Aleksandar Vucic

Laž godine

PEŠČANIK, , , ,
Neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ako nema, trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: „država je teret krize preuzela na sebe”.

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je – najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi – zato je najdublja.

Sa druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao „entitet” koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, preko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i „radne zadatke”, očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa), platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz kojeg se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, konkretno). Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko četiri milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva, pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovat-čas struje ili ni kubik prirodnog gasa.

Sa druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo – javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra, koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi s najmanje oštećenja, tj. s najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje „kumulativne” rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP-a u 2020. i 2021. godini zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Prema rezultatima u pandemijskoj 2020, Srbija se s padom od 0,9 odsto našla „tek” na petom mestu – iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativni rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto – 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto – 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije „uvezeno”, tj. posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2022.

Zlatna groznica

OSTALI TEKSTOVI, , ,
Nakon što je Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena

Jedva da je prošlo nekoliko sati otkako je Fonet objavio da je Srbija po razvijenosti u Evropi, prema podacima Eurostata, na četvrtom mestu otpozadi, tj. da je „četvrta po siromaštvu”, kako je glasio naslov teksta, a predsednik Aleksandar Vučić je (kao po onoj čuvenoj Mladićevoj komandi „raspameti”) uzvratio još žešćom vatrom, obznanivši da je u Srbiji pronađeno basnoslovno bogatstvo. Preciznije – zlato. „Kao da nas je bog pogledao”, sav je treperio Vučić.

Krečenje Srbije

Oni koji, silom prilika, malo duže pamte, odmah su se setili kako je pre tridesetak godina Slobodan Milošević pronašao „tečno zlato“, tj. naftu. Vučiću, međutim, kao da je bilo malo da pronađe samo jedno, tj. „klasično“, odnosno žuto zlato nego je morao da pronađe i – belo. To jest – kalcit.
Pošto je kalcit u stvari neka vrsta kalcijum karbonata (hemijska formula CaCO3), u narodu poznatog kao krečnjak, onda je najpre predsednik objasnio – a zatim su svi ostali to ponavljali – da se zaista radi o krečnjaku, ali (navodno) superčistom, više od 99 odsto, što ga čini retkim i, razume se, skupim.
Da bi još malo zagolicao maštu već raspamećenog stanovništva, Vučić je celu priču obavio dodatnom misterijom. Nije hteo da otkrije lokaciju potencijalnih/budućih rudnika, štaviše, naglasio je da to zna samo „troje ljudi”. Rekao je, doduše, da je reč o „jednom od najsiromašnijih delova Srbije”, ali to, s obzirom na rasprostranjenost bede u našoj zemlji, može da se odnosi i na dve trećine njene teritorije. Nije Vučić rekao, takođe, ni kolike su rudne rezerve, ni kada bi eksploatacija mogla da počne, niti koliko bi sve to, makar otprilike, moglo da vredi. Šta je onda mogla ministarka rudarstva Dubravka (nekad Negre, sada) Đedović nego da, nekoliko dana kasnije, kaže da je reč o milijardama evra.
Sa druge strane, neke stvari, koje kao da su se predsedniku otele iz usta, deluju zbunjujuće. Otkud, naime, tolika euforija ako je (novootkriveno, mada u stvari još sakriveno) nalazište zlata, kako je rekao predsednik, „među 80 najvećih u Srbiji”. Čovek najpre pomisli da mora da je u pitanju greška jer biti osamdeseti u Srbiji, koja ne spada u velike proizvođač zlata na svetskom nivou, ne izgleda kao neki veliki uspeh. Kada je lane otvaran rudnik Čukaru Peki, koji je s rezervama od 80 tona zlata (pored 1,3 miliona tona bakra) najavljen kao najveći revir ovog plemenitog metala u Srbiji i koji bi (s godišnjom produkcijom od tri tone) Srbiju trebalo da podigne na drugo mesto po proizvodnji zlata u Evropi, odmah iza Finske, bilo je mnogo manje pompe.
Zlatna groznica je, u stvari, predsednika Vučića uhvatila još pre tri godine, samo to nije uzimano ozbiljno. U maju 2019, setiće se mnogi, Vučić je doneo odluku da se povećaju zlatne rezerve. Sa tadašnjih 20 tona najpre na 30 do kraja iste godine, a zatim, u narednih 18 meseci, na 50 tona. Kako su pisale novine, Vučić je u jednom trenutku „pozvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i nadležne iz Ministarstva finansija i doslovce im dao zadatak: ‘Kupujte zlato, Srbija mora da bude sigurna’.”
Od tada je prošlo dva puta po 18 meseci, a cilj nije ispunjen, ali to nije toliko važno. Štaviše, i bolje da je tako. Naime, kako je pisao nedavno preminuli veliki ekonomista Vladimir Gligorov, vrlo je „nejasno zašto bi se povećavale rezerve u zlatu. Ne samo zato što cena zlata varira već i zato što je nejasno šta se time postiže, a što se ne može postići kupovinom stranih obveznica koje su gotovo lišene rizika”. Ali, zaključio je Gligorov, „svaka autokratska vlast teži da se ‘pozlati’. Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu.”

