PEŠČANIK

Vučić i Ljotić

PEŠČANIK, , ,
Ljotićevci, ma koliko bili fašisti, ipak su pevali srpske rodoljubive pesme. Dakle – bili su patriote. Zato se pesama koje su oni pevali vredi podsećati kad se slavi Dan pobede. Za razliku od pesama koje su pevali srpski partizani

Da rehabilituje Dimitrija Ljotića od Dana pobede, Aleksandar Vučić bolju priliku nije mogao izabrati.

Logika je jednostavna. Ljotićevci, ma koliko bili fašisti, ipak su pevali srpske rodoljubive pesme. Dakle – bili su patriote. Zato se pesama koje su oni pevali vredi podsećati kad se slavi Dan pobede. Za razliku od pesama koje su pevali srpski partizani. One nisu podobne. Zašto? Glupog li pitanja. Pa zato što im je komandovao Hrvat, a oni su vekovni srpski neprijatelji. I zato se pesme oslobodilaca Beograda danas u Beogradu ne pevaju.

Tako je, krajnje jednostavnom logikom, Aleksandar Vučić rehabilitovao Dimitrija Ljotića. To još nije zvanično objavljeno, ali logika je neumoljiva.

Ova jednostavna logika bila je, međutim, nedostupna istoričaru Dejanu Ristiću. Jer – tu pesmu koju su srpski fašisti pevali napisao je srpski pesnik Momčilo Nastasijević mnogo pre nego što su se ljotićevci rodili, objasnio je suvereno Ristić. Nije se zapitao doktor istorije zašto je Dimitrije Ljotić od toliko drugih srpskih rodoljubivih pesama odabrao baš Nastasijevićevu.

A odgovor je lako mogao naći kod čoveka koji je proučavanju srpske poezije posvetio čitav svoj vek. Nastasijević je, naime, jedan od glavnih junaka “Filosofije palanke” Radomira Konstantinovića. U toj knjizi, između ostalog, piše da je Nastasijević “propovedajući večno-plemenski karakter srpske kulture i, uopšte, srpskog duha” pozivao “srpsku kulturu na otrežnjenje od Zapada i na povratak rodnoj melodiji”, da je u “svom krstaškom pohodu na balkansko ‘zapadnjačenje’ i gubljenje plemenske duše” tvrdio “da je Zapad izgubio ne samo biće (da je zapad bića pad u ne-biće, u ništavilo”) već da je izgubio i svoju raspevanost”, te da je u svojim “člancima, posebno onima objavljenim u Narodnoj odbrani, (…) glasom plemenskog proroka prorokovao pad narodne duše u pakao Zapada”.

To je, zapravo, ona najdublja, suštinska i nadasve lična poruka koju je Aleksandar Vučić poslao u svet na Dan pobede i Dan Evrope.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. maj 2021.

Mali i osam auto-puteva

PEŠČANIK, , ,
Nije ni čudo što će do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno

“Rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra je najveći lopovski projekat Đilasove vlasti.” Ovo je pre neki dan (u subotu, 24. aprila) rekao Siniša Mali, ministar finansija.

Citirana izjava nije najveći, ali je svakako još jedan pokazatelj koliko su se naprednjaci pogubili. Toliko da više ne znaju ni šta govore. Jer, ako je to “najveći lopovski projekat” Đilasov, kao što tvrdi Mali, onda je zapravo nekadašnji gradonačelnik Beograda “malo dete” prema aktuelnoj naprednjačkoj vlasti.

Naime, čak i ako zamislimo da nikakva “rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra” nije ni obavljena i da je svih 17 miliona evra, koliko je taj posao na kraju koštao, Đilas strpao sebi u džepove, to je mizerija prema onome koliko na tzv. infrastrukturnim projektima uzimaju današnji naručioci i izvršioci radova.

Evo samo nekoliko primera. Recimo, izgradnja 400 kilometara gasovoda Balkanski (bivši Turski ) tok kroz Srbiju, i to ne računajući cevi i drugu opremu, dakle praktično samo kopanje kanala, koštalo je oko 800 miliona evra. Što znači – dva miliona evra po kilometru; odnosno – jer to još bolje ilustruje dimenzije ove pljačke – 2.000 evra po metru.

Ili, drugi primer: sto kilometara dvokolosečne brze pruge Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad (110 km), koju finansira (pa tako i kontroliše cenu) Evropska investiciona banka, košta manje od dva miliona evra po kilometru.

Evo i trećeg primera: 12 kilometara auto-puta od Uba do Lajkovca domaća preduzeća su izgradila za oko šest miliona evra po kilometru. Cena jednog kilometra brze saobraćajnice (dakle ne čak ni auto-puta) koja treba da poveže Valjevo sa auto-putem Miloš Veliki iznosi devet miliona evra po km (18 km, 160 miliona evra) ili čak 50 odsto skuplje.

