izbori

Izbori, sad

PEŠČANIK, , , , , , , , ,
Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima, sa svim univerzitetima, sa Akademijom nauka. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika, u ratu je sa advokatima i seljacima, s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. Više nema ni podršku Zvezdinih navijača. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije

Tačnije – u junu. Ili u septembru.

Sada je pravi trenutak da opozicija zatraži izbore. Protest održan 15. marta u Beogradu daje solidne osnove za takvu tvrdnju. Najpre svojom masovnošću. Na njemu se okupilo više ljudi nego ikada u istoriji Srbije. A bilo bi ih i više da vlast nije blokirala prestonicu ukidajući železnički, gradski i prigradski autobuski saobraćaj. To takođe nikada u istoriji Srbije nije bilo. To govori o njegovom strahu.

Drugo, protest je pokazao ogromnu energiju, ne samo u Beogradu nego i u čitavoj Srbiji. I ne samo tog petnaestog nego i prethodnog dana, kada je studentima priređen trijumfalan doček, i prethodnih meseci, kada su studenti trijumfalno dočekivani širom Srbije. Došlo je vreme da se ta energija „materijalizuje“. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

Treće, studenti su ostavili prostor za druge aktere na političkoj sceni. Oni su se zadržali u granicama koje su sami sebi odredili, ali nisu uzurpirali čitavu javnu scenu. Dakle, ostalo je dovoljno mesta da na nju snažnije i odlučnije nego do sada stupe političke partije. Ali ne samo partije. Ima mesta i za druge organizacije građana – stručne, profesionalne, sindikalne, nevladine, ad hoc grupe za pritisak, Proglas, razume se, itd.

U Srbiji danas nije pobunjena samo omladina; pobunjeno je celo društvo.

Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima. On je zaratio sa svim univerzitetima, kao i sa Akademijom nauka. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika; njih jedino plemenita obaveza prema pacijentima drži u bolnicama. On je u ratu sa advokatima i seljacima. On je u ratu s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. On više nema ni podršku Zvezdinih navijača.

Studenti će, to su obećali, nastaviti da „pumpaju“; ostale društvene grupe treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da, svaka u svom domenu, na ovaj ili onaj način radi isto. Imajući u vidu zajednički cilj.

Četvrto, veoma bitno, pobuna se ne odvija samo u velikim urbanim centrima. Podigli su se i manji gradovi, sela i varoši širom Srbije. U tome je neizmeran doprinos studenta. Dakle, poseban naglasak u političkoj borbi treba staviti na tzv. lokal. U stvari, to se već desilo – Bogatić, Rača, Valjevo, Čačak, Kovačica, Kraljevo… Srbija se slila u Beograd. Sada treba da se Beograd razlije po Srbiji. Možda je preterano reći da je SNS sabijen u mišju rupu, ali da je u povlačenju na širokom frontu, nema sumnje. Zašto bi Vučiću trebalo dati vreme da se konsoliduje.

Kada je reč o prelaznoj vladi, čini se da je ova (inače dobra) ideja danas za pobunjeno društvo Srbije korak nazad, ustupak, znak političkog pesimizma. Vučić na to neće pristati jer zna da bi to značilo faktičko priznavanje poraza. Sa druge strane, to bi za građane Srbije značilo prihvatanje dela kolača u situaciji kada može da dobije ceo kolač. Zahtevanje izbora je kontranapad, brza tranzicija iz defanzive u ofanzivu, a ona je, kao što znamo, najubojitije oružje.

Izbori, naravno, neće biti pošteni niti izborni uslovi ravnopravni. Ali predugo čekanje na „idealne“ uslove (koji zapravo nikada neće biti idealni) moglo bi da dovede do gubljenja „momentuma“. A on je ključan.

Studenti – a i svi ostali – su sigurno u pravu kad kažu da borba u koju su se upustili nije sprint nego maraton. Ali u tom pogledu ne treba da brinu – i njihovi unuci će imati pune ruke posla.

Kada je reč o izbornim uslovima, dve stvari su najvažnije. Prvo – RTS. Breša je već napravljena i sigurno, naročito u predizbornom programu, može biti povećana. Izveštavanje o zbivanjima u društvu biće mnogo objektivnije, a tretman opozicije značajno poboljšan.

Drugo – birački spiskovi. To će biti i najveći izazov. Ali nije nesavladiv. Birački spiskovi moraju biti temeljno „pročešljani“ i pročišćeni. Naročito po manjim mestima. Mada bi tamo trebalo da bude i lakše, tamo se ljudi bolje znaju i znaju gde ko živi. Srbija je u protekla četiri meseca pokazala da ima dovoljno resursa, i materijalnih i ljudskih, da se birački spiskovi u najvećoj mogućoj meri dovedu u red. A mogla bi sigurno za te stvari i da se dobije pomoć od Evrope.

Konačno, opozicija mora da obezbedi svoje kontrolore na svim, bukvalno svim biračkim mestima. A i na graničnim prelazima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2025.

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Nothing Hill

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup

Ne, nije reč o romantičnoj komediji (Notting Hill) sa Džulijom Roberts i Hjuom Grantom u glavnim ulogama, koja već četvrt veka „pleni“ pažnju gledalaca širom sveta. A ko je pre pola stoleća gledao beogradski TV Bukvar s nezaboravnom Kikom Bibić (tj. Mirom Stupicom), taj zna koliko i samo jedno slovo može čoveku da zagorča život. Elem, „gornjim naslovom“ hoće se reći da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo kada je o diplomatama i diplomatiji reč, pa tako ni izjave trenutnog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji. Njihov posao zahteva da (bar ponekad) govore ono što ne misle i rade ono što ne govore. Sudbina Slobodana Miloševića, koji se šetao“ od „balkanskog kasapina“ do „garanta mira“ i nazad, da bi na kraju tu i ostao, najbolja je akademija za mlade i osta(re)le lidere. S obzirom na to, i Hilova poseta Vučićevom tajkunu Ivanu Bošnjaku, suvlasniku ozloglašenog Milenijum tima, verovatno je više business nego pleasure, pokušaj da se postave temelji za neke buduće mostove, kad bude trebalo prelaziti sa jedne na drugu obalu.