Primer Španije

Da nije zlato sve što sija, zna se odavno, ali ni da pravo zlato ne mora da donese sreću i napredak, takođe nije nepoznato. To važi kako za pojedince tako i za narode. Danas su najveći proizvođači zlata u svetu Kina (2020. proizvela 370 tona) i Rusija (330 tona), ali to njihovo stanovništvo ne čini ni približno najbogatijim u svetu.
Kada je pak o Srbiji reč, kao osobito poučno moglo bi da posluži, ma koliko i prostorno i vremenski udaljeno, špansko iskustvo. Početkom 16. veka u Španiju su, piše Dejvid Lendis u knjizi Bogatstvo i siromaštvo nacija, počele da se slivaju ogromne količine zlata i srebra iz Južne i Srednje Amerike. Zemlja je bukvalno plivala u bogatstvu. Međutim, polako je to zlato počelo da se odliva prema Holandiji i Flandriji (delu današnje Belgije), Italiji, Engleskoj. Tamo su Španci kupovali sve što im je bilo potrebno, od hrane preko tekstila do brodova i oružja. Oružje im je trebalo za ratove koje su, zaslepljeni novostečenim bogatstvom, vodili.
Nije prošlo mnogo, a španska država je zapala u ogromne finansijske probleme. Bankrotirala je čak tri puta: 1557, 1575. i 1597. godine.
Sa ekonomskim propadanjem poklopilo se, štaviše, dobrim delom mu je i prethodilo, duhovno nazadovanje. Ono je povezano s jačanjem verskog ekstremizma. Španska inkvizicija je i danas pojam ljudske beslovesnosti i bestijalnosti.
Već 1521. godine zabranjeno je ne samo štampanje nego i čitanje tzv. jeretičkih spisa – na bilo kom jeziku. Godine 1558. za uvoz knjiga bez dozvole i neovlašćeno štampanje propisana je smrtna kazna.
Istovremeno počinje progon pojedinih delova stanovništva, ne samo Jevreja, mada njih na prvom mestu, već i velikog broja ljudi čije je mišljenje smatrano (moralno-politički) nepodobnim.
„Crkvene i svetovne vlasti su se udružile da kontrolišu misli, znanja i uverenja… Univerziteti su se sveli na centre indoktrinacije, a nepravoverne i neobične knjige odložene su u Index Librorum Prohibitorum, dok su se prihvatljive knjige objavljivale sa zvaničnim imprimatur (‘odobreno štampanje’), zabranjivani su naučni radovi… Subverzivni naučnici su ućutkani i prisiljeni da se odreknu sebe.”
„Proganjanja su dovela do neprestanog ‘lova na veštice’, s plaćenim cinkarošima, ‘radoznalim’ susedima i rasističkom opsednutošću čistom krvlju (limpieza de sangre).”
„Samoizolacija je bila drastična… Tako su Iberija i mediteranska Evropa potpuno propustile da se priključe takozvanoj naučnoj revoluciji”, zaključuje na kraju Lendis.
Ovo je ipak 21. vek, podudarnost ne može biti stopostotna, ali neke sličnosti sa današnjom Srbijom prosto zapanjuju. Nema sada, naravno, bukvalnog spaljivanja „veštica”, ali umesto toga ima proglašavanja izdajnika i nazivanja ljudi ološem.
Nema formalnog zabranjivanja knjiga, ali „imprimatura” i dalje ima: podobni pisci dobijaju državne sinekure, njihove knjige se štampaju o državnom trošku, da bi ih država potom i otkupljivala, dok su ostali prepušteni sebi i svojoj nevolji.
Univerzitet popušta pod naletima crkve i prilagođava se crkvenim zahtevima, umesto da bude obrnuto. Profesori univerziteta otvoreno govore o potrebi indoktrinacije studenata, akademici o „nepatriotskoj nauci”.
Ideološka inkvizicija, na inicijativu ili uz podršku crkve, prekraja školske udžbenike, naučna saznanja žrtvuju se religijskim dogmama.
Ne govori se, doduše, o čistoći krvi, ali se govori o čistoći gena, naravno srpskog, i potrebi da se on sačuva od stranog uticaja i zagađenja.
Konačno, ali nikako najmanje važno, Srbija zaista klizi ka nekoj vrsti samoizolacije, udaljavanja od najrazvijenijeg, ne samo u materijalnom nego pre svega u duhovnom smislu, dela čovečanstva.
Predsedniku Srbije se ne može osporiti osećaj za politički marketing. Mada taj marketing sve više liči na Miloševićev. Nakon što je, naime, kako je gore već rečeno, Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena?