Samo poslovi ovde nabrojani “teški” su blizu dve milijarde evra. Neka su cene radova samo 10 odsto “naduvane” – a videli smo da ponegde razlika između tržišne i ugovorene cene ide i do 50 odsto – to znači zaradu od 200 miliona evra. Za aktuelne vlastodršce, dabome.

Tako da nije ni čudo što će, kako to reče Mali, do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. april 2021.

Fudbal i kapital

PEŠČANIK, ,

Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta

Istina je potpuno drugačija od onoga što piše Branko Milanović. Fudbal, nasuprot Milanovićevim tvrdnjama, nikada nije bio bolji, dinamičniji i čistiji, nikada pre u njemu nije bilo toliko majstorstva i kreativnosti. I ne da ne zamire nego se proširio po celom svetu i igra se više nego ikada. Kada bi hteo, Milanović bi to mogao da vidi u zemlji u kojoj živi već nekoliko decenija. Kada je on, naime, osamdesetih, ako se ne varam, došao u Sjedinjene Države, tamo fudbal (osim „američkog“, tj. ragbija) nije ni postojao. Danas ga igraju deca u osnovnim školama, a reprezentacija SAD učestvuje na svetskim prvenstvima.

Iskoristio bih, međutim, kad sam već uzeo reč, ovu priliku da nešto više kažem o razumevanju odnosa sporta i novca, pre svega u domaćoj javnosti. Kada naš igrač potpiše „basnoslovni“ ugovor onda se o tome piše kao o velikom uspehu ne samo dotičnog pojedinca nego i čitave nacije. Ali će malo potom neko – često isti autor – osuti drvlje i kamenje na ulogu privatnog kapitala u sportu.

Da li je privatni kapital, otkako je pre 75 godina (6. juna 1946) osnovao NBA, upropastio američku košarku. Očigledno – naprotiv. Ne samo da je unapredio ovu igru na severnoameričkom kontinentu nego je podsticajno delovao na razvoj košarke u čitavom svetu. Pomalo paradoksalno, delujući kao magnet i privlačeći najbolje igrače iz celog sveta, on je istovremeno delovao disperzivno. Rezultat: danas svi igraju košarku.

Zašto bi osnivanje jedne slične organizacije u Evropi – poput Superlige u fudbalu – išlo na štetu ovog sporta. To ne znači da nečiji interesi ne bi bili povređeni, ali da bi to na razvoj i širenje fudbala imalo negativan uticaj – to uopšte nije izvesno, naprotiv. To, sa druge strane, ne znači ni da je predlog koji je tako slavno propao bio najbolji, ali ne vidim ni razlog za bilo kakvo osećanje trijumfa. „Događanje naroda“ koje je tu ideju osujetilo, pre svega u Engleskoj, ne bih uzeo kao argument već pre sa rezervom. Ne zna se koliko je ta spontanost bila organizovana i od koga.

Vrhunski sport je danas pre svega (ako već ne i isključivo) biznis. Zbog toga se prema njemu treba tako i odnositi – kao prema biznisu. Otud je prirodno da klubovi, koji su praktično preduzeća, hoće da se oslobode paradržavnih birokratskih organizacija, poput UEFE i FIFE, koje im stoje nad glavom i zavlače ruku u džepove. A i glavni su izvor korupcije; čak su i velika sportska imena uspele da izblamiraju uvlačeći ih u svoje šeme.

Profesionalizacija i komercijalizacija fudbala, drugim rečima njegovo odvajanje od politike, do čega je došlo poslednjih 20-30 godina u Evropi, slično kao sa američkom košarkom, donela je izvanredne rezultate. S jedne strane – podizanje kvaliteta fudbalske igre (visoka cena igrača uslovila je znatno strože kažnjavanje grubih startova), a sa druge –  popularizaciju fudbala, naročito u Africi, ali i Kini.

Poguban uticaj politike na fudbal najbolje se vidi na primeru Srbije. Ovde je kriminal ušao u fudbal upravo preko politike. Od pokušaja da se politika povuče iz vrhunskog sporta, fudbala pre svega – ako su ikada i bili iskreni – brzo se odustalo.

Država bi trebalo da finansira samo bazičnu sportsku infrastrukturu, odnosno fizičku kulturu u osnovnim i srednjim školama. To znači pre svega atletske terene i bazene, da deca nauče da trče i plivaju.

Umesto toga, ovde se obećava državna pomoć (naj)bogatijim delovima stanovništva, tj. izgradnja stadiona za fudbalske profesionalce u situaciji kada veliki broj škola po Srbiji nema ni pristojne klozete. Ali, na školskim klozetima ne može da se ukrade toliko kao na (nacionalnim) stadionima.

