BLOG

Sklad filozofske misli i političkog delovanja

BLOG,
Reč izgovorena na promociji knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj (Akademska knjiga, Novi Sad) 21. septembra 2022. godine u beogradskom Medija centru

Piše: Olga Manojlović Pintar

Za pola godine navršiće se tačno dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Tokom tih 20 godina napisan je veliki broj tekstova i knjiga koji su se bavili njegovom ličnošću, filozofskim i naučnim radom, političkim angažmanom i nasleđem. Pisali su ih, pored ostalih, novinari (Vesna Mališić i Miloš Vasić), pravnici (Srđa Popović), politikolozi (Nenad Dimitrijević), istoričari (Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Bojan Dimitrijević), kolege i prijatelji (Dunja Melčić, Dragan Lakićević, Novica Milić, Lino Veljak). Narodna biblioteka Srbije objavila je i izabrana dela Zorana Đinđića.
Ovo nabrajanje pruža, međutim, pogrešan utisak da je političko delovanje Zorana Đinđića, koje je naročito pred sam atentat bilo podvrgnuto oštrim kritikama i izloženo teškim optužbama, vremenom rehabilitovano i afirmisano u srpskoj javnosti. Preciznije je konstatovati da je interesovanje javnosti svih ovih godina zapravo osciliralo – od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu. Danas, pošto pozadina njegovog ubistva još uvek nije sudski dokazana, ono je ponovo na margini – u uskim krugovima onih koji još uvek veruju u evropsku perspektivu Srbije i bore se protiv nekažnjivosti ratnih zločina i zločinaca iz devedesetih.

Nizu radova o Zoranu Đinđiću, koje sam pomenula, novinar i publicista Mijat Lakićević pridružio je knjigu Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Njome je istovremeno obogatio svoju bogatu bibliografiju u kojoj se izdvajaju naslovi: Desimir Tošić: između ekstrema; Kako smo izgubili (Našu) Borbu; Prelom ’72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine.

O kakvoj je knjizi reč i šta je izdvaja među ostalim naslovima?

U suštinskom smislu, Lakićevićev tekst predstavlja sveobuhvatan pregled teorijskih osnova i javnog delovanja Zorana Đinđića. Čini se da je njegovo stvaralaštvo sagledano kao konkretna primena Marksove 11. teze o Fojerbahu kojom je uspostavljen ideal filozofa čija uloga nije samo da tumači, već i da aktivno menja svet u kome živi.

U metodološkom smislu, Mijat Lakićević je rezultate svojih istraživanja izneo hronološki, ali je načinom na koji je koncipirao poglavlja istovremeno izdvojio ključne tematske celine. Tako već u formalnom smislu ova knjiga predstavlja izuzetno dinamično štivo. Njen je autor uspostavio direktnu komunikaciju sa čitaocima kroz intrigantno postavljena pitanja koja je izdvojio u naslovima i podnaslovima. Svako od dvanaest poglavlja je vremenski ograničeno i tematski profilisano, a stilski uobličeno u maniru prosvetiteljskih autora – uvodna objašnjenja izneta u jednoj rečenici na početku svakog poglavlja direktno ukazuju na Lakićevićev ključni zaključak – o jedinstvu Đinđićevog filozofsko-teorijskog i političko-praktičnog rada.

Đinđićevu političku biografiju Lakićević je započeo sagledavanjem njegove ličnosti od najmlađih dana, ukazivanjem na porodično okruženje, a posebno na značaj vršnjačke solidarnosti za njegovo sazrevanje, te izdvajanjem uticaja gimnazijskih profesora koji su prepoznali intelektualnu znatiželju i podsticali javni angažman hrabrog i talentovanog učenika.

Lakićević je, zatim, posebnu pažnju usmerio na pitanje ideološkog pozicioniranja Zorana Đinđića u studentskim danima. Vreme njegovog intelektualnog formiranja je opisao kao vreme velikih debata u kojima je mladi filozof provocirao dispute sa neupitnim autoritetima nudeći kritička čitanja Kanta, Hegela, Marksa, kao i jugoslovenskih praksisovaca.

Knjiga pokazuje kako je Zoran Đinđić kroz jasna pitanja formulisao sopstvene teze, problematizovao i odbacivao istorijske metanarative i rigidne ideološke diskurse. U tom kontekstu je u ponuđen osvrt na Đinđićevo razumevanje liberalizma, socijalizma i marksizma u vremenu njihovog velikog preispitivanja i višeslojne kritike u različitim sredinama i političkim krugovima.

Lakićević je Zorana Đinđića prepoznao kao jednog od ključnih nosilaca liberalne paradigme u Srbiji, ali ne samo kao društveno-ekonomske osnove, veći kao idejne pretpostavke političke demokratizacije. Na taj način knjiga je posredno ukazala na uzroke Đinđićevog razilaženja sa onim političkim akterima i kritičarima koji su negirali humanistički sadržaj pojma liberalizma, svodeći ga isključivo na političko-ekonomska značenja.

Mijat Lakićević je Đinđića definisao kao prosvetitelja i reformatora koji je težio modernizaciji i političkom otvaranju i povezivanju kao nužnim preduslovima evolucije društva. Njegov dinamizam je objasnio kao harmoničnu usklađenost filozofske misli i političkog delovanja iz čega je proizlazila preciznost njegovih zaključaka i brzina reagovanja. Pokazao je i kako je Đinđić kao premijer Srbije, bio svestan „ne toliko konkretno-političkih koliko istorijsko-društvenih ograničenja“, kako je pokušavao da brzim akcijama pokrene promene i tako napravi pukotine u ideološkom monolitu srpskog nacionalizma.

Oni koji razmišljaju o kompromisima koje je Đinđić činio (njegovom odlasku u Bosnu tokom rata, skidanju petokrake sa zdanja Skupštine grada, uvođenju veronauke u školski sistem nakon 5. oktobra), u ovoj knjizi će moći da pronađu neka od objašnjenja. Te odluke, koje Đinđića nikada nisu približile nacionalističkim i crkvenim krugovima, imale su visoku cenu, jer su ga udaljile od dela kritičke javnosti, pa i nekih dugogodišnjih saradnika i saveznika. U vremenu nakon hladnog rata, kada je socijalizam kao politički projekat bio izbrisan u Evropi, a Jugoslavija uništena u seriji ratova, Đinđić je po Lakićeviću shvatao svu besmislenost, anahronost i suštinsku nemogućost funkcionisanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao navodno održive „ideološke alternative“ u međunarodnim okvirima.

Čitanjem knjige Mijata Lakićevića postaju jasnija i distanciranja od Đinđića onih koji je trebalo da mu budu saveznici u vremenu nakon 5. oktobra, kao i kasniji pokušaji aproprijacije, preuzimanja njegovog dela od strane višedecenijskih političkih protivnika. Istovremeno je ukazano na to kako su različita tumačenja i načini prihvatanja, ili odbacivanja, njegovih ideja i političkih rešenja korišćeni u procesu usmeravanja, odnosno manipulisanja javnošću.
Lakićević je, dakle, ovom knjigom otvorio čitav niz pitanja, a čitaocima i čitateljkama je dao slobodu da zaključuju, ne samo o centralnoj ličnosti kojoj je ova knjiga posvećena, već i o društvu u kome suštinski važi: reci mi šta misliš o Đinđiću i ja ću znati tvoju političku poziciju.

I na kraju, želim da podsetim na jedno zaboravljeno predavanje, a zapravo poslednje predavanje, koje je Zoran Đinđić održao 21. februara 2003. pred studentima Univerzitata u Banjaluci – onog istog dana kada je na njega pokušan atentat na autoputu kod hale Limes. Đinđić je studentima predstavio svoje viđenje politike, nacionalizma, patriotizma u želji da ih navede da pre svega ostalog promisle sopstveno mesto u okruženju u kome žive. „U istoriji su se nekoliko puta pojavili (…) primeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje i svako ko je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.”

Đinđićeva namera je bila da pred mladim intelektualcima afirmiše svoj politički program koji nije bio zasnovan na propovedima pisaca, pesnika, popova, za koje je rekao da „teže preterivanjima, isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao.” Njegov cilj nije bio da nametnesvoj program, već da kod mladih ljudi „pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.”

Knjiga Mijata Lakićevića ima snagu da pokrene jedan mali, zapravo ne tako mali proces razmišljanja koji možda, nadam se, za nekog od čitatelja i čitateljki donese i pomak u suštinskom razumevanju stvarnih uzroka krize u kojoj živimo već godinama.

