mijat

Biće svega. I svačega. Više nego ikada

14.01.2023NOVI MAGAZINAleksandar Vucic, godisnja konferencija, neistine, srbija ekonomija

Šta je predsednik Aleksandar Vučić rekao na godišnjoj konferenciji za štampu, šta nije rekao i šta je od toga tačno, a šta nije tačno. I zašto

Šta nam se obećava, a šta nam se dešava

Ispričao je gospodin Vučić (kako ga je Vladimir Gligorov, očigledno ne bez motiva, titulisao) na svojoj „godišnjoj konferenciji“ u sredu 4. januara da ga je „jedna divna žena sa KiM“ u Raški pitala: „Zašto ti, predsedniče, uvek moraš da saopštavaš loše vesti, što si tu da budeš namrgođen, a da drugi pričaju lepe vesti“, na šta je on odgovorio: „Niste birali klovna, nekoga da vas nasmeje. Ja sam tu da budem uz ljude kada je teško, predsednik je tu da postavi svoja leđa kad niko drugi neće.“

BIĆE SKORO PROPAST SVETA: Nakon toga predsednik je rekao da će „ova godina biti mnogo teža nego prethodna“, ali to će prevashodno važiti za svet. Jer, nastavio je, „Amerika pada i bliži se recesiji“, „pada rast u Kini“, a „Evropa se takođe bliži recesiji“. Kada je o Srbiji, međutim, reč, 2023. će biti „godina daljeg razvoja i napretka, uprkos svemu“.
„Očekujemo dalji rast životnog standarda, očekujemo dalji rast plata i penzija“, precizirao je predsednik svoje obećanje. Priliku je iskoristio i da podseti da je „prosečna penzija porasla sa 203 evra 2012. na 320 evra u oktobru 2022, a plata sa 331 na 648 evra“. I najavio: „U martu očekujemo 735 evra prosečnu mesečnu platu u Srbiji.“
Zatim je izneo i neke pretpostavke za najavljeni napredak. Najpre – kroz poređenje – da Grčka ima stopu javnog duga od 230 odsto bruto domaćeg proizvoda, Italija 180 odsto, a Srbija 55 odsto BDP-a. Posebno je naglasio da je „veoma važno da je kurs dinara čvrst kao stena, od 2012. godine jedan evro je na 117 ili 118 dinara“. Prema predsednikovim rečima, aktuelna vlast može da se pohvali i niskim rastom cena: „Svi su bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji.“

VUČIĆ NE SAMO DA GRAĐANKAMA I GRAĐANIMA SRBIJE NE SAOPŠTAVA LOŠE VESTI NEGO IH OD NJIH ZAPRAVO PRIKRIVA. A UMESTO SVOJIH, KAO SAMAR ZA (POD)NOŠENJE AKTUELNIH TEŠKOĆA POTURA LEĐA BUDUĆIH GENERACIJA

Naročito se predsednik potrudio da pokaže kako Srbija raspolaže velikim zalihama. Takoreći, nema čega nema. „Bruto devizne rezerve 2012. su bile 10,9 milijardi evra, a 2022. 18,2 milijarde evra“. Zlatne rezerve, koje su sastavni deo deviznih, povećane su (treba li podsećati – upravo na njegovu inicijativu) sa 18,2 tone 2019. na današnjih 38,5 tоnа. To, doduše, nije 50 tona, koliko je predsednik obećao da će one biti na kraju pretprošle godine, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu.
Pošto je tako pokazao da Srbija ima finansijske rezerve, Vučić je rekao da isto to važi i za energetske. „Imamo 580 miliona kubnih metara gasa u rezervoarima u Banatskom dvoru i u Mađarskoj“.
„Uglja imamo 1.447.000 tona. Benzina imamo dovoljno za 99 dana, dizela za 37 dana“, dodao je.

SRBIJO, NE BRINI: A zatim naglasio: „Građani ne moraju da brinu. Cena struje će i posle najavljenog januarskog poskupljenja biti druga najniža u Evropi“, dok je cena prirodnog gasa već „najniža u Evropi“. I takva će i ostati. To je predsednik obrazložio odlukom da „sačuvamo naša preduzeća, tako ćemo ih subvencionisati… Čuvamo naša preduzeća da bismo čuvali našu zaposlenost“, objasnio je.
Tu se pokazuje predsednikova genijalnost. Jer niko se ni u Evropi ni u svetu nije setio da struju i gas (pro)daje budzašto da bi tako sačuvao preduzeća i radna mesta, a naš predsednik jeste. Ali to, skroman kakvim ga je bog dao, nije hteo ni da spomene.
Sa energetskih je prešao na prehrambene rezerve. „Hrane će biti sve manje u Evropi i svetu“ – eto loše vesti, ali „mi“ ne moramo da brinemo, „mi pšenice u rezervi imamo za 20 meseci, a kukuruza za 13 meseci“.
„Mora da ima soli, šećera, pšenice, kukuruza. Mi to već imamo za naredni period, ali hoćemo da obezbedimo još“, rekao je. Grašak nije pominjao.
Zato je vrlo detaljno – nabrajajući svaku deonicu puta i pruge (od kojih su neke dugačke svega po nekoliko kilometara), kao i svaki elektroenergetski ili gas(ovod)ni objekat, što ćemo mi ovde ipak preskočiti – naveo šta se gradi ili treba da se gradi tokom ove godine u oblasti saobraćajne i energetske infrastrukture. Na kraju, gotovo da je ponudio opkladu: „Spreman sam da uporedimo sve Titove, Miloševićeve i kilometre auto-puteva izgrađene za vreme DOS-a s tim što ćemo mi samo za 11 godina uraditi. Videćete da smo uradili više nego svi ostali za prethodnih 70 godina.“

SRBIJA NEMA SAMO VELIKE REZERVE HRANE I ENERGENATA NEGO I DEVIZA I ZLATA

Zaboravio je Aleksandar Vučić da „za vreme Tita“ gotovo da nije bilo automobila, pa nije trebalo ni auto-puteva, kao i da je za vreme Miloševića (u kojem je on imao značajnu ulogu, pa čak bio i ministar) vođeno jedno četiri do pet ratova iz kojih je Srbija izašla ne samo poražena nego i ekonomski devastirana, s prepolovljenim BDP-om i industrijskom proizvodnjom, pa je DOS prvo tu štetu morao da sanira.
Nije to, međutim, sve, pa ni najvažnije, što je predsednik Vučić (uprkos dugom i punom „u sitna crevca“ zalaženja izlaganju) zaboravio. Iako je sam rekao da „u ekonomiji nije moguće izvući jedan parametar i reći to je dovoljno“ jer je „dovoljno da vam jedan parametar ne valja“, Vučić je uradio upravo to. Rekao je da je javni dug 55 odsto BDP-a, ali nije rekao da je javni dug upravo za vreme njegove vladavine više nego udvostručen: sa 15 milijardi evra 2012. na 33 milijarde evra 2022. godine. I ne samo to nego će taj dug i dalje brzo rasti. Planirano je, naime, da ove godine dug poraste za (najmanje) tri milijarde evra. To je povećanje od desetak odsto. U isto vreme, bruto domaći proizvod, prema planu, porašće 2,5 odsto.

SPAS ZA SVIJU NAS: Kad smo već kod zaduživanja, Srbija je prošle godine sklopila (tzv. stendbaj) aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom koji predviđa kredit od dve milijarde evra. Ni to predsednik Vučić nije spomenuo. Dolazak MMF-a je znak da se srpskim finansijama nije dobro upravljalo i da su one – bez obzira na sve samohvale ministra finansija – ipak na neki način u krizi.
Takođe, i najavljeni dolazak norveških menadžera na čelo najvažnijih državnih energetskih firmi u Srbiji siguran je znak da se tim firmama nije (ni izdaleka) dobro rukovodilo. Vučić je žestoko kritikovao „partijsko upravljanje“ javnim preduzećima – jer je proizvelo katastrofalne rezultate – ali je zaboravio da je takvo upravljanje (i njegove posledice) sam nametnuo, tj. da je to bila politika Srpske napredne stranke, čiji je predsednik.
Pored svog busanja u prsa i zaklinjanja da Srbija vodi samostalnu i suverenu politiku, vidimo da je u dve ključne ekonomske oblasti, finansijama i energetici, ta politika prepuštena strancima. Da ne bude zabune, i bolje je što je tako jer se aktuelna vlast očigledno pokazala nesposobnom da to radi na pravi način.
Ako je nešto preskočio da bi srpsku ekonomsku sliku prikazao lepšom nego što jeste, onda je, iznoseći podatke o inflaciji, građane direktno i bez mnogo skrupula obmanuo. Naime, da podsetimo, A. V. je rekao kako su „svi bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji“.
Činjenice su, međutim, potpuno drugačije. Sa rastom cena od 15 odsto Srbija je u poslednjoj trećini evropskih zemalja. Prosek inflacije u evrozoni iznosi 10 odsto, a u Evropskoj uniji 11 odsto. Nižu inflaciju od Srbije imaju 24 zemlje, a višu svega devet.

„AMERIKA PADA I BLIŽI SE RECESIJI“, „PADA RAST U KINI“, „EVROPA SE TAKOĐE BLIŽI RECESIJI“. KADA JE O SRBIJI REČ, 2023. ĆE BITI „GODINA DALJEG RAZVOJA I NAPRETKA, UPRKOS SVEMU“

Inflacija je i glavni „uzrok“ izvanredno velikog rasta plata, penzija, pa i bruto domaćeg proizvoda – izraženih u evrima. Recimo, BDP je u evrima zaista (gotovo) udvostručen – sa 33 milijarde evra 2012. na 60,3 milijarde evra 2022. godine. Međutim, kada se uzme u obzir inflacija, tj. kada se pogledaju podaci o realnom rastu BDP-a, vidi se da je on porastao za nešto više od četvrtine (27-28 odsto). „Kvaka“ je u tome što su u poslednjih 10 godina cene sveukupno (tj. kumulativno) porasle za gotovo 50 odsto, dok je kurs evra, kako je to rekao Vučić, sve vreme ostao „čvrst kao stena“. Isto važi i za plate. Za vreme mrskog DOS-a prosečna zarada je porasla sa 40 evra 2000. na blizu 400 (preciznije 370) evra 2008. godine. Ipak, niko tada nije tvrdio, niti danas tvrdi da se 2008. živelo 10 puta bolje nego u poslednjoj godini 20. veka.
Sve u svemu, Vučić ne samo da građankama i građanima Srbije ne saopštava loše vesti nego ih od njih zapravo prikriva. A umesto svojih, kao samar za (pod)nošenje aktuelnih problema potura leđa budućih generacija.

