PEŠČANIK

Politički protivnik kao smrtni neprijatelj

PEŠČANIK, ,
Upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije

Red socijalizma, red nacionalizma – na to se svode svi javni nastupi Aleksandra Vučića. S jedne strane država, tj. vlast oličena u jednom čoveku, apsolutnom vođi, koji brine o svemu i obezbeđuje sve, tako da (običan) narod nema šta da misli nego samo da (ga) sluša. Sa druge strane narodni neprijatelji, kako oni spolja tako i oni iznutra, s kojima, posebno ovim drugima, zna se kako treba postupati.

Pokazala je to i poslednja – eh, da je stvarno poslednja, što bi rekao Đorđe Balašević – Vučićeva konferencija za štampu (u nedelju, 24. decembra) koja se nije razlikovala od prethodnih. Počinje se obećanjem većih plata i penzija. Po pravilu, to se radi mesecima unapred – otprilike u julu najavi se povećanje koje će uslediti u januaru iduće godine. I koje, u stvari, ili treba da nadoknadi štetu prouzrokovanu inflacijom (prošle godine je rast cena u Srbiji bio među najvećima u Evropi, a tako će biti i ove) ili sledi po zakonu (kada je reč o penzijama). U tom „paketu“ su i razna jednokratna davanja, po 10-20.000 đacima, studentima, majkama, penzionerima. Naravno sav taj novac dolazi iz prethodno uzetih kredita (javni dug je za vreme ove vlasti više nego udvostručen i porastao je sa 15 na 35 milijardi evra), koji će naravno svi ti penzioneri, majke, studenti i đaci morati da vrate sa (visokom) kamatom, ali to Vučić krije kao zmija noge.

Zatim dolazi obećanje investicija u zdravstvo i školstvo. I to je zakonom propisana obaveza države, ali to naprednjaci predstavljaju kao da pre njih nije bilo ni škola ni bolnica. Uzgred, u državnom zdravstvenom sistemu Srbije čak i nije ključni problem nedostatak prostora i savremene opreme – mada je ona svakako potrebna – nego slaba organizacija, odnosno loše upravljanje. Zbog toga se neretko dešava da novi uređaji – kao što je i Vučić nedavno otkrio ono što svi znaju – čame u podrumu. Problem je, u najkraćem, partijsko zdravstvo. Zdravstvom Srbije vladaju partijski poslušnici, a ne stručnjaci. Primer za to je sudbina Dragana Milića, vaskularnog hirurga iz Niša, koji je, pošto je prethodno samopregornim radom s kolegama eliminisao liste čekanja, najpre umesto priznanja dobio packe od ministarke zdravlja, a onda je smenjen sa mesta prodekana niškog Medicinskog fakulteta i onemogućava mu se izbor u zvanje redovnog profesora. Očigledno, čini se sve da ga se otera u inostranstvo ili u privatni sektor, kojim putem su već pošli mnogi lekari i medicinske sestre koji nisu hteli da trpe zulum naprednjačkih kadrova.

Kao i zdravstvo, i obrazovanje je postalo partijsko. I ovde vlast misli da će loše stanje i slabe rezultate u prosveti popraviti nekakvim reorganizacijama i investicijama u „nove kapacitete“ – baš kao što se radilo u socijalizmu. Primer za to je izgradnja tzv. BIO4 kampusa koju je (uzgred – po ko zna koji put) na Vučićevoj konferenciji najavila Ana Brnabić. „Kao što je predsednik rekao“ (naravno – ništa bez predsednika) „za nekoliko dana počinjemo pripremne radove na BIO4 kampusu. Tu će biti okupljeno 1.400 profesora, istraživača, 4.000 studenata, više od 1.000 doktora nauka i 300 najsofisticiranijih laboratorija“, rekla je premijerka. Neko neupućen bi mogao da pomisli (a većina građana je, razumljivo, u ovakve stvari neupućena) da je reč o hiljadu „novih“ doktora nauka i o četiri hiljade „ekstra“ studenata što naravno nije slučaj. Reč je o tome da će kada kampus bude završen (a kad će – videćemo) u njemu „pod jednim krovom“ biti okupljeno više već postojećih (prirodnjačkih) fakulteta i instituta, tj. njihovih profesora i studenata. To što su sada raštrkani na više adresa najmanja im je smetnja da bolje rade i više sarađuju; problem je bila – i ostala – kao i u zdravstvu, nezdrava atmosfera, odnosno vladavina nekompetentnih, a partijski podobnih.

Poslednji na red, kao šlag na tortu, dolazi Vučićev omiljeni deo – infrastruktura. Tu su karte auto i ostalih puteva, železničkih pruga, gasovoda i naftovoda, mada se izgleda i Vučić umorio od stalnog ponavljanja istog, pa je na pomenutoj nedeljnoj konferenciji tu priču nekako smandrljao; recimo, uopšte nije pomenuo beogradski metro. No, kada je o infrastrukturnim projektima reč, odavno je jasno da oni imaju dvostruku svrhu. S jedne strane, time što su (građevinski i ostali) radovi znatno precenjeni, veštački se naduvava bruto domaći proizvod, odnosno njegov rast. Sa druge strane, i s prethodnim povezano, oni služe kao kanal za prelivanje državnih para u privatne džepove vlasti i onih vlastima bliskih. Drugim rečima – za izgradnju razgranate mreže mita i korupcije.

Nakon ovih ekonomsko-socijalnih, prelazi se na nacionalne teme. Već je uspostavljen redosled srpskih arhineprijatelja. Najpre se, naravno, oplete po Kurtiju, tj. Albancima, onda po Hrvatima i „Zagrebu“: „Što bi Kurti voleo da se kaže nešto lepo o Srbiji, što bi Zagreb želeo da kaže nešto lepo. Što je njima interes jaka Srbija?“ Otkako više nema Angele Merkel, Nemci (i Austrijanci – kao da tu ima neke razlike, zar ne) čvrsto zauzimaju treće mesto na pomenutoj rang-listi. A ne propušta se ni prilika da se usput potkači i omalovaži Evropska unija, a da se nekako pohvali i podrži Rusija.

Na kraju, da začine celu priču stupaju domaći izdajnici. Kao što sam već pisao, tokom predizborne kampanje naprednjaci su bez ustručavanja tvrdili da opozicioni političari „prodaju nacionalne interese svoje zemlje zarad lične koristi“. I, uopšte, vlast je protekle izbore predstavljala kao borbu na život i smrt. Aleksandar Vučić je rekao da Aljbina Kurtija i opoziciju „vode isti interesi“, te da se, generalno, svesno ili nesvesno, koordinisano ili ne, opozicija i neprijatelji Srbije nalaze na istoj liniji i na istom zadatku – destabilizaciji i rušenju Srbije.

A zna se kako se postupa sa izdajnicima i kakva im kazna sleduje. Pokazao je to Dragoslav Bokan, čovek od velikog Vučićevog poverenja, stalni i celodnevni (pošto iz studija ne izlazi od ujutru do uveče) gost njegovih omiljenih televizija s nacionalnim pedigreom, režiser državnih priredbi, državni predstavnik u upravama visokoškolskih ustanova, kada je Mariniki Tepić, koja (sa još sedam koleginica i kolega) štrajkuje glađu, takoreći egzaltirano – ne postoji način da se to drugačije kaže – poželeo smrt. „Dajem punu podršku Mariniki Tepić da izdrži do kraja u njenom štrajku glađu. Neka ne odustane, mi verujemo u njen karakter, mi verujemo u njenu čvrstinu“, rekao je Bokan. Naročito je simptomatičan taj njegov prelazak sa „ja“ na „mi“ – znao je očigledno da ne govori samo u svoje ime. Niko se iz vlasti nije oglasio nakon tih Bokanovih reči, niko se nije ogradio od te neljudske izjave.

Tretirati političkog protivnika kao smrtnog neprijatelja protiv koga su dozvoljena sva sredstva nije novost u srpskoj istoriji. Krajem 19. veka radikali su izvršili pravi pogrom nad liberalima, ubijeno je nekoliko stotina ljudi, što je nazvano „velikim narodnim odisajem“. Možda su odelo promenili, ali ćud im je ostala ista. Zar Tomislav Nikolić, čovek koji je ponajviše zaslužan za Vučićev politički uspon, nije rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva negde vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom“. A kada je premijer Srbije samo petnaestak dana kasnije ubijen, mnogi su otvarali šampanjac.