Sa druge strane, kao i u svakom zlu, i u ovom ima nešto dobro. Recimo, eto i dobrog razloga da se Vučiću, kad počne da govori o „američkim medijima“, odgovori da je i on – s obzirom na „lajkove“ koje dobija i od koga ih dobija – „američki predsednik“.

Sve u svemu, kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Odnosno, drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup.

Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu“. Ali, dodavao je Đinđić, „to nije popularno u Srbiji“.

„Čak šta više“, čini se, naročito u opoziciji. I među njoj naklonjenim analitičarima. Neretko, u svakom slučaju češće nego što bi trebalo, sa te strane političkog spektra dolaze glasovi koji (kao da) slede „Kalimero politiku“, tj. ksenofobičnu i izolacionističku retoriku aktuelne vlasti. Tako je, primera radi, Siniša Mali nedavno (7. 1 .2024) rekao: „Kome se isplati stabilna, nezavisna i sigurna Srbija… Kome je u interesu da Srbija bude lider u regionu i da vodi nezavisnu, stabilnu politiku? Nikome.“

Ako je zbilja tako – a nije valjda da nas visoki državni dužnosnik i istaknuti funkcioner vladajuće partije obmanjuje, odn. ne govori istinu – moglo bi se zaključiti da je i ovaj Expo, čiju su nam organizaciju 2027. dodelili, zapravo podvala i da tako hoće da našu „Srbijicu“ upropaste. Ali, nameće se novo pitanje, zašto smo se mi onda za taj Expo tako „krvavo“ borili i čak četiri puta pobedili mnogo veće i bogatije protivnike, neprijatelje u stvari, kako su čitavu tu epopeju pradstavljale naše režimlije kroz svoje medije?

Kad je već pomenut Expo, evo još jedne „pikanterije“. Njegov direktor Dušan Borovčanin dao je ovih dana (15. 1. 2024) intervju. Borovčanin je očigledno savladao sve veštine naprednjačkog managementa. I posle tog razgovora, naime, Expo Srbija za Srbe i Srpkinje ostao je „jedna velika tajna“. Ne zna se šta je sve njime obuhvaćeno, ni šta će se graditi, ni koliko će to da košta, niti kako će i odakle da bude finansirano.

Ali i šta će mu, narodu, da zna. Ima ko zna – i ko je rušio u Savamali, i zašto je pao helikopter, i šta je na dva minuta snimka sa doljevačke rampe, i kako se desila Banjska. Olivera Ivanovića da i ne pominjemo.

U poređenju s tim, tj. njim, sve drugo je ništa.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2024.

Podržite svog rukovodioca

PEŠČANIK, , , , ,
Pretpostavljeni traže od svojih zaposlenih da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da oni izražavaju lojalnost i podršku svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog, koji je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo

Gostujući pre neki dan na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom (nije važno kojoj jer bio je na svakoj), Aleksandar Vučić je između ostalog rekao da je „izručenje predsednika države istorijska sramota“. Reč je, dabome, o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. Ova Vučićeva izjava prošla je nekako nezapaženo u javnosti, što možda i nije čudo s obzirom na količinu njegovih izjava kojima iz sata u sat zasipa unezverene narodne mase. Voditeljka koja je bila prisutna u studiju propustila je da pita Aleksandra Vučića zašto je onda predložio da se Zoranu Đinđiću, koji je izveo taj „sramni“ čin, u centru Beograda podigne spomenik.

Da podsetimo, još 2016. godine, u svojstvu mandatara za sastav nove republičke vlade, Vučić je rekao da će na petnaestogodišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Srbije, dakle 2018, Zoranu Đinđiću biti podignut spomenik. Raspisan je konkurs na kojem je pobedilo idejno rešenje dramaturškinje Biljane Srbljanović i vajara Mrđana Bajića. Spomenik 2018. nije podignut. U maju prošle godine Vesić je rekao „da će spomenik Zoranu Đinđiću biti postavljen u Beogradu iduće godine“, podsetivši pri tome još i na „Vučićeve zasluge“.

Kao što vidimo, ta „iduća“, tj. ova 2023. ističe, a od spomenika ni traga ni glasa. No, nije to ni prvo ni poslednje obećanje koje je Vučić pogazio. Umesto toga, Vučić se, ušavši u koaliciju, upravo u Beogradu, a Vojislavom Šešeljem, vratio na „fabričko podešavanje“, tj. na „šešeljizam“ kao svoju prvu (a prva ljubav zaborava nema) i osnovnu ideologiju. Drugim rečima, na govor mržnje i nasilja.

Bavanište, banatsko selo svega pedesetak kilometara od Beograda, postalo je paradigma današnje Srbije. Srbije – okupirane zemlje. A Jovan Jovanov je paradigma svakog građanina Srbije koji se usudi da izrazi svoj stav, a kamoli da se pobuni. Dakle, on može da dođe gde god se vi nalazili i da demonstrira svoju silu, recimo tako što će da vam okupira kuću. „On“, to je razume se Vučić, jer oni koji su tamo bili i koji su tu okupaciju faktički izveli samo su njegovo slepo oružje ili oruđe, da i mi upotrebimo tu vojnu distinkciju koju Vučić tako rado i često (pošto svako malo o tome govori) koristi. Kad može to u po bela dana i pred televizijskim kamerama, šta može kad niko ne vidi. Policije nema, suda nema, države nema.

Gde je Šešelj, tu su i Hrvati. Tačnije, mržnja prema Hrvatima. Pa je u skladu s tim neki stručnjak za predizborni politički marketing valjda i smislio ovu najnoviju špijunsku aferu. Samo je malo omanuo. Recimo, kad je o novinarima reč, razumno je pretpostaviti da taj hrvatski špijun nije komunicirao sa onima iz, kako ih vlast zove, „američkih medija“. Mislim, šta ima bilo ko da vrbuje američke plaćenike. Iz toga proizlazi da su „obrađivani“ članovi (pro)vučićevskih redakcija. Slična logika važi i za političare. Zato se valjda imena tih izroda i drže u tajnosti.

Javnost je ono što je spaslo Jovana Jovanova. Jer, kada je Vučić video da ta okupacija u Bavaništu ne nailazi na dobar odjek i da će to narod više naljutiti nego uplašiti, odustao je. Ipak, bilo je dovoljno vremena da se vidi šta oni sve mogu i na šta su sve spremni.