Pismo

BLOG, ,
Reč izgovorena na promociji knjige ZORAN ĐINĐIĆ: PROSVET(L)ITELJ u beogradskom Media centru 21. septembra 2022. godine

„Poštovani gospodine Lakićeviću,

kao čitalac vaše najnovije knjige, Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj, zahvaljujem vam se na ovom pristupačnom delu. Ono mi je konačno (sa trideset šest godina) omogućilo da odškrinem vrata za koja sam strepela da će mi za života ostati zatvorena. Filozofsko-politička situacija Srbije mi se oduvek činila isuviše tmurnom i turbulentnom, naizgled neopisivom jezikom dovoljno konzistentnim za nekog stasalog u okvirima teorijske matematike. Međutim, čak i kada sam se okrenula književnom delu i konačno, sada, filozofskim doktorskim studijama, bila mi je potrebna knjiga poput vaše da me uvede u misao nekoga kome mogu da verujem, barem isprva, u pretkritičkom periodu proučavanja, i nekoga na koga mogu da se oslonim u sopstvenim razmišljanjima, onako kako se čovek oslanja na postojanu, ali elastičnu odskočnu dasku.
Moj decenijski boravak u inostranstvu nije bio zagarantovan pre ubistva Đinđića (dogodilo se u mojoj trećoj godini matematičke gimnazije), ali moj produženi boravak van granica zemlje postao je verovatniji usled njegovog ubistva. Volela bih da u dogledno vreme barem donekle razumem zašto sam završila u Cirihu, a mislim da je to razumevanje dostižno upravo krčenjem puta kroz Đinđićevu misao.”

Ovo pismo dobio sam pre oko mesec dana, sasvim precizno, 30. avgusta. Autorka dalje kaže kako je primetila da knjiga ne sadrži bibliografiju i moli da joj je pošaljem.
Šta sam drugo mogao da uradim? Sastavio sam bibliografiju, časna pionirska (valjda bi trebalo da stoji penzionerska) ništa nisam dodavao.

Posle nekoliko dana stiglo je novo pismo.
„Poštovani Mijate”, piše sad naša čitateljka, „bibliografiju sam proučila i nabavila sam dve knjige da ponesem nazad u Švajcarsku: Subjektivnost i nasilje (jer ipak to je filozofski centar Đinđićevih dela, ako dobro razumem) i Etiku odgovornosti (jer mi se učinila solidnom, naučničkom obradom iz različitih uglova). Označila sam i još neke reference koje bi me zanimale. Ali, kako to već biva pri istraživanju neke teme, mreža idejne relevantnosti i tokovi zainteresovanosti će se prirodno širiti sa svakom pročitanom knjigom.
Još jednom vam se zahvaljujem na odgovoru i podstreku – biće da su se i drugi, inspirisani vašim radom, zainteresovali za Đinđićevo (intelektualno) nasleđe.”
Pomislio sam: šta čovek više da poželi.
(Čitateljka jeste jedna, ali je vredna.)

Dobro veče.
Hvala vam što ste došli večeras da obnovimo uspomene na lik i delo Zorana Đinđića.

Media centar Beograd,
21. septembar 2022.

Promocija u Lazarevcu

BLOG
U Lazarevcu je održana promocija knjige „ZORAN ĐINĐIĆ, PROSVET(L)ITELJ“, autora Mijata Lakićevića u organizaciji Pokreta Novi optimizam

Snimak promocije u celini možete pogledati na linku OVDE.
Sve fotografije možete pogledati na linku OVDE.

Pre razgovora obratio se BranislavGuta Grubački, osnivač Pokreta, objasnivši da je jedan od povoda za promociju knjige u Lazarevcu to što je na današnji datum, pre 22 godine, protest rudara u Kolubari uveo u petooktobarske promene i svrgnuće Miloševića – „5. oktobar se dogodio i prelomio 3. oktobra u Lazarevcu“, zaključio je Grubački.

Uvodnu reč imala je i Bora Babić ispred novosadskog izdavača „Akademska knjiga“ koji su objavili Lakićevićevu knjigu.

U razgovoru su učestvovali dramaturškinja Jelena Bogavac, pisac Saša Ilić i Mijat Lakićević, autor knjige.

Razgovor je moderirao novinar Nenad Živković, i kao okvirnu temu postavio je odnos dr Zorana Đinđića političara i filozofa, što je i jedna od tema biografije.

„Knjiga je izuzetno značajna jer je reč o idejama koje govore de je Mijat prepoznao današnju aktuelnost pojava, što govori da je Đinđić ili bio zaista dalekosežno u budućnosti, što govori jako dobro o njemu, ili se mi i dalje bavimo istim problemima, idejama i zabludama kojima se bavimo poslednjih pedeset godina“, rekao je Živković.

Na pitanje kako definiše Đinđićevo filozofsko utemeljenje, i da li bi rekao da je bio liberal u filozofiji i politici, ili je bio, što je za sebe govorio, socijaldemokrata, autor biografije, Mijat Lakićević, rekao je da mu je podsticaj da uđe u ovu tematiku to što je Đinđić u javnosti ostao upamćen kao političar, dok mu je filozofsko delo skrajnuto.

„Zoran Đinđić nije držao puno do velikih i istorijskih ideologija, on je govorio da je vreme velikih ideologija, kao što su bili komunizam, socijalizam, liberalizam prošlo. Devedesetih godina je mislio da te ideologije ne mogu da reše i daju zadovoljavajući odgovor na ključne potrebe čovekove egzistencije i ključne čovekove probleme. Iako Đinđić sam sebe nije razumevao kao liberala ni u političkom, ni u filozofskom smislu, on je za srpske političke, filozofske i društvene standarde zapravo u velikoj meri bio liberal jer za njega u filozofiji centralno pitanje bilo pitanje slobode“, kazao je autor knjige.

Kada se postavi pitanje koliko je njegova filozofska baština uticala na vođenje politike, Mijat ističe da je Đinđić utemeljenje za svoje aktivnosti tražio u filozofiji, pokušavajući  da istraži na kojim osnovama pojedinac može da se uključi u promenu sveta. Kako tvrdi Lakićević, njemu nije bila bitna ideologija, već da ostvarimo društvo u kome će biti poštovana osnovna ljudska prava.

Na pitanje Nenada Živkovića, zašto u Srbiji ne uspevamo da izgradimo pluralnu političku strukturu, o kojoj govori Latinka Perović u predgovoru knjige, pisac Saša Ilić naveo je primer situacije u kojoj su se u tom trenutku nalazili u Lazarevcu:

„sama činjenica da se večeras nalazimo u privatnoj sali u Lazarevcu a ne u Domu kulture, biblioteci ili nekoj drugoj javnoj kulturnoj ustanovi, dovoljno govori o političkoj kulturi, pluralnosti, slobodi dijaloga. Mi smo prinuđeni da se snalazimo i da pronalazimo mogućnosti i sagovornike na sličan način kao što je Đinđić sedamdesetih godina, i tokom kasnijih dekada, pokušavao da plasira svoje ideje i nađe sagovornike na toj političkoj i kulturnoj sceni koji bi to razumeli i koji bi ušli u dijalog“, rekao je Saša Ilić.

Ako postavimo pitanje koji je ključ Đinđićeve filozofije, odakle potiče njegov spiritus movens, Ilić kaže da  mu se čini da je to iz ideje promene i ideje revolucije i da „odatle kreće pitanje slobode, odbrane slobode, uspostavljanje političkog sistema u kome bi se u okvirima pravne države uspostavila neka pluralna politička struktura i mogućnost dijaloga sa različitim akterima“.

Jelena Bogavac, rediteljka i dramaturškinja, u svom poslu dosta je upućena na mlađe generacije, i u tom kontekstu kaže da „čitati Đinđića, u slučaju mladih danas, koji je dugi niz godina bio satanizovan i skrajnut, blaćen, i pokušavan da bude bačen na dno filozofske političke i socijalne misli, vraćati njega u najboljem svetlu, ovako analitično i ovako posvećeno u korice jedne ovako ozbilljne knige, mislim da je to divovski posao i govori o mogućnosti da naše društvo ozdravi na budućem mladom edukovanom svetu, da naše društvo  dobija šansu da u nekoj sledećoj generaciji bude oslobođeno autoritarnih režima“.