Povlačenje države iz profesionalnog sporta uopšte ne bi moralo da izazove neku „oseku rezultata“. Najpre, oni su već prilično slabi, a drugo, moglo bi da podstakne privatna ulaganja. Veliki broj naših sportista po povratku u zemlju traži u šta bi investirao. Jedni ulažu u nekretnine, što nije baš društveno produktivno; drugi u poljoprivredu, gde po pravilu gube jer ulaze u oblast koju ne poznaju, a neretko ispadnu i žrtve menadžera prevaranata. Ali da bi se bilo koji privatnik, bio (bivši) sportista ili ne, odvažio da investira u sport, potreban mu je dobar poslovni ambijent, da bude siguran da se sutra neće pojaviti neki nacionalni (ili lokalni) lider, lično ili u liku Velje Nevolje, sa svojim „poslovnim“ predlozima koje nije moguće odbiti.

Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta.

Link: Branko Milanović

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. april 2021.

Aleksandar, Vučić i Gligorijević

PEŠČANIK, , , ,
Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu

Početkom naredne sedmice (20. aprila) trebalo bi da se održi poslednje ročište i čuju završne reči optužbe i odbrane na suđenju za saobraćajnu nesreću u kojoj je na naplatnoj rampi Doljevac, na putu Beograd – Niš, 31. januara 2019. poginula Stanika Gligorijević. Suđenje će tako biti okončano, a da niko od njegovih glavnih aktera – ni tužilaštvo, ni advokati, ni veštaci, ni sudija – nije video ključni momenat. Nisu ga videli ni članovi porodice smrtno nastradale Stanike iako su to tražili. Reč je o dva minuta koja su zabeležile kamere na licu mesta. Na tom snimku, dakle, tačno se vidi šta se desilo, ko je i na koji način učestvovao u sudaru.

Snimak je, prema sopstvenom priznanju, video predsednik Aleksandar Vučić i od tada mu se gubi svaki trag. Snimku, ne Vučiću.

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu.

Kakav je to sudski proces koji traje gotovo dve godine, koji troši vreme i pare, ali i nerve oštećenih, a da niko nije video ono što je ključno i što bi omogućilo da se suđenje završi takoreći za pet minuta. To je, nema drugog zaključka, farsa od sudskog procesa, od suda, policije, tužilaštva, advokata, veštaka…

Kako to, međutim, da je taj dvominutni snimak video Aleksandar Vučić? Ako je to sam tražio, njegov zahtev je morao biti odbijen jer na to ni po kom osnovu nema pravo. A ako nije tražio nego su mu ponudili, morao je da odbije jer to ni na koji način ne spada u njegov posao nego, štaviše, predstavlja protivzakonito mešanje u rad pravosudnih organa. Morao je reći: pošaljite to tužilaštvu i sudu, to je njihov posao, neka se oni time bave.

Ovako, predsednik Vučić je izvrgao ruglu sve te institucije – i policiju, i tužilaštvo, i advokate, i veštake, i sudstvo. Sve ono što jednu državu čini državom. Pa ako njih nema, nema ni države. Postoji samo gola sila i bezobzirna moć.

Ne znam kakav bi trebalo da bude odgovor društva na ovu grubu zloupotrebu vlasti i besprizorno ruganje celokupnom pravnom poretku, sve do samog Ustava na njegovom vrhu.

Da advokati stupe u štrajk? I za manje stvari su štrajkovali mesecima. Takođe i sudije – iz solidarnosti s kolegom koji treba da donese presudu, a da nije upoznat sa ključnim činjenicama? Profesori Pravnog fakulteta – čemu sav njihov (kakav-takav) trud ako neko pred celim svetom može tako cinično da ih ismeva? Možda da se snimi TV serija o porodici Gligorijević? Tu bi Vučića mogao da glumi samo Vučić lično. Mislim, ko bi drugi bio dobar?

Ali, ma koliko sve ovo bilo užasno važno, čini se da u konkretnom slučaju postoji nešto još važnije. Nazvao bih to njegovom ljudskom dimenzijom. Reč je o želji mlađeg sina Stanike Gligorijević Aleksandra da vidi šta se desilo tog kobnog 31. januara. Namerno sam, naravno – iako neopravdano – izdvojio mlađeg sina ne bih li nekako kod predsednika Aleksandra Vučića izazvao empatiju prema svom imenjaku. I Danilovom (Vučićevog sina) vršnjaku.

Verovatno će ovo mnogima delovati patetično. Možda i jeste. Ili nam je i mrva ljudskosti postala preteško breme. Kako god, računam, koji bi se čovek oglušio – ako je već država bezdušna – o pravo Aleksandra Gligorijevića da sazna istinu

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2021.

Vučićeva prevara koja ne zastareva

PEŠČANIK,
Ako širenje lažnih vesti ne ulazi u domen pravne patologije, ne znači da ne potpada pod neke druge kategorije društveno (pa i lično, po samog izvršioca) štetnog ponašanja. Koje takođe zahtevaju odgovarajući tretman. I adekvatnu terapiju

Jedino u šta ne treba sumnjati od onoga što je predsednik Aleksandar Vučić u ponedeljak 29. marta rekao na Srećnoj televiziji jeste da nije izbacio loptu iz gola na utakmici Srbija – Portugalija. U stvari, čitava ta emisija bila je zanimljiva samo zbog jedne stvari – da vidimo da li će se Vučić na bilo koji način osvrnuti na svoju tvrdnju da će Srbija u 2020. ostvariti najveći privredni rast u Evropi. Prema očekivanju – to se nije desilo. Mislim, ni jedno ni drugo: niti je Srbija bila prva u Evropi, niti je Vučić svoju tvrdnju pomenuo.

A gotovo da nije bilo dana, počev od oktobra prošle godine, da Vučić, ili Siniša Mali, ili neko sličan nije rekao kako je Srbija evropski lider. Ostale ćemo zanemariti, ovde ćemo navesti samo Vučićeve izjave. A ni njih sve, ko bi to podneo.

Tako je, recimo, 14. oktobra Vučić rekao da će “pad BDP-a Srbije u 2020. biti 1,5 odsto, što znači da će biti najbolja u Evropi”. Pa je 2. novembra rekao da na osnovu podataka iz prva tri tromesečja “svakako možemo da tvrdimo da će Srbija imati najveći rast BDP-a za celu 2020. godinu u Evropi”. Zatim je 9. decembra izjavio da će “Srbija ove godine prema rastu bruto domaćeg proizvoda biti najbolja u Evropi i verujemo da će pad BDP-a biti manji od minus jedan”. Konačno, 11. januara 2021. Vučić je, da bi svoju izjavu još više ojačao, na kraju s ponosom dodao: “Srbija nikad nije bila prva u Evropi po stopi rasta”.

Ništa od ovoga nije tačno. Pa čak ni poslednja rečenica. Jer, bivalo je da Srbija bude prva u Evropi po stopi rasta, samo što to nije bilo za vreme Vučića nego je bilo za vreme Đinđića. Ali, o tome sam pisao više puta, pa sad neću ponavljati.

Ono što je ovde ključno – sve te silne Vučićeve tvrdnje o liderskoj poziciji Srbije u Evropi pokazale su se (nažalost) kao neistinite. Ne samo da Srbija nije najbolja nego nije uspela da osvoji ni bronzanu medalju, da se sportski izrazim. Bolje od Srbije (prema podacima Eurostata) bile su najpre Irska, koja je ostvarila rast BDP-a od 3,4 odsto, i Turska, sa rastom od 1,8 odsto. A manji pad BDP-a od Srbije (jedan odsto) imale su Norveška i Litvanija s padom od 0,8 odsto.

Ruku na srce, ni peto mesto u evropskim okvirima nije loše, naprotiv, ali šta da se radi kad je Vučić tvrdio da je Srbija najbolja. I hajde da je to rekao jednom, dvaput, čovek bi mogao pomisliti da je reč o grešci, ali on je to ponavljao svaki čas, na svakom mestu, u svakoj prilici. To, dakle, ne može biti slučajno. Neprekidno ponavljanje neistina, sad ovih sad onih, pokazuje jasnu nameru da se narod obmane i da se ljudima manipuliše. Širenje lažnih vesti pod određenim uslovima može biti i krivično delo. Možda ovo nije baš taj slučaj, ali ako ne ulazi u domen pravne patologije, ne znači da ne potpada pod neke druge kategorije društveno (pa i lično, po samog izvršioca) štetnog ponašanja. Koje takođe zahtevaju odgovarajući tretman. I adekvatnu terapiju. Dogodine – na izborima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. april 2021.

Vučić ojadio Srbiju za 10 milijardi evra

PEŠČANIK,
Građane Srbije je zaostatak u razvoju koštao desetak milijardi evra i bar isto toliko im je posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti

Ovih dana suočeni smo sa grozničavim pokušajima aktuelnih vlasti da, s jedne strane, zadovolje potrebu za očuvanjem ekonomije, a sa druge, da se ne ugrozi zdravlje ljudi; i obrnuto. Ili, kako nam je ona sama servirala, da pronađe balans između ekonomije i zdravlja. Dilema je, zapravo, u najvećoj meri lažna, ali dok vlast pokušava da pronađe balans, nije zgoreg da mi pogledamo bilans. Drugim rečima, da se osvrnemo na ekonomske posledice Vučićeve vladavine u prethodnih osam (2013-2020) godina.

Nećemo ulaziti u “sitna crevca”, nije ovo ni mesto ni prilika za to, dovoljno će biti da utvrdimo najosnovnije. Logično je u tom kontekstu da počnemo od glavnog pokazatelja, onog koji na neki način sintetizuje ekonomsko stanje jedne zemlje. Reč je, nije teško pogoditi, o bruto domaćem proizvodu kao meri onoga što određeno društvo stvori tokom godinu dana. Elem, u poslednjih osam godina BDP Srbije porastao je sa oko 35 na 45 milijardi evra, dakle za oko 10 milijardi. Da li je to mnogo ili malo?

Do odgovora je najlakše doći preko jednog drugog podatka, tj. stope privrednog rasta. Prosečan godišnji rast BDP-a u pomenutom razdoblju iznosio je dva odsto. U isto vreme, međutim, prosečan ekonomski rast u zemljama centralno-istočne Evrope – s kojima ima smisla porediti Srbiju – iznosio je tri odsto. Ova razlika od jednog procentnog poena mnogima može izgledati mala, ali ona zapravo pokazuje da su se te zemlje razvijale 50 odsto brže od Srbije. Ima, međutim, zemalja čiji je razvoj bio još brži. Recimo – Rumunija, koja je imala prosečan rast od četiri odsto. To znači da se Rumunija razvijala dvostruko brže od Srbije. I to ne godinu ili dve nego gotovo čitavu deceniju.

A u stvari, budući da je Srbija znatno nerazvijenija od Rumunije, bilo bi prirodnije da je ovaj odnos bio obrnut. Ali dobro, ne mora; međutim, ono što bi moralo da bude to je da Srbija ima bar jednaku stopu rasta kao Rumunija. Da se Srbija razvijala po stopi od četiri odsto godišnje, njen bruto domaći proizvod porastao bi za još 10 milijardi. U stvari, i više, ali da sad u tu računicu ne ulazimo.

Zaključak je jasan: zbog lošeg upravljanja nacionalnim resursima, odnosno zbog loše Vučićeve vlasti, građani Srbije su oštećeni za (najmanje) 10 milijardi evra.

To, međutim, nije sve. Pre dve godine troje ekonomista (Pavle Petrović, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić) objasnilo je razloge ovako niske (prosečne) stope rasta. I tada sam pisao o tome, ali ćemo ovog puta problemu prići iz drugog ugla. Naime, sasvim uprošćeno govoreći, osnovni uzrok sporog razvoja Srbije jeste nedostatak vladavine prava, koji se može svesti na – korupciju. Iz ovoga pak sledi novi zaključak. Ne samo da korupcija sputava ekonomski rast, onemogućavajući građane da povećaju svoje prihode, nego im i direktno zavlači ruku u džep tako što njihove pare preko državnih kanala preliva u džepove pojedinaca bliskih režimu. Svako malo zabeleži se neki takav slučaj. Najsvežiji primer je ona nabavka softvera za 60 miliona evra po ceni (prema nekim procenama) stostruko višoj od tržišne. Neka je to preterano, neka je cena “samo” deset puta naduvana, to znači da su građani opljačkani za čitavih 50 i kusur miliona evra. Ili, drugi primer, zaduživanje. U maju 2020. Srbija je uzela kredit od dve milijarde evra na međunarodnom finansijskom tržištu sa kamatom od 3,4 odsto, a mogla je da uzme kredit od Međunarodnog monetarnog fonda za trećinu pomenute cene. Tu je nekome napravljena zarada od oko 35 miliona evra, na štetu (građana) Srbije, razume se. Još zvoni, idemo dalje, u ušima ona kupovina kablovskih operatera (Kopernikus i Radijus vektor), koje je država, posredstvom Telekoma, platila nešto preko 300 miliona evra, tj. pet do šest puta iznad tržišne cene, čime su građani “operisani” od jedno 250 miliona evra.

Najviše se para iz državnih u privatne kanale prebacuje na infrastrukturnim projektima. Na izgradnji gasovoda Turski tok, ako je verovati zvaničnim podacima, kopanje jednog metra kanala (za polaganje cevi) koštalo je 2.000 evra. Posebno su za vlast “lukrativni” poslovi s Kinezima. Poređenja s projektima koje finansiraju evropske institucije pokazuju da su kineski 20-30 odsto skuplji. Jasno je kuda, tj. kome ide taj novac. S obzirom na to da je reč o milijardama evra, proizlazi da se iz džepova građana Srbije izvlače stotine miliona evra.

Na kraju i jedan sumarni, može i sumorni pogled. Srbija iz državnog budžeta poslednjih godina troši oko tri milijarde evra na “kupovinu robe i usluga”, javne investicije i slično. I poslednji evro od tih para ide režimskim firmama, grupama, pojedincima. Opet je reč, dakle, o desetinama milijardi evra.

