INTERVJUI

Ako ne bude Unija, ovde će biti Rusija

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego i anticivilizacijsku politiku

Intervju: Ivan Vejvoda

Ivan Vejvoda spada u sagovornike za koje se kaže da ih ne treba posebno predstavljati. Kao vrstan poznavalac međunarodnih odnosa bio je savetnik za spoljne poslove i evropske integracije premijera Zorana Đinđića; danas radi u Institutu društvenih nauka u Beču.

Da počnemo od nedavnih izbora u Sjedinjenim Državama. Zašto je pobedio Donald Tramp? Ko je glasao za njega?
Donald Tramp je pobedio osvojivši 2,6 miliona glasova više. Dobio je 50,1odsto glasova biračkog tela, odnosno 312 elektorskih glasova, a Kamala Haris 48,3 odsto, odnosno 226 elektorskih glasova. Izlaznost je bila 66 odsto. Republikanska stranka je osvojila većinu u oba doma Kongresa, Senatu i Predstavničkom domu. Republikanci imaju većinu i u Vrhovnom sudu.
Razlozi kojima se najčešće objašnjava Trampova pobeda su skupoća u svakodnevnom životu – mada su ekonomski pokazatelji bili povoljni: smanjena inflacija, porast plata, niska stopa nezaposlenosti itd. – kao i strah od velike migracije. Najjednostavnije rečeno, Tramp je pobedio među radničkom I srednjom klasom, među onima koji u proseku manje zarađuju.
Veći broj Amerikanaca bele rase glasao je za Trampa. Takođe i znatan broj Amerikanaca latinoameričkog porekla, čak 46 odsto, kao i više Afroamerikanaca – oko 20 odsto više nego ikada ranije. Više muškaraca nego žena. Demokrate će morati da se ozbiljno posvete razumevanju razloga zašto su poraženi.
Takođe se kao razlog navodi kasno povlačenje Bajdena i malo vremena koje je ostalo Kamali Haris za kampanju. Neki smatraju da polovina Amerike još nije spremna za ženu predsednicu.

Predizborne ankete su govorile da su kandidati izjednačeni. Zašto su istraživači javnog mnjenja tako mnogo pogrešili?
Renomirani stručnjaci, poput Pitera Kelnera, osnivača agencije YouGov, tvrde da i nisu toliko pogrešili, jer su sve procene bile, najjednostavnije rečeno, unutar statističke greške. Svi istraživači su tvrdili da su razlike toliko male da je teško predvideti ko će pobediti, mada je izgledalo da tas na vagi minimalno preteže na stranu Kamale Haris. Kažu da su birači koji su glasali za Trampa 2020. u vise od 90 odsto slučajeva ostali uz njega, isto važi i za birače demokratskog kandidata. Bilo je, međutim, teško predvideti kako će glasati oni koji su tvrdili da će se opredeliti u poslednjih nedelju do dve dana pre izbora, a tu su prevagnuli glasovi za ć Trampa.

Šta će Trampova pobeda doneti na američkoj unutrašnjoj sceni?
Ivan Krastev, poznati politički teoretičar, napisao je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje. Tramp već godinama koristi borbeni poklič: „isušimo močvaru“, odnosno iskorenjivanje uticaja birokrata, lobista, posebnih interesa – radikalno smanjenje savezne administracije. Tramp je bio iznenađen i nepripremljen prilikom prve pobede novembra 2016. godine. Ovog puta se temeljno pripremio i svedoci smo imenovanja mahom vrlo lojalnih trampista, spremnih da sprovode njegove zamisli.

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština

Ilon Mask mnogi tvrde de fakto postaje nezvanični potpredsednik i njegovo imenovanje za čelnu funkciju novog ministarstva, Državnog sekretarijata za efikasnost vlade – DOGE, uz 39-godišnjeg Viveka Ramasvamija, nagoveštava veliku „čistku“ u saveznoj administraciji i postavljanje što više Trampu lojalnih činovnika.
U privredi, ključno obeležje biće protekcionizam. Tramp obećava znatno smanjenje poreskih stopa za velike korporacije i dalju deregulaciju tržišta što je harvardski ekonomista Ričard Parker okarakterisao kao „veću regulaciju u prilog bogatih“. Kako će sve to pomoći boljitku radničke i srednje klase ostaje da se vidi.
Neka imenovanja su dočekana bez većih iznenađenja, kao Marka Rubija za spoljne poslove, dok su imenovanja za ministarstvo odbrane Pita Hegseta, Meta Gejca za ministra pravosuđa i Talsi Gabard za direktorku Nacionalne bezbednosne službe, u čijoj nadležnosti je koordinacija svih bezbednosnih agencija – dočekane sa velikom zabrinutošću. Moguće je da neki od njih ne prođu senatsku proceduru ozvaničenja imenovanja zbog čega se očekuje da će Tramp nastojati da zaobiđe tu proceduru.
Najzad, ali ne najmanje vazno, videćemo kako će Tramp realizovati obećano proterivanje na desetine hiljade nelegalnih imigranata sa teritorije SAD.

Kako će Trampovo predsednikovanje uticati na američku politiku prema Srbiji, odnosno srpsko-kosovskom čvoru?
Spoljno politički prioriteti SAD, pa i ove druge Trampove administracije su: Kina, Rusija/Ukrajina, Bliski Istok, tj. Iran. Naš region, Zapadni Balkan je u svakom pogledu sekundaran. Kada je reč o Srbiji nije beznačajno što je predsednik Vučić imao telefonski razgovor sa Trampom. Sigurno je, takođe, da postoji određen nivo uspostavljenih odnosa sa nekim ljudima u Trampovom okruženju – bivšim izaslanikom za Balkan i bivšim ambasadorom SAD u Nemačkoj, Ričardom Grenelom, koji do sada nije dobio nikakvu funkciju, i pored određenih očekivanja, ali još ima vremena. Grenel je viđen na sastanku koji je Tramp imao nedavno sa Ukrajinskim predsednikom Zelenskim. Tu je, takođe, Trampov zet, Džared Kušner koji je potpisao ugovor o izgradnji hotelskog kompleksa na mestu Generalštaba u centru Beograda.

Ivan Krastev je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu napisao članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: moguće je na privrednom planu očekivati povećanje američkih ulaganja; možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština; neki čak spominju moguće vraćanje pitanja statusa severa Kosova. Dok Trampova administracija ne preuzme svoje nadležnosti teško je sa izvesnošću bilo šta reći osim da ne treba očekivati veće promene u odnosu na region. Dosta zavisi od toga da li će između SAD i EU postojati tesna saradnja oko Zapadnog Balkana, pa dakle i Srbije ,kako je to bilo tokom američkih administracija pod vlašću demokrata, pa tako i ove Bajdenove.

Najveći deo Evrope nije bio sklon Trampu. Šta ona sad može da očekuje?
To je jedno od najvećih pitanja. Ako je suditi po prethodnom Trampovom mandatu, odnosi neće biti ni malo jednostavni. Rekao sam da je Tramp sada pripremljeniji, ali je ovog puta i Evropa, odnosno Evropska unija pripremljenija. Tramp je smatrao, i smatra, da svi, pa dakle i Evropa iskorišćavaju SAD. Tu nadasve misli na dve stvari. Prvo na američki bezbednosni „kišobran“ nad Evropom za koji SAD izdvajaju neproporcionalno veća sredstva nego evropske zemlje koje su u NATO savezu. Tramp nije prvi američki predsednik koji je to pitanje pokrenuo, on je samo nastavio gde su drugi stali. Poslednjih godina mnoge evropske članice NATO su dostigle preporučenih, odnosno zahtevanih dva odsto budžeta za odbranu. Evropa će verovatno najmanje još 10-15 godina biti zavisna od američke vojne zaštite. Pitanje je da li će Tramp ovog puta povući američku vojsku iz Nemačke i Evrope – iz svih NATO baza – što je bio najavio za Nemačku ali nije ostvario. Evropske zemlje su povećale vojne izdatke, proizvodnju naoružanja i planove saradnje u izgradnji novih borbenih sredstava.
Takođe je, zbog mogućnosti Trampovog smanjenje doprinosa i čak možda povlačenja iz NATO-a, Evropska unija počela tešnju saradnju sa NATO-om oko moguće budućnosti bez SAD.

Da li Tramp može da donese prekid rusko-ukrajinskog rata, da li će on dozvoliti Putinu da bude pobednik?
Tramp je obećao, u svom tipičnom bombastičnom maniru, da će rešiti rusko-ukrajinski rat za 24 sata. Pre neki dan je izjavio da je već imao razgovor sa Putinom i da ga je rekao da ne pojačava napade. Moskva je, međutim, demantovala da je bilo razgovora.
A pre neki dan (u nedelju 17. novembra – prim. NM) Moskva je izvela jedan od najžešćih raketnih i napada dronovima na ukrajinsku energetsku infrastrukturu – za koju se tvrdi da je velikim delom već onesposobljena, a zima je stigla – kao i na gradove, Kijev i Odesu pre svega. Takođe, Rusija je „unajmila“, govori se, oko 12.000 severno-korejskih vojnika od kojih 3.000 izgleda već učestvuje u borbama kod Kurska.

Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo

SAD su, takođe, upravo zbog ove ruske eskalacije, najavile da su konačno, nakon mnogih molbi Ukrajine, odobrile napade dalekometnim raketama po dubini ruske teritorije na vojna postrojenja. Da li će Tramp uskratiti vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini – teško je prognozirati. Predsednik Zelenski je već duže vreme u kontaktu sa Trampom u nastojanju da osujeti neke njegove dramatične jednostrane odluke.
Dakle, američko-ruski odnosi će uveliko zavisiti od načina na koji će, bar privremeno, biti okončana ruska invazija na Ukrajinu. Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo.

Kada je reč o ratnim žarištima, još je po svetski mir možda opasnije ono na Bliskom istoku. Kakav će biti odnos Trampove administracije prema tom problemu?
Tramp je, to je već dugo poznato, veoma blizak sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Novi američki predsednik će dati punu podršku Izraelu, nastojeći pri tom da smiri sukob i dovede do primirja, ukoliko to u sledeća dva meseca na postigne Bajden.
Bez Amerike, Izrael ne bi mogao da vodi ovaj rat u Gazi i Libanu. Amerika je najveći i najznačajniji snabdevač Izraela oružjem, i to će verovatno i ostati.
Tu je i Iran koji podržava Hamas u Gazi, Hezbolah u Libanu i Hute u Jemenu. Tramp je veliki protivnik Irana, istupio je 2018. iz Zajedničkog obuhvatnog akcionog plana (JCPOA) potpisanog 2015. kako bi se Iran saglasio sa prestankom procesa dolaženja do nuklearne bombe. Tramp je bio pobornik oštrih sankcija prema Iranu.

Tramp je, za vreme prethodnog mandata dosta zaoštrio odnose sa Kinom, kakvu njegovu politiku sada očekujete?
Predsednik Bajden je nastavio u određenoj meri Trampovu carinsku politiku prema Kini, ali je takođe tražio načina da se smire odnosi. Evo, u istom danu kada je Putin pojačao napade na Ukrajinu, susreli su se Bajden i Si Đinping u Peruu, na samitu Azijsko-Pacifičke ekonomske saradnje. Si Đinping je tom prilikom izjavio da je spreman „da radi sa novom američkom administracijom, da održava kontakte, proširi saradnju i upravlja razlikama kako bi došlo do mirne primopredaje kinesko-američkih odnosa“.
Kina je sigurno na prvom mestu Trampovih preokupacija. Gledaće da sve karte stavi na sto kako bi pospešio američki model privrede privatnog preduzetništva, njenu kompetitivnost, produktivnost, moć inovacije, u odnosu na državno-kapitalistički kineski model u kome je država pre svega ta koja stoji iza kineskog privrednog uspeha.
Ne treba zaboraviti i tesne privredne veze koje postoje. Kina drži oko 900 milijardi dolara američkog duga. Kompanije poput Epla proizvode svoje pametne telefone u Kini. Kina je i dalje glavni snabdevač kritičnim sirovinama poput litijuma i mnogih drugih, kao i najveći proizvođač sirovina za lekove na svetu.

U tom kontekstu, da li su po vašem mišljenju ozbiljne pretnje Kine prema Tajvanu? Kolika je spremnost SAD da brani Tajvan?
Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji, niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način. Ekonomski odnosi Kine i Tajvana su intenzivni, svakodnevno ima mnoštvo letova između Kine i Tajvana. U slučaju agresije, došlo bi do velike pometnje u svetskoj privredi jer Tajvan i dalje proizvodi 90 odsto svih najrazvijenijih poluprovodnika, tzv. čipova, za sve računare i za razvoj veštačke inteligencije.

Kad smo već kod Rusije i Kine, nedavno je završen samit BRIKS-a. Kako ocenjujete domete skupa uz Kazanju?
BRIKS jesu sigurno značajna pojava po obuhvatnosti svetske populacije i zato što predstavljaju takozvani „globalni jug“ koji traži svoje mesto u multi polarnom svetu. Samit u Kazanju je, međutim, pokazao duboke razlike među ovim državama. Demokratske zemlje, Indija, Brazil i Južna Afrika, bez obzira na razlike u nivoima demokratije nisu bile saglasne da se sa Rusijom suprotstave „globalnom Zapadu“ niti da iniciraju stvaranje zajedničke valute naspram dolara ili evra.
Kina, koja je po mnogo čemu najjača među ovim državama i koja daje Rusiji značajnu podršku u ratu sa Ukrajinom, mada samo do određene tačke, svojim postupcima stavlja ograničenja na šire aktivnosti BRIKS-a i pažljivo odmerava dokle i kom pravcu ići sa ovom organizacijom.

Izbori u SAD gurnuli su u drugi plan neke druge izbore, pre svega u Evropi, odnosno Moldaviji i Gruziji. Kako tumačite njihove rezultate?
U ovoj, 2024. godini, kada se u čitavoj svetskoj istoriji održava najveći broj izbora, nedavni izbori u ove dve zemlje su bili izuzetno značajni. Ruska invazija na Ukrajinu podstakla je Evropsku uniju da proširi krug zemalja u kojima velika većina građana želi da njihova zemlja postane članice EU.
U Moldaviji koja je postala kandidat za punopravnog člana EU kad i Ukrajina, juna 2022. i istovremeno sa Ukrajinom, decembra 2023, započela pristupne pregovore, predsednica Maja Sandu je u drugom krugu predsedničkih izbora ubedljivo pobedila socijalistu, proruskog kandidata, sa 11odsto razlike. Referendum o tome da se put ka EU unese u ustav Moldavije takođe je imao pozitivan rezultat uprkos dokumentovanoj masovnoj kupovini glasova od strane Rusije i njenih zagovornika.
Moldavija se, kao i mnoge zemlje, suočava sa velikim ekonomskim i energetskim izazovima, ali su izbori pokazali odlučnost na putu ka EU. Sledeći test biće parlamentarni izbori u leto 2026. godine.
U Gruziji, gde se redovno u anketama 85 odsto stanovništva izjašnjava za pristupanje EU, partija na vlasti, Gruzijski san, proruskog oligarha Bidžine Ivanišvilija, proglasila je pobedu na neravnopravnim i neslobodnim izborima, po izveštajima međunarodnih posmatrača i opozicionih stranaka. Usledili su masovni ulični protesti. Zanimljivo je da je mađarski premijer Viktor Orban odmah sledećeg dana otišao u Tbilisi da čestita Ivanišviliju na pobedi.

Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo

Treba napomenuti da je vlada pre izbora izglasala zakon o stranim agentima, zbor čega je Brisel odmah suspendovao proces pristupanja EU. Ivanišvili je takođe pre izbora najavio da će u slučaju pobede zabraniti opoziciju i osujetiti aktivnosti građanskog društva. Jedino se predsednica Gruzije, Salome Zurabišvili, suprotstavila odlukama vladajuće stranke.

Na izborima u Austriji pre dva meseca pobedila je, kako se kaže, krajnje desna Slobodarska stranka. Da li se od tada nešto promenilo u životu „običnih“ građana?
Ništa se posebno u Austriji nije promenilo. Bruto nacionalni proizvod po stanovniku u Austriji je 56.000 američkih dolara – pet puta veći nego u Srbiji. Tacno je, prvi put je pobedila Slobodarska stranka (FPO) sa 28,8 odsto glasova, dva i po odsto više od partije desnog centra (OVP). Razlozi su slični kao i u drugim zemljama gde podrška partijama krajnje desnice i populistima raste. To su inflacija, strah od povećanih migracija, protivljenje ratu. Međutim, slobodarska stranka nije u stanju da formira većinsku koaliciju. Niko ne očekuje novu vladu pre proleća. Govori se o koaliciji desnog i levog centra uz liberalnu partiju NEOS.
Posle Trampove pobede u SAD ponovo se pominje mogućnost koalicije Slobodarske stranke i Austrijske narodne stranke desnog centra (OVP), međutim sadašnji kancelar i lider Austrijske narodne stranke, Nehamer, tome se veoma protivi, dok se delovi njegove stranke, posebnog velikog biznisa, zalažu da se eventualno predsednik Slobodarske stranke odrekne kancelarskog mesta u prilog Narodne stranke i tako omogući formiranje vlade krajnje i umerene desnice. Slobodarska stranka je već tri puta bila u vladama kao manjinska stranka. Mnogi u Austriju zaziru od toga kakvu bi sliku o sebi uspešna Austrija poslala Evropi i svetu.

Za Evropu se kaže da poslednjih godina skreće udesno. Kakva je ta evropska desnica. Postoji li u tom pogledu razlika između stare i nove Evrope, tj. zapadne i istočne?
Razlike postoje iako su sada sve članice EU – osim Austrije, Irske, Kipra i Malte – istovremeno i članice NATO. Nakon ruske invazije na Ukrajinu govorilo se da će težište EU da se pomeri ka istoku. Naime, zemlje poput Poljske i baltičkih, upozoravale su da će Putin da se odluči na taj korak februara 2022. godine. Sigurno je da se glas zemalja istočne Evrope danas mnogo pažljivije sluša. Izbor Kaje Kalas, bivše premijerske Estonije, za visoku predstavnicu EU za spoljnu i bezbednosnu politiku govori tome u prilog.
Sličnosti pak ima u tome što je došlo do porasta podrške desnim i krajnje desnim strankama i u zapadnim i u istočnim zemljama.

Svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva… žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji

Ono što se u EU nije očekivalo to je da će u pojedinim njenim članicama doći do nazadovanja demokratije, slobode i vladavine prava. To se na određeni način dogodilo u Italiji pod Silvijem Berluskonijem. To je bio slučaj sa Poljskom a sada i dalje sa Mađarskom. EU je morala da posegne za članom sedam Evropskog osnovnog ugovora i „ukori“ takve članice, Mađarskoj je uskratila predviđena sredstva iz budžeta EU.
Pitanje koje se postavlja sa Trampovom pobedom jeste da li će EU uspeti ne samo da održi jedinstvo nego i da ga ojača. Izveštaji Enrika Lete, Marija Dragija i bivšeg finskog predsednika, Sauli Ninisto, svaki na svoj način ističu potrebu da EU utrostruči napore, kako u ekonomiji tako i u sferi odbrane, da bi ojačala svoj položaj u svetu u kome SAD i Kina dominiraju.

Vladimir Gligorov je rekao da je zapravo čudo da se liberalizam, s obzirom na kratku tradiciju te brojnost i snagu neprijatelja, uopšte održao. Kako vama izgledaju poslednjih pola veka?
Drago mi je da pominjete Vladimira Gligorova. Njegovim odlaskom zaista smo izgubili jedan od najpronicljivijih kritičkih umova u našoj zemlji. Mnogo govori činjenica da svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva.., žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji. To nam govori da u tom evropskom, američkom svetu, uz sve njegove manjkavosti, način života, koji karakterišu demokratija, ljudska prava i slobode kao nigde na Planeti, ipak ima veliku privlačnost. Ljudi osećaju da tu imaju više mogućnosti za život i lični prosperitet.
Liberalizam je doživeo značajne udare, posebno u poslednje dve decenije. To je, između ostalog, i dovelo do porasta desnih i levih populizama. Ljudi kojima su sloboda i demokratija na srcu moraju svakog dana da se sete da ove vrednosti nisu nikada jednom za uvek date i da se za njih mora svakodnevno zalagati.

I naš region, makar deklarativno, želi u Evropu. Da li bi Evropa trebalo da bude odlučnija i malo više mu otvori svoja vrata?
Mislim da bi Evropska unija trebalo da bude znatno odlučnija. Uostalom, imamo presedan kada je EU 2007. godina primila u punopravno članstvo Rumuniju i Bugarsku koje po svim merilima nisu bile spremne za to. Zamislimo da danas, sa ruskim pokušajem da potpuno okupira Ukrajinu, srećom neuspelim, Rumunija i Bugarska nisu članice EU i NATO. To bi bile otvorene granice za rusku vojnu silu. Te zemlje su danas zaštićene i u međuvremenu su ispunile mnoge od kriterijuma koja tada nisu. Još ima posla, vidimo političku nestabilnost u Bugarskoj gde je u dve godine održano sedam parlamentarnih izbora, ali Bugarska je članica EU i NATO, saveznik koji podržava jedinstven stav u odnosu na sve odluke o spoljnoj i bezbednosnoj politici.

Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način

Sa Trampovom pobedom EU je na još jednom ispitu. Žan Mone je na početku evropskog ujedinjenja rekao: „uvek sam verovao da će se Evropa izgraditi kroz krize te da će ona, Evropa, biti zbir odgovora na te krize“.

Da li Beograd svojom politikom kvari integraciju regiona u EU, da li je destabilizator prilika u svom okruženju?
Bilo je vremena, posle pobede nad poražavajućim režimom Slobodana Miloševića, kada su svi premijeri regiona, recimo, pisali zajedničke uvodnike za velike strane medije ističući međusobnu podršku na putu ka EU. Međusobnu podršku i zalaganje jednih za druge da budu što uspešniji u demokratskim reformama, zalaganje za što veće regionalno povezivanje.
Imamo sada, sa Planom rasta za region, koji je Ursula fon der Lajen promovisala, mogućnost da se na ovom prostoru stvori zajedničko tržište koje bi čitav region kvalifikovalo da postane deo jedinstvenog evropskog tržišta.
Srbija je najveća zemlja ovog našeg malog regiona koji sada, zbog teške demografske situacije, ima svega 16 miliona stanovnika. S jedne strane, zemlje regiona treba da budu mnogo aktivnije na planu priključenja Evropskoj uniji. S druge strane, i sama Unija, da bi povratila kredibilitet procesu proširenja, treba da više pomaže tim zemljama i pospešuje njihove napore. Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo. Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego, rekao bih, i anticivilizacijsku politiku.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. novembar 2024.

Uzurpacija slobode

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva odgovara kada im neko nešto deli iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa

Intervju: Petar Đukić, ekonomista

Povod za ovaj razgovor sa profesorom ekonomije Petrom Đukićem bila je njegova knjiga Oteto vreme – zapisi i analize iz doba kovid pandemije 2020-2023. koja je nedavno izašla iz štampe. Naravno, razgovor se kasnije spontano preneo na aktuelne domaće ekonomske teme.

Korona je ostavila traume na pojedincima, a kakve su traume nastale u ekonomiji?
Globalna ekonomija je najpre snažno posrnula 2020. kada je zabeležen pad od oko četiri odsto, uz ogromne gubitke zemalja zavisnih od turizma, putovanja, ličnih usluga, kao i sektora kulture ili sporta. Pri tom su recesione posledice u daleko većoj meri osetile male zemlje, zavisne od izvoza energenata.
A onda, nakon deflacionih signala tokom 2020, naročito u padu cene pojedinih energenata, već u prvoj polovini 2021. došlo je do rasta cena repromaterijala, energije, hrane, što je bio uvod u globalnu inflaciju 2022, a onda i energetsku krizu koja je eksplodirala 2022. i 2023.godine.
Sve je to bez obzira na sadašnje, bar trenutno povoljnije globalne statističke pokazatelje, pogoršalo stanje i srednjoročne perspektive svetske privrede i međunarodne trgovinske i tehnološke saradnje, pogotovo nakon agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara 2022.

A šta je bilo u Srbiji?
Ekonomija Srbije je deo svetske privrede i tačno je da je ekonomski rast, posle, skoro čitave decenije stagnacije (2009-2018) tokom 2019. i početkom 2020. bio u usponu. Osokoljena rastom BDP-a u prvom tromesečju 2020. od skoro pet odsto u odnosu na prvo tromesečje 2019, srpska vlast je nastojala da istovremeno ostvari tri cilja. Prvo, da uspešno sprovede zamišljenu predizbornu kampanju, brojnim mitinzima tokom marta, i da što više ljudi glasa uprkos volji opozicije da bojkotuje izbore zbog neregularnosti po više osnova. Drugo, da suočavanje s pandemijom u Srbiji protekne na najuspešniji mogući način za vlast, te da se „korona pobedi“ za tri projektovana meseca, po mogućstvu pre izbora. I, treće, da održi „najbolji ekonomski rast“, odnosno manji pad ekonomske aktivnosti, od zemalja u okruženju, kao i najvećeg broja evropskih zemalja.

Skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile su veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalije, internet

Zato su skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalne usluge, ili internet – tri meseca, naravno ne vodeći računa o tome koliko će to prinudno kašnjenje da košta kroz kamate. Zatim, tu su mere prema preduzetnicima i kompanijama: da ne moraju plaćati poreze i doprinose na rad, tokom tri meseca, a pod uslovom da zadrže zaposlenost, dobijaju od države po radniku za svaki mesec minimalnu zaradu.
Obilno je korišćena mera takozvanog helikopterskog novca, da bi se, kako-tako, održala tražnja i smanjio pad ekonomske aktivnosti. Neselektivna podela novca – u nas u prvom paketu po 100 evra svakom punoletnom građaninu – uz kasnije doplatke različitim kategorijama stanovništva (penzioneri, omladina i studenti, deca) odnela je bar četiri do pet milijardi evra, tajanstveno pribavljenog novca za koji je predsednik u jednoj TV emisiji, krajem marta 2020, samo lakonski rekao „imamo mi para“.

Kako je to uticalo na inflaciju?
Jako. Kako prvobitni, tako i ostali finansijski „kovid paketi“, doneli su inflaciju dvostruko višu od evropske, koja je u nas dostizala i 16 odsto, krajem 2022. da bi i u ovom trenutku, u proseku prema prethodnoj godini, iznosila oko pet odsto što je i dalje bila dvostruko više od evropske. Da baš tako i ne mora, svedoče iskustva Japana i Kine, gde je „kovid inflacija“ dostizala najviše 2-4 odsto na godišnjem nivou.

Kakve su, prema vašim nalazima socijalne posledice kovid krize?
Ogroman je učinak kovid krize na socijalni status najvećeg broja ljudi u svetu. Oko četiri milijarde ljudi dospelo je u teži društveni položaj. Preko 100 miliona radnih mesta je ugašeno tako da su se nejednakosti u svetu, kako između zemalja tako i unutar njih, naglo povećale.
Svetska zdravstvena organizacije je, početkom 2022. apelovala na najmoćnije države sveta da vakcine u većoj meri učine dostupnim siromašnim zemljama jer, dok se broj vakcinisanih u razvijenom svetu približavao polovini stanovništva, u siromašnim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike on je iznosio svega šest odsto. I troškovi lečenja i zdravstvene zaštite u nerazvijenom delu sveta, prema udelu u dohotku, bili su daleko viši, tako da su se socijalna raslojavanja po zdravstveno-bezbednosnoj osnovi veoma produbila

A u Srbiji?
U nas ni jednog momenta nije bilo jasno koje mere su zdravstveno-bezbednosne, koje su čisto ekonomske, a koje socijalne, ali je zato ona čuvena podela nezarađenog novca, po sistemu razumne vanredne socijalne podrške moglo da bude svedeno na jednu polovinu. Tako nešto u svojoj analizi poručio je i Fiskalni savet, kao državna institucija.
U prvoj i drugoj godini pandemije vlast je delila helikopterski novac čak s obrazloženjem „da pokaže snagu države“, a ta sredstva zajedno s kasnijim – opravdanim – stimulacijama ugroženih privrednika, tokom godine, odnela je nepunih četiri milijarde evra, za svaku pandemijsku godinu po dve milijarde, što je po najnovijoj vrednosti BDP iz 2023. iznosilo 11,5 odsto godišnjeg BDP.

Konačno, šta je kriza donela na političkom planu?
Ako na bilo koji način u društvu dolazi do novog talasa ili forme uzurpacije slobode, ljudi su po pravilu besni, pogotovo ako im razlozi nisu dovoljno jasni ni ubedljivi. Na primer, kada se na konferenciji za štampu predsednika i neke grupe lekara, 26. februara. 2020. kaže da je reč o „najsmešnijem virusu u istoriji“, to ni po čemu drugačije nije moglo biti upamćeno, osim po simbolu „društvene neodgovornosti“.

Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima

Već 15. marta proglašeno je vanredno stanje, zatim mera zatvaranja, tj. policijski čas, dozvola noćnog snabdevanja u roku od dva sata, zabrana šetnji za starije van kruga od pola kilometra od mesta stanovanja – sve je ličilo na testiranje strpljenja građana i njihove psihološke stabilnosti.
Po Ustavu, krizne mere zaštite tokom vanrednog stanja donosi isključivo Vlada, a u nemogućnosti održavanja njenih sednica ministar zdravlja, a ne nikakvi „krizni“ (suštinski savetodavni) štabovi. To je verovatno doprinelo oštrim političkim protestima građana, svega dve nedelje od dana kada je radi „legaliteta izbora“ bila proglašena „pobeda nad koronom“. Sve ostalo što je pratilo politički život do kraja pandemije, 6. maja 2023, ostalo je u znaku zaoštravanja političke scene, i nekoliko novih izbora, praćenih sve maštovitijim manipulacijama i izbornim trikovima od strane vladajuće strukture.

Čini se da se ponašanje vlast iz vanrednog stanja u doba pandemije produžilo i na „mirnodopske“ prilike?
To je očigledno. Državni intervencionizam raste, sve je veće uplitanje države u ekonomiju. Međutim, uvek ima sveta koji misli da mu to odgovara. To je proizvod davno registrovane „monetarne iluzije“ po kojoj ljudi više vole da im plate rastu bar pet odsto pri inflaciji od pet odsto, nego da im u situaciji bez inflacije plate uopšte ne rastu.
Toj varijanti kolektivne naivnosti, skloni su sindikati koji po pravilu traže zaštitu od prevelikog rasta onih cena koje najviše utiču na standard nižih slojeva – hrane, energije, komunalnih usluga… Tako obično biva da se inflacija „poput paste za zube, jednom istisnute iz tube“, ne može vratiti u tubu, dok se ne „izduva“… Pad inflacije mnogo je sporiji nego njeno razbuktavanje, a naročito u zemljama koje imaju loša iskustva s hiperinflacijom, kao što je to u našem slučaju.
Drugi fenomen je javna kontrola privrednog života. I to ne samo javnog, već i privatnog sektora. Nema konkurencije niti rasta konkurentnosti nacionalne privrede ako se unapred zna ko će da dobije poslove koje finansira vlada, ako se bez pogodbe, sa stranim partnerima („strateški“) ugovaraju najveći poslovi kao što su metro u Beogradu, rudarski projekti, preuzimanje naftne industrije, a time i resursa, a poslovi u vezi sa projektom Expo vrednim 18 milijardi evra, dodeljuju na osnovu lex specijalisa, što znači bez konkurencije.

Da li će to zaista, na dugi rok, doneti korist građanima ili će efekti u krajnjoj liniji biti negativni?
Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima.
Očigledno je da to vodi ka preovlađivanju komandne ekonomije, daleko nižoj učinkovitosti ukupne privrede i ka novim projektima koji sputavaju, a ne podstiču tehnološki razvoj. Privatni sektor, po prirodi stvari mora da se prilagođava takvim okolnostima i da upada u zamku korupcije, jer drugačije ne može da opstane. A uvek se nađe neko ko će bolje i veštije da korumpira.

Zvanična procena rasta BDP-a je podignuta sa 3,5 na 3,8 odsto. Na čemu se generalno taj rast zasniva, da li je to zdrav i kvalitetan rast?
Krajem prošle godine, pa i pre toga, nakon objave kraja pandemije, 6. maja 2023, usled loših geopolitičkih okolnosti, u svetu je po kratkoročnim prognozama bila najavljena mogućnost nove recesije ili minimalnog rasta. Međutim, kao što je odavno poznato, inflacija i ratovi, bar u prvoj fazi njihovog delovanja, podižu ukupnu potrošnju, pa i tražnju za opremom, naoružanjem, municijom, raketama, dronovima i ko zna sve čime još. To povećava i proizvodnju, pa i formalnu zaposlenost.
Kao što se zna, Srbija teži da „prati svetske trendove rasta“, pa se trudi da podstakne one sektore koji donose formalno povećanje ekonomske aktivnosti: kupuje borbene avione, uvodi obavezno služenje vojnog roka, kao i obaveznu obuku rezervista, ulaže u infrastrukturu Expa, metro u Beogradu, dok pri tom snabdeva Ukrajinu, verovatno i druge (nažalost sve je više zainteresovanih) municijom, raketama, bacačima…

Umesto ozloglašene „globalizacije“ dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre

I dok se promovišu i pripremaju „pametna gradnja“ i „zelena infrastruktura“ za Expo 27, koja uključuje i „drugi najlepši stadion u Evropi“, to će verovatno podići potencijalnu stopu rasta u odnosu na neku drugačiju – u uslovima strukturno utemeljenog razvoja. Možda će poslužiti i kao adut za sledeće izbore, a to što trećina Srbije nama kanalizaciju, a polovina ni bezbedno vodosnabdevanje, što često dišemo najzagađeniji vazduh u svetu, a ne prečišćavamo ni jedan litar otpadnih voda, koje se izlivaju u velike reke, nekako će da se zaboravi pod bleskom predizbornih, zeleno nijansiranih slajdova, koji još vek govore o tome „šta ćemo sve postići“.

S obzirom na visoku inflaciju da li je vlast u pravu kada govori o velikom rastu plata i povećanju životnog standarda?
S formalne strane gledano, to može i tako da se tumači. Naime, samo ako se životni standard – pogrešno – poistoveti s rastom prosečne zarade u deviznoj protivvrednosti, to tako statistički izgleda. Međutim, ovdašnjem stanovništvu neophodno je da izdvoji dve trećine zarade samo za hranu. Cene usluga i energije nikako ne može da prati rast zarada, naročito onog dela stanovništva koje je zaduženo, pa mu usled rasta kamata, sve brže raste udeo kreditnih rata u dohotku. A ako pitate najveći deo stanovništva koji živi od plate – medijalna zarada koju dobija jedna polovina zaposlenih je skoro za 30 odsto niža u odnosu na prosečnu – ljudi će u najvećem broju reći da teško žive. Čak i analiza realnih zarada, prethodno urušenih usled fiskalne konsolidacije 2015–2018, a zatim i usled kovid recesije 2020. pokazuje da su one tek poslednjih par godine počele da rastu po 2-3 procenta godišnje, što se nikako ne može poistovetiti s rastom standarda stanovništva.

Najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog

Naime, stanovništvo ne čine samo zaposleni, poslodavci i vlasnici vrednih nekretnina i kapitala, već i penzioneri a prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto. Tu je, takođe, i onaj sloj starih, nemoćnih i po pravilu usamljenih i bolesnih osoba koji ne primaju nikakvu platu ni penziju, a njih je preko sto hiljada. Više od 800.000 ljudi je na ivici siromaštva, da se i ne govori o tome da je 30 odsto stanovništva u riziku od siromaštva.

U Skupštini je nedavno usvojen rebalans budžeta. Glavno je povećanje fiskalnog deficita za oko 800 miliona evra. Ima li opravdanja za tako nešto?
Uvek ima opravdanja za one koji uvažavaju razloge ekspanzije javne potrošnje, kako povećanja prihoda u za preko milijardu evra, tako i još više povećanja rashoda za preko 1,6 milijardi evra. Biće to prilika da se nekome učini dostupnim neki ekskluzivna državna nabavka, usluga ili posao, pa će se tako uvećati nečiji profiti, kao i neki partijski fondovi. Šta to znači za građane i građanke Srbije u dugom roku, to je sasvim drugo pitanje. Svako povećanja platnog deficita znači manje izglede za povećanje zarada u prosveti, uz primenu davno zaboravljenih „platnih razreda“, za koje je ova vlast još pre sedam godina pripremila zakon koji se ne sprovodi. Deficit se mora jednom okončati nekim suficitom, kojim će naredne generacije finansirati otplatu nezarađenog i unapred utrošenog, a to znači da će padom privatnog i javnog standarda platiti sadašnju relaksaciju.

Šta je po vašem mišljenju glavna karakteristika srpskih javnih finansija – da li je to neumerena državna potrošnja, netransparentnost, ili nešto treće?
A zar ima nešto uopšte gore od toga? Da neumereno i često nepotrebno trošite javni novac, na primer za nacionalni stadion, i da pri tome to činite netransparentno uz pomoć lex specijalisa, u čemu prednjači motiv partijske apanaže. Sve to, naravno, mnogima odgovara, ali je društveni i dugoročni učinak skoro katastrofalan. Nisam katastrofičar jer smatram da će i to proći, i da ćemo se uskoro otrezniti, kada dođu neka ekonomski malo teža vremena. Bilo devizna kriza, kriza dinara, ili kriza duga, suočavanja s posledicama nekih novih sankcija, ali i tzv. „tvrdo prizemljenje“, osvedočenje o stvarnom stanju javnih finansija za vreme, ili možda nakon smene vlasti.

Javni dug je premašio 38 milijardi evra. Da li taj dug opasan, po kojoj ceni se zadužuje i da li će do kraja godine dug dostići 40 milijardi evra?
Ako se pođe od toga da je formalno obračunat BDP Srbije već prošle godine iznosio 70 milijardi evra, a ove godine će verovatno „uz malu pomoć“ prekomerne inflacije, i manipulacije rastom do kraja godine iznositi možda i 77 milijardi evra, to ispada da će javni dug biti oko polovine BDP. Napominjem da je zakonom određen maksimalni iznos od 45 odsto, ali da je navodno međunarodno prihvatljiva mera ispod 60 odsto. Čitaoci sami mogu da prosude šta bi se dešavalo sa deviznim opterećenjem po osnovu servisiranja duga, ako bi došlo do nevoljne devalvacije, recimo samo za 10 odsto, tj. da kurs evra sa 117 dinara naraste na 130 dinara. Dakle veoma rizičan trend, pogotovo što su uslovi novog zaduživanja sve teži.