Kao „najdivniju“ metaforu u knjizi Jelena je izdvojila onu o „Đinđiću kao Prometeju i svetlom biću koje svojim delovanjem i mišlju na nas baca svetlo“ istakavši da je to onaj trenutak kada se metafora  sudara sa stvarnošću u jednom liku, i to je najbolja zaostavštvina onoga što je „njegova tragetska sudbina mogla da nam ostavi u amanet“.

Kako je tribina održana u Lazarevcu odakle je krenuo generalni štrajk 2000, učesnici razgovora osvrnuli su se na mogućnost da se opet ponovi takav štrajk nekih novih „rudara“.

U tom kontekstu, Saša Ilić je rekao da smatra da su rudari važni i da kad dođe trenutak za to, oni će odreagovati na pravi način. „Knjiga Mijata nas vraća u to da štrajk rudara u Kolubari nije počeo u jesen nakon osporenih rezultata izbora već sa Đinđićevim dolaskom na studije filozofije, i sa njegovim uvidom da nešto nije u redu sa tim sistemom. I onda je počeo ozbiljno da se bavi time i da vidi gde je ta greška. Budući da je bio toliko posvećen, on dolazi do tačke da razni subjekti u ovom društvu shvataju da od svakog od nas zavisi da li će promena i sloboda doći. Rudari to shvataju“, rekao je Ilić i dodao da nikako ne smemo zanemariti intelektualni potencijal pojedinaca  u ovom društvu jer će od njih zavisiti buduća revolucija.

Dramaturškinja Jelena Bogavac dodala je da nikako ne treba zanemariti ni glad koja se oseća u ovom narodu, jer će možda i „osnovna i suštinska glad dovesti do akcije“, nakon čega je Ilić zaključio da bez sinteze između intelktualnog političkog pogona i klasne osvešćenosti i uvezanosti tih snaga ne može doći do promene.

Mala polemika oko velikog čoveka

BLOG, , , ,
Pre nekoliko dana, 24. septembra, Slaviša Tasić je na svom blogu objavio prikaz knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Učinilo mi se korisnim da na taj osvrt napišem odgovor. Oba teksta se nalaze pred čitaocima.

SLAVIŠA TASIĆ:

Mijat Lakićević ima novu knjigu – Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj.

Toplo je preporučujem. Približiće vam Đinđića i otkriti zanimljive biografske detalje, intelektualne i lične. Ako i mislite da već sve znate o Đinđiću, ipak ćete naći nove stvari. Knjiga prati obe Đinđićeve životne etape, od bavljenja nemačkom idealističkom filozofijom, do ulaska u politiku i nedovršenog uspeha u njoj.

Većina nas se dobro seća da je Đinđić bio čovek ogromne energije. Brzo je govorio i brzo radio. „Ako Srbija stane“ ili „spavaćete kad odete u penziju“ su reči koje lako pamtimo upravo zato što izviru iz lične i političke prirode Đinđića. Pristaju mu.

Pošto je bio takav, logično je pitati zašto se uopšte bavio akademskom filozofijom. Taj deo nekako ne ide uz njegov temperament i zainteresovanost za konkretne, ne apstraktne stvari. Jasno je da je i za akademiju bio ekstremno talentovan; diplomirao je za tri a onda u Nemačkoj doktorirao za samo dve godine. Ali utisak je da bi neko takav, u nekom drugom okruženju radio drugačije stvari.

U kapitalizmu na doktorate ne idu najsposobniji, čak ni najpametniji. Takvi proporcionalno više odu u korporativni svet, u preduzetništvo, ili neku profesiju kao što su pravo i medicina. U socijalizmu su procenti bili drugačiji i nekome kao Đinđić je najbolja opcija izgleda bila da energiju i inteligenciju kanališe u akademiju. Mnogo više ima smisla to što je Đinđić odmah posle doktorata iz Nemačke probao da se bavi privatnim biznisom, izvozom aparata za fotokopiranje u Srbiju. Ali se ubrzo obreo u politici jer mu je Nemačka bila „do zla boga dosadna“, tamo se „ništa ne dešava“, dok u Jugoslaviji kreću velike promene.

Đinđić je bio prosvetitelj, kao što Lakićevićev podnaslov kaže, u smislu da je njegov vodeći politički cilj bila modernizacija Srbije. On je kao političar pre svega bio fleksibilan i pragmatičan i to nije krio. Naprotiv, naglašavao je. Bilo je tu i Evrope i Kosova. Međutim, i taj je pragmatizam imao neki konačni cilj, nešto čemu dolazak na vlast na kraju služi. Taj cilj je za njega bila modernizacija: od Srbije napraviti modernu evropsku zemlju.

Lakićević vrlo dobro prepoznaje, uz obilje citata, kako je Đinđić sa sobom nosio poruku lične odgovornosti, nešto što meni nije bilo očigledno:

Ako bi se tražila ključna reč Đinđićeve društvene teorije, Đinđića kao teoretičara društva, onda bi to bila odgovornost.

Manji ili veći stepen lične odgovornosti ugrađen je duboko u kulturu celih naroda i podneblja. Kada nešto ne ide po planu, moj prvi refleks je da okrivim situaciju i okolinu. Toga ima čak i u jeziku i znam da ovo nije naučni dokaz, ali na srpskom, čaša mi je ispala iz ruku. Na engleskom, čašu sam ispustio iz ruke. Mi loše stvari ne činimo, nama se one dešavaju.

Đinđić je to upadljivo hteo da ispravi i kada je Mijat to podvukao setio sam se čuvenog snimka kada se žena na ulici žali Đinđiću da niti je valjao Tito, niti je valjao Milošević, niti valja ovo sada – na šta on odgovara: „A možda je problem u vama?“

Bingo.

Nije problem samo u njoj. Ali doza takvih odgovora većem delu nas treba svaki dan.

Đinđić je bio i prosvetlitelj, sa L, kako podnaslov knjige takođe kaže, jer je donosio svetlost u smislu energije i optimizma. To se vidi u načinu na koji su ga različiti ljudi za života i posle smrti opisivali. Lakićević prikuplja citate i tema svetlosti je uvek tu negde: „vedar čovek“, „svetlo u tunelu“, „počeo je da razgoni mrak“, „bio je sredstvo protiv mraka“.

Koliko je to dirljivo, toliko je jeziva atmosfera u vreme ubistva na koju Lakićević pri kraju knjige podseća. Atentat je visio u vazduhu. Aleksandar Tijanić („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“), Toma Nikolić („I Tito je pred smrt imao problema s nogom“) i još njih je glasno izgovorilo to o čemu se mesecima pre ubistva šuškalo po gradu. I sam se sećam komentara iz tog perioda da će ga „neko ubiti“; i čudno, odmah po ubistvu bilo je potpuno jasno ko je to uradio.

Ipak, najveći nedostatak ove knjige je odsustvo bilo kakvog pokušaja da se sa vremenske distance Đinđić sagleda kroz sve vrline i mane koje je kao političar imao. Ubistvo jeste bilo dodatno politički tragično kao simbol pobede sila mraka nad svetlošću koju je predstavljao. Ali od toga je, teško je poverovati, prošlo skoro celih 20 godina. Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.

Neko mlađi može pročitati ovu knjigu i nikada ne saznati da je Đinđić i među glasačima opozicije bio slabo popularan. On jeste bio strašno demonizovan i Miloševićeva propaganda se pred pad posebno ustremila na njega („nemački špijun“). Ali nije mnogo glasača naselo na to. Veći problem je bio što na ličnom planu nije ulivao poverenje i odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara, ranije u opoziciji i kasnije kao premijer. „Ko hoće moral, neka ide u crkvu“ je isto njegov citat. Čak je i u stranci u vreme opozicije u jednom trenutku umalo izgubio vlast; i to od pero-lakog Slobodana Vuksanovića.

Kao što je Ivan Janković još 2008. godine lepo rekao:

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike „krugova“ koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove „vizije“, koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao „intelektualna luča“. To je neukusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno. Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Lakićević je takođe upao u tu zamku.

________________________________________

Lako je Đinđiću naći mane, ali šta je bila alternativa?

Početkom 2000-ih, odmah posle svrgavanja Miloševića, pojavila se dilema da li Miloševića treba poslati u Hag (čime bi se, isticalo se tada otvoreno, dobio oprost nekih dugova i brže uključivanje Srbije u međunarodnu zajednicu), ili treba postupati po zakonima države i Ustavu koji izručenje svojih građana nije dozvoljavao. U tom slučaju, njemu i drugima moglo se suditi u zemlji. To je bio uvod u sada dobro poznati politički sukob između Đinđićevog pragmatizma, reforme i modernizacije i legalizma Vojislava Koštunice. Sa današnje tačke gledišta, to je bila i prva ideološka podela postkomunističke Srbije, koja u glavnom obrisima prati osnovnu liniju podele između zapadnog političkog liberalizma i konzervativizma.