Ako ustreba. Zasad još uvek češće koriste „suptilnije metode“. Prate društvene mreže, šta ko „postuje“, „šeruje“, „lajkuje“. Ovoj vrsti nadzora posebno su podvrgnuti privatnici širom Srbije. Kada primete da je neko iz neke firme negde izrazio nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, Vučićem naročito, odmah u tu firmu šalju inspekciju. I to ne jednu nego više njih, tako da se prosto sudaraju na vratima, i ne jednom nego po nekoliko puta, tako da to maltretiranje traje mesecima. Hoće da vam upropaste posao, da vas dovedu do prosjačkog štapa, da vas svedu na „topovsko meso“ za svoje autobuske brigade.

U državnoj upravi, po lokalnim samoupravama i javnim preduzećima sede desetine hiljada ljudi (dobar deo po ugovoru na određeno vreme, tako da se i njima trese stolica) čiji je jedini zadatak da uhode ostale zaposlene, odnosno da prate i kontrolišu zbivanja na društvenim mrežama. I, naravno, da o tome obaveštavaju „nadležne“, te da, kad se to od njih zatraži, sprovode kaznene ekspedicije.

Odnedavno je, međutim, tj. uoči ovih izbora, u državnom sektoru, klasičnom arsenalu pretnji otpuštanjem, degradacijom, premeštanjem na drugo radno mesto (daleko od mesta stanovanja) i slično, pridodat još jedan vid represije. Podržite svog rukovodioca. Tako se zove. Beogradskim komunalnim preduzećima – a ako to važi za glavni grad, verovatno važi i za celu Srbiju – kruže papiri sa zaglavljem na kojem piše: „Podržite svog rukovodioca“. U njima direktori, načelnici, šefovi, dakle pretpostavljeni, traže od svojih potčinjenih, tj. zaposlenih, da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da time što će glasati za Vučića oni, navodno, ne izražavaju lojalnost i podršku Vučiću nego svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog. A taj „nadređeni“ je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo.

Kada je pak reč o opoziciji, pada mi na pamet onaj vic u kojem žena grdi muža. „Ti si toliko nesposoban“, kaže dakle supruga supružniku, „da kada bi bilo prvenstvo sveta u nesposobnosti, ti bi bio drugi“.

„Zašto drugi“, pita ovaj.

„Pa zato što nisi sposoban da budeš prvi“.

Dakle, možda aktuelna opozicija i nije sposobna da učini neko veliko dobro, ali svakako nije sposobna ni da učini tako veliko zlo kao ova vladajuća Vučićeva kamarila. A to nije malo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2023.

Crna Gora posle Mila

PEŠČANIK, , ,
Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena, danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Ako mu je, kao što kaže, pomirenje najpreče, možda bi novi predsednik Crne Gore trebalo prvo da ode na Cetinje. Pa tek onda u Brisel. I da poseti Ulcinj i Gusinje pre nego što se zaputi za Beograd.

U tim gradovima je, naime, Jakov Milatović ubedljivo izgubio, pa bi možda odatle trebalo da otpočne svoju pomiriteljsku misiju, da njihove žitelje uveri da će biti predsednik svih građanki i građana.

A kad je već o tome, tj. pomirenju reč, onda treba imati u vidu i da Milatović ne počinje od nule. Imala je nova crnogorska vlast – u kojoj je i lično učestvovao i čiji je bio kandidat na predsedničkim izborima – dve godine da pokaže šta na tom planu ume i može, ali se nije baš proslavila. Više je, čini se, delovala osvetnički nego pomiriteljski. Hapšenje predsednika Odbora direktora „Plantaža“, inače rektora Univerziteta „Donja Gorica“ Veselina Vukotića, najbolji je primer za to. Takođe, partijska država nije slabila, jačali su nepotizam i, naročito, klerikalizam. Tačnije – uticaj Srpske pravoslavne crkve.

Nakon „litija” i pobede opozicije na izborima avgusta 2020. godine, praktično pod vođstvom vladike Amfilohija Radovića, to je bilo i očekivano. Vladika je posle faktički formirao i vladu u kojoj se, kao lični izbor premijera Zdravka Krivokapića našao i Jakov Milatović). Taj, crkveni kanal uticaja Srbije na političke i društvene prilike u Crnoj Gori, dakle, nesporan je. Drugi, tzv. svetovni, činila je logistička i finansijska podrška litijašima ne samo vlasti nego i najvećeg dela beogradske intelektualne elite. Uzgred, mada nije nevažno, ta elita je inače često vrlo kritički raspoložena prema Vučiću i njegovom režimu, ali im se, eto, stavovi prema Crnoj Gori podudaraju. Čak je tu Vučić mogao komotno da se smesti u drugi plan.

Ako se po jutru dan poznaje, onda u liku novog šefa države Crna Gora nije dobila političara velikog formata, odgovarajućeg značaju istorijskog trenutka čiju je veličinu sam Milatović jako isticao. Nije reč samo o tome da je za „poslednjeg diktatora u Evropi” proglasio čoveka koji je prethodno tri puta izgubio na izborima (pomenute 2020. skupštinske, 2022. za glavni grad i konačno 2023. predsedničke) kao da diktatori uopšte gube vlast na izborima, bez kapi krvi i još protivniku čestitaju pobedu. I kao da, recimo, kada se radi o slobodi štampe, koja bitno određuju karakter neke vlasti, Crna Gora nije znatno ispred Srbije (na Svetskom indeksu medijskih sloboda Crna Gora je 2022. zauzela 63. a Srbija 79. mesto) što ilustruje i činjenica da se najveća medijska grupa („Vijesti”) nalazi u vlasništvu ljutih Đukanovićevih protivnika.