Kako biste nakon svega ocenili generalni ekonomski ambijent u Srbiji?
Bez obzira na formalne rezultate kovid krize i postkovid ekonomije, moglo bi se reći sledeće: najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog. Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva, odgovara kada im neko deli nešto iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa i pritisaka da se povremeno nešto od vlasti dobije. Upravo tako je i sa stranim investitorima koji ovde vide šansu da ostvare od vlasti najbolje moguće uslove, popuste i stimulacije za zapošljavanje – 10 hiljada po zaposlenom, više nego što iko drugi u Evropi nudi. Dok je tako, strane investicije će priticati i ostavljati iluziju da je domaći ekonomski ambijent podsticajan.

Prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto

Umesto ozloglašene „globalizacije“ – imajući u vidu njene teške posledice po određene društvene slojeve i nesnađene zemlje – dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre.
Diskutabilne klimatske promene, terorizam u porastu, olako uletanje u nove konflikte i ratove, to je karakteristika sveta u kojem živimo, a za šta su najodgovornije velike sile i najmoćnije grupacije zemalja: Rusija, SAD, Kina, NATO, EU, a zatim i Hamas, Izrael, Iran… Gotovo da smo na ivici katastrofe globalnog sukoba.
Što se tiče ovih naših vlastodržaca, oni dobro znaju šta rade. Bar trenutno – grčevito čuvaju apsolutnu kontrolu države, odnosno stopostotnu vlast za sebe. Do krajnjih konsekvenci, pa šta košta neka košta. Srećom, to nikom na duže staze nije uspelo, pa neće, valjda, ni njima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2024.

DS je učinila sve da očuva jedinstvo opozicije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni

Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke

Neposredno predstojeći izbori, iako lokalni, bili su prirodno glavna tema razgovora sa Zoranom Lutovcem, predsednikom Demokratske stranke, ali našlo se prostora da se makar ovlaš dodirnu i neka druga pitanja.

Opozicija opet nije uspela da se ujedini iako je na tome dugo radila. Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok?
Opozicija se preko Srbije protiv nasilja ujedinila i delovala kao predizborna koalicija, a posle pokradenih izbora je nastavila da deluje zajednički zahtevajući poništavanje takvih izbora. Činilo se da bi to mogao biti osnov za nešto mnogo veće – stvaranje društvene opozicije, pokreta ili saveza koji bi stao na put kriminalizovanoj vlasti. Umesto toga došlo je do podele unutar koalicije koja bi trebalo da bude stub tog društvenog saveza. U ovakvim situacijama neophodno je da se različiti stavovi usklađuju ili da se poštuje stav većine. Ne bih ulazio u neku dublju analizu teorija zavere, odnosno „stvarnih razloga“ ili pretpostavki zbog čega nije do toga došlo. Nažalost, umesto da jedinstvo očvrsne, a savez se proširi na celo društvo, mi se sada bavimo time ko je bio u pravu.

Da li ono što se dešavalo poslednjih pola godine, odnosno promene u izbornim uslovima i uopšte u političkom životu opravdavaju takvu odluku?
Ništa ne može da opravda razlaz najjače opozicione grupacije, mogu samo da se iznose argumenti i kvazi argumenti, da se traže izgovori…

Kako će ponovno odsustvo jedinstva u opoziciji delovati na birače, da li će se, ako ne većina a ono dobar deo njih, razočarati i neće izaći na izbore?
Svakako će na deo birača delovati negativno: jednim delom na one koji slušaju stranke koje ih pozivaju na bojkot, a drugim, većim delom, na one koji nisu jasno stranački profilisani, ali žele suštinske promene u društvu. Oni se teško mobilišu, a vrlo lako destimulišu. Potrebno je jako mnogo energije da se pridobiju i veoma su osetljivi na to kada stranke nisu spremne da svoje parcijalne interese podrede javnom interesu. I ja ih jako dobro razumem. Nije mnogo to što oni traže, nego su standardi za bavljenje politikom veoma niski, a politički akteri nisu u stanju da ispune očekivanja racionalnih birača, birača koji se ne ponašaju kao puki navijači.

Šta je Demokratska stranka uradila da se to ne desi – pošto vam, pretpostavljam, ta apstinencija ne odgovara – odnosno šta su druge partije koje u koaliciji sa vama izlaze na izbore u tom pogledu uradile?
Upravo imajući u vidu značaj očuvanja jedinstva Demokratska stranka je učinila sve što je moglo da se učini da ne dođe do razlaza oko izlaska na izbore. Smatrali smo da je očuvanje jedinstva osnovna pretpostavka uspešnog delovanja opozicije bez obzira za koji se scenario odlučimo.

Nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje

Pre nego što smo došli u situaciju da se odlučujemo za izlazak ili neizlazak na izbore nismo učinili ono što smo mogli da do takve situacije ne dođemo. Naime, trebalo je učiniti vrlo jednostavne stvari da bismo bili spremni da pobedimo čak i da se izborni uslovi značajno ne promene. Prvo, ne samo da sačuvamo Srbiju protiv nasilja, nego i da je proširimo ili putem dogovora ojačamo sa onima koji su ostali ispod cenzusa i sa onima koji nisu u decembru izlazili na izbore. Drugo, da stvorimo društvenu opoziciju ili društveni savez koji bi osim političkih aktera uključio i društvene aktere svih socijalnih i starosnih kategorija, udruženja, nevladine organizacije, sindikate, aktiviste svih profila… I treće, da nađemo opštepoznatog i opšte prihvatljivog zajedničkog kandidata koji bi simbolički predvodio taj savez. Tako umreženi ili ujedinjeni na jednoj listi postigli bismo bolje izborne uslove, pa čak i pobedu pod nepromenjenim izbornim uslovima. Niko se ne bi usudio da pokuša ponovo da nas bezočno pokrade tako ujedinjene i odlučne.

Ali pošto to niste uradili, šta sad?
Kada već nismo uradili to što je trebalo da uradimo došli smo u situaciju da biramo između toga da li ćemo izaći na objedinjene izbore 2. juna kada je objektivno bilo malo vremena da se izborni uslovi značajno promene ili da pokušamo da se izborimo za bolje uslove na jesen. Demokratska stranka je imajući sve vreme u vidu neophodnost očuvanja jedinstva i širenja saveza donela odluku da ćemo pokušati da se izborimo za bolje uslove na jesen, ali da ako većina u koaliciji bude drugačijeg stava da ćemo poštovati većinu. To je demokratski način za prevazilaženje razlika i to je bio naš doprinos pokušaju očuvanja zajedništva. Da su se svi držali tog principa mi bismo i dalje bili jedinstveni sa realnim šansama da uprkos lošim izbornim uslovima dobijemo većinsku podršku i u Beogradu i na nekim drugim mestima.

Kakvi su, posle svega, vaši odnosi sa Proglasom, da li su vam oni pomogli u kampanji ili su se držali po strani?
Demokratska stranka je odmah jednostrano podržala inicijativu Proglasa o zajedničkoj borbi za izborne uslove i sve vreme smo imali razumevanje za njihovu posebnu, nadstranačku ulogu i poziciju u društvu. Mi smatramo da je Proglas u velikoj meri doprineo i našem izbornom rezultatu u decembru principijelno se boreći za javni interes. S druge strane, oni su bili jasni i nedvosmisleni da se neće svrstavati uz bilo kakve kolone i da mogu da podrže samo jedinstvenu opozicionu borbu za opštu stvar. Izuzetno poštujemo njihovo angažovanje i razumemo stav koji su zauzeli. Očekujem da će ljudi tog profila biti okosnica budućeg društvenog saveza, koji se mora stvoriti ako mislimo da promenimo ovu kriminalizovanu vlast i menjamo društvo suštinski.

Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu, koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane

U Građanskom klubu Demokratske stranke imamo pedesetak nestranačkih intelektualaca tog profila koji su spremni da rade za javni interes. Oni su naši sagovornici, sa njima debatujemo o važnim društvenim pitanjima. Uveren sam da će i oni biti jezgro društvenog okupljanja.

Kako ocenjujete sadašnju kampanju – da li je vlast više ili manje zloupotrebljava državne i ostale resurse koji joj stoje na raspolaganju?
Očekivano, nastavlja se zloupotreba državnih i javnih resursa. Oni izbore doživljavaju kao borbu za opstanak, a ne kao sučeljavanje političkih ideja i programa. Svesni činjenice da su političko krilo organizovanog kriminala, oni svim sredstvima pokušavaju da spreče poraz na izborima, jer oni to doživljavaju kao nešto mnogo veće: kao mogući gubitak slobode.

A kakav je prema Demokratskoj stranci i vama lično bio odnos medija koje vlast naziva opozicionim?
Na žalost, ne mogu reći da je odnos takozvanih profesionalnih medija uvek bio korektan ni kada je bilo unutrašnjih previranja u DS-u, niti kada su se pratile, odnosno ignorisale aktivnosti Demokratske stranke. Simptomatično je da kada su DS prozivali neki njeni članovi da su dobijali punu pažnju, a da je rukovodstvo dobijalo tek delić vremena da opovrgne optužbe. Kasnije se ispostavilo da ti koji su prozivali rukovodstvo završe u SNS-u, ali to više nije bila tema. Dešavalo se da DS ukaže na problem, otvori temu, a neki drugi akteri se pozovu da tumače i objašnjavaju o čemu se radi. Takođe, dešavalo se da sazovemo konferenciju za novinare na kojoj neki koji su se pridružili dobiju svu pažnju, a DS bude potpuno ignorisan. Ali uvek smo imali prostora i pažnje kada je trebalo braniti neodbranjivo ili kada su aktuelne neke vruće teme od kojih svi beže.

Da li ste na drugim lokalnim izborima u Srbiji sarađivali, odnosno da li sarađujete sa strankama koje ne izlaze na beogradske izbore?
U mnogim mestima sarađujemo sa strankama koje bojkotuju izbore u Beogradu. Naravno, tamo gde imaju odbore ili barem članove. U Valjevu ili Novom Sadu koalicija ne samo da je ostala jedinstvena, nego se i proširila u odnosu na decembarske izbore 2023. godine. U Zrenjaninu se ide na izbore u dve kolone: ona koja bojkotuje izbore u Beogradu je u jednoj koloni, a ostali su u drugoj. U nekim mestima se ide u više kolona. Mi u DS-u poštujemo autonomiju lokalnih organizacija i doneli smo odluku da oni sami odlučuju s kim će u koaliciju. Rekli smo da ako partnerske organizacije ne poštuju lokalni odnos snaga nego traže bolje pozicije na osnovu nekih neproverljivih kriterijuma, da nemaju obavezu da sa njima sklapaju koaliciju. Takođe, ako u lokalnoj sredini postoje stranke ili organizacije koje nisu deo koalicije na centralnom nivou mogu biti partneri na lokalnom nivou ako su pravi opozicionari i imaju dobre ljude koji žele da se bore za javni interes.

Šta očekujete na izborima u Beogradu, šta govore istraživanja javnog mnjenja?
Iskreno rečeno nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje, a potom i zbog toga što se pokazalo da i kod onih istraživača koji stvarno ispituju, a ne kreiraju javno mnjenje, postoji generalno ozbiljan metodološki problem: isuviše mnogo je onih koji odbijaju da učestvuju u istraživanju, što u velikoj meri iskrivljuje sliku koja se dobije. Teško je predvideti ishod u situaciji kada na jednoj strani, kriminalizovani režim na čelu sa Vučićem predvodi sramnu kampanju, vrši opstrukcije, ucenjuje ljude, kupuje glasove, a na drugoj strani, deo opozicije govori kako ne bi trebalo izaći na izbore u Beogradu i Nišu, a učestvuju na izborima u Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici ili Valjevu.

Šta je najvažnije što nudite građanima Beograda, odnosno što bi pobeda opozicije donela glavnom gradu?
To bi bio simbolički i suštinski početak oslobađanja cele Srbije. Kada promenite kriminalizovani režim ključni dobitak je taj da više nemate spregu vlasti i kriminala, da počinju da upravljaju oni koji upravljaju u interesu građana, a ne uskog kruga kriminalaca i političara koji rade isključivo u sopstvenom interesu. Ogromna je to promena. To je promena koja bi se odrazila na boljitak građana u svim segmentima njihovog života: na standard, bolje obrazovanje, zdravstvo, bolju socijalnu zaštitu, bolji prevoz, zdraviju životnu sredinu…

Šta u tom kontekstu može da donese Ekspo?
Ne morate biti neki ekspert za finansije ili ekonomiju generalno, da bi vam bilo jasno da je u pitanju još jedan projekat za visoko ugradnju udružene kriminalno-političke grupacije koja barata milijardama naših para bez studije izvodljivosti i jasnog plana o isplativosti projekta. Beograd je prestonica u kojoj ogroman broj građana nema kanalizaciju, gde se fekalije i otpadne vode ispuštaju u Savu i Dunav, gde bolnice izgledaju kao da su ispale iz „Alana Forda“, gde je obrazovanje uništeno, a nastavnici poniženi, gde inflacija jede ostatke životnog standarda, a bogataši oko klike na vlasti su sve bogatiji i bahatiji. Grade se fontane i stadioni na kojima nema ko da igra niti ima onih koji bi mogli nešto da gledaju. Igrači čim postanu punoletni napuštaju Srbiju, a napušta je i sve više potencijalne publike. Ekspo je bajka koja bi trebalo da uspava građane Srbije, dok im se „ispred nosa“ odvija još jedna ogromna pljačka.

A šta očekujete na lokalnim izborima u Srbiji, gde očekujete najbolje rezultate, možda i pobedu?
Ne bih se bavio prognozom. Živimo u zemlji u kojoj se smatra hrabrošću kada se baviš politikom, a nisi vlast. Ovde neće biti slobodnih i poštenih izbora dok političko-kriminalni klan ne ode sa vlasti. A on neće otići dobrovoljno niti će bez snažnog društvenog pritiska ustuknuti ni za pedalj. Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni.

Da li će ikakav uticaj na izbore imati usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici?
Rezolucija o Srebrenici jedna je od agresivno nametnutih tema koje su uzurpirale politički i medijski prostor u vreme kampanje. U ionako retkim političkim emisijama to je bila jedna od dominantnih tema. Kampanja i izborne teme su potpuno potisnute u drugi plan tako da je više prostora na RTS-u imao Vučić koji je pričao o Srebrenici, nego svi kandidati i sve izborne teme zajedno. I Milorad Dodik je imao više prostora na javnom servisu i svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću nego svi ostali kandidati i sve lokalne teme.
Rezolucija je poslužila da se još jednom otvori populistička tema o patriotama i izdajnicima i o velikoj borbi Aleksandra Vučića za nacionalne interese. Za one koji su zaboravili da su naprednjaci bivši radikali, bila je ovo prilika za gorko podsećanje.

Prema nekim ocenama, opozicija je i svojim nedovoljno jasnim i ambivalentnim odnosom prema Evropi zbunjivala upravo onaj deo biračkog tela na koji bi trebalo da računa, dakle onaj proevropski deo. Imate li vi takav utisak, zašto je to bilo tako i da li će se u skoroj budućnosti promeniti?
Demokratska stranka je uvek imala jasan i nedvosmislen proevropski stav, ali je isto tako kritikovala briselsku administraciju i pojedine države članice EU zato što u Srbiji podržavaju stabilokratiju umesto demokratije, zato što podržavaju autokratu a ne demokratske vrednosti i procese. Zbog očekivane stabilnosti bili su spremni da zažmure na oba oka i kada su se gazila ljudska prava, medijske slobode i kada su se organizovali izbori koji nisu bili ni slobodni ni pošteni. Za nas evropske integracije nisu samo put ka bogatijem društvu nego pre svega put ka uređenoj demokratskoj državi i sistemu vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, medijskih sloboda, socijalne pravde.
Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane, potom sami zvaničnici EU koji su zarad stabilnosti tolerisali nedemokratske procese u Srbiji, a tek poslednjih opozicioni političari koji su bili razapeti između proevropske orijentacije i tolerantnog ponašanja EU prema nedemokratskom režimu.

DS na dobrom putu

Čini se da dosta dugo Demokratska stranka u opoziciji nije imala mesto koje bi na osnovu tradicije trebalo da joj pripadne. Da li se to menja, može li se reći da je DS na putu da povrati staru slavu, tj. snagu i uticaj?
Kredibilitet i poverenje se lako gube, a teško vraćaju. Primer Demokratske stranke to najbolje potvrđuje. Imali smo greške u prošlosti koje smo skupo platili baš kao i celo naše društvo. Izvukli smo pouke iz tih grešaka, ljudi koji su ih činili više nisu u DS-u… Mislim da je vredelo uložiti ogromnu energiju da se vrati kredibilitet, jer pored svih grešaka koje su napravljene ništa što je bilo dobro nije prošlo bez ogromnog doprinosa Demokratske stranke. Ponoviću po ko zna koji put: DS nije tek jedna od političkih stranaka, DS je institucija. Institucija demokratije sa posebnim mestom u istoriji Srbije i mi smo dužni da joj vratimo ulogu koju je uvek imala: ulogu političke avangarde i nosioca modernosti. U interesu je cele Srbije, svih građana da DS postane snažna i uticajna. To će biti potvrda da je i Srbija na dobrom putu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. maj 2024.

Ima li pravde za nosioce stanarskih prava

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Za aktuelnu situaciju nisu krivi ni stanari ni vlasnici stanova nego država koja mora ispraviti nepravdu, ali ne tako što će napraviti novu

Građani i država

Da li prisustvujemo poslednjem činu borbe građana koji imaju stanarska prava na stanove koji se nalaze u zadužbinama ili su u privatnom vlasništvu? Po svoj prilici tako je, ali još nije izvesno da će epilog biti u njihovu korist. To je bio povod za razgovor sa Majom Nešić, predsednicom Upravnog odbora udruženja nosilaca stanarskih prava u zadužbinama i stanovima u svojini građana. Inače, reč je o problemu koji je star tridesetak godina, a „začet“ je još pre gotovo 100 godina, tačnije nakon Drugog svetskog rata. Zbog nedostatka stanova, naročito u ratom razrušenom Beogradu, velikom broju ljudi je omogućeno da se usele u zgrade kojima su bogati pojedinci namenili ulogu svojih zadužbina, odnosno u stanove onih za koje je procenjeno (da kriterijume ostavimo po strani) da raspolažu viškom stambenog prostora. Zatim su tim porodicama dodeljivana stanarska prava u stanovima u svojini građana. Dakle, praktično se radilo o odluci države, a s obzirom da se mislilo da će tadašnji sistem biti večan računalo se i da su ti ljudi rešili svoje stambeno pitanje.
Drugi razlog ovog današnjeg problema nastao je 1958. godine kada je došlo do velike nacionalizacije stanova koji su svi odlukom države, kao i prethodnog puta, uključeni u fond stanova kojima se može zakonski raspolagati. Tako država, osim vlasnicima, nepravdu čini i onima koje dovodi u tu, ispostaviće se, nezahvalnu poziciju.
Ni to nije sve. Pored ove dve kategorija postoje i nosioci stanarskih prava koji su nakon nacionalizacije dobili taj stan od firme zakonitim putem, ili su zatečeni u stanu u trenutku nacionalizacije.
Finalni udarac nastao je, međutim, 1992 godine, kada država dozvoljava da se privatizuje celokupan stambeni fond, oko 600.000 stanova – uzgred, po bagatelnim cenama – ali to pravo ne daje i gore pomenutim kategorijama nosilaca stanarskog prava. Na taj način stanari u zadužbinama (za koje se ispostavi da mogu da obnove rad) i oni u stanovima u svojini građana, bivaju stavljeni u diskriminatorni položaj, tj. obespravljeni. I to je sadašnje stanje: s jedne strane imamo vlasnika i/ili potencijalnog vlasnika, koji u stan nije ušao decenijama, i nosioca stanarskog prava koji je zatečen tu gde jeste i živi tu već decenijama, nekoliko generacija.