Uzgred, kad već pomenusmo radikale i liberale, Aleksandar Vučić je kao one koji mu u Evropi rade o glavi posebno apostrofirao „levo-liberalne krugove“. Zbilja, ko bi (u) Srbiji drugi – od Pašića preko Broza do, evo, Vučića – bio kriv ako ne liberali.

Sve su ovo elementi jedne celine, jednog pogleda na svet, jednog političkog programa. Socijal-nacionalističkog ili obrnuto, kako vam drago. I upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. decembar 2023.

Podržite svog rukovodioca

PEŠČANIK, , , , ,
Pretpostavljeni traže od svojih zaposlenih da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da oni izražavaju lojalnost i podršku svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog, koji je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo

Gostujući pre neki dan na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom (nije važno kojoj jer bio je na svakoj), Aleksandar Vučić je između ostalog rekao da je „izručenje predsednika države istorijska sramota“. Reč je, dabome, o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. Ova Vučićeva izjava prošla je nekako nezapaženo u javnosti, što možda i nije čudo s obzirom na količinu njegovih izjava kojima iz sata u sat zasipa unezverene narodne mase. Voditeljka koja je bila prisutna u studiju propustila je da pita Aleksandra Vučića zašto je onda predložio da se Zoranu Đinđiću, koji je izveo taj „sramni“ čin, u centru Beograda podigne spomenik.

Da podsetimo, još 2016. godine, u svojstvu mandatara za sastav nove republičke vlade, Vučić je rekao da će na petnaestogodišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Srbije, dakle 2018, Zoranu Đinđiću biti podignut spomenik. Raspisan je konkurs na kojem je pobedilo idejno rešenje dramaturškinje Biljane Srbljanović i vajara Mrđana Bajića. Spomenik 2018. nije podignut. U maju prošle godine Vesić je rekao „da će spomenik Zoranu Đinđiću biti postavljen u Beogradu iduće godine“, podsetivši pri tome još i na „Vučićeve zasluge“.

Kao što vidimo, ta „iduća“, tj. ova 2023. ističe, a od spomenika ni traga ni glasa. No, nije to ni prvo ni poslednje obećanje koje je Vučić pogazio. Umesto toga, Vučić se, ušavši u koaliciju, upravo u Beogradu, a Vojislavom Šešeljem, vratio na „fabričko podešavanje“, tj. na „šešeljizam“ kao svoju prvu (a prva ljubav zaborava nema) i osnovnu ideologiju. Drugim rečima, na govor mržnje i nasilja.

Bavanište, banatsko selo svega pedesetak kilometara od Beograda, postalo je paradigma današnje Srbije. Srbije – okupirane zemlje. A Jovan Jovanov je paradigma svakog građanina Srbije koji se usudi da izrazi svoj stav, a kamoli da se pobuni. Dakle, on može da dođe gde god se vi nalazili i da demonstrira svoju silu, recimo tako što će da vam okupira kuću. „On“, to je razume se Vučić, jer oni koji su tamo bili i koji su tu okupaciju faktički izveli samo su njegovo slepo oružje ili oruđe, da i mi upotrebimo tu vojnu distinkciju koju Vučić tako rado i često (pošto svako malo o tome govori) koristi. Kad može to u po bela dana i pred televizijskim kamerama, šta može kad niko ne vidi. Policije nema, suda nema, države nema.

Gde je Šešelj, tu su i Hrvati. Tačnije, mržnja prema Hrvatima. Pa je u skladu s tim neki stručnjak za predizborni politički marketing valjda i smislio ovu najnoviju špijunsku aferu. Samo je malo omanuo. Recimo, kad je o novinarima reč, razumno je pretpostaviti da taj hrvatski špijun nije komunicirao sa onima iz, kako ih vlast zove, „američkih medija“. Mislim, šta ima bilo ko da vrbuje američke plaćenike. Iz toga proizlazi da su „obrađivani“ članovi (pro)vučićevskih redakcija. Slična logika važi i za političare. Zato se valjda imena tih izroda i drže u tajnosti.

Javnost je ono što je spaslo Jovana Jovanova. Jer, kada je Vučić video da ta okupacija u Bavaništu ne nailazi na dobar odjek i da će to narod više naljutiti nego uplašiti, odustao je. Ipak, bilo je dovoljno vremena da se vidi šta oni sve mogu i na šta su sve spremni.

Ako ustreba. Zasad još uvek češće koriste „suptilnije metode“. Prate društvene mreže, šta ko „postuje“, „šeruje“, „lajkuje“. Ovoj vrsti nadzora posebno su podvrgnuti privatnici širom Srbije. Kada primete da je neko iz neke firme negde izrazio nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, Vučićem naročito, odmah u tu firmu šalju inspekciju. I to ne jednu nego više njih, tako da se prosto sudaraju na vratima, i ne jednom nego po nekoliko puta, tako da to maltretiranje traje mesecima. Hoće da vam upropaste posao, da vas dovedu do prosjačkog štapa, da vas svedu na „topovsko meso“ za svoje autobuske brigade.

U državnoj upravi, po lokalnim samoupravama i javnim preduzećima sede desetine hiljada ljudi (dobar deo po ugovoru na određeno vreme, tako da se i njima trese stolica) čiji je jedini zadatak da uhode ostale zaposlene, odnosno da prate i kontrolišu zbivanja na društvenim mrežama. I, naravno, da o tome obaveštavaju „nadležne“, te da, kad se to od njih zatraži, sprovode kaznene ekspedicije.

Odnedavno je, međutim, tj. uoči ovih izbora, u državnom sektoru, klasičnom arsenalu pretnji otpuštanjem, degradacijom, premeštanjem na drugo radno mesto (daleko od mesta stanovanja) i slično, pridodat još jedan vid represije. Podržite svog rukovodioca. Tako se zove. Beogradskim komunalnim preduzećima – a ako to važi za glavni grad, verovatno važi i za celu Srbiju – kruže papiri sa zaglavljem na kojem piše: „Podržite svog rukovodioca“. U njima direktori, načelnici, šefovi, dakle pretpostavljeni, traže od svojih potčinjenih, tj. zaposlenih, da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da time što će glasati za Vučića oni, navodno, ne izražavaju lojalnost i podršku Vučiću nego svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog. A taj „nadređeni“ je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo.

Kada je pak reč o opoziciji, pada mi na pamet onaj vic u kojem žena grdi muža. „Ti si toliko nesposoban“, kaže dakle supruga supružniku, „da kada bi bilo prvenstvo sveta u nesposobnosti, ti bi bio drugi“.

„Zašto drugi“, pita ovaj.

„Pa zato što nisi sposoban da budeš prvi“.

Dakle, možda aktuelna opozicija i nije sposobna da učini neko veliko dobro, ali svakako nije sposobna ni da učini tako veliko zlo kao ova vladajuća Vučićeva kamarila. A to nije malo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2023.

Odavde do večnosti

PEŠČANIK,
Jedino „svetska država“ (koja po prirodi stvari neće moći da bude država u klasičnom smislu) može da obezbedi suverenitet svakog pojedinca, odnosno maksimum sloboda i prava za građanke i građane tog sveta, tj. za „svetsko građanstvo“

Aleksandar Vučić je, javljaju ovih dana Vučićevi mediji, „ukazao na zastrašujuću izjavu“ nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa da „Nemačka mora da se sprema za nove ratove“. „S kim? Kako? Gde?“ – pitao je navodno uplašeni Vučić. Bilo je to u ponedeljak, 30. oktobra.

Samo dan ranije, 29. oktobra, na jednoj drugoj (a opet njegovoj) televiziji Vučić je, hvaleći se, rekao sledeće. „Mi smo po glavi stanovnika obezbedili po dva kilograma soli za svakoga. Šećera još više. I to držimo u rezervi. Šta god da se desi u svetu. Kao što smo obezbedili vojne rezerve, municije imamo dovoljno. I sada je navala. Kao red za voz „Soko” kada dolaze na proteste u Beograd, tako je sada navala na naše oruđe i municiju ispred moje kancelarije. Pa ne može tako, moramo o sebi da brinemo prvo. Možete da kupite, ali koliko mi hoćemo“. Baš umirujuće, zar ne.

Ali nije to ništa. Desetak dana ranije, u sredu 18. oktobra, javljajući se iz Pekinga s velikog skupa posvećenog miru i saradnji u svetu zvanog „Pojas i put“, Vučić je opet delovao poput sedativa:

„Postoji ‘glad’ za proizvodima naše namenske, dnevno do milion granata 155 mm, raketa, pa čak i minobacačkih mina. Sve bismo mogli da prodamo kome god hoćemo u svetu, ali mi nemamo te kapacitete… Svi hrle, podižu uloge do krajnjeg nivoa, odakle više nema povratka… Još jedno žarište, u Gazi, nas vodi u šire, regionalne, svetske sukobe“.

