naprednjaci

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Nacionalne vrednosti i društveni razvoj

PEŠČANIK, ,
U Srbiji politika oduvek više brine o tome kolika je, a ne kakva je država. Ista odlika usmerava ekonomiju: rast se generiše ulaganjima u mašine, a mnogo manje u ljudske potencijale

Ekonomija i politika u Srbiji imaju jednu istu, ključnu, karakteristiku: orijentaciju na kvantitet a ne na kvalitet. U ekonomiji, rast je generisan pre svega tzv. kapitalnim, tj. ulaganjima u mašine, opremu, a mnogo manje aktiviranjem kreativnih i inovativnih ljudskih potencijala. U politici se takoreći oduvek više brinulo o tome kolika a ne kakva država, tj. njenom veličinom a ne njenim uređenjem.


Daleko je Rumunija

Kada bruto domaći proizvod u jednoj zemlji tokom godine poraste za blizu četiri odsto (što je svrsta među najbolje u Evropi), kada plate (realno) porastu za devet odsto a javni dug padne sa 52 na 47 odsto BDP-a, onda bi se za tu zemlju moglo reći da je na dobrom putu. Međutim, za Srbiju to ne važi. Zašto?

Najpre, tu ekonomsku idilu kvari podatak da je inflacija bila oko 4,5 odsto, po čemu je bila među najgorima u Evropi, kao i da je javni dug, iako relativno smanjen, u apsolutnom iznosu porastao za dve milijarde evra (sa 36 na 38 milijardi). Posebno zabrinjava činjenica da je zabeležen gotovo mizeran rast izvoza (1,7 odsto), dok je uvoz povećan za „lepih“ 5,6 odsto. Upravo ova dva poslednja podatka možda i najbolje odslikavaju sve slabosti privrednog, tj. razvojnog „modela“ Srbije.

Privredu Srbije napred guraju kapitalna ulaganja, tj. rast investicija dok je, na drugoj strani, ekonomski rast zemalja centralno-istočne Evrope posledica tehnološkog progresa. To je jedan od glavnih nalaza naučnog rada „Privredni rast Srbije: determinante i budući izgledi“ Pavla Petrovića, Darka Brčerevića i Slobodana Minića predstavljenog na nedavnom savetovanju u Srpskoj akademiji nauka. Zbog toga u privredi Srbije dominiraju tzv. tradicionalni sektori (trgovina, energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, građevinarstvo). Što je još gore, takva slika se ne menja poslednjih 20 godina. Recimo, u Srbiji su početkom dvehiljaditih tradicionalne grane davale 43 odsto bruto dodate vrednosti a tako je i danas; sa druge strane, u zemljama CIE njihov udeo je smanjen sa 43 na 38 odsto. Posebno je simptomatično da su zemlje Balkana koje su članice Evropske unije (Hrvatska, Bugarska, Rumunija) u tom pogledu napravile još veći napredak: kod njih je udeo tradicionalnih grana u BDV-u opao sa 46 na 39 odsto. Istu sliku daju i podaci o zaposlenosti: dok je u Srbiji broj radnika u tradicionalnim sektorima i dalje veći od polovine ukupno zaposlenih (51 odsto), u balkanskoj EU on iznosi 46, a u zemljama CIE 41 odsto.

Ovako loša privredna struktura posledica je loše strukture investicija. U Srbiji, naime, dominiraju javne investicije (države i javnih preduzeća) koje iznose gotovo 10 odsto bruto domaćeg proizvoda. Zatim dolaze strane investicije čije učešće je dostiglo sedam odsto BDP-a, dok su na poslednjem mestu domaće privatne investicije koje se kreću oko pet odsto BDP-a. Situacija bi trebalo da bude upravo obrnuta: domaće privatne investicije trebalo bi da budu najveće, a državne najmanje.

Po prirodi stvari, država kao veliki i trom „organizam“ može da investira u sebi odgovarajuće, masivne projekte – bilo da je reč o građevinskoj, energetskoj ili zdravstvenoj infrastrukturi. Način privlačenja stranog kapitala, kroz državne subvencije za novo-zaposlene, odlučujuće je uticao na to da i stranci ulažu uglavnom u tzv. radno intenzivne delatnosti. Drugim rečima, u sirovinska ili preduzeća koja odlikuju niža faza prerade, a ne u visoko-tehnološke oblasti. Tako da je, konstatuje pomenuti autorski trio, razvoj u Srbiji rukovođen pre svega kvantitetom a ne kvalitetom.

Pomalo paradoksalno, slično je i sa privatnim ulaganjima gde bi „po definiciji“ kreativnost i inovativnost trebalo da budu glavni zamajac rasta. Jer, u Srbiji čak dve trećine domaćih privatnih ulaganja ide u tradicionalne sektore, a samo 15 odsto u tehnološki naprednije grane.

Ni tu, međutim, nije kraj lošim vestima. Istina je da IT sektor u Srbiji poslednjih godina brzo raste, ali njega uglavnom čine usluge radne snage za inostrano tržište i inostrane firme. Otud nema ni velikih domaćih IT firmi kakvih ima u regionu. Srbija još uvek nema nijednog „jednoroga“, odnosno kompaniju vredniju od milijardu dolara. Mnogo manja Hrvatska ima dve takve firme, Rumunija tri, Mađarska nekoliko.

Pomenuti paradoks je, međutim, samo prividan. To jest – i on ima svoje objašnjenje i – opravdanje.


Razvoj gura kultura

Na pomenutom skupu u SANU Milojko Arsić i Mirjana Gligorić Matić izložili su rad pod naslovom „Uticaj fundamentalnih faktora na rast privrede“. Prema njihovim nalazima, kada je reč o spoljašnjim, tj. činiocima koji ne zavise od čoveka odnosno naroda, kao što su geografski položaj i klima, nemamo razloga da se žalimo, naprotiv: njihov uticaj na razvoj vrlo je povoljan. Kada je, međutim, reč o onome što je naših ruku delo, a što bi se u najopštijem smislu moglo nazvati kulturom, stvari stoje bitno drugačije. To se, recimo, dobro vidi na primeru jedne od najvažnijih nacionalnih kulturnih tvorevina – države. U Srbiji se, naime, makar u moderno doba, mnogo više brinulo o kvantitetu – kolika (je) država, nego o kvalitetu, tj. o uređenju te države. Očigledno – i ne slučajno – princip koji, kao što smo videli, važi za privredna ulaganja važi i za političke investicije.

Kada je pak reč o neposrednoj vezi između kulture i ekonomije, pomenuti autorski tandem ističe da su „za ekonomski rast važne sledeće karakteristike kulture: poverenje u ljude, tj. spremnost za saradnju za nepoznatim ljudima i strancima; individualizam (poštovanje zakona, preduzimljivost, sklonost inovacijama, riziku); moralnost (odnos prema krađi, prevarama, sivoj ekonomiji) i stavovi prema radu (da li su ljudi spremni da rade ili čekaju sreću i traže veze).