Koliko vaša udruženja imaju članova, odnosno koliki broj ljudi ima ovakve probleme?
U udruženjima nas ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava.

Šta je sad iniciralo vašu aktivnost?
Mi želimo da steknemo vlasništvo na stanovima u kojima imamo stanarsko pravo jer smo bili diskriminisani 1992. godine. Pogrešnim odlukama države to nam nije omogućeno kao što je drugima. Stanove je tada otkupilo 600.000 nosilaca stanarskih prava. Svi sem nas. A konkretan razlog da se angažujemo baš u ovom trenutku jeste javna rasprava o Izmenama i dopunama Zakona o stanovanju koja je nedavno završena

U udruženjima nosilaca stanarskih prava ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava

O kakvim je rešenjima reč, da li je i šta njima promenjeno u prethodnoj regulativi?
Trenutno je na snazi model koji nije ni primenjen, ali smo mi oštro protiv trenutnog Zakona o stanovanju i nacrta koji je u proceduri, za koji smo tražili povlačenje.

Šta tu vama ne odgovara?
Smatramo da se predviđenim iseljavanjem odnosno preseljenjem u neki drugi stan, vrši nasilje nad stanarom koji ima zakonito stečena stanarska prava, koga štiti Pravo na dom iz Evropske konvencije i koji ima pravo baš na taj stan, tj. da stekne vlasništvo nad stanom u kome živi. Država koja mu je dodelila to pravo, nažalost na štetu trećeg lica, vlasnika, mora preuzeti punu odgovornost i obavezu prema vlasnicima. Mi ne treba da snosimo teret pogrešnih zakonskih rešenja ranijih vlasti. Osim toga, ti stanovi u koje su kao predvideli da nas presele ni po jednom standardu ne odgovaraju našem imovinskom stečenom pravu u stanovima u kojima živimo.
Dodatno uvodi se modalitet refundacije „zaštićene zakupnine“ što je neprihvatljivo, a ima i drugih loših rešenja.

Da li ste vi predložili neka rešenja?
Mi predlažemo novi model koji će zaštiti naša stečena prava, zatim naše pravo vlasništva, kao i Pravo na dom, utvrđeno Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Model koji predlažemo štiti prava i jedne i druge kategorije u potpunosti. Mi dobijamo pravo na otkup stanova u skladu sa zakonom, a vlasnicima pripada maksimalna pravična tržišna cena za useljiv stan. Država na taj način proglašava javni interes, preuzima na sebe ispravku nepravdi prema obe kategorije, i rešava trajno i efikasno problem.
Mi takođe predlažemo da to bude poseban zakon – Lex Specialis. Za navedeni predlog imamo podršku i Udruženja Pravnika Srbije, i tim povodom je bila izuzetno uspešna tribina na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan

Kakvi su vaši argumenti?
Naši argumenti su da za ovu situaciju nisu odgovorni ni stanari ni vlasnici, već isključivo država koja mora ispraviti nepravdu, ali na pravedan način. Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan, jer se dugotrajnim korišćenjem stvorila trajna veza stanara sa prostorom, a govorimo o decenijama, tj. traži se blaža mera prema stanaru od preseljenja. Svima je jasno da preseljenju prethodi iseljenje, i ono je praktično zabranjeno. Zatim nam se mora omogućiti otkup kao i drugima, pravo da steknemo vlasništvo po beneficiranim uslovima iz zakona o stanovanju.
Sa druge strane, isplatom pravične tržišne cene za stan štite se i prava vlasnika.

Da li ste ove predloge i ranije iznosili državnim organima i kojim?
Mi smo naš predlog izneli Ministarstvu građevine i moram reći da je njihova reakcija bila pozitivna. Ali sa tim se moraju složiti i Ministarstvo finansija i Vlada Srbije. Smatramo da ćemo u tome uspeti, jer je ovo jedino pravedno rešenje, koje zadovoljava dve strane. Mislim da ima sluha i kad je aktuelni nacrt Zakona o stanovanje u pitanju i da se neće insistirati na usvajanju izmena zakona koji je u proceduri, a koji dodatno ide na našu štetu.

Kakvi su vaši sledeći koraci?
Naši sledeći koraci su dodatna razrada predloženog modela i pravljenje još prijemčivijeg modela posebno za vlasnike. Nadam se dogovoru sa udruženjima vlasnika, jer smo na kraju shvatili da je nas država posvađala uvođenjem u ove pravne statuse, i da se problem može rešiti samo na obostran interes dve strane. Zadovoljstvo dve strane je najvažnije, a država je tu da obezbedi sredstva i sprovođenje. Hitno sprovođenje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. oktobar 2023.

Ograničavanje kamatnih stopa je anticivilizacijski čin

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva

Dejan Šoškić, ekonomista

Povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta i svojevremeno guvernerom Narodne banke Srbije bilo je (privremeno) ograničavanje kamatnih stopa koje je nedavno NBS uvela. Na to su se naravno nadovezale srodne bankarske i monetarne teme.

Narodna banka je ograničila, privremeno, kamatne stope na stambene kredite. Kako ocenjujete tu meru? Šta to govori o monetarnoj politici?
Mislim da je bilo kakvo mešanje bilo kog državnog organa u privatne ugovore vrlo problematično jer je ugovor slobodno iskazana volja dve strane u vezi posla koji je predmet ugovora. Zaštita ugovora je jedan od osnovnih stubova pravne sigurnosti i uslov za privredni razvoj baziran na tržišnoj privredi i slobodnom preduzetništvu. Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva. Država ne bi smela da se meša u ugovore privatnih strana sem vrlo izuzetno, u uslovima neke vanredne situacije, nesporno utvrđene neinformisanosti ili zablude ugovornih strana ili bitno izmenjenih okolnosti ugovora, ali i tada uz javnu debatu, konsenzus i fer kompenzaciju ugovornim stranama. Sve to je izostalo u slučaju ograničavanja kamata na pojedine odobrene kredite koje se nedavno desilo. Nesumnjivo to je verovatno politički popularna odluka kod pojedinih segmenta stanovništva, ali je duboko pogrešna s aspekta razvoja institucija i poslovnog ambijenta u zemlji. Ako se želelo pomoći pojedinim kategorijama dužnika, trebalo je primeniti neke druge mere – direktna pomoć ugroženim dužnicima, podsticanje slobodnog reugovaranja u izmenjenim okolnostima i slično – koje ne zadiru u tako važnu civilizacijsku i privrednosistemsku oblast kao što je sloboda ugovaranja i zaštita ugovora. Postavlja se pitanje da li su donosioci ovakve odluke uopšte svesni koliko važnu civilizacijsku tekovinu su narušili zbog kratkoročne, verovatno pre svega političke, popularnosti. Ono što me dodatno iznenađuje jeste da nema adekvatne reakcije ni banaka, ni pravnika. Kao da je svaka društvena debata i reakcija oštećenih i struke protiv loših odluka države presahla. To, čini mi se, govori o lošoj situaciji u našem društvu i o vrlo niskoj zainteresovanosti građana za pitanja od opšteg interesa a, možda, i o ukupno niskom poverenju građana u institucije i njihov rad.

Kakav je to signal za međunarodne finansijske krugove?
Loš. Državno narušavanje privatnih ugovora ukazuje na vrlo nizak nivo institucionalnog razvoja i zemlji koja je u pregovorima sa Evropskom unijom to svakako neće biti od pomoći u narednim koracima u pregovaračkom procesu. Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore, biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju, a to je zapravo drugačije rečeno, dodatni rasta cene po kojoj ćemo finansirati svoj javni i privatni dug u inostranstvu i to u uslovima ionako rastućih kamatnih stopa u svetu.

Kakve će biti posledice? Recimo, da li će banke smanjiti kreditnu aktivnost?
Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da, to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji.

Da li će pokušati da nadoknade gubitak koji im je načinjen? Da li će im država to na neki način kompenzovati?
Verovatno će banke nadoknaditi te gubitke na drugoj strani, poskupljujući svoje druge kreditne instrumente i provizije i verovatno je na toj liniji već razgovarano neformalno sa bankama, ako već sa njihove strane nema ozbiljnije reakcije, ali to i jeste problem, što se radi kratkoročnih političkih poena, žrtvuju vrlo važni postulati civilizovanog društva. Ako će država ili NBS da sada zbog ovih mera nešto nadoknađuju bankama, zar nisu mogle da se obećaju stimulativne mere za one banke koje dobrovoljno kratkoročno ograniče kamatne stope radi podsticanja finansijske stabilnosti, ali da proces bude dobrovoljan uz saglasnost obe ugovorne strane.

Zašto se nisu bunile – ako se nisu bunile?
Verujem da se često privreda i banke ne bune zbog nekih administrativnih mera države kako ne bi ugrozili svoju poziciju na tržištu ubuduće. To je, samo po sebi, loš signal jer može da uputi na zaključak da je održavanje dobrih odnosa sa političkom nomenklaturom od dominantnog značaja za poslovanje privrednih subjekata.

Generalno gledano, da li su kamatne stope na stambene kredite, ali i inače, u Srbiji previsoke, tj. nerealno ili nepravedno visoke?
Svako ko vraća kredit prirodno misli da su kamatne stope previsoke. Realno, one trenutno to nisu, jer su formirane na bazi izuzetno niskih kamatnih stopa u međunarodnom okruženju u prethodnom periodu, a koje su posledica sprovođenja ogromne monetarne ekspanzije u SAD i EU u poslednjih 10 godina. Decenijama pre toga, kamatne stope su bile znatno više i na štednju u bankama i na kredite koje dobijamo od banaka. Kada sam ja pre dvadesetak godina otplaćivao kredit za stan, plaćao sam kamatnu stopu od 12 odsto. Danas su, i pored rasta Euribora poslednjih nekoliko kvartala, kamatne stope ipak znatno niže.

Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju

Kakva je konkurencija na bankarskom tržištu Srbije? Danas ima upola manje banaka nego pre nekoliko godina. Da li je to dobro ili loše, po građane i privredu, razume se? Da li oni zbog toga plaćaju veće kamatne stope i veće marže a dobijaju slabiju uslugu?
S jedne strane ukrupnjavanje banaka je dobro jer kreira mogućnost da se kroz ekonomiju obima smanjuju transakcioni troškovi koje plaćaju građani i privreda. S druge strane, ukrupnjavanje banaka povećava koncentraciju na bankarskom tržištu što može negativno da utiče na konkurentnost i visinu cene bankarskih usluga. Zato je važno da postoji dobra mera između veličine i broja banaka na tržištu. Takođe, dobro je i da postoji bar jedna poslovna banka, možda i neka razvojna banka, u državnoj svojini na tržištu. To je naravno poželjno tek kada kao društvo uspostavimo mehanizme zaštite i efikasnog poslovanja pravnih lica u državnoj svojini, tj. kada se rukovođenje i upravljanje državnih institucijama oslobodi političkih uticaja, nekompetentnosti i prakse sklapanja štetnih ugovora.

Da li je konkurencija u okolnim zemljama, recimo Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj veća ili manja?
Rekao bih da je situacija slična kao u Srbiji, čak i sa većim stepenom koncentracije, s tim što je u Mađarskoj najveća upravo državna banka.

Da li su profiti banaka u Srbiji visoki? Pogotovo kada se uporede sa okruženjem – Hrvatskom, Mađarskom, Bugarskom?
Ne, zvanični profiti banaka u Srbiji nisu previsoki. Treba imati u vidu da to ne mora da bude jedini izvor prihoda na uloženi kapital stranih osnivača banaka.

NBS je povećala obaveznu rezervu, što nije dovoljno primećeno u javnosti.
To je, po definiciji, veći trošak u poslovanju banaka. Veća obavezna rezerva, po pravilu, smanjuje kreditnu aktivnosti i jača finansijsku stabilnost. Istovremeno, centralna banka na deponovanu obaveznu rezervu može da plaća kamatu bankama. Ta kamata, ako je ima tj. ako nije jednaka nuli, predstavlja trošak za centralnu banku, a prihod za banke. Takođe, obavezna rezerva se razlikuje za kratkoročne u odnosu na dugoročne depozite u bankama i za devizne u odnosu na dinarske depozite. Otuda, obavezna rezerva, može da obavlja nekoliko važnih funkcija u regulisanju bankarskog sistema zemlje. Ona istovremeno može uticati i na nivo kreditne aktivnosti ali i na stabilnosti i kvalitet izvora sredstava banaka. Tako se obavezna rezerva može koristiti i kao instrument monetarne politike, i kao instrument regulacije banaka, i kao instrument jačanja ukupne finansijske stabilnosti u zemlji. Važno je da taj instrument bude u saglasnosti sa drugim instrumentima monetarne politike i regulacije banaka.

Da li je to povećanje opravdano?
Budući da su parametri finansijske stabilnosti solidni, a da je tokom ove godine već prisutan pad stope rasta kreditne aktivnosti, ne verujem da je ovo bio dobar i opravdan trenutak za povećanje obavezne rezerve. Ograničenje kamatnih stopa za neke kredite i povećanje obavezne rezerve bankama dodatno će usporiti kreditnu aktivnost u narednom periodu a bez kreditnog rasta u načelu je teško obezbediti višu stopu privrednog rasta.

Predsednik Vučić se hvali stabilnošću kursa – mada nema nikakve veze sa tim. Kako vi ocenjujete tu politiku?
Fiksni kurs ima svojih prednosti i svojih nedostataka. Njega je vrlo jednostavno sprovesti u praksi, ali, po pravilu, ako zemlja nema dovoljno jak izvozni sektor, tj. ako nije dovoljno konkurentna, fiksni kurs može opstati samo uz restriktivnu monetarnu politiku, što onda obara privrednu aktivnost i zaposlenost. To je posebno bilo očigledno u slučaju Srbije, koja je od 2012. do 2016. imala najniže stope privrednog rasta u Centralnoj, Istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Od 2015, tj. od kada je evro počeo da se kreira tj. „štampa“ u ogromnim količinama kao posledica tzv. kvantitativnih olakšica, održavanje fiksnog kursa u odnosu na evro je mnogo lakše, upravo zbog ogromne ponude evra od strane Evropske centralne banke.

U uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas

Problem kod nas je što se na fiksiranje kursa prešlo nezvanično, što je greška, i unosi samo nepotrebnu zabunu jer govorimo da ciljamo inflaciju, a zapravo ciljamo kurs. I drugo, što fiksiranje kursa treba da bude jasno komunicirano sa svim učesnicima na tržištu, ali i sa nosiocima ekonomske politike u Vladi, tj. da bude jasno da plate ne smeju da rastu brže od produktivnosti. To je ključno ako zemlja treba da podigne svoju konkurentnost a to je upravo slučaj sa Srbijom. Mi to nismo razumeli i zato nam odlaze neki strani investitori koji su ovde proizvodili i izvozili, a imamo i krajnje problematične situacije u kojima jevtin uvoz guši domaću proizvodnju, poljoprivrednu i drugu. Uglavnom se to ne povezuje sa fiksnim kursom, a trebalo bi.

Svojevremeno je Slovenija vodila politiku potcenjenog tolara, Kina to stalno radi sa svojom valutom. Mnogi tvrde da je kurs dinara nerealan, tj. da je dinar precenjen. Šta vi mislite?
Mislim da je dinar precenjen i mislim da njegova precenjenost dodatno raste poslednjih godina. Precenjena i potcenjena valuta su ključne poluge privrednog razvoja. Kina uspeva da izvozi i raste jer održava potcenjenost svoje valute. S druge strane, kao da smo zaboravili da je izuzetan uspon Japana posle drugog svetskog rata praktično zaustavljen tzv. „Plaza dogovorom“ kojim je došlo do brzog jačanja jena u odnosu na dolar. Time je Japan uveden u još uvek prisutnu višedecenijsku stagnaciju. Svako ko misli da devizni kurs ne utiče na izvoz, uvoz i privredni rast, treba da se seti da je devizni kurs zapravo cena, a cena naravno utiče na tražnju i prodaju i rast privredne aktivnosti. Fiksiranje kursa ne mora nužno da vodi precenjenoj domaćoj valuti, ali odsustvo razumevanja potrebe da javne finansije budu u ravnoteži i da ne favorizuju potrošnju već da favorizuju investicije, u našoj zemlji doveli su do postojeće situacije u kojoj Srbija i dalje nije rešila problem konkurentnosti svoje privrede, tj. i dalje značajno više uvozi nego što izvozi. Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju.

Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju

Da li se praktično fiksnim kursom zapravo vodi borba protiv inflacije i da li je to dobro?
Uticaj kursa na inflaciju u Srbiji je visok, upravo zbog velike upotrebe evra u obračunima i plaćanjima. Otuda, gubitak vrednosti dinara direktno utiče na rast mnogih cena u zemlji. Borba protiv inflacija treba da se vodi restriktivnom monetarnom politikom, tj. rastom kamatnih stopa, i restriktivnom fiskalnom politikom. Kod nas je, međutim, sistem iščašen. Domaća kamatna stopa u dinarima, na koju utiče NBS, ima vrlo ograničeno dejstvo na agregatnu tražnju i inflaciju zbog vrlo visokog korišćenja evra kako na strani depozita u bankama, tako i na strani kredita koje banke odobravaju građanima i privredi. Otuda, u uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem i koja dovodi do jačanja dejstva referentne kamatne stope NBS i jačanja finansijske stabilnosti, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas.

Da li bi referentna kamatna stopa trenutno trebalo da bude viša od 6,5 odsto. Da li bi se time brže smanjila inflacija? Da li je uopšte NBS reagovala adekvatno na pojavu inflacije?
NBS je zakasnila sa reakcijom oko devet meseci. Naime, trebalo je podići referentnu kamatnu stopu još krajem leta 2021. Nažalost, zbog nesprovođenja dinarizacije, rast referentne kamatne stope ne daje potrebne rezultate u domenu obuzdavanja inflacije i iziskuje potrebu višeg i dužeg podizanja dinarskih kamatnih stopa. Kolateralni efekat toga je rast razlike u kamatnim stopama u dinarima i evrima i to, po pravilu, pojačava devizni priliv spekulativnog novca, što može voditi jačanju dinara, time i obaranja uvoznih cena. Takvo jačanje dinara, nažalost, uzvratno obara konkurentnost svega onoga što nosi naziv „made in Serbia“. Tako nas održavanje stabilnosti „iščašenog“ sistema košta privrednog razvoja. Ključna stvar je razumeti da stabilan finansijski sistem i prosperitetna privreda zahtevaju da najveći broj građana i privrede prima dohotke, kreira imovinu i vraća kredite u istoj valuti. Zato je dinarizacija izuzetno važna, ali se to nedovoljno razume.