Još važnije, za to što je u izbornoj noći mogao da obeća ulazak Crne Gore u Evropsku uniju za pet godina, Milatović može pre svega da zahvali svom prethodniku. Za vreme Đukanovića (bez namere da sad, pošto se nakon poraza povukao i sa mesta predsednika DPS-a, pravimo nekakvu rekapitulaciju njegovog političkog učinka) Crna Gora je otvorila sva poglavlja u pregovorima sa EU, uvela je evro, postala je članica NATO, definisana je kao građanska i sekularna država. I toga se držala. Više nego ijedna zemlja regiona jasno se i nedvosmisleno geostrateški opredelila i na tom putu najdalje uznapredovala. Kada se već govori o rezultatima, nije zgoreg napomenuti i da se Crna Gora poslednjih dvadesetak godina, od dvehiljadite naovamo, ma koliko i to bilo nedovoljno, razvija brže od Srbije. U stvari, do 2008. Srbija je imala veću stopu rasta (6,6 naspram pet odsto), bolje je Srbija prošla i kroz svetsku ekonomsku krizu (2008-2012) ali nakon toga, kada je do izražaja došla njena samostalnost, Crna Gora je do 2020. godine – kada počinje kriza izazvana korona-pandemijom – ostvarila prosečan godišnji rast od oko 3,5, a Srbija od nešto iznad dva odsto. Od 2012. do 2020. godine, prema računici ekonomiste Gorana Radosavljevića, Srbija je ostvarila rast dohotka od 38 odsto, a Crna Gora od 48 odsto. Zato su i plate u Crnoj Gori bile veće; da se opet uzme samo razdoblje do 2020. godine, tj. dok je DPS vodio državu, prosečna zarada je u Crnoj Gori dostigla (i premašila) 500 evra (2017), dok su u Srbiji još mogli samo da je sanjaju (ostvarena je tek 2020. godine).

Ne smeta njima Milovo bogatstvo, koliko god da je bogat, inače bi im smetalo i Dodikovo, koji je verovatno i bogatiji. Stvar je u tome što Dodik pripada njihovom, tj. srpskom svetu, a Milo tamo nije hteo.

Videćemo kakvu će poziciju u tom pogledu zauzeti Milatović. Sudeći prema prvim intervjuima, pošto ga je malo prošla pobednička euforija, Milatović na spoljnopolitičkom planu (već pomenuto plus Rusija, Kosovo i Srebrenica) ne misli išta da menja. To deluje utešno. Mada, bilo bi prilično neoprezno, blago rečeno, da je dok još nije ni zaseo u fotelju rekao suprotno. I Vučić je, kao što se sećamo, obećavao Evropu i borbu protiv kriminala i korupcije, pa Evropa sve dalja, a kriminal i korupcija sve veći.

No, da ne mračimo, i ako stvarno ozbiljno misli, nije izvesno koliko će Milatović moći da sprovodi nagoveštenu politiku. Jer, tek slede parlamentarni izbori na kojima će se opredeliti kurs buduće vlade. Pitanje je u kojoj meri će „Evropa sad” uspeti da iskoristi zamajac predsedničkih izbora i koliko će ustupaka morati da učini koalicionim partnerima i kojim. Ukoliko postane najjača stranka, što bi prema aktuelnim sondažama javnog mnjenja moglo da se desi, biće to jedna priča, ali ako to bude Demokratski front, biće sasvim druga. Jeste da je pobeda pripala Jakovu Milatoviću, ali su porasli i apetiti Andriji Mandiću. A što se Beograda i njegovih preferencija tiče, setimo se samo kako je brzo niz vodu pustio do neba slavljenog Zdravka Krivokapića kada nije ispunio njegova očekivanja. Iz (pro)Vučićevih medija već se postavljaju zahtevi daleko od stavova koje je, nakon izbora, tu i tamo iznosio novi crnogorski predsednik. Ima i natruha razočaranja.

Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena, danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2023.

Jedan ručak, jedan glas

PEŠČANIK, ,
Kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes

Priča je autentična. Dvoje putnika namernika, na službenom putu, krenulo put Negotina, svrati kao i obično u Golubac u jedan restoran na kafu. Kad – restoran pun ljudi koji ručaju, nema gde šibica da padne. Šta će, odu na drugo mesto.

Sutradan, u povratku, svrate opet u onaj isti restoran, kad – slika opet ista, ždere se naveliko. Upitaju kelnera o čemu je reč, to se nikada ranije nije dešavalo, a često putuju.”To su sigurni glasovi”, odgovara konobar. Lokalno rukovodstvo Srpske napredne stranke glasače obezbeđuje tako što deli bonove za ručak; svako ko uzme bon, mora da glasa za Vučića. I da donese dokaz, razume se.

Stvari idu nabolje, reći će neko, sada se glasovi ipak ne prodaju za sendvič u autobusu nego za ručak u restoranu, napredak je očigledan.

Ne znam da li ova praksa postoji i u drugim opštinama, mada čisto sumnjam da je ideja lokalna, pre bih rekao da je to smislio neki centralni marketinški mozak.

Čovek se, naravno, odmah zapita da li smo zaista tako nisko pali da se glas – srž statusa građanina, esencija slobode i demokratije – prodaje za jedan ručak (ili više, svejedno)? Kako je ova vlast uspela da tako nisko obori ovaj – svako bi, zar ne, rekao – ponositi i slobodarski narod?

A onda pomisli: kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes.

Mora da mu se smuči svako veče kad treba da legne u krevet. Zato i tako malo spava.

Ili, što je verovatnije, spava mirno, omamljen kloakom koju je stvorio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2022.

Rudna glava

NOVI MAGAZIN, ,
Evropska unija ne može da “skine” Vučića. Ako bi i mogla, koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da treba nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”

Vučić više ne može da održi ni najprozaičnije obećanje. Eto, rekao je da će ga vakcinisati “obična medicinska sestra”, a na kraju bocu mu je bocu dala doktorka specijalista dečije medicine, koja već 20 godina pelcuje decu. Nije bolelo. Usput je obećao put i fabriku. Razna sela – razni problemi, otud valjda nije čudo što, kako saznajemo iz pisma pročitanog na jednoj nesrećnoj televiziji, meštani Ritopeka traže da ih predsednik Vučić reši pasa lutalica.

Opoziciju, međutim, muče sasvim drugi problemi. Iz njenog najvećeg ili barem najglasnijeg dela, sve češće se čuju zahtevi za razdvajanjem – predsedničkih, beogradskih i republičkih – izbora iduće (a možda i krajem ove) godine. Taj zahtev najviše se obrazlaže tvrdnjom da će u suprotnom Vučić moći da vodi objedinjenu kampanju, što će mu doneti veliku prednost. Kao da će ga razdvajanje izbora u tome sprečiti. I kao da, koji god i gde god da se izbori održavaju, on lično nije bio na plakatima, u spotovima, na otvaranju svega i svačega. On iz kampanje, to je odavno jasno, praktično i ne izlazi.