„Postoje empirijski dokazi da je za privredni rast povoljnije ako su ljudi spremni da sarađuju sa nepoznatim ljudima i strancima, ako je individualizam snažniji, ako se moralne norme primenjuju na širi skup ljudi, ceni naporan rad, dok je spremnost za preraspodelu dohotka umerena i uslovna.“

Srbija se ne može pohvaliti sistemom vrednosti koji je u skladu sa netom navedenim. To pokazuje poređenje stavova njenih sa građanima drugih zemalja: visoko razvijenom Nemačkom, zatim Češkom kao zemljom koja je malo iznad donje granice visokog nivoa razvijenosti i, na kraju, Rumunijom kao malo razvijenijom od Srbije.

Stanovništvo Srbije u odnosu na posmatrane zemlje ima najviši stepen kolektivizma (što znači da se lične veze stavljaju iznad zakona), dok manje poverenja u ljude i demokratiju ima samo u Rumuniji. Takođe, srpski narod veruje u državnu svojinu, slično kao Rumuni, ali mnogo viši nego Nemci i Česi, a više od svih sumnja u konkurenciju. On, doduše, veruje da je pojedinac odgovoran za svoj ekonomsko stanje, ali i da je ekonomsko stanje više rezultat sreće i veza nego napornog rada. Na kraju, možda najvažnije, u Srbiji se više nego i u Nemačkoj i u Češkoj i u Rumuniji „opravdava kršenje formalnih institucija kao što su: krađa imovine, neplaćanje poreza, primanje mita, švercovanje pri korišćenju javnih usluga“.

Iz toga nedvosmisleno proističe da vrednosni sistem građana Srbije „otežava primenu formalnih institucija, koje su se pokazale kao podsticajne za privredni rast“. Što znači da je, ukoliko želimo da dostignemo razvijene zemlje, neophodno promeniti postojeći sistem vrednosti. To bi moglo da bude izvodljivo, svakako ne preko noći i nikakvim dekretom, zaključuju na kraju Arsić i Gligorić Matić, doslednom primenom valjanih formalnih institucija, kao i promocijom, kroz obrazovanje i medije, uspešnih sistema vrednosti.

U Srbiji se, nažalost, poslednjih godina naročito, dešava suprotno: institucije se razaraju i sve manje znače, a preko medija, pre svega onih (para)državnih, tj. sa „nacionalnom frekvencijom“, propagiraju se „tradicionalne vrednosti“ koje su nas u trenutno stanje društvenog i državnog rasula i dovele.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2025.

Očekujem još veći pritisak vlasti

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Bez pouzdanja u nezavisan, samostalan i nepristrasan rad u pravosuđu ne može biti ni tržišne privrede, ni ljudskih sloboda i prava, ni uspešne borbe protiv korupcije i drugih oblika kriminala

Vladimir Beljanski, advokat

Sagovornik Novog magazina, Vladimir Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine, nesumnjivo spada među one ljude u Srbiji za koje se može reći da su (sa)čuvali ugled svoje profesije. Kao takav, već godinama je kost u grlu aktuelne vlasti.

Gospodine Beljanski da započnemo ovaj razgovor jednom konkretnom temom. Vi ste advokat Gorana Ješića. Kakav je u ovom trenutku status postupka koji se protiv Ješića vodi?
U toku je istražni deo postupka, a Goran Ješić se nakon nekoliko veoma čudnih sudskih odluka o pritvoru konačno se ipak brani sa slobode.

Može li se u ovom trenutku reći šta je glavna optužba protiv njega i na čemu će se temeljiti odbrana?
Goranu Ješiću se stavlja na teret da je izvršio krivično delo „napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti“ tj. da je napao policajca u poslovima javne bezbednosti. Na sreću postoji snimak celog događaja kao i puno privatnih snimaka građana koji su snimali svojim telefonima. Dva su osnova koja potpuno jasno isključuju postojanje ovog krivičnog dela. To je postupanje u stvarnoj zabludi jer Ješić u tom trenutku ne zna da je u pitanju policajac, ali i u nužnoj odbrani jer je smatrao da od mladića odbija istovremeni protivpravni napad. Krivični zakonik jasno navodi da ovakvo postupanje nije krivično delo. Ako policija očekuje krivičnopravnu zaštitu koju im zakon pruža, onda moraju i oni sami da postupaju po propisima, da se legitimišu, pokažu značke ili, što bi u ovom slučaju bilo još prikladnije, da zakače značku za civilnu jaknu ili je okače oko vrata. Sve te mogućnosti su postojale, a sa snimka se vidi da ni ostali okupljeni građani ne misle da se radi o policiji i da ih zato zaustavljaju. Uz to, osoba koju je Ješić odgurnuo je maskirana kapom, kapuljačom i nečim što zaklanja usta i ni po čemu ne odaje utisak da se radi o policajcu.

Na televiziji se videlo da jedna osoba koja je učestvovala u hapšenju Gorana Ješića i koja je prethodno uhapsila studenta Relju Stanojevića nije pokazala policijsku značku. Pretpostavka je da nije policajac. Znali se ko je taj čovek?
Da, u tužilačkom spisu postoje podaci o toj osobi koja je i ispitana u svojstvu svedoka-oštećenog. Međutim, u spisima nije postojala dokumentacija koja bi dokazala da je ta osoba policajac, da je bio na dužnosti i kakvi su mu zadaci dati konkretnom prilikom. Ovo su informacije koje mogu da saopštim u ovom trenutku i koje su aktuelne u vreme razgovora koji vodimo.

Znamo li mi ko hapsi po Srbiji, postoje li parapolicijske snage, partijska policija? I ko se obračunava sa građanima na ulici?
Na žalost, sada je jasno da postoje grupe sa posebnim zadacima koje se šalju na javne skupove sa ciljem da izazovu nasilje. Na pitanje ko su tačno ti ljudi, ko ih organizuje i šalje i zašto se tužilaštvo ne bavi tim pitanjem, u ovom trenutku ne mogu da odgovorim. Svedoci smo da se to sve češće događa, a da su u Novom Sadu takve grupe učestvovale u demoliranju Gradske kuće. Po njihovom razlazu, koji je takođe bio sinhronizovan, počelo je hapšenje pojedinih preostalih demonstranata i građana. Ovo je veoma ozbiljna i zabrinjavajuća pojava, a još više zabrinjava izostanak istrage o tome.

Promena u pravcu vladavine prava zahteva vreme, istrajnost i spremnost svih aktera – građana, institucija i političkih lidera – da grade društvo

Građani koji su se okupili kod železničke stanice u Novom Sadu, a to je sigurno bio najveći skup u poslednje 24 godine, su došli da odaju počast žrtvama, da zahtevaju da se nikada nešto slično ne ponovi i da traže pravdu i istinu jer smo odmah nakon nesreće iz vrha vlasti čuli kako nadstrešnica nije bila rekonstruisana, što je lako prepoznato kao neistina. Tuga i zabrinutost su naišli na represiju umesto na razumevanje. To je velika greška.