Đinđić je intelektualno bio levičar. Pragmatizam i modernizam su koncepti levice, a i on je sam isticao da je za socijaldemokratsku i skandinavsku opciju. Još i više, on se od studentskih dana i sve kasnije vreme u filozofiji bavio nekim prijateljskim kritikama marksizma i ostao duboko unutar filozofije levice. Ni u Nemačkoj ga nikad nisu zainteresovali stvarni kritičari marksizma kao, recimo, Hayek ili Popper, o kojima se čak i u SFRJ već nešto znalo.

Đinđić je 1985. godine na srpski preveo knjigu radikalne levičarke Agnes Heller Filozofija levog radikalizma.

Koštunica je 1981. godine na srpski preveo američke Federalističke spise.

Federalistički spisi, van samog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, predstavljaju najvažnije delo američke demokratije, ustavne tradicije i države uopšte. U esejima sakupljenih u Federalističke spise, očevi osnivači James Madison i Alexander Hamilton (treći, John Jay, imao je neki mali doprinos pre nego što se razboleo) raspravljaju kako izgraditi prvu modernu ustavnu demokratiju, kako treba da izgleda podela vlasti, kako sprečiti državnu samovolju i kako zaštititi slobodu pojedinca.

Ako samo na osnovu toga negde 1980-ih pitate kome od njih dvojice treba dati da vam u ključnom istorijskom trenutku pravi državu, dileme uopšte nema.

U praksi je, međutim, ispalo drugačije. Ne znamo šta bi na kraju Đinđić uradio da je preživeo, ali znamo da je on bio glavna pokretačka snaga reformi dok je Koštunica oklevao. Možda je u prirodi konzervativnih tipova da oklevaju i čekaju (ne pitajte kako znam), ali ovde govorimo o reformama koje izvlače zemlju iz socijalističke diktature, koje nisu revolucija, već restauracija legitimnog poretka.

Još gore, Koštuničin konzervativizam nije bio prosto pasivan, već je skrenuo u čudnom pravcu. U partiji koju je osnovao prevodilac Federalističkih spisa, samo nekoliko godina po dolasku na vlast glavnu reč vodila je ruska struja na čelu sa Nenadom Popovićem. I posle sve legalističke priče o Ustavu kao razlogu protiv Haga, samo su vrlo retki iz te struje umeli da u moralnom smislu osude makar i najgore zločine poput Srebrenice (u stvari, znam jedino za Milana St. Protića).

Da li je to bilo do Koštunice i konkretnih ljudi, ili je istorijska neminovnost i jedini mogući način za Srbiju? Neka zemlja može imati Vaclava Klausa, konzervativnog češkog lidera koji je na dnevnoj bazi citirao tržišne ekonomiste austrijskog tipa; u drugoj takva politička opcija na prvom raskršću skrene na istok i ne ume da stane dok ne zaglavi negde u tajgama.

Nemam odgovor, ovo je samo tema za razmišljanje.

Jedno opšte mesto kod investicionih fondova (venture capital) koji ulažu u mlade firme je da ne treba gledati u biznis ideju, već u ljude. Ako investiraš u start-up firmu, bolje ćeš proći ako izabereš pravog osnivača. Neka on posle i promeni ideju, pravi osnivač će na kraju uspeti jer ima potrebnu energiju, temperament i karakter. Bolje je baciti karte na nekog takvog, nego na pogrešnog osnivača samo zato što misliš da ima pravu ideju.

Slaviša Tasić
24. septembar 2022.

MIJAT LAKIĆEVIĆ:
Odgovor Slaviši Tasiću

Slaviša Tasić smatra da bi „bilo dovoljno danas” reći da Zoran Đinđić „nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički”.

Moram da priznam, ja mislim da to nije dovoljno. Ni izbliza i – naprotiv. Upravo zato sam i napisao ovu knjigu.

U stvari, takvim svojim stavom Tasić upada u zamku onih koji su predsednika Vlade Srbije kriminalizovali i koji su tu temu nametali očekujući da će, kad jednog dana te besmislene optužbe padnu u vodu, ipak biti ispunjen njihov glavni cilj i kao trajno ostati ono što su zapravo želeli – da lik Zorana Đinđića bude zaboravljen a njegovo (filozofsko i političko) delo marginalizovano. Ne želeći da upadnem u tu stupicu, ja se „dekriminalizacijom” Zorana Đinđića nisam ni bavio.

Reč je, da prekinem nedoumice, o prikazu (moje) knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj što ga je na svom blogu 24. septembra (ne verujem slučajno baš na dan velike izborne pobede DOS-a pre 22 godine) objavio Slaviša Tasić. Ono najvažnije, neku vrstu (za)ključne ocene Đinđićevog „lika i dela”, već sam naveo. Interesantnih detalja, „eufemistički” rečeno, međutim, ima još. Recimo, kaže na jednom mestu, iznoseći svoju glavnu zamerku piscu, Tasić: „Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.”

Najblaže rečeno, to jednostavno nije tačno. Svim ili bar onim „najkontroverznijim”, tj. potezima koji su izazvali najviše kritika u javnosti, posvećena je srazmerno (s obzirom da se, kako u Predgovoru ističe Latinka Perović, radi o intelektualnoj biografiji) sasvim odgovarajuća pažnja: o smeni Dragoljuba Mićunovića („oceubistvu” – piše) sa mesta predsednika Demokratske stranke govori se na 168. strani; zatim o „volu na Palama” (169); o tajnom susretu sa Slobodanom Miloševićem (174); o reakciji na pobunu „crvenih beretki (196); o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije (249); o uvođenju veronauke u škole (282). Generalno, o Đinđićevom razumevanju i, kasnije, praktikovanju političke vlasti, tj. o optužbama da se ponaša(o) kao diktator, kroz polemiku sa profesorom Aleksandrom Molnarom, govori se između 99. i 120 strane.

Neki mlađi čitaoci su već primetili da je knjiga „čitabl” pa ću ove Tasićeve previde shvatiti kao kompliment.

Da ovde dodam i ovo: u novo izdanje, koje uskoro izlazi iz štampe, ubačen je i u prvoj verziji knjige omaškom autora izostavljen deo u kome se direktnije ukazuje na Đinđićevu vezu sa škotskim prosvetiteljstvom (Adam Ferguson) i malo bolje osvetljava njegovo razumevanje odnosa morala i politike. Ali, šta god da je o tome rekao („ko hoće da govori o moralu, neka ide u crkvu”) ponašao se mnogo moralnije od onih koji su se u svoju moralnost neprekidno zaklinjali. Isto važi i za legalizam.

Kao i za – makijavelizam. Naime, Tasić kao Đinđićev realan problem i glavni uzrok njegove nepopularnosti vidi to što je „odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara”. Možda ne znači ništa, ali nikada Đinđića nisam smatrao makijavelistom. Parola „drž’te lopova” bila je prozirna koprena pod kojom se ta denuncijacija izvodila. Već odmah posle 5. oktobra mi je bilo zanimljivo kako Vojislava Koštunicu, koji je svoju „kombi stranku” promptno napunio preletačima iz SPS-a i JUL-a te na osnovu novostečene brojnosti tražio polovinu svih poslaničkih mandata DOS-a niko nije smatrao za makijavelistu, a Zorana Đinđića koji je zabranio prijem novih članova u DS – jeste.

Ili, kada je po svaku cenu zadržao Radeta Markovića na čelu tajnih službi i time omogućio uništenje hiljada stranica tajnih dosijea, Koštunicu opet niko nije prozvao makijavelistom. Da li se i čega u tim spisima plašio tada predsednik SR Jugoslavije? Ja nisam (u knjizi) postavio to pitanje, ali neko bi mogao da ga postavi.

Ili, Vojislav Koštunica je na sve načine, pa i paktiranjem sa promiloševićevskom crnogorskom Socijalističkom narodnom strankom Momira Bulatovića na sve načine sprečavao izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ali nije optužen za makijavelizam, dok Zoran Đinđić, koji je radio isto to samo „u suprotnom smeru”, jeste.

Već sam verovatno „ugušio”, a listu primera nisam ni načeo.

