistem zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. U novom programu, toga nema ni od korova.

Nije to, međutim, jedina reforma koje nema na agendi treće Brnabićkine vlade. Uprkos prvobitnim – sada bi se već, doduše, moglo reći davnim – obećanjima, nema ni pomena o (da od nje počnemo) reformi javnih finansija. Budžet je netransparentniji nego ikad, a rasterećenje privrede još je šargarepa na vrlo dugačkom štapu.

Nema ni reforme javnog sektora: državne uprave i lokalne samouprave gde se još uvek ne zna ni tačan broj zaposlenih.

Ne pominje se ni reforma obrazovnog niti zdravstvenog sistema gde je partijska knjižica važnija od stručnosti i radnih rezultata.

Nema reforme javnih preduzeća koja su, s jedne strane, postala mesto za udomljavanje (isluženih) partijskih kadrova (EPS, Putevi Srbije, Koridori), a sa druge sredstvo za borbu protiv neposlušnih privatnih preduzeća (Telekom).

Kad je već pomenut EPS, Ana Brnabić je govoreći o prioritetima nove vlade energetiku stavila na prvo mesto. Nije, međutim, ni reč progovorila o tome zašto je upropašćena Elektroprivreda te je danas, umesto da bude veliki izvoznik i dobro zarađuje na povećanju cene, naša zemlja postala veliki uvoznik električne energije za šta se iz budžeta izdvajaju stotine miliona evra.

Nije objasnila ni zašto do sada gotovo ništa nije učinjeno na tzv. diverzifikaciji snabdevanja prirodnim gasom. Tek od ove godine na tome se nešto ozbiljnije radi. Početkom 2021. pušten Balkanski tok još uvek je vezan za ruski gas (uzgred, tada je Aleksandar Vučić obećao gas po ceni od 155 dolara za hiljadu kubika). Iako je Evropska unija još pre pet godina Srbiji bespovratno dala 50 miliona evra (od ukupno potrebnih 85 miliona) gasni “interkonektor” sa Bugarskom (čiju izgradnju je predsednik Srbije zajedno sa predsednicom Evropske komisije Ursulom Fon der Lajen obišao u petak 28. oktobra) biće gotov za godinu dana. Tek tada će, konačno, Srbija moći da kaže da je obezbedila snabdevanje i sa drugih izvorišta a ne samo ruskih. Takođe, ni reči o tome zašto još uvek nije povećan (davno isplaniran) kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor – sa sadašnjih 450 na 750 miliona kubnih metara gasa.

Ono što je pak kao rešenje za snabdevanje sirovom najavila Ana Brnabić više zabrinjava nego što smiruje. Naime, izgradnja naftovoda ka Mađarskoj i posredno spajanje sa ruskim cevovodom „Družba” objašnjava se navodnim ucenama Hrvatske, odnosno njenim odbijanjem da kroz Jadranski naftovod prema Srbiji transportuje rusku naftu što je, u suštini, u skladu sa tzv. osmim paketom sankcija Evropske unije. S tim u vezi postavlja se pitanje da li bi Mađarska, čak ukoliko sad i pokazuje više naklonosti prema Srbiji, u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa između EU i RF, bila spremna da se ogluši o „preporuke” Brisela i pusti rusku naftu ka Srbiji. Drugo, i važnije, s obzirom da „Družba” na putu ka (Slovačkoj i zatim) Mađarskoj prelazi preko Ukrajine, znači li to, postavlja se pitanje, da predsednik Vučić (jer ideja o naftovodu je njegova) računa da će Rusija pobediti u ratu protv Ukrajine. I ne samo protiv Ukrajine, nego zapravo i protiv Evrope – jer Putinova meta je, u stvari, pre svega Evropa; Ukrajina je tu, ma koliko ružno i cinično zvučalo, neka vrsta kolateralne štete – odnosno da će se Evropska unija (što bi bila prirodna posledica) raspasti. Nema sumnje da je ovo (Vučićevo) igranje na rusku kartu jedan od glavnih razloga što su pojedini posmatrači (moskovski dnevnik Komersant, između ostalih) novu vladu Srbije okarakterisali kao prorusku.

Sve u svemu, izgradnja naftovoda ka Mađarskoj, ukoliko je uopšte ozbiljan, za Srbiju je rizičan i nadasve štetan poduhvat, osim, naravno, za milenijumske i slične timove koji će biti angažovani na njegovoj izgradnji.