Da li se iz ovih par slučajeva mogu izvući i neki opštiji zaključci? I da li se uopšte radi o „par slučajeva“ ili je reč o mnogo češćoj pojavi? Da li vlast zaoštrava situaciju, povećava napetost u društvu i, generalno, čini da se nesigurnost građana povećava?
Očigledno je da se radi o čestoj pojavi, da je slično bilo i u Beogradu i u drugim mestima. Model je dosta jednostavan, a to je da se među demonstrante ubace huligani koji će započeti nasilje, najčešće razbijajući neke objekte, ali ponekad i napadima na policiju. Takvim ubačenim grupama se po pravilu priključe i neki od demonstranata jer je to u psihologiji gomile.

Sada je jasno da postoje grupe s posebnim zadacima koje se šalju na javne skupove s ciljem da izazovu nasilje

Uvek će biti besnih koji će se prikloniti onima koji bacaju kamenje, a na to se i računa u takvim situacijama. Ubacivanjem provokatora se na kraju dolazi do toga da se u javnosti demonstracije prikažu kao nasilne, ali i da se produbi jaz između građana koji su za različite političke opcije. Radi se o veoma opasnoj pojavi koja stvara mržnju i bes koji lako mogu da izmaknu kontroli. U društvu u kome je govor mržnje opšte prisutan, u kome se drugačije mišljenje uvek shvata kao čin neprijateljstva i napad na ličnost, u kome nema pristojnog dijaloga, ovakve eskalacije nasilja će kad tad dovesti do tragičnih posledica.

Advokatska komora Vojvodine je prošle sedmice, 27. novembra, obustavila rad na taj jedan dan. Šta je glavni razlog za tu vašu odluku?
Prvi razlog za jednodnevnu obustava rada je pritisak izvršne vlasti na pravosuđe. U prvom redu reč je o načelnom i iskustveno proverljivom stavu budući da se pominju sistematski i dugotrajni pritisci. S druge strane, načelni pristup uključuje i uticaje koji su usledili posle tragedije na železničkoj stanici. Praktično iz svakog komentara najviših predstavnika ovih grana vlasti može se zaključiti kakav zahtev i poruku šalju pravosuđu u vezi sa krivičnim postupcima. Kada je došlo do hapšenja i pokretanja postupka onda su se te izjave odnosile i na razloge za određivanje pritvora. Iz pravosuđa nije na to bilo nikakve reakcije, a da je usledila ne bi bila potrebna reakcija advokature. Advokatima su nezavisno i nepristrasno sudstvo i samostalno tužilaštvo preduslov za ispravan način zastupanja građana i pružanja pravne pomoći. Političari očigledno ne razumeju značaj ove treće grane vlasti i doživljavaju je kao izborni plen sa očekivanjem da će je po potrebi i u važnim slučajevima lako staviti pod svoju kontrolu. Deo tog pritiska je vidljiv i Advokatska komora Vojvodine je zbog toga reagovala jednodnevnom obustavom rada. Cilj je bio da se skrene pažnja na izuzetno opasne i štetne pojave u pravnom i pravosudnom sistemu.

Posebno je opasna veza između visokih državnih zvaničnika i kriminalnih struktura koje teže da imaju zaštitu, s jedne strane, a sa druge strane da nelegalno stečeni novac unesu u legalne tokove

Ukazivanjem na ovakve probleme mi štitimo i advokatsku profesiju. Ali postoji i onaj drugi deo uticaja koji nije vidljiv, a koji je još opasniji. To nisu samo direktni pritisci na sudije i dogovaranje sudskih odluka. To je i usađivanje svesti o tome šta je vlasti ugodno i čemu je i bez ikakvih instrukcija potrebno izaći u susret. Javni pritisci su zabranjeni i o tome govori Evropska konvencija o ljudskim pravima i praksa suda u Strazburu. Pritisci su ne samo zabranjeni nego predstavljaju i krivično delo. Time bi trebalo da se bavi tužilačka policija, koje u Srbiji nema ili posebne jedinice za borbu protiv korupcije.

Da li i advokati trpe pritiske. Kakve, u čemu se oni ogledaju?
Nakon odluke Advokatske komore Vojvodine o jednodnevnoj obustavi rada i saopštenja koje je pratilo tu odluku usledila su obraćanja predsednika Vlade, predsednice Skupštine i ministarke pravde. Iako je u pitanju odluka kolektivnog organa – Upravnog odbora naše komore i iako je toj odluci prethodila preporuka Saveta koji je takođe kolektivni organ, obraćanjem najviših predstavnika vlasti sam se ja lično našao pod pritiskom. Ješićev slučaj i odluka Upravnog odbora komore nisu ni na koji način povezani.

Posle AKV i Advokatska komora Beograda najavila je obustavu rada od 2. do 4. decembra. Da li ste razgovarali sa kolegama iz Beograda o tome? AKB svoj štrajk obrazlaže načinom na koji su usvojene izmene krivičnog zakonika? Da li razmišljate da se sad AKV priključi tom štrajku iako se AKB nije pridružila vašem?
Advokatska komora Vojvodine se samostalno odlučila na ovakav potez. O odluci i razlozima smo informisali Advokatsku komoru Srbije i sve advokatske komore u sastavu. Svaka advokatska komora je samostalna da proceni da li će reagovati i na koji način. Nesreća u kojoj je poginulo petnaest ljudi se dogodila u Novom Sadu, u Vojvodini na području i u sedištu naše komore.

Advokatima su nezavisno i nepristrasno sudstvo i samostalno tužilaštvo preduslov za ispravan način zastupanja građana i pružanja pravne pomoći

Sudovi i tužilaštva koja su pod najvećim pritiskom su u Novom Sadu. Zbog toga je naša reakcija bila prva i neophodna. U petak 22. novembra smo doneli odluku o obustavi rada, a sledećeg dana, u subotu je bila zakazana sednica Upravnog odbora Advokatske komore Srbije. Jedna tačka dnevnog reda je trebalo da bude i odluka Advokatske komore Vojvodine. Međutim, sednica u subotu nije održana jer Upravni odbor komore Srbije nije imao kvorum za rad.

Šta je sa Advokatskom komorom Srbije? Kakvi su sada odnosi između advokatskih udruženja u Srbiji?
Advokatska komora Srbije do sada nije reagovala na obustavu rada Advokatskih komora Vojvodine, Beograda i Šapca niti se izjasnila o protestnim razlozima. Do sada su odnosi između komora uglavnom bili skladni. Ne treba zaboraviti da smo 2014/2015 imali veliki protest advokata koji je trajao mesecima. Tada je vlast uočila da postoji velika grupa od 12.000 advokata – nezavisnih intelektualaca koja ima snage i mogućnosti da ukaže i suprotstavi se određenim negativnim pojavama u pravnom sistemu, ali i u društvu generalno. Od tog momenta postoje pokušaji da se i advokatske komore kao strukovne organizacije stave pod kontrolu. U Novom Sadu smo imali takav pokušaj 2021. godine i tada su advokati prepoznali značaj zadržavanja nezavisnosti komore od političkog uticaja. Uspešno smo se odbranili osvajanjem velike većine na advokatskim izborima. Mislim da možemo da očekujemo još jače pritiske u narednom periodu.