Trenutno je inflacija u Srbiji duplo veća nego u Evropskoj uniji. Zašto je to tako, da li su uzroci spoljašnje ili unutrašnje prirode?
Ključni razlog je vezan za ekspanzivnu fiskalnu politiku, posebno u domenu linearnih davanja dodatnih dohodaka stanovništvu iz budžeta. Ovakve mere su posebno intenzivirane poslednjih godina i odraz toga se vidi i u postojećoj visokoj inflaciji. Drugi razlog visoke inflacije bi mogao biti posledica monopolističkih pozicija na tržištu, u domenu uvoza, izvoza i maloprodaje. Na to treba dodati i prisutan uticaj planiranog podizanja cena električne energije kao i podizanja akciza. Spoljnih razloga za unutrašnju inflaciju je bilo tokom 2022, ali su sada oni marginalni. Ključni su, po mom mišljenju, unutrašnji razlozi koje sam pomenuo.

Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji

Da li će u dogledno vreme inflacija u Srbiji biti svedena u prihvatljive granice? Koje bi to granice bile i kada bi to moglo da bude? To jest, da li NBS preduzima adekvatne mere na tom planu i kakva bi monetarna politika trebalo da bude?
Inflacija bi postepeno trebalo da se vraća ka inflacionom cilju, ali će to biti znatno sporije i uz bitnije usporavanje ekonomske aktivnosti zbog kasne reakcije NBS, odsustva rezultata u domenu dinarizacije i ekspanzivne fiskalne politike. Kratkoročno, NBS realno nema na raspolaganju dodatne mehanizme značajnijeg uticaja na obaranje inflacije. Strateški, međutim, činjene su greške u domenu zapostavljanja dinarizacije, nepotrebnog nominalnog jačanja dinara 2017. i kasnog reagovanja na inflaciju. Sada je, međutim, najveća odgovornost za inflaciju na fiskalnoj politici. Srbija treba da teži niskoj jednocifrenoj inflaciji, ali, po mom mišljenju, nije dobro za zemlju u razvoju da taj cilj bude prenizak, tj. na nivou inflacionog cilja razvijenih zemalja

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2023.

Ova vlast upropašćava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Pre 10 godina Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, danas je u deficitu uprkos ogromnim parama koje su u međuvremenu potrošene; stvar je u tome što se ne stimulišu investicije i produktivnost nego se plaća politička podrška

Goran Živkov, agrarni konsultant

Čini se da ni u jednoj privrednoj grani ne vlada takvo nezadovoljstvo kao što je to slučaj sa poljoprivredom. Nezadovoljni su svi, i proizvođači i potrošači a i država. To je bila tema razgovora sa Goranom Živkovim, vlasnikom i direktorom konsultantske kuće Seedev koji prevashodno radi u inostranstvu.

Da počnemo od nekih poslednjih događaja kao što je vraćanje nekih naših poljoprivrednih proizvoda iz Slovenije, Hrvatske… Zašto se to dešava?
Problem je u tome što je Evropska unija zabranila korišćenje tog pesticida, hlorpirofosa,koji je inače bio široko korišćen 40 godina, dok je Srbija takođe zabranila njegovo korišćenje ali tek od iduće godine. Tako da se može desiti da ukoliko u voću ili povrću ostani ti takozvani rezidui, to bude razlog za zabranu izvoza. Ova priča, međutim, ima i svoju širu dimenziju. Evropa je odlučna da zaštiti životnu sredinu i to važi i za poljoprivredu, čak i po cenu pada proizvodnje hrane. U Francuskoj imate proteste poljoprivrednika koji traže da se ne ukinu određeni pesticidi ili herbicidi.

Nešto slično imali smo pre godinu-dve dana u Holandiji.
Holandija je takođe prednost dala ekologiji po cenu da se smanji stočarska proizvodnja. Ali Holandija ima više od četiri takozvana uslovna grla po hektaru dok Srbija ima ispod 0,2 grla. Evropa već odavno ne povećava svoju proizvodnju, naprotiv, ona je postavila druge ciljeve i verovatno će proizvodnja u njoj ubuduće padati. To može biti šansa za Srbiju, ali država to mora da shvati i da tome prilagodi svoju regulativu.

Hoćete da kažete da naša država ne reaguje adekvatno na signale koji dolaze iz Evrope, sa tržišta?
Naša država uopšte nema proaktivnu strategiju. Kada bi sad pitali ministarku poljoprivrede kakva je naša pozicija, da li hoćemo da pratimo to što su evropski trendovi, pa da i mi nama postavimo neke targete za smanjenje potrošnje đubriva i pesticida, za povećanje organske proizvodnje i slično, vi ovde nećete dobiti nikakav odgovor. Tačnije, nećete moći nikako da kroz agrarnu politiku vidite u kom pravcu mi idemo.

Vidimo da je poljoprivreda veliki zagađivač, imamo li mi neku odbranu od tog zagađenja koje pravi poljoprivreda?
Nama poljoprivreda u ukupnoj emisiji gasova učestvuje otprilike na nivou bruto nacionalnog dohotka, oko 12 odsto. Inače, naša prosečna emisija po stanovniku je veća nego u Evropskoj uniji i ona dolazi prvenstveno iz energetike, iz termoelektrana. Ali zemlje zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima, spada u zemlje koje treba da smanje emisiju ali nemaju obavezu da pomažu drugima u tome kao što je slučaj sa razvijenim zemljama zapadne Evrope. Tako da su naši ciljevi relativno lako ostvarivi. I mi to možemo da iskoristimo za povećanje poljoprivredne proizvodnje i da popunjavamo prazninu na tržištu do čega će doći u Evropskoj uniji.

Ali mi imamo velike probleme sa izvozom, kakve su uopšte naše sposobnosti da povećamo izvoz?
Sa tri i po miliona hektara obradive površine Srbija može da bez problema pokrije svoje potrebe i da nam ostane dosta za izvoz. Naš izvoz je 2022. bio blizu pet milijardi evra. Da li može da bude veći? Definitivno može. Nažalost dosta nam u poslednje vreme opada proizvodnja po kojoj smo bili prepoznati, povrtarstvo i voćarstvo, za račun ratarstva. Naime, zbog subvencija po hektaru došlo je do ekspanzije ratarske proizvodnje iako je ona manje produktivna.

Kad smo kod subvencija, poslednjih godina one se stalno povećavaju, naročito su ove godine povećane, povećan je agrarni budžet. Kakvi su efekti takve politike, da li su to bačene pare?
Ovo što mi radimo su u najvećoj meri bačene pare. Ne želim da kažem da je podrška poljoprivrednicima generalno loša, nego je pitanje kako ih podržavate. Ovako kako ih mi podržavamo, tako što dajete plaćanja po hektaru i plaćanja po grlu, to je čisto bacanje para. Ne postoji nijedan agrarni ekonomista koji će vam reći da to doprinosi većoj produktivnosti, ili većem izvozu, ili većoj konkurentnosti, osim većem prihodu onih koji primaju te subvencije.

Evropa takođe daje po hektaru.
Tačno, ali Evropa je to učinila u trenutku kada više nije želela da povećava proizvodnju – do čega je doveo prethodni sistem cenovne podrške – nego je samo želela da omogući farmerima dobar standard bez povećavanja proizvodnje.

Kakva bi po vašem mišljenju trebalo da bude podrška poljoprivrednicima u Srbiji?
Mi moramo da imamo investicionu podršku. Naša ulaganja su izuzetno mala, kako god da gledate – po ukupnom broju traktora koje imamo, po broju novih traktora koji uđu u proizvodnju, po broju novih prerađivačkih kapaciteta i zato moramo da povećamo investicije. Zato budžet treba da bude orijentisan ka podršci investicijama. U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe, ode svega 1-2 odsto budžeta. Eto, mogli bi u tome da pratimo Evropsku uniju, ili da pratimo neke zemlje koje zaista jako napreduju, poput Albanije, koja 90 odsto svog budžeta daje za investicije. Moram ovde da podsetim, i Srbija je 2004, 2005, 2006. godine imala budžet koji je preko polovine išao za podršku investicijama. U tom slučaju može da se kaže da podrška ima smisla jer priprema

U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe ode svega 1-2 odsto budžeta

poljoprivrednika za tržišnu utakmicu, da on bude bolji. Ako vi njemu date 150 evra na njegovih sto hektara to je 15.000 evra, ogromna je verovatnoća da će on pre kupiti novi auto nego što će ulagati u poljoprivredu. A ako vi njemu date na njegovu investiciju 30 ili 35 odsto, ako kupi novi traktor ili napravi novu hladnjaču, onda ste sigurni da su pare uložene u nešto što će povećati konkurentnost.

Kako stoji stvar sa tržištima izvan Evropske unije, recimo sa Rusijom?
Rusija nikad nije prelazila 10 odsto našeg agrarnog izvoza, čak i kada smo jedino mi iz Evrope mogli tamo da izvozimo. Sada se izvoz smanjuje jer su i same rute mnogo komplikovanije. Jednostavno, nama je prirodno da izvozite u Cefta zemlje, da mi u potpunosti držimo ovo tržište i da izvozimo u Evropsku uniju koja je veliko bogato tržište sa dobrim standardima. Problem je što mi gubimo utakmicu na Cefta tržištu, konstantno nam opada udeo izvoza, zato što se oni isto tako otvaraju, i Bosna i Hercegovina, i Albanija, i Kosovo, i Crna Gora se otvaraju prema Evropskoj uniji. Mi u nekim proizvodima gde smo tradicionalno bili jako dobri, kao što su na primer mesne prerađevine, gubimo to tržište. To je s jedne strane rezultat a sa druge strane posledica velike krize u kojoj se nalazi naše stočarstvo.

A zašto je stočarstvo u krizi kad su tamo otišle najveće subvencije?
Upravo zato. Preko 70 odsto subvencija ide za vrlo mali broj stočarskih proizvođača. I to je sve počelo 2012. godine. U tom času Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, u mesu i mleku. Od tada se svake godine on smanjuje. Nova vlast 2012. suštinski menja agrarnu politiku, uvode se subvencije po grlu, za stočarstvo se izdvajaju ogromna sredstva koja od tada neprekidno rastu, evo i nedavno su opet subvencije povećane. Uprkos tome, spoljnotrgovinski bilans je sve lošiji tako da smo sad došli u situaciju da smo neto uvoznik svih tih stočarskih proizvoda. Znači što više para dajemo to su nam rezultati slabiji. Zašto je to tako za svakog ko se bavi ovim poslom je jasno, to smo gledali više puta, ne samo kod nas nego i u Hrvatskoj i Sloveniji. Prosto, velike subvencije destimulišu proizvodnju.

To se dešava i u Srbiji
To se dešava svuda, to su apsolutno uvek efekti subvencija tog tipa. Od 2012, kada imamo veliki suficit država s jedne strane povećava subvencije stočarstvu a s druge strane nam raste uvoz i smanjuje se izvoz.

Kome idu te subvencije?
Najpre kada je reč o sistemu dodele subvencija moram da kažem da veliki problem seljacima predstavljaju stalne izmene propisa. Srbija je svetski šampion u tome. U Srbiji se svake nedelje donese neka nova uredba koja menja uslove za dobijanje subvencija. A i u poljoprivredi, kao i u svakoj drugoj privredi jako je bitna stabilnost i predvidljivost. U Evropskoj uniji se po sedam godina ne menjaju propisi, ovde jedva da traju sedam dana.

Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra

Kada je reč o tome ko dobija subvencije, mali proizvođači čak ni ne mogu da ih dobiju zato što nemaju umatičena goveda. Kad bi se pravila analiza koliko ljudi zaista dobije te subvencije po grlu videlo bi se da je to relativno jedan uzan broj ljudi. Koliko tačno teško je reći pošto nema podataka. U Evropskoj uniji je sve je toliko transparentno da se zna ime svakog dobitnika subvencije i tačno se zna koliko je ko dobio, svaka firma, svaki pojedinac. Kod nas toga nema, pa se ne može ni tačno reći ko su korisnici subvencija, ali otprilike je kao neka proporcija 20:80, dvadeset odsto onih najvećih dobije osamdeset odsto para. Ne bi me čudilo da je kod nas to još i malo više.

Da li uspevamo da potrošimo sredstva iz evropskih fondova?
U prošlom finansijskom periodu od sedam godina Srbija je od EU dobila 175 miliona evra ili oko 25 miliona godišnje. Mi nismo uspeli da potrošimo tih 175 miliona, videćemo koliko ćemo vratiti, verovatno 60-70-80 miliona evra, preko trećine sigurno. Nismo ih koristili zato što je naša administracija sve jako sporo radila. Naša Uprava za agrarna plaćanja je razvlačila te projekte do besvesti.

Vlast je mnogo govorila o izvozu u Kinu kao velikoj šansi, da li su ispunjena obećanja?
Mi smo otvorili kinesko tržište i mi izvozimo. Nažalost, te cene su mnogo niže od onih koje dobijamo prilikom izvoza na Cefta tržište. Takođe, simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo možemo samo da pretpostavljamo. Lično mislim da Kina za nas nije nikakva šansa, jer u kineskim poslovima često nema ekonomije – u jednom trenutku traže ogromne količine robe a u sledećem momentu im ne treba ništa. Nikada budućnost ne bih bazirao na izvozu u Kinu.

Simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo, možemo samo da pretpostavljamo

Na čemu onda zasnivati tu budućnost?
Poljoprivredno okruženje se jako menja pod uticajem klimatskih promena i zahteva Evropske unije za izuzetno strogim propisima u vezi sa tim. Mi moramo da pronađemo naš interes i naše mogućnosti i takvom okruženju. Lično mislim da imamo dobre šanse ako se prilagodimo tim promenama. To može da bude jedan od novih pokretača rasta. Nažalost, mi u poljoprivredi nemamo apsolutno nikakvu viziju i nikakvu strategiju, nego imamo samo ad hoc rešenja, kao reakciju na proteste ovih ili onih proizvođača.

Dakle – reakcionarna politika, da se malo našalimo.
Baš tako. Zato mi se čini da ćemo i ovu šansu propustiti. Tim pre što ni opozicija nije bolja, vidim da sad neki obećavaju 300 evra po hektaru.

A šta bi mogli da budu ti pokretači razvoja?
Početkom dvehiljaditih nama je pokretač razvoja bilo to što smo imali poljoprivrednike. Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra. Od 2010. naovamo apsolutno smo po rastu uprosečeni sa svim ostalim zemljama, tj. sa novim članicama Evropske unije. Verovatno ćemo u sledećoj dekadi da padnemo još niže.

Da se zadržimo još malo na pokretačima rasta.
Drugi pokretač rasta bilo je otvaranje, mnogi su počeli da neke stvari uvoze, neke stvari da izvoze, dobili smo tržište, otvorila se Cefta u potpunosti. Sada moramo da pronađeno nove pokretače rasta. Kao što sam rekao to bi moglo da bude ovo susprezanje proizvodnje u Evropskoj uniji. Naša priroda još uvek nije u tolikoj meri uništena tako da mi imamo odlične prirodne resurse i prirodne uslove. Još jedan novi pokretač rasta trebalo bi da budu investicije. I to sam već rekao, u Srbiji se investira jako malo, naročito se malo ulaže u prerađivačku industriju. Treba stimulisati investicije

A šta bi trebalo da radi i uradi država?
Država najbolje da ne smeta. Poljoprivrednici će pronaći svoj put. Zapravo, država trebala da postavi neki jasan, transparentan okvir, da taj sistem bude uređen, da bude predvidljiv, da ne bude korupcije, da ne bude voluntarizma državne administracije. Poenta je da naš budžet nije mali, samo što ga bacamo i nije uopšte u funkciji razvoja, a nama je razvoj očajnički potreban. Mi jako zaostajemo i po prinosima. Recimo, kada bi naši ratari umesto osam imali 12 tona kukuruza po hektaru, ta razlika od četiri tone njima bi dole prihod od 600, 700, 800 evra; u tom slučaju 150 evra koliko dobijaju kao subvenciju potpuno je nebitno. Ali država radi sve kontra takvoj logici i toj računici.

Mijat Lakićević; foto: Zoran Raš
Novi magazin, 21. septembar 2023.

Strah od (Dana) ustanka

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam

Srđan Milošević, istoričar i pravnik

Sagovornik Novog magazina je završio dva fakulteta – istoriju i prava. Poznatiji je kao istoričar, ali na Pravnom fakultetu Union predaje Istoriju države i prava. Dakle, dvostruko je kvalifikovan za teme o kojima će biti reči.

Ove sedmice padaju dva velika datuma antifašističke Srbije – Dan borca 4. jul. i Dan ustanka 7. jul. U času kad vodimo ovaj razgovor, još ne znamo da li će i kako oni biti obeleženi iako nema nikakvih naznaka da će vlast organizovati neku svečanu akademiju ili sličan događaj. Kako to tumačite?
Ti datumi se odavno ne obeležavaju. Uglavnom ih se sete ljudi po društvenim mrežama, pa ponekad počnu pametovanja o tome „šta uopšte ima da se obeležava“, „puco Srbin na Srbina“ i slične patetične mantre.
Ispričaću jednu anegdotu: pre nekoliko godina sam dobio poziv da za jedan medij „razgovaramo o 4. julu“. Iskreno sam se obradovao pozivu i, da skratim priču, ubrzo se ispostavilo da je reč o razgovoru o Danu nezavisnosti SAD, a ne o Danu borca, pa sam se ljubazno zahvalo. Nisam se pronašao u temi iako mi je svakako u nekom širem krugu interesovanja. Dakle, taj kreščendo važnih događaja od 27. marta 1941. godine do oslobođenja Jugoslavije 15. maja 1945. sveden je u savremenoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, na nekoliko datuma kojima sasvim nedostaje kontekst. A ukoliko bismo taj kontekst uveli, pala bi čitava privilegovana ideološka paradigma o „nacionalnom pomirenju“ i tobožnjem dvostrukom antifašizmu – partizanskom i četničkom, budući da ovaj drugi jednostavno ne postoji. Dakle 4. i 7. juli previše podsećaju na „partizanštinu“. Naravno, ni oslobođenje Beograda ne može da se odvoji od Narodnooslobodilačke vojske, ali tu su već i neki Rusi, kralj je ranije pozvao pod Titovu komandu i četnike, na kraju krajeva – to je već jedna pobednička vojska koja se ne može ignorisati. Ali njeni počeci ostaju savremenim „(pre)krojačima“ kulture sećanja naprosto neprihvatljivi. Ima nečeg beživotno-formalnog, „radirednog“ u isticanju (ređe) 27. marta, i (češće) oslobođenja Beograda 20. oktobra. Sve između je nestalo!

Ako se setimo kako je obeleženo Oslobođenje Beograda, možda je i bolje što ničega neće biti?
Svakako. Oficijelne proslave važnih dana antifašističke borbe postale su prilika da se opogani svaki događaj koji se tobože obeležava. Nema tu ničeg autentičnog, naročito kada je reč o Drugom svetskom ratu. Međutim, onima koji su od ovog režima uposleni da se bave tim pitanjima jasno je da je ipak nemoguće ignorisati istinu o Drugom svetskom ratu i umesto da se opredele za svoje nesporne ideološke favorite – a to su četnici, Mihailović i, u dobroj meri, Nedić – oni se „kače“ na NOP ne bi li tom svojevrsnom aproprijacijom nametnuli „pravu meru“ u tumačenju čitavog Drugog svetskog rata. Opasno je ostaviti tako moćnu identitetsku i vrednosnu komponentu istorije kakva je antifašizam alternativnoj kulturi sećanja jer je naprosto u svakom smislu superiorna. Zato su se skoro svi nekadašnji otrovni negatori NOP-a i antifašizma unazad podosta godina „nakačili“ na partizanski antifašizam, vrlo pažljivo amputirajući, pre svega Tita, a onda redom i druge tobožnje „antisrbe“ jer etnički kriterijum je, zapravo, ključni.