„Perolakog” Vuksanovića, dobro primećuje Tasić, nisam spomenuo ali superteškog Ljubomira Tadića („Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“) jesam. To mi se – i politički i istorijski – učinilo mnogo značajnijim i znakovitijim.

I da, neka je opet Slaviša u pravu, možda zbilja iz moje knjige (mlađi) čitaoci neće saznati da Zoran Đinđić kao političar nije bio popularan. Važnije mi je bilo da saznaju kakva intelektualna gromada jeste bio, prava „intelektualna luča”, ma koliko se neki na to ježili. I da smo mi tu baklju bacili u trnje.

Slavišu Tasića znam kao ozbiljnog ekonomistu, sa dve izvanredne knjige – Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban i Svetska ekonomska kriza – koje, da se poslužim njegovim rečima, „toplo preporučujem”. Zato mi iznenađujuće deluje da se u percepciji i recepciji „lika i dela” Zorana Đinđića tako mnogo razlikujemo.

Mijat Lakićević
26. septembar 2022.


Srpski blok

BLOG, , ,
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju

Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.

Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.

Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.

Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.

Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.

To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.

Mijat Lakićević
31. avgust 2022.

Vučićev Šešelj

BLOG, , ,
Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku

Kada neko svoje odbijanje vakcinacije obrazlaže pravom na slobodu izbora, to je isto kao kada bi se neki zagađivač životne sredine pozivao na slobodu privređivanja.

Ili, još drastičnije, to je u suštini isto kao kada bi se neki terorista pozivao na svoju slobodu da se opaše dinamitom i da se detonira kad i gde mu to odgovara. Jer, on sa svojim životom može da radi šta hoće. A nevakcinisani su upravo to – tempirane bombe među nevinim ljudima. Nisu, doduše, napunjeni eksplozivom nego virusom. Mada, sa druge strane, bombaš-samoubica i sam obavezno nastrada, dok nosioci virusa, koji su zarazili ko zna koliko ljudi, na kraju mogu i da se izvuku.

Povod za ove slikovite komparacije jeste nedavno (29. oktobra) gostovanje Boška Obradovića na N1 televiziji. Tom prilikom je vođa Srpskog sabora Dveri odluku da se ne vakciniše obrazlagao svojim pravima i slobodama. “Ja sam preuzeo određeni rizik, kao svako ko se nije vakcinisao. Naravno da smo svesni da možemo da budemo zaraženi, da možemo da imamo posledice, da nedajbože možemo da završimo i loše”, rekao je, između ostalog, Obradović, ustvrdivši još pritom da nije antivakser.

Samo u narodu kojem su svrake popile mozak moguće je da neko za sebe kaže da nije antivakser, ali da istovremeno odbija da se vakciniše i da ga se pri tome uzima ozbiljno. Toliko čak da slovi za ozbiljnog kandidata za mesto predsednika Republike.

Oni koji za sebe tvrde da su čuvari tradicije potpuno su zaboravili na reči Marka Miljanova Popovića: “Junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe”.

Dekan Medicinskog fakulteta dr Lazar Davidović rekao je baš u intervjuu za Novi magazin: “Najveći patriotizam danas je vakcinisati se”.

Nacionalisti inače mnogo brinu o demografiji, o brojnom stanju nacije. Svojim (ne)činjenjem doprineli su da nacija nepotrebno izgubi nekoliko desetina hiljada pripadnika

Prava i slobode jednih ljudi ograničeni su istim takvim pravima i slobodama drugih ljudi. Tako je u svakom uređenom društvu. Ljudska zajednica je izmislila pravila upravo zato da bi obezbedila svoj opstanak i razvoj. Danas je država onaj deo društva čiji je posao da obezbedi da pravila budu poštovana. U Srbiji država nije ispunila svoju dužnost. Ljudi – jer država su, na kraju krajeva, ipak ljudi – zaduženi da sprovode pravila koja služe dobrobiti čitave zajednice omanuli su. Nisu preuzeli odgovornost, nisu preduzeli potrebne mere. Jasno je da su to činili iz straha da će izgubiti vlast. Time su praktično žrtvovali veliki deo stanovništva.

Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku.

S tim u vezi, vidim da se Obradović nudi za novog Koštunicu. U stvari, Boško bi Vučiću pre mogao da bude ono što je Slobodanu Miloševiću bio Vojislav Šešelj – strašilo za jedne, alibi za druge – nego ono što je Zoranu Đinđiću bio Vojislav Koštunica. Kad to kažem ne mislim, naravno, na Obradovićevu ličnost – on danas, posle onih kontraproduktivnih nasilničkih akcija, deluje prilično uljuđeno – nego na njegov politički program. Koji bi sasvim komotno mogao da se okarakteriše kao ultrakonzervativni, kleronacionalistički.

Ako su devedesetih na vlasti bili socijalisti, a desno od njih stajali radikali, danas su u Srbiji na vlasti (umiveni) radikali, dok desno od njih (ni tako blizu) stoje Dveri. I kao što je Šešelj, sa svojom ideologijom, zapravo bio saveznik Miloševiću, tako je i danas Obradović saveznik Vučiću.

Eto, dotle je dogurala politička scena Srbije posle 30 godina.

A Đinđića ni od korova.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. novembar 2021.

Ruski gas, dušegupka ili spas

BLOG, ,
Navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije

Kad se sve skupi još će ispasti da je od “gasne krize” najviše profitirao Aleksandar Vučić. Jer, evo, omogućila mu je novi nastavak njegove omiljene serije – spasavanje Srbije. Naime, kako je sam Vučić objavio – jer ko bi to bolje od njega uradio –Rusi su nam ponudili novu cenu gasa, koja bi trebalo da važi od 1. januara 2022. godine i po kojoj bi Srbija za 1.000 kubnih metara prirodnog gasa trebalo da plaća 780 dolara. To je gotovo tri puta više od dosadašnje cene koja, kaže se, iznosi 270 USD/1.000 m3. Zanimljivo je da Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, državnog preduzeća za uvoz i distribuciju “plavog energenta”, koji je istog dana gostovao na RTS-u nije hteo da otkrije šta nam to Rusi serviraju. Nije hteo il’ nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziram stihove iz “Mostarskih kiša” Pere Zubca.

Braća i sestre

No, kod energetike nema lirike, više je reč o (surovim) interesima. A nema sumnje da je primarni interes predsednika Vučića da prikaže kako jedino on može da obezbedi najbolju cenu. Što je Bajatović nakon boravka u Moskvi i potvrdio rekavši da “buduća cena gasa zavisi od razgovora Vučića sa Putinom”. Ovih dana je u Moskvi boravila i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ali se smisao njenog boravka u glavnom gradu Rusije ne razlikuje mnogo od Bajatovićevog.

Otud se nameće pitanje da li su zaista Rusi i Srbi braća kao što se često ističe ili to važi samo za Vučića i Putina. Valjda bi, naime, bratski dogovor mogao da se postigne i na nekom nižem nivou bratstva, makar kad se radi o u suštini materijalnim ma kako “neopipljivim” stvarima, kao što je gas, a ne da za obične smrtnike važi načelo “ako smo mi braća, kese nam nisu sestre”.

Ipak, ni Vučić, kako stvari stoje, nije pred lakim zadatkom. “Znam čoveka, znam Putina. I mogu da vam kažem da ćemo imati najpovoljniju cenu gasa u Evropi”, rekao je Vučić. To, međutim, neće biti lako pošto je Lukašenko isposlovao cenu od 128 dolara. I Viktor Orban je Vučiću “bacio rukavicu u lice”. Naime, negde u septembru Peter Sijarto, ministar spoljnih poslova Mađarske, pohvalio se petnaestogodišnjim ugovorom sa Rusijom o kupovini 4,5 milijarde kubnih metara godišnje po ceni “atraktivnijoj od one u sadašnjem ugovoru”. Doduše, iznos nije precizirao. Govoreći, međutim, o ovom aranžmanu Vojislav Vuletić, predsednika Skupštine Udruženja za gas Srbije (GASAS), pomenuo je cenu od 220 dolara za 1.000 kubika. Taj gas, to je posebno zanimljivo, trebalo bi da dođe iz Srbije, Balkanskim tokom. S tim u vezi treba podsetiti da je lično Aleksandar Vučić, otvarajući 1. januara 2021. ovaj cevovod (koji umesto preko Ukrajine i Mađarske gas u Srbiju dovodi preko Turske i Bugarske – Turskim tokom, kojeg je Balkanski produžetak) rekao da će cena ubuduće biti 155 dolara. Kapacitet Balkanskog toka je 15,5 milijardi kubika, Srbija godišnje uvozi oko dve milijarde (ukupno troši 2,5 milijardi kubika). U čemu je problem da jednostavno izabere jeftiniju varijantu? Uostalom, zar sam predsednik, na nedavnoj (10. oktobra) konferenciji za štampu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom nije rekao: “Da nismo izgradili gasovod, mogao bih samo da uzmem konopče da se obesim”. Verujem da će tako ostati i posle njegovog sastanka sa Putinom u Moskvi 25. novembra.