Neke izmene u krivičnom zakonu su usvojene nedavno u Skupštini, ali rad na izmenama krivičnog zakonodavstva i dalje traje. Vi spadate među one koji nisu zadovoljni onim što vlada predlaže. Koje su vaše glavne zamerke?
Izmene Krivičnog zakonika koje su usvojene u Skupštini obuhvataju svega nekoliko članova i na sadržaj tih izmena nemam primedbe. Najveće primedbe advokature su na način rada prilikom pisanja nacrta mnogo obimnijih izmena koje su bile u javnoj raspravi, ali nisu ušle u skupštinsku proceduru. Te izmene nisu bile rezultat rada radne grupe u kojoj je trebalo da učestvuju i advokati. Ministarstvo pravde je nedavno saopštilo da da će i Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku biti u javnoj raspravi i u toku naredne godine, pa će svakako biti vremena za dalju diskusiju i bolja rešenja.

Kako biste generalno ocenili stanje u kojem se nalazi pravosudni sistem Srbije?
Niko se ne može izboriti za nezavisnost pravosuđa bez aktivnosti samih sudija i tužilaca. Mislim da se u većini predmeta koji su politički osetljivi ili koji bi mogli da imaju posledice za ljude koji su na vlasti ili su im bliski, postoji snažan uticaj kome pravosuđe ne uspeva da se odupre. Takvih primera je sve više. Vlast je pokazala snagu da sudije koje nisu donosile odluke „na liniji“ ili su javno istupili, na određeni način degradira, otera iz sudstva ili makar onemogući napredovanje. Imamo i primere ponižavanja sudija u Skupštini i maltretiranja preko tabloida. Moj utisak je da je stvorena atmosfera zabrinutosti, nelagode, pa čak i straha. Na žalost, mi nemamo tradiciju nezavisnog pravosuđa, a ni šira javnost i ne razume značaj podele vlasti koja podrazumeva nezavisnost suda. Sve više idemo ka centralizaciji, neodvojivosti i na koncentraciju vlasti na jednom mestu.


Ako je pravosudni sistem u jednom zemlji u tako lošem stanju kakve su posledice po čitavo društvo?
Rekao bih pogubne. Bez pouzdanja u nezavisan, samostalan i nepristrasan rad u pravosuđu ne može biti ni tržišne privrede, ni ljudskih sloboda i prava, ni uspešne borbe protiv korupcije i drugih oblika kriminala. Naravno, bez toga nema ni ulaska u Evropsku uniju, a svedoci smo da nam upravo odatle stalno stižu primedbe.

Da li je Srbiji potrebna reforma pravosuđa ili, možda bolje, kakva je reforma pravosuđa potrebna Srbiji? Šta bi ona trebalo da promeni, od čega prvo treba početi?
Sigurno nam je potrebna reforma pravosuđa, ali ne bilo kakva reforma. Svedoci smo neuspele i loše reforme iz 2009. godine, kada su sudije ostajale bez posla samo zato što su u braku sa advokatima. U nekim drugim sistemima koji imaju daleko veću nezavisnost pravosuđa, smatra se prirodnim i poželjnim da je neko pre izbora za sudiju uspešno i dugo radio kao advokat i da ga upravo takav rad preporučuje kao nezavisnog stručnjaka koji će biti i dobar sudija. Pod nazivom reforma kod nas se zapravo skrivao reizbor sudija. Moramo da učimo iz iskustva i da budemo veoma oprezni ako se tome bude ponovo pristupilo. Sudije moraju da imaju siguran put i mehanizam da se sami izbore protiv nedozvoljenih pritisaka i da budu ohrabreni primerima kolega koji su bili zaštićeni ako su tako nešto prijavili.

U nekim drugim sistemima, koji imaju daleko veću nezavisnost pravosuđa, smatra se prirodnim da je neko pre izbora za sudiju uspešno i dugo radio kao advokat i da ga upravo takav rad preporučuje kao nezavisnog stručnjaka koji će biti i dobar sudija

Za to je potrebna posebna obuka sudija i promena u načinu shvatanja sudijskog posla. Potrebno je da sudije imaju i daleko veće plate, ali i da više rade. Svaki sudija, a posebno u sudovima višeg stepena, mora da ima svoj tim koji radi na pripremi predmeta, analizi sudske prakse, na praćenju međunarodnih standarda… Suđenja moraju biti tonski snimana. Sudije moraju uživati najvišu zaštitu od pritisaka, ali i slobodu da povremeno javno istupe, da saopšte da se sreću sa problemima, od primene propisa pa sve do tehničkih poteškoća i da sami predlažu bolja rešenja. Takođe, moraju uživati i apsolutnu fizičku zaštitu. Tek tada će sudije imati i odgovarajući visok društveni položaj koji je zasnovan na poverenju, nezavisnosti i odgovornosti. Sudije treba da uživaju poverenje kao najviše uvažavani članovi društva.

Da li je reforma moguća pod ovim uslovima, odnosno ovom i ovakvom vlašću? Kakvi uslovi bi prethodno trebalo da budu ispunjeni?
Mislim da to trenutno nije moguće. Mi ne živimo u društvu koje neguje slobodu govora i razumevanje za drugačije mišljenje. Suština sudijskog poziva je u hrabrosti i slobodi da se iznese svoje mišljenje, da se iza tog mišljenja čvrsto stane i da se brani svoj stav. Umesto rada na ovome kod nas se radi na statističkim podacima o broju održanih suđenja, donetih i potvrđenih presuda sa duboko usađenim uverenjem da u životu i poslu treba biti nevidljiv i prolaziti „ispod radara“. Reformu treba uraditi tek kada se za to stvore povoljni društveni i politički uslovi, a to je da se odustane od toga da izvršna vlast kao deo svoje političke strukture vidi i kompletno sudstvo. Sudovi i tužilaštva postoje upravo iz suprotnog razloga, a to je da kontrolišu zakonitost rada izvršne vlasti i da ustale mehanizam i put za sankcionisanje korupcije i drugih nezakonitih postupaka bez obzira na to o kome se radi. Nosioci najviših državnih funkcija ne smeju da budu, niti da ostavljaju utisak da su van domašaja zakona i da nisu isti kao drugi građani. Posebno je opasna veza između visokih državnih zvaničnika i kriminalnih struktura koje teže da imaju zaštitu, s jedne strane, a sa druge strane da nelegalno stečeni novac unesu u legalne tokove. Pranje novca i terorizam su u razvijenim demokratijama prepoznati kao pojave od najveće društvene opasnosti.

Može li Srbija da u dogledno vreme postane pravna država, odnosno zemlja u kojoj postoji vladavina prava?
Ključni koraci leže u temeljnoj reformi institucija, političkog sistema i društvene svesti. Pre svega, potrebno je osigurati nezavisnost sudstva. Sudije moraju biti birane na osnovu stručnosti i integriteta, a ne političkih veza, jer samo nezavisno pravosuđe može garantovati poštovanje zakona za sve građane, uključujući i one na vlasti. Pored toga, slobodni i fer izbori su osnova svakog demokratskog sistema. S tim u vezi, mediji igraju ključnu ulogu. Sloboda govora i pristup objektivnim informacijama omogućavaju građanima da budu informisani i da prepoznaju zloupotrebe vlasti. Vladavina prava podrazumeva i da zakoni budu jasni, dosledni i jednaki za sve. Neophodno je eliminisati sistem lične vlasti i korupciju, koja razara društvo iznutra.

Osoba koju je Ješić odgurnuo maskirana je kapom, kapuljačom i nečim što zaklanja usta i ni po čemu ne odaje utisak da se radi o policajcu

Za to su potrebne snažne antikorupcijske institucije i mehanizmi koji omogućavaju transparentnost u radu javnih organa. Građani moraju razumeti svoja prava i biti spremni da ih brane. Nevladine organizacije, akademska zajednica i drugi delovi civilnog društva igraju ključnu ulogu u podizanju svesti. Istovremeno, međunarodna podrška može biti od velike pomoći, bilo kroz politički pritisak, ekonomske uslove ili pružanje ekspertize u reformama. Promena u pravcu vladavine prava zahteva vreme, istrajnost i spremnost svih aktera – građana, institucija i političkih lidera – da grade društvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. decembar 2024.

Spiskom na spisak

PEŠČANIK, , , , ,
Krajnji rezultat pravljenja spiska spisak onih koji su primali neke pare od Rio Tinta biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta

Ne slažem se sa idejom/predlogom/zahtevom BIRODI-ja da se napravi spisak onih koji su (ovako ili onako, iz ovog ili onog razloga) primali neke pare od Rio Tinta.

Uz sve uvažavanje onoga što je ova organizacija do sada uradila na demokratizaciji Srbije, mislim da je to loša ideja. Ne sumnjam u dobre namere ali, kao što je poznato, put u pakao je popločan dobrim namerama.

To naravno ne znači da svačiji rad ne treba da bude pod „lupom“ javnosti i podvrgnut javnoj kritici, ali spiskovi nisu ni forma ni sadržaj koji to mogu da obezbede.

Jer – kako god da je to BIRODI zamislio – krajnji rezultat biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta.

A od stranog plaćenika do domaćeg izdajnika – ni korak. A zna se šta se radi s takvim tipovima.

Ne slažem se ni sa pozivom koji su četiri člana Srpske akademije nauka i umetnosti uputili „visokoškolskim ustanovama i naučnoistraživačkim institutima Srbije“, a kojim „iniciraju sazivanje naučnih veća za razmatranje pitanja eksploatacije litijuma“.

To jako podseća na „pisma“ koja su u ono „Brozno“ vreme upućivana partijskim organizacijama da se izjasne o nečemu o čemu u principu pojma nisu imali. A poznato je i kako su se tako sazivani sastanci završavali. Intelektualni angažman je, naravno, potreban ali na dobrovoljnoj i individualnoj bazi.

U pomenutom dopisu se još kaže da je „potrebno sanirati veliki broj zapuštenih i nelegalnih deponija, ispuniti zakonsku obavezu tehničke i biološke rekultivacije zemljišta, stvoriti zakonski okvir za neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije i formirati regulatorno telo zaduženo za procenu ekološke štete i ekonomske dobiti od predloženih projekata“.

Ovo možda lepo zvuči, ali je već na prvi pogled očigledno da je, blago rečeno, sasvim nerealno. Ne samo zato što iziskuje dugogodišnji rad nego i što bi recimo „neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije“ Srbiju „u roku od odmah“ ostavilo bez električne energije, kao i dobrog dela ne samo industrijske nego i poljoprivredne proizvodnje.

Naročito je sporno zalaganje potpisnika dopisa za „izricanje kazni za sve nepropisne postupke“. Nije posao SANU – mada iza ovog dopisa, po svoj prilici, i ne stoji SANU nego pojedini njeni dužnosnici – da predlaže kažnjavanje. Mislim da se to ni u ono „Brozno“ vreme nije radilo.

Najviše, međutim, zabrinjava poslednja rečenica u kojoj se naglašava da „rešavanje problema traži veće učešće struke u javnom životu i angažovanje domaćih istraživača koji rade u interesu društva i koje finansira država“.

Brojna se tu pitanja postavljaju. Ko će, recimo, da ocenjuje i procenjuje ko radi „u interesu društva“ a ko protiv tog interesa? I ko će da procenjuje društveni interes? Pošto je to naravno teško i komplikovano, kao jedini kriterijum će ostati da oni koji rade u društvenom interesu jesu oni koje finansira država. Što će neminovno voditi pravljenju spiskova podobnih i nepodobnih, ispravnih i neispravnih, patriota i nepatriota… Tu će, doduše, otežavajuću okolnost predstavljati činjenica da stručnjaci (naučnici) koji primaju državnu platu često rade i za neke strane firme (kompanije, fondacije, organizacije). Što bi moglo da dovede do stvaranja kadrova zaduženih za diferencijaciju, tj. odvajanje žita od kukolja.

A to je ono što, nadam se, niko od podnosilaca pomenutih predloga zaista ne želi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. septembar 2024.

Kako je upropašćen RTB Bor

PEŠČANIK, , , ,
Sve dok je Vučić zaslužan za svaku novootvorenu fabričicu, to znači da je industrija ovde na niskim granama. To pokazuju i podaci. Sudeći po njima, industrija u Srbiji – taljiga. Zato je Srbija danas jedna, za evropske prilike, industrijski slabo razvijena zemlja

Uz malu pomoć prijatelja, što bi rekli Lenon i Makartni, do mene je nedavno došao članak koji su pre gotovo četiri decenije, 31. maja 1985, objavile fabričke novine Rudarsko-topioničarskog basena Bor – Kolektiv.

Nadnaslov: „Kineski privrednici u Boru“. Naslov: „Razgovori o otvaranju rudnika bakra u Kini“.

U tekstu se, između ostalog, kaže da je 24. maja „u višednevnu radnu posetu“ Ertebeu doputovala „državna privredna delegacija Narodne Republike Kine. Kineske privrednike predvodio je Deng Ding Huan, zamenik ministra za obojene metale“ dok je „goste iz daleke Kine primio potpredsednik poslovodnog odbora (pazite – ne čak ni predsednik, a danas im se udvara predsednik države – prim. aut.) za ekonomska pitanja RTB Bor, Tomislav Raičević. U dužem prijateljskom razgovoru, posle predstavljanja RTB Bor bilo je reči o mogućnostima osnivanja zajedničkog jugoslovensko kineskog preduzeća za otvaranje rudnika bakra (na fotokopiji se ne vidi jasno naziv rudnika – opat M. L.) na jugoistoku Kine. Razgovori između predstavnika basena Bor i gostiju iz Kine“, kaže se dalje u tekstu, „nastavak su konsultacija odgovarajućeg komiteta za saradnju dve zemlje. Kineski privrednici su u toku višednevnog boravka u Boru posetili rudarske i metalurške pogone za proizvodnju bakra u Majdanpeku i Boru gde su se upoznali sa proizvodnjom bakra i na taj način i praktično uverili u dostignuto iskustvo proizvođača ovog metala.“ Zatim ide najava budućeg događaja, odnosno kaže se da će „u subotu, 1. juna, biti vođeni završni i zvanični razgovori kineskih privrednika i predstavnika RTB Bor. Tom prilikom, kako se očekuje, treba da se postigne saglasnost o izradi studije ekonomske opravdanosti formiranjem mešovitog preduzeća i zajedničkog ulaganja u otvaranje rudnika bakra u kineskoj provinciji Sečuan, na dalekom jugoistoku Kine. U ovom rudniku, kako saznajemo, trenutno radi poluindustrijsko flotacijsko postrojenje manjeg kapaciteta. Ako dogovor bude postignut i nađe se zajednički ekonomski interes, onda bi stručnjaci basena Bor nastavili dalja istraživanja bakra na ovom rudištu i radili na otvaranju rudnika i flotacije bakra“, ističe se na kraju.
U potpisu –M. Mihajlović.

Šta je posle bilo – pita se možda znatiželjni čitalac/čitateljka, mada već zna da od toga nije bilo ništa. Kao što u stvari takođe zna – posle su na vlast došli oni koji su na vlasti danas. Samo su tada bila u drugačijoj kombinaciji, pa su se zvali crveno-crna koalicija, dok je sada redosled boja obrnut. Uveli su, dakle, tadašnji vlastodršci – koji su praktično ovi isti današnji, i idejno i personalno – ubrzo posle te 1985. godine Srbiju u deceniju ratova i razaranja. Kada je konačno na kraju 20. veka srušena vlast Dačićevih i Vučićevih patrona, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, srpska privreda je bila prepolovljena, fabrička oprema tehničko-tehnološki zaostala a stručnjaci rasuti po svetu. RTB Bor je prošao još i gore: proizvodnja bakra je sa oko 150.000 tona krajem osamdesetih svedena na 10-20 hiljada tona početkom dvehiljaditih.

Posle svega desetak godina – toliko je izgleda srpskom narodu trebalo da zaboravi jad i beznađe iz devedesetih – crno-crvena koalicija se vratila na vlast. Prvo što je uradila bilo je da zemlju dovedu do ruba bankrota. Iako Siniša Mali uporno ponavlja da je zemlju do stečaja dovela bivša vlast, istina je, podaci tako kažu, da je najveće finansijske probleme Srbija imala za vreme druge Vučićeve vlade. Dovoljno je da se ode na sajt Ministarstva finansija pa da se vidi da je najveći fiskalni deficit Srbija imala 2014. godine – blizu 260 milijardi dinara, odnosno gotovo dve i po milijarde evra. Dakle, ili neka ministar Mali promeni podatke ili neka prestane da obmanjuje građane Srbije. Za namerno i neprestano širenje laži može i da se krivično odgovara.

No, da li će Siniša Mali ići u zatvor i nije toliko bitno. Ključno je zapravo da je Vučićeva vlast potpuno zanemarila industriju. U stvari, sudeći po marketinškoj propagandi, po TV slikama na kojima Vučić svaki čas otvara negde neku fabriku, reklo bi se da u Srbiji industrija buja. U tome i jeste problem. Jer, sve dok je Vučić zaslužan za svaku novootvorenu fabričicu, to znači da je industrija ovde na niskim granama. To pokazuju i podaci. Sudeći po njima, industrija u Srbiji – taljiga. Za poslednjih 10 godina, naime, ona je prosečno rasla po stopi od svega 2,5 odsto. Zato je Srbija danas jedna, za evropske prilike, industrijski slabo razvijena zemlja. Što je rezultat pogubne i razorne politike koju ako pre 40 godina i nisu formulisali, u njenom su sprovođenju i Vučić i Dačić zdušno učestvovali. Danas je samo dograđuju i usavršavaju.

Kinezi, međutim, koji su već bili uhvatili zalet, svih tih godina grabili su napred krupnim koracima. Tako da su na kraju ugrabili i RTB Bor.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. jun 2024.

Srpski blok

BLOG, , ,
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju

Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.

Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.

Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.

Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.

Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.

To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.

Mijat Lakićević
31. avgust 2022.

Naprednjačko zlatno tele

OSTALI TEKSTOVI, , , ,
Deset godina naprednjaka: Velika razvojna prevara

Došli su pre 10 godina s mnogo entuzijazma da pokrenu Srbiju, koja su zapetljala u kučine svetske ekonomske krize. Uspeli su da za dve godine, tj. do 2014, naprave najveći državni deficit u istoriji od negde 250 milijardi dinara ili blizu dve i po milijarde evra. Zemlja se stvarno našla pred bankrotom. Nemajući drugog izlaza, morali su da se izvlače iz te kaljuge, započeli su tzv. program fiskalne konsolidacije. “Kresali” su plate i penzije, nisu se obazirali na Ustav i zakone. To je, međutim, bio lakši deo posla. Trebalo je pokrenuti posustalu privredu. Ali to naprednjacima nikako nije polazilo za rukom. Stope rasta, kad nisu bile negativne – uglavnom, govorilo se, zbog elementarnih nepogoda – bile su više nego skromne, u proseku dva odsto godišnje. Daleko od potreba, a još dalje od najava da će Srbija ubrzo postati lider regiona i Evrope. Lider se, po pravilu, nalazio na repu.

Čak ni zaduživanje nije pomagalo. Javni dug je u proseku rastao po milijardu evra godišnje, sa 15 milijardi 2012. došao je na 22,5 milijardi evra 2019, ali su razvojni rezultati bili vrlo mršavi.

Tada je grupa ekonomista bliskih vlasti smislila spasonosno rešenje. Ako ne pomaže malo para, možda će pomoći mnogo. Dakle – veliki projekti, infrastrukturni radovi, skupi, najskuplji. Plus – kineski krediti. Naime, para za velike infrastrukturne projekte bilo je već tada, dve trećine od 5, 6 milijardi evra nije još bilo ni iskorišćeno, ali to su bile pare iz međunarodnih fondova koji su stalno nešto merili, kontrolisali i zakerali. Nije bilo preduzetničke slobode. S Kinezima se sve rešavalo u četiri oka, a i cena je manje-više bila – odokativna.