Konačno, pre nekoliko meseci, 17. marta, Vučić je izjavio da „nismo daleko od izbijanja trećeg svetskog rata“ i da je njegov „cilj da se izbegnu tuđi sukobi i ratovi i sačuva Srbija.“ Kako je mislio da to izvede, nije objasnio.

Dakle, da su ove godine samo slušali Vučića – da njegovo neprekidno hvalisanje nabavkama novog naoružanja i jačanjem srpske vojne sile u prethodnom razdoblju ne pominjemo – Nemci bi svog ministra odbrane mogli da pitaju: „Šta čekaš, čoveče, vidiš li šta radi Srbija“?

Na stranu Vučićevo licemerje, zbilja se čini da svet od Kubanske krize pre 60 godina nije bio bliže globalnom sukobu. Doduše, njegova verovatnoća je još uvek mnogo manja nego što je tada bila, ali svet koji je (za „svoje standarde“) dugo uživao u blagodetima (kakvog-takvog) mira, ima razloga za zabrinutost.

Ako u ovom zlu ima i nečeg dobrog, onda je ono u tome što se sada vrlo jasno vide uzroci „eskalacije nasilja“ kojoj poslednjih nedelja prisustvujemo, a za koju ne možemo reći da je dostigla vrhunac. Verska zaslepljenost i nacionalna zatucanost – i unakrsno: verska zatucanost i nacionalna zaslepljenost – doveli su svet na ivicu kolapsa.

I svet se ponovo, u najizoštrenijem vidu, suočio s večnim pitanjem: kako doći do večnog mira, a da to ne bude večni (s)pokoj?

Nemački ministar odbrane samo na drugi način kaže ono što je odavno poznato, tj. bar otkako je Putinova Rusija napala Ukrajinu – napadnuta je Evropska unija. Ne, naravno, njene granice nego njena ideja. Evropska unija kao mirovni projekat. Ne samo evropski nego svetski mirovni projekat. Projekat koji je mogao da deluje – i delovao je – kao primer, pokazna vežba kako do juče zaraćene nacije, takoreći arhineprijatelji, mogu da žive u miru. I da uživaju u napretku. I da im ne trebaju (politički) lideri.

To ćete danas često čuti u Srbiji – kako Evropska unija i evropske zemlje nemaju lidere. Nemaju jer im – ne trebaju. Tamo gde ima demokratije – i gde funkcionišu institucije – nema lidera.

Ko su danas u svetu ti navodni lideri? Putin i Si Đinping, Erdogan… Sve diktatori i autokrate. Od čijih glasova ničiji drugi ne može da se čuje.

Upravo se ovih dana vidi značaj evropske ideje. To jest, ideje ujedinjene Evrope. U čijem korenu leži liberalna, prosvetiteljska, racionalistička filozofija. Još konkretnije – jedan od najistaknutijih, ako ne i najistaknutiji predstavnik te filozofije Imanuel Kant. I njegova ideja „večnog mira“ i „svetskog građanskog društva“. U izvesnom smislu – „svetske (kon/federalne) države“. Čije se članice odriču (dela) suverenosti da bi obezbedile ono što je preduslov ne samo razvoja nego i života uopšte – bezbednost. Drugim rečima – da bi isključile mogućnost međusobnih ratova. Što, opet, pre svega ide u korist malih i slabijih nacija. Da to nije utopija, da je to zaista moguće, upravo je pokazala Evropa koja je, stvarajući Evropsku uniju, to za sebe obezbedila. I koja je „pretila“ da postane nukleus nekog sličnog projekta/poduhvata na planetarnom nivou.

U poslednje vreme se govori o (potencijalnom) savezu Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje. U stvari, taj savez već u izvesnom smislu postoji. Dovoljno je videti karakter tih država, stepen sloboda i status ljudskih prava u njima, pa znati šta se od njihovog umrežavanja može očekivati. To zbilja deluje zastrašujuće.

Što nas dovodi do sledećeg zaključka: globalizacija je jedini put ka globalnom miru. Ma koliko je osporavali razni tzv. suverenisti i ostali antiglobalisti – kao što, uostalom, osporavaju i Evropsku uniju – jedino „svetska država“ (koja po prirodi stvari neće moći da bude država u klasičnom smislu) može da obezbedi suverenitet svakog pojedinca, odnosno maksimum sloboda i prava za građanke i građane tog sveta, tj. za „svetsko građanstvo“, što bi rekao onaj veliki Nemac. Ne Pistorijus nego Kant, razume se

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 2. novembar 2023.

Opozicija = izdaja

PEŠČANIK, , ,
Mora da je ministar Mali očajan što ne može da prepiše iranski recept, pa da izdajnike, ako ne baš lično, onda uz pomoć nekog podobnog sudije pošalje u zatvor

Ministar u Vladi Srbije Siniša Mali optužio je opoziciju za izdaju. Najpre je rekao da bi opozicione „koalicije izdale nacionalne interese“, dok je „u SNS politika takva da nikada nećemo izdati nacionalnu politiku“, a zatim da opozicioni političari „prodaju nacionalne interese svoje zemlje zarad lične koristi“. „Mi to nikada nismo radili i nećemo“, rekao je Mali na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom.

U studiju su pored njega bila i dva visoka intelektualca, doktori nauka – ne, recimo, iz mašinstva ili građevinarstva nego iz tzv. humanističkih nauka – ali nijedan od njih nije reagovao. Makar da su ministra pitali ima li za to neke dokaze, pošto nijedan nije naveo. Da li zato što je i Siniša Mali doktor nauka, mada ražalovani, pa nisu hteli da oponiraju kolegi ili su bili srećni što još po njih nije došao – nije poznato, a nije ni važno.

Prisutna novinarka takođe nije reagovala, ali to se od nje nije ni očekivalo. I ona je valjda računala da je optužba za izdaju sasvim normalna stvar, takoreći deo nacionalnog folklora.

Istog dana (nedelja, 22. oktobar) stigla je vest da su u Iranu dve novinarke zbog izdaje nacionalnih interesa osuđene na višegodišnje kazne zatvora. Nilofar Hamedi (31) je osuđena na sedam godina zato što je fotografisala roditelje Mahse Amini (devojke koja je umrla nakon prebijanja od iranske moralne policije, zbog čega su u Teheranu izbile velike demonstracije) u zagrljaju u bolnici dok je njihova ćerka bila u komi. Elahah Mohamadi (36) osuđena je na šest godina zatvora zato što je pisala o sahrani Mahse Amini u njenom rodnom gradu Sakezu.

Mora da je ministar Mali očajan što ne može da prepiše iranski recept, pa da izdajnike, ako ne baš lično, onda uz pomoć nekog podobnog sudije pošalje u zatvor. Stiče se utisak da se ni ostali u studiju tome ne bi naročito suprotstavljali.

Vladimir Gligorov kaže kako „u demokratijama nema izdajnika“. Naime, to je sistem „koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su. Usled toga nema ni nepatriotskih politika“. A na građanima, tj. biračima je da ocenjuju da li su pojedine politike u skladu s njihovim interesima i da im, na osnovu toga, daju ili uskrate glas – objašnjava Gligorov.

Srećom, Srbija je (još) u Evropi, pa nešto poput onoga u Iranu još uvek nije moguće. Mada, u stvari, začeci „moralne policije“ u vidu raznih desničarskih grupa već postoje. A postoje i parapolicijske snage, poput Belivukovih mafijaša ili Nedićevih batinaša.

Ko zna, sudeći po izjavi Aleksandra Vučića da su „Azija i Afrika naša budućnost“, možda taj dan i nije tako daleko kako nam se sada čini. Uostalom, u Rusiji, s kojom imamo „bratske odnose“, opozicije praktično i nema, a u Kini, s kojom nas veže „čelično prijateljstvo“, ni teorijski nema opozicije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. oktobar 2023.

Srpske azijsko-afričke perspektive

PEŠČANIK, , ,
Toliko smo napredovali pod Vučićevim naprednjacima da Srbija više neće biti ruska gubernija nego će ubuduće biti kineska provincija

Zalažemo se za mir, ali ćemo proizvoditi još više oružja, idemo u Evropsku uniju, ali je budućnost Srbije u Aziji i Africi. To su, u suštini, glavne poruke koje je iz Pekinga, gde je učestvovao na trećem Forumu za međunarodnu saradnju „Pojas i put“, uputio gospodin Aleksandar Vučić.

Ako neko ne veruje, evo i „originala“: „Srbija mora da osnažuje namensku industriju…postoji ‘glad’ za proizvodima naše namenske, dnevno do milion granata 155 mm, raketa, pa čak i minobacačkih mina. Sve bismo mogli da prodamo kome god hoćemo u svetu, ali mi nemamo te kapacitete… Naša sadašnjost je da pokušamo da sačuvamo mir u svetu opšte histerije“. I druga: „Azija i Afrika su naša budućnost, uz razume se dalji nastavak evropskog puta.“

Čega tu ima više – cinizma, hipokrizije, šizofrenije ili nečeg šestog teško je reći, ali nije ni bitno.

Naravno, nije sporno da Srbija treba da ide za svojim interesima. U tom smislu, svako tržište je dobrodošlo pa i ono u zemljama Azije i Afrike. Ali, to je jedno, a nešto sasvim drugo u tom svetu videti najveću perspektivu i glavnog pokretača budućeg razvoja. Zašto? Zato što je Srbija u Evropi, ne toliko čak geografski koliko ekonomski. Odavno je tesnim vezama uključena u evropsku ekonomiju, tu su glavni kupci njenih industrijskih proizvoda, ali i poljoprivrednih, jer Evropa zbog sve strožih ekoloških pravila sužava svoj agrarni potencijal i suzbija proizvodnju. To nam je tržište i bliže i poznatije, i platežno je sposobnije. Otud – nimalo ne potcenjujući Afriku i Aziju – i mnogo perspektivnije. Ali Vučić voli da se igra Tita i nesvrstavanja – i već najavljuje za iduću godinu veliku turneju po Africi, samo još da nabavi nekog „Galeba“ i prigodnog književnika ili podobnog kulturnog radnika – zaboravljajući da je to bilo u potpuno drugačijim, kako međunarodnim tako i domaćim, okolnostima.

U stvari, čini se da je i ta igra sa nesvrstanošću (uzgred, najviše je zagovaraju oni koji Josipa Broza nazivaju srbomrscem a Jugoslaviju tamnicom srpskog naroda) zbilja samo igra, zabava za javnost, a da se Srbija zapravo sve više svrstava, te da Vučić gubi svaku sličnost sa Titom – koju nikad nije ni imao – već da svojim „čeličnim prijateljstvom“ sa Đinpingom poprima sve više sličnosti sa Enverom Hodžom i njegovim savezništvom sa Mao Cedungom.

Jer, nije rezultat ove posete Kini pre svega u kvantitetu, izraženom u 18 potpisanih sporazuma, niti u navodno ugovorenim građevinskim projektima vrednim četiri milijarde evra (dok se ne potpišu ugovori o finansiranju sa kineskim bankama to je sve „na vrbi svirala“; tako je sa Kinezima „ugovorena“ izgradnja beogradskog metroa „teškog“ šest milijardi evra ali je do sada ministar finansija Siniša Mali svoj potpis stavio samo na jedan posao, izgradnju depoa, vredan 200 miliona evra), nego u kvalitetu, odnosno u „strateškom“ i „istorijskom“ karakteru tih sporazuma. Naime, kako je sam Vučić naglasio, iako je sa Kinom postignut „rekordan broj saglasnosti, važnija je suština i strateški karakter dobrog dela tih sporazuma… Ne volim da koristim taj izraz“, rekao je Vučić, „ali verujem da ono što smo postigli u Narodnoj Republici Kini ima svoj istorijski značaj i karakter i da će se to videti u godinama i decenijama pred nama“. Decenijama još, dakle, on misli da vlada.

Pored Sporazuma o slobodnoj trgovini, koji je isturen u prvi plan, kao strateški su još označeni Memorandum o razmeni i saradnji u oblasti ekonomske razvojne politike, Memorandum o zajedničkom unapređenju industrijske i investicione saradnje te Srednjoročni akcioni plan o zajedničkoj izgradnji inicijative „Pojas i put“ između Vlade NR Kine i Vlade Srbije, ali bi se njima mogao pridodati i (nekako zatureni) Memorandum o saradnji u oblasti smanjenja rizika od katastrofa i upravljanja u vanrednim situacijama kojeg je potpisao ministar policije Bratislav Gašić. Svi ti dokumenti mogu da nekome zazvuče i prilično šuplje, ili neobavezujuće, možda se našoj delegaciji tako i činilo, ali je malo verovatno da to tako vide i Kinezi i da bi tek tako na jednu Srbiju trošili toliko vremena.

Sporazumi o slobodnoj trgovini su načelno OK. Ali, slobodna trgovina između dve zemlje, kao što je to slučaj sa Kinom i Srbijom – da zanemarimo razlike u veličini i ekonomskoj snazi – jedne u kojoj privreda uživa veliku pomoć države i praktično je (i kad formalno nije) u državnom vlasništvu, i druge u kojoj te pomoći nema, zapravo je sasvim neravnopravna borba, u suprotnosti sa elementarnim postulatima slobodne konkurencije koja podrazumeva jednak položaj tržišnih takmaca.

Šut s rogatim ne može, davno je rekao naš narod. Ova vlast, koja se inače stalno poziva na narod, ovu „prostu i jednostavnu“ činjenicu potpuno zanemaruje.

Možda će proizvođači jabuke, koji su u javnosti, pomalo i neobjašnjivo, uzimani kao „paradigmatičan“ primer, od ovog sporazuma zaista imati koristi. I neka imaju. Ali, otkako je krenuo izvoz junetine u Kinu srpsko stočarstvo sve više propada. Ruku na srce, nije da je to baš uzrok, ali lepo pokazuje da izvoz u inostranstvo ne može da ozdravi ono što je kod kuće trulo. A pokazuje još nešto: da će taj izvoz biti centralizovan, tj. „organizovan“ preko jedne (ili dve) firme pod kontrolom Srpske napredne stranke – kao što je sa mesom slučaj – koje će, kako se to kaže, „skidati kajmak“.

Nije nikakva paranoja nego oprez zasnovan na sirovoj (i surovoj) realnosti ako se pomisli da će (i) ovaj aranžman, ako ne baš smišljen da bi se esenesovskim kadrovima uglavili novi poslovi a SNS-u novi izvori prihoda, tome uglavnom poslužiti.

Mustra je stara – vidimo kako se državni sektor, recimo Telekom, odnosno državni projekti, kao što je, na primer, izgradnja puteva, koriste za presipanje državnog, tj. novca građana Srbije, u privatne džepove raznih Milovanovića, Radojičića, Bošnjaka… u krajnjoj liniji, Vučića.

Kao pokušaj da se sve to zabašuri treba razumeti i izjavu Tomislava Momirovića, ministra trgovine, da je „potpisivanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine, srpska privreda osvojila najveće tržište na svetu koje broji 1,4 milijarde stanovnika“.

Jedan privrednik, makar bio i bivši, morao bi da zna šta stvarno znači osvojiti jedno tržište. To jest, da čak i ako država na neki način „otvori vrata“ – što bi ovaj Sporazum o slobodnoj trgovini mogao da bude – da bi ste kroz ta vrata prošli i na tržište stvarno ušli, a kamoli ga „osvojili“, potrebno je mnogo „krvi, znoja i suza“. Dakle, srpska privreda još ništa nije osvojila i, šta god to bude, tek treba da osvoji, ali joj ministar Momirović hoće malo da podiđe pa joj pripisuje i ono što, fakat, nije postigla.

U stvari, sigurno Momirović to dobro zna ali se izgleda vešto uklopio u vladajuću – naročito među onima koji vladaju – udvoričku retoriku. Jedino nije izvesno da li to radi zabadava, tj. bez nekih koristi za sebe i svoje (o)bližnje ili uz kolateralnu korist. A da veruje u to što govori, u to ni on sam ne veruje.

Generalno govoreći, nije tačno da bez kineskih para ne bi bilo razvoja, auto-puteva i brzih pruga, da ne bismo imali čime da hranimo decu itd., kao što nastoje da prikažu srpski zvaničnici i njima bliski mediji. Naprotiv, milijarde evra kredita, znatno jeftinijih od kineskih, koje su nam odobrile razne međunarodne banke – za infrastrukturne objekte, ekologiju, energetsku efikasnost, reformu zdravstva – Srbija nije iskoristila. Isto važi i za stotine miliona evra donacija za razvoj poljoprivrede iz evropskih fondova. Zašto? Pa, zato što taj novac podrazumeva transparentnost, ne dozvoljava naduvanje cena, ne podnosi mito i korupciju. A to ne odgovara aktuelnim vlastima. Zato su se i okrenule kineskim (arapskim i sličnim) partnerima koji to ne samo da tolerišu nego i podstiču. Druga strana te medalje jeste ono što se zove zarobljena privreda i, kao posledica, vrlo niska domaća privatna ulaganja. Zbog toga je ekonomski razvoj poslednjih desetak godina bio znatno manji od realno mogućeg i zbog toga je izgubljeno mnogo više novca (o nematerijalnom bogatstvu da ne govorimo) nego što su nam doneli kineski krediti i kineske investicije.

Sve u svemu, toliko smo znači napredovali pod Vučićevim naprednjacima: Srbija više neće da bude ruska gubernija nego će ubuduće da bude kineska provincija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. oktobar 2023.

Lanci, trgovinski i ostali

PEŠČANIK, , ,
I tako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija

Juče je (u sredu, 20. septembra) ministar finansija Siniša Mali posetio, kako je sam rekao, jedan „market na Dorćolu“, kupio 16 artikala i uštedeo hiljadu dinara – javile su novine. Ako ministar finansija nema pametnija posla nego da u radno vreme nabavlja provijant onda je on, ma kolika mu plata bila, skupo plaćen. Da ne govorimo o tome da trgovina, cene, marže itsl. nisu u njegovoj nadležnosti, pa nije jasno što se on u to uopšte meša. Ali, ministri Vlade Srbije više su na televiziji nego u svojim kabinetima.

To je, međutim, čak i najmanje važno. Afera „parizer“, tj. akcija „Bolja cena – cena za narod“ zapravo je samo još jedna podvala, budući da će „narod“ tu „bolju cenu“ papreno platiti. U stvari, već je plaća, pošto vlast ovim potezom zapravo gasi požar koji je sama izazvala i raspirivala. Mada će od toga biti koristi koliko i kad se šumski požar gasi kantama umesto kanaderima.

Sećate li se kako se Vučić hvalio da nijedna zemlja u Evropi nije toliko novca kao Srbija podelila svojim građanima tokom krize prethodnih nekoliko godina? Onda je vreme i da se setite one, od upotrebe već izlizane (ali i dalje tačne) izreke da u ekonomiji „nema besplatnog ručka“. Niko nije sporio da je obaveza države da deluje „kontraciklično“, tj. da stimulisanjem potrošnje pomogne stanovništvu i preduzećima u teškim vremenima, ali je upozoravano da će prevelika i neselektivna pomoć imati kontraefekte. To se i dogodilo. „Upumpavanje“ gotovo hiljadu milijardi dinara (tj. više od osam milijardi evra) u sistem dovelo je (uz druge, spoljašnje uzroke manjeg značaja) do velikog rasta cena. Zato je danas (zaključno sa 30. avgustom) inflacija u Srbiji dvostruko veća nego u Evropskoj uniji (11,5 prema 5-6 odsto). I zato je danas tzv. referentna kamatna stopa centralne banke Srbije za dve trećine veća (6,5 naspram četiri odsto) nego evropske centralne banke. Jučerašnje rasipništvo vlasti narod danas plaća smanjenom kupovnom moći i nižim privrednim rastom.

Uzgred, kad je već ta akcija tako dobra i korisna, zašto se ne proširi na sve proizvode. Pa naravno, zato što bi to bukvalno razorilo privredni sistem i vrlo brzo bi se videlo koliko je štetno. Ovako, „u malim dozama“ to se ne vidi tako jasno. To jest, vidi se neposredna korist, ali se ne vidi dugoročna šteta. Kao i uvek kada se dodeljuju neke povlastice, privilegije i subvencije, u prvi plan izbijaju dobitnici. Oni kojima je uzeto da bi drugima bilo dato, kao i oni koji će u budućnosti biti lišeni nekih dobara jer su ih potrošile prošle, tj. današnje generacije, ostaju izvan vidokuruga i vlasti i javnosti.

Nešto slično, nije zgoreg podsetiti, već smo imali pre jedno pola veka, kada se privredni život uređivao samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima. Bila je to ona zloglasna „dogovorna ekonomija“. Znamo kako se to završilo.

Nisu ovih dana ograničene samo cene robe nego i cena novca. Narodna banka je ograničila, za narednih 15 meseci, od 1. oktobra, kamatne stope na stambene kredite na 4,08 odsto (ova mera ima više modaliteta, ali da sada u to ne ulazimo).

Banke ćute. To jest, ne bune se javno, ali u sebi jako gunđaju. I nema sumnje da se to neće povoljno odraziti na ugled, čitaj rejting, Srbije u poslovnom svetu.

Nije ovde reč samo o bankama. Nepoštovanje ugovora predstavlja narušavanje temelja pravne države. To dalje znači narušavanje stabilnosti ekonomskog sistema. A i jedno i drugo dovodi do utiska da je Srbija zemlja povećanog rizika za ulaganje i, uopšte, poslovanje. Zbog čega rastu kamatne stope po kojima će Srbija moći da se zadužuje na međunarodnom tržištu. Isto važi i za poslovne banke. Što znači da će biti skuplji krediti na domaćem tržištu. Veći troškovi – manje (domaćih privatnih – za razvoj jedne zamlje najvažnijih) investicija. Manje investicija – manji privredni rast, manje novih radnih mesta, manji standard stanovništva. I manje ljudi platežno sposobnih da uzmu stambeni kredit. I eto kako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija.

Kada je reč o bankarskim i trgovinskim lancima (bankarske filijale su u suštini „marketi“) to što se ne bune – ako se ne bune – može da izazove sumnju da je država njima nešto zauzvrat obećala. Recimo, trgovcima da će (i dalje) suzbijati konkurenciju, tj. da neće puštati (lako ni brzo) nove kompanije na tržište, a što manja konkrencija, to veća cena, jasno je već odavno svima. Što se tiče banaka – gde je konkurencija poslednjih godina prilično smanjena – država može lako, prodajući obveznice na tržištu, kroz visoku kamatnu stopu da im nadoknadi (pa i više od toga) izgubljenu zaradu na stambenim kreditima.

Ovo su samo najnoviji primeri koji pokazuju da je privreda u Srbiji izložena sve većem administriranju i sve većoj samovolji vlasti. A tamo gde je zarobljena privreda, zarobljeni su i društvo i država.

PS.
Neke opozicione partije u poslednje vreme (mada tvrde da ih zagovaraju već dve godine) izlaze sa idejama da se napravi analiza „strukture cene“ za 100 najprodavanijih proizvoda u trgovinskim lancima, pa da se vidi „koliko tu zarađuje proizvođač, koliko posrednik, a koliko trgovac“. Jeste da to deluje organizovanije i uređenije od ovog prilično proizvoljnog biranja proizvoda koji će morati da pojeftine, ali bi efekti bili jednako pogubni, ako ne i veći.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. septembar 2023.

Kako je parizer pojeo Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Sav taj novac koji Vučić udeljuje zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio

Kineska poslovica kaže: „Što siromašniji narod, to veće pagode“. U slučaju Srbije to znači – fudbalski stadioni. Uostalom, Srbija je ipak u Evropi, te su nam bliži rimski imperatori koji su diljem svog carstva podizali arene i koloseume. „Hleba i igara“ – važi i danas kao i pre dve hiljade godina.

Nije, dakle, teško dokučiti zašto se Vučić odlučio da gradi fudbalske stadione, a ne hale za košarku (odbojku, rukomet, atletiku) iako u ovim sportovima imamo mnogo više uspeha nego u nogometu. Pored toga, dvorane uopšte nisu tako grandiozne, ne bodu oči na svakom koraku, a nisu ni tako skupe, pa prilikom njihove izgradnje ne može mnogo ni da se ukrade.

Kad smo već kod sporta, davno je neko primetio, mislim da je stranac, da u Srbiji svi igraju fudbal, a pobeđuju u košarci. A kad se pobedi, onda mora i da se proslavi, zar ne.

Razumljiva je želja ljudi da odaju priznanje svojim sugrađanima koji postignu (veliki) uspeh na međunarodnoj sportskoj sceni. Razumljiva je i radost sportista što ih dočekuje hiljade ljudi. Pri tome, teško da i njima nije jasno da vlast želi da se ogrebe o njihov uspeh i njihovu popularnost, ali isto je tako teško zamisliti da mogu da odbiju poziv na prijem kod predsednika. (Mada 2002, kada su predvođeni istim ovim Pešićem osvojili svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, posle prijema kod Koštunice nisu otišli na prijem kod Đinđića; Pešić je otišao.) Po onome što se moglo videti na prijemu kod Vučića, bili su prilično uzdržani. Možda je i to nagnalo predsednika da na kraju ponovo uzme reč i objavi da će nagrada za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. iznositi 200.000 evra. Nije izdržao da još malo ne promoviše sebe.

Mora biti da se Vučić sa više obzira odnosi prema kućnom budžetu nego prema ovom državnom. Naravno da Aleksandar Vučić nema nikakvih prava ni zakonskih ovlašćenja da tako svojevoljno, mimo svake procedure i bez pitanja nadležnih organa daje takva obećanja i deli milione evra.

Sam Vučić je rekao da će „Srbija biti peta u svetu po visini premija za osvojeno zlato na Olimpijskim igrama”. Nije izvesno da će zaista biti tako (kao što je nepouzdano i sve što Vučić inače govori), ali je nesumnjivo da je ta suma gotovo šest puta veća od nagrade za prvo mesto na Olimpijadi u Londonu (35.000 evra) 2012. godine.

Po čemu je to, ekonomski gledano, Srbija peta u svetu ili, sa druge strane, koji su to ekonomski parametri Srbije u poslednjih 10-12 godina poboljšani 5-6 puta? Nema ničeg takvog. Sasvim obratno, ako je po nečemu među prvih pet u Evropi, onda je to po siromaštvu. U času kada se kao pijani milioner razbacuje basnoslovnim svotama, srpska ekonomija gotovo da je na staklenim nogama. Rast cena je među najvišim u Evropi, dok je rast privrede među najnižim u Evropi. Da bi prikrila loše stanje, vlast sve češće pribegava administrativnom nasilju nad ekonomskim subjektima: određuje cene hrane, raznih proizvoda široke potrošnje, energenata, bankarskih usluga, kredita. Sa druge strane, vlast sve češće pribegava direktnoj podeli novca svim kategorijama stanovništva, što bi se reklo, „od kolevke, pa do groba“: deci, omladini, majkama, seljacima, penzionerima. Zašto? Zato što ljudi od svojih regularnih primanja ne mogu normalno da žive.

Naravno, sav taj novac koji Vučić udeljuje građankama i građanima zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo, kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio.

Da li bi neko, s obzirom na sve rečeno postavlja se pitanje, iz nekog sportskog foruma, recimo predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković, trebalo da došapne Aleksandru Vučiću da nije u redu da sportisti pored zlatne olimpijske medalje (što im je, takoreći po definiciji, i najveća satisfakcija) dobijaju još 200.000 evra, dok se istovremeno narodu obezbeđuje parizer od 200 dinara.

Inače, kad (najzad) dođosmo do parizera, čini se da je Vučić – ma koliko bio poznat kao kralj političkog marketinga – u ovom slučaju omanuo. Naprosto, parizer mu je ukrao šou. Neko bi pomislio da su proizvođači parizera debelo platili za ovu kampanju. Ja u to ne verujem. Ali, kakogod, Vučić je potisnut u drugi plan, a u prvi plan je – možda i protiv svoje volje – izbio parizer.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. septembar 2023.

BRIKS u Srbiji

PEŠČANIK, , , , , , ,
Danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile

Prošlonedeljni, 15. po redu samit BRIKS-a (22-24. avgust, Johanesburg, Južnoafrička Republika) iskorišćen je u beogradskim režimskim medijima za još jednu kampanju u korist ove organizacije, sa sve zalaganjem da i Srbija postane njen član. Kampanja, doduše, nije bila tako agresivna kao što oni inače umeju, ali za to postoje određeni razlozi. Najpre, pojedine opozicione, uglavnom desničarske, partije (Dveri, Novi DSS itd.) to već odavno traže (kao uostalom i pristupanje ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji – EAEU), tako da Vučić najverovatnije ne želi da ispadne da kopira tuđu, tj. politiku svojih protivnika.

Drugo, i važnije, sa njenim nosećim stubovima, Rusijom i Kinom, Srbija ima bolje odnose i od preostalih osnivača i od novoprimljenih članova tako da joj formalno članstvo i ne treba.


Politička suština

Ako je i zamišljen kao čisto ekonomska organizacija –mada je teško i zamisliti da Putinova Rusija bilo čemu pristupa na takav način; važi to i za Đinpingovu Kinu – danas je jasno da to više nije tako i da su krajnji ciljevi BRIKS-a političke prirode. Oni možda samo nisu tako vidljivi, jer su sadašnje aktivnosti još uvek prvenstveno usmerene na stvaranje široke i snažne ekonomske baze koja na kraju uvek presudi i u političkim sporovima.

Aktuelna svetska situacija – s jedne strane sukob Rusije i Evrope povodom Putinove agresije na Ukrajinu, a sa druge, mada trenutno ne oružani ali potencijalno opasniji, sukob Kine i SAD povodom Đinpingovih aspiracija prema Tajvanu – ukazuje na sve veću konfrontaciju između Istoka i Zapada. Tome u prilog govori i nastup kineskog predsednika na samitu BRIKS-a koji su pojedini posmatrači ocenili kao „najotvorenije i najeksplicitnije nastojanje” da se BRIKS okrene protiv Zapada. Lako je uočljivo da Kina pre svega pokušava da BRIKS iskoristi kao platformu (uzgred, to pravno i nije organizacija nego „platforma za saradnju”) koja će okupiti što veći broj zemalja da bi je to učinilo jačom u trenutku kada proceni da je spremna za konačni obračun.

Nema, dakle, ovde ni govora o stvaranju nekakvog „multipolarnog” sveta, kako se inače pojava BRIKS-a ne retko tumači, već se radi o pokušaju da se svet ponovo podeli na dva bloka. Pri čemu Kina računa da je izvukla određene pouke iz onog blokovskog sukoba od pre pola veka, tj. iz poraza Sovjetskog Saveza koji je krahirao pre svega zato što (ni uz pomoć istočnoevropskih zemalja pod svojom kontrolom) nije mogao da izdrži ekonomsku trku sa Zapadom. Zato Kina sada nastoji da ojača ekonomski uticaj po celom svetu i tako (makar indirektno) poveća broj svojih a smanji broj saveznika Amerike koju nesumnjivo vidi kao glavnog protivnika i u ekonomskom i u vojnom smislu.

Kada se govori o sukobu Zapada i Istoka, onda se naravno ne misli na geografske strane sveta nego na političke. Reč je pre svega o pokušaju neslobodnih i nedemokratskih režima Kine i Rusije da zaustave širenje  slobode i demokratije u svetu.

Ekonomski razvoj, tj. kada ljudi reše svoje egzistencijalne probleme – kao što je Kina, dopuštajući kapitalizam u ekonomiji,  rešila problem gladi i podigla standard svog stanovništva – kod njih se javi potreba da zadovolje svoju „duhovnu glad”. A za to su neophodne kulturne slobode – misli, govora, okupljanja, organizovanja…

To je ono što diktatori poput Đinpinga ne žele da dozvole. Ali Đinping ne želi ni da mu demokratija zakuca na vrata kao što se desilo Putinu sa Ukrajinom, tj. njenom željom da uđe u Evropsku uniju. Zato pokušava da posredstvom ekonomskih mehanizama što veći deo sveta stavi pod svoju kontrolu, odnosno da onemogući ili zaustavi njegovu demokratizaciju.

Srbija je dobar primer za to. Na jedan ili drugi način, Kina je milijarde evra uložila u Vučića i njegov autokratski režim. Nema sumnje da će isti recept primeniti i na svaku drugu zemlju, bila ona članica BRIKS-a ili ne bila.


Iskustvo Nesvrstanih

Da Kina uči iz tuđeg iskustva govori i politika proširenja BRIKS-a. Ona želi da izbegne da se, kao što je do toga došlo početkom šezdesetih godina 20. veka, između dva bloka pojavi neka nova grupa neutralnih zemalja. Zato je pored Indije, koja je već unutra, pokušala da u BRIKS ubaci i druga dva osnivača Pokreta nesvrstanih – Egipat i Indoneziju. Indonezija je u poslednji čas otpala, jer je domaćin samita južnoafrički predsednik Siril Ramafosa insistirao da u članstvo bude primljena Etiopija. Ni to, doduše, nije moglo mnogo da pokvari zadovoljstvo Đinpingu. Ne samo zato što je i Etiopija bila istaknuti član nesvrstanih, već i zato što se Kina već ulogorila na „crnom kontinentu” a ovo će sigurno dodatno ojačati njenu poziciju. Za Indoneziju ima vremena.

Način prijema novih članova – koji kao da su skupljeni „s koca i konopca”, toliko su međusobno različiti – najbolji je dokaz da BRIKS postaje prvenstveno politička organizacija Očigledno je, naime, da prilikom njihovog izbora nema nikakvih jasnih i unapred propisanih kriterijuma (osim da ne podržavaju „politiku sankcija”) a kad nema kriterijuma to znači da odlučuje politička (zlo)volja.

Pored Egipta i Etiopije u članstvo (koje formalno počinje 1. januara 2024. godine) između dvadesetak zainteresovanih zemalja primljeni su još Argentina, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Prijem poslednje tri, kojima su ljudske slobode i prava značajni otprilike koliko i deveta rupa na svirali sigurno neće doprineti jačanju demokratskih tendencija u ovom savezu, ali će zato Kini omogućiti da skoro u potpunosti kontroliše tržište nafte čiji je najveći svetski uvoznik.

Od Arabije i Emirata se, takođe, očekuje da ojačaju finansijski potencijal BRIKS-a, odnosno njegove Nove razvojne banke koja je od osnivanja 2015. odobrila svega 30 milijardi dolara kredita. Svetska banka je, recimo, samo prošle godine zemljama u razvoju podelila zajmove u visini od oko 100 milijardi dolara. Đinping kao da ima zmiju u džepu.

Ekonomisti su već primetili da je jedan od glavnih ciljeva BRIKS-a (pored zamene dolara nekom drugom valutom, o čemu je bilo dosta priče ali ne i konkretnih zaključaka) čvršće povezivanje zemalja koje imaju sirovine (Rusija) sa onima koje imaju prerađivačku industriju (Kina) te njihov pokušaj ovladavanja svetskim ekonomskim tokovima, odnosno, u perspektivi, svetom u celini.

Argentinu, koja je u velikoj krizi, u kojoj je inflacija premašila 100 procenata i kojoj je MMF pozajmio 44 milijarde dolara da bi stabilizovala svoje finansije, u BRIKS je ugurao brazilski predsednik Lula da Silva, inače veliki kritičar MMF-a, očekujući po svoj prilici da će joj na taj način obezbediti dodatna sredstva.

Prijem Egipta verovatno je motivisan željom da se u zemlji koja je u velikim ekonomskim teškoćama (čak ima problema da obezbedi sredstva za uvoz pšenice, samo od marta 2022. egipatska funta je tri puta devalvirala, inflacija je premašila 35 odsto) izbegne neka nova „obojena revolucija”, tj. demokratizacija.


Čelično bratstvo

Predstavnika Srbije nije bilo u Johanesburgu. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić je objašnjavao da Srbija ne može istovremeno da traži članstvo u BRIKS-u i u Evropskoj uniji.

Ali, ako nema Srbije u BRIKS-u ima BRIKS-a u Srbiji. Naime, ono što je možda „mislena imenica” i za neke njegove osnivače, Srbija već uveliko koristi: sirovine iz Rusije, investicije iz Kine, kredite iz Emirata. Tako da formalno članstvo, kao što je rečeno na početku, njoj nije ni potrebno. A ne treba to ni Rusiji ni Kini sa kojima Srbija već gaji „bratske odnose” i „čelično prijateljstvo” čime, opet, ne može da se pohvali nijedna od novoprimljenih članica BRIKS-a. S druge strane, Srbija je Rusiji i Kini potrebna baš takva kakva jeste i tu gde jeste: sa ograničenim ljudskim pravima i slabom demokratijom, ali u vratima Evropske unije, kao njihov Trojanski konj na Balkanu.

Kakav god da mu je bio cilj na početku, danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 29. avgust 2023.

Varvari na vratima

PEŠČANIK, , ,
Sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, manje-više je pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu

Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli iako to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušava da prevari Brisel kao „kodža“ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta).

Vidi se to iz njegovog rečnika – prihvatio je, recimo, termin „kolektivni Zapad“, koji koriste najljući neprijatelji Evrope i Amerike – ali i, što je naravno mnogo važnije, iz njegovih stavova. Prihvatajući, naime, Putinovu i Đinpingovu „mantru“, i Aleksandar Vučić kaže da se politika Zapada „svodi na to da nameće svoje vrednosti od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije“.

Kao da Egipćani, Indonežani, Rusi, Kinezi… ne ljube slobodu, ne vole demokratiju, ne žele pravnu državu nego im sve to treba silom nametati. Upravo je suprotno: razni diktatori, veliki i mali, pokušavaju na sve načine da onemoguće i spreče prodor slobode i demokratije, kako u njihove tako i u druge zemlje. U tome ne biraju sredstva, pa se, evo, i na globalnom planu povezuju i udružuju da bi svoje narode zadržali u ropstvu i neznanju.

Evropska unija je mirovni projekat, projekat „za“, vođen pre svega htenjem evropskih nacija da urede i poboljšaju međusobne odnose, dok je BRIKS projekat „protiv“, inspirisan potrebom autoritarnih režima Rusije i Kine, usmeren prvenstveno protiv „zapadnih vrednosti“ koje ugrožavaju tu njihovu poziciju.

Takozvane zapadne vrednosti – takozvane jer su zapravo opštečovečanske, samo što su na Zapadu kao takve i priznate i ugrađene u politički sistem – ne mora niko sa strane da nameće ljudima i narodima, one su njihova nasušna potreba, kao vazduh i voda.

Liberalno-demokratske zemlje mogu ponekad, možda i ređe nego što bi prilike zahtevale, s manje ili više uspeha u tome da im pomažu, kao što su dvehiljadite pomogle građankama i građanima Srbije, koji su sloganom „Slobo – Sadame“ najbolje izrazili suštinu tadašnjeg režima, da zbace jednu pljačkašku i ubilačku, zločinačku vlast.

Da je Vučiću zbilja stalo do parole „Balkan balkanskim narodima“, on bi znao da to zapravo znači prihvatanje evropskih vrednosti. Jer, nukleus Evrope, rodno mesto zapadne civilizacije, nalazi se upravo na Balkanu, u drevnoj Atini. Odatle se ona proširila po celom svetu, ne zahvaljujući vojnoj sili (iako je, nažalost, i toga bilo) nego zahvaljujući snazi svoje ideje.

Kao što postoji veza između vrednosti na kojima počiva neka zajednica i karaktera političke vlasti u njoj, tako postoji veza između kvaliteta jedne države i kvaliteta njenog novca. Vučić ne shvata da (američki) dolar kao svetsku valutu niko nije nametnuo niti je to neko planirao nego je do toga došlo spontano, na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Ključnu ulogu u tome odigrale su institucije, ne samo centralna banka nego i druge koje su ograničavale moć i samovolju vladara (bilo naslednog bilo izabranog). I nije reč o tome (kao što po „nacionalnim medijima“ tumače Vučićevi čauši) da sentenca ispisana na novčanici od jednog dolara – In God We Trust – znači da je dolar taj bog u koga Amerikanci veruju već, upravo suprotno, ona ukazuje na moralne temelje jednog društva, od njegovog dna do vrha i sve do jedne tako profane stvari (mada je, zapravo, vrlo sofisticirani proizvod) kao što je novac.

Svaki prosečan, da tako kažem, roditelj razmišlja o tome u kakvoj zemlji želi da žive njegova deca. Nije mu potrebno da ga na to podseća nekakav šeik. Šta onda hoće da poruči Aleksandar Vučić kad kaže da mu je to trivijalno pitanje postavio vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata. U stvari, odgovor je u drugom delu Bin Zajedove rečenice – mada nikad nećemo saznati da li je on to stvarno rekao ili je samo poslužio kao Vučićev „medijum“ – onom gde Vučića opominje da razmisli na koju će stranu Srbija, tj. da li će biti „uz najrazvijenije zemlje sveta koje neće biti isključivo na Zapadu“, te da „ne vodi(m) politiku samo na tri ili četiri godine, do kraja mandata već da gleda(m) u budućnost“. (Ovo pre liči da mu je rekao Zoran Đinđić.)

Sve(t) će se promeniti iz temelja, samo Emirati i Mohamed Bin Zajed neće. Tako ispada po arapskom šeiku za koga Vučić misli da „dobro razume šta se u svetu zbiva“. Vučić očigledno nije načisto kome se „privoleti carstvu. Tim pre što će, kako ističe, „Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.

Predviđa li to Aleksandar Vučić propast Zapada ili makar Evrope? (Uzgred, ko su ti „varvari“ koji stoje pred kapijama Evrope danas? Ne verujem da bi se odgovor koji se nameće svideo njegovim prijateljima sa Istoka.) Računa li da će Istočno, sa Moskvom kao „trećim Rimom“, opstati? Ne bi s tom prognozom bio ni prvi ni poslednji, a ni usamljen u Srbiji kakva je ona danas, čemu je, uostalom, i sam dao veliki doprinos. Nije čudo, otud, da gaji „čelično prijateljstvo“ i „bratske odnose“ s najvećim diktatorima širom sveta. Možda Vučić zaista u tom i takvom svetu vidi svoju i budućnost svog sina, ali omladina Srbije, kao što pokazuju i najnovije ankete, svoju budućnost vidi na suprotnoj strani. Uostalom, baš kao i stanovnici „obećanih“ zemalja. Ne samo, pa ni pre svega žudeći za materijalnim bogatstvom nego tražeći slobodu, demokratiju, vladavinu prava.

Tako da sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, sve je to manje-više pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2023.

Muke s Jugoslovenima

PEŠČANIK, , ,
Osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma

Nema mira u „srpskom svetu“. Neprijatelji vrebaju sa svih strana, spolja, ali i iznutra. Naravno, ovi poslednji su najopasniji. Jer, ne nalaze se oni samo unutar matične države Srbije nego i unutar samog „srpskog sveta. Po tome njegovi ideolozi podsećaju na komuniste – ako im neko dođe glave, biće to „mangupi u sopstvenim redovima“.

Slobodan Antonić je nedavno neprijatelje svega srpskog, a pogotovo identiteta razotkrio u – Jugoslovenima. U tekstu drvengradskog naslova „Istina je nacionalistička izmišljotina“ – inspirisanog knjigom Pogled jednog srpskog nacionaliste istoričara umetnosti Nikole Kusovca, te je istovremeno i osvrt na istu – Antonić između ostalog piše: „Paradoksalno, Srbija je zemlja u kojoj žive Srbi, a čijom kulturom i medijima vladaju ‘Jugosloveni’.“

Kao potporu svojoj oceni Antonić navodi izjave dvadesetak poznatih javnih delatnika (tačno 19, Antonićevim redosledom: Radina Vučetić, Biljana Srbljanović, Vladimir Arsenijević, Minja Bogavac, Ognjen Glavonić, Slobodan Tišma, Srđan Dragojević, Momčilo Đorgović, Dinko Gruhonjić, Jasna Đuričić, Kokan Mladenović, Dubravka Stojanović, Aleksej Kišjuhas, Teofil Pančić, Dejan Ilić, Duško Milinović, Stevan Filipović, Slobodan J. Georgiev, Biljana Lukić). Najpre, iz citata se jasno vidi da tek oko polovine pomenutih sebe smatra i naziva Jugoslovenima (u nekom nacionalnom ili političkom smislu), drugi se samo pozitivno izražavaju o Jugoslaviji kao državi. Kad smo već kod toga, nije jasno ni zašto Antonić Jugoslovene stavlja pod znake navoda: zato što misli da ih uopšte ne može biti kad već nema Jugoslavije, ili što misli da oni nisu pravi nego su neki lažni Jugosloveni, ili je nešto šesto u pitanju? Nije jasno, ali nije ni važno. Ključno je, zapravo, sledeće: Da li se bilo ko od pomenutih (a moglo bi se, istini za volju, naći bar još toliko nepomenutih, sličnih stavova i opredeljenja) nalazi na čelu bilo koje „nacionalne“, odnosno državne kulturno-prosvetne, naučne ili informativne ustanove. Na primer – Srpske akademija nauka i umetnosti, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Univerziteta u Beogradu i bilo kog fakulteta u njegovom sastavu, mnogobrojnih naučnih instituta, Politike ili neke druge medijske kuće u državnom vlasništvu, pa čak i privatnom, ali (kada je reč o elektronskim) s nacionalnim „pečatom“, tj. nacionalnom frekvencijom? Stanje je takvo da je pitanje bukvalno retoričko.

Sve u svemu, nije istina da Jugosloveni vladaju kulturom i medijima u Srbiji, kao što tvrdi Antonić. Moguće je, međutim, nešto drugo. Moguće je da na toj sceni Jugosloveni dominiraju. Ali ne po svom broju niti, kao što smo videli, po tome što na njoj zauzimaju „komandne visove“ nego zbog brojnosti, a pre svega zbog visokog kvaliteta njihovih kulturno-umetničkih, naučnih i medijskih proizvoda. Odnosno, sa druge strane, zbog niskog kvantiteta i kvaliteta onoga što proizvedu (samoproklamovani) srpski nacionalisti.

Koliko je Antoniću stalo do istine vidi se i iz njegove sledeće rečenice: „Naša kulturna ‘elita’ voli da se slika na Trafalgar skveru, na kojem dominira spomenik admiralu Nelsonu“, ne pitajući se „zašto memorijal admiralu nije negde na obali – u Doveru, recimo, nego je baš u Londonu“, kaže Antonić, odgovarajući tako na kritike spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Stvar je banalna, ali opet, zar ne bi trebalo ponuditi neki dokaz, makar ilustraciju za ovakvu tvrdnju. Očigledno, Antoniću i nisu potrebne činjenice, što i nije neobično za stanovište kojem su mitovi važniji od istorijske istine. (Uzgred, stavljanje elite pod navodnike očigledno znači da je, prema autorovom mišljenju, reč o lažnoj eliti; po analogiji, iz toga proizlazi da je gore reč o lažnim Jugoslovenima. Koji su onda pravi?)

Za izlečenje „obolelog bića srpske kulture“ Antonić sa odobravanjem navodi predlog Nikole Kusovca da „na čelo svih ustanova kulture koje su od vitalnog značaja za očuvanje i negovanje nacionalne svesti budu postavljeni osvedočeni stručnjaci – rodoljubi“.

U načelu, to je besmislica iza koje se krije prevara. Naime, kada zovete električara da vam popravi bojler ili inženjera da vam sagradi kuću, ne proveravate kakav je rodoljub. Nema principijelne razlike ni kada je reč o tzv. humanističkim oblastima.

Sa druge strane, kao što znamo iz iskustva, pravovernost se oduvek najbolje dokazivala partijskom knjižicom. Ni danas nije drugačije.

Takođe, osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih, ko brže ko sporije, postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma.

Kako se ova priča mogla završiti drugačije nego tako što će Jugosloveni biti proglašeni za autošoviniste, autokolonijaliste i, uopšte, izdajnike. Drugim rečima, za neku vrstu pete kolone.

Nije, međutim, srpskim nacionalistima problem samo peta kolona (na čijem čelu korača Radomir Konstantinović, a ni Dositej Obradović nije daleko) nego i jedna najnovija, šesta. Pre desetak godina Vladimir Gligorov je, posmatrajući srpsku političku scenu, podsetio na takoreći zakonitu pojavu „sukoba unutar patriotskih krugova“ i predosetio „učestalost“ njihovih međusobnih „optužbi za izdajništvo“. Upravo to se danas dešava u Srbiji. S jedne strane su oni koji podržavaju nacionalnu politiku (pre svega prema kosovskom pitanju) Aleksandra Vučića, kao jedino realnu u ovom trenutku, okupljeni uglavnom oko „Ćirilice“, a sa druge strane manje ili više oštri kritičari te politike, okupljeni oko „Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije“. Možda najistaknutiji, svakako najaktivniji predstavnik prve grupe Dragoslav Bokan, ovu drugu grupu nazvao je „šestom kolonom“ (koji termin je, po sopstvenom priznanju, pozajmio od Putinovog i ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina) jer ona svojim radikalizmom, ponekad i iz najboljih namera, zapravo nanosi štetu nacionalnoj stvari i vodi u pakao.

U pomenutom članku („O odgovornosti u demokratiji“) Gligorov dokazuje da „u demokratiji nema izdajnika“ jer je „reč o sistemu koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su“, te da „usled toga, nema ni nepatriotskih politika“.

Ne dolazi u obzir. To bi srpske nacionaliste ostavilo bez hleba. A i masti. Kao i časti. Ne, zbilja, ne dolazi u obzir.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. jul 2023.