Mijat Lakićević
Medija centar, 23. decembar 2022.

Vučićevi cenzori

PEŠČANIK, , ,
Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže

Cenzure je, na ovaj ili onaj način, bilo i u SFRJ, tj. u Socijalističkoj Republici Srbiji. Ali oni koji su to tada radili nikada se nisu time nešto posebno dičili. Znali su da je to nešto neprilično demokratskom društvu, pa makar to bila i „narodna demokratija“, kako se po marksističkoj teoriji nazivala vladavina komunističke partije.

Danas se situacija promenila, pa se cenzori svojim funkcijama hvale, kao što je to uradio jedan doktor nauka na televiziji s nacionalnom frekvencijom koja se u poslednje vreme – teško da je slučajna ta podudarnost – prepoznaje po podršci Putinovom razaranju Ukrajine.

Reč je, ako neko slučajno ne zna, o prekrajanju udžbenika biologije koje je, nakon intervencija patrijarha Irineja i promptne reakcije Ministarstva prosvete, izvršila specijalno određena šestočlana komisija. Od ovog slučaja, tj. otkako je biologija stavljena na Index prohibitorum, prošlo je više od mesec dana, ali mu je pomenuta, takoreći ničim izazvana, TV epizoda udahnula novi život. Posebno onaj njen deo gde je na zapažanje voditelja da sličnih problema ima i sa istorijom, dotični odgovorio da za istoriju nije stručnjak. Dok za biologiju, sa diplomom Filozofskog fakulteta, nesumnjivo jeste.

Ovo valjda bolje od svega ilustruje intelektualnu – a bogami i moralnu – beskrupuloznost tih ljudi. Kakva je smetnja sad da oni, recimo, naučnu teoriju da je Zemlja okrugla proglase ideologijom – kao što su uradili sa moralno-politički nepodobnim lekcijama iz biologije – da je kao takvu izbace iz školskih učila i zamene onom „pravovernom“, da je Zemlja ravna ploča koja stoji na leđima slonova ili kitova, oko toga još nema pune saglasnosti (nije baš ni da u njihovom svetu vlada jednoumlje).