BDP u 2022: Mišu do kolena

Rast privrede u 2022. godini kreće se oko 2,5 odsto BDP-a, a to je, šta god vam rekao ministar finansija, Siniša Mali, manje od proseka zemalja (CIE) Centralne i Istočne Evrope, čije su ekonomije porasle u proseku 4,5 odsto, dok je rast na nivou cele Evropske unije nešto viši od tri odsto.
„Sporiji rast BDP-a Srbije je posledica loše poljoprivredne sezone i problema u proizvodnji električne energije“, rekao je nedavno Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu.
Prethodno je Fiskalni savet, analizirajući budžet za prošlu godinu, a naročito rebalans, skrenuo pažnju na ogromne, pa ako hoćete i abnormalne troškove koje su građani morali da pokriju u energetskom sistemu. Naime, samo dva meseca pre kraja 2022. godine budžet je menjan, i to tako što je deficit povećan na skoro četiri odsto BDP-a.
„Tri su glavna razloga zbog kojih se predloženi rebalans toliko razlikuje od inicijalnog budžeta. Prvi je snažno ubrzanje inflacije (koja je u novembru dostigla 15 odsto na godišnjem nivou), koje najvećim delom stoji iza povećanja javnih prihoda. Budžet je izrađen s pretpostavkom da će prosečna inflacija u 2022. biti 3,7 odsto. Drugi je unošenje u budžet velikog broja rashoda koji nisu prvobitno planirani. Za većinu ovih izdataka to je zapravo sad samo formalnost, pošto su već sprovedene ili se sprovode (isplata dva puta po 100 evra za mlade, povećanje pomoći za prvo, drugo i treće dete, turistički vaučeri i drugo). Treća i pojedinačno najveća promena u rebalansu je finansiranje ogromnih gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora (Srbijagas i EPS). U budžet je direktno uključeno oko 1,3 milijarde evra sredstava za ove namene, a stvarni troškovi države još su veći jer se realizuju i izdavanjem garancija na njihovo zaduživanje“, navodi u svojoj analizi Fiskalni savet, dodavši kao jedan od „najvećih nedostataka rebalansa to što su ovi ogromni i prvobitno neplanirani izdaci za javna energetska preduzeća iskazani vrlo netransparentno“.
Tako je Srbija godinu završila sa deficitom od oko 3,5 odsto BDP-a pre svega zbog ogromnih troškova za finansiranje gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, budući da je više od polovine fiskalnog deficita iz 2022. godine otišlo upravo na te namene.
Očekivano, javašluk u energetskom sektoru koštao je Srbiju i rekordnog deficita tekućeg bilansa.
„Ekonomski odnosi sa inostranstvom prošle godine su značajno pogoršani. Procenjuje se da ća deficit tekućeg bilansa u 2022. godini dostići oko 7,5 odsto BDP-a, što je najveći deficit u prethodnih 10 godina“, konstatuje profesor Arsić, objašnjavajući da je pogoršanje trgovinskog bilansa najvećim delom posledica rasta uvoza energenata. A Srbija je energente kao i većina planete nabavljala po astronomskim cenama, s tim što je naša zemlja ušla u dodatni problem uvoza skupe struje.
„Privreda Srbije će ući u 2023. godinu s preovlađujućim negativnim trendovima – opadajućim trendom privredne aktivnosti, stagnacijom na tržištu rada, visokom inflacijom i visokim spoljnim deficitom“, konstatuje profesor Arsić, sagledavajući osnovne ekonomske pokazatelje u zemlji.
J. A.

Građani prestravljeni 2023. godinom

Srbija je na trećem mestu u svetu i prvom u regionu po indeksu pesimizma, pokazalo je novo globalno istraživanje međunarodne asocijacije Gallup International. U konkretnom slučaju istraživanje je posebno važno jer ljudi nisu upitani boje li se rata, prirodnih katastrofa ili novih pandemija. Reč je o tome da su građani Srbije najuplašeniji za svoju egzistenciju u čitavom regionu, a da su po uverenju da će ova godina biti još gora nego prethodna, na trećem mestu u svetu. Čak 64 odsto žitelja Srbije smatra da će u 2023. živeti lošije nego lane, a čak 76 odsto ispitanika veruje da će 2023. biti godina ekonomskih poteškoća. Zanimljivo je da svega devet odsto anketiranih deli uverenje vlasti da će ovo biti godina „ekonomskog prosperiteta”. U čitavoj Evropi se još gorem nego građani Srbije nadaju žitelji Poljske i Češke, što i ne čudi ako se zna da su pored Mađarske ove zemlje bile posebno pogođene ratom u Ukrajini, poskupljenjima, inflacijom i ogromnim pritiscima na tržište rada zbog velikog broja izbeglica, pre svega u Poljskoj.
J. A.

Prosek kao sveti gral

Prosečna plata za oktobar 2022. bila je 75.353 dinara. Međutim, više od polovine zaposlenih ima platu koja je 20.000 dinara manja od prosečne, odnosno još manja, budući da polovina zaposlenih ima zaradu do 57.000 dinara. A tu nalazimo i armiju od oko 400.000 ljudi koji žive na minimalcu.
Što se penzionera tiče, situacija je još i gora. Naime, prosečna penzija danas je u odnosu na prosečnu plata najmanja od 2008. godine. Uz to, u maju prošle godine, prema podacima PIO fonda, čak milion penzionera prima ček manji od 30.000 mesečno, odnosno penziju manju od prosečne (31.724 dinara). Od toga, oko 100.000 ljudi prima penziju do 10.000 dinara, 190.000 najstarijih prima mesečno od 10.000 do 15.000, a čak 260.000 penzionera mesečno živi sa penzijom koja se kreće od 15.000 do 20.000 mesečno.
J. A.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 12. januar 2023.

Laž godine

28.12.2022PEŠČANIKAleksandar Vucic, ekonomija, lider u evropi, rast cena, srbija laži

Neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ako nema, trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: „država je teret krize preuzela na sebe”.

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je – najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi – zato je najdublja.

Sa druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao „entitet” koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, preko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i „radne zadatke”, očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa), platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz kojeg se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, konkretno). Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko četiri milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva, pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovat-čas struje ili ni kubik prirodnog gasa.

Sa druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo – javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra, koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi s najmanje oštećenja, tj. s najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje „kumulativne” rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP-a u 2020. i 2021. godini zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Prema rezultatima u pandemijskoj 2020, Srbija se s padom od 0,9 odsto našla „tek” na petom mestu – iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativni rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto – 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto – 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije „uvezeno”, tj. posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2022.

Zlatna groznica

24.12.2022OSTALI TEKSTOVIAleksandar Vucic, krecnjak, nalazista, zlato

Nakon što je Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena

Jedva da je prošlo nekoliko sati otkako je Fonet objavio da je Srbija po razvijenosti u Evropi, prema podacima Eurostata, na četvrtom mestu otpozadi, tj. da je „četvrta po siromaštvu”, kako je glasio naslov teksta, a predsednik Aleksandar Vučić je (kao po onoj čuvenoj Mladićevoj komandi „raspameti”) uzvratio još žešćom vatrom, obznanivši da je u Srbiji pronađeno basnoslovno bogatstvo. Preciznije – zlato. „Kao da nas je bog pogledao”, sav je treperio Vučić.

Krečenje Srbije

Oni koji, silom prilika, malo duže pamte, odmah su se setili kako je pre tridesetak godina Slobodan Milošević pronašao „tečno zlato“, tj. naftu. Vučiću, međutim, kao da je bilo malo da pronađe samo jedno, tj. „klasično“, odnosno žuto zlato nego je morao da pronađe i – belo. To jest – kalcit.
Pošto je kalcit u stvari neka vrsta kalcijum karbonata (hemijska formula CaCO3), u narodu poznatog kao krečnjak, onda je najpre predsednik objasnio – a zatim su svi ostali to ponavljali – da se zaista radi o krečnjaku, ali (navodno) superčistom, više od 99 odsto, što ga čini retkim i, razume se, skupim.
Da bi još malo zagolicao maštu već raspamećenog stanovništva, Vučić je celu priču obavio dodatnom misterijom. Nije hteo da otkrije lokaciju potencijalnih/budućih rudnika, štaviše, naglasio je da to zna samo „troje ljudi”. Rekao je, doduše, da je reč o „jednom od najsiromašnijih delova Srbije”, ali to, s obzirom na rasprostranjenost bede u našoj zemlji, može da se odnosi i na dve trećine njene teritorije. Nije Vučić rekao, takođe, ni kolike su rudne rezerve, ni kada bi eksploatacija mogla da počne, niti koliko bi sve to, makar otprilike, moglo da vredi. Šta je onda mogla ministarka rudarstva Dubravka (nekad Negre, sada) Đedović nego da, nekoliko dana kasnije, kaže da je reč o milijardama evra.
Sa druge strane, neke stvari, koje kao da su se predsedniku otele iz usta, deluju zbunjujuće. Otkud, naime, tolika euforija ako je (novootkriveno, mada u stvari još sakriveno) nalazište zlata, kako je rekao predsednik, „među 80 najvećih u Srbiji”. Čovek najpre pomisli da mora da je u pitanju greška jer biti osamdeseti u Srbiji, koja ne spada u velike proizvođač zlata na svetskom nivou, ne izgleda kao neki veliki uspeh. Kada je lane otvaran rudnik Čukaru Peki, koji je s rezervama od 80 tona zlata (pored 1,3 miliona tona bakra) najavljen kao najveći revir ovog plemenitog metala u Srbiji i koji bi (s godišnjom produkcijom od tri tone) Srbiju trebalo da podigne na drugo mesto po proizvodnji zlata u Evropi, odmah iza Finske, bilo je mnogo manje pompe.
Zlatna groznica je, u stvari, predsednika Vučića uhvatila još pre tri godine, samo to nije uzimano ozbiljno. U maju 2019, setiće se mnogi, Vučić je doneo odluku da se povećaju zlatne rezerve. Sa tadašnjih 20 tona najpre na 30 do kraja iste godine, a zatim, u narednih 18 meseci, na 50 tona. Kako su pisale novine, Vučić je u jednom trenutku „pozvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i nadležne iz Ministarstva finansija i doslovce im dao zadatak: ‘Kupujte zlato, Srbija mora da bude sigurna’.”
Od tada je prošlo dva puta po 18 meseci, a cilj nije ispunjen, ali to nije toliko važno. Štaviše, i bolje da je tako. Naime, kako je pisao nedavno preminuli veliki ekonomista Vladimir Gligorov, vrlo je „nejasno zašto bi se povećavale rezerve u zlatu. Ne samo zato što cena zlata varira već i zato što je nejasno šta se time postiže, a što se ne može postići kupovinom stranih obveznica koje su gotovo lišene rizika”. Ali, zaključio je Gligorov, „svaka autokratska vlast teži da se ‘pozlati’. Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu.”