Koliko je sve ovo jasno, toliko nije jasno šta bi opozicija razdvajanjem izbora dobila. Jer svaka kampanja zahteva ogromne materijalne i ljudske resurse. I sa jednim i sa drugim Vučić stoji mnogo bolje. Kako sada stvari izgledaju, opozicija bi teško izgurala i jednu ozbiljnu kampanju, a kamoli dve (ili tri). Tu gotovo da se ne zna koji je veći problem – finansijski ili kadrovski. Iako te dve stvari jesu povezane, nije sigurno da bi rešavanje prvog dovelo i do rešavanja drugog.

Opozicija ima lidere, ali nema ljude, ako razumete šta hoću da kažem. To jest, da ipak ne rizikujem, nema one hiljade aktivista po malim mestima, poput Rudne glave, recimo, koji bi ne samo razbijali strah koji naprednjaci uz pomoć svojih jurišnih odreda narodu uterali u kosti nego i čuvali glasačke kutije i izborni materijal kad dođe odlučujući trenutak. Jer, u kontekstu srpske istorije, 24. septembar je zapravo značajniji datum od 5. oktobra.

S tim u vezi, kritike koje se svako malo iz redova opozicije (manje partije, više analitičari) upućuju Evropi ne samo što su kontraproduktivne – jer skreću pažnju sa ključnih problema – nego su i deplasirane. Zapad Vučića ne podržava. Zapad sa Vučićem razgovara. Pošto je Evropska unija savez država, a ne partija i nevladinih organizacija. Pa se na tom “nivou” organizuje i komunikacija.

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. To jest, i ako bi mogla, otvara se pitanje koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da EU to ne bi ni trebalo da radi nego da nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”.

Dakle, Evropa čeka da se Srbija “urazumi”. I čeka već toliko dugo da je pravo čudo kako za nju već nije izgubila svako razumevanje. Možda i bi da ona, ovakva kakva je, ne predstavlja veliku opasnost. Jer, Srbija je danas najnedemokratskija država u regionu. Nema zemlje u kojoj su vlast i moć praktično potpuno u rukama jednog čoveka, gde su institucije u tolikoj meri razorene, gde je medijska tortura vladajuće partije tako snažna.

Niko se nije setio da je Rudna glava najstariji rudnik bakra ne samo u Evropi nego i u svetu, gde se metal topio pre 7.000 godina (u petom milenijumu pre nove ere), pa da od toga isprede neku priču.

Možda bi mogla opozicija: da pronađe neku svoju “Rudnu glavu”, gde će da se vakciniše protiv pošasti i krene u osvajanje vlasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. april 2021.

Poraz DPS-a nije poraz suverenista

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Energija i broj okupljenih na skupovima ispred Cetinjskog manastira i na podgoričkom Trgu nezavisnosti predstavljaju upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista

Intervju Darko Šuković, novinar

Sagovornik Novog magazina Darko Šuković poznati je crnogorski novinar. Počeo je u Radio Titogradu 1988, godinama pisao za Monitor, u razdoblju 1998-2001. bio zamenik glavnog urednika TVCG i, konačno, od 1. oktobra 2001. glavni je urednik, direktor i većinski vlasnik prvo radija, a onda i portala Antena M, što radi i danas.

Od izbora je prošlo tri sedmice, kakva je situacija u Crnoj Gori, da li je napetost splasla?
Samo na površini. Na ulici više nema euforičnih pristalica DF koji barjače obilježjima Srbije i prijete manjinama i neistoimišljenicima. Manjine, međutim, i dalje žive u strahu, a otvoreno ga priznaju samo najhrabriji. Strašno je šta su doživjeli muslimani na sjeveru Crne Gore, pogotovo u Pljevljima, uoči izbora i nekoliko dana nakon njih.
Stid me je, kao građanina Crne Gore, što im se opet, kao devedesetih, život pretvorio u košmar, što država nije uspjela da ih potpuno zaštiti od terora sljedbenika ideologije i djela Pavla Đurišića i Ratka Mladića, što je dio javnosti učinio sve da se taj teror nad njima sakrije ili minimizira, što su poniženi do mjere da ne smiju da progovore o drami koju preživljavaju.
Nijesam iznenađen, samo zgađen pokušajima medija koji su neraskidivo vezani uz tri liste koje su osvojile 41 mandat da manipulišu suštinom tih događaja, shvatajući da opasno kompromituju dolazeću vlast. Razočaran sam sporim i mlakim reakcijama zapadnih ambasada na fizičko nasilje i govor mržnje, na povampireni fašizam i gaženje po temeljnim vrijednostima zapadne civilizacije.

Ali zar sporazum tri pobedničke koalicije nije trebalo da spreči takav razvoj događaja?
Sporazum je početni ustupak antizapadnog, pansrpskog i proruskog Demokratskog fronta najmanjem subjektu buduće vlasti, Građanskom pokretu URA. Tačnije, imajući u vidu komešanja koja se dešavaju unutar DF kao daleko najjačeg jer imaju 27 poslanika subjekta “Trojnog pakta”, kao ustupak nosioca liste “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića i onih koji stoje iza njega. Sporazum je posljedica činjenice da URA, kao predvodnik koalicije “Crno na bijelo”, ima “kontrolni paket” od četvoro poslanika i da su za listu Dritana Abazovića, u ovom trenutku, ciljevi koje je DF promovisao u kampanji, ali i godinama unazad prevelik zalogaj.

Uzgred, jeste li čuli da u Beogradu taj sporazum zovu “Amfilohijev”?
Da, to se uklapa u priču koja kruži Crnom Gorom da je navodno taj mitropolit Srpske crkve naložio Zdravku Krivokapiću da ne škrtari sa ustupcima jer je krucijalni cilj predstojeći popis stanovništva. Do tada Vlada mora da funkcioniše, a na tom popisu broj Srba mora da bude veći od broja Crnogoraca.
Samo da još kažem da je sporazum i sedativ za zapadne ambasade jer sadrži obećanje da Crna Gora neće mijenjati spoljnopolitički kurs. Konačno, vjerujem da je na njegov sadržaj uticao i skup na Trgu nezavisnosti u Podgorici, kao i onaj ispred Cetinjskog manastira. Energija i broj okupljenih bili su upozorenje da izborni poraz vladajuće koalicije nije poraz suverenista, one snage koja neće Crnu Goru kao koloniju unutar “srpskog sveta”.
 