Kao da se Srbija stidi svoje antifašističke prošlosti? Ima li u tom pogledu razlike između aktuelne vlasti i dominantnog dela intelektualne elite?
Faza stida i odbacivanja je poodavno prošla. U Srbiji sada dominira jedno šovensko paradiranje antifašizmom koji, na ovim širim prostorima, kako kaže ta bajka nove kulture sećanja, pripada samo Srbima. Tu nema razlike u shvatanjima kada je reč o čitavom desnom spektru srpske intelektualne i političke javnosti. To je jedno uskogrudo, antijugoslovensko i, u krajnjoj liniji, antiistorično svojatanje i nacionalizovanje antifašizma, koje se vrši najčešće nepominjanjem pripadnika drugih naroda u kontekstu antifašističke borbe, a neretko i otvorenim negiranjem, svrstavanjem svih drugih isključivo među fašiste. Oživljavanje interesa za antifašizam bilo je u Srbiji u dobroj meri reaktivno. Ne izgleda kao puka koincidencija da je zaokret od odbacivanja ka svojatanju antifašizma usledio pošto je Ivo Sanader, tadašnji premijer Hrvatske, još 2004. godine izbacio parolu: „antifašizam – da, komunizam – ne“. Ovdašnji su se nacionaldušebrižnici namah zabrinuli da će antifašizam, koji ih je do tada previše asocirao na mrski titoizam, „pripasti“ Hrvatima – što se nipošto nije smelo dozvoliti – pa su upregnute sve snage da do toga ne dođe. Antifašizam im je odjednom postao mnogo važan. Zatim je brzo usledila faza, koja još uvek traje, nacionalizacije, pa i šovinizacije antifašizma, na šta se nadovezao ruski model sećanja na Drugi svetski rat, koji je sličan.

Već ste pomenuli da se prećutkivanje Dana ustanka često objašnjava time što je tada „Srbin pucao na Srbina“. Međutim, i 1914. je na strani neprijatelja bilo mnogo Srba, pa je i tada Srbin pucao na Srbina, ali se to ne pominje niti utiče na percepciju otpora okupatoru.
Ne može se poreći tragizam tako dubokih podeljenosti u jednom društvu i u jednom narodu. Ali ta patetika o pucnjima „Srbina na Srbina“ je u funkciji opsesije nekakvim „nacionalnim pomirenjem“, koje je, uzgred, nemoguće u takvom kontekstu – saradnja sa okupatorom i borba protiv okupatora se isključuju i u realnoj istoriji i u potonjoj valorizaciji. Sve ostalo je ideološko muljanje. Sa druge strane, zaista verujem da postoji prostor za različite percepcije, naučno preispitivanje, umetnički provokaciju svakog „velikog narativa“, pa i za marginalne alternativne narative. Ali jasna politika sećanja mora postojati, ono što stoji u prazničnom kalendaru, oko čega se gradi identitet… Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam? U najgorem od svih dotadašnjih ratova postojale su dve strane. Jedna od njih je bila najubilačkija mašinerija koju je svet ikada video. Verovatno nikada pre nije bilo toliko važno odabrati pravu stranu jer je fašizam predstavljao izazov najelementarnijim standardima ljudskosti. U dugoj zločinačkoj senci fašizma je i celokupna kolaboracija: srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, francuska… I to bi trebalo da je deo „velikog narativa“ o ratu. Taj pristup ne isključuje partikularna sećanja,

TAJ KREŠČENDO VAŽNIH DOGAĐAJA OD 27. MARTA 1941. GODINE DO OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE 15. MAJA 1945. SVEDEN JE U SAVREMENOJ KULTURI SEĆANJA NA DRUGI SVETSKI RAT I NA NEKOLIKO DATUMA KOJIMA SASVIM NEDOSTAJE KONTEKST

alternativne komemoracije koje su zasnovane na dijametralno suprotnim shvatanjima. Ali kada govorim o „velikom narativu“ govorim o državnoj politici sećanja u kojoj pojmovi moraju biti ne samo prečišćeni, već i jasno definisani, a to znači: obeležavanje antifašističke borbe i pobede, verodostojno i autentično, imajući u vidu aktere koji su pobedu ostvarili. Vrlo jednostavno. Ako se to izbegava, to samo znači da su stvarni ideološki favoriti na nekoj drugoj strani. Uzmimo, uostalom, jedan drugi, strani primer: francuska buržoaska revolucija. Pad Bastilje je nacionalni praznik Francuske. Tačka. Gledao sam tamo, u zatvoru koji je pretvoren u Muzej, La Conciergerie, donose cveće u ćeliju u kojoj je pred izvođenje na giljotinu poslednje dane provodila Marija Antoaneta. Dobro, neka donose, priznajem da je čak i pomalo dirljivo, ali Francuska Republika ima svoj jasan veliki narativ o Revoluciji. U kojoj su, da ne ostane neprimećeno, takođe Francuzi ubijali Francuze. I zamislite sada da se tamo pojavi neko ko pretenduje da je ozbiljan i kaže: “pa znate, puco’ Francuz na Francuza, nećemo mi to više tako…”
No, da se vratimo u Srbiju, za ilustraciju tog velikog narativa naročito mi je zanimljiva jedna opservacija nikog drugog do Dragiše Cvetkovića, sadržana u pismu Mihailu Konstantinoviću iz septembra 1944: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (partizani – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (četnici – prim S. M.)… Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri, svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda, koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Da li smo došli u paradoksalnu situaciju da će uskoro morati da se traži rehabilitacija Žikice Jovanovića Španca, dakle Španskog borca, koji je pucao na žandarme u Šapcu, pošto vidimo da se saradnici fašista uveliko rehabilituju, poslednji je primer Nikole Kalabića?
Ta sudsko-osvetnička mera zvana „rehabilitacija“ svojevrsna je paradigma vladavine prava u Srbiji. Razmere voluntarizma u tim procesima su kolosalne, a ideološka pristrasnost sudova zaprepašćujuća. Sećam se dobro situacije kada je sudija, koji je svojevremeno vodio postupak za njegovu rehabilitaciju, Aleksandru Karađorđeviću na njegov rođendan uručio uramljeno rešenje o rehabilitaciji: sudija stranci u postupku za rođendan donosi uramljeno rešenje o ishodu postupka. Takvih primera ima sijaset i to je obična parodija, slika sunovrata jednog društva u razmerama koje opravdanom čine upitanost hoće li od tog društva preostati išta i iko da se sutra, kad sve „ovo“ prođe, stidi i doživi nekakvu katarzu… Ni komunistima nikada nije ni na pamet padalo da, iako svakako nisu bili šampioni vladavine prava, na taj ili sličan zamlaćujući i budalast način, jednim parodiranjem prava, daju satisfakciju svojim saborcima stradalim tokom monarhodiktature po kazamatima i logorima monarhističke Jugoslavije.

TA SUDSKO-OSVETNIČKA MERA ZVANA „REHABILITACIJA“ SVOJEVRSNA JE PARADIGMA VLADAVINE PRAVA U SRBIJI. RAZMERE VOLUNTARIZMA U TIM PROCESIMA SU KOLOSALNE, A IDEOLOŠKA PRISTRASNOST SUDOVA ZAPREPAŠĆUJUĆA

Ali na stranu i sve to, iako se ne može na stranu staviti takvo perverzno izrugivanje vladavini prava tobože u ime vladavine prava. Problem je i moralne prirode. Imati u takvim okolnostima, 1941–1945. godine, pod komandom nekakve oružane trupe i dozvoliti da one vršljaju i vrše zločine po Srbiji i Bosni, bez ikakvog efikasnog pokušaja da se zločini zaustave, a izvršioci zločina izvedu pred vojne sudove i kazne, samo po sebi je već razlog za najdublju osudu takvih pojedinaca. Umesto toga, danas je privilegovano tumačenje ono koje se upinje da nam objasni kako su raznorazni četnički komandanti uzorne istorijske ličnosti, jer, zaboga, nema dokaza da su lično klali i ubijali – što takođe nije uvek nesporno. Koga je pomenuti Kalabić, taj „besprekorni oficir“, iz jedinica pod svojom komandom kaznio zbog „samovoljnih“ pokolja civila? To da četnički komandanti nisu lično vršili ubistva nego su to radili neki tamo odmetnici istovetan je argument onom o „divljim ustašama“ u NDH: nisu to Pavelić, Kvaternik, Budak nego nekakvi „avanturisti“. Etno-nacionalni kriterijum je u ovom društvu merilo svega kada je reč o vrednostima, ideologiji, pravednom i nepravednom, istinitom i neistinitom… Kalabić, kada ste već njega pomenuli, bio je prema savremenim merilima „ispravan Srbin“. Sve drugo je, očito, nevažno. Pritom, prestao sam da detaljno pratim, ali mislim da niko ko nije bio Srbin nije rehabilitovan, kada je reč o ratnom periodu, a svima su sudili isti sudovi, odluka donosile iste komisije za utvrđivanje zločina okupatora. Ne znam kako su to procedure „komunističkih“ sudova i drugih organa uvek bile neispravne kada je reč o Srbima, a besprekorne kada je reč o, recimo, Bošnjacima.

Šta sve ovo govori o karakteru srpskog društva, odnosno o vrednosnom sistemu na kome počiva današnja Srbija? I može li se sa takvim prtljagom u budućnost?
U najboljem slučaju može da se vegetira na nekoj margini, ne zato što je to sve – rehabilitacije, ideološki sadržaji – po sebi mnogo važno, već zato što je u jednom reverzibilnom odnosu sa sveopštim negativnim trendom. Nije mnogo važno, u praktičnom smislu, da li je to refleks ili generator involucije kojoj već predugo svedočimo.

SUTJESKA

Sredinom juna navršilo se 80 godina od, kako se nekad učilo u školama, „Pete neprijateljske ofanzive”, tj. bitke na Sutjesci. I ona je ovde prećutana, a po vašem mišljenju izuzetno je značajna. Zašto – i jedno i drugo?
Sutjeska je morala stvoriti utisak da su partizani nepobedivi! Izaći iz tog ratnog vrtloga, makar i sa takvim gubicima, nestvarno je iskustvo. Ono je neuporedivo sa bilo kojim drugim frontom u Drugom svetskom ratu, bilo gde. Jednostavno ne postoji uporediva situacija. Posle bitke na Sutjesci nije mogao postojati niko kome nije bilo jasno kakav činilac predstavljaju jugoslovenski partizani. Nadalje, ta bitka je i ključna tačka revolucije: ona je izneta na neverovatnom entuzijazmu proleterskih jedinica. To se takođe mora uvažiti. Veoma važna dinamika Drugog svetskog rata, mimo onih materijalnih činilaca koji izviru iz logike ondašnjih odnosa u središtima imperijalističke podele sveta, jeste pitanje za šta je neko u tom ratu bio spreman da ubije ili da pogine. Sutjeska je čitav univerzum borbe za slobodu, revolucije, proživljen za trideset dana: surovost i solidarnost, moralna posrnuća i uznošenja, hrabrost ali i trenuci kada i ona napušta, samoživa borba za sopstveni život i nesebična pomoć drugima… I sve to, verovatno, u istom čoveku, u amplitudama, od danas do sutra, trideset dana… Što se tiče prećutkivanja, ono naprosto govori o neverodostojnosti ovdašnjeg oficijelnog pseudo-antifašizma. Jer, da je autentičan, ne bi mogao da previdi Sutjesku i da sa ponosom ne istakne da su i borci iz Srbije učestvovali u tom spasonosnom proboju.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 6. jul 2023.

Srpska nacija nije homogena kategorija

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Šta u svojoj „Sažetoj istoriji Srbije“ piše istoričar Dejan Đokić, da li je istorija srpskog burnija nego drugih naroda, zašto kaže da su Srbiju stvarali migranti, da li je kroz istoriju Srbija bila više na zapadu ili na istoku…

Intervju Dejan Đokić, istoričar

Dejan Đokić je profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, naučni saradnik britanske Fondacije Liverhjum i gostujući profesor na katedri za jugoistočnu Evropu na Univerzitetu Humbolt u Berlinu. 2019. je bio jedan od 30 dobitnika prestižne nagrade ’Mid-Career Fellowship’ koju dodeljuje Britanska akademija. Diplomirao je i doktorirao na Školi za istočnoevropske i slovenske studije Univerziteta u Londonu, a postdoktorsku specijalizaciju je završio na njujorškom Kolumbija univerzitetu. Autor je, između ostalog, knjiga Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia (2007; srpski prevod 2010, makedonski prevod 2016), i Pašić and Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (2010). Uskoro iz štampe, u izdanju Cambridge University Press, izlazi i knjiga A Concise History of Serbia (Sažeta istorija Srbije) koju će naredne godine u srpskom prevodu objaviti novosadska Akademska knjiga. To je bio i povod za ovaj razgovor. Trenutno piše ‘kolektivnu autobiografiju’ poslednje generacije vojnika JNA.

Vi ste istoričar, pa je prirodno vaše interesovanje za istoriju Srbije. Ipak, šta vas je navelo da napišete ovu knjigu?
Na ideju je došla urednica edicije ‘Sažete istorije’ Kembridž universiti presa, koja mi je predložila da napišem Sažetu istoriju Srbije. Izdavač mi je dao više prostora nego što smo prvobitno planirali, pa knjiga nije baš ‘sažeta’; ona nije uvek ni istorija Srbije, jer država pod tim imenom nije postojala u većem delu perioda koji knjiga pokriva. Ipak, originalni naslov je ostao. Imao sam potpunu slobodu da osmislim strukturu, fokus i opseg knjige; jedino je, kao što je uobičajeno u anglo-američkoj praksi, izdavač odredio broj reči, ilustracija i mapa.
Kao istoričar Jugoslavije i Evrope u 20. veku, morao sam da izučavam istorijske periode i probleme kojima se nisam ranije ozbiljno bavio. Tokom istraživanja sam zaključio da 19. vek ne mogu da razumem bez izučavanja ranijih vekova, pa sam sve dalje išao u prošlost. Knjiga pokriva celokupnu istoriju Srba i Srbije, odnosno od onog perioda kada možemo nešto manje-više pouzdano da tvrdimo o njihovoj istoriji, pa sve do danas.
Knjiga počinje sa seobama Slovena i Avara na Balkan u šestom i sedmom veku, a završava se savremenim seobama Slovena: sa Balkana, uglavnom u zapadnu Evropu i severnu Ameriku, i, poslednjih meseci, iz Rusije i u manjem broju Ukrajine, u Srbiju. Najnovije seobe se odvijaju paralelno sa migracijama stanovništva Afrike i Azije, koje, prolazeći kroz Srbiju i Balkan, takođe beži od rata i siromaštva, na zapad. Tako sam knjigu otvorio i zatvorio ‘migracionim krizama’.

Ima se utisak da je i u samoj Srbiji retko pisana njena istorija, uglavnom se pisala istorija Srba, srpskog naroda i slično. Kako na to gledate?
Istoričari u Srbiji ne pišu velike sinteze nego uglavnom radove koji se bave kraćim periodima i užim temama; tako je sa doktorskim tezama, što je razumljivo, ali je često tako i kada je reč o istoričarima koji nisu na početku karijere. Ti radovi su informativni, neretko odlični, i mnoge sam koristio dok sam pisao knjigu. Istoričari u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ne pišu ni istorije Jugoslavije, Balkana i Evrope, nego se te knjige prevode sa stranih jezika. Istoriografija u Srbiji je uglavnom konzervativna; nema mnogo primera istoričara koji prate najnovije trendove u istoriografiji. Izuzetaka, naravno, ima, posebno među istoričarima srednje i mlađe generacije.
Osamdesetih godina prošlog veka je izašla u Beogradu višetomna Istorija srpskog naroda, u čijem pisanju su učestvovali maltene svi vodeći srpski istoričari. Odlučili su da napišu istoriju srpskog naroda a ne Srbije, jer nacija navodno ima duži i uočljiviji kontinuitet nego država. Ova višetomna studija predstavlja kapitalno delo; počinje praistorijom i završava se sa 1918. godinom, kada je prestala da postoji srpska država. Iako je srpska nacija nastavila da postoji, savremeni događaji su ostali bez svoje istorije. Kasniji pokušaji da se napiše istorija Srbije ili srpskog naroda se ne izdvajaju originalnošću, niti modernim pristupom pisanju istorije, ali zato prate dominantne ideološke narative u Srbiji.
Moja knjiga je istovremeno i istorija Srbije i istorija srpskog naroda. Izazov s kojim sam se suočio – da u dužem periodu koji pokriva knjiga nije postojala srpska država – nije specifičan za istoričara Srbije. S njim se suočavaju i istoričari Bugarske, Grčke, Italije, Nemačke… Ja sam u tome video priliku da se odmaknem od istorije institucija i nacionalne istorije i da pratim transnacionalne, transimperijalne protoke ljudi, ideja, dobara, bez kojih nije moguće razumeti doba pre nacionalnih država, ali ni moderno doba.

Mi volimo da mislimo da je naša istorija burna. Da li je ona burnija od istorije drugih naroda i država ili je u granicama evropskih standarda, da tako kažemo?
Srpska istorija je često bila burna, a uvek je bila deo širih istorijskih procesa, čak i kada je naizgled bila odsečena od sveta… Moja knjiga je dakle i istorija Srbije u širem, regionalnom, pa i evropskom kontekstu. Pitanje „koliko je istorija Srbije posebna“, provejava kroz knjigu. Postoje neke specifičnosti u istoriji Srbije, ali se ona ne može izučavati bez transnacionalnih, transimperijalnih, regionalnih kontakata i kulturnih razmena, ali i sukoba sa okolinom. Kao istoričar koji piše u vremenu kada se moderna istorijska nauka odmakla od uskih, nacionalnih okvira, Srbiju sam posmatrao kao deo šireg konteksta; na neki način, napisao sam transnacionalnu nacionalnu istoriju. Bez dobrih nacionalnih istorija nije lako pisati transnacionalne i globalne istorije, pa se nadam da će moja knjiga i u tom smislu da doprinese istoriografiji.

Koji su glavni nalazi vaše knjige?
Kada sam počeo da radim na knjizi, nisam imao unapred zacrtane teze, a i nije lako analizirati tako dugačak period, odnosno istorijske periode i epohe koji nisu mnogo povezani, osim u glavama nacionalista koji vide kontinuitet između srednjevekovnih, feudalnih srpskih političkih organizacija sa modernom Srbijom. Srbija je relativno mlada država, koja je nastala spletom okolnosti u prvoj polovini 19. veka, kada je došlo do kolapsa sultanove vlasti na periferijama carstva usled pobune nekada elitnih janjičarskih trupa, i priliva centralnoevropskih romantičarskih ideja o naciji koje su doneli habsburški Srbi. Crkva jeste predstavljala sponu sa ranijim periodom, ali je i tu kontinuitet sa srednjim vekom upitan. Pećka patrijaršija je ugašena sa raspadom srednjevekovne države, pa je obnovljena u 16. veku, u drugim okolnostima, kao jedna od zvaničnih crkava u Osmanskom carstvu, da bi bila ukinuta u 18. veku. Kada je Srpska pravoslavna crkva osnovana 1920. godine ona je bila naslednica Pećke patrijaršije, ali je u mnogo čemu bila i nova institucija, čije je ‘ujedinjenje’ naišlo na slična iskušenja i probleme kao stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iako se u slučaju crkve naizgled radilo o srpskoj, a ne multinacionalnoj organizaciji.
Problem kontinuiteta postoji i unutar epoha. Pitanje je, na primer, da li se mogu povući direktne paralele između Srbije sa početka 20. veka i današnje Srbije, tj. bez uzimanja u obzir događaja do kojih je došlo u međuvremenu, pre svega ogromnih žrtava u dva svetska rata, jugoslovenskog iskustva, ukidanja višestranačkog sistema – još 1929, a ne tek 1945. – državnog socijalizma u vreme Hladnog rata, kulta ličnosti doživotnih vladara, i na kraju raspada Jugoslavije i ratova devedesetih.
Kao i ostale knjige u Kembridžovoj ediciji u kojoj se pojavljuje, moja knjiga je pre svega politička istorija, ali sam pažnju posvetio i istoriji društva, privrede, kulture, seksualnosti. Odmakao sam se od tradicionalne istorije ‘velikih muškaraca’, i u naraciju uveo žene, kao i druge marginalne i manje vidljive grupe, poput Jevreja, Muslimana, Albanaca, Vlaha, Cincara, Roma, čije istorije takođe čine istoriju Srbije.