Srbija je udvostručila brzinu zaduživanja. Sada joj je za novih 7,5 milijardi evra zajmova bilo potrebno svega tri godine, pa je od 2019. do 2021. javni dug Srbije premašio 30 milijardi evra (praktično se udvostručivši u odnosu na početnu sumu).

To je urodilo plodom. Bruto domaći proizvod počeo je osetnije da raste – oko četiri odsto godišnje. Recept je bio jednostavan. Zvanično prijavljenu vrednost radova niko nije proveravao. Tako je primećeno da putevi i pruge koje finansiraju Kinezi koštaju znatno (20-30-50 odsto) skuplje nego kad ih finansira, primera radi, Evropska investiciona banka. Jer, kad EIB daje kredit ima svoje ljude koji procenjuju realnu vrednost radova, na osnovu čega se zatim dodeljuje novac. Tih zavrzlama s Kinezima nema. Već je u legendu ušao primer da je kopanje dva dužna metra kanala za gasovod Balkanski tok koštalo 2.000 evra. Ovaj projekat je, doduše, ruski, ali je princip isti.

Ogroman priliv deviza iz kredita imao je za posledicu jačanje dinara. Vodeći politiku fiksnog kursa evra Narodna banka je smanjivala kupovnu moć evropske valute. Štednja u evrima se uopšte ne isplati, pošto za istu sumu “evara” svake godine možete da kupite sve manje robe. Ovo ne odgovara ne samo štedišama nego ni izvoznicima, pošto za svoju robu dobiju manje dinara. To se najbolje vidi u prerađivačkoj industriji. Već nekoliko poslednjih godina ona stagnira. Godine 2020. bila je svega 0,1 odsto veća nego 2019; 2019. je bila 0,2 odsto veća nego 2018, a 2018 za 1,9 odsto veća nego 2017. Sve u svemu – trogodišnja stagnacija. Prošle godine je, istina, prerađivačka industrija porasla 5,5 odsto, ali posle niza “sušnih” godina to je gotovo zanemarljivo. Pogotovo ako se uporedi s višegodišnjim rastom građevinarstva od po 20-30 odsto.

Za zemlju poput Srbije upravo bi prerađivačka industrija trebalo da bude nosilac izvoza i razvoja. Privrednici očigledno nisu imali motiva da ulažu u male industrijske pogone uprkos silnim kilometrima novih auto-puteva. Zaostatak privatnih investicija, koje su upola manje nego što bi trebalo da budu (7-8 milijardi evra), o tome najbolje svedoči.

No, ako ne odgovara razvojnoj privredi, jeftin evro i te kako odgovara državi. S jedne strane, smanjuje učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. A sa druge, veštački podiže BDP u evrima. Na primer, ako ove godine realan porast bruto domaćeg proizvoda bude iznosio četiri odsto, a inflacija oko šest odsto, BDP u evrima, zahvaljujući fiksnom kursu, porašće 10 odsto.

Sve u svemu, tako je, zarad interesa Kineza i nekoliko milenijumskih timova, žrtvovan interes privrede i građana Srbije.


PS:
Nije isključeno da ćete i vi, drage čitateljke i čitaoci, za neku godinu stvarno imati platu od 1.000 evra. ali se lako može desiti da ćete za nju kupiti manje nego za 500 evra danas.

Mijat Lakićević
portalforum.rs, 13. februar 2022.

Budžet kao tamni vilajet

NOVI MAGAZIN, , , ,
Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama

Izgleda da se situacija u Srbiji razvija, tako da će profane stvari, poput javnih finansija, postajati sve sporednije. Od njih se, doduše, živi, ali u nekim drugim zemljama, ne u Srbiji.

Pogotovo to važi za nešto što se čini davnom prošlošću, mada je bilo takoreći juče, kao što je bilans državnih prihoda i rashoda. Tačnije – Završni račun budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Analiza ovog dokumenta (dostavljenog Skupštini sa tri i po meseca zakašnjenja – umesto do 15. jula tek 4. novembra), koju je uradio Fiskalni savet, pokazuje vrlo komotan odnos prema narodnom novcu. Stotine milijardi dinara ili, ako vam je tako lakše, milijarde evra troše se bez obrazloženja, objašnjenja i opravdanja.

Vidi se to već na prvi pogled. Svi budžetski korisnici, naime, dužni su da navedu razloge odstupanja od plana. Ta obaveza ispunjava se samo formalno, a objašnjenja su u stilu: plan nije ispunjen zato što je potrošeno više (ili manje – mada se to ređe dešava) nego što je planom predviđeno. I – to je to.

Proizvoljnost pak najviše dolazi do izražaja u potrošnji tzv. tekuće budžetske rezerve. To su sredstva namenjena za “gašenje požara” u vanrednim situacijama (elementarne nepogode). Prošle godine ona su dostigla čak 100 milijardi dinara, što je nerazumljivo visoka suma. Povrh toga, dobar njen deo (oko 16 milijardi) uopšte nije prikazan u Službenom glasniku iako je to zakonska obaveza. Posebno je “pikantan” detalj da je više od 40 odluka o korišćenju budžetske rezerve (14 milijardi dinara) proglašeno državnom tajnom. O zloupotrebi ovog instituta najbolje govori činjenica da su pečatom poverljivosti od javnosti sakriveni ne samo rashodi Vojske nego i Generalnog sekretarijata Vlade ili Republičke direkcije za imovinu.

Još jednim mehanizmom preraspodele Vlada se sasvim samovoljno koristila. Reč je o budžetskim pozajmicama koje su, dostigavši 43 milijarde dinara, “bile rekordno visoke” i “znatno probile budžetski plan” (za pet milijardi), ali su uprkos tome ostale praktično neobjašnjene. Naime, u Završnom računu može se utvrditi namena tek za jednu desetinu potrošenih sredstava, što je, konstatuje FS, posebno problematično ako se ima u vidu da su pozajmice iz budžeta prošle godine bile čak pet puta veće nego pretprošle. Do nekih saznanja o ovim rashodima može se doći tek zaobilaznim kanalima, recimo iz izveštaja Državnog revizora. Pa tako doznajemo da je lani država (opet) debelo potpomogla Er Srbiju (sa 12 milijardi) i (sa pet milijardi) Srbijagas. Da ne bude nedoumica, iako je formalno reč o kreditima, jasno je da te pare nikada neće biti vraćene vlasnicima, građanima Srbije.

Stara boljka aktuelne vlasti su kazne i penali. Prošle godine tako je straćeno čak 23 milijarde dinara. Veličinu štete najbolje ilustruje podatak da je ova suma četiri puta veća od budžeta Ministarstva za životnu sredinu (5,5 milijardi). Zbog čega su te globe plaćene, ima li nekoga ko je za to odgovoran, o tome, nažalost, u “završnom računu” – ni mukajet.

Isto važi i za subvencije za privlačenje (stranih) investitora. Na njih je 2020. potrošeno 10 milijardi dinara, a građani Srbije ne znaju ni kome, ni koliko, ni zašto su poklonjene njihove pare.

Na kraju, mada najvažnije, javne investicije. Godišnje se troše milijarde evra, ali su podaci vrlo šturi i sumarni, umesto da su raščlanjeni i detaljni i da se za svaki projekat zna šta je urađeno i koliko je to koštalo. I, što je najvažnije, da li to što je urađeno – kvantitativno i kvalitativno – zaista vredi onoliko koliko je plaćeno.

Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. decembar 2021.

Mali i osam auto-puteva

PEŠČANIK, , ,
Nije ni čudo što će do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno

“Rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra je najveći lopovski projekat Đilasove vlasti.” Ovo je pre neki dan (u subotu, 24. aprila) rekao Siniša Mali, ministar finansija.

Citirana izjava nije najveći, ali je svakako još jedan pokazatelj koliko su se naprednjaci pogubili. Toliko da više ne znaju ni šta govore. Jer, ako je to “najveći lopovski projekat” Đilasov, kao što tvrdi Mali, onda je zapravo nekadašnji gradonačelnik Beograda “malo dete” prema aktuelnoj naprednjačkoj vlasti.

Naime, čak i ako zamislimo da nikakva “rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra” nije ni obavljena i da je svih 17 miliona evra, koliko je taj posao na kraju koštao, Đilas strpao sebi u džepove, to je mizerija prema onome koliko na tzv. infrastrukturnim projektima uzimaju današnji naručioci i izvršioci radova.

Evo samo nekoliko primera. Recimo, izgradnja 400 kilometara gasovoda Balkanski (bivši Turski ) tok kroz Srbiju, i to ne računajući cevi i drugu opremu, dakle praktično samo kopanje kanala, koštalo je oko 800 miliona evra. Što znači – dva miliona evra po kilometru; odnosno – jer to još bolje ilustruje dimenzije ove pljačke – 2.000 evra po metru.

Ili, drugi primer: sto kilometara dvokolosečne brze pruge Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad (110 km), koju finansira (pa tako i kontroliše cenu) Evropska investiciona banka, košta manje od dva miliona evra po kilometru.

Evo i trećeg primera: 12 kilometara auto-puta od Uba do Lajkovca domaća preduzeća su izgradila za oko šest miliona evra po kilometru. Cena jednog kilometra brze saobraćajnice (dakle ne čak ni auto-puta) koja treba da poveže Valjevo sa auto-putem Miloš Veliki iznosi devet miliona evra po km (18 km, 160 miliona evra) ili čak 50 odsto skuplje.

Samo poslovi ovde nabrojani “teški” su blizu dve milijarde evra. Neka su cene radova samo 10 odsto “naduvane” – a videli smo da ponegde razlika između tržišne i ugovorene cene ide i do 50 odsto – to znači zaradu od 200 miliona evra. Za aktuelne vlastodršce, dabome.

Tako da nije ni čudo što će, kako to reče Mali, do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. april 2021.

Ilustracija: Istinomer

Srpski krstaški rat

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Nasilje nije samo fizičko, češće je i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom

Tema (n)ovog broja Novog magazina je nasilje. Ne formalno – mada se u istoimenoj rubrici bavimo Belorusijom – ali se u nizu napisa govori upravo o nasilju, pre svega političkom, ali i svakom drugom. Intervjui sa Sofijom Mandić i Vojinom Rakićem, naše zabeležbe protesta u Novom Sadu i podstaroplaninskom selu Rakita i tekstovi iz regiona i sveta, da ne navodimo sve, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno isprovocirani su nekim vidom individualnog i društvenog nasilja. Pre svega, naravno, to važi za sećanje Ljubinke Trgovčević povodom dvadesetogodišnjice ubistva Ivana Stambolića.

Ne možemo međutim, iskreno rečeno, da se pohvalimo da je ovo rezultat nekog dobro smišljenog plana; pre je posledica prilika u kojima živimo. Više se, dakle, tema nametnula nama nego što smo mi želeli da nametnemo temu. Što je pak sa društvenog stanovišta gore nego da je obrnuto. Jer, zapravo, nije ta tema ni nešto novo, o njoj se poodavno govori. Ali, kao i maločas, upravo njeno dugo trajanje samo povećava zabrinutost.

Kao primer koliko je nasilje duboko prodrlo u društvo i postalo široko prihvaćeno, prosto dakle “normalizovano”, najbolje svedoči jedan (naoko) sasvim benigni primer. Reč je o “slučaju” Draška Markovića, direktora u Telekomu Srbija, koji je fizičkim nasrtajem i oduzimanjem mikrofona prekinuo konferenciju za štampu Marinike Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde. Tim povodom je Predrag Ćulibrk, generalni direktor preduzeća, rekao da postupak njegovog podređenog “nije bio pametan, ali da se nije desilo ništa strašno”.

I fakat je: Draško nije Mariniku udario pesnicom i slomio joj jagodičnu kost, kao što se to desilo Milanu Vujiću, nije dobila ni gvozdenom šipkom po glavi kao Borislav Stefanović, a nije prošla ni kao Marija Lukić. Sve je bilo “komifo” i u rukavicama.

Nije se zapitao direktor Ćulibrk, a vidimo ni tužilaštvo, otkud direktoru (i to, kakve li ironije, za ljudske resurse) Markoviću uopšte ideja da izađe na ulicu i obračunava se sa njemu nepoćudnim građanima. Zašto nije pozvao policiju ili makar kompanijsko obezbeđenje, i to bi bilo logičnije. Ali ne, on je odlučio da lično uzme “pravdu” u svoje ruke.

Kako i zašto, međutim, zamerati mladom Markoviću? Zar on to svakodnevno ne vidi od svog šefa – ne mislim na Ćulibrka nego na Vučića, naravno – koji prosuđuje i presuđuje o svemu i svačemu, pa i o tome ko je prošao poligraf, a ko nije.

Ali ne gleda to samo Marković, gledaju to i milioni građanki i građana Srbije. I prirodno je onda da i oni požele da sami reše problem, po kratkom postupku: pesnicom, štanglom, zapaljenom bakljom…

Ili perom, tj. kompjuterskom tastaturom. Jer nasilje nije samo fizičko, češće je zapravo i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom.

Kao što je, recimo, najava da Vlada Srbije i Srpska pravoslavna crkva osnivaju “specijalni tim” – po ideji, a čijoj bi drugo, predsednika Vučića – za “zaštitu srpskog duhovnog bogatstva na prostorima na kojima živi naš narod”.

Naravno, svaki narod, pa i srpski treba da čuva svoje duhovno i materijalno bogatstvo gde god da se nalazi. U Srbiji već (odavno) postoje državni organi koji se time bave. I kojima je, tvrde stručnjaci, crkva često najveći protivnik u očuvanju autentičnog nasleđa. Tako da ovaj državno-crkveni savez sa duhovnim bogatstvom nema nikakve veze; pre će biti da je obrnuto. I kakav je uopšte njegov smisao? Kreće li to Srbija u neki svoj krstaški rat?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.