Potpisnici sporazuma su praktično na suprotnim polovima političke scene. Kako na sporazum gledaju, recimo, glasači URA-e?
S pravom kao na svoj trijumf. U tom je sporazumu sve po njihovoj mjeri. No, imam utisak da se i unutar te političke grupacije već počinju pitati koliko su, sa 5,5 odsto glasova i četiri poslanika, realno u stanju da principe Sporazuma pretvore u agendu buduće vlade i politiku dolazeće vlasti, pogotovo u vrijednosti na kojima će raditi njihovi koalicioni partneri iz DF, odnosno koalicije “Za budućnost Crne Gore”.

A kako na Sporazum gledaju glasači Demokratskog fronta?
Tamo je sve naopako u odnosu na njihove političke ciljeve, ideologiju, emocije… Ne vidim kako bi mogli biti zadovoljni niti do mene dopiru informacije da jesu. Jasno je da će SPC morati na terenu da nastavi politički rad, ovaj put objašnjavajući glasačima DF kako treba da se strpe dok prođe popis i dok se ne steknu uslovi za izbore na kojima će velikosrpski kleronacionalisti pobijediti dovoljno ubjedljivo da sami formiraju vladu.
 
Pobednici najčešće ističu da neće biti osvete, tj. revanšizma, zašto se uopšte to naglašava? Da li ono što se dešavalo proteklih nedelja, počev od izborne noći do danas, govori u prilog tome?
Ne bih se saglasio da “najčešće ističu”. Rekao bih – ponekad pomenu. Čak se i nosiocima lista, konkretno Dritanu Abazoviću, ili njihovim prvim pobočnicima, kao glavnom savjetniku Zdravka Krivokapića, omakne poziv na gašenje medija, prijetnja smjenama, sudskim procesima… Nijesam na društvenim mrežama, ali imam informacije da je tamo drugi ešelon “Trojnog pakta” u ekstazi povodom te teme. Teško je bilo očekivati da tako dugo kumulirana frustracija ne pokulja vani i u toj formi. Istina je da su lideri tri liste poslali nekoliko poruka kontra takvoga ponašanja. Ali ne bih rekao da ih je njihovo biračko tijelo uzelo za ozbiljno.

SPORAZUM POBEDNIČKIH KOALICIJA JE POČETNI USTUPAK ANTIZAPADNOG, PANSRPSKOG I PRORUSKOG DEMOKRATSKOG FRONTA NAJMANJEM SUBJEKTU BUDUĆE VLASTI, GRAĐANSKOM POKRETU URA

A ima li reakcija pomenutih zapadnih ambasada?
One, kao i OEBS na tu hajku protiv novinara reaguju sporo, mlako ili nikako. Imam informaciju da je ambasadorka SAD bila obaviještena da je nekoliko mlađanih fašista u izbornoj noći došlo pod moj balkon i provociralo. Riješili smo to sami, uz podršku komšija, ne treba mi bilo čija zaštita, prezirem komercijalizaciju statusa žrtve, ali događaj pominjem kao primjer odsustva principa, pošto su u slučaju ranijih nasrtaja na novinare nekih drugih medijskih kuća ambasadori bili na licu mjesta brže od policije.

Na mitingu u Podgorici pevalo se “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije”, na Cetinju puštane Tompsonove pesme. Kako gledate na to?
Kao ne beznačajne pojave, koje spinovanjem treba pretvoriti u suštinu skupova koji su pokazali kako se voli građanska, multietnička, nezavisna Crna Gora. Kakve veze sa skupom ispred Cetinjskog manastira ima to što je, satima kasnije, u nekom kafiću na Balšića pazaru pušten Tompson? A Jadranka Barjaktarović nije to pjevala na mitingu nego takođe u jednom podgoričkom kafeu. Poštenije bi bilo da se oni koji po svaku cijenu crnogorske suvereniste hoće da predstave kao ustaše, zapitaju dokle su stigli u mržnji prema svemu crnogorskom i da li je čudno kad se revolt zbog brutalnog potiranja naše države i identiteta ispolji kroz pjesmu koju ste pomenuli.

Kako vidite buduću ulogu Amfilohija Radovića?
Pa, ako je Zdravko Krivokapić u jednom intervjuu kazao da mu je uzor Mahmud Ahmadinedžad, pogodite ko je kandidat da bude crnogorski Ali Hamnei? Otkad je došao u Crnu Goru, prije trideset godina, Risto Radović bavi se gotovo isključivo utjerivanjem srpstva i progonom crnogorstva iz svijesti pravoslavnog stanovništva Crne Gore. I ono malo vremena koje posveti vjeri dio je te osnovne misije – njegovo pravoslavlje je svetosavlje, kleronacionalizam koji nikakve veze nema sa Svetim Savom. No, Amfilohije je lokomotiva propagandne mašinerije koja zna kako treba sa neobrazovanim, zatucanim, uplašenim, sujevernim… Pogledajte nesrećne Berane u kojima hara korona, a prije neki dan popovi idu glavnom ulicom i tamjanom gone virus.
Amfilohije Radović vraća Crnu Goru u srednji vijek duhovno, da bi mogao u njoj voditi politiku krvi i tla. Kandidat za premijera, navodno prof. dr Zdravko Krivokapić ljubi mu ruku odmah nakon objave izbornih rezultata. Da, ovom slikom kažem da će Amfilohije raditi šta mu je ćeif i jedina prepreka u tome biće mu suverenisti, a ne nova vlast. Njegova najava vraćanja Aleksandrove kapele na Lovćen i gradnja crkve na Cetinju su igranje šibicom u magacinu sa eksplozivom.

Zna li se u ovom trenutku nešto o personalnom sastavu buduće vlade?
Previše spekulacija i premalo pouzdanih informacija. U ovom trenutku kada ni Skupština nije sastavljena (intervju je rađen u ponedeljak 21. septembra, a konstitutivna sednica Skupštine zakazana je za sredu 23. septembar – prim. NM), ne zna se čak ni ko će biti predsjednik parlamenta, a kamoli ministri. Javnost s više pažnje prati najave ko neće biti u vladi. Kako sada stvari stoje, pod velikim je upitnikom ulazak u izvršnu vlast lidera DF? Ne samo stoga što su Andrija Mandić i Milan Knežević prvostepeno osuđeni na po pet godina zatvora zbog učešća u pripremi nasilnog preuzimanja vlasti uoči izbora 2016, a Nebojša Medojević pod istragom zbog sumnje da je umiješan u pranje novca, nego i zbog njihove otvorene proruske politike.
Sudeći po reakcijama medija pod njihovom kontrolom, njih trojica, ali i brojni istaknuti predstavnici istočnog državnog kursa Crne Gore ne mire se s takvom vizijom podjele funkcija u budućoj vlasti. Naprotiv, izgleda da su zagrizli baš tamo gdje je otpor najveći – MUP, odbrana, Agencija za nacionalnu bezbjednost…

Važniji je naravno program, šta se tu može očekivati?
Prvi i najveći problem buduće vlade biće epidemijom ispražnjena državna kasa i velika spoljna zaduženost. Bojim se da nema eksperata koji bi, barem ne brzo i lako, mogli da riješe taj problem. Zato vjerujem da će, po Vučićevom obrascu, umjesto plata i penzija građanima ponuditi procesuiranja nosilaca funkcija koje su prethodnih godina označavali kao korumpirane.
Najavljen je set zakona, poput Zakona o porijeklu imovine, koji će obradovati ogromnu većinu građana Crne Gore. Potencijalni problem za novu vlast je što bi i gomila njihovih pokrovitelja morala da dokaže porijeklo ogromnog bogatstva, stečenog u statusu “žrtve režima”. Ili što bi za Zakon o lustraciji trebalo da glasa istaknuto pero ratnohuškačke Pobjede iz prve polovine 90-ih, poslanici koji su u Skupštini, u prethodnom sazivu, veličali Ratka Mladića i Radovana Karadžića, relativizovali genocid u Srebrenici…
Ako ministarstva “sile”, policija i ANB ostanu van domašaja ultradesnog, proruskog DF, vjerovatno će kao kompenzaciju dobiti ministarstvo kulture, obrazovanja, sporta… Resore preko kojih će institucionalno posrbljavati Crnogorce, još drskije prekrajati crnogorsku istoriju, na crnogorsku kulturnu baštinu stavljati srpski pečat, štampati falsifikate o državnom trošku. Za one koji znaju barem minimalno suštinu identitetskih problema, dovoljno je da čujete Zdravka Krivokapića kad kaže da nije “prosrbijanski nego procrnogorski” i da razumijete da je – prosrpski!

PLJEVALJSKI KOLJAČI IZ DRUGOG SVJETSKOG RATA, POP MACA I POP ŠILJAK, ZVANIČNI SU SVECI SPC

Kakvi bi mogli da budu strateški ciljevi novih vlasti?
Upravo sam vam rekao šta je suštinski, konačni cilj koalicije “Za budućnost CG”, koja je, zapravo, DF stopljen sa Srpskom crkvom: pretvaranje građanske Crne Gore na Zapadu u svetosavsku, srpsku Crnu Goru na Istoku. Demokrate, taj prethodnih dana najtiši konstituent buduće vlasti, uglavnom su sastavljeni od bivših unionista i samo su u identitetskim pitanjima “light” varijanta DF. GP URA ne može biti nikakva brana realizaciji tog plana. Oni se mogu baviti demontiranjem sistema, depolitizacijom institucija, jačanjem pravosuđa… S koliko iskrenosti i uspjeha, vidjećemo.
Šta će biti sa DPS-om, hoće li se raspasti, kao što pojedini pišu? Nebojša Medojević traži da se zabrani.
Nebojšu Medojevića odavno malo ko uzima ozbiljno. Ne vjerujem da će se DPS raspasti, a ni da će ostati kakav je. Iako su i sada najjača stranka pojedinačno, očigledno je da im treba temeljno resetovanje, kadrovsko čistilište i obnova. Ne vjerujem da će programski bilo šta važno mijenjati, po cijenu da ih napusti dio članova i simpatizera kojima je SPC važnija od države Crne Gore.
 
Kakav je Đukanovićev položaj, hoće li ostati na čelu partije?
Iznenadilo bi me da Đukanović sada napusti čelo stranke. Vjerujem da je u toku temeljna analiza izbornog neuspjeha i da slijedi kadrovsko čistilište. Đukanović je poznat kao čovjek koji se teško odriče saradnika. Neko u tome vidi njegov kvalitet, neko slabost. Čini mi se da sad svi smatraju da su duboki rezovi neminovnost i uslov opstanka DPS.
 
Kakav je odnos stranih činilaca prema Đukanoviću, vide li u njemu i dalje partnera ili bivšeg čoveka čiji su dani u politici, a možda i na slobodi odbrojani?
Formulacije su uglavnom kurtoazne. No, dalo bi se zaključiti kako su stranci zadovoljni što je, nakon 30 godina, došlo do promjene vlasti. Navodno, neki ambasadori su šokirani činjenicom da Đukanović nije izveo tenkove – kojih CG, inače, nema – na ulicu. Imam utisak da se od tog početnog zadovoljstva smjenom koalicije okupljene oko DPS klatno polako pomjera prema pitanju kakva vlada i vlast dolazi. Koja je njena agenda i na kojem sistemu vrijednosti će počivati.
U intervjuu TVCG Dritan Abazović je priznao involviranost stranog faktora u kreiranje dolazeće vlasti, potvrdivši da strane ambasade očekuju da URA ne prepusti DF-u resor unutrašnjih poslova, odbrane, nacionalnu bezbjednost… Šta to znači? Da “kvinta” smatra nepouzdanim političke subjekte s kojima će URA u koaliciju? A istovremeno se raduje silasku sa vlasti Đukanovićevog DPS i koalicije suverenista koji su Crnu Goru uveli u NATO i doveli u predvorje EU, trpeći ogroman pritisak Rusije i preuzimajući sve rizike suprotstavljanja Moskvi. No, dugo već gledamo zapadne ambasadore koje u Crnoj Gori podržavaju – moralno, finansijski i politički – ono protiv čega se bore u svojoj državi.
Đukanovićeva pozicija je očigledno teška, prvi put je u ovakvim okolnostima, ali ne bih rekao da je spreman na predaju. Mandat predsjednika Crne Gore traje do 2023. Ne vjerujem da se liderima EU dopala Đukanovićeva poruka iz intervjua za Face televiziju, ali vjerujem da će se, barem oni sa ozbiljnim državničkim kapacitetom, njime malo više pozabaviti. Upozorenje na opasnost od velikodržavnih projekata u regionu i posljedica koje bi imali razumjeti kao blefiranje političara satjeranog u tjesnac nakon izbornog poraza, mogu samo nedorasli ovom istorijskom trenutku.