Primer Španije

Da nije zlato sve što sija, zna se odavno, ali ni da pravo zlato ne mora da donese sreću i napredak, takođe nije nepoznato. To važi kako za pojedince tako i za narode. Danas su najveći proizvođači zlata u svetu Kina (2020. proizvela 370 tona) i Rusija (330 tona), ali to njihovo stanovništvo ne čini ni približno najbogatijim u svetu.
Kada je pak o Srbiji reč, kao osobito poučno moglo bi da posluži, ma koliko i prostorno i vremenski udaljeno, špansko iskustvo. Početkom 16. veka u Španiju su, piše Dejvid Lendis u knjizi Bogatstvo i siromaštvo nacija, počele da se slivaju ogromne količine zlata i srebra iz Južne i Srednje Amerike. Zemlja je bukvalno plivala u bogatstvu. Međutim, polako je to zlato počelo da se odliva prema Holandiji i Flandriji (delu današnje Belgije), Italiji, Engleskoj. Tamo su Španci kupovali sve što im je bilo potrebno, od hrane preko tekstila do brodova i oružja. Oružje im je trebalo za ratove koje su, zaslepljeni novostečenim bogatstvom, vodili.
Nije prošlo mnogo, a španska država je zapala u ogromne finansijske probleme. Bankrotirala je čak tri puta: 1557, 1575. i 1597. godine.
Sa ekonomskim propadanjem poklopilo se, štaviše, dobrim delom mu je i prethodilo, duhovno nazadovanje. Ono je povezano s jačanjem verskog ekstremizma. Španska inkvizicija je i danas pojam ljudske beslovesnosti i bestijalnosti.
Već 1521. godine zabranjeno je ne samo štampanje nego i čitanje tzv. jeretičkih spisa – na bilo kom jeziku. Godine 1558. za uvoz knjiga bez dozvole i neovlašćeno štampanje propisana je smrtna kazna.
Istovremeno počinje progon pojedinih delova stanovništva, ne samo Jevreja, mada njih na prvom mestu, već i velikog broja ljudi čije je mišljenje smatrano (moralno-politički) nepodobnim.
„Crkvene i svetovne vlasti su se udružile da kontrolišu misli, znanja i uverenja… Univerziteti su se sveli na centre indoktrinacije, a nepravoverne i neobične knjige odložene su u Index Librorum Prohibitorum, dok su se prihvatljive knjige objavljivale sa zvaničnim imprimatur (‘odobreno štampanje’), zabranjivani su naučni radovi… Subverzivni naučnici su ućutkani i prisiljeni da se odreknu sebe.”
„Proganjanja su dovela do neprestanog ‘lova na veštice’, s plaćenim cinkarošima, ‘radoznalim’ susedima i rasističkom opsednutošću čistom krvlju (limpieza de sangre).”
„Samoizolacija je bila drastična… Tako su Iberija i mediteranska Evropa potpuno propustile da se priključe takozvanoj naučnoj revoluciji”, zaključuje na kraju Lendis.
Ovo je ipak 21. vek, podudarnost ne može biti stopostotna, ali neke sličnosti sa današnjom Srbijom prosto zapanjuju. Nema sada, naravno, bukvalnog spaljivanja „veštica”, ali umesto toga ima proglašavanja izdajnika i nazivanja ljudi ološem.
Nema formalnog zabranjivanja knjiga, ali „imprimatura” i dalje ima: podobni pisci dobijaju državne sinekure, njihove knjige se štampaju o državnom trošku, da bi ih država potom i otkupljivala, dok su ostali prepušteni sebi i svojoj nevolji.
Univerzitet popušta pod naletima crkve i prilagođava se crkvenim zahtevima, umesto da bude obrnuto. Profesori univerziteta otvoreno govore o potrebi indoktrinacije studenata, akademici o „nepatriotskoj nauci”.
Ideološka inkvizicija, na inicijativu ili uz podršku crkve, prekraja školske udžbenike, naučna saznanja žrtvuju se religijskim dogmama.
Ne govori se, doduše, o čistoći krvi, ali se govori o čistoći gena, naravno srpskog, i potrebi da se on sačuva od stranog uticaja i zagađenja.
Konačno, ali nikako najmanje važno, Srbija zaista klizi ka nekoj vrsti samoizolacije, udaljavanja od najrazvijenijeg, ne samo u materijalnom nego pre svega u duhovnom smislu, dela čovečanstva.
Predsedniku Srbije se ne može osporiti osećaj za politički marketing. Mada taj marketing sve više liči na Miloševićev. Nakon što je, naime, kako je gore već rečeno, Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena?

Mijat Lakićević
Medija centar, 23. decembar 2022.

Latinka Perović, izdajnik

17.12.2022PEŠČANIKLatinka Perović, Zoran Djindjic

Zoran Đinđić je za sebe govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije

Malo je u Srbiji ličnosti, generalno, a pogotovo u intelektualnoj eliti, prema kojima je okolina bila tako surova, kao što je to bio slučaj s Latinkom Perović. Udarali su je i zdesna i sleva, i antievropski, ali i proevropski krugovi. Optuživali su je za izdaju nacije, ali i klase.

Imala je, doduše, Latinka Perović i poštovalaca, ali to je bila margina. I to vrlo uska.

Latinkin sraz sa društvenom sredinom počeo je još dok je bila u vlasti. U Partiji su joj zamerali što hoće dijalog s nacionalistima, nacionalisti su pak taj dijalog takođe odbijali. Nisu, recimo, prihvatili poziv da učestvuju na Kongresu kulturne akcije (Ivo Andrić je došao) koji je bio (o)smišljen kao tribina za razgovor.

U Partiji su joj spočitavali da hoće kapitalizam jer se zalagala za tržište; nova levica ju je optuživala za isto to. Mihailo Marković će kasnije s ponosom isticati da su praksisovci dali ključan doprinos obaranju reforme.

Sa vlasti je otišla pod optužbom za (anarho)liberalizam. Uzgred, nuđeno joj je da o(p)stane (kao i Marku Nikeziću), ali je odbila da žrtvuje ono u šta veruje.

I desnica i levica tvrdile su da zapravo nikakvog liberalizma tu nije bilo. Dva primera, koja se kao neprikosnovene istine provlače do današnjih dana, zaista su paradigmatična. Prvi je da su liberali uhapsili Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, iako je on zatvoren nekoliko meseci posle pada liberala. Drugi je da su liberali s posla izbacili osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta iako je do toga došlo tek 1975, dakle tri godine pošto su liberali smenjeni.

I levica i desnica tvrde da ni liberali sami sebe, dok su bili na vlasti, nisu smatrali liberalima već komunistima, a da su to naknadno počeli da učitavaju u svoje biografije.

Prvo je tačno, drugo nije. Srpski (komunistički) liberali zaista nisu bili liberali u klasičnom smislu, ali oni sebe nisu ni nazivali liberalima. Njihovim idejama bio je najbliži evrokomunizam koji je tada cvetao u Italiji (Enriko Berlinguer), Francuskoj (Žorž Marše) i Španiji (Santjago Kariljo). Ali – malo li je? Imati u tom času (Zapadnu) Evropu u svom opredeljenju, kao neku vrstu uzora, bio je za Srbiju korak od sedam milja. Nije slučajno da su upravo u tim godinama začete i započete sve velike kulturne manifestacije kojima će se Beograd i Srbija i decenijama kasnije, sve do dana današnjeg, ponositi: Bitef, Bemus, Fest, Džez festival… U borniranim partijskim, nacionalističkim i praksisovskim mozgovima to je moralo izazivati paniku.

Kada danas čitate Marka Nikezića, deluje prosto neverovatno koliko je često pominjao institucije, i potrebu da one deluju samostalno i nezavisno. Kao da je Vojislav Koštunica. (Samo što je Marko mislio ozbiljno.)

Otud liberalizam – takav kakav je, u datim okolnostima, bio – uopšte nije bila pogrešna ocena. Bez obzira na to što su je srpskim liberalima „učitali” njihovi neprijatelji, odnosno što su im neki drugi, a nekad i isti, kad su se „opasuljili“, to osporavali.

Baveći se pola veka istorijom, koju je nazivala kraljicom društvenih nauka – jer u sebi traži, i primenjuje, i književnost, i psihologiju, i antropologiju, i sociologiju, i filozofiju – Latinka Perović je takoreći prirodno i neumitno uplovila u liberalizam kao najplodonosniju i najhumanističkiju misao.

Ako se taj razvojni put ne zamera jednom Milovanu Đilasu, zašto bi se prebacivao Latinki Perović.

Ljubomir Madžar, korifej srpskog ekonomskog liberalizma, dokazuje da postoji „jaka pozitivna korelacija između stepena profesionalne izgrađenosti i mere prihvatanja liberalnih načela”, kao i da su „liberali mnogo plodniji” autori, te u međunarodnim publikacijama mnogo zastupljeniji od antiliberala.

Latinka Perović verovatno ima više objavljenih knjiga (o kvalitetu da i ne govorimo) od celog istorijskog odeljenja Srpske akademije nauka, ali tamo su očigledno presudni neki drugi, a ne naučni kriterijumi, pa su njena vrata za veliku istoričarku ostala zatvorena. Više je izgubila Akademija.

Latinka Perović je uvidela da je liberalizam ne samo čovečanstvu omogućio strelovit materijalni i duhovni progres nego i da je najpouzdaniji ključ za razumevanje, dakle humanizovanje, i svakog pojedinca i ljudskog društva u celini.

To saznanje i čvrsto utemeljenje u liberalizmu Latinku Perović su dovodili čak i do nesporazuma sa sebi bliskim ljudima, naročito onima sa levice. Ali kao ni 50 godina ranije, ona nije želela niti mogla da se odrekne onoga u šta kao naučnik i kao čovek duboko veruje. Optužili su je za izdaju klase. Radničke dabome.

Nema boljeg tumača srpske istorije od Latinke Perović. I niko srpsko društvo nije razumeo i objašnjavao tako dobro kao što je to činila Latinka Perović.

Latinka Perović je otkrila i uspostavila onu „krhku srpsku vertikalu” čija je okosnica liberalna misao, uvek skrajnutu, na margini, ali i vazda istrajnu i postojanu, evo već 200 godina: počev od Milana Piroćanca i Pere Todorovića preko Koče Popovića, Bogdana Bogdanovića i Marka Nikezića do Ivana Đurića i Zorana Đinđića, da pomenemo samo pojedine karike iz tog lanca koji je ona sama okarakterisala kao neželjenu elitu. Ali identifikovala je Latinka Perović i onu drugu, to jest prvu, vodeću i vladajuću, u Srbiji dominantnu ideju i ideologiju koju je personifikovao Dobrica Ćosić. „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti. Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno, inventivno”, citirala je „oca nacije”. Mi lažemo zato što smo pošteni, a drugi zato što su pokvareni. Razotkrila je „kratke noge” „srpskog stanovišta“. Šta je, osim stigme izdajnika, mogla da očekuje.

Zoran Đinđić je za sebe ironično govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije. Rekavši jednom prilikom da se „između dve Srbije“ vodi „borba na život i smrt“, nad čim se navodno skandalizuju zagovornici vrlog srpskog sveta, Latinka Perović je samo opisala ono što se već događa. I brojala žrtve. Zato se toliko trudila da lik i delo Zorana Đinđića osvetli, objasni i opravda – pred društvom i pred istorijom.

Smemo li da verujemo da Latinki Perović tako nešto neće biti potrebno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. decembar 2022.

Post

08.12.2022NOVI MAGAZINpostistina, poststid, Srbija

Živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“

Kada je jedan strani diplomata Ljubiši Ristiću rekao da će Srbija biti bombardovana, slavni pozorišni reditelj je dotičnog izbacio iz svog kabineta. Ovo je nedavno na jednoj televiziji ispričao sam Ristić, odakle bismo mi, inače, znali za tu pikanteriju. Kakav herojski čin.

Posle toga je Ristić, sigurno misli čitalac, uzeo pušku, stavio ranac na rame i otišao na Kosovo da brani otadžbinu. Jeste, al’ malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.

Oni koji su bili za rat i rat izazivali, otišli su u bunker, oni koji su bili protiv rata otišli su na front. Kada se rat završio ovi prvi su ispuzali iz svojih skloništa i osvojili medije. Odakle ponovo „raspamećuju naciju“.

Zbilja, kako to reče neko na jednoj drugoj, ne manje ružičastoj televiziji, živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“.

Potpuno odsustvo i jednog i drugog manifestovao je ovih dana još jedan istaknuti predstavnik domaće intelektualne elite. Profesor doktor Slobodan Vladušić izjavio je, naime, kako „Evropa nama zabranjuje da subvencionišemo poljoprivredu“, dok istovremeno sama to obilato radi, zbog čega su tamo prehrambeni proizvodi jeftiniji nego u Srbiji, što je sve deo šireg zavereničkog plana postpetooktobarskih (eto još jednog „post“ prefiksa) vlasti da se uništi srpski seljak jer seljak je „kičma svake države, pa i srpske“.

Koliko je to daleko od istine najbolje se vidi po tome što Evropska unija svake godine iz tzv. pretpristupnih fondova Srbiji za razvoj poljoprivrede poklanja 150 miliona evra. Da je Srbija u Evropi, dobijala bi 10 puta više. Bugarska, koja ima otprilike isto stanovnika kao i Srbija, dobija oko dve milijarde.

Da bi se pak pridružila „evropskoj porodici naroda“, potrebno je da Srbija svoju spoljnu politiku uskladi sa Unijom. Što, između ostalog, znači da uvede sankcije Rusiji. Što Srbija odbija. Ukoliko bi to uradila, glasi opravdanje, ugrozila bi svoje materijalne interese. Morala bi znatno skuplje da plaća energente, što bi je koštalo više stotina miliona evra. Time bi, kaže se, pucala sebi u nogu.

Pa je pucala sebi u glavu.

Jer uvođenje sankcija Rusiji nije materijalno nego moralno pitanje, nije stvar interesnih nego vrednosnih opredeljenja.

Evropa nije uvela sankcije Rusiji zato što je od toga očekivala neku korist za sebe. Naprotiv, znala je da će joj to doneti velike nevolje. Zato su, između ostalog, mere uvođene postepeno – da bi se državama dalo vremena da im se prilagode i nadomeste robu koja je dolazila iz Rusije. Ali Evropa je morala da pokaže da je Putinova agresija na Ukrajinu u dubokom neskladu sa evropskim vrednostima.

Paradoksalno ili ne, tek oni koji najviše govore o nebeskoj Srbiji, dakle Srbiji posvećenoj višim vrednostima, čak i o svojevrsnoj moralnoj superiornosti srpskog naroda, sada najviše podržavaju politiku koja se prevashodno rukovodi prizemnim interesima, materijalnim potrebama.

Slobodan Vladušić u jednom trenutku čak natukne da za reč „čojstvo“ u Evropi nema pandana, takoreći je neprevodiva… Može li biti veće ignorancije i veće nadmenosti istovremeno. Uzgred, prevodeći, pre gotovo pola veka, jednu knjigu s nemačkog, Zoran Đinđić je upotrebio reč „čoveštvo“.

Sve u svemu, to što govori (znatan) deo srpske intelektualne elite niti ima mnogo veze se istinom niti se oni zbog svojih postupaka stide. Traje veliki post.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. novembar 2022.

Vučićevi cenzori

03.12.2022PEŠČANIKAleksandar Vucic, cenzura, crkva, udzbenici

Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže

Cenzure je, na ovaj ili onaj način, bilo i u SFRJ, tj. u Socijalističkoj Republici Srbiji. Ali oni koji su to tada radili nikada se nisu time nešto posebno dičili. Znali su da je to nešto neprilično demokratskom društvu, pa makar to bila i „narodna demokratija“, kako se po marksističkoj teoriji nazivala vladavina komunističke partije.

Danas se situacija promenila, pa se cenzori svojim funkcijama hvale, kao što je to uradio jedan doktor nauka na televiziji s nacionalnom frekvencijom koja se u poslednje vreme – teško da je slučajna ta podudarnost – prepoznaje po podršci Putinovom razaranju Ukrajine.

Reč je, ako neko slučajno ne zna, o prekrajanju udžbenika biologije koje je, nakon intervencija patrijarha Irineja i promptne reakcije Ministarstva prosvete, izvršila specijalno određena šestočlana komisija. Od ovog slučaja, tj. otkako je biologija stavljena na Index prohibitorum, prošlo je više od mesec dana, ali mu je pomenuta, takoreći ničim izazvana, TV epizoda udahnula novi život. Posebno onaj njen deo gde je na zapažanje voditelja da sličnih problema ima i sa istorijom, dotični odgovorio da za istoriju nije stručnjak. Dok za biologiju, sa diplomom Filozofskog fakulteta, nesumnjivo jeste.

Ovo valjda bolje od svega ilustruje intelektualnu – a bogami i moralnu – beskrupuloznost tih ljudi. Kakva je smetnja sad da oni, recimo, naučnu teoriju da je Zemlja okrugla proglase ideologijom – kao što su uradili sa moralno-politički nepodobnim lekcijama iz biologije – da je kao takvu izbace iz školskih učila i zamene onom „pravovernom“, da je Zemlja ravna ploča koja stoji na leđima slonova ili kitova, oko toga još nema pune saglasnosti (nije baš ni da u njihovom svetu vlada jednoumlje).

Da se ljudi koji nemaju nikakvih kompetencija, ne samo u biologiji nego i u prirodnim naukama uopšte, jer su svi odreda društvenjaci, usude da odlučuju o nečemu što je potpuno izvan njihovog znanja, to se zaista retko dešava, ako se ikada dosad i desilo. I u diktaturama vladari su morali da se pomuče da pronađu ljude s formalnim stručnim pokrićem koji bi za njih odradili neke prljave poslove. Ovde – jok; Vučić ni oko toga više ne mora da se trudi.

Poput Kovačevićevih Čvorovića, i ovi Vučićevi ne traže nikakvu nadoknadu, a ako ih se za Dan bezbednosti sete – sete; to bi im bila najveća nagrada.

Kad smo već kod nauke o životu, sve češće se čuje, opet pre svega iz medija s nacionalnim „pečatom“, kako stanovništvo Srbije, naročito velikih gradova (važi to i izvan njenih granica, na primer za Banjaluku) čine mekušci, ljudi razmaženi visokim standardom i dobrim životom, nespremni za patnje i odricanja.

Neće Srbi da ginu – ponavljaju oni zapravo staru jadikovku Dobrice Ćosića. Mada, ima i onih koji hoće. Eto, recimo, Dragoslav Bokan. Đe gođ je bio, svuđ je poginuo, da parafraziram one nezaboravne pozorišne predstave. Tako da nam se vratio još širi nego što je bio.

Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže.

Nije ni čudo, mada možda na prvi pogled ne izgleda tako, da se svi ovde (ne)pomenuti likovi pojavljuju na jednoj frekvenciji. Jer, svi su oni na istoj talasnoj dužini, program je ono što ih povezuje u isti idejno-politički snop.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. novembar 2022.

Siniša i Dafina

30.11.2022PEŠČANIKdafina milanovic, sinisa mali, srbija finansije

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije

Sećate li se Dafine? Rođeni posle devedesetih verovatno ne znaju ni ko je to, osim ako im roditelji, a pogotovo bake i deke, nisu o njoj pričali. Dafina Milanović – kraljica piramidalne štednje u doba vladavine crveno-crne (nekad formalne, nekad faktičke) koalicije Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja iz poslednje decenije 20. veka. Onih, dakle, čiji naslednici – samo u obrnutoj srazmeri – i danas vladaju „zemljom na brdovitom Balkanu“. To je, treba li podsećati, vreme kada je pod firmom patriotizma obavljena najveća pljačka narodnog bogatstva u istoriji Srbije.

Iz tog vremena ostala mi je u pamćenju jedna slika: u glavnom dnevniku državne televizije (čiji je direktor tada bio Milorad Vučelić, ovaj isti koji danas upravlja paradržavnim, tj. prorežimskim Večernjim novostima) pojavljuje se „narodna majka“, kako su je nazivali, Dafina Milanović, pokazuje kasu punu uredno složenih novčanica i kaže, otprilike: narode, ne brini, para ima. Jer, „narod“ je izgleda bio počeo da sumnja, pa ga je trebalo dodatno zaludeti.

Eto, te scene se setim kad god ministar finansija Siniša Mali pred televizijskim kamerama govori kako „država ima para“ i da građani (i građanke, dabome) ne treba da brinu. A Siniša Mali to poslednjih nekoliko godina ponavlja takoreći svaki čas. Tako je i nedavno rekao da „mi s novcem u ovom trenutku nemamo problem“ jer „na računu imamo više od 2,5 milijardi evra“.

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije. Štaviše, u slučaju Siniše Malog stvar je još gora, pošto se on ne hvali samo parama koje je (već) uzeo od građana nego i onima koje će im tek uzeti, budući da je reč o novcu iz kredita koje će oni, građani, morati da vraćaju.

Ta suma kredita se iz godine u godinu povećava. Za ovu godinu budžetom je planirano da država uzme kredite u visini od ukupno 625 milijarde dinara, ali je rebalansom kreditni „plafon” podignut na 818 milijardi. Zakonom o budžetu za 2023. godinu, međutim, državi je odobreno da se zaduži čak 50 odsto više, tj. do blizu 1.250 milijardi dinara (nešto više od 10 milijardi evra).

Odmah treba reći da to ne znači da će se za toliko povećati javni dug. Pre svega zato što je blizu polovine odobrene sume (4,6 milijardi evra) namenjeno za vraćanje zajmova koji dospevaju dogodine. To na neki način jeste utešno, ali nije utešna činjenica da se na taj način stari dug ne vraća i ne smanjuje nego se samo obnavlja. Sa druge strane, javni dug će biti sigurno povećan za iznos planiranog državnog deficita (264 milijarde dinara, odnosno oko 2,3 milijarde evra), koji će biti pokriven iz zajmova na domaćem ili stranom tržištu. Nije nemoguće, štaviše, s obzirom na iskustvo, vrlo je verovatno da će tome biti pridodata i neka milijardica za kredite koje su (formalno) uzela (ili će tek uzeti) javna preduzeća, a vratiće ih država, odnosno građani. Sve u svemu, na te tri stavke već je opredeljeno oko 920 milijardi dinara (tj. blizu osam milijardi evra).

Ono što od ukupno odobrenog zaduženja (koje, istine radi, ne mora da bude iskorišćeno do zadnjeg centa) vlada ne potroši na jedan, drugi ili treći način, ostaće u državnoj kasi. Naime, kako piše u budžetu, „u slučaju ostvarenja maksimalnih planiranih primanja (to je, da podsetim, onih pomenutih hiljadu i kusur milijardi) po osnovu zaduživanja neophodnih za finansiranje deficita, otplatu dugova i nabavku finansijske imovine (eufemizam za državno kreditiranje javnih preduzeća – opet M. L.) iznos od 327.600.000.000 dinara predstavljaće pozitivnu promenu stanja na računu“.

To su, dakle, te pare – onih dve i po milijarde evra – kojima se hvali ministar Mali. Nije reč ni o kakvoj uštedi na pojedinim rashodima niti o vanredno povećanim poreskim prihodima zbog (neočekivano) brzog ekonomskog razvoja i snažnog rasta privrede nego o pozajmljenom – i to po prilično visokoj ceni – novcu. Stara narodna izreka kaže: „dug je zao drug“, ali ko narod pita. Mada, u stvari, nije baš ni da nije pitan.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. novembar 2022.

Država protiv tetkica

20.11.2022NOVI MAGAZINjavne finansije, Srbija

Dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčila milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne aktuelna vlast je terala na prosjački štap

Javne finansije

Protest „tetkica“, tj. spremačica, higijeničarki, domara i ostalog „pomoćnog“ i Tehničkog“ osoblja, zaposlenog u dečijim vrtićima i sličnim javnim ustanovama pokazao je svu nakaradnost našeg ekonomsko-socijalnog sistema pod aktuelnom političkom, tj. vlašću Aleksandra Vučića.
Pri tome, potpuno je nebitna presuda Kasacionog suda kojom je, uzgred, odlučeno da ova grupa radnika nema pravo na regres i topli obrok, tj. da li je ona zasnovana na zakonu ili ne. Verovatno i jeste, ali to je tek ono najgore jer pokazuje da je ovaj režim utemeljen na sili i nepravdi. Jer, dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčio milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne terao je na prosjački štap.

MALI SUPERHIK: „Slučaj tetkice“ je zapravo paradigmatičan primer koji ilustruje koliko je tvrdnja ministra finansija Siniše Malog, izneta prilikom predstavljanja rebalansa ovogodišnjeg budžeta u Skupštini, da je, naime, „država preuzela krizu na sebe“, bezočna neistina. Iz prostog razloga što, kao što je dobro poznato svima, pa i ministru Malom, država nema nikakve svoje pare, sve što ima uzme od drugih, milom (kao kredit) ili silom, kroz poreze. U stvari, aktuelna vlast je samo preraspodelila teret krize i to tako što je, sa jedne strane, opteretila buduće generacije, a sa druge što je (relativno) više opteretila siromašnije slojeve.
Takođe, vlast je tom „helikopterskom” podrškom pokazala da više vodi računa o svom marketingu nego o potrebama građana. Uzima i troši preko mere da bi se prikazala kao veliki dobrotvor, a u stvari zadužuje stanovništvo koje će ono što je dobilo morati da vrati s kamatom. Ne radi se, međutim, ovde samo o nedostatku volje da se rešenja za krizu traže analitičkim, tj. selektivnim pristupom. Naime, da bi se organizovala pomoć u skladu s potrebama, neophodno je i neko poznavanje socijalnog stanja u društvu, kao i malo bolje „logističke” sposobnosti nego što je organizovanje autobuskog prevoza, pravljenje sendviča i slično. U suštini, ova vlast je nesposobna za bilo kakvu akciju usmerenu ka povećanju socijalne pravde i pravičnosti.
Ono u čemu je, međutim, stekla zavidnu veštinu, jeste širenje obmana. Mesto i vreme na biraju, ali im je skupštinska govornica, reklo bi se, posebno draga. Tako je ministar finansija naveo pet razloga za rebalans budžeta. To su: 1) Porast prihoda koji će, kako se procenjuje, gotovo 200 milijardi dinara (tačno 193) biti veći od planiranih; 2) Rast cena energenata; 3) Pomoć mladima od 16 do 29 godina u iznosu od po 5.000 dinara; 4) Penzije koje bi od novembarske trebalo da se povećaju devet odsto i 5) Podrška merama nataliteta.
Glavni razlog Siniša Mali je sakrio. Reč je o povećanju rashoda koji će u 2022. od planiranih biti veći čak 272 milijarde dinara. Zbog toga će i ovogodišnji manjak u državnoj kasi umesto planiranih 200 milijardi dinara (1,7 milijardi evra) dostići 280 milijardi dinara (2,4 milijarde evra), tj. s predviđenih tri skočiće na (blizu) četiri odsto bruto domaćeg proizvoda.
Porast rashoda je u vezi s porastom cena energenata, prirodnog gasa i električne energije pre svega, ali suštinski razlog za loše stanje srpskih javnih finansija na drugoj je strani. Naime, Srbija je mogla da na energetskoj krizi debelo profitira. Ministar Mali je u Skupštini rekao da bi Elektroprivreda Srbije ostvarila dobit od 1,8 milijardi evra da je struju prodavala po nabavnoj, odnosno tržišnoj ceni. Koliki je rast cena energenata najbolje pokazuju podaci da je u septembru 2019. kilovat struje koštao od 3,8 do šest evrocenti, a ove godine košta između 32,7 i 55,6 evrocenti, dakle 10 puta više, rekao je Mali u Skupštini.
Mali je, međutim, opet zaboravio da kaže bitne stvari. Prvo – da je Srbija morala da uvozi električnu energiju, na šta će, prema rečima eksministarke Zorane Mihajlović, ove godine (počev od 12. decembra 2021, kada je došlo do velike havarije u TE „Nikola Tesla“) potrošiti oko milijardu evra.
Drugo, da tandem Vučić–Grčić nije urnisao EPS, Srbija bi imala struje i za izvoz. I to u velikim količinama. Dakle, i da cena struje nije povećana ni za cent, samo na izvozu je moglo da se zaradi možda i onoliko koliko je potrošeno na uvoz. Sa druge strane, iz reči ministra Malog neko bi mogao da zaključi da struja u Srbiji uopšte nije poskupljivala. To, međutim, ne odgovara stvarnosti. Prosečna cena električne energije u Srbiji (za privredu i domaćinstva) porasla je oko 20 odsto. Uprkos tome, EPS je za proteklih devet meseci 2022. zabeležio gubitak od 680 miliona evra (80 milijardi dinara), a lako se može desiti (zavisi od jačine zime) da gubitak na kraju godine dostigne (pa i premaši) i svih milijardu evra.
Taj gubitak EPS neće moći sam da pokrije, dakle pokriće ga „država”. Kako drugačije nego novim zaduživanjem. Koje će opet plaćati, tj. vraćati svi građani Srbije. Stara je istina da se struja u Srbiji troši neracionalno. To je znak da još ima prostora za (razumno) povećanje cene. To bi doprinelo racionalnijem ponašanju potrošača, što znači i smanjenju tražnje, naročito domaćinstava. Ako se na sve ovo doda činjenica da bogatija domaćinstva troše znatno više (električne) energije, lako se može zaključiti da je politikom cena u energetici aktuelna vlast pomagala bogatijima, a štetila siromašnijima.
Ista priča važi i za Srbijagas, jedino je ukupna šteta tu malo manja. Prvo, zbog lošeg gazdovanja, iako je davno obećano, kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor ni do danas nije povećan sa 450 na 750 miliona kubnih metara. A drugo, prodajnom cenom gasa, znatno nižom od kupovne/uvozne, opet su privilegovani boljestojeći građani nauštrb onih slabije stojećih.