Savršena oluja

Do svetske gasne krize nije doveo jedan krupan razlog nego veći broj sitnijih uzroka, što bi mediji nazvali “savršenom olujom”. Najpre, posle korone pojačana privredna aktivnost u celom svetu pojačala je potražnju. Drugo, jaka prošla zima uslovila je da evropska skladišta gasa početkom jeseni budu popunjena tek 70 odsto (u Nemačkoj 60), što je izazvalo dodatnu “nervozu” na tržištu. Treći važan uzrok nalazi se (kao i za mnogo toga što se u poslednje vreme dešava u Evropi) u Kini. Kina je, naime, s jedne strane da bi ostvarila zacrtani cilj i postala “carbon free” do 2060. godine, a s druge strane da bi smanjila broj nesreća u rudnicima, redukovala svoju proizvodnju i okrenula se tečnom prirodnom gasu. Zato su tankeri koji su iz severne Afrike išli put Evrope okrenuti prema jugoistočnoj Aziji. Istovremeno, u Evropi je zbog kvarova na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi smanjena proizvodnja gasa u Norveškoj i Holandiji. Takođe, zbog neodgovarajućih vremenskih prilika opala je proizvodnja energije iz solarnih i vetro-parkova u Španiji, odnosno Danskoj. Do pada evropske proizvodnje energije došlo je i zbog istovremenog remonta nuklearnih i termo elektrana. Na kraju, ali ne i najmanje važno, po nekim mišljenjima, ne malu ulogu ima pritisak da se ubrzaju dozvole za rad gasovoda Severni tok 2 (kapaciteta 55 milijardi kubika – koliko i njegov prvorođeni “brat blizanac”) koji je završen još pre godinu dana.

Sa druge strane, svetske rezerve gasa iznose 350.000 milijardi kubnih metara i dovoljne su za bar sto narednih godina. Uzgred, svetske rezerve nafte su procenjene na 1.500 milijardi barela a mrkog i kamenog uglja 500 milijardi tona (lignita još toliko) tako da će pre ovi energenti biti zamenjeni onima koji manje zagađuju nego što će biti potrošeni.

Cene i ucene

Kapaciteti gasovoda iz Rusije prema Evropi kreću se oko 300 milijardi kubnih metara, dok se iz Rusije plasira oko 200 milijardi kubika (nešto preko 40 odsto ukupne evropske potrošnje koja trenutno iznosi oko 500 milijardi kubika). Evropska unija, međutim, u okviru svoje “Zelene agende”, kojom je predviđeno da se do 2050. iz upotrebe potpuno izbace elektrane na fosilna goriva, planira da do 2030. potrošnju gasa poveća na 800 milijardi kubnih metara. To je nesumnjivo velika šansa za Rusiju pod uslovom da ne ucenjuje Evropu. I još pod jednim uslovom – da ne pomaže, pre svega finansijski, antidemokratske, antiliberalne i ekstremno desničarske partije i pokrete u gotovo svim evropskim zemljama.

Uzgred, kada je o cenama reč, nije zgoreg napomenuti da njihov porast na 1.000 pa čak i 2.000 dolara za hiljadu kubika nije važio za najveći deo gasnog “tržišnog kolača”. Do tog enormnog skoka – mada bukvalnog skoka nije bilo pošto su cene kontinuirano rasle još od proleća – došlo je na berzi, dakle za količine marginalne u odnosu na ukupnu potrošnju. Promet najvećeg dela prirodnog gasa odvija se na osnovu dugoročnih ugovora gde se dogovaraju različite “formule” za izračunavanje cene (uglavnom je reper cena nafte) ili se jednostavno ugovori neka fiksna cena.

Ipak, ravnoteža je poremećena i sada će morati da se uspostavi nova. Na kom će to nivou (cene) biti zavisi od toga kako će se i kojom brzinom pomenuta “savršena oluja” okončavati. U međuvremenu, Rusija želi da situaciju što bolje, kako to vole da kaži ekonomisti, “kapitalizuje”, odnosno da je iskoristi kako za trenutno povećanje cena tako i za dugoročno popravljanje položaja, čitaj uspostavljanje dominacije, na tržištu gasa.

Kada je, s tim u vezi, o Srbiji reč, sasvim neprimećeno je prošla jedna vrlo zanimljiva činjenica. Naime, aktuelni ugovor, sa rokom važenja od 10 godina, Srbija je sa Rusijom zaključila 2013, što znači da bi trebalo da istekne početkom 2023. godine. Iz dosad neobjašnjenih razloga, međutim, ovih dana smo – kao što je na početku rečeno – saznali da se radi na novom ugovoru koji treba da se primenjuje (već) od 1. januara 2022. godine. Zašto je rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? I to baš u situaciji vrlo nepovoljnoj za kupca a vrlo povoljnoj za prodavca. I – nekako spontano nameće se pitanje – da li će i šta će tu sve, pored gasa, biti na stolu, o čemu će se pregovarati. Mi vidimo da se Srbija takoreći svakoga dana u svakom pogledu (da iskoristim slavnu sentencu iz “Doli Bel”) sve više udaljava od Evropske unije i vidimo da u tome uživa nedvosmislenu rusku podršku.

Sve u svemu, navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 20. oktobar 2021.

Siniša Mali sreću deli

BLOG
Zašto bi država plaćala profesionalne sportiste, dakle one koji od bavljenja sportom žive, i to po pravilu daleko bolje od prosečnog stanovnika Srbije

Sport između politike i ekonomije
Na prijemu za dobitnike/ce olimpijskih medalja predsednik Aleksandar Vučić je, između ostalog, najavio povećanje nagrada za osvojena odličja na sledećim igrama u Parizu 2024: za zlato 100.000, srebro 90.000 i bronzu 80.000, sve u evrima, razume se. Ovo povećanje usledilo je svega petnaestak dana nakon što su nagrade za Tokio 2020. udvostručene u odnosu na London 2012.
Vučićev postupak nije izazvao nikakve reakcije javnosti. Iz toga bi se (možda preslobodno) moglo zaključiti da se s njim manje-više svi slažu. Ne misli se pri tome na to što Vučić opet izlazi daleko izvan okvira svojih ovlašćenja – na to su izgleda svi oguglali – nego na državno finansiranje profesionalnog sporta i sportista, što Vučić, kao ni mnogo šta drugo, nije izumeo, ali ga maksimalno koristi.

KOLIKO TREBA: Zašto bi država plaćala profesionalne sportiste, dakle one koji od bavljenja sportom žive i to, po pravilu, daleko bolje od prosečnog stanovnika Srbije. Svakome svaka čast na uspehu, ali zašto medalja – da parafraziramo Ljubomira Živkova – ne bi bila (sasvim dovoljna) plata za uloženi trud i zašto himna ne bi bila najveća nagrada za izvanredno postignuće. Plus – imali su besplatan put i boravak u “olimpijskom selu” (uzgred, košarkaši Argentine već godinama sami, iz svog džepa, plaćaju i svoje pripreme i učešće na svetskim prvenstvima i olimpijadama) i, još jedan plus, onaj veličanstveni doček na “čuvenom balkonu”. Te novčane nagrade u nezgodan položaj stavljaju i same dobitnike. I oni sami, naime, kao po komandi govore kako im je bila čast da se bore za svoju zemlju i da im je najveća nagrada što su usrećili svoj narod; ovako se njihova plemenita misija samo “komercijalizuje” i skrnavi.
Država treba da finansira sportsku infrastrukturu u osnovnim i srednjim školama – sale, atletske stadione, bazene, da bi omladina bila fizički zdrava i dobro razvijena. Upravo na tom planu stanje je izuzetno loše. Otud nije čudo da Srbija nije osvojila nijednu medalju u “kraljici sportova” atletici niti u plivačkim disciplinama.