Da se ljudi koji nemaju nikakvih kompetencija, ne samo u biologiji nego i u prirodnim naukama uopšte, jer su svi odreda društvenjaci, usude da odlučuju o nečemu što je potpuno izvan njihovog znanja, to se zaista retko dešava, ako se ikada dosad i desilo. I u diktaturama vladari su morali da se pomuče da pronađu ljude s formalnim stručnim pokrićem koji bi za njih odradili neke prljave poslove. Ovde – jok; Vučić ni oko toga više ne mora da se trudi.

Poput Kovačevićevih Čvorovića, i ovi Vučićevi ne traže nikakvu nadoknadu, a ako ih se za Dan bezbednosti sete – sete; to bi im bila najveća nagrada.

Kad smo već kod nauke o životu, sve češće se čuje, opet pre svega iz medija s nacionalnim „pečatom“, kako stanovništvo Srbije, naročito velikih gradova (važi to i izvan njenih granica, na primer za Banjaluku) čine mekušci, ljudi razmaženi visokim standardom i dobrim životom, nespremni za patnje i odricanja.

Neće Srbi da ginu – ponavljaju oni zapravo staru jadikovku Dobrice Ćosića. Mada, ima i onih koji hoće. Eto, recimo, Dragoslav Bokan. Đe gođ je bio, svuđ je poginuo, da parafraziram one nezaboravne pozorišne predstave. Tako da nam se vratio još širi nego što je bio.

Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže.

Nije ni čudo, mada možda na prvi pogled ne izgleda tako, da se svi ovde (ne)pomenuti likovi pojavljuju na jednoj frekvenciji. Jer, svi su oni na istoj talasnoj dužini, program je ono što ih povezuje u isti idejno-politički snop.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. novembar 2022.

Srpski blok

BLOG, , ,
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju

Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.

Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.

Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.

Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.

Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.

To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.

Mijat Lakićević
31. avgust 2022.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.

Istok i Zapad

PEŠČANIK, , ,
Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“

Predsednik Rusije Vladimir Putin reče pre neki dan da „sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nanose štetu zemljama koje su ih uvele“. Na srpskim (para)državnim, tj. medijima s „nacionalnom frekvencijom“, po pravilu se čuje još „tvrđa“ verzija – da od tih sankcija više štete ima Evropa nego Rusija. Ovo drugo je teško dokazati, naročito u „dubokoj Rusiji“, ali da Evropa trpi štete od politike koju vodi – nesporno je.

Međutim, to samo govori u prilog Evropi, Zapadu i zapadnoj civilizaciji uopšte.

Zapadu se često, u Srbiji naročito, pripisuju samoživost i sebičluk, da vodi računa samo o svojim interesima i slično.

Na ukrajinskom primeru Evropa je pokazala da nije zaboravila na evropske vrednosti. Da se rukovodila pre svega sopstvenim interesima, pustila bi Ukrajinu niz vodu, a svoje odnose sa Rusijom nastavila kao da se ništa ne događa. Imala bi gasa i nafte koliko hoće, možda samo nešto malo skuplje, ne bi je brinule nestašice hrane i mogla bi mirno da nastavi sa razvojem i oporavkom od teških posledica dvogodišnje krize izazvane epidemijom korone. Ne, nova kriza uopšte joj nije bila potrebna.

Uprkos tome, Evropa je izabrala da se suprotstavi ruskoj agresiji i stane na stranu Ukrajine. Neposredno uključenje u rat, zbog ruske pretnje da će upotrebiti atomsko oružje – koja se ipak nije mogla smatrati praznom puškom – bilo je suviše rizično. Nema sumnje da bi u tom ratu Zapad pobedio, ali bi cena, pre svega u ljudskim životima, bila nesaglediva. Za Zapad ljudski život nešto znači, za Putina to je samo potrošni materijal. Da ne govorimo o nesrazmernom materijalnom bogatstvu koje bi bilo uništeno na jednoj i drugoj strani.

Pomažući slabijem i napadnutom od mnogostruko jačeg, i sama zbog toga trpeći veliku štetu, Evropa je pokazala svoju ljudskost.

Kada je pak o Srbiji reč, Srbija je izabrala da podržava Ukrajinu, ali tako da je to ništa ne košta. Štaviše, nastavljajući dobre odnose sa Rusijom, ona iz toga izvlači (makar očekuje da će izvući) veliku materijalnu korist. Prelazeći ćutke preko razaranja ukrajinskih gradova i stradanja ukrajinskih civila, podržavajući praktično Rusiju – možda ne toliko zvanično, ali preko Vučiću bliskih medija nesumnjivo – Srbija je pokazala svoje dehumanizovano lice i veliku moralnu anomiju. I, naravno, potpuno okrenula leđa Evropi.

Istovremeno, kakve li neslane šale, Vučić govori da „Evropska unija nema alternativu“ i da će Srbija još odlučnije biti na evropskom putu. I to odmah pokušava da materijalizuje praveći sa Stelantisom, velikim automobilskim konzorcijumom (petnaestak članova: Fijat, Opel, Pežo, Sitroen, Krajsler, Maserati, Lanča… da pomenem samo najpoznatije) dogovor o proizvodnji električnih automobila u Kragujevcu.

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. maj 2022.

Vučićev mali državni udar

PEŠČANIK, ,
Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojnopolicijska pitanja poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom

Tek što je najavio da će Srbija ubuduće snažnije gaziti evropskim putem, Aleksandar Vučić je krenuo suprotnim smerom. Po povratku iz Berlina i Brisela, posle niza bilateralnih i multilateralnih sastanaka, dakle posle vrlo žive, što bi se reklo, diplomatske aktivnosti, Vučić je zakazao sastanak – Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ni Skupštine – da poslanike makar (na tajnoj sednici) obavesti o onome što je video i čuo; ni Vlade – da makar čuje mišljenje tela koje po Ustavu upravlja zemljom, nego baš pomenutog saveta koji Ustavom nije ni predviđen.

Jeste da su Skupština i Vlada u tzv. tehničkom mandatu – ako je neko pomislio da to može biti Vučićev alibi – ali u istom je statusu i on sam. A ni Savet nema jači legitimitet.

Umesto da, u skladu sa obećanjem, jača institucije i transparentnost vlastitog rada, Aleksandar Vučić je ključna nacionalna pitanja gurnuo u tamni vilajet tajnih službi i strogo pov. skrivenih informacija.

Kad god se opusti i radi po sopstvenom nahođenju, Vučić pokaže da mu za sprovođenje svoje vladavine treba još samo nekoliko odanih oficira (kako god se, inače, zvala njihova funkcija) te da mu je čitav institucionalni konstrukt samo dekor koji ga sputava i ograničava. Jer, on između sebe i naroda, osim (eventualno) TV kamera, ne želi druge posrednike, on s njim (hoće da) komunicira direktno.

Strateško pitanje spoljnopolitičke (pa i generalno političke) orijentacije zemlje izmešteno je iz sfere politike, tj. iz tela izabranih (kako-tako) od građanki i građana, u manje-više neformalne centre moći.

Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojnopolicijska pitanja poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom. Moglo bi se čak reći, šire gledano, da to predstavlja jedan pravi mali Vučićev državni udar. Koji nije naišao ni na kakve reakcije.

Srbija je skuvana, kao ona žaba.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. maj 2022.

Dvostruka igra

NOVI MAGAZIN,
U ovom času Vučićev saveznik je i Aljbin Kurti. Radikalnim nacionalizmom i odbijanjem kompromisa, on pomaže Vučiću da, iako priteran u ćošak, i dalje igra dvostruku igru

Aleksandar Vučić se našao u poziciji čoveka koji je farbajući pod sam sebe zatvorio u uglu sobe. Višegodišnjom antievropskom propagandom, koju je vodio i lično i preko sebi bliskih medija, uspeo je da preokrene javno mnjenje, koje je sada protiv Evropske unije i Zapada uopšte, a sad bi trebalo da ugura Srbiju u to društvo.

Sve ovo, međutim, važi samo pod pretpostavkom da Vučić stvarno namerava to što obećava, tj. da će zaista voditi proevropsku politiku.

Za tako nešto još nema dokaza. Vučićevo obraćanje naciji (u petak, 6. maja) koje je tako nešto trebalo da najavi – ako već ne i konkretnim merama potvrdi – pretvorilo se, najpre, u još jedan njegov lament nad samim sobom i sopstvenom sudbinom.

Kao drugo, stiče se utisak da je cela ta konferencija za štampu sa „10 tačaka“, tj. sa gomilom sporednih tema, poslužila da se zatrpa ono valjda jedino važno što je rekao – da „put u Evropu nema alternativu“. Ali „put u Evropu“ ipak nije isto što i „put u Evropsku uniju“. Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. A o tom „putu“, njegovoj izgradnji i preprekama ništa novo nismo čuli.

Naročito je, sa obilatog „švedskog stola“ postavljenog u Palati „Srbija“, Vučićeva najava obaveznog vojnog roka u trajanju od tri meseca privukla veliku pažnju. Čovek koji tako pomno prati istraživanja javnog mnjenja teško da je to uradio slučajno.

Za Aleksandra Vučića je srećna okolnost – na čemu je, doduše, sam najviše radio – što Srpska napredna stranka i nije neka vrednostima opterećena organizacija nego je više interesna grupa čija je glavna ideologija – pljačka. S tom armijom od nekoliko stotina hiljada ljudi i žena, AV neće imati problema. Oni će ići gde ih povede, samo da im ostavi privilegije, poslove i novac koji su stekli.

Otpor bi mogli da pružaju tzv. iskreni nacionalisti, bilo da su inokosni intelektualci bilo da su partijski povezani. Neke od njih je i sam Vučić preko svojih medija uzdigao da bi zamenili već izanđalog Šešelja, ali nije uspeo da ih do kraja stavi pod kontrolu.

Ovu grupaciju sad pokušava da neutrališe pričama kakvu je nedavno ispričao Dragoslav Bokan. Nekadašnji vođa „Belih orlova“ je, naime, oštro napao nacionaliste (to je bio jedan od onih trenutaka kad čovek ne veruje sopstvenim ušima) zato što, navodno, ne razumeju da Vučić trenutno vodi „nacionalno odgovornu“ politiku jer „dodvoravajući“ se Evropi, čini jedino što pod velikim pritiscima može da bi odbranio dugoročne interese zemlje. To je, međutim, iznuđeno i privremeno, to Putin razume i Rusija se neće naljutiti čak i ako joj Srbija uvede neke sankcije. Jer zna se ko je Srbiji zaista prijatelj, a ko neprijatelj.

Potvrđuje to na neki način i parada „Besmrtnog puka“, koju je 9. maja, u čast Dana pobede nad fašizmom, u Beogradu organizovala ruska ambasada. Vi ste naši čak i kada ste u protivničkom taboru, poručio je time (uz blagonaklon pogled vlasti) ambasador Harčenko.

Tabloidi su, kažu, već počeli da menjaju retoriku. Ne baš ubedljivo. Ostaje da se vidi da li će to učiniti i Vučićeve udarne „medijske pesnice“ Pink i Hepi. Tek u tom slučaju moglo bi da se kaže da Vučić ozbiljno misli da „resetuje“ svoju politiku. Ni tu nema ni prvih naznaka.

U ovom času Vučićev saveznik je i Aljbin Kurti. Radikalnim nacionalizmom i odbijanjem kompromisa, on pomaže Vučiću da, iako priteran u ćošak, i dalje igra dvostruku igru.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. maj 2022.

Naprednjačko zlatno tele

OSTALI TEKSTOVI, , , ,
Deset godina naprednjaka: Velika razvojna prevara

Došli su pre 10 godina s mnogo entuzijazma da pokrenu Srbiju, koja su zapetljala u kučine svetske ekonomske krize. Uspeli su da za dve godine, tj. do 2014, naprave najveći državni deficit u istoriji od negde 250 milijardi dinara ili blizu dve i po milijarde evra. Zemlja se stvarno našla pred bankrotom. Nemajući drugog izlaza, morali su da se izvlače iz te kaljuge, započeli su tzv. program fiskalne konsolidacije. “Kresali” su plate i penzije, nisu se obazirali na Ustav i zakone. To je, međutim, bio lakši deo posla. Trebalo je pokrenuti posustalu privredu. Ali to naprednjacima nikako nije polazilo za rukom. Stope rasta, kad nisu bile negativne – uglavnom, govorilo se, zbog elementarnih nepogoda – bile su više nego skromne, u proseku dva odsto godišnje. Daleko od potreba, a još dalje od najava da će Srbija ubrzo postati lider regiona i Evrope. Lider se, po pravilu, nalazio na repu.

Čak ni zaduživanje nije pomagalo. Javni dug je u proseku rastao po milijardu evra godišnje, sa 15 milijardi 2012. došao je na 22,5 milijardi evra 2019, ali su razvojni rezultati bili vrlo mršavi.

Tada je grupa ekonomista bliskih vlasti smislila spasonosno rešenje. Ako ne pomaže malo para, možda će pomoći mnogo. Dakle – veliki projekti, infrastrukturni radovi, skupi, najskuplji. Plus – kineski krediti. Naime, para za velike infrastrukturne projekte bilo je već tada, dve trećine od 5, 6 milijardi evra nije još bilo ni iskorišćeno, ali to su bile pare iz međunarodnih fondova koji su stalno nešto merili, kontrolisali i zakerali. Nije bilo preduzetničke slobode. S Kinezima se sve rešavalo u četiri oka, a i cena je manje-više bila – odokativna.

Srbija je udvostručila brzinu zaduživanja. Sada joj je za novih 7,5 milijardi evra zajmova bilo potrebno svega tri godine, pa je od 2019. do 2021. javni dug Srbije premašio 30 milijardi evra (praktično se udvostručivši u odnosu na početnu sumu).

To je urodilo plodom. Bruto domaći proizvod počeo je osetnije da raste – oko četiri odsto godišnje. Recept je bio jednostavan. Zvanično prijavljenu vrednost radova niko nije proveravao. Tako je primećeno da putevi i pruge koje finansiraju Kinezi koštaju znatno (20-30-50 odsto) skuplje nego kad ih finansira, primera radi, Evropska investiciona banka. Jer, kad EIB daje kredit ima svoje ljude koji procenjuju realnu vrednost radova, na osnovu čega se zatim dodeljuje novac. Tih zavrzlama s Kinezima nema. Već je u legendu ušao primer da je kopanje dva dužna metra kanala za gasovod Balkanski tok koštalo 2.000 evra. Ovaj projekat je, doduše, ruski, ali je princip isti.

