INTERVJUI

Moramo se tući

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Velika većina ljudi je nezadovoljna, ali Trampovi glasači to još uvek ne priznaju – ili nisu svesni toga

Intervju Vuk Mitrović, predsednik „mesne zajednice“ u Los Anđelesu

Naš (i vaš) sagovornik Vuk Mitrović nalazi se na čelu lokalne vlasti nečega što bi se moglo nazvati mesnom zajednicom u Los Anđelesu. Ovaj razgovor posvećen je, dakle, „mikroelementu“ državne organizacije. Ali, dotakli smo se i „visoke“ politike.

Vi ste u gradskoj vlasti mesta u kojem živite. Recite o čemu je reč?
Los Feliz je predgrađe Los Anđelesa. Reč je o vrlo fancy delu grada, koji je zadržao duh starog Holivuda, ali mu je dodao i šmek novih generacija – nazovimo ih hipsteri (u najboljem smislu te reči). Pored Los Feliza, tu je i Silverlejk i večita je mrtva trka koji je od ta dva kraja više „fensi“. To su otprilike Dorćol i Vračar Los Anđelesa.
Možda našim čitaocima nije poznato da je upravo u Los Felizu bio prvi Dizni studio. Tada su se zvali Disney Bros. U tom kraju živi mnogo poznatih filmskih radnika, i to je deo grada gde su i oni, i svi ostali sugrađani, opušteni – niko ih ne spopada kao paparaci.
Još jedan zanimljiv detalj: u tom kraju rođen je Leonardo Dikaprio. Tamo je i ostao – tu je pohađao i osnovnu i srednju školu. Možda najzanimljivije od svega jeste da je upravo on donirao svoju rodnu kuću za potrebe gradske biblioteke. Ako odete u njegovu „dečju sobu“, zateći ćete gomilu postera njegovih filmova – kao mali omaž i znak zahvalnosti za značajnu donaciju.

Koliko ima takvih krajeva u Los Anđelesu?
Ima ih tačno – 99. Los Anđeles je ogroman grad – nezvanično ima preko 20 miliona stanovnika, a prostire se na teritoriji veličine Vojvodine.
Koliko ima predgrađa, toliko ima i Neighbourhood Councils. Nisam siguran kako najbolje prevesti taj izraz – recimo mesne zajednice. To je najniži nivo gradske vlasti. U svih 99 saveta svi smo volonteri i niko nije plaćen za svoj rad. Možda je upravo to najveća prednost ovog sistema – svi angažovani su tu iz dobre volje, da u slobodno vreme urade nešto korisno za svoj kraj.

Kakva je onda izborna procedura? I kako je došlo do toga da se politički aktivirate?
Iako nismo plaćeni, izbori za lokalne predstavnike podležu istim pravilima kao i svi drugi izbori u SAD. Postoje kampanja, glasanje građana, i mandat traje četiri godine.
Što se mene tiče, sve je počelo tokom kovida. Delom iz dosade, delom iz poriva da ne sedimo i čekamo da sve prođe – hajde da bar nešto korisno uradimo dok smo „beskorisni“. Dosta ljudi me je već poznavalo u kraju, bio sam aktivan i ranije, pomagao sam oko poboljšanja života u komšiluku – i onda sam jednostavno odlučio da se zvanično aktiviram i dobijem alate koji će mi pomoći da neke stvari sredim.
Pobedio sam na lokalnim izborima 2023. godine, osvojivši preko 40 odsto glasova među šest kandidata. Mandat traje do 2027.

Kakva su vaša ovlašćenja, nadležnosti? S kim komunicirate od državnih organa na horizontalnom nivou, ko je iznad vas na višem nivou?
Svih 99 Neighborhood Councils u Los Anđelesu imaju savetodavnu ulogu. Oni su direktna spona između vrlo kompleksne i ogromne gradske vlasti i samih građana. Mi smo ti koji slušamo naše sugrađane i pomeramo stvari s mrtve tačke.

Los Feliz je predgrađe Los Anđelesa. Reč je o vrlo fancy delu grada, koji je zadržao duh starog Holivuda

Recimo, negde ne radi ulično osvetljenje. Umesto da čekamo da gradska vlast sama otkrije neispravne svetiljke, mi ih obavestimo, obeležimo bandere i dodatno pritiskamo i proveravamo kada će biti popravljene. Bavimo se i drugim stvarima – lošim asfaltom, bezbednošću, pešačkim prelazima, raznim ljudskim pravima na lokalnom nivou i sličnim temama.
Naravno, ima kod nas i pojedinaca koji žele da grade karijeru kroz ovo, pa nekad promaše temu i pokušaju da nas ubede da zauzmemo stav oko pitanja koja nemaju veze s našim poslom – kao što je, na primer, prekid vatre u Gazi. Zvuči kao vic, ali takvih pokušaja ima. To jednostavno nije u opisu našeg delovanja – za to postoje Kongres i Senat, pa neka se oni bave tim pitanjima.

A šta je bio vaš motiv da uđete u politiku?
Ne bih ovo nazvao politikom – pre bih rekao da je u pitanju građanska dužnost. Nije nam dozvoljeno da skupljamo novac ili donacije, tako da klasične politike u tom smislu i nema. Kao i u Srbiji – bez novca nema kampanje, nema zastupljenosti u medijima, pa samim tim nema ni politike.
Odlučio sam se na ovaj korak jer verujem da se stvari najbolje menjaju ličnim primerom. Nije dovoljno tapšati studente po ramenu – kao što se ovih dana radi u Srbiji – a onda ne učiniti ništa konkretno – bez ličnog angažovanja i zasukanih rukava. To je moj savet i sebi i svima koji iskreno žele da se bave politikom: pokaži svojim primerom.

Da li pripadate nekoj partiji ili političkoj grupi?
Ne. Ceo život glasam za demokrate – i ovde i u Srbiji. Jednostavno, ne vidim sebe niti prepoznajem išta kod republikanaca, ili desničara, što mi ima ikakvog smisla.
Problem i s jednima i s drugima – i demokratama i republikancima, ovde kao i svuda – jeste što su okrenuli leđa radničkoj klasi. Ne mislim na radničku klasu iz marksističke teorije, već na pravu radničku klasu: ljude koji žive od svog rada, a ne od prodavanja magle. I demokrate i republikanci su ih napustili, i onda se čude što su ljudi razočarani.
Odlučili su da podržavaju svoje velike donatore, a da zanemare one koji stvarno drže društvo na nogama. Ljudi to vide – i okreću im leđa. Pogotovo demokratama, koji više ni ne spominju radničku klasu, dok je republikanci pominju samo u jeftinim populističkim floskulama tokom kampanja, a posle izbora rade sve suprotno od onoga što su obećavali.
Pre nekoliko godina sam promenio svoju političku registraciju iz demokrata u „independent“, u trenutku kada sam se potpuno razočarao u Demokratsku stranku. Smatram da je krajnje vreme da nezavisni kandidati, poput Bernija Sandersa ili Cornela Westa, preuzmu značajan deo demokratskog glasačkog tela – jer obe velike partije danas služe isključivo interesima krupnog kapitala.

Ko vas je kandidovao, odnosno kako ste se kandidovali, da li neko i ko stoji iza vas?
Kandidature za ovo telo su pojedinačne i nisu partijske. Čak nije ni dozvoljeno da se javno iznose partijska politička stajališta, jer zaboga – mi predstavljamo sve građane, a ne samo one iz određenih stranaka. Tako da sam se kandidovao samostalno, izneo svoj program, razgovarao sa ljudima oko sebe i objasnio im šta planiram da uradim ako pobedim.

Da li ste imali kampanju i kakvu? Ko je za vas glasao?
Kampanja se uglavnom svela na razgovore sa ljudima. Bilo je nešto malo društvenih mreža, ali pre svega – direktna komunikacija. Tokom kampanje organizovali smo nekoliko panela, gde su sugrađani dolazili i postavljali pitanja svim kandidatima. Ti razgovori su prenošeni uživo na društvenim mrežama, a video snimci su ostali dostupni i kasnije – tokom, pa i nakon kampanje.

Koliko ste na toj poziciji?
Ovih dana mi ističe dve godine od ukupno četiri. Od svega mi se najviše dopao trening za izabrane kandidate. Da bismo uopšte seli u klupe, morali smo da prođemo rigorozne obuke – od ljudskih prava i korupcije, do finansijskog poslovanja, prava i obaveza. Svaki trening se završava testom, tako da nema provlačenja. Testovi važe dve godine, pa sada moram ponovo da ih obnavljam. Smatram da je to dobar način da nas nateraju da ostanemo „na nivou“ i da se umanji prostor za nemoralno ponašanje. Pravila su stroga – ako se treninzi ne završe, ne možete da glasate. Ako tri puta za redom izostanete sa sastanka bez validne obuke, automatski bivate isključeni i raspisuju se novi izbori.

Kakva su vam iskustva?
Kroz sve ovo sam shvatio da je nekada dovoljna samo jedna osoba da pokrene promene. Znam da će mnogi to osporiti, ali ja mogu da dokažem suprotno. Osim Bernija Sandersa, koji je bukvalno iz korena uzdrmao politički pejzaž Amerike svojim ličnim angažmanom, daću vam primer bliži meni – i Srbiji.
Imam prijatelja našeg porekla koji se penzionisao u SAD i pola godine provodi u Beogradu. Bio je šokiran stanjem zgrada, grafitima, neurednošću. Nije mu bilo jasno zašto desetine stanara u jednoj zgradi ne mogu da se organizuju i urede svoje dvorište. I onda je sam krenuo. Počeo je da briše grafite. U Americi je radio na održavanju zgrada, pa je znao kako to da radi. Zamenio je dugmiće u liftu, popravio svetlo, sredio ulaz – mali projekti, ali konkretni. U početku su mu se svi smejali – „gle ovog ludog Amerikanca!“ – ali kako su prolazili dani, a rezultati bili sve vidljiviji, ljudi su počeli da ga poštuju. I ne samo to – stanari susednih zgrada su mu prilazili i tražili da i kod njih pomogne oko grafita.

Organizovali smo nekoliko protesta podrške studentskim protestima u Srbiji, gde je uglavnom bila mlađa ekipa

Stvorio se duh nekadašnjih radnih akcija. Tako malo je potrebno da se ljudi probude iz hipnoze nemara. Danas celo naselje izgleda kao apoteka. I sada vas pitam – ako se taj čovek kandiduje na lokalnim izborima, koliko glasova mislite da će dobiti?

Da li razmišljate da ostanete u politici i idete na neki viši nivo? Da li su za to potrebni neki preduslovi i kakvi?
Razmišljam da ostanem na ovom nivou još neko vreme. Upravo sam organizovao Los Feliz Film Fest, koji je bio veoma uspešan – i to će biti moj legacy, odnosno ostavština mog mandata. To je nešto što će trajati i bez mene. Gotovo je neverovatno da ranije nismo imali ozbiljan filmski festival u našem komšiluku.
Što se tiče viših nivoa – zainteresovan sam i za to. Da li će se to zaista desiti, videćemo. Planiram da pokušam nešto kao nezavisni kandidat na višem nivou, ali da li će to biti moguće bez finansija – teško je reći. Kako se politička klima menja i građani polako odustaju od obe velike partije, možda se ipak otvara prostor za nas – političke entuzijaste.

Kakva je reakcija Amerikanaca na proteklih nekoliko meseci Trampove vlasti?
Velika većina ljudi je nezadovoljna, ali Trampovi glasači to još uvek ne priznaju – ili nisu svesni toga. Mnogi su poverovali u njegova lažna obećanja da će biti predsednik naroda, ali kada i oni shvate da ih je izigrao i naneo štetu ne samo Americi, već i celom svetu – videćemo šta će se desiti.
S druge strane, preko 90 odsto njegovih budalaština zaustavi neki federalni sudija. Do Srbije to verovatno i ne dopire jer nije dovoljno „zabavno“ za medije, pa ostane u vazduhu utisak da je on nešto uradio – a u stvarnosti ništa od toga nije sprovedeno. Čista demagogija. Svaki poraz predstavlja kao veliku pobedu. Zvuči poznato?

A kako stoje Trampove „akcije“ u Republikanskoj stranci, da li postoji nezadovoljstvo, ima li naznaka otpora…?
Niko od političara ne voli Trampa. Pa ni republikanci. Uglavnom ga se boje i ne žele da ulaze u sukob sa njim, jer može politički da vas uništi na lokalu ako ste protiv njega. Razdor u Republikanskoj partiji sigurno postoji, ali još nije isplivao na površinu.
Već sam u svom tekstu u Novom magazinu (NM br. 732, 8. 5. 2025. – prim. red.) nagovestio da će do razlaza Trampa i Maska doći veoma brzo, a upravo se to i desilo ovih dana.
Tramp tako funkcioniše — u totalnom haosu, i skoro niko u njegovoj okolini nije trajao duže od šest meseci. Mislim da se čeka neki bučni republikanac, kojem Tramp ne može ništa, da povede kolo.

Zašto nezavisni kandidati, poput Sandersa ili Vesta, nemaju više uspeha? Zato što nemaju para za kampanju ili što njihove reči/ideje ipak ne prijaju uhu prosečnih Amerikanaca?
Pa, nije baš tako. Sanders je bio veoma uspešan. Sakupio je desetine miliona dolara od malih donatora, običnih građana. To je bio jedan od retkih pravih „grassroots“ pokreta. Taj sakupljeni novac je bio ništa naspram par milijardi ostalih kandidata.
Upravo se Berni bori protiv donacija velikih kompanija i korumpiranog finansiranja kandidata i stranaka. Najviše se bori protiv Citizens United, što je Vrhovni sud dozvolio još 2010. (za vreme Obaminog mandata), da velike korporacije mogu da finansiraju izbore. Objašnjenje Vrhovnog suda je bilo vrlo sramotno — da pokušam da prevedem na svakodnevni srpski: korporacije su ljudi, novac je sloboda govora, pa po Prvom amandmanu Ustava imaju pravo da učestvuju u izborima. Prevod je slobodan, ali značenje je to.
Njegove reči i ideje upravo prijaju običnim građanima, ali sprega svih medija — i levih i desnih — i velikih korporacija, a i obe stranke, radije bi imale Trampa nego Bernija. Tako da je pritisak i propaganda svih udruženih snaga bio toliko jak, da je većina građana, doduše za dlaku, uvek birala „srednji“ put i „proverene“ kandidate — kao Hilari i slični. Znamo kako je završilo.

Ko je za njih glasao do sada a ko bi mogao ili trebalo još da glasa?
Berni Sanders je bio nadomak pobede u oba pokušaja. 2016. se tek pojavio i napravio dar-mar na sceni. Toliko je izmorio Hilari i ekipu da je njena pobeda na stranačkim izborima bila dovođena u pitanje. Nije nepoznato da su se služili raznim sredstvima, na granici legalnog, da njega kao kandidata unište.
Iste te godine, na stranačkim izborima, Kalifornija je glasala poslednja u nizu — a to je država od 40 miliona stanovnika. Dan pre izbora, Associated Press je objavio, sramotno, da je Hilari dobila Kaliforniju i da je ona kandidat, a da izbori u Kaliforniji još nisu ni bili održani.

Iako nismo plaćeni, izbori za lokalne predstavnike podležu istim pravilima kao i svi drugi izbori u SAD

Tek je 2020. bilo sumnjivih akcija. U prvih par država Berni je odneo pobedu, i to prilično ubedljivo. Bajden nije bio ni u top tri kandidata. Upravo to je bila prednost – bilo je 6-7 kandidata i Berniju, ili nekom sličnom, dovoljno je 20 odsto glasova da odnese nominaciju u toj državi.
Onda su u Demokratskoj stranci videli da je vrag odneo šalu, i iza zavese, Pelosi i Obama su pozvali sve kandidate da odustanu i da svi, u jednom danu, stanu iza Bajdena. To se i desilo. Tako da je tim polu-legalnim alatom sprečeno odlivanje glasova.
Glasači će doći vremenom, sami od sebe, kada prepoznaju iskrene namere kandidata. Tramp je prevario mnoge dobre ljude da glasaju za njega, lažno se predstavljajući kao kandidat naroda i radničke klase. Mnogi od tih dobrih i prevarenih ljudi bi mogli da budu glasovi „na čekanju“.

Da li je put ka tome da se među kandidatima za Kongres pojave ljudi poput Sandersa?
Ima ih dosta, ali još uvek nisu dovoljno jaki. Srećom, njihov broj raste. Sve je više progresivnih i nezavisnih kandidata koji odnose pobede unutar Demokratske stranke. Osim Sandersa, koji je, nažalost, na zalasku karijere iako je i dalje veoma aktivan sa preko osamdeset godina, najveća zvezda na progresivnom nebu svakako je Alexandria Ocasio-Cortez, poznata kao AOC. Ona je pravi Bernijev učenik i naslednik — mlada, prelepa, veoma pametna i zaista zastupa pravu radničku klasu. Popularna je i u pop kulturi, ali svi — i demokrate i republikanci, i levi i desni mediji — rade sve da je unište. Nadam se da im to neće poći za rukom.
Što se tiče Demokratske stranke, moramo sačekati da sa scene nestanu metuzalemi koji iza zavese kroje politiku, poput Pelosi, Schumera, pa nažalost i Obame. Za većinu će priroda ubrzo da se pobrine, ali Obama će ostati još dugo. Žao mi je što moram to reći, ali to je moj lični stav — Obama je postao uveren da je svevišnji genije politike koji će iza zavese birati kandidate „jer je njegovo vreme“, ne slušajući šta birači žele. Tako je taj njegov genijalni plan dva puta propao — sa Hilari i sa Kamalom — nanoseći nesagledivu štetu celoj planeti, oba puta donoseći Trampa umesto kandidata koje je on favorizovao. O eliminisanju Bajdena iza scene, gde su ga svi poput Cezara izboli nožem u leđa, bolje da i ne govorim.
Sada, imajući Trampa i Demokratsku stranku van koloseka i ne na našoj strani, moram citirati Koču Popovića, koji je 1941. godine, sagledavajući situaciju, rekao: „Moramo se tući!“ U mom slučaju i slučaju SAD, mislim na političku borbu. A u srpskom kontekstu, to bi bila moja poruka — šta bi Koča Popović rekao gledajući ove proteste? Verovatno isto.

Nikad mala Srbija

Kakvo je vaše društvo u kojem se krećete? Pretežno Amerikanci, ima li naših ljudi?
Uglavnom su Amerikanci. Znate kako to ide, isto kao i u Srbiji – jedno vreme se družiš sa društvom iz srednje škole, pa neki odu na fakultet i steknu novo društvo, zatim se neki venčaju i druže sa drugom ekipom, i tako ukrug. Tako je i kod mene. Moje glavno društvo uglavnom dolazi sa jednog, pa sa drugog fakulteta. Onda imam društvo iz struke, sa kojima se viđam na raznim projektima. Na kraju, sada imam i novu ekipu oko ovog councila, i tako se društvene grupe nižu.
Srbi su slabo povezani i postoji velika podela među generacijama. Starije generacije i dalje se okupljaju oko crkve ili par restorana, mlađe se možda sretnu na proslavama, koncertima i slično. Najnovije generacije imaju svoje društvene krugove, i tako dalje.
Srbi nemaju tradiciju svojih kvartova u Americi, da ne kažem četvrti, zbog čega nismo ni organizovani. Nema ničeg sličnog kao što su italijanske ili grčke četvrti. Često se šalim i kažem: Little Italy, Little Tokyo… pa kako može Little Serbia? Samo Velika ili nikakva. Na kraju, eto, nikakve.

Prati li to društvo ono što se zbiva u Srbiji i kakav je njihov odnos prema tome?
Čini mi se da mlađe generacije više prate te stvari. Svako prati ono što mu generacijski odgovara. Ne bi me iznenadilo da su starije generacije više za Vučića, tj. Šešelja, dok su mlađe na strani studenata, recimo. Organizovali smo nekoliko protesta podrške studentskim protestima u Srbiji, gde je uglavnom bila mlađa ekipa.
Ja planiram — opet lični primer i angažovanje „jedne“ osobe — da organizujem biračko mesto u LA. Ovde nemamo srpski konzulat, kao što ga imamo u Njujorku, Čikagu i Vašingtonu. Ako zakon nije promenjen, potrebno je 100 potpisa da se organizuje biračko mesto. Pokušaću to da uradim, a nakon toga ću zahtevati i otvaranje konzulata u LA, jer, zaboga, zašto bismo morali da putujemo 2000 milja do Čikaga po ličnu kartu ili pasoš?

Profesija režiser

Vi ste po profesiji filmski režiser, kakvo je stanje u toj industriji u SAD?
Industrija se menja – i to je oduvek tako bilo. Pre bih rekao da industrija samo uzima novi oblik, i da je prilagođavanje ključno. Kao što je neoliberalni kapitalizam uništio mnoge privredne grane i preselio proizvodnju u Kinu radi veće zarade, slično se dešava i u filmskoj industriji: biraju se jeftinije lokacije poput Vankuvera ili studija u Bugarskoj.
Ali to se uglavnom odnosi na velike produkcije i velike studije. Zato danas imamo pravi bum malih, nezavisnih filmova – pa čak i serija – u SAD. Kalifornija je nedavno donela zakon, a i grad Los Anđeles, kojim se nude značajne olakšice za snimanja na lokalnom nivou. To će svakako pomoći.
Kao što rekoh, filmska industrija je fluidna – neprestano menja svoje oblike i forme.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. jun 2025.

Jesu li studenti spremni za izbore

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija

Intervju Zoran Vuletić, Građanski demokratski forum

Pomalo je neobično kako po definiciji normalna stvar, kao što je zahtev za izborima, radikalizuje političku situaciju. To je bila tema razgovora sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma.

Aleksandar Vučić je 9. maj proslavio u društvu Putina i Sija, dok u Kijev, gde se okupila gotovo cela Evropa, iz Srbije nije otišao niko. Šta to po vašem mišljenju znači, da li je to postupak koji će izazvati jednokratne posledice ili ima dalekosežan značaj sa stanovišta evropskih integracija?
Nažalost, naš predsednik je bio u Moskvi umesto u Kijevu. Srbija je već 25 godina na evropskom putu, koji je uveliko postao turski put, rekao bih večni put. Naše društvo ne razume šta znače evropske vrednosti. Svi političari – Tadić, Dinkić, Koštunica, Jeremić, Đilas, Dačić, Vučić… – nakon atentata na premijera Đinđića zloupotrebljavaju EU, lažno se predstavljaju kao pro-EU, a sve čine da do EU nikada ne stignemo. U tom poslu, neistinama su daleko nadmašili i Tursku koja je praktično odustala od Evropske unije prošle godine kada je podnela zahtev za priključenje BRIKS-u, iako je u pregovorima sa EU od 2005. godine. Srbija pregovara od 2013. Trebalo nam je 13 godina da otpočnemo pregovore. Sa druge strane imamo primer Hrvatske, koja je zajedno sa Turskom otpočela pregovore 2005. i ušla u EU 2013. Danas su uveliko i u Šengen zoni. Dakle, kada imate zrelo društvo koje zna šta hoće sve je moguće, čak i da imate prave političare, a ne ovo što mi imamo.

U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije

Nakon tri godine divljačke agresije Rusije na Ukrajinu naš predsednik odlazi da podrži agresora, njegovi čauši po srpskim redakcijama, učitavajući nacizam ukrajinskom rukovodstvu, objašnjavaju kako je Ukrajina izazvala rat koji im je nametnuo „kolektivni Zapad“. Monstruozno, zar ne? A naša mainstream opozicija prećutkuje takve odluke našeg autoritarnog predsednika. Ušuškani su u zabludu da će jedino na temi korupcije da pobede režim SNS-a. Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe nije imao na našu „državotvornu“ politiku, koju nam Putin vodi od 2008. i čuvenog energetskog sporazuma. U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije.

Mnogi opozicioni lideri podržali su Vučićev odlazak u Moskvu? Uopšte nije bilo mnogo glasova, ako ih je uopšte bilo, koji su tražili da se ide u Kijev i da se stane na stranu Evrope.
Nisam čuo ni jedan glas koji podržava odlazak u Kijev, dok je podrški odlasku u Moskvu bilo na pretek, od prećutnih pa do bizarnih: „Ja bih otišao iz inata EU“, kako kaže miljenik opozicionih medija Aleksandar Jovanović Ćuta. Okovani smo ruskom propagandom koju Rusija više ne mora ni da plaća. Sputnjik, RT, Pravda ovde nemaju posla jer naši političari, analitičari, profesori, novinari, udarnički rade za rusku stvar, tobože braneći naše nacionalne interese. Mislim da Vojislav Šešelj ni u najlepšem snu nije mogao da sanja ovakav konsenzus oko njegove politike. Opozicija i mediji, koji je praktično formiraju, oborili su podršku Evropskoj uniji u poslednjih pet godina sa 50 na ispod 30 odsto preko netačne konstrukcije da je Vučića Evropska unija dovela na vlast i da ga održava na vlasti. Vučić i parlamentarna opozicija su zakrvljeni do nepodnošljivosti, ali oko Putina nemaju spora, slažu se da nam on čuva Kosovo. Isto je i sa režimskim i nerežimskim medijima, osim par nedeljnika i slabo čitanih portala.

Da li je Putinova Rusija naslednica antifašističke borbe Sovjetskog Saveza?
Formalno gledano Putin agresiju na Rusiju objašnjava time što je Ukrajina navodno ugrožavala nacionalne interese Rusije. Tako je i Hitler, opravdavao agresiju na Poljsku. Ipak mislim da sadržinski ima razlike. Ne deluje mi Putin do kraja kao Hitler. Putin se mnogo više uplašio svojih godina i svog diktatorskog istorijskog neuspeha koji bi se najviše ogledao u činjenici da Ukrajina postaje ugledna demokratska država, punopravna članica EU. Ruski i ukrajinski narod su veoma slični, kulturni model života im je bio identičan. Kako „veliki“ Putin da dozvoli onda Ukrajini članstvo u EU? Rezonovao je: bolje da zarati nego da usred Evrope dobijemo primer Severne i Južne Koreje. Lažna opravdanja za agresiju, brutalnost vojske prema civilima i masovni ratni zločini su veoma slični Trećem rajhu, ali ipak ne vidim u Putinu ambiciju koju je Hitler imao. Prosto se radi samo o bednom strahu malog čoveka i o narodu koji je decenijama u potpunom beznađu. Umesto da su iskoristili šansu koju im je ponudio Zapad kroz partnerstvo sa Gorbačovim i kasnije sa Jeljcinom, Rusi su izabrali beskrupuloznog Putina koji ih je potpuno izolovao i unazadio za ko zna koliko decenija. Pre ili kasnije shvatiće i Rusi kolika je greška bila napasti Ukrajinu.

Predsednik vlade i predsednica skupštine prisustvovali su svečanosti koju je predstavnik EU priredio u Beogradu. Kakvog to značaja ima, da li je Srbija time pokazala da zaista sedi na dve stolice pošto „sedalice“ nemaju istu težinu?
Potpuno bez značaja. Nažalost, mi smo u situaciji gde je Aleksandar Vučić jednako Srbija. Poslednjih desetak godina su svi od našeg predsednika napravili natčoveka. Njegovi mediji, kolege i funkcioneri grade kult ličnosti, a opozicioni mediji i političari ga dnevno stotinama puta pominju kao jedinog krivca za sve. Logično je onda da bez njega lično ne može uspešno da se prisustvuje sastanku BRIKSA, a ni svečanosti koju priređuje predstavnik EU za Dan pobede. Zapad je potpuno srozao očekivanja od Srbije. Prihvatili su da je Vučić naš div i nisu ozbiljno komentarisali Vulina, Nenada Popovića i ostale ruske predstavnike u vladi Srbije. Nekad je bilo dovoljno da neko od njih ode u Moskvu. Međutim, sada i Putin zahteva lično Vučića, a Nenad Popović mu postaje lični vodič kroz Rusiju.

Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe na odlazak Vučića u Moskvu

Tužna je politička stvarnost u Srbiji. Ova poseta Putinu je u stvari otvorena podrška agresiji na Ukrajinu. Putin je to u svom govoru jasno podvukao kada je objasnio da se napadom na Ukrajinu sprečava revizija istorije i zahvalio se svima koji su se odazvali pozivu da zajedno brane te „vrednosti“. Naš predsednik je otišao i korak dalje, pozvao je Putina da poseti Srbiju kadgod želi. Možda je računao da predsednik Rusije neće moći da nađe način da doleti do Beograda, ali i sam poziv je dovoljan. Bojim se da bi Evropska Unija to mogla da pročita jednako kao i zahtev Turske za prijem u BRIKS.

Zašto Srbija, ako se ne računa manifestacija pod okriljem EU, nije proslavila Dan pobede? Oni koji su tog današetali Beogradom nosili su zastavu sa slovom „Z“, simbolom ruske agresije na Ukrajinu. Takođe, nisu se pevale partizanske, tj. pesme iz Drugog svetskog rata, nego pesme iz Prvog svetskog rata. Kako to tumačite?
Gotovo nikoga u Srbiji ne zanimaju antifašističke tekovine. Uspešno se sve vlasti poslednjih 35 godina obračunavaju sa partizanima koji su nosioci tih tekovina. Kontinuirano se kroz promenu imena ulica i trgova, pravljenje manifestacija, a posebno kroz školstvo krivotvori istorija. Najveći udarac antifašizmu je zadat kada su Boris Tadić i Vojislav Koštunica izjednačili četnički pokret sa partizanima. Naši predsednici i premijeri godinama unazad prilikom obeležavanja Dana oslobođenja Beograda ili za Dan pobede polažu venac na pogrešan spomenik, Spomenik neznanom junaku iz Prvog svetskog rata. Nikome to ne smeta, niti ih iko pita zašto to rade. Centralnu manifestaciju za 70 godina oslobođenja Beograda, 2014, u Sava centru, na zahtev Vučićeve vlade, režirao je Dragan Bjelogrlić, takođe krivotvoreći istoriju i povlačeći kontekst iz Velikog rata. Napravio je veoma manipulativan miks. Danas nam se kroz Proglas Bjelogrlić nudi kao pravoverna opozicija Vučiću i njegovoj politici! Kako – ako imaju isti vrednosni pogled na antifašizam?

Kad smo već kod toga, iako se dešava u susedstvu, ali bliskom, kako gledate na ovu heroizaciju Pavla Đurišića od Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori?
SPC je državna crkva i kao takva se bavi politikom zloupotrebljavajući veru. Uostalom Srpska pravoslavna crkva je popularna u narodu ne zato što smo mi veliki vernici, nego zato što je SPC glavni nosilac nacionalističke ideologije. Žao mi je što ovo morao da kažem malo grublje, jer znam da postoje iskreni vernici koje ne zanima takva ideologija. Nažalost, ti ljudi su u velikoj manjini. Slabošću i neodgovornošću političara Crkva je prigrabila za sebe ekskluzivnu i neupitnu ulogu u društvu Otud je logično da patrijarh Porfirije nedavno ide u posetu Putinu i sa njim razgovara o „državnim“ problemima kao što su: Crna Gora, BiH, Kosovo, obojena revolucija… Pritom je zatražio pomoć oko tih problema predloživši rešenje kroz ruski svet. Mislim da je i sam Putin bio zapanjen servilnošću i snishodljivošću srpskog patrijarha. Zašto da se onda čudimo inicijativama SPC oko ratnog zločinca Pavla Đurišića. Uostalom SPC time potvrđuje da ne priznaje Crnu Goru kao nezavisnu državu.

Pred Srbijom su opet izbori, da li će ova dilema Evropa ili Rusija imati neku ulogu na tim izborima? Da li će biti tema predizbornih rasprava, sadržina predizbornih programa?
Nažalost, bojim se da neće. Vlast nam je dobro poznata i nastaviće kao do sada. Opozicija, studenti i opozicioni mediji nisu zainteresovani za pokretanje tih preko potrebnih tema. Oni sanjaju jednu listu naspram Vučića, koja ne može ni njega lično da pobedi a kamoli da donese novu politiku. Te teme vlast koristi kao batinu za „pacifikovanje“ i diskvalifikaciju opozicionih aktera. Kada god je bio sateran u ćošak zbog nepočinstava koje je učinio, Vučić pokrene takozvanu veliku politiku – Rezolucija UN o Srebrenici, Dodik i Republika Srpska, Briselski odnosno Ohridski sporazum, Izbori na Kosovu, Oluja, Rusija…

Opozicioni mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate.

Svaki put poentira jer opozicija ne želi da zauzme jasan stav o tim pitanjima. Zašto bi u sledećoj kampanji bilo drugačije? Ne vidim ni jedan drugačiji argument, studenti pre četiri dana rekoše u Utisku nedelje: „Ne očekujte to od nas“, bez svesti da zbog dosadašnjeg izostanka te politike oni šetaju, trče, marširaju, bicikliraju, gube godinu… Umesto fizičkog iscrpljivanja bolje bi im bilo da potraže prave političke savetnike. Zdrave institucije donosi politika, a ne trčanje po Evropi sa pogrešnim barjacima.

Šta mislite o studentskom zahtevu za vanrednim izborima? Da li on označava i formalan ulazak studenata u politiku i da li je to dobro?
Da, označava, i to je odlično. Njih je pogrešna politika vlasti izvela na ulicu i jedino politika može da ih vrati redovnim aktivnostima. Dobro je što su izašli iz klopke vlasti – „bave se politikom, žele da dovedu neke ljude na vlast bez izbora“. Dosta je bilo pravdanja da samo traže institucije koje rade svoj posao. Nema institucija sa ovakvom politikom, nikada ih nije ni bilo unazad 20 i kusur godina. Đinđićeva vlada je jedina vlada koja je stvarno gradila institucije, ali sa eksplicitnom i beskompromisnom proevropskom politikom. Zbog toga je i ubijen, da se Srbija ne bi promenila i krenula u tom pravcu. Samo takva politika daje institucije koje studenti traže. Morali bi sada kao političari da povedu računa o tome.

Da li je zahtev za izborima došao u pravi čas? Da li treba tražiti poboljšanje izbornih uslova i šta bi to uopšte trebalo da znači, odnosno da donese?
Mislim da je zakasnio. Trebalo je par dana pre 15. marta da traže raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima izglasavanjem Lex specijalisa u parlamentu. Postojala je prava atmosfera za takav zahtev. Stotine hiljada ljudi bi dobilo zahtev koji je praktično na dohvat ruke. Dakle nešto blisko i opipljivo. Pomogli bi time i vlastima i opoziciji u parlamentu koji bi bili primorani da aklamacijom izglasaju taj zakon. Opozicija bi prećutno odustala od utopije „prvo uslovi“ pa onda izbori, a vlast ne bi mogla nikome da objasni da nije ozbiljno ustuknula pred novom političkom snagom. U tim okolnostima bi izbori bili sasvim drugačiji, institucije bi se ponašale mnogo odgovornije, pre svega zbog straha od dolaska nove vlasti. Teško bi dozvolile izborni turizam. Nema boljeg popravka izbornih uslova od svima vidljivog dolaska nove vlasti.

I – šta sad?
Pošto je propušten taj momenat, mislim da sada ulazimo u period neizvesnosti. Ponovo nas je Vučić lukavom taktikom dovukao na svoj teren. On će odlučiti kada će biti izbora, uz ironično pitanje studentima ko je sada „nenadležna predmetna“ institucija. Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija? Kako će to da urade imajući u vidu neopravdanu aroganciju prema opoziciji koja ima svoje članove u komisijama? Jesu li prikupili nekoliko miliona evra za kampanju? Jesu li snimili spotove? Eto koliko je samo tehničkih pitanja koja, nekad i presudno, utiču na izbore, a nismo se ni dotakli politike. Kalkulišu li studenti sa kampanjom koja bi se odvijala nakon moskovske parade i patrijarhove prethodnice kod Putina. Pred nama su tridesetogodišnjica Srebrenice i Oluje.

Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju

Vučić će nametati te teme, a kako će studenti parirati? Ako misle da je odgovor u paleti različitih a poštenih, u Lomparima i Bakićima, greše silno, jer je Vučić nepobediv sa desne strane. To je njegov teren. O ekstremnoj levici koja je protiv kapitalizma a za podržavljenje svega i vidi privatni sektor kao najvećeg neprijatelja tek nema govora.

Šta bi se moglo očekivati od studentske liste? U formalnom smislu, tj. ko će na njoj biti, i u sadržinskom, kakav će biti sadržaj njenog programa?
Iz svega što smo do sada videli i čuli lično ne očekujem puno, posebno kada je reč o sadržaju. Tako su i najavili. Najavljena je lista profesora, sindikata, neukaljanih ljudi. Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju. Jesu li spremni takvi ljudi da daju perspektivne odgovore na pitanja koja smo maločas postavili. Bojim se da će se odlučiti na staro dobro ćutanje, što će za posledicu imati novo gubljenje vremena i novo čekanje.

Ipak, ove nedelje su studenti u Briselu.
Tačno je da su išli u Strazbur, a zatim i u Brisel. Međutim, nisu obavestili javnost zašto su to radili. Nema jasne poruke. U Strazburu su se slikali sa ruskom ratnom zastavom pod kojom ratuje Vagner, a u Brisel su krenuli da obaveste zvaničnike EU o stanju u Srbiji. Da li iko u Srbiji sumnja u to da u Briselu ne znaju kakvo je stanje u Srbiji? Ako su otišli da drže lekcije kako je EU kriva, odgovorna, dovela Vučića na vlast i održava ga na vlasti, žali bože trčanja i bicikliranja. Od studenata, naše buduće intelektualne elite, očekuje se mnogo bolje razumevanje politike. Recimo, neka sami sebi odgovore u kom političkom klubu se nalaze institucije kojih nema u Srbiji, a zbog kojih su trčali 2.000 kilometara do Brisela.

Kako vidite reakciju opozicije na zahtev studenata? Treba li ona da izađe na izbore ili da podrži studentsku listu?
Opozicija je sama sebe dovela u gotovo bezizlaznu situaciju nizom pogrešnih odluka: Pomenuću najbitnije: bojkot parlamentarnih izbora 2020. i beogradskih 2024. godine, odluke da ne idu na prorežimske medije čime N1 i Nova S dobijaju ekskluzivno pravo da kreiraju opoziciju, a najveća greška je uporno insistiranje na jednoj listi protiv Vučića koja samim tim ne može da ima politiku osim floskule „Ua Vučić“! Sve pobrojano kada sagledamo, ne čudi me da su DS i ZLF iz straha ili slabosti, ili i jednog i drugog, promptno podržali studente iako još ne znaju ni ko je na listi niti šta misle o presudnim problemima Srbije. Desničari ćute, a deo opozicije koji ima najviše uticaja na medije Junajted grupe nije se odrekao učešća na izborima i pominje izborne uslove. Tu leži najveća opasnost za studente – šta će da rade ako u redakcijama opozicionih, tj. profesionalnih medija počnu debate o tome ima li uopšte uslova za izbore. Takođe bi moralo svima da bude jasno, da nakon ovih izbora nema više kuknjave da smo pokradeni.

Da li je Srbiji potrebna neka velika sinergija da bi se na izborima pobedio Vučićev režim?
Pre svega nam je potrebna politika i sloboda na opozicionim medijima. Ti mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate. To nije moguće sa jednom listom koja se u njima sanja i krčka, da ne kažem dinsta, jedno 10 godina. Pored otvaranja prostora za sve politike, krajnje je vreme da podrže pro-EU politiku, jer je neprimereno da oni obaraju podršku EU objašnjavajući kako EU drži Vučića na vlasti zbog predaje Kosova i kopanja litijuma. Prosto, to nije tačno. Tek sa takvim medijima je moguća sinergija koja bi osvojila maksimum mandata, a kasnije kompromisima praviti vladu u skladu sa politikama i rezultatima.

Odlazak Filipa Davida

Građanski demokratski forum je nedavno održao komemoraciju Filipu Davidu. Govorili su istaknuti kulturni radnici. Ali to nije imalo nikakav odjek u opozicionoj javnosti. Nije valjda zato što je David bio član Saveta Građanskog demokratskog foruma?
Odlazak Filipa Davida je ogroman gubitak za Srbiju, naravno i za sve nas iz GDF. Komemoracija je bila dostojanstvena, baš kakav je bio i Filip. Govorili su njegovi prijatelji, kolege, saborci. Mogu samo da kažem da su Filip David i – moram ovde da dodam – Latinka Perović, učinili sve nas u Građanskom demokratskom forumu ponosnim, a Forum izuzetnim. Velika mi je čast što sam decenijama poznavao te ljude, družio se i radio zajedno sa njima na emancipaciji i modernizaciji našeg društva. Ne bih ulazio sada ulazio u to da li je do slabijeg odjeka komemoracije došlo zbog Filipovog članstva u Savetu GDF. Opoziciona javnost je deo srpskog društva, a ono nikada nije imalo talenta i osećaja da prepozna dobronamerne ljude, samim tim i sopstveni interes.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 15. maj 2025.

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Izbori, jedini put do mirnog rešenja krize

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog

Intervju Jovan Komšić, politički sociolog

Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.

Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta?
Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“!
Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“.
Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“!
Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog.

Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku?
Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije.
Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode.
Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“.
Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.

Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi

Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“.

Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način?
Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine.
Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“.

U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“?
Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“.

Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“.
Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.

Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode

Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda.
Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti.
Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama.
Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“.

Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata?
Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura.
To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode.

Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu.
Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi.

Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji?
Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.

Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije

Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“

Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite?
S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“.
I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje.

Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji?
Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.

Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva

Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije.
Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti!

Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to.
Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka?
Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. mart 2025.

Verujem u studente

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Praksa je pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest o sankcijama NIS-u pouzdana ili je spekulacija, ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja

Intervju Goran Radosavljević

Kao generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije Goran Radosavljević je vrlo validan sagovornik o (najavljenim) sankcijama NIS-u, a kao profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju za aktuelna „studentska gibanja“.


Otkud ove sankcije za NIS? Da li je vest o tome pouzdana ili je reč o spekulacijama?
Do sada je praksa pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest pouzdana ili je spekulacija ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja. Ono što znamo je da je NIS pod indirektnim sankcijama od 2014. i da su one dodatno pojačane nakon 2022. godine. Istovremeno je kompanija očigledno uspela da se na različite načine prilagodi sankcijama i da ostane profitabilna. Naftu je počela da kupuje na tržištu – uglavnom Iračkog i Kazahstanskog porekla – zatim je preko 50 odsto vlasništva „prenela“ drugom povezanom licu koje nije direktno pod sankcijama i, na kraju, finansije i partnere je počela da traži na evropskom i tržištima koje nisu pod direktnim udarom sankcija. To za sada pokazuje neke rezultate. Da li će se to stanje promeniti i da li će biti novih sankcija – lično sumnjam. A i ako ih bude, videćemo koji je njihov domet.

U čemu bi te sankcije mogle da se sastoje?
Sankcije bi hipotetički mogle da budu usmerene direktno na NIS – sada su indirektne, usmerene na matičnu kompaniju Gasprom Njeft – što bi verovatno dovelo do komplikovanja ili potpunog onemogućavanja dopremanja sirove nafte do rafinerije u Pančevu. Nedostatak finansija, usled nemogućnosti banaka da finansiraju NIS, odrazio bi se najviše na likvidnost kompanije, a zatim i na otkazivanje nekih novih projekata i investicija. Konačno, sankcije bi mogle da budu usmerene na potpunu kontrolu tokova novca, što bi dovelo do blokada računa kompanije i nemogućnosti poslovanja. Domete ovog poslednjeg smo već videli u slučaju američkih sankcija kompanijama u Republici Srpskoj.

Šta će sankcije značiti za snabdevanje Srbije energentima, tj. naftom i gasom?
Ovakve sankcije bi verovatno veoma brzo zaustavile poslovanje NIS-a. To bi dovelo do kratkoročnih nestašica na tržištu naftnih derivata i rasta cena. Delimično bi ovaj nedostatak mogao da se nadoknadi određenim rezervama koje postoje, ali te rezerve nisu ni približno dovoljne za zamenu kapaciteta rafinerije i NIS-a koji u ovom trenutku učestvuje u snabdevanju derivatima sa oko 80 odsto na tržištu veleprodaje.

Kakva su rešenja Srbiji na raspolaganju?
Različita rešenja postoje. Jedno moguće je prodaja većinskog paketa trećem licu, privatnom ili državi. Ovo rešenje je već korišćeno u slučaju Er Srbije, gde je usled zabrane pravnim licima van Evrope da budu većinski vlasnici aviokompanija, većinski paket imala država, ali je upravljaču funkciju imao Etihad. Naravno, bilo bi potrebno da se postojeći vlasnik saglasi s tim, što neće biti lako. Mislim da bi sva druga rešenja bila problematična. Naftovod ka Mađarskoj u slučaju sankcija NIS-u ne bi pomogao. EU kompanije bi verovatno bile sankcionisane za saradnju sa NIS i takve sankcije bi ubrzo dovele do kraha. Ipak, ja mislim da je verovatnoća da do takvih sankcija dođe veoma mala, iako realno postoji.

Da li je Srbija zakasnila u pogledu diverzifikacije snabdevanja gasom?
Srbija kasni u pogledu diversifikacije snabdevanja gasom 10-15 godina. Oslanjanje samo na jedan izvor i na jedan pravac snabdevanja jednim od ključnih energenata može se okarakterisati kao neozbiljna energetska politika. Diversifikacija pravca – izgradnjom Turskog toka, nakon zaustavljanja Južnog toka – donekle je smanjila rizik, ali je izvor ostao isti. Istovremeno je Srbija u prethodnih desetak godina propustila da se uključi u inicijative za gas iz Azerbejdžana, zatim je zakasnila, neki izvori kažu i odbila, da se uključi u izgradnju terminala za tečni prirodni gas u grčkoj luci Aleksandropolis, ali i da se uključi u zakup kapaciteta za tečni prirodni gas u Hrvatskoj. Recimo, Mađarska je ovo značajno iskoristila. Sve je to dovelo Srbiju u veliki rizik da ukoliko u potpunosti prestane snabdevanje ruskim gasom, a to nije nerealno, dođe do velikih poremećaja na tržištu. U kratkom roku jedno od rešenja moglo bi da bude ubrzano investiranje u skladišta gasa, koja bi se onda punila van sezone i iz drugih izvora i donekle ublažila eventualne poremećaje.

Aleksandar Vučić je najavio jeftine stambene kredite za studente. Koliko je realno da banke zaista počnu da odobravaju takve kredite?
Jedini način da banke počnu da odobravaju takve kredite je da ih država značajno subvencioniše. Međutim, ta odluka je pogrešna iz više razloga. Prvo, tržište nekretnina je već dovoljno pregrejano. Promet od preko šest milijardi evra godišnje se već godinama obavlja preko 85 odsto iz sopstvenih sredstava. Na taj način u prvom polugodištu 2024. kupljeno je čak 92 odsto svih nekretnina. To znači da ili smo veoma bogati ili se mnogo nelegalnih i polulegalnih para obrće u tom sektoru. Drugo, cene su izuzetno visoke i pitanje koliko mladih uopšte može pod ovim uslovima da priušti sebi stan i još na kredit. Za stan u Beogradu od 50 m2 rata i troškovi su oko 1.000 evra mesečno, a za to treba da imate barem duplo veću zaradu. I tako narednih 30 godina. Konačno, mislim da je zadatak države da mladima stvori uslove da rade i sami zarade za svoj stan. To u zemlji sa visokim stepenom korupcije, partijskog zapošljavanja i poslovanja, ne uliva poverenje da će se desiti.

Da li je ova ponuda studentima više politička nego ekonomska?
Verujem da je odluka čisto politička. Vlast je do sada većinu svojih problema rešavala ili kupovinom ili pretnjama i ucenama. Sad se, međutim, suočila sa jednom grupacijom koju nije lako kupiti još teže uceniti. Naprotiv, i jedno i drugo imaju suprotan efekat. Pretpostavlja da je ova ponuda bio pokušaj kupovine, pošto pretnje batinašima i kriminalcima nisu urodile plodom. Verujem u studente i moja poruka njima je da istraju u svojim zahtevima. Jer, kako su i sami zaključili, u zemlji sa ovakvim nivoom korupcije, diploma im neće mnogo značiti za zapošljavanje. A ako i bude nešto značila, rukovodioci će im biti partijski kadrovi sa kupljenom diplomom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2024.

Očekujem još veći pritisak vlasti

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Bez pouzdanja u nezavisan, samostalan i nepristrasan rad u pravosuđu ne može biti ni tržišne privrede, ni ljudskih sloboda i prava, ni uspešne borbe protiv korupcije i drugih oblika kriminala

Vladimir Beljanski, advokat

Sagovornik Novog magazina, Vladimir Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine, nesumnjivo spada među one ljude u Srbiji za koje se može reći da su (sa)čuvali ugled svoje profesije. Kao takav, već godinama je kost u grlu aktuelne vlasti.

Gospodine Beljanski da započnemo ovaj razgovor jednom konkretnom temom. Vi ste advokat Gorana Ješića. Kakav je u ovom trenutku status postupka koji se protiv Ješića vodi?
U toku je istražni deo postupka, a Goran Ješić se nakon nekoliko veoma čudnih sudskih odluka o pritvoru konačno se ipak brani sa slobode.

Može li se u ovom trenutku reći šta je glavna optužba protiv njega i na čemu će se temeljiti odbrana?
Goranu Ješiću se stavlja na teret da je izvršio krivično delo „napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti“ tj. da je napao policajca u poslovima javne bezbednosti. Na sreću postoji snimak celog događaja kao i puno privatnih snimaka građana koji su snimali svojim telefonima. Dva su osnova koja potpuno jasno isključuju postojanje ovog krivičnog dela. To je postupanje u stvarnoj zabludi jer Ješić u tom trenutku ne zna da je u pitanju policajac, ali i u nužnoj odbrani jer je smatrao da od mladića odbija istovremeni protivpravni napad. Krivični zakonik jasno navodi da ovakvo postupanje nije krivično delo. Ako policija očekuje krivičnopravnu zaštitu koju im zakon pruža, onda moraju i oni sami da postupaju po propisima, da se legitimišu, pokažu značke ili, što bi u ovom slučaju bilo još prikladnije, da zakače značku za civilnu jaknu ili je okače oko vrata. Sve te mogućnosti su postojale, a sa snimka se vidi da ni ostali okupljeni građani ne misle da se radi o policiji i da ih zato zaustavljaju. Uz to, osoba koju je Ješić odgurnuo je maskirana kapom, kapuljačom i nečim što zaklanja usta i ni po čemu ne odaje utisak da se radi o policajcu.

Na televiziji se videlo da jedna osoba koja je učestvovala u hapšenju Gorana Ješića i koja je prethodno uhapsila studenta Relju Stanojevića nije pokazala policijsku značku. Pretpostavka je da nije policajac. Znali se ko je taj čovek?
Da, u tužilačkom spisu postoje podaci o toj osobi koja je i ispitana u svojstvu svedoka-oštećenog. Međutim, u spisima nije postojala dokumentacija koja bi dokazala da je ta osoba policajac, da je bio na dužnosti i kakvi su mu zadaci dati konkretnom prilikom. Ovo su informacije koje mogu da saopštim u ovom trenutku i koje su aktuelne u vreme razgovora koji vodimo.

Znamo li mi ko hapsi po Srbiji, postoje li parapolicijske snage, partijska policija? I ko se obračunava sa građanima na ulici?
Na žalost, sada je jasno da postoje grupe sa posebnim zadacima koje se šalju na javne skupove sa ciljem da izazovu nasilje. Na pitanje ko su tačno ti ljudi, ko ih organizuje i šalje i zašto se tužilaštvo ne bavi tim pitanjem, u ovom trenutku ne mogu da odgovorim. Svedoci smo da se to sve češće događa, a da su u Novom Sadu takve grupe učestvovale u demoliranju Gradske kuće. Po njihovom razlazu, koji je takođe bio sinhronizovan, počelo je hapšenje pojedinih preostalih demonstranata i građana. Ovo je veoma ozbiljna i zabrinjavajuća pojava, a još više zabrinjava izostanak istrage o tome.

Promena u pravcu vladavine prava zahteva vreme, istrajnost i spremnost svih aktera – građana, institucija i političkih lidera – da grade društvo

Građani koji su se okupili kod železničke stanice u Novom Sadu, a to je sigurno bio najveći skup u poslednje 24 godine, su došli da odaju počast žrtvama, