protesti

Ciljevi i sredstva

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Rečeno je nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja

Jasno je da vlast svojim postupcima nastoji da isprovocira nasilje, ali je problem što u poslednje vreme oko toga baš i ne mora da se trudi. Paradigmatičan je u tom pogledu napad na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića. Ovaj slučaj je u opozicionoj javnosti naišao, ako ne baš na odobravanje, onda u velikoj meri na razumevanje i opravdavanje. Jedino je dr Dragan Milić, u ime svoje (istoimene) Grupe građana, javno osudio taj čin. Apelujući „na sve da prekinu sa fizičkim nasiljem“, Milić je istakao da će „baklje, topovski udari, suzavac, fizički napadi na političke neistomišljenike najviše koristi doneti upravo stranci na vlasti. Ako na nasilje uzvratimo nasiljem, onda smo isti“. Pozvao se na Marka Aurelija, velikog rumskog državnika, da je „najveća pobeda neprijatelja kad počneš da ličiš na njega“. „Mržnja, bes i agresija nikada dobro doneli nisu… Borićemo se do poslednjeg daha da ova nakaradna vlast ode… Ali ne nasiljem. Već na izborima. Olovkom. Opština Medijana je dokaz da je to moguće. Ako ne sačuvamo mi sami naš grad i sve Nišlije (pa i one s kojima se ne slažemo), ko će“, zaključio je dr Dragan Milić.

Indikativno je da su ove Milićeve reči takoreći ignorisane u onoj grupi medija koji se nazivaju nezavisnim i profesionalnim. A tamo gde su objavljene, propraćene su obiljem negativnih komentara. Najviše je građane naljutila Milićeva „olovka“. Praktično su ga proglasili za izdajnika i Vučićevog bota.

U isto vreme, kakvog li paradoksa, Aleksandar Vučić Milića uvršćuje u nišku „trojku zla“.

A takoreći sutradan, u noći između subote (22. 3) i nedelje (23. 3) neko je pucao u prozor dr Milića. Pokušaj atentata ili „samo upozorenje“ – svejedno je.

Tako se Milić, (ne)očekivano, našao na samoj liniji vatre, tačnije između dve vatre. Između dve grupe, kako je sam rekao, „zakrvljenih građana“.

Ne želim ovde da izjednačavam (zbilja beskrupuloznu) vlast i (doskora krotke) građane, još manje njihov doprinos „buretu baruta“ u koje se pretvara Srbija.

Reč je o nečemu drugom: o tome kako iz ovog i ovakvog stanja izaći bez „razbijenih glava“. Rečeno je na početku nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali – bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja.

Iako je davno kazano da je ova bitka maraton, sve češće se stiče utisak da je strpljenja sve manje.

Ovde se ne radi o nekom taktičkom pitanju nego o strategijskom. Nedavno je Jovan Komšić, upravo u Novom magazinu, podsetio na „standardno Veberovo pitanje prikladnosti sredstava za postizanje zadanog cilja“. Prema Veberu, naime, onaj „ko želi cilj, mora hteti i primerena sredstva“. Drugačije rečeno: nasiljem možete zavesti diktaturu, ali nasiljem ne možete uvesti demokratiju. Nešto slično napisao je ovih dana u Danasu i Filip Milačić, profesor Centralnoevropskog univerziteta i jedan od autora na blogu koji vodi Londonska škola ekonomije i političkih nauka. Kao jedan od izlaza iz aktuelne srpske krize Milačić je uzeo „nasilno uklanjanje Vučića sa vlasti od demonstranata“. Čak i da je verovatan, a nije, „takav scenario“, smatra Milačić, „ne treba pozdraviti“ jer bi to „negativno uticalo na buduće izglede srpske demokratije i umanjilo šanse za uspostavljanje održive demokratije u budućnosti“.

Ako nam je do demokratije i budućnosti uopšte stalo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. mart 2025.

Izbori, sad

PEŠČANIK, , , , , , , , ,
Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima, sa svim univerzitetima, sa Akademijom nauka. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika, u ratu je sa advokatima i seljacima, s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. Više nema ni podršku Zvezdinih navijača. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije

Tačnije – u junu. Ili u septembru.

Sada je pravi trenutak da opozicija zatraži izbore. Protest održan 15. marta u Beogradu daje solidne osnove za takvu tvrdnju. Najpre svojom masovnošću. Na njemu se okupilo više ljudi nego ikada u istoriji Srbije. A bilo bi ih i više da vlast nije blokirala prestonicu ukidajući železnički, gradski i prigradski autobuski saobraćaj. To takođe nikada u istoriji Srbije nije bilo. To govori o njegovom strahu.

Drugo, protest je pokazao ogromnu energiju, ne samo u Beogradu nego i u čitavoj Srbiji. I ne samo tog petnaestog nego i prethodnog dana, kada je studentima priređen trijumfalan doček, i prethodnih meseci, kada su studenti trijumfalno dočekivani širom Srbije. Došlo je vreme da se ta energija „materijalizuje“. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

Treće, studenti su ostavili prostor za druge aktere na političkoj sceni. Oni su se zadržali u granicama koje su sami sebi odredili, ali nisu uzurpirali čitavu javnu scenu. Dakle, ostalo je dovoljno mesta da na nju snažnije i odlučnije nego do sada stupe političke partije. Ali ne samo partije. Ima mesta i za druge organizacije građana – stručne, profesionalne, sindikalne, nevladine, ad hoc grupe za pritisak, Proglas, razume se, itd.

U Srbiji danas nije pobunjena samo omladina; pobunjeno je celo društvo.

Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima. On je zaratio sa svim univerzitetima, kao i sa Akademijom nauka. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika; njih jedino plemenita obaveza prema pacijentima drži u bolnicama. On je u ratu sa advokatima i seljacima. On je u ratu s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. On više nema ni podršku Zvezdinih navijača.

Studenti će, to su obećali, nastaviti da „pumpaju“; ostale društvene grupe treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da, svaka u svom domenu, na ovaj ili onaj način radi isto. Imajući u vidu zajednički cilj.

Četvrto, veoma bitno, pobuna se ne odvija samo u velikim urbanim centrima. Podigli su se i manji gradovi, sela i varoši širom Srbije. U tome je neizmeran doprinos studenta. Dakle, poseban naglasak u političkoj borbi treba staviti na tzv. lokal. U stvari, to se već desilo – Bogatić, Rača, Valjevo, Čačak, Kovačica, Kraljevo… Srbija se slila u Beograd. Sada treba da se Beograd razlije po Srbiji. Možda je preterano reći da je SNS sabijen u mišju rupu, ali da je u povlačenju na širokom frontu, nema sumnje. Zašto bi Vučiću trebalo dati vreme da se konsoliduje.

Kada je reč o prelaznoj vladi, čini se da je ova (inače dobra) ideja danas za pobunjeno društvo Srbije korak nazad, ustupak, znak političkog pesimizma. Vučić na to neće pristati jer zna da bi to značilo faktičko priznavanje poraza. Sa druge strane, to bi za građane Srbije značilo prihvatanje dela kolača u situaciji kada može da dobije ceo kolač. Zahtevanje izbora je kontranapad, brza tranzicija iz defanzive u ofanzivu, a ona je, kao što znamo, najubojitije oružje.

Izbori, naravno, neće biti pošteni niti izborni uslovi ravnopravni. Ali predugo čekanje na „idealne“ uslove (koji zapravo nikada neće biti idealni) moglo bi da dovede do gubljenja „momentuma“. A on je ključan.

Studenti – a i svi ostali – su sigurno u pravu kad kažu da borba u koju su se upustili nije sprint nego maraton. Ali u tom pogledu ne treba da brinu – i njihovi unuci će imati pune ruke posla.

Kada je reč o izbornim uslovima, dve stvari su najvažnije. Prvo – RTS. Breša je već napravljena i sigurno, naročito u predizbornom programu, može biti povećana. Izveštavanje o zbivanjima u društvu biće mnogo objektivnije, a tretman opozicije značajno poboljšan.

Drugo – birački spiskovi. To će biti i najveći izazov. Ali nije nesavladiv. Birački spiskovi moraju biti temeljno „pročešljani“ i pročišćeni. Naročito po manjim mestima. Mada bi tamo trebalo da bude i lakše, tamo se ljudi bolje znaju i znaju gde ko živi. Srbija je u protekla četiri meseca pokazala da ima dovoljno resursa, i materijalnih i ljudskih, da se birački spiskovi u najvećoj mogućoj meri dovedu u red. A mogla bi sigurno za te stvari i da se dobije pomoć od Evrope.

Konačno, opozicija mora da obezbedi svoje kontrolore na svim, bukvalno svim biračkim mestima. A i na graničnim prelazima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2025.

Izbori, jedini put do mirnog rešenja krize

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog

Intervju Jovan Komšić, politički sociolog

Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.

Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta?
Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“!
Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“.
Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“!
Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog.

Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku?
Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije.
Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode.
Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“.
Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.

Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi

Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“.

Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način?
Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine.
Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“.

U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“?
Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“.

Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“.
Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.

Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode

Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda.
Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti.
Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama.
Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“.

Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata?
Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura.
To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode.

Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu.
Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi.

Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji?
Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.

Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije

Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“

Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite?
S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“.
I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje.

Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji?
Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.

Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva

Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije.
Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti!

Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to.
Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka?
Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. mart 2025.

Muke sa Evropom

NOVI MAGAZIN, ,
Od Evrope se uvek očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“

Evropa je licemerna! To tvrdi vlast, to tvrdi i opozicija. To tvrdi desnica, ali i levica.

Čisto hronološki gledano, desnica, tj. nacionalisti, suverenisti, antiglobalisti i ostali isti to pričaju poodavno. U skladu s tim, aktuelna vlast, otkako je zauzela pozicije, radi na diskreditaciji Evrope u očima građana Srbije. I mora se reći da u tome nije bila bez uspeha jer podrška Evropi i tzv. evropskim integracijama već godinama neprekidno opada.

Levica kao da je polako prihvatala ove optužbe, pa se i na toj strani sve više govori o „evropskom licemerstvu“. Toj antievropskoj navali ovih dana se priključio i Slavoj Žižek, taj, kako reče Ivan Milenković, „savršeni antikantovac“ (a Kant, čuveni nemački filozof prosvetitelj, zalagao se za večni mir i svetsku federaciju) čiji „komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči“.

Još pre toga je Žižeka raskrinkao Vladimir Gligorov napisavši: „Oni koji misle da će o neoliberalizmu nešto shvatiti čitajući Žižeka i Lenjina, treba, naravno, da nastave s tim.“ Tuš.

Evropa je na ovaj ili onaj način već 10 godina napadnuta od Rusije, možda još ranije od Kine, a sada i od Amerike. Znaci solidarnosti Srbije sa Evropom (napose Ukrajinom) za to vreme bili su vrlo slabi, ako su uopšte postojali. Ali zato nije prestajala da od te iste Evrope traži pomoć i podršku.

Evropa je licemerna, kaže Žižek, zato što je „izrazila podršku gruzijskom narodu“, dok je „izuzetno tiha o pobuni u Srbiji“.

Od Evrope se uvek, tako nas je ona naučila, očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“.

Taj slogan se koristi protiv Vučića mada je, u stvari, baš Vučić najviše učinio da građanima ogadi politiku, tj. političke stranke, kako ne bi bilo posrednika između njega i naroda.

Zoran Đinđić je govorio da „politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost“ i „politika je nešto plemenito“ jer je njena svrha da ostvari opšte dobro. Takođe, evropske integracije video je „kao zadatak koji vodi našem unutrašnjem preoblikovanju, samodisciplinovanju, uljuđivanju, kultivisanju, edukaciji“.

Neki glasovi kažu da većina mladih koji danas protestuju nije ni bila rođena onda kada je Zoran Đinđić mučki ubijen. Pa i da im lik i delo srpskog premijera ne znače previše. Istini za volju, to i ne treba da čudi. Podosta je u poslednjih dvadesetak godina – sa obe strane društveno-političkog spektra – urađeno na zatiranju njegove političke i filozofske zaostavštine.

Ako se mladima možda i ne može mnogo zameriti, trebalo bi da stariji, pogotovo oni koji spadaju u intelektualnu elitu, imaju malo duže pamćenje. Recimo, oni okupljeni u inače dobrodošloj inicijativi Proglas. Ali i tu se događaju čudne stvari. Tako vidimo da Milo Lompar, koji je Zorana Đinđića proglasio izdajnikom, postaje sve aktivniji član ovog udruženja. Doduše, nije Lompar upotrebio baš tu reč. Rekao je ovaj veliki poklonik Amfilohija Radovića da Zoran Đinđić predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“. Dakle – to je to.

Uprkos tome, Lompar je najavljen kao učesnik Proglasove tribine u Kragujevcu zakazane za 25. februar. Skup je, zbog bolesti jednog gosta, u poslednji čas otkazan, ali se svejedno nameće pitanje kuda (želi da) ide Srbija. Tim pre što je naslov tribine upozoravajući – „Budućnost se ne gradi krvavim rukama“.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2025.

Progon

NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči

Sigurnosne kamere na javnim mestima u Srbiji ne služe da pruže sigurnost građanima, one osiguravaju vlast. One se ne koriste za hvatanje kriminalaca nego za proganjanje političkih protivnika. To pokazuje slučaj Nikole Ristića, čija profesija ledi krv u žilama. Aktivista!

Naime, snimci (na kojima je Ristić) s kamera na beogradskom aerodromu, koji su po definiciji tajni, dospeli su u javnost. Tim kamerama upravlja policija. Dakle, neko iz policije prodao je te snimke nekim medijima, neki mediji (zna se i koji, ali da ne zagađujemo tekst) to su kupili. Kupoprodajna cena ne mora biti izražena u parama, može da bude u nekom drugom obliku, možda je reč o razmeni u naturi, primeni principa „ti meni, ja tebi“ i slično.

Dobro je da je štampa slobodna jer tako postaje belodano jasno da pojedine novine rade za policiju, da policija radi za partiju, a partija za vođu.

A vođa je uplašen. Ne za naciju i državu nego za svoju vlast. Neprijatelja je sve više. Neki se kriju u njegovim sopstvenim redovima. Drži guju u nedrima. Nije saopštio njihova imena jer, kako je rekao, „ne sme(m) to da uradi(m)“. Inače se ničega ne plaši.

Građani zahtevaju njegovu ostavku, a on se prenemaže – kaže: traže njegovu glavu. Kome treba njegova glava? Traži se njegova fotelja. Ali on svoj život više ne može da zamisli bez vlasti. „Srbiju dajem – fotelju ne dajem“, njegovo je geslo.

Zato mu je malo redovna policija da brani njegovu vlast. Kao što se videlo u Novom Sadu, pojavile su se parapolicijske snage koje hapse građane po ulicama. Bila je to, nema sumnje, partijska policija. Doduše, još je postupala u „sadejstvu“ s regularnom policijom, ali možda je to bio čas obuke; šta garantuje da se uskoro ona neće „otcepiti“ i krenuti u samostalne akcije. A i pitanje je ko tu koga zapravo kontroliše.

Novosadska tragedija – i ono što se posle nje dešavalo – potisnula je u drugi plan zbivanja u trećem najvećem gradu u Srbiji. U nekom intelektualnom, duhovnom smislu to je možda i veća tragedija od novosadske koja je više ljudska, koja svojim užasom jednostavno kida srce. Dr Dragan Milić, kardiohirurg i vođa niške opozicije, posle višegodišnjeg proganjanja konačno je izgnan s Medicinskog fakulteta u Nišu. Odluku o tome doneo je Senat tamošnjeg Univerziteta. Eh, senatori, senatori.

Milić je dvostruko uspešan – i kao stručnjak i kao političar. Ne zna se koji je od ta dva uspeha više razjario aktuelnu vlast. Dobro, razumljivo je da je to naljutilo vlast, ali zašto je umuknuo Univerzitet!? Zar nema baš nikoga da digne glas protiv te sramne odluke? Kakva je to ova naša „akademska zajednica“? Ćepenačka? U se, na se i poda se.

Novosađani i Nišlije trenutno zastupaju dva različita koncepta borbe protiv režima. Obično temperamentniji južnjaci preferiraju hod kroz institucije; poslovično miroljubive „lale“, ne želeći da se tek tako pomire sa zločinom u njihovom glavnom gradu, htele bi da te institucije malo „propuste kroz šake“.

Možda ta dva puta i nisu tako nepomirljiva, možda se negde i ukrste. Recimo, otprilike na pola puta. Tu gde stanuje vrhovni progonitelj.

U izvesnom smislu to bi bilo logično. Ali čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2024.

Paljenje Rajhstaga i druge basne

PEŠČANIK, , , ,
Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima

Nema sumnje da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićev omiljeni politički metod, jasno je i da on namerno zaoštrava podele u društvu. Ono što nije jasno to je zašto opozicija stalno naseda na njegove provokacije. Kad kažem „opozicija“, ne mislim čak prvenstveno na opozicione političke partije nego na opozicionu javnost, građanske pokrete, manje ili više (ne)formalne, koji preduzimaju različite akcije, ali praktično ne snose nikakvu odgovornost za njihov ishod, tj. posledice. I to je jasno poodavno, ali je nedavni skup u Novom Sadu kap koja je prelila čašu.

Očaj i bes su dve reči kojima se u poslednje vreme najčešće opisuje raspoloženje građana. I za jedno i za drugo sigurno ima mnogo razloga, ali ni jedno ni drugo ne može biti razlog da takva osećanja prevladaju i u politici. Politika je racionalna delatnost čak i kada se oslanja na osećanja ili se koristi ljudski iracionalnim porivima. Štaviše, baš u tom slučaju racionalnost u postupanju mora da bude izraženija.

Organizatori novosadskog protesta – u stvari, postavlja se kao prethodno pitanje, da li ih je uopšte bilo jer je izgledalo kao da ih nije bilo, odnosno da su stvarni organizatori neki drugi ljudi, iz (duboke) senke, a ne oni koji su se kao takvi očitovali. Da je tu neka „viša sila“ umešala prste, pokazuje ne samo ničim i ni od koga neometano uništavanje Gradske kuće nego i jedan bizaran detalj. Naime, kao što se to na televiziji moglo videti, jedna osoba koja je uhapsila mladića učesnika demonstracija, a posle i Gorana Ješića, koji je stao u njegovu odbranu, respekt, nije krila svoje lice i pokazala je (posle učestalih zahteva prisutnih da se identifikuje) policijsku legitimaciju, ali druga osoba to nije učinila. Naprotiv – ona je glavu sve više uvlačila u kapuljaču. Zašto? Zato što, nameće se zaključak, ta osoba nije bila policajac. Nego? Pripadnik neke naprednjačke parapolicije, jurišnih odreda, braon košulja? Bilo bi dobro da se to raščisti.

Organizatori novosadskog protesta, dakle, da se vratimo glavnoj temi, pali su na ispitu. Dozvolili su da budu izigrani, takoreći nasamareni. Nažalost, ne samo oni nego i svi građani koji su učestvovali na demonstracijama. Jedan događaj, zamišljen kao izraz pijeteta prema žrtvama teškog državnog nemara, a sa druge strane kao izraz nezadovoljstva bahatom i korumpiranom vlašću, izvrgnut je u svoju suprotnost, u vandalizam.

Demonstracije su i legalno i legitimno sredstvo političke borbe, ali treba da budu i učinkovite. Ako nisu dobro vođene, mogu da izazovu kontraefekte.

Opozicija, tj. organizatori protesta moraju da vode računa ne samo o njegovoj sadržini nego i o formi. Banalno je reći, ali moraju da održavaju red, moraju da uspostave redarsku službu koja će javne objekte braniti od (Vučićevih) huligana. Mora da bude određen početak i kraj demonstracija, mora da se kaže: demonstracije traju, recimo, od šest do osam, ono što se desi u tom razdoblju naša je odgovornost, ono što se desi posle toga odgovornost je policije.

Svaki put kada Vučić napravi neku grešku, tj. kada neki događaji otkriju pogubne posledice njegovog režima – kao što je obrušavanje železničke stanice u Novom Sadu – deo građana to shvati kao „biti ili ne biti“. To jest – kao čas da mu se zauvek „smrse konci“, umesto da to vidi kao priliku da se izvuče još jedna cigla iz njegove Bastilje i ugradi u put ka sopstvenoj pobedi. Na izborima, razume se.

Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki, za šta su dobrim delom i same krive, ali to je druga tema) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima. Time građanski pokreti rade i protiv svojih interesa, odnosno protiv sopstvene želje za promenom vlasti, ako im je to cilj. A u krajnjoj liniji, nije Đinđić džabe razgovarao s Legijom.

Sve u svemu, vreme je da opozicione partije zauzmu svoje mesto na političkoj sceni. Pri čemu pod tom pozornicom ne podrazumevam samo, pa ni pre svega velegradske bulevare nego i (prvenstveno) provincijske budžake.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2024.

Monolog o dijalogu

PEŠČANIK, , , ,
Nije li nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu

Ima više od tri godine kako sam napisao da je „najveća opasnost“ koju sa sobom nosi eventualna realizacija „projekta jadarit“ „u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke“. Bilo je to aprila 2021, Novi magazin br. 519, u vreme korone, pa je tekst nosio naslov (koga ovde neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) „Antivakcinaši & antiprofitaši“. Pre mesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.

Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više „preko nišana“, uz malo tolerancije i mnogo uvreda „suprotne strane“, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji reč) da i ne govorimo.

Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svedoci, onemogućavala pravi dijalog. Mora se, međutim, primetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem reč, nije bila sasvim nevina jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.

Sudbina „projekta jadarit“ ne treba i ne može da se rešava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila posle pobede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobedu trebalo proliti i znoj, i suze, i krv.

To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.

Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu „poljoprivredni raj“? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.

Pogotovo se ideja da će protesti naterati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.

Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg (14. avgusta) Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih „opšte prakse“) koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, „tet-a-tet“. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.

Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta posle dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji stvar je takođe za diskusiju.

Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahteva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa da onda rešavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.

Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu „rudarske kolonije“ i „evropske deponije“, kao što se i sleva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu.

Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego „ulične borbe“.

Možda nekome ova priča deluje naivno, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 15. avgust 2024.

Francuska: Koreni gneva

PEŠČANIK,
Braneći prava zaposlenih, francuski sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana

Demonstracije u Francuskoj jenjavaju, ali će o njihovim uzrocima i posledicama, pogotovo s obzirom na predstojeće izbore, tek da se raspravlja; još dugo će biti aktuelni. Zanimljivo je da su se u Srbiji ovom temom mnogo više bavili mediji koji podržavaju aktuelne „Proteste protiv nasilja“, dok su je režimski mediji, valjda da ne bi „dali ideju“ svojim gledaocima, malčice izbegavali.

Ono što se takođe može zapaziti jeste da je i na jednoj i na drugoj strani „medijskog spektra“ uzrok (i to onaj najdublji ili skriveni) pronalažen u – neoliberalizmu. Šta se pak pod tim neoliberalizmom podrazumevalo, kao i obično, nije objašnjavano. Možda bi zato, u razgrtanju te ideološke magle, ali još više u potrazi za korenima iskazanog nezadovoljstva, makar onim socijalno-ekonomskim (da rasne koji opet svoj uzrok, bar delimično, imaju u ekonomiji, ostavimo po strani) mogla poslužiti (nažalost u nas slabo zapažena) knjiga „Ekonomija za opšte dobro“, francuskog ekonomiste Žana Tirola, dobitnika Nobelove nagrade 2014. U njoj se, naime, Tirol bavi i Francuskom i njenim ekonomskim problemima, što može biti vrlo korisno za razumevanje onoga što se ne samo poslednjih dana nego i poslednjih godina, pa i decenija dešavalo u zemlji koju mnogi smatraju kolevkom slobode i demokratije.

Kao jedan od najvećih, ako ne i najveći društveni problem Francuske Tirol vidi nezaposlenost. On najpre konstatuje da je „nezaposlenost mnogo veća u Francuskoj nego u zemljama severne Evrope (Nemačka, Holandija, Skandinavske zemlje itd.) ili u anglosaksonskim zemljama“. Zatim da „nezaposlenost pogađa nisko kvalifikovane osobe i problematična gradska područja“ i da je „dugotrajna nezaposlenost, koja je najopasnija, prilično velika i u stalnom porastu od 2007. godine“.

Sa druge strane, Tirol ističe da je „Francuska uložila veliki napor da se nezaposlenost smanji“, te da „ukupan budžet javne politike zapošljavanja neprekidno raste od 1993. godine“ i da je dostigao 3,5-4 odsto nacionalnog bruto domaćeg proizvoda. Takođe, stopa javnih rashoda u Francuskoj iznosi 57 odsto BDP-a i među najvišima je na svetu.

Tirol posebnu pažnju posvećuje analizi radnog zakonodavstva, za koje kaže da je vrlo detaljno i komplikovano, o čemu svedoči podatak da francuski zakon o radu ima 3.200 strana. Sa druge strane, primećuje, neke zemlje, poput Danske, gotovo da uopšte nemaju zakon o radu („što znači da ostavljaju slobodu ugovaranja, pa otud i veću mogućnost prilagođavanja radnog odnosa specifičnom okruženju preduzeća“), pa ipak je tamo nezaposlenost mnogo manja.

Iz obimne Tirolove analize izdvojićemo samo nekoliko najkarakterističnijih nalaza. Recimo, primećuje on, u Francuskoj preduzeće koje otpušta radnika plaća radniku otpremninu, ali ne plaća trošak koji to otpuštanje pravi državnom osiguranju za slučaj nezaposlenosti (i koji je često mnogo veći). Pošto se osiguranje finansira iz doprinosa zaposlenih „to znači da preduzeće koje zadržava radnike plaća za preduzeće koje ih otpušta. To je suludo“, zaključuje francuski nobelovac.

No, to je manji problem. Da bi sprečio otpuštanje, zakonodavac ga je detaljno regulisao. Teškoća je, prema Tirolu, u tome što „sudija, bez obzira na svoju stručnost i integritet, ne raspolaže neophodnim informacijama koje bi mu omogućile da se stavi u poziciju direktora preduzeća kako bi meritorno presudio o legitimnosti otpuštanja viška zaposlenih“. To je dovelo do toga da je „ishod procedure otpuštanja potpuno nasumičan i nepredvidiv sa stanovišta strateških izazova s kojima se preduzeće suočava“.

Ni to nije najveća mana francuske regulative. Naime, kao uslov da bi otpuštanje bilo „legitimno“, propisano je da se ono mora „pravdati velikim finansijskim problemima preduzeća ukoliko do otpuštanja ne bi došlo. To znači, zaključuje Tirol, da „preduzeće koje je sasvim zdravo ne raspolaže valjanim opravdanjem da okonča poslove koji više nemaju prođu na tržištu“. (Uzgred, ovo je bilo tipično i za jugoslovensku socijalističku samoupravnu privredu.)

Uz konstataciju da je „francuski minimalac najviši u Evropi“, Tirol navodi i neke primere u kojima se poslodavac i zaposleni, iako načelno međusobno suprotstavljeni, koristeći zakonske odredbe udružuju protiv države. Recimo, pošto u slučaju ostavke zaposleni nema pravo na naknadu za nezaposlene, prekid radnog odnosa se praktično uvek prikazuje kao otpuštanje jer tada otpušteni ima pravo na tu nadoknadu koja traje čak tri godine. Time je, kaže dalje Tirol, „vlada praktično stvorila mogućnost za odlazak u penziju sa 57 godina“.

Tirol navodi još jednu karakteristiku francuskog ekonomskog sistema koja se ne tiče radnog zakonodavstva, ali utiče na (ne)zaposlenost. Naime, kaže Tirol, francusko pravo, u poređenju sa svojim inostranim pandanima, slabije štiti poverioce i ide u prilog direktorima, odnosno vlasnicima. Takvo zakonodavstvo je uglavnom motivisano očuvanjem radnih mesta, što je pogrešno. Sve ovo francuska preduzeća čini vrlo krutim i nefleksibilnim. S jedne strane, onemogućava ih da adekvatno reaguju na tržišne signale, tj. da gase delatnosti koje više nemaju prođu kod kupaca. Sa druge strane, to ih sprečava da se lako upuštaju u nove poslovne poduhvate i da više rizikuju. A time i da brže otvaraju nova radna mesta.

Generalna posledica je da i čitava francuska privreda bude okoštala, „lenja“, nesposobna za inovacije. U Francuskoj, ilustruje Tirol, sva preduzeća sa Indeksa CAC 40, dakle najbolja preduzeća koja se kotiraju na Pariskoj berzi, vrlo uspešna i na međunarodnom nivou, potekla su od preduzeća koja su postojala još šezdesetih godina 20. veka. Nasuprot tome, u SAD samo jedan mali procenat od 100 preduzeća s najvećom berzanskom kapitalizacijom postojao je i pre 50 godina. „Gde je naš Gugl, Epl, Majkrosoft, Amazon, Fejsbuk, Intel, Uber, Amgen ili Genetek“ – pita Tirol, pa dodaje: „U vezi s tim, Francuska pati od snažnog deficita preduzeća od 20 do 50 zaposlenih (od kojih će se neka u budućnosti priključiti listi najvećih preduzeća), što nas lišava rasta zaposlenosti“. Uzrok tome pak Tirol pronalazi u „neprivlačnom francuskom poslovnom okruženju“.

Tirol je predložio i reformu: prelazak sa zaštite radnih mesta na zaštitu radnika, preuzimanje odgovornosti za loše poslovanje od preduzeća i umanjivanje uloge sudova.

Kada je došao na vlast, Makron je pokušao da izvede reforme u ovom pravcu, ali je to, kao što smo videli na protestima „žutih prsluka“, izazvalo veliko nezadovoljstvo sindikata.

Braneći prava zaposlenih, sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jul 2023.

Vučić i Čaušesku

PEŠČANIK,
Ponašanje jedne televizije Stankovića je asociralo na događaj od pre tridesetak godina, kada smo, kako je rekao, iz Bukurešta gledali “direktan prenos” rušenja Čaušeskuovog režima

Da ne bude zabune, ali i da ne budem optužen za plagijat, paralelu između Aleksandra Vučića, aktuelnog predsednika Srbije, i Nikolae Čaušeskua, odavno počivšeg predsednika Rumunije, nisam uspostavio ja nego Dejan Vuk Stanković, omiljeni analitičar prorežimskih medija, naročito Milomira Marića. Gostujući (u sredu, 12. avgusta) u jutarnjem programu “srećne televizije”, Stanković je, između ostalog, govorio i o nedavnim protestima protiv predsednika Vučića. I tom prilikom je primetio kako je TV N1 čak sa nekoliko kamera pratila nemire ispred Skupštine, te da su njeni izveštači bili, slobodno prepričano, takoreći svuda: i u masi, i iza policije, i u samoj zgradi, i među huliganima… Posebno je zanimljivo da je o takvom načinu rada Stanković govorio “u negativnom kontekstu”, videvši u tome ne samo nešto loše nego i svojevrsno saučesništvo u događaju. Prosto, ono što bi svuda u svetu bilo dočekano kao izraz elementarnog profesionalizma – obavestiti javnost šta se dešava – za Stankovića je bila sumnjiva rabota, u najmanju ruku propaganda. Samo što nije rekao – a bilo mu je na vrh jezika, videlo se – da bi najbolje bilo da ništa od toga nije ni prikazano i da je o svemu tome Tanjug izdao saopštenje u kojem bi demonstracije bile osuđene kao neprijateljske, izdajničke i slično. Međutim, sve to nije važno.

Pozor izaziva činjenica da je to “ponašanje” jedne televizije Stankovića asociralo na događaj od pre tridesetak godina, kada smo, kako je rekao, iz Bukurešta gledali “direktan prenos” rušenja Čaušeskuovog režima. Indikativno, zar ne. Nije, naime, Dejan Vuk Stanković zbivanja ispred nacionalnog parlamenta uporedio s nekim skorašnjim demonstracijama – a bilo ih je, hvala na pitanju, mnogo i svakojakih – nije čak ni s nedavnim protestima “žutih prsluka” u Francuskoj nego se setio “rumunskog proleća” od pre tri decenije. I rušenja jednog okrutnog, beskrupuloznog, od naroda omrznutog diktatora Nikolae Čaušeskua. Čudo je ta podsvest. Ili se možda kod Stankovića probudila savest.

Kako god, i to je bitno, ima u ovoj priči i nešto utešno. Svestan je, dakle, i Dejan Vuk Stanković o čemu se u Srbiji radi. Zna to znači, inače bi reagovao, i Milomir Marić. A to što su Vučića povezali sa Čaušeskuom nameće pitanje znači li to da se pripremaju da pređu na drugu stranu?

Verovatno i bi, samo što se ta druga obala još ne vidi.

Ne sumnjam da sve to zna i Vučić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. avgust 2020.