A koje su glavne teme?
Uprkos problemu (dis)kontinuiteta, nekoliko tema provejava kroz knjigu. Jedna su migracije. Srbiju su kroz istoriju stvarali migranti, i ona je opstajala i obnavljala se zahvaljujući prilivu i odlivu stanovništva. Još jedna centralna tema knjige je suživot, ali i sukobi, sa narodima sa kojima Srbi dele životni prostor, zatim odnosi sa velikim silama i susednim državama. Srbi su granični narod, čiji je identitet kroz vekove evoluirao i nastavlja da evoluira, koji se obnavljao i bivao iznova ‘zamišljan’. Kroz istoriju je postojalo više ’srpskih centara’; danas osim Srbije deo jedne susedne zemlje nosi srpsko ime, a u jednoj drugoj susednoj državi skoro polovina stanovništva se izjašnjava kao Srbi, odnosno govore srpski jezik, dok većina pripada srpskoj crkvi. Kao i druge nacije, srpska nacija nije homogena kategorija, niti je u njenoj tradiciji da to bude, uprkos željama i pokušajima nacionalnih ideologa da ostvare nacionalno jedinstvo, neretko u cilju opstanka na vlasti nacionalnog vođe.

Da li se mogu izdvojiti neki prelomni momenti u istoriji Srbije i koji bi oni bili?
Takvih momenata je tokom perioda koji pokriva knjiga bilo više, a neki su to postali tek kroz istorijsku perspektivu i uz naknadnu pamet. Na primer, pad Smedereva 1459. su njegovi stanovnici doživeli kao katastrofu i veliku traumu, posebno u kontekstu apokaliptičnih predviđanja posle pada Carigrada samo nekoliko godina ranije. Međutim, tadašnji Srbi nisu mogli da pretpostave da će nastupiti viševekovna vladavina Osmanlija, samo povremeno prekidana periodima Habsburške vlasti. Smederevo je privremeno palo pod osmansku vlast samo dvadeset godina ranije, i generalno se smatralo, s pravom, da su Osmanlije verski tolerantniji nego pretežno katoličke zemlje poput Mađarske ili Venecije. Posle pada despotovine kružile su glasine da se izbeglo srpsko plemstvo zajedno sa mađarskim saveznicima sprema da oslobodi Smederevo, a bile su rasprostranjene i glasine, ili nada, da će doći do obnove Vizantije.

U Srbiji se danas gotovo zatire sećanje na Drugi svetski rat, osim na Jasenovac, dok se glorifikuje srpska srednjevekovna istorija, a naročito Prvi svetski rat. Kakav je vaš odnos prema tim događajima.
Revizionizam je važan preduslov za napredak istorije kao naučne discipline. Kod nas je, međutim, on postao sinonim za zloupotrebu istorije u cilju nacionalističkih i političkih projekata. Preispitivanje prethodnih saznanja i interpretacija je neophodno i to uključuje i istoriju Prvog i Drugog svetskog rata. Međutim, pod plaštom revizionizma, često se teži rehabilitaciji ratnih zločinaca i kvislinga ili produbljivanju nacionalnih mitova – ali samo ‘naših’, dok se u slučaju ‘drugih’, revizionisti drže starih ideoloških interpretacija – na primer kada se radi o broju ratnih žrtava u dva svetska rata. U ovome učestvuju neki istoričari, filmski i pozorišni reditelji, sveštenici, pravnici, pisci i novinari, a često iza svega stoji vlast. Ipak, za sada su ti pokušaji uglavnom neuspeli, i ne verujem da će izdržati test vremena. Što se tiče glorifikacije srednjovekovne istorije, i ponovnog ‘izmišljanja tradicije’, Srbija tu nije usamljena, ne samo u regionu. Svi nacionalizmi traže ‘zlatno doba’ iz prošlosti, koje treba da pruži legitimitet savremenim političkim programima i ideološkim narativima. Današnja nacionalistička istoriografija ne nudi ništa novo i svakako ne ide u korak sa savremenim trendovima u nauci. Međutim, očigledno ima podršku države. Tragikomičan projekat sa spomenikom Stefanu Nemanji, iako Beograd nije bio deo države kojom je vladao veliki župan, samo jedan je primer. Od serije o Nemanjićima na državnoj televiziji se makar odustalo jer je publika prepoznala loš kvalitet, ali je spomenik nažalost završen uz verovatno ogromne troškove o kojima se samo nagađa, iako se radi o novcu poreskih obveznika.

Pojedini istoričari prvu deceniju 20. veka, uprkos kraljeubistvu 1903, smatraju „zlatnim dobom“ Srbije. Kakav je vaš pogled na to vreme?
Istorija pokazuje da je bilo revolucionarnih prevrata koji su doneli napredak, a počivali su na ubistvu monarha. Može da se raspravlja o karakteru promena koje su usledile posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, koje je izazvalo opštu osudu tadašnje ‘međunarodne zajednice’, uključujući i carsku Rusiju. Velika Britanija i Holandija, obe kraljevine, prekinule su diplomatske odnose sa Srbijom sve dok oficiri-kraljeubice nisu bili penzionisani, do čega je došlo 1906, na treću godišnjicu Majskog prevrata. Period posle 1903. nije predstavljao zlatno doba srpske demokratije – osim ako nam standardi nisu niski, što nije isključeno. Oficiri-zaverenici su pokušavali da utiču na rad vlade, bilo je korupcije, političkog nasilja a, kao i u ostatku Evrope, žene nisu imale pravo glasa. Vodili su se i osvajački – u našoj istoriografiji poznati kao oslobodilački – ratovi 1912/13, u kojima je ubijeno ili proterano mnogo nedužnih civila, Albanaca i južnoslovenskih muslimana, ali i Bugara, a stradalo je i dosta srpskih vojnika i civila. S druge strane, uprkos svim nedostacima demokratije u Srbiji s početka 20. veka – koju treba porediti sa stanjem demokratije u tadašnjoj Evropi, pre svega balkanskim državama, a ne sa savremenim standardima na zapadu – nijedna politička partija nije zagovarala napuštanje parlamentarne demokratije i uvođenje političkih sistema kakvi su tada postojali u carskoj Rusiji ili imperijalnoj Austro-Ugarskoj. Postojala je prilična sloboda i pluralizam medija, a tadašnji vladar, kralj Petar Karađorđević, imao je mnogo manje uticaja na društvo nego sadašnji vladar, predsednik Vučić. Političkom scenom je dominirao Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke, ali je on imao jaku opoziciju pre svega u vidu Samostalnih radikala, mlađih i liberalnijih pripadnika NRS koji su se odvojili od stranke i koji će u međuratnom periodu predstavljati osnovu jugoslovenske Demokratske stranke. Postojala je i jaka tradicija socijalističkih ideja u Srbiji, koja je danas, nažalost, skoro sasvim potisnuta iz ‘kolektivne svesti’.
To je takođe bio period kada je Beograd postao de fakto jugoslovenski kulturni, pa i politički centar. Krajem 1905. dolazi do stvaranja Hrvatsko-srpske koalicije, koja pobeđuje na izborima za hrvatski sabor naredne godine, i mnogi habsburški Jugosloveni gledaju na Srbiju kao na južnoslovenski Pijemont. Dolazak kralja Petra, Karađorđevog unuka, na presto Srbije se poklopio sa obeležavanjem stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, ali su manifestacije poprimile pre svega pan-jugoslovenski karakter, sa brojnim gostima iz Hrvatske, Slovenije, Bosne, Vojvodine, Crne Gore i Bugarske.

S obzirom na aktuelnu situaciju, tj. na dilemu istok ili zapad u kojoj se Srbija danas nalazi, šta nas o tom pitanju uči istorija, da li je Srbija bila više okrenuta Zapadu, tj. Evropi, ili Istoku, tj. Rusiji?
Podela na istok i zapad je pre svega hladnoratovska i ponovo je ojačala zbog izbijanja novog Hladnog rata koji sve više preti da preraste u treći svetski rat. Navodna tradicionalna samoidentifikacija Srba kao naroda koji nije ni na istoku ni na zapadu, odnosno koji je i na istoku i na zapadu, lažno je pripisana Svetom Savi u drugoj polovini prošlog veka. Srednjevekovni Srbi nisu razmišljali u ovim kategorijama, a ako su sebe negde videli to je bilo na zapadu, u smislu da su živeli zapadno od Carigrada, političkim i duhovnim centrom tadašnjeg sveta. Što se tiče veza između Srbije i Rusije, one nesumnjivo postoje, jer se radi o slovenskim, pravoslavnim narodima, koji su u istoriji često, ali ne uvek, bili na istoj strani. Rusija je, prema međunarodnim ugovorima, u 19. veku bila garant autonomije Srbije unutar Osmanskog carstva, prvo sama a kasnije sa ostalim velikim silama. Dve države su bile i saveznice u oba svetska rata (1941-45. kao Jugoslavija i SSSR). Međutim, Srbija u 19. veku za političke modele bira Belgiju i Francusku. Diplomatski odnosi između Moskve i Beograda, prekinuti za vreme Ruske revolucije, uspostavljeni su tek 1940. godine. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata kopirala sovjetski sistem, ali je već 1948. došlo do sukoba između Beograda i Moskve. Titova Jugoslavija zatim razvija svoju verziju državnog socijalizma, što joj omogućava da igra izvesnu ulogu u svetskoj politici, koja možda nije bila tako važna kako se tada činilo, ali je ipak daleko prevazilazila veličinu i ekonomsku moć jugoslovenske države. Današnje proruske stavove u Srbiji i podršku Putinovom tragičnom ratu u Ukrajini, treba pre svega razumeti u kontekstu ruske podrške Srbiji na međunarodnom planu oko statusa Kosova. Bojim se da prilično veliki deo srpskog društva koji podržava rusku invaziju na Ukrajinu i ratne zločine i razaranja od strane ruske vojske, verovatno na taj način implicitno pokazuje nespremnost da se kritički suoči sa ulogom Srbije i srpskih vojski u ratovima tokom 90-ih godina prošlog veka.
Vaše pitanje sugeriše da je Evropa ono što se simbolično, ne samo geografski, smatra zapadom, a da sve ostalo, pre svega Rusija, nije Evropa. Međutim, pre 24. februara 2022, ni Ukrajina nije bila Evropa, ali sada jeste, a Rusija tek sada navodno nije… Simboličke granice Evrope su se dakle pomerile na istok. Da li to znači da je Srbija konačno u Evropi? Ili je tamo gde je uvek bila: sastavni deo istorije Evrope, mesto na kom se sreću i prepliću jugoistočna i centralna Evropa, različiti narodi, religije, ideologije, velike sile; granični region stvoren kroz migracije, koji nije lako uklopiti u stereotipne podele na istok i zapad, i koji zahteva preispitivanje i redefinisanje ovih podela?

Kada je Srbija kao država bila najbliža evropskim vrednostima i standardima?
U Srbiji postoji tendencija da se na Evropu gleda nekritički, pomalo pojednostavljeno, kao na sasvim pozitivnu ili kao na sasvim negativnu kategoriju. Ideje progresa i prosvetiteljstva jesu došle iz zapadne i centralne Evrope u Srbiju 19. veka, ali su istovremeno stigle i u Carigrad i ostale delove Osmanskog carstva. Emancipacija od osmanske vlasti se stoga pojednostavljeno tumači u srpskoj istoriografiji kao pojava nerazdvojiva od modernizacije i ‘evropeizacije’ srpskog društva, koja je pritom podrazumevala proterivanje muslimanskog stanovništva. Najdestruktivnije ideologije koje su u 20. veku bile odgovorne za svetske ratove i do tada neviđena stradanja su takođe nastale u zapadnoj i centralnoj Evropi, a ne na Balkanu.
Današnja Srbija, nažalost, nije istinsko demokratsko društvo, koje gaji građanske slobode, slobodu medija, javnih debata, štiti ljudska i prava manjina. Posle oktobra 2000, kada je pao Miloševićev režim, pa i posle marta 2003, kada je ubijen Zoran Đinđić, Srbija je pokazivala izvestan demokratski potencijal. Taj potencijal je postojao i devedesetih, kada je režim usled masovnih protesta morao da popušta pred zahtevima opozicije, sve dok na kraju nije izgubio izbore u jesen 2000. Nažalost, zadnjih godina Srbija je de fakto jednopartijska država, u kojoj se opet, pre svega na silu i odozgo, bez mnogo iskrene podrške u narodu, gradi kult vođe. Opozicione stranke su na ivici relevantnosti. Možda poslednja nada za demokratiju u Srbiji leži na građanskim, lokalnim inicijativama koje se bore za zaštitu životne sredine i koje su jedine uspele da nanesu poraz sadašnjem režimu, iako ta borba nije još završena.
Danas se i neke zemlje Evropske unije udaljuju od zapadnih vrednosti koje pominjete. Za razliku od Miloševića, koji je bio na vlasti u vreme kada je u većem delu istočne Evrope došlo do demokratizacije i kada je postojao entuzijazam za ujedinjenom Evropom slobodnih naroda, Vučić je svoj politički zenit doživeo u vreme kada su i na globalnom nivou, uključujući i bastione liberalne demokratije poput Velike Britanije i SAD, na vlast došli autoritarni populisti. Za razliku od Srbije 90-ih godina prošlog veka, današnja Srbija nije u ratu sa svojim susedima, bez obzira na tenzije sa Hrvatskom i Kosovom, Bosnom i Crnom Gorom. To su ključne razlike između Miloševićevog i Vučićevog doba.

Kaže se da je istorija učiteljica života. Da li smo mi kao narod i država naučili nešto iz istorije i zašto nismo?
Pre bih rekao da je moguće u nekim slučajevima povući izvesne paralele i kontraste između različitih istorijskih perioda i događaja, iako se istorijski konteksti uvek razlikuju. Vratio bih se na vaše zapažanje s početka intervjua, da istoričari u Srbiji ne pišu istorije Srbije. Možda se u njemu krije deo odgovora na ovo pitanje?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. novembar 2022.

Netržišnim merama država uništava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija

Goran Živkov, agrarni konsultant

Odavno u Srbiji – a i, istine radi, u celom svetu – problem s hranom. S jedne strane, zbog rastućih cena, a sa druge, zbog opadajuće proizvodnje. To je tema razgovora s poljoprivrednim stručnjakom Goranom Živkovim, vlasnikom konsultantske kuće SEEDEV.

Prethodne nedelje u Srbiji je palo mnogo kiše. Da li je ona popravila stanje kultura čija se žetva očekuje – kukuruza, soje i suncokreta, pre svega?
Ne. Žetva svih ovih kultura je obavljana već početkom avgusta, kada je suša dostigla svoj vrhunac i kada je izgubljena zelena masa. Posle toga nema prostora za popravku. Opet, pošto se najavljuje da će u naredna tri meseca postojati značajan deficit vlage, naročito na području Vojvodine, ova kiša je važna da mogu da se poseju ozimi usevi. Uljana repica već treba da se seje.

Koliko je velika bila suša u Srbiji ove godine?
Izuzetno velika, kako po intenzitetu – jačini i dužini trajanja tako i po teritorijalnom obuhvatu. Za sušu su potrebne visoke temperature i/ili nedostatak padavina. Ove godine smo imali ekstremno niske padavine i visoke temperature u dugom periodu koji je bez izuzetka zahvatio celu Srbiju, tako da ne možemo, kako je to obično, da kažemo da su istočni delovi više stradali ili da su planinski zadržali vlagu i slično.

Da li je suša i u kojoj meri pogodila pšenicu. Imamo li je i za izvoz, treba li da strahujemo od nestašice brašna?
Pšenica je vegetacioni period završila pre početka suše i imali smo jednu sasvim prosečnu žetvu. Srbija ima višak pšenice, izvoz je intenzivan i ukoliko se u narednih nekoliko meseci ne pretera sa izvozom, koji bi doveo do toga da posle nemamo pšenicu za sopstvene potrebe, nemamo o čemu da brinemo. Osim, naravno, o ceni, za koju se očekuje da dodatno raste.

Kakav će biti ovogodišnji rod voća i povrća, veći ili manji nego prošle godine, koji proizvodi su prošli bolje, a koji gore?
Nijednoj poljoprivrednoj kulturi ne odgovaraju visoke temperature i malo padavina. Čak i pored navodnjavanja. Tako da će svi usevi koji rode u jesen kao što su jabuke, kruške, šargarepa, krompir i druge, imati manji rod, dok one koje su ranije rodile kao jagodičasto voće – maline, jagode, borovnice, odnosno koštuničavo voće – breskve, šljive, kajsije, kao i rano povrće, imaju pristojan rod.

Ovih dana se suočavamo s nestašicom mleka. Zašto?
Zbog izuzetno loše agrarne politike prema sektoru mleka, nedostatku i visokim cenama hrane, dodatno, kad su velike vrućine krave daju manje mleka, što važi i u slučaju slabijeg kvaliteta hrane. Troškovi su porasli više nego finalna cena i mnogi proizvođači gube novac ili ostvaruju prihode koji su manji nego ako bi radili druge kulture umesto proizvodili hranu za krave. Zato se odlučuju da smanjuju ili u potpunosti napuštaju proizvodnju mleka. Pre koju godinu Srbija je postala neto uvoznik mleka i mlečnih proizvoda i naš deficit se iz godine u godinu povećava. Pre samo desetak godina suvereno smo držali tržište regiona.

Šta se, s tim u vezi, dešava na tržištu mesa? Kakvog smisla ima zamrzavati cene generalno, tj. cenu svinjskog buta, konkretno?
Nema nikakvog smisla zamrzavati bilo koje cene, a pogotovo ne mesa i ne u ovakvim godinama. U slučaju mesa lakše se ulazi i izlazi u proizvodnju i iz nje, pa štete ne moraju biti toliko velike kao u slučaju mleka, gde nije lako napraviti nova stada mlečnih krava.

Može li i kako ovogodišnja suša uticati na predstojeću setvu šećerne repe i proizvodnju šećera?
Državno ograničavanje cena šećera je verovatno poslednji ekser u mrtvačkom sanduku šećerne industrije u Srbiji. Ove godine zasejane površine pod šećernom repom – 28.000 tona – najmanje su ikada zabeležene i dovoljne su da obezbede dovoljno šećera za domaće potrebe, ali ne i za ispunjenje izvozne kvote prema EU. Ugovorena cena za šećernu repu, troškovi energenata, troškovi transporta uz ovako malu proizvodnju dovode do visoke cene proizvodnje šećera. A sa druge strane, državnim merama se njegova cena ograničava. Interes proizvođača za setvu šećerne repe i prerađivača za proizvodnju šećera smanjuje se iz godine u godinu i nismo daleko od dana kada će taj interes u potpunosti nestati.