BUDŽET TAMNI VILAJET: U stvari, rebalans pokazuje da je budžet „mrtvo slovo na papiru”, odnosno da, kao što mu se neozbiljno prilazi tokom projektovanja, tako je i neodgovoran odnos prema njegovim postavkama. Naime, iako je već u vreme izrade budžeta bilo prilično izvesno da će doći do energetske krize i, štaviše, uprkos upozorenjima Fiskalnog saveta, Vlada u budžet nije unela nikakve mere za predupređivanje, tj. ublažavanje teškoća u snabdevanju. Takođe, odmah po usvajanju budžeta Vlada je počela da preduzima korake koji njime uopšte nisu bili predviđeni – poput populacione politike i pomoći mladima (što je, da podsetimo, sada ministar Mali naveo među razlozima za rebalans).
To ukazuje na jednu od ključnih negativnih karakteristika srpskog budžeta – netransparentnost. Kako u svojoj „Oceni rebalansa budžeta” konstatuje Fiskalni savet, „nedovoljna transparentnost budžeta je problem koji se ponavlja iz godine u godinu”. FS posebno navodi primer bivše Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima – u međuvremenu unapređene u ministarstvo – koja „od svog osnivanja nikada nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika”. Štaviše, gura dalje FS, „predloženim rebalansom transparentnost budžeta dodatno i snažno je pogoršana jer ogroman trošak javnih preduzeća iz energetskog sektora nije detaljno prikazan. Jedini rashod koji se može jasno prepoznati u budžetu je 10 milijardi dinara za nabavku rudarske mehanizacije za EPS. Preostalih oko 140 milijardi dinara (1,2 milijarde evra) direktnog budžetskog troška samo su proknjiženi na poziciji Izdataka za nabavku finansijske imovine, bez objašnjenja. To znači da nije pokazano kojem preduzeću ide koliko sredstava, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje će se namene budžetska sredstva iskoristiti i drugo. Gotovo je neverovatno” – čudi se Fiskalni savet (čudo je da nije oguglao) – „da se pozicija Izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet više od 11 puta (sa 13 na 153 milijarde dinara); da se nabavka finansijske imovine (čitaj zaduživanje – prim. NM) na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 milijarde dinara); da se izmenom člana 41 omogući da država izda 102 milijarde dinara garancija za zaduživanje (prethodno je bilo 24 milijarde) – a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u Obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj”, ironični su na kraju Petrović i ekipa.
Valjda u skladu sa izrekom da je bog prvo sebi bradu stvorio, netransparentnošću se posebno odlikuje Ministarstvo finansija. Budžet ovog ministarstva je povećan za čak 275 milijardi dinara (sa 895 na 1.170 milijardi). Lavovski deo te sume, 245 milijardi, namenjen je pokrivanju gubitaka energetskih preduzeća. Međutim, „ocenjuje” FS, „rebalans i propratna dokumentacija samo u tragovima referišu na ovaj vrtoglavi porast, zbog čega je iz budžetskih izvora nemoguće doneti bilo kakav zaključak o krajnjoj nameni ovih sredstava”.
Najveći deo povećanja rashoda jeste za energetiku, ali je u tih gotovo 300 milijardi dinara vlast uspela da uglavi i sopstvene troškove, kojih se ni poslovični „pijani milioner“ ne bi postideo.
Naime, kako je to primetila Marinika Tepić, poslanica Stranke slobode i pravde, sredstva na raspolaganju Generalnom sekretarijatu vlade povećana su čak šest puta – sa milijardu na šest milijardi dinara. Kome idu te pare – ne zna se. Ali nije to ništa novo. To je, kako reče Fiskalni savet, „negativna praksa koja se ponavlja iz godine u godinu”.
Posebno su opasne mutne radnje u javnim investicijama. Primetno je da su kapitalna ulaganja (uprkos krizi) ostala visoka. Štaviše, čak su i povećana – sa 407 na 423 milijarde dinara. Načelno – i makar na prvi pogled – to deluje pohvalno. Međutim, način na koji se troše te ogromne pare pobuđuje raznovrsne sumnje. Već je naveden primer Kancelarije, tj. Ministarstva za javna ulaganja. Njegovih dvestotinak miliona evra tek je vrh ledenog brega. U potpunom mraku sprovode se infrastrukturni projekti teški i po milijardu i više evra. Doduše, zakonom je propisano da sve investicije skuplje od pet miliona evra moraju biti praćene analizom isplativosti, ali je istovremeno dopušten izuzetak za projekte od tzv. nacionalnog značaja.
Kad se tome doda da projekti utvrđeni međudržavnim sporazumima ne podležu obaveznim tenderskim procedurama, jasno je da se u Srbiji milijarde evra državnog, tačnije novca građana Srbije (za putnu, železničku, vodnu, vazdušnu metro i komunalnu infrastrukturu) troše bez ikakve kontrole.
Računice pokazuju da izgradnja puteva i pruga koji se grade državnim sredstvima (tj. uglavnom iz kineskih kredita) i bez upliva međunarodnih finansijskih organizacija, košta 30-40-50 odsto skuplje nego oni čije se finansiranje i izgradnja odvijaju pod „monitoringom” Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i sličnih institucija.
Taj novac odlazi u džepove građevinskih i ostalih preduzeća bliskih Srpskoj naprednoj stranci i (u manjoj meri) njenim koalicionim partnerima. To je jedan od glavnih kanala kojima se novac građana Srbije preliva u džepove privatnika bliskih vlastima. Ta takoreći legalizovana pljačka „epskih razmera” jedan je od važnih razloga što se ogromna budžetska sredstva odvajaju za investicije.

Mijat Lakićević
Novi magazin,17. novembar 2022.

Srpska nacija nije homogena kategorija

11.11.2022INTERVJUI, NOVI MAGAZIN

Šta u svojoj „Sažetoj istoriji Srbije“ piše istoričar Dejan Đokić, da li je istorija srpskog burnija nego drugih naroda, zašto kaže da su Srbiju stvarali migranti, da li je kroz istoriju Srbija bila više na zapadu ili na istoku…

Intervju Dejan Đokić, istoričar

Dejan Đokić je profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, naučni saradnik britanske Fondacije Liverhjum i gostujući profesor na katedri za jugoistočnu Evropu na Univerzitetu Humbolt u Berlinu. 2019. je bio jedan od 30 dobitnika prestižne nagrade ’Mid-Career Fellowship’ koju dodeljuje Britanska akademija. Diplomirao je i doktorirao na Školi za istočnoevropske i slovenske studije Univerziteta u Londonu, a postdoktorsku specijalizaciju je završio na njujorškom Kolumbija univerzitetu. Autor je, između ostalog, knjiga Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia (2007; srpski prevod 2010, makedonski prevod 2016), i Pašić and Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (2010). Uskoro iz štampe, u izdanju Cambridge University Press, izlazi i knjiga A Concise History of Serbia (Sažeta istorija Srbije) koju će naredne godine u srpskom prevodu objaviti novosadska Akademska knjiga. To je bio i povod za ovaj razgovor. Trenutno piše ‘kolektivnu autobiografiju’ poslednje generacije vojnika JNA.

Vi ste istoričar, pa je prirodno vaše interesovanje za istoriju Srbije. Ipak, šta vas je navelo da napišete ovu knjigu?
Na ideju je došla urednica edicije ‘Sažete istorije’ Kembridž universiti presa, koja mi je predložila da napišem Sažetu istoriju Srbije. Izdavač mi je dao više prostora nego što smo prvobitno planirali, pa knjiga nije baš ‘sažeta’; ona nije uvek ni istorija Srbije, jer država pod tim imenom nije postojala u većem delu perioda koji knjiga pokriva. Ipak, originalni naslov je ostao. Imao sam potpunu slobodu da osmislim strukturu, fokus i opseg knjige; jedino je, kao što je uobičajeno u anglo-američkoj praksi, izdavač odredio broj reči, ilustracija i mapa.
Kao istoričar Jugoslavije i Evrope u 20. veku, morao sam da izučavam istorijske periode i probleme kojima se nisam ranije ozbiljno bavio. Tokom istraživanja sam zaključio da 19. vek ne mogu da razumem bez izučavanja ranijih vekova, pa sam sve dalje išao u prošlost. Knjiga pokriva celokupnu istoriju Srba i Srbije, odnosno od onog perioda kada možemo nešto manje-više pouzdano da tvrdimo o njihovoj istoriji, pa sve do danas.
Knjiga počinje sa seobama Slovena i Avara na Balkan u šestom i sedmom veku, a završava se savremenim seobama Slovena: sa Balkana, uglavnom u zapadnu Evropu i severnu Ameriku, i, poslednjih meseci, iz Rusije i u manjem broju Ukrajine, u Srbiju. Najnovije seobe se odvijaju paralelno sa migracijama stanovništva Afrike i Azije, koje, prolazeći kroz Srbiju i Balkan, takođe beži od rata i siromaštva, na zapad. Tako sam knjigu otvorio i zatvorio ‘migracionim krizama’.

Ima se utisak da je i u samoj Srbiji retko pisana njena istorija, uglavnom se pisala istorija Srba, srpskog naroda i slično. Kako na to gledate?
Istoričari u Srbiji ne pišu velike sinteze nego uglavnom radove koji se bave kraćim periodima i užim temama; tako je sa doktorskim tezama, što je razumljivo, ali je često tako i kada je reč o istoričarima koji nisu na početku karijere. Ti radovi su informativni, neretko odlični, i mnoge sam koristio dok sam pisao knjigu. Istoričari u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ne pišu ni istorije Jugoslavije, Balkana i Evrope, nego se te knjige prevode sa stranih jezika. Istoriografija u Srbiji je uglavnom konzervativna; nema mnogo primera istoričara koji prate najnovije trendove u istoriografiji. Izuzetaka, naravno, ima, posebno među istoričarima srednje i mlađe generacije.
Osamdesetih godina prošlog veka je izašla u Beogradu višetomna Istorija srpskog naroda, u čijem pisanju su učestvovali maltene svi vodeći srpski istoričari. Odlučili su da napišu istoriju srpskog naroda a ne Srbije, jer nacija navodno ima duži i uočljiviji kontinuitet nego država. Ova višetomna studija predstavlja kapitalno delo; počinje praistorijom i završava se sa 1918. godinom, kada je prestala da postoji srpska država. Iako je srpska nacija nastavila da postoji, savremeni događaji su ostali bez svoje istorije. Kasniji pokušaji da se napiše istorija Srbije ili srpskog naroda se ne izdvajaju originalnošću, niti modernim pristupom pisanju istorije, ali zato prate dominantne ideološke narative u Srbiji.
Moja knjiga je istovremeno i istorija Srbije i istorija srpskog naroda. Izazov s kojim sam se suočio – da u dužem periodu koji pokriva knjiga nije postojala srpska država – nije specifičan za istoričara Srbije. S njim se suočavaju i istoričari Bugarske, Grčke, Italije, Nemačke… Ja sam u tome video priliku da se odmaknem od istorije institucija i nacionalne istorije i da pratim transnacionalne, transimperijalne protoke ljudi, ideja, dobara, bez kojih nije moguće razumeti doba pre nacionalnih država, ali ni moderno doba.

Mi volimo da mislimo da je naša istorija burna. Da li je ona burnija od istorije drugih naroda i država ili je u granicama evropskih standarda, da tako kažemo?
Srpska istorija je često bila burna, a uvek je bila deo širih istorijskih procesa, čak i kada je naizgled bila odsečena od sveta… Moja knjiga je dakle i istorija Srbije u širem, regionalnom, pa i evropskom kontekstu. Pitanje „koliko je istorija Srbije posebna“, provejava kroz knjigu. Postoje neke specifičnosti u istoriji Srbije, ali se ona ne može izučavati bez transnacionalnih, transimperijalnih, regionalnih kontakata i kulturnih razmena, ali i sukoba sa okolinom. Kao istoričar koji piše u vremenu kada se moderna istorijska nauka odmakla od uskih, nacionalnih okvira, Srbiju sam posmatrao kao deo šireg konteksta; na neki način, napisao sam transnacionalnu nacionalnu istoriju. Bez dobrih nacionalnih istorija nije lako pisati transnacionalne i globalne istorije, pa se nadam da će moja knjiga i u tom smislu da doprinese istoriografiji.

Koji su glavni nalazi vaše knjige?
Kada sam počeo da radim na knjizi, nisam imao unapred zacrtane teze, a i nije lako analizirati tako dugačak period, odnosno istorijske periode i epohe koji nisu mnogo povezani, osim u glavama nacionalista koji vide kontinuitet između srednjevekovnih, feudalnih srpskih političkih organizacija sa modernom Srbijom. Srbija je relativno mlada država, koja je nastala spletom okolnosti u prvoj polovini 19. veka, kada je došlo do kolapsa sultanove vlasti na periferijama carstva usled pobune nekada elitnih janjičarskih trupa, i priliva centralnoevropskih romantičarskih ideja o naciji koje su doneli habsburški Srbi. Crkva jeste predstavljala sponu sa ranijim periodom, ali je i tu kontinuitet sa srednjim vekom upitan. Pećka patrijaršija je ugašena sa raspadom srednjevekovne države, pa je obnovljena u 16. veku, u drugim okolnostima, kao jedna od zvaničnih crkava u Osmanskom carstvu, da bi bila ukinuta u 18. veku. Kada je Srpska pravoslavna crkva osnovana 1920. godine ona je bila naslednica Pećke patrijaršije, ali je u mnogo čemu bila i nova institucija, čije je ‘ujedinjenje’ naišlo na slična iskušenja i probleme kao stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iako se u slučaju crkve naizgled radilo o srpskoj, a ne multinacionalnoj organizaciji.
Problem kontinuiteta postoji i unutar epoha. Pitanje je, na primer, da li se mogu povući direktne paralele između Srbije sa početka 20. veka i današnje Srbije, tj. bez uzimanja u obzir događaja do kojih je došlo u međuvremenu, pre svega ogromnih žrtava u dva svetska rata, jugoslovenskog iskustva, ukidanja višestranačkog sistema – još 1929, a ne tek 1945. – državnog socijalizma u vreme Hladnog rata, kulta ličnosti doživotnih vladara, i na kraju raspada Jugoslavije i ratova devedesetih.
Kao i ostale knjige u Kembridžovoj ediciji u kojoj se pojavljuje, moja knjiga je pre svega politička istorija, ali sam pažnju posvetio i istoriji društva, privrede, kulture, seksualnosti. Odmakao sam se od tradicionalne istorije ‘velikih muškaraca’, i u naraciju uveo žene, kao i druge marginalne i manje vidljive grupe, poput Jevreja, Muslimana, Albanaca, Vlaha, Cincara, Roma, čije istorije takođe čine istoriju Srbije.

A koje su glavne teme?
Uprkos problemu (dis)kontinuiteta, nekoliko tema provejava kroz knjigu. Jedna su migracije. Srbiju su kroz istoriju stvarali migranti, i ona je opstajala i obnavljala se zahvaljujući prilivu i odlivu stanovništva. Još jedna centralna tema knjige je suživot, ali i sukobi, sa narodima sa kojima Srbi dele životni prostor, zatim odnosi sa velikim silama i susednim državama. Srbi su granični narod, čiji je identitet kroz vekove evoluirao i nastavlja da evoluira, koji se obnavljao i bivao iznova ‘zamišljan’. Kroz istoriju je postojalo više ’srpskih centara’; danas osim Srbije deo jedne susedne zemlje nosi srpsko ime, a u jednoj drugoj susednoj državi skoro polovina stanovništva se izjašnjava kao Srbi, odnosno govore srpski jezik, dok većina pripada srpskoj crkvi. Kao i druge nacije, srpska nacija nije homogena kategorija, niti je u njenoj tradiciji da to bude, uprkos željama i pokušajima nacionalnih ideologa da ostvare nacionalno jedinstvo, neretko u cilju opstanka na vlasti nacionalnog vođe.

Da li se mogu izdvojiti neki prelomni momenti u istoriji Srbije i koji bi oni bili?
Takvih momenata je tokom perioda koji pokriva knjiga bilo više, a neki su to postali tek kroz istorijsku perspektivu i uz naknadnu pamet. Na primer, pad Smedereva 1459. su njegovi stanovnici doživeli kao katastrofu i veliku traumu, posebno u kontekstu apokaliptičnih predviđanja posle pada Carigrada samo nekoliko godina ranije. Međutim, tadašnji Srbi nisu mogli da pretpostave da će nastupiti viševekovna vladavina Osmanlija, samo povremeno prekidana periodima Habsburške vlasti. Smederevo je privremeno palo pod osmansku vlast samo dvadeset godina ranije, i generalno se smatralo, s pravom, da su Osmanlije verski tolerantniji nego pretežno katoličke zemlje poput Mađarske ili Venecije. Posle pada despotovine kružile su glasine da se izbeglo srpsko plemstvo zajedno sa mađarskim saveznicima sprema da oslobodi Smederevo, a bile su rasprostranjene i glasine, ili nada, da će doći do obnove Vizantije.

U Srbiji se danas gotovo zatire sećanje na Drugi svetski rat, osim na Jasenovac, dok se glorifikuje srpska srednjevekovna istorija, a naročito Prvi svetski rat. Kakav je vaš odnos prema tim događajima.
Revizionizam je važan preduslov za napredak istorije kao naučne discipline. Kod nas je, međutim, on postao sinonim za zloupotrebu istorije u cilju nacionalističkih i političkih projekata. Preispitivanje prethodnih saznanja i interpretacija je neophodno i to uključuje i istoriju Prvog i Drugog svetskog rata. Međutim, pod plaštom revizionizma, često se teži rehabilitaciji ratnih zločinaca i kvislinga ili produbljivanju nacionalnih mitova – ali samo ‘naših’, dok se u slučaju ‘drugih’, revizionisti drže starih ideoloških interpretacija – na primer kada se radi o broju ratnih žrtava u dva svetska rata. U ovome učestvuju neki istoričari, filmski i pozorišni reditelji, sveštenici, pravnici, pisci i novinari, a često iza svega stoji vlast. Ipak, za sada su ti pokušaji uglavnom neuspeli, i ne verujem da će izdržati test vremena. Što se tiče glorifikacije srednjovekovne istorije, i ponovnog ‘izmišljanja tradicije’, Srbija tu nije usamljena, ne samo u regionu. Svi nacionalizmi traže ‘zlatno doba’ iz prošlosti, koje treba da pruži legitimitet savremenim političkim programima i ideološkim narativima. Današnja nacionalistička istoriografija ne nudi ništa novo i svakako ne ide u korak sa savremenim trendovima u nauci. Međutim, očigledno ima podršku države. Tragikomičan projekat sa spomenikom Stefanu Nemanji, iako Beograd nije bio deo države kojom je vladao veliki župan, samo jedan je primer. Od serije o Nemanjićima na državnoj televiziji se makar odustalo jer je publika prepoznala loš kvalitet, ali je spomenik nažalost završen uz verovatno ogromne troškove o kojima se samo nagađa, iako se radi o novcu poreskih obveznika.

Pojedini istoričari prvu deceniju 20. veka, uprkos kraljeubistvu 1903, smatraju „zlatnim dobom“ Srbije. Kakav je vaš pogled na to vreme?
Istorija pokazuje da je bilo revolucionarnih prevrata koji su doneli napredak, a počivali su na ubistvu monarha. Može da se raspravlja o karakteru promena koje su usledile posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, koje je izazvalo opštu osudu tadašnje ‘međunarodne zajednice’, uključujući i carsku Rusiju. Velika Britanija i Holandija, obe kraljevine, prekinule su diplomatske odnose sa Srbijom sve dok oficiri-kraljeubice nisu bili penzionisani, do čega je došlo 1906, na treću godišnjicu Majskog prevrata. Period posle 1903. nije predstavljao zlatno doba srpske demokratije – osim ako nam standardi nisu niski, što nije isključeno. Oficiri-zaverenici su pokušavali da utiču na rad vlade, bilo je korupcije, političkog nasilja a, kao i u ostatku Evrope, žene nisu imale pravo glasa. Vodili su se i osvajački – u našoj istoriografiji poznati kao oslobodilački – ratovi 1912/13, u kojima je ubijeno ili proterano mnogo nedužnih civila, Albanaca i južnoslovenskih muslimana, ali i Bugara, a stradalo je i dosta srpskih vojnika i civila. S druge strane, uprkos svim nedostacima demokratije u Srbiji s početka 20. veka – koju treba porediti sa stanjem demokratije u tadašnjoj Evropi, pre svega balkanskim državama, a ne sa savremenim standardima na zapadu – nijedna politička partija nije zagovarala napuštanje parlamentarne demokratije i uvođenje političkih sistema kakvi su tada postojali u carskoj Rusiji ili imperijalnoj Austro-Ugarskoj. Postojala je prilična sloboda i pluralizam medija, a tadašnji vladar, kralj Petar Karađorđević, imao je mnogo manje uticaja na društvo nego sadašnji vladar, predsednik Vučić. Političkom scenom je dominirao Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke, ali je on imao jaku opoziciju pre svega u vidu Samostalnih radikala, mlađih i liberalnijih pripadnika NRS koji su se odvojili od stranke i koji će u međuratnom periodu predstavljati osnovu jugoslovenske Demokratske stranke. Postojala je i jaka tradicija socijalističkih ideja u Srbiji, koja je danas, nažalost, skoro sasvim potisnuta iz ‘kolektivne svesti’.
To je takođe bio period kada je Beograd postao de fakto jugoslovenski kulturni, pa i politički centar. Krajem 1905. dolazi do stvaranja Hrvatsko-srpske koalicije, koja pobeđuje na izborima za hrvatski sabor naredne godine, i mnogi habsburški Jugosloveni gledaju na Srbiju kao na južnoslovenski Pijemont. Dolazak kralja Petra, Karađorđevog unuka, na presto Srbije se poklopio sa obeležavanjem stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, ali su manifestacije poprimile pre svega pan-jugoslovenski karakter, sa brojnim gostima iz Hrvatske, Slovenije, Bosne, Vojvodine, Crne Gore i Bugarske.