Sve u svemu, ne samo da je desetak milijardi evra građane Srbije koštao zaostatak u razvoju nego im je bar isto toliko posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti.

Terali bilans, isterali debalans, što bi rekao naš narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2021.

Zoran Đinđić: Vododelnica

PEŠČANIK
Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu

Sporovi i nesporazumi, koji nisu bili mali, potisnuti su u drugi ili još neki dalji plan. Tačnije, vreme je pokazalo da su oni bili nevažni jer je iz pozadine nadirao neprijatelj, maskiran i podmukao, koji će Srbiju zavesti na potpuno drugu stranu.
Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”

SAMO JEDAN IDEAL: Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, ‘Srbiju u Evropi’”. Međutim na tom putu, toj prečici bolje reći, isprečile su se bile, po Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir apstinencija… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’”, ali snage koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’ već poruku da ‘jedemo srpsku salatu’… da ne primamo za manuelne radnike Albance…”. Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko nego i dalje, unazad, u titoističke strukture i još dalje” u prošlost, “u nešto”, kako kaže Tošić, “neviđeno”.
Treću prepreku Tošić vidi u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik Vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. “Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti” – citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles Tajmsa iz 1997. godine.
Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić preporučuje knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, Srbija u Evropi. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić, iako je hapšen još kao mlad, nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki: ‘Korene totalitarizma vidim’ – citira opet Tošić Đinđića – ‘u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.”
Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da “svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje”, a zatim da “antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu”, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. “jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk”. A u stvari, Zoran Đinđić se “u više navrata, posebno posle dolaska na vlast, žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica sa dvostrukim aršinom jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našom javnošću, nije ‘varao’ zapadne predstavnikekao što je to činio Milošević”. ‘Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one’ – dokumentuje Tošić svoju tvrdnju Đinđićevim intervjuom nemačkom Špiglu 16. jula 2001.

NESPORAZUM SA ELITOM: Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i oni pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinari, eksperta za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS”.
Posebno mesto u Tošićevom opisu ove “zavereničke grupe” pripalo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavnu sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja” koja je ne samo “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči: ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’” – citrao je Tošić vladiku Amfilohija Radovića (prema Tanjugu od 30. juna 2001), ne pominjući mu, doduše, ime. “Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključuje Tošić.
Izražavajući, dalje, čuđenje što je državni tužilac preko svega prešao ćutke, Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na izrečenu pretnju: ‘To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno’. “Međutim”, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila.”
Uz napomenu da “neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, a profesionalne ubice su završile posao”, Tošić je Đinđića uporedio sa Džonom Kenedijem. Kao što je za američkog predsednika, povodom njegovog dolaska na vlast pre gotovo pola veka, rekao da je “nov čovek”, tako je i za Đinđića napisao da je bio “nov čovek” i “moderan čovek”, koji je “stalno žudeo za nekim poboljšanjem” i koji bi “da je ostao živ, sigurno išao dalje u društvenu revoluciju jer je i njegova misao bila živa i stalno u pokretu”.
Nije Desimir u svojim tekstovima izbegavao da pomene i “velike greške” koje je Zoran napravio, ali ih je razumevao kao neminovnost na putu krupnih društvenih promena. Bez obzira na te greške, Tošić ističe da je Đinđić “veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije Srbija ne može u Evropu”.
Na kraju, zaključuje Desimir Tošić, Zoran Đinđić će “za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete”.

(Priređeno na osnovu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”)
Foto: “Fondacija Zoran Đinđić”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2021.

Ukopacija Srbije

PEŠČANIK, , ,
Beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac

Kada bi Vučić stvarno hteo da se bori protiv organizovanog kriminala ne bi morao da se penje čak na Topčidersko brdo. Dovoljno bi bilo da se okrene oko sebe. Preciznije – da ode do Vlade Srbije, recimo do Ministarstva finansija ili do nekog državnog preduzeća, na primer Telekoma. Evo, nedavno su ove dve, nazovimo ih kompanije, sa određenim privatnim firmama sklopile poslovni dil vredan preko 60 miliona evra (sedam milijardi dinara). Slučaj je poznat, pa da ne okolišemo – suština je u tome da će pomenutim aranžmanom država jedan proizvod, softver za obračun plata u javnom sektoru, platiti, prema nekim procenama, čak hiljadu puta više nego što je njegova realna nabavna cena. Uzmimo da je ova procena preterana, neka je cena “samo” sto puta naduvana, takve zarade se ni Eskobar ne bi postideo.

Bilo bi zanimljivo da čujemo koliko ljudi će koliko dana raditi na tom programu da bismo videli koliko će oni koštati. Primera radi, ako zamislimo da će na softveru biti angažovano 60 ljudi – što softveraši odmah ocenjuju kao preveliki broj – i da će raditi punu godinu dana (što je takođe mnogo za ovaj zadatak), ispada da će svako od njih zaraditi po milion evra. Jasno je svakome da oni neće dobiti ni deseti, a možda ni dvadeseti deo te sume.

Nema sumnje, dakle, da se radi, čak i za pojmove Srbije i aktuelnih vlasti, o neviđenoj pljački. Kada je pre dve godine Telekom kupovao Radijus vektor preplatio ga je svega pet puta, Kopernikus je preplatio (najmanje) deset puta, ali, kao što vidimo, to je bila dečja igra u poređenju sa ovim najnovijim razbojničkim poduhvatom. Apetiti su očigledno porasli, sigurno se i broj predatora povećao, a i vlast se toliko ostrvila, da joj je malo i kad desetostruko ukrade.

Pljačka “epskih razmera” samo je, međutim, jedna dimenzija, možda čak ni najvažnija, ovog poteza Vučićevog režima. U pozadini se krije – mada se zapravo baš nešto i ne krije – preuzimanje kontrole nad softverskom industrijom. Na ovaj način aktuelna vlast manje ili više direktno ulazi u ovaj sektor, dobija uvid u funkcionisanje preduzeća, ne samo s kim rade nego i u njihove vanposlovne aktivnosti. Recimo, da li finansiraju (putem oglašavanja i drugih oblika marketinške saradnje) nezavisne medije i organizacije, nedajbože opozicione partije i slično.

Ovo što se sada dešava u IT sektoru zapravo nije ništa novo. To se već dogodilo u građevinarstvu i industriji građevinskog materijala, gde su naprednjaci preuzeli glavne poslove. Takođe, to se dešava i u poljoprivredi, gde Vučićevi ljudi parama građana Srbije, tj. preko državnih subvencija, preuzimaju najatraktivnije oblasti, ulaze u proizvodnju malina, u vinogradarstvo i vinarstvo itd.

Sve u svemu, beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. mart 2021.

Jan Palah na Kalemegdanu

PEŠČANIK, ,
Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća

Verujem da svaki građanin Češke Republike zna ko je Jan Palah, pa verujem da to zna i predsednik češke vlade Andrej Babiš. A i vlasnik Telenora Peter Kelner morao bi to da zna.

Ne verujem, međutim, da je to poznato i većini građana Srbije, naročito onim mlađim, pa ću pružiti osnovnu informaciju. Jan Palah je mladić, Čeh naravno, koji se u znak protesta januara 1969. polio benzinom i zapalio na glavnim praškom trgu Vaclavskim namjestima, pošto je nekoliko meseci ranije Sovjetski Savez okupirao Češku.

To znači da Česi imaju osećaj šta znači boriti se za slobodu.

Zbog toga ni češkom premijeru ne može biti svejedno ako neko iz češke dolazi da okupira Srbiju. Ako mu je češki ambasador,  povodom sporazuma Telekoma i Telenora da unište SBB, stvarno rekao da se tu radi o “sporu između privatnih kompanija” – kao što je Babiš izjavio na konferenciji za štampu prilikom svoje posete (10. februara) Beogradu – onda je sasvim krivo informisan. Jer, najmanje se tu radi o veličini tržišnog “kolača”. Mnogo su krupnije stvari ovde u igri; u krajnjoj liniji reč je o slobodi. Otud, iako Telenor jeste u privatnom vlasništvu, nijedna nacija, a pogotovo njeni najviši predstavnici, ne smeju da se “prave ludi” ako se pod njenom zastavom, u njeno ime takoreći, u nekoj zemlji gaze sloboda i osnovna ljudska prava. Doduše, ne čini se to sada tenkovima, kao Sovjeti pre 50 i kusur godina, sredstva “komunikacije” su danas mnogo sofisticiranija, ali je suština ista. A ima još jedna sličnost: kao što su pre pola veka postojali neki domaćini, tj. Česi, koji su pozvali Sovjete da dođu u Češku, tako i danas postoje neki domaćini Srbi, koji su pozvali Čehe da dođu i za njih obave prljav posao u Srbiji.

Beograd je tada pružio podršku češkom narodu, ne bi bilo rđavo ako bi se Prag toga sada setio.

A da se ovde ne radi ni o kakvom poslovnom dogovoru ili ugovoru između srpske državne kompanije Telekom i češke kompanije norveškog imena (trebalo bi zbog toga da se zabrinu i Norvežani) nego o političkom sporazumu, pokazao je i dokazao ovih dana sam Telenor. To jest, njegovo beogradsko rukovodstvo. Kompanija Telenor je, naime, tužila urednike televizije N1 i portala Nova S i istovremeno zatražila da se ovim medijima zabrani emitovanje bilo kakvih vesti o Telenoru. Eto kako je ova nestrpljivost zapravo pokazala netrpeljivost i razotkrila prave namere ne samo Telekoma nego i Telenora. Gašenje slobode, slobodne reči i slobodnog duha – to je njihov glavni, ultimativni cilj. Pred tim saznanjem sve drugo, naročito ono prošlo, što se može staviti na teret SBB-u, N1 i Novoj S postaje, makar trenutno, irelevantno.

Uprava Telenora žali se još u pomenutoj tužbi da je pretrpela štetu, koju je sama procenila na oko milion evra. Verujem, u ovom slučaju, da u tome ima istine. I dobro je da je tako. Ali za to je kriv sam Telenor. Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća.

Niko se neće spaliti, ne brinite, ali javno spaljivanje ugovora hiljada Telenorovih klijenata, recimo, ispred njegove poslovne zgrade ili ispred češke ambasade, ili bojkot Telenorove mobilne telefonije, nešto je što nije teško zamisliti. A ni organizovati. Bar se takav zaključak može izvući iz raspoloženja ljudi na društvenim mrežama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. februar 2021.

Uzrok smrti ne pominjati

PEŠČANIK, ,
Šta se u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi

Kakva je to pošast, kataklizma, epidemija zahvatila Srbiju decembra prošle godine? Ne nije korona jer je od korone, prema zvaničnim podacima, u poslednjem lanjskom mesecu preminulo 1.515 osoba, dok je ukupno umrlo 17.321 lice. Međutim, broj umrlih u decembru dvostruko je veći nego istog meseca 2019, kada su umrle 8.803 osobe. Dakle, nešto se strašno dešavalo u decembru 2020, a dosad za to niko nije ponudio nikakvo objašnjenje.

Tokom cele prošle godine pak u Srbiji je umrlo gotovo 115.000 ljudi (tačno 114.954), što je blizu 14.000 (13.991) više nego 2019. Ovaj podatak nije ostao nezabeležen u domaćoj javnosti, ali je ostao bez ikakvog odjeka, odnosno pitanja. Možda je jedina reakcija bila kolumna Vladimira Gligorova u Novom magazinu, na koju ovog puta upućujem, ali koristim priliku da dodam i nešto novo.

Krajem jula (24) prošle godine premijerka Srbije Ana Brnabić ne bez ponosa izjavila je da je “smrtnost u Srbiji 1,5 odsto manja nego ukupna smrtnost u 2019, kada nije bilo epidemije koronavirusa”. Stopa smrtnosti, ako neko slučajno ne zna, označava broj umrlih na hiljadu stanovnika, a navedeni podatak odnosio se na prvih pet meseci. Zbilja, prema podacima Zavoda za statistiku, broj umrlih do kraja maja 2020. iznosio je 43.244 i bio je tri odsto manji nego prethodne godine u istom razdoblju.

Šta se onda u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost tako naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi. Jer – nije bilo ni zemljotresa ni katastrofalnih poplava, nije javljeno ni da neka nova teška bolest kosi stanovništvo. A nije to bila ni epidemija korone, pošto zvanični podaci o broju preminulih nisu bili dramatični. “Čak štaviše dapače”, što bi rekli Hrvati. Kod kojih je bilo mnogo gore, pa su mnogi ovde mogli da se “teše” kako je kod njih tamo mnogo gore.

Sve u svemu, Srbija je, opet prema zvaničnim podacima, kraj godine dočekala sa “svega” 3.211 umrlih od korone, što je bilo manje od jedan odsto obolelih. I što je, recimo, dvostruko bolje nego u nekim uporedivim zemljama, poput Austrije (7.451) i Mađarske (12.024), da se poslužim Gligorovljevim podacima.

Ali šta da radimo s tim “viškom” od 14.000 umrlih? Ako od tog broja oduzmemo 3.000 preminulih od korone, ostaje još 11.000 ljudi. Kojom su to misterioznom smrću oni umrli?

Ako je, međutim, samo polovina od njih zapravo umrla od korone, to broj ukupno preminulih od ove bolesti penje na oko 9.000. Što znači – na oko tri odsto ukupno (zvanično) obolelih. A to već onda uspeh aktuelnih vlasti u borbi protiv epidemije prikazuje u sasvim drugom svetlu. Tačnije, pokazuje da Srbija nije ni blizu tako uspešna kao što nam se zvanično servira.

Tako da, eto, i nehotice se javila asocijacija na taj lepi film Jovana Živanovića iz davne 1968, čiji sam naslov ovde pozajmio, o vremenu nemačke okupacije, kad nije bilo uputno govoriti o tome od čega se i kako umiralo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2021.