DRŽAVNO OGRANIČAVANJE CENA ŠEĆERA VEROVATNO JE POSLEDNJI EKSER U MRTVAČKOM SANDUKU ŠEĆERNE INDUSTRIJE U SRBIJI

Sve u svemu, kakve će biti posledice suše za srpsku poljoprivredu, za koliko će biti manji njen BDP?
Poprilično, pošto je značajan pad proizvodnje u mnogim velikim sektorima, a povećanje cene to ne može da nadoknadi.

Aktuelna vlast je pre nekoliko godina obećavala velike investicije u zalivne sisteme i povećanje procenta navodnjavanog zemljišta. Šta je zaista na tom planu urađeno i šta bi trebalo uraditi?
Lično sam video samo da je doneta Strategija za navodnjavanje, iz koje smo saznali da je bolje navodnjavati nego ne navodnjavati i da je još bolje ukoliko navodnjavamo visoko vredne kulture, koje stižu kasnije. Takođe sam video da je još dodatno centralizovan i uništen institucionalni sistem vodoprivrednih organizacija, da je privatizovan Institut „Jaroslav Černi“. Možda ima i drugih lepih stvari koje nisam video.

Kako se boriti protiv suše, da li je potrebna preorijentacija na nove sorte, genetski modifikovane tako da budu otpornije na nedostatak vode?
Između ostalih mera prilagođavanja i ublažavanja, nove bolje sorte jesu jedna od opcija. Da li GMO ili ne nije toliko ni bitno koliko je bitno da postoji sistem i da se aktivno radi s proizvođačima na ovim merama.

Da pređemo na međunarodni nivo. Kakva je situacija u regionu?
Kad je reč o suši, ista kao i kod nas. Kada je reč o razvoju slična je, s tim što neke zemlje, kao što su Hrvatska, Albanija, donose dobre odluke, pa imaju lep rast u mnogim sektorima.

Koliko je suša pogodila Evropu?
Ovo je, kako su Evropljani izvestili, najveća suša u poslednjih 500 godina, tj. otkad se prate meteorološki podaci. Pre svega je bila strašna po intenzitetu, ali isto tako po površini koju je obuhvatila, a to je celo prostranstvo Evrope, do granice Ukrajine i Belorusije.

Da li je suša zahvatila celu Planetu, tj. koji su njeni delovi prošli bolje, a koji gore?
Azija, Australija i Rusija imaju dobru proizvodnu godinu, Južna i Severna Amerika prosečnu, Afrika uobičajeno komplikovanu.

Preti li svetu glad? I u boljim vremenima Afrika je patila od nedostatka hrane. Kakva će posle ovako loše godine u tom pogledu biti situacija?
Pšenice će se proizvesti 5,6 miliona tona ili za 0,8 odsto manje nego prethodne godine. Kukuruza će biti 3,4 odsto ili 40 miliona tona manje, dok će soje biti više od 40 miliona tona više. Značajno smanjenje suncokreta od čak 13 odsto u odnosu na prethodnu godinu biće nadoknađeno povećanjem proizvodnje ostalih uljarica, koja će biti čak 50 miliona tona veća nego prethodne godine. Kada imate visoke cene, potrošnja pada, tako da će i ova smanjenja proizvodnje da se nivelišu s nivoom potrošnje. Problem je što neke države prave nefunkcionalne zalihe osnovnih prehrambenih proizvoda, pa je potrebna veća proizvodnja i bolja organizacija da bi roba stigla do krajnjih potrošača.

Preti li glad još nekim delovima čovečanstva?
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija.

Šta bi mogla da bude svetska perspektiva u proizvodnji hrane, s obzirom na klimatske promene?
Pronalaženje optimalne politike koja će pronaći balans između klimatskih promena, zaštite životne sredine i poljoprivrede obeležiće naredne decenije. Videli smo na nedavnim primerima kako će taj proizvodno-ekološki problem postajati i socijalni. Srbija zaostaje i čak se uopšte ne bavi ovim izazovima. SEEDEV zato želi da se sa ovim temama vrati i da počne na njima da radi u Srbiji, na profesionalan i sveobuhvatan način. Želimo da ove teme nametnemo kreatorima politike, proizvođačima i građanstvu.

Gejts

Kako ocenjujete napore koje u pogledu razvoja poljoprivrede ulaže Bil Gejts?
Već decenijama se njegova fondacija i on lično bave povećanjem hrane u Africi. Ja imam veliko poštovanje prema njemu, njegovom altruističkom pristupu i rezultatima koje postiže.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. septembar 2022.

Srpski blok je zabava za javnost

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Da li je srpski blok u stvari ruski, zašto je Vulin išao u Moskvu i šta je odatle doneo, zbog čega Vučić naprednjake uporno prikazuje kao politički centar, kako desnica zapravo podržava Vučića, šta se može očekivati od skupštinske rasprave o Kosovu

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za ovaj razgovor sa Zoranom Vuletićem, čelnim čovekom Građanskog demokratskog foruma, bila je konferencija za štampu predsednika Aleksandra Vučića na kojoj je liberale označio kao nepatriotsku političku opciju. Razloga je u turbulentnim srpskim političkim prilikama bilo koliko hoćete.

Na nedavnoj konferenciji za štampu predsednik Vučić je pomenuo liberale kao opciju koja nije patriotska. S obzirom na to da na političkoj sceni Srbije nema stranke takvog imena, da li se Građanski demokratski forum, pre svega zbog vaših izjava, prepoznao u toj optužbi?
Postoje ozbiljni argumenti da je na nas mislio. Zna Vučić da je teško polemisati sa stavovima koje nosi taj deo društva kojem se GDF obraća i traži podršku. Taj deo srpskog društva je nepomirljiv s njegovom politikom još iz devedesetih godina, tada su ti ljudi spasli čast Srbije. Nedvosmisleno i jasno su stavili do znanja Šešelju i Miloševiću, a i čitavom svetu da postoji i druga Srbija koja se ne miri s politikom zločina koja za sobom ostavlja pune masovne grobnice uništavajući jednu divnu zemlju. Tada su nas uz Šešelja i Miloševića njihovi mladi posilni jurišnici Vučić i Dačić nazivali izdajnicima i stranim plaćenicima. Danas, 25 godina kasnije, Vučić nas ponovo definiše kao izdajnike koji bi uništili sve što je nacionalno. Naravno, šta je nacionalno odavno su precizirali Šešelj, Mihajlo Marković i Vučićeva ideološka ikona Dragoš Kalajić. Vučić nas kao opasnost izjednačava sa ekstremnom desnicom koju tobož kritikuje zbog odsustva realnosti u ovom momentu i bojazni da bismo ostali bez plata i penzija s njima na vlasti. Inače, nema zamerki na njihove stavove. Da li iko politički racionalan može da poveruje da ta desnica formatirana po Vučićevom ukusu i potrebama nije njegovo čedo kojim ulepšava sebe pred Zapadom. Nažalost, danas osim GDF-a malo je onih koji će Vučiću reći u lice da je Kosovo izgubljeno 1999. zbog njegove politike, a ne dolaskom DOS-a na vlast. Treba takođe reći da je Dejtonski sporazum dao prednost miru, a ne pravdi u tom momentu i da mora da se reformiše kako bi Bosna došla do životne perspektive. Crna Gora je nezavisna država i treba prestati s njenim podrivanjem uz pomoć SPC, udarne pesnice primitivnog srpskog nacionalizma. Zajedno s Tadićem i Koštunicom, Vučić je predao energetski sektor Rusiji, a sada kuka kako ne postoji alternativa i traži razumevanje Zapada… Ovo su u najkraćem pobrojani argumenti s kojima Vučić ima problem da se suoči jer zna da smo u pravu i zato nas izjednačava sa štetočinama koje stvara i gaji.

VUČIĆ NEMA INGERENCIJE DA BILO ŠTA ZABRANJUJE. ČAK NI VLADA NE MOŽE DA ZABRANI MIRNO OKUPLJANJE JER JE TO UGROŽAVANJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I GAŽENJE ELEMENTARNIH GRAĐANSKIH SLOBODA

S tim povezano, Vučić takođe u poslednje vreme sve češće svoju stranku smešta u politički centar. Šta mislite o tom pokušaju?
To rade svi autoritarni režimi. Staljin je za to bio majstor. Kažete da je sve levo od vas ekstrem, sve desno od vas isto. Vučić konstantno objašnjava da je SNS stranka koja brine i o nacionalnom interesu i o socijalnom aspektu. Brigu o tzv. nacionalnom interesu sprovodi preko Vulinovog i svog „srpskog sveta”, Otvorenog Balkana, koji nudi u zamenu za prekinute EU integracije, i opstrukcijom Briselskog sporazuma koji je kičma budućnosti Srbije. Socijalnu politiku vodi kroz naopaku ekonomsku politiku koja se oslanja na spekulativne kineske kredite i investicije bez tendera. Kroz enormno emitovanje državnih obveznica, čime nas uvodi u dužničko ropstvo da bi pred izbore linearno delio milijarde evra. Zaključio bih da se ipak radi o nacional-socijalističkoj stranci koja u ovom momentu nema moći da pokrene širu akciju u regionu po uzoru na svog pokrovitelja Putina. Ostalo im je da sa te „centralne“ pozicije samo brinu o svojim džepovima, što im ne pada teško.
 
U istom kontekstu, Vučić je nedavno, mada prilično mutno, najavio formiranje „srpskog bloka“ kao zagovornika i predstavnika „normalne i pristojne“ Srbije. Kako to tumačite?
Više je to bio kontekst o kojem smo govorili nego ozbiljna najava formiranja novih stranaka ili postizanja nekakvog dodatnog nacionalnog jedinstva koje, nažalost, već postoji u najbitnijim stvarima. Mislim da je to najavljeno da bi se zabavljala javnost i mediji koji su naklonjeni opozicionom stavu. Slične stvari je radio Putin, praveći mnoštvo satelitskih stranaka da bi očuvao svoju diktaturu. SNS je teško kompromitovan kriminalom, korupcijom, nasiljem, ljudi to vide, zbog čega im vidno pada popularnost i znatno je niža od lične Vučićeve. Sada je potrebno da za stari režim budu pronađene nove forme delovanja. Ne treba nasedati na te prevare.

Vidite li neku vezu između te Vučićeve izjave i Vulinove posete Moskvi? Kako vidite ulogu Rusije u Srbiji?Moskva je prezadovoljna političkom scenom Srbije. Zašto bi Moskva bila zainteresovana za pravljenje srpskog bloka kada ruski blok postoji i formalno od kvislinške predaje energetskog sektora Rusiji 2008. Devedeset procenata današnje političke scene u Srbiji podržava Rusiju čak i u ovoj divljačkoj agresiji na Ukrajinu.
Vulinova poseta je mnogo interesantnija. Veoma je čudan način na koji je organizovana jer nije uobičajeno da ministra MUP-a prima ministar inostranih poslova. Rekao bih da je ovo bila i neka vrsta zahvalnosti Vulinu koji je radio i radi u interesu Rusije. Uostalom, zato je dobio i orden tokom te posete. Međutim, to je orden za kvislinga, time se obrukala i Rusija. Previsoka je to cena za jednu veliku zemlju poput Rusije, čak i po cenu poruka/naloga koje smo mogli da čujemo od ministara Lavrova i Vulina: „Vučić će nastaviti da vodi politiku kao i dosad“. Naivno smo shvatili Vulinovu poruku pre nekoliko meseci da će ukoliko ne bude ministar u budućoj vladi, koju bi u tom slučaju po njemu formirao Zapad, biti špijun jedne velike zemlje. Sa ovakvom posetom Moskvi ta Vulinova pretnja dobija potpuni smisao.

DA LI IKO POLITIČKI RACIONALAN MOŽE DA POVERUJE DA TA DESNICA, FORMATIRANA PO VUČIĆEVOM UKUSU I POTREBAMA, NIJE NJEGOVO ČEDO KOJIM ULEPŠAVA SEBE PRED ZAPADOM

Što je Moskva za Rusiju, to je Beograd za Srbiju. Bili ste odbornik u gradskoj skupštini, kako ocenjujete prve poteze gradonačelnika Šapića i, uopšte, funkcionisanje nove gradske uprave?
Prvi potezi su obeshrabrujući, pokazuju da je Šapić nedorastao mestu gradonačelnika, ali i najavljuju prevaru pred sledeće izbore. Izbor članova Veća, najbitnijih saradnika, skandalozan je. Svetozar Andrić, osnivač logora Sušica u kojem je ubijeno skoro dve hiljade Bošnjaka, zamenio je Aleksandru Čamagić nakon samo dva meseca, a ona je postavljena na mesto većnice i pored javne funkcije koju je obavljala u tom momentu. Time je flagrantno prekršen Zakon o sprečavanju korupcije, kao i Zakon o državnim službenicima. Da bismo videli kako funkcionišu institucije Vučićeve Srbije, GDF je podneo prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije povodom ovog slučaja. Ostale odluke koje najavljuje i koje donosi, a tiču se funkcionisanja grada, pokušaj su prevare građana pred nove izbore.

Kad smo već u Beogradu, hoće li biti prajda. Zanimljiva je „polemika” koja se oko toga vodila između predsednika Republike i predsednice Vlade. Prvo je Vučić rekao da prajda neće biti, zatim premijerka sutradan kaže da je to molba i preporuka, a ne odluka, da bi je predsednik dan kasnije „poklopio” rekavši da je zabrana konačna i da se ta odluka neće menjati.
Vučić je načinom i obrazloženjem o otkazivanju Evroprajda postigao pun lični efekat. Zadovoljio je sve Nikanore, koje je tobož kritikovao, ali se suštinski s njima složio, doduše blažim rečima: „Nikada nisam, niti sada razumem te ljude.“ Ana Brnabić je uz novi mandat dobila ponižavajuću naredbu da formalno zabrani prajd, što je promptno i učinila uz nelagodu koja joj neće pomoći prilikom istorijskog ocenjivanja njenog beščasnog rada. Podsećam da Vučić nema ingerencije da bilo šta zabranjuje. Čak ni Vlada ne može da zabrani mirno okupljanje jer je to ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i gaženje elementarnih građanskih sloboda. Ustav i demokratski poredak su bačeni pod noge takvom putinističkom odlukom. A pošto je ona duboko protivustavna i antidemokratska i svrstava samog Vučića i njegov režim na stranu profašističke, litijaške desnice – mi ćemo se toga dana, 17. septembra, okupiti na mirnom i antifašističkom skupu. On će naravno imati politički karakter i još jednom ćemo ukazati na užasan položaj LBGT populacije u Srbiji.

Premijerka Brnabić je, kao što je poznato, pripadnica gej populacije, ali pokorila se Vučićevoj odluci i ne pokušavši da zaštiti zajednicu kojoj pripada.Srbija je kroz Evroprajd dobila šansu da pokaže da razume elementarna ljudska prava. Predsednica Vlade Ana Brnabić je u procesu prilikom izbora između Barselone i Beograda pružila garancije da će ta manifestacija biti bezbedno organizovana. Dobro je da ceo svet ogoljeno vidi kakva je Vučićeva Srbija i da shvati da predsednica Vlade sprovodi njegove protivustavne naloge. Ona se ne može više poturati kao izraz slobodne i perspektivne Srbije koja razume svet i vreme u kojem živimo samo zato što je gej. Prekinute su EU integracije zbog naše podrške Kremlju, a ovo oko Evroprajda će dati dodatne argumente Evropi da je donela ispravnu odluku. O Ani Brnabić je izlišno govoriti. Ona je nosilac diskriminacije prema LGBT zajednici od onog momenta kada je na prvu Vučićevu packu povukla zakon o istopolnim zajednicama. Paralelno s tim, uživa u neformalnoj podršci režimskih medija koji fino prate njen privatni život, inače uskraćen ljudima njenog opredeljenja jer su izloženi stigmi i poniženju sa istih tih medija.

ANA BRNABIĆ JE NOSILAC DISKRIMINACIJE PREMA LGBT ZAJEDNICI OD ONOG MOMENTA KADA JE NA PRVU VUČIĆEVU PACKU POVUKLA ZAKON O ISTOPOLNIM ZAJEDNICAMA

Sredinom ovog meseca očekuje nas rasprava o Kosovu u Skupštini? Šta očekujete, hoće li nas ona približiti ili udaljiti od rešenja. Da li je tu kompromis uopšte moguć i kako bi mogao da izgleda?
Drago mi je što je ta tema prva u novom sazivu parlamenta. Problem s Kosovom je naš najveći problem. Možda je bolje reći da je nakon 23 godine od završetka rata na Kosovu to i dalje kamen spoticanja u našem društvu zahvaljujući političkim gubitnicima od 2004. do danas, počev od Koštunice preko Tadića do Vučića. Izdvojio bih Vučića, on je dvostruki luzer. Prvi put kada je podržavao ratnu politiku devedesetih zbog koje smo izgubili Kosovo, i drugi put kada je 2012. dobio priliku da prizna svoje zablude i postane državnik. Što se Kosova tiče, prilično je jasno da su ga Milošević i Šešelj izgubili onog momenta kad su pomislili da mogu da kompenzuju gubitak srpske Krajine u Hrvatskoj, koja je takođe izgubljena njihovom „velikodržavnom“ politikom. Verovali su da će međunarodna zajednica tolerisati nove zločine nad Albancima zbog toga što su s Tuđmanom dogovorili etničko čišćenje Srba iz Krajine. Nikada neću razumeti tu plitku pamet političara nakon 2004. koji nas uporno ubeđuju kako su Šešelj i Milošević pobednici, kako su sačuvali Kosovo u sastavu Srbije, a oni će ga kasnije izgubiti, tj. izdati. Optužuju Vučić, Tadić i Jeremić jedan drugog za taj gubitak, i to zvuči groteskno. Kompromis, kako vi kažete, je očito u tome da Srbija prihvati odgovornost za svoju pogubnu politiku sveobuhvatno i u potpunosti. Mnogo je bolje to nego da svaki pojedinačni sporazum poput ovog o registarskim tablicama i ličnim dokumentima primenjujemo po 10 godina. Ako nastavimo na ovaj način, do neminovnog ishoda, a to je nezavisno Kosovo u UN, doći ćemo za 50-60 godina. Postavlja se pitanje šta će do tada ostati od Srbije?
Plašim se da novoizabrani poslanici nemaju snage da sagledaju realnu sliku Srbije u odnosu na Kosovo, ne zato što ne znaju šta je jedino perspektivno rešenje za budućnost srpskog društva već zato što će tražiti svoju bednu šansu na daljem zaluđivanju Srba. Poražavajuće je što većina opozicionih poslanika koji su dobili glasove građanskog dela Srbije već sada pokazuju strah od te teme i demagoški traže na uvid šta je dosad pregovarano, kažu da ne znaju šta je na stolu. Jesu li oni živeli ovde? Jesu li čuli za ratove devedesetih? Znaju li epiloge te politike? Nadam se dobrim, realnim ocenama i životnim predlozima od jednog ili možda nekoliko poslanika. To je, nažalost, tužna slika današnje Vučićeve Srbije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 8. septembar 2022.