S obzirom na aktuelnu situaciju, tj. na dilemu istok ili zapad u kojoj se Srbija danas nalazi, šta nas o tom pitanju uči istorija, da li je Srbija bila više okrenuta Zapadu, tj. Evropi, ili Istoku, tj. Rusiji?
Podela na istok i zapad je pre svega hladnoratovska i ponovo je ojačala zbog izbijanja novog Hladnog rata koji sve više preti da preraste u treći svetski rat. Navodna tradicionalna samoidentifikacija Srba kao naroda koji nije ni na istoku ni na zapadu, odnosno koji je i na istoku i na zapadu, lažno je pripisana Svetom Savi u drugoj polovini prošlog veka. Srednjevekovni Srbi nisu razmišljali u ovim kategorijama, a ako su sebe negde videli to je bilo na zapadu, u smislu da su živeli zapadno od Carigrada, političkim i duhovnim centrom tadašnjeg sveta. Što se tiče veza između Srbije i Rusije, one nesumnjivo postoje, jer se radi o slovenskim, pravoslavnim narodima, koji su u istoriji često, ali ne uvek, bili na istoj strani. Rusija je, prema međunarodnim ugovorima, u 19. veku bila garant autonomije Srbije unutar Osmanskog carstva, prvo sama a kasnije sa ostalim velikim silama. Dve države su bile i saveznice u oba svetska rata (1941-45. kao Jugoslavija i SSSR). Međutim, Srbija u 19. veku za političke modele bira Belgiju i Francusku. Diplomatski odnosi između Moskve i Beograda, prekinuti za vreme Ruske revolucije, uspostavljeni su tek 1940. godine. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata kopirala sovjetski sistem, ali je već 1948. došlo do sukoba između Beograda i Moskve. Titova Jugoslavija zatim razvija svoju verziju državnog socijalizma, što joj omogućava da igra izvesnu ulogu u svetskoj politici, koja možda nije bila tako važna kako se tada činilo, ali je ipak daleko prevazilazila veličinu i ekonomsku moć jugoslovenske države. Današnje proruske stavove u Srbiji i podršku Putinovom tragičnom ratu u Ukrajini, treba pre svega razumeti u kontekstu ruske podrške Srbiji na međunarodnom planu oko statusa Kosova. Bojim se da prilično veliki deo srpskog društva koji podržava rusku invaziju na Ukrajinu i ratne zločine i razaranja od strane ruske vojske, verovatno na taj način implicitno pokazuje nespremnost da se kritički suoči sa ulogom Srbije i srpskih vojski u ratovima tokom 90-ih godina prošlog veka.
Vaše pitanje sugeriše da je Evropa ono što se simbolično, ne samo geografski, smatra zapadom, a da sve ostalo, pre svega Rusija, nije Evropa. Međutim, pre 24. februara 2022, ni Ukrajina nije bila Evropa, ali sada jeste, a Rusija tek sada navodno nije… Simboličke granice Evrope su se dakle pomerile na istok. Da li to znači da je Srbija konačno u Evropi? Ili je tamo gde je uvek bila: sastavni deo istorije Evrope, mesto na kom se sreću i prepliću jugoistočna i centralna Evropa, različiti narodi, religije, ideologije, velike sile; granični region stvoren kroz migracije, koji nije lako uklopiti u stereotipne podele na istok i zapad, i koji zahteva preispitivanje i redefinisanje ovih podela?

Kada je Srbija kao država bila najbliža evropskim vrednostima i standardima?
U Srbiji postoji tendencija da se na Evropu gleda nekritički, pomalo pojednostavljeno, kao na sasvim pozitivnu ili kao na sasvim negativnu kategoriju. Ideje progresa i prosvetiteljstva jesu došle iz zapadne i centralne Evrope u Srbiju 19. veka, ali su istovremeno stigle i u Carigrad i ostale delove Osmanskog carstva. Emancipacija od osmanske vlasti se stoga pojednostavljeno tumači u srpskoj istoriografiji kao pojava nerazdvojiva od modernizacije i ‘evropeizacije’ srpskog društva, koja je pritom podrazumevala proterivanje muslimanskog stanovništva. Najdestruktivnije ideologije koje su u 20. veku bile odgovorne za svetske ratove i do tada neviđena stradanja su takođe nastale u zapadnoj i centralnoj Evropi, a ne na Balkanu.
Današnja Srbija, nažalost, nije istinsko demokratsko društvo, koje gaji građanske slobode, slobodu medija, javnih debata, štiti ljudska i prava manjina. Posle oktobra 2000, kada je pao Miloševićev režim, pa i posle marta 2003, kada je ubijen Zoran Đinđić, Srbija je pokazivala izvestan demokratski potencijal. Taj potencijal je postojao i devedesetih, kada je režim usled masovnih protesta morao da popušta pred zahtevima opozicije, sve dok na kraju nije izgubio izbore u jesen 2000. Nažalost, zadnjih godina Srbija je de fakto jednopartijska država, u kojoj se opet, pre svega na silu i odozgo, bez mnogo iskrene podrške u narodu, gradi kult vođe. Opozicione stranke su na ivici relevantnosti. Možda poslednja nada za demokratiju u Srbiji leži na građanskim, lokalnim inicijativama koje se bore za zaštitu životne sredine i koje su jedine uspele da nanesu poraz sadašnjem režimu, iako ta borba nije još završena.
Danas se i neke zemlje Evropske unije udaljuju od zapadnih vrednosti koje pominjete. Za razliku od Miloševića, koji je bio na vlasti u vreme kada je u većem delu istočne Evrope došlo do demokratizacije i kada je postojao entuzijazam za ujedinjenom Evropom slobodnih naroda, Vučić je svoj politički zenit doživeo u vreme kada su i na globalnom nivou, uključujući i bastione liberalne demokratije poput Velike Britanije i SAD, na vlast došli autoritarni populisti. Za razliku od Srbije 90-ih godina prošlog veka, današnja Srbija nije u ratu sa svojim susedima, bez obzira na tenzije sa Hrvatskom i Kosovom, Bosnom i Crnom Gorom. To su ključne razlike između Miloševićevog i Vučićevog doba.

Kaže se da je istorija učiteljica života. Da li smo mi kao narod i država naučili nešto iz istorije i zašto nismo?
Pre bih rekao da je moguće u nekim slučajevima povući izvesne paralele i kontraste između različitih istorijskih perioda i događaja, iako se istorijski konteksti uvek razlikuju. Vratio bih se na vaše zapažanje s početka intervjua, da istoričari u Srbiji ne pišu istorije Srbije. Možda se u njemu krije deo odgovora na ovo pitanje?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. novembar 2022.

Oproštaj od Vladimira Gligorova

09.11.2022BLOG, NINoproštaj, Vladimir Gligorov

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban

(Izgovoreno 8. novembra 2022. godine)

Dragi Vlado, da li slučajno znaš… – tako su neretko počinjala moja pisma, naravno elektronska, čoveku od koga se danas opraštamo.

I Vlada je uvek znao.

Sa Vladimirom Gligorovim sam, radeći u istoj redakciji, na jedan ili drugi način sarađivao gotovo pola veka. Za to vreme, što kao novinar što kao urednik, pročitao sam jedno dve hiljade njegovih kolumni. Ostale tekstove, specijalno naručene, kao i intervjue, da ne računam. To je jedno 2.000 novinskih stranica. Pretvoreno u knjiški format, sve to bilo bi jedno 5.000 strana. I da ništa drugo nisam pročitao, ne bi bilo malo, zar ne.

Vladine kolumne, to su moji univerziteti.

Vlada nije pisao i govorio samo o ekonomiji. Lepeza njegovog znanja i publicističkog delovanja kretala se od usko stručnih ekonomskih tema, poput monetarne i devizne politike, preko makroekonomije do tema iz istorije, sociologije, političkih nauka, teorije prava, filozofije.

Zato ne preterujem kad ponavljam da je Vladimir Gligorov naš enciklopedista.

Pre tri godine, decembra 2019, Vladimir Gligorov je dobio nagradu Vitez poziva. To je, ako se ne varam, jedino društveno priznanje koje je u Srbiji ikada dobio. Iskreno da kažem, više je zbog toga izgubila Srbija. Latinka Perović svom lancu portreta zvanom neželjena elita sada može da doda još jedan beočug.

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban.

Vlada se nikada nije žalio. Kada je letos otišao na operaciju kancera, nikome nije rekao. Mislim da je propustio samo jedan broj.

U utorak, kada je po pravilu u Novi magazin stizala njegova kolumna, te kobne poslednje nedelje oktobra samo mi je poslao mejl: Dragi Mijate, neću stići danas. Žao mi je. Pozdrav, Vladimir.

Ne sluteći ništa, ja sam odgovorio: Dragi Vlado, baš šteta, žao mi je, pozdrav, Mijat.

Žal je ogroman, šteta je neprocenjiva.

Mi u redakciji i ne razmišljamo da tražimo zamenu za Vladimira Gligorova. Jer ono čega nema, ne možete naći.

Neka je večna slava i hvala Vladimiru Gligorovu.

In memoriam: Vladimir Gligorov (24. 9. 1945–27. 10. 2022)

Enciklopedista, liberal

Ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Iz njegovih „ranih radova“ s početka sedamdesetih vidi se da Vlada ne spada u one koji su bili ljuti marksisti, da bi posle deceniju-dve postali liberali; niti će, što nije bio redak slučaj u Srbiji, ući u red onih liberala koji su se devedesetih premetnuli u ljute nacionaliste. Kritikovao je „socijalističku robnu proizvodnju“ i delegatski sistem, hvalio laissez-faire i pisao u prilog političkom pluralizmu.

Učestvovao je u studentskim demonstracijama 1968. mada nije bio u tzv. „tvrdom jezgru“. Slagao se sa zahtevima za više demokratije, ali ne i za više socijalizma; bliže mu je bilo „više slobode” nego „više jednakosti”.

Ipak, 1971. godine dao je ostavku na funkciju u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ta vest je zabeležena čak i u Našoj reči, jugoslovenskom emigrantskom časopisu, sa čijim će se glavnim urednikom Desimirom Tošićem upoznati 20 godina kasnije, u novoosnovanoj Demokratskoj stanci. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača DS-a i, što je malo poznato, čovek koji je s Kostom Čavoškim najviše (u)radio na njenom osnivanju.

Ubrzo će se, međutim, razići i sa Čavoškim i sa partijom. Glavni razlog je bila odluka Glavnog odbora da se odbiju razgovori s kosovskim Albancima.

Vladimir Gligorov je snažno podržavao vladu Ante Markovića, ali je – u skladu sa svojim stavom, formulisanim desetak godina ranije – njegovom programu zamerao pokušaj da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima.

Zbog oštre kritike nacionalizma Gligorov se veoma zamerio ovdašnjim vodećim intelektualcima.

Nije prošlo mnogo, a Gligorov je (1992) napustio i – nacionalističkom euforijom zahvaćenu (ali i iz ekonomskih razloga) – Srbiju. Od 1994. skrasio se u Beču, napose u Institutu za međunarodne ekonomske studije.

Do kraja svog života Vlada je praktično ostao u emigraciji. Ali iz Jugoslavije kao da nije odlazio. Nema ekonomiste u ovom delu sveta, pa ni u svetu, koji je bolje poznavao balkanski region.

Bio je savetnik pojedinim vladama i političarima, pisao je za novine, manje ili više redovno, u svim eks-Ju državama. Ipak, najčešće je boravio u Beogradu, tu je nezaobilazni sagovornik i autor (i u NIN-u naravno), bio je stalni saradnik/kolumnista Peščanika i Novog magazina

Vlada se suvereno kretao ne samo u usko stručnim ekonomskim oblastima kao što su monetarna ili fiskalna politika nego i kroz političke nauke, teoriju prava, istoriju, filozofiju. Prava renesansna ličnost. Kantove (prosvetiteljske) maksime o večnom miru i svetskoj državi bile su njegove ideje vodilje. Ali često je navodio delove iz romana, poeziju, kao i replike iz filmova.

Posle Zorana Đinđića napisao je da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati”.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv nego će i njegova cena biti sve veća.

Mijat Lakićević,
NIN, 3. novembar 2022.