Da li je stvarno, kao što kažete, ugrožena građanska i antifašistička orijentacija Crne Gore?
Naravno da jeste. Pa rekao sam da koalicija “Za budućnost Crne Gore”, koja nije odustala ni od jednog svog cilja, ima 27 mandata, dakle – dvije trećine nove parlamentarne većine. I da vaše čitaoce podsjetim, za njih je Ratko Mladić heroj, oni hoće spomenik Pavlu Đurišiću, ne žele državu u kojoj neki “Mevludin” može da primijeni zakon na nekom “Matiji”. Za njihovog duhovnog vođu muslimani su “lažni ljudi”, NATO je “četvrti rajh”, Crnogorci su “Đilasova kopilad”, Crna Gora je stvorena u “Brozovom jajcu” od onoga od čega se “pita ne pravi”, a pljevaljski koljači iz Drugog svjetskog rata, pop Maca i pop Šiljak, zvanični su sveci SPC. Pa sad, ako mislite da je antifašizam i građanski koncept s takvom vlašću na sigurnom, onda se Crnoj Gori stvarno desila sloboda.

I šta sad?
Postoji alternativa. Nju ste vidjeli na Trgu nezavisnosti i ispred Cetinjskog manastira. A to je samo dio energije i građana koji će braniti građansku, antifašističku Crnu Goru. Mali smo sistem i dobro se znamo, garantujem vam da bi neki visokopozicionirani na poslaničkoj listi GP URA, neki koji iz sjenke jako utiču na politiku te stranke, radije proveli minut na ova dva patriotska skupa nego vijek na litijama. To važi i za ogromnu većinu glasača te stranke.
Zato je “kolonijalna posluga”, kako od milošte suverenisti zovu jedan medijski koncern i gomilu NVO, besprizornom kampanjom pokušala da te skupove predstavi kao pokušaj prekrajanja izbornih rezultata.
Ništa od toga, bila je to čista, iskonska, nadpartijska, građanska, prozapadna, suverenistička Crna Gora. Nema načina da tu energiju i tu snagu iko ubije.

Vjerujete li u tezu da je sve ovo dogovor Vučića i Đukanovića. I Zdravko Krivokapić je pothranio te spekulacije.
Jeste, i odmah dobio packu iz DF-a. Ta teza je besmislica. Agresiju Srbije prema Crnoj Gori, muk kojim je to pratio Zapad i činjenicu da Podgorica nije preduzela gotovo ništa da se odupre, treba analizirati, ali objašnjenje sigurno nije u nekakvom tajnom paktu Vučića i Đukanovića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. septembar 2020.

Za budućnost Srbije

BLOG, , , , ,
Pobeda opozicije u Crnoj Gori, čiji je glavni stožer koalicija oko DF, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučićevu njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli

Opozicija se nada da će se “reka slobode” iz Crne Gore preliti u Srbiju. Greši. Ta reka je pod kontrolom Aleksandra Vučića. Makar njen najveći deo, tj. matica.

S tom glavninom, dakle, Vučić je bio u tesnoj vezi. Njeni predstavnici su redovno dolazili u Beograd, Srbija je javno finansirala njihove aktivnosti milionima evra, a naivno bi bilo ne računati da su tajne sume bile još veće. Za divno čudo, javnost u Srbiji, naročito opoziciona, to je uspevala da ne vidi. Pa je govorila da su Vučić i Đukanović u dosluhu i da jedan drugom nabacuju političke voleje. Isti ti su, međutim, i dalje glavni tumači zbivanja, kako u Srbiji tako i šire.

Sve u svemu, pobeda opozicije, čiji je glavni stožer koalicija oko Demokratskog fronta, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučića. Tačnije – njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli, zbog čega su odmah u Vučićevim medijima provučeni kroz toplog zeca i proglašeni izdajnicima. Srpstva, dabome.

Uzgred, ko veruje da u radiju žive mali ljudi, taj može da veruje i da će Amfilohije Crnu Goru da uvede u Evropu. (Čovek kome su mnogi, koji inače svašta znaju, i zaboravili i oprostili onaj sramni govor nad odrom Zorana Đinđića.)

Drugim rečima, iako se gotovo unisono misli da je ekspertska vlada dobro rešenje, to je veliko pitanje. Može se lako desiti da ona samo posluži kao paravan iza kojeg će se političkom tehnologijom polako preparirati institucije i preusmeravati politika. Kao što je Vučić uradio formirajući vladu sa Dinkićevim ekspertima, na čije je čelo postavio Dačića. To je trajalo tačno dve godine. Posle znamo kako su se stvari razvijale.

S tim u vezi, izjava koju su posle sastanka dali lideri tri pobedničke – makar u ovom času tako izgleda – koalicije, takva je kao da je pisana u Vučićevom kabinetu. Med i mleko, svila i kadifa. Naravno, sve to prija čulima, ali bilo bi krajnje politički neiskusno i nevešto odmah na sva zvona najavljivati neku revoluciju i oštru promenu kursa. Mada, recimo, u programu koalicije Za budućnost Crne Gore piše da će po dolasku na vlast ukinuti evro.

Kada se pak radi o promeni vlasti ovde, u jednoj bitnoj stvari postoji razlika između Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori je polarizacija napravljena po nacionalnoj liniji: sudarili su se – uslovno rečeno, slika nije crno-bela – srpstvo (koje je više versko, nacionalno i prorusko) i crnogorstvo (koje je više građansko, državno i proevropsko). U Srbiji takve podele nema. Vučić je čvrsto zauzeo poziciju srpskog nacionalizma (to pokazuje, recimo, sve što se dešava oko spomenika Stefanu Nemanji), a opozicija – to jest, njena matica, da se opet poslužim tom metaforom – pokušava da ga svrgne još većim srpskim nacionalizmom. To će teško ići. Ona bi, dakle, morala da izgradi neku drugu platformu i njoj odgovarajuću strategiju. Kao logičan izbor nameće se Evropska unija. Ali opozicija to izbegava ili radi vrlo neodlučno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. septembar 2020.