PRE 50 I VIŠE GODINA PO SEOSKIM VAŠARIMA JEDNA OD ZABAVA BILA JE “MIŠ BELI SREĆU DELI”

Do kakvog apsurda državna briga za vrhunski sport počinje da ide, svedoči izjava Siniše Malog, koji je, sledeći Vučića, izjavio kako će “država izdvojiti koliko god treba novca da bismo ponovili ili prevazišli uspeh koji je sada ostvaren u Tokiju”. Pa to nijedan ozbiljan domaćin, a kamoli ministar finansija, ne bi izgovorio: “Biće para koliko god treba”.
Kada bi Vučić i Mali svoje lične pare davali niko ne bi imao prava da im zameri. Ali oni daju tuđe pare, tj. pare građana Srbije. Možda bi oni, da ih neko pita, taj novac ipak radije rasporedili na drugačiji način. Recimo, za lečenje onog deteta čiji je očajni otac baš ovih dana (u petak, 13. avgusta – u međuvremenu dvogodišnji dečak je, nažalost, preminuo) započeo štrajk glađu ispred Ministarstva zdravlja. A takvih je roditelja na hiljade ali, eto, za njih ne da nema “koliko god da treba” već za njih važi stroga finansijska disciplina.

NACIONALIZACIJA SPORTA: Iako je najpotresnije, nije to možda ni najvažnije. Vučić je, naime, pomenuti prijem iskoristio ne samo da sportistima obeća nagrade nego i da ih, valjda zauzvrat, unapredi u “nacionalne radnike”. Ističući u prvi plan da je Olimpijada i “svojevrsno takmičenje nacija”, on je “nacionalizovao” sport i devalvirao olimpijski duh, a parolu “važno je učestvovati” preformulisao u “važno je pobediti”. I zbilja, u skladu s Vučićevim shvatanjem sveta i života, države i društva, to je jedino važno, ne birajući sredstva, po svaku cenu.
Za otvoreno društvo, liberalne demokratije koje se kolokvijalno nazivaju kapitalizam, nasuprot uobičajenom, nametnutom shvatanju, saradnja među društvenim akterima zapravo je mnogo važnija od konkurencije. Konkurencija dolazi na kraju, kao šlag na tortu, ali u bazi, u telu društva, bez prethodne saradnje brojnih subjekata (u proizvodnom lancu) ne bi bilo ni (finalnog) produkta kojima se onda konkuriše na tržištu. Nadmetanje onda pomaže da se iskaže i dostigne rezultat, odnosno da se svačiji doprinos adekvatno društveno valorizuje i verifikuje.
Olimpijada – kao i svako drugo sportsko takmičenje, ali ona najviše jer je najglobalnija – jeste konkurencija, ali je mnogo više kooperacija. Ta saradnja je bazična, sastoji se u dogovoru da se igre organizuju i da se na njima učestvuje, ali i, to je možda najvažnije, u izboru i određivanju pravila po kojima će se igre odvijati i igrači ponašati.

DRŽAVA TREBA DA FINANSIRA SPORTSKU INFRASTRUKTURU U OSNOVNIM I SREDNJIM ŠKOLAMA – SALE, ATLETSKE STADIONE, BAZENE DA BI OMLADINA BILA FIZIČKI ZDRAVA I DOBRO RAZVIJENA

BOLNICA: Obilazeći pre neki dan (u subotu, 14. avgusta) još malo, pa gotovu bolnicu u Novom Sadu, A. Vučić je više puta ponovio kako (sad već odavno bivša) vlast nije izgradila nijednu, odnosno, da citiramo doslovno, izgradila je “nula bolnica”, rekao je, spajajući palac i kažiprst, predsednik.
Nije – jer nije ni trebalo, mogla bi da glasi replika. Naime, još dok je Vučić bio premijer 2015. i 2016. napravljene su dve studije (jedna Svetske banke, a druga The Economist Intelligence Unita) o stanju srpskog zdravstvenog sistema i potrebnim reformama. U obe se pošlo od iste konstatacije – da Srbija na zdravstvo troši mnogo, čak 10,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (oko šest odsto kroz sistem javnog zdravstva i još 4,5 odsto kroz direktna plaćanja građana privatnim zdravstvenim ustanovama), ali da je usluga koja se zauzvrat dobija više nego neodgovarajuća. Prema analizi Svetske banke, osnovne karakteristike srpskog zdravstva su sledeće: višak bolnica (tj. neracionalna bolnička mreža), višak kreveta (i nepotrebno dugačak boravak u njima), višak nemedicinskog osoblja (čak oko jedne trećine), a manjak moderne opreme i savremenih (inovativnih) lekova. Kao akutni problemi istaknuti su visoka korupcija i – najvažnije – loš menadžment. To je trebalo da bude polazna osnova za najavljene temeljite izmene zdravstvenog sistema. Ono što se desilo bilo je suprotno. Zdravstvo je takoreći gurnuto na marginu (plate u policiji bile su za trećinu veće nego u zdravstvu), SNS je zaveo strogo partijsko upravljanje zdravstvenim ustanovama, na čelne pozicije došao je veliki broj nekompetentnih ljudi, stručnjaci su potiskivani, što je rezultiralo pravim egzodusom lekara i medicinskih sestara iz javnog sektora. Jedni su odlazili u inostranstvo, drugi u privatni sektor.
Sa druge strane, nove bolnice kojima Vučić sada maše posledica su korone, namenjene su isključivo od nje obolelima i sigurno ne bi ni bile podizane da nije bilo epidemije. Uostalom, veliki broj medicinara koji u njima biva angažovan zapravo se povlači iz drugih bolnica koje se zatvaraju ili rade smanjenim kapacitetom, što ima negativne posledice, tako da se postavlja pitanje da li je ovaj način borbe protiv kovida-19 najefikasniji i najsvrsishodniji.

VUČIĆ JE IZGRADNJU “NACIONALNOG STADIONA” NAJAVIO JOŠ PRE ŠEST GODINA, OKTOBRA 2015, ALI DOSAD NE DA NIJE POBODEN NI AŠOV NEGO NIJE ZAVRŠEN NI PROJEKAT

MINISTARSTVO SREĆE: Da li po nečijoj zapovesti ili (što je verovatnije) samoinicijativno – mada u okviru vladajuće partijske ideologije – tek Siniša Mali na početku pomenuto “pitanje sreće” nije mogao da prepusti (samo) sportistima. Zna se ko može, treba i sme da donosi sreću (u) Srbiji.
“Kada smo pomogli građanima sa 100 evra prošle godine, u okviru prvog paketa pomoći, to nije bilo samo zbog ekonomije već je bio značajan i psihološki faktor koji budi radost, optimizam, sreću, daje signal da država vodi računa. Ta doza optimizma je veoma važna”, rekao je ministar finansija gostujući – kakve li koincidencije – na “srećnoj televiziji”.
Pre 50 i više godina po seoskim vašarima jedna od zabava bila je “Miš beli sreću deli”, gde je stvorenjce čiji se “elektronski rođak” danas nalazi na skoro svakom stolu iz gomile naslaganih papirića znatiželjnoj mušteriji zubićima izvlačilo hartijicu sa ispisanom sudbinskom porukom.
Sada više te neizvesnosti nema. Država je u glavama aktuelne vlasti postala i generator lične sreće svakog pojedinca. Vi građanke i građani više, dakle, nema da mislite niti zašto da brinete, vaša radost neće zavisiti od hude sudbine, tj. od vaših sposobnosti, rada i rezultata, o vašem životnom elanu sada brine država. Što ne bi kad nije skupo – sto evra po glavi i eto srećne nacije.

Nacionalni stadijum

Vučić je izgradnju “nacionalnog stadiona” najavio još pre šest godina, oktobra 2015, ali dosad ne da nije poboden ni ašov nego nije napravljen ni projekat. Crteži se ne računaju. Dakle, u “svom prepoznatljivom stilu”, da se poslužimo rečnikom sportskih novinara, Vučić više priča nego što radi, tj. stalno nudi svetle perspektive i daje slatka obećanja, od čega se mali broj njih zaista ostvari, a i to s velikim zakašnjenjem.

To, međutim, samo na prvi pogled – jer pare ipak nisu nepotrebno potrošene – deluje utešno. Naime, ne samo da se na taj način gubi dragoceno vreme (a vreme je na kraju krajeva ipak novac, zar ne) nego se time društvena svest i energija usmeravaju u pogrešnom smeru. Ne grade se i ne opremaju kabineti za fiziku, hemiju, biologiju, geografiju… Ne radi se na reformi obrazovnog sistema, osavremenjivanju nastave, na programima koji će, umesto aktuelnog bubačenja i poniznosti, razvijati kritički duh i slobodno razmišljanje kod učenika (a bogami i nastavnika) nego se “briga o prosveti” svodi na kadrovanje i imenovanje podobnih. To važi od dna do vrha prosvetne piramide, od direktora osnovnih i srednjih škola do dekana fakulteta i rektora univerziteta.