Ogroman priliv deviza iz kredita imao je za posledicu jačanje dinara. Vodeći politiku fiksnog kursa evra Narodna banka je smanjivala kupovnu moć evropske valute. Štednja u evrima se uopšte ne isplati, pošto za istu sumu “evara” svake godine možete da kupite sve manje robe. Ovo ne odgovara ne samo štedišama nego ni izvoznicima, pošto za svoju robu dobiju manje dinara. To se najbolje vidi u prerađivačkoj industriji. Već nekoliko poslednjih godina ona stagnira. Godine 2020. bila je svega 0,1 odsto veća nego 2019; 2019. je bila 0,2 odsto veća nego 2018, a 2018 za 1,9 odsto veća nego 2017. Sve u svemu – trogodišnja stagnacija. Prošle godine je, istina, prerađivačka industrija porasla 5,5 odsto, ali posle niza “sušnih” godina to je gotovo zanemarljivo. Pogotovo ako se uporedi s višegodišnjim rastom građevinarstva od po 20-30 odsto.

Za zemlju poput Srbije upravo bi prerađivačka industrija trebalo da bude nosilac izvoza i razvoja. Privrednici očigledno nisu imali motiva da ulažu u male industrijske pogone uprkos silnim kilometrima novih auto-puteva. Zaostatak privatnih investicija, koje su upola manje nego što bi trebalo da budu (7-8 milijardi evra), o tome najbolje svedoči.

No, ako ne odgovara razvojnoj privredi, jeftin evro i te kako odgovara državi. S jedne strane, smanjuje učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. A sa druge, veštački podiže BDP u evrima. Na primer, ako ove godine realan porast bruto domaćeg proizvoda bude iznosio četiri odsto, a inflacija oko šest odsto, BDP u evrima, zahvaljujući fiksnom kursu, porašće 10 odsto.

Sve u svemu, tako je, zarad interesa Kineza i nekoliko milenijumskih timova, žrtvovan interes privrede i građana Srbije.


PS:
Nije isključeno da ćete i vi, drage čitateljke i čitaoci, za neku godinu stvarno imati platu od 1.000 evra. ali se lako može desiti da ćete za nju kupiti manje nego za 500 evra danas.

Mijat Lakićević
portalforum.rs, 13. februar 2022.

Masna gasna podvala

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je određena i cena. Nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa

“Ovo je od presudnog značaja za dalji razvoj Srbije. Ovo je za nas od ogromnog značaja, za industriju i napredak srpske privrede i za sve stanovnike naše zemlje.” Ne, nisu to reči Aleksandra Vučića nakon sastanka s Vladimirom Putinom 25. novembra. Tako je predsednik Srbije govorio pre manje od godinu dana, tačnije, 1. januara 2021. na otvaranju gasovoda Balkanski tok.

Zašto je Vučić bio tako egzaltiran? Zato što će ubuduće, objasnio je, gas Srbiju koštati gotovo upola jeftinije nego do tada. Jer, gas preko Ukrajine i Mađarske Srbija je plaćala 270 dolara za 1.000 kubnih metara, a sada će je, novom trasom preko Turske i Bugarske, gas koštati 155 dolara.

Tako da, u stvari, ova nova/stara slavodobitno objavljena cena od 270 dolara predstavlja, kao što rekoh, gotovo stopostotno poskupljenje. Ili predsednik nije govorio istinu, da ne upotrebim pravu reč, kada je navodio cenu od 155 dolara.

Ali – zašto je uopšte Vučić išao u Rusiju da pregovara o ceni gasa od 1. januara 2022. kada Srbija ima ugovor koji važi do 1. januara 2023. Naime, Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je, razume se, određena i cena. Zašto je, postavlja se sad pitanje, rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? To jest, da li je uopšte skraćen? I nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa.

Podvala svakako jeste, ali to nije najgore što nam se dešava. Jer, zapravo, gas je tu najmanje bitan. Mnogo su važnije stvari ovde u igri. Počev od oružja preko atomske tehnologije do geostrateške pozicije.

Vučićev put u Soči, to prosto bode oči, zapravo je još jedan korak bliže Rusiji, a dalje od Evropske unije. Jedan korak – ali od sedam milja. I nikakve gasne magle to više ne mogu da sakriju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. novembar 2021.