Gvozdeno doba

Neko je izračunao da je u svom prvom mandatarskom nastupu Ana Brnabić Evropsku uniju pomenula više od 100 puta, a u drugom tridesetak puta. Nisam brojao koliko je često Ana Brnabić Evropu pominjala ovog puta, jer to nije ni bitno. Ali, opšti utisak koji ostavlja Brnabićkin ekspoze jeste da će se Srbija pod novom vladom – a starom vlašću – još više udaljiti od evropskih vrednosti, standarda i manira. Jeste da je premijerka rekla da glavni spoljnopolitički cilj Srbije ostaje članstvo u EU, ali to je nekako bile više deklarativno, kao da je „leonovalo” u bezvazdušnom prostoru, u kontradikciji sa „slovom i duhom” (mada će neki reći da nikakvog duha tu nije bilo) čitavog njenog izlaganja. U stvari, najjači epitet dobili su odnosi sa Kinom, koji su opisani kao „čelično prijateljstvo”. Srbija, izgleda, ulazi u gvozdeno doba demokratije.

Najviše prostora u ekspozeu Ana Brnabić je potrošila na nabrajanje  postignutih rezultata i to ne samo njenih nego i svih prethodnih naprednjačkih vlada. Činilo se u jednom momentu da će pomenuti svaki ašov koji su zaboli u zemlju. Ipak, više od svega bilo je manipulacija. Recimo, govorila je o velikom, opet nikad zabeleženom privrednom razvoju iako je prosečan godišnji rast u razdoblju od 2001. do 2012. godine (dakle, obuhvatajući u celini svetsku ekonomsku krizu) od 3,8 odsto bio znatno veći nego od 2013. do 2022. godine (2,5 odsto).

Ili, hvalila se velikim rastom plata koja bi na kraju 2022. trebalo da dostigne 700 evra. To je, ističe se s ponosom, dvostruko više nego 2012. godine. Zaboravlja se, međutim, da je u deceniji nakon petog oktobra, prosečna plata porasla čak osam puta – sa oko 45 evra dvehiljadite (ako se u obzir uzmu nominalni kursevi dinar – nemačka marka i marka – evro; plata je bila oko 90 maraka) na 365 evra 2012. godine.

Iz toga se vidi da već „klasična” žalopojka naprednjaka kako su zatekli razorenu zemlju nije ni blizu istine. Štaviše, DOS je došavši na vlast zatekao pustoš. Ne samo da je Srbija (SR Jugoslavija) bila isključena iz svih međunarodnih organizacija (počev od Ujedinjenih nacija) nego su i bruto domaći proizvod, industrijska proizvodnja i kapital za vreme vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala – u međuvremenu malo presvučenih i podmlađenih u likovima Dačića i Vučića – praktično bili prepolovljeni u odnosu na deceniju ranije. Ratna razaranja da i ne pominjemo.

I kada se Ana Brnabić hvali da je aktuelna vlast gotovo udvostručila BDP, sa oko 33 milijardi evra 2012. na nešto preko 60 milijardi ove godine, onda ona „zaboravlja” da je to u dobroj meri rezultat, s jedne strane, inflacije, a sa druge fiksnog kursa dinara. Realno, BDP je povećan za jednu trećinu. Ono što je zaista u proteklih 10 godina duplirano jeste javni dug koji je povećan sa 15 na 33 milijarde evra. Naravno, premijerka je to građanima Srbije prećutala. Uzgred, nakon 2000. godine, posle otpisa dve trećine kredita, kao podrške Evrope i Amerike postpetooktobarskim vlastima, javni dug je povećan za svega sedam milijardi evra – sa osam milijardi 2007/2008. na već pomenutih 15 milijardi 2012. godine.

I konačno, ako je Srbija nekada bila pred bankrotom, onda je to bilo upravo za vreme Vučićeve vladavine. Naime, najveće učešće javnog duga u BDP-u – od preko 70 odsto – zabeleženo je 2014, 2015. i 2016. godine (najveće je bilo 2015. – 75 odsto) dok je fiskalni deficit države „istorijski maksimum” dostigao 2014. godine kada je iznosio 260 milijardi dinara, tj. oko 2,2-2,3 milijarde evra.

Setih se jednog aforizma iz doba socijalizma. Kaže: otac me je izveo na put, sad stopiram. U takvoj je, otprilike, situaciji Srbija danas. Zoran Đinđić je zemlju izveo na evropski put, ali ona sad tu sa strane stoji, čekajući nekog da se na nju sažali i da je poveze. Makar da je palac podigla.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 1. novemvar 2022.