Umesto svega toga, društvu se nameće model “hleba i igara”.

Višak u kasi, manjak u glavi

Siniša Mali je prilikom već pomenutog TV nastupa, želeći da pokaže koliko država dobro posluje, posebno naglasio da je za sedam meseci 2021. umesto planiranog deficita od oko 200 milijardi dinara, minus u državnoj kasi iznosio svega oko 40 milijardi. “Ostvarili smo rezultat bolji za 160 milijardi dinara, odnosno 1,3 milijarde evra”, kazao je Mali za Hepi. To čime se Mali hvali više je razlog za brigu. Jer, tolika razlika između plana i ostvarenja znači da ili ministar finansija ne zna da planira ili namerno planira loše da bi posle mogao da se hvali (znatno) boljim rezultatima. Ma koliko paradoksalno, nije isključeno da je tačno i jedno i drugo. Šalu na stranu, glavni razlog ovom (ne)očekivano dobrom stanju javnih finansija nalazi se u nerealizovanim rashodima, tj. investicijama. Budžetom je, naime, predviđeno da u prvoj polovini godine za kapitalna ulaganja bude potrošeno blizu 190 milijardi dinara (to je otprilike polovina od za celu godinu planirane 374 milijarde), ali je potrošeno upola manje – svega 100 milijardi. Što znači da ona silna obećanja o izgradnji infrastrukturnih objekata, naročito ekoloških, neće biti ispunjena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. avgust 2021.

Fudbal i ideologija

BLOG,
Treba li, u ime “pravde”, nekim dekretom propisati da prvaci moraju stalno da se menjaju?

Priča je započela kao sportska. Kapital hoće da uništi fudbal. Kada se pokazalo da je ta tvrdnja u sukobu sa činjenicama, prešlo se na drugi teren – na ideologiju.

Fudbalska superliga je čista biznis ideja. Dvanaest klubova je namerilo da firmira sopstveno takmičenje. Glavni motiv je nesumnjivo bio veća zarada. Ali, kao i svaki poslovni poduhvat, i ovaj je nosio određene rizike. Najveći je svakako bio u tome što taj profit uopšte nije bio tako (o)siguran kao što se činilo, kako nesuđenim osnivačima tako i protivnicima superlige. Nažalost, nikad nećemo saznati ko bi bio u pravu, ali reakcija potrošača, tj. navijača, pokazala je da bi “12 veličanstvenih” ili, bolje, “12 žigosanih” lako moglo da se suoči s padom interesovanja gledalaca, odn. kupaca, što automatski znači manje sponzora i drugih finansijera.

Stvarna reakcija tržišta onemogućena je snažnom i (gotovo) unisonom ideološkom reakcijom. Tu reakciju nosila je “moćna koalicija konzervativaca, levičara i nacionalista”, kako je napisao Janis Varufakis. Na kojoj se zajedničkoj “platformi” našlo to skroz šareno društvo? S jedne strane, reč je o ukidanju slobode sportsko-privrednih subjekata, dakle klubova, da se sami organizuju, povezuju i određuju takmičarske forme kakve žele. Sa druge strane, to je zahtev da države, tj. nacije određuju svoje predstavnike u “najelitnijem takmičenju”.

Najkraće rečeno, pomenuta “platforma” je nacionalizam. Konzervativci su praktično sinonim za nacionaliste, tako da njihova sprega ne iznenađuje. Ali, da i levičari lako i često skliznu u nacionalizam, pokazalo se na primeru (raspada) SFR Jugoslavije.

Da je tako, svedoče reči “svi smo mi pomalo socijalisti” Čovića, koji se pre nekoliko godina zalagao da Crvena zvezda postane “državni projekat”, što se u međuvremenu i desilo.

Grčka je pak najbolji primer državnog investiranja u “nacionalne sportske idole”. Posredstvom javnih preduzeća i državnih banaka ogroman novac se ulivao u pojedine klubove, Panatinaikos i Olimpijakos, pre svega, kao i u reprezentacije. Izvor tih sredstava, kao i za mnoge druge rashode, zbog čega su Grci imali standard znatno veći od stvarno zarađenog, bili su krediti od Evropske unije. Kada je zajmove trebalo vratiti, nastalo je kuku-lele. Varufakis je u stvari “svetsku slavu” stekao odlučnim zalaganjem da Grčka ne vrati kredite koje je uzela.

Bivši grčki ministar finansija veliki je protivnik banaka – osim ako su u grčkom vlasništvu. Kada je zbog neodgovornog poslovanja i rasipanja novca trebalo da bankrotiraju, Varufakis se tome žestoko usprotivio. Kada grčke banke daju kredite građanima Srbije, onda krediti moraju da se vrate i Varufakis ne kaže grčkim bankama oprostite braći Srbima i sestrama Srpkinjama zajmove, oni su siromašni. Kada grčke banke daju kredite onda je Varufakis na strani zajmodavca, a kada grčke banke treba da ih vrate onda je na strani zajmoprimca. Kad daje kredite, onda je Varufakis kapitalista, kad ih uzima, onda je komunista. Janis kao Janus.

Tako da – da sa gostujućeg pređem na domaći teren – mogao bih da se složim sa Milošem Jankovićem da iza odnosa prema profesionalnom fudbalu (pa i sportu generalno) stoji čitava ideologija, pogled na svet, filozofija čak. Ogleda se to u, na prvi pogled, sasvim banalnim stvarima.

Janković, recimo, postavlja pitanje “da li je dobro da stalno pobeđuju jedni isti”? On pri tome misli na košarku i američki “dream team” (mada se i tu stvari menjaju: ranije su Ameri pobeđivali i sa osrednjom reprezentacijom, odavno to više nije slučaj, a na poslednjem svetskom prvenstvu proveli su se kao bosi po trnju), ali je zapravo odgovor sledeći: da li je dobro da Srbin Novak Đoković 320 sedmica bude na mestu najboljeg tenisera sveta? Zar promenom nacije pitanje nije dobilo sasvim drugačiji smisao, o odgovoru da i ne govorimo. Treba li, dakle, u ime “pravde”, nekim dekretom propisati da prvaci moraju stalno da se menjaju?

To verovatno i samom Jankoviću deluje besmisleno, ali na polju za koje se obično misli da je mnogo važnije od fudbalskog on eksplicitno zagovara takvo rešenje. Janković, naime, misli da je “za društvo bolje da postoji pravična i ujednačena raspodela koja proizlazi iz moći radnika da odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima, pa i po cenu manje efikasnosti…”. Ovu na prvi pogled sjajnu viziju kvare samo neke sitnice. A đavo je, što reče Marks, u detalju. Najpre, pravično i jednako uopšte nije isto, naprotiv. Drugo, u vezi sa efikasnošću, šta ako je jedna firma visoko efikasna, a druga nisko efikasna? Hoće li zaposleni u prvoj imati mnogo veće plate od onih u drugoj. Ako hoće, što deluje logično, raspodela neće biti ujednačena. Treće, ko onda određuje (društveno) prihvatljivu meru efikasnosti. To jest, šta biva sa preduzećem koje, rukovođeno pravom radnika da “odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima” (da u to o kojim pitanjima je reč, mada je vrlo značajno, sad ne ulazimo), ne dostigne potrebnu meru efikasnosti nego posluje sa gubitkom. Na čiju štetu padaju loše poslovne odluke? U samoupravnom socijalizmu, zbog sklonosti radnika da više troše, a manje ulažu, morala je biti uvedena minimalna stopa amortizacije.

S tom (manjom) efikasnošću ima, međutim, još jedan, čak i opštiji, problem. Ništa ne bi značilo ako bi taj princip važio samo u jednoj zemlji. Nekako bi, naime, moralo da se uredi da on – zbog sveopšte globalizacije – važi za ceo svet. To bi pak zahtevalo neku vrste planetarne “diktature proletarijata” – što je i bila izvorna ideja osnivača naučnog socijalizma – za koju znamo, tamo gde je ostvarena, u šta se pretvorila. Ali koja, kao što vidimo, ni danas nije napuštena.

Linkovi: Yanis Varoufakis, Miloš Janković

Mijat Lakićević,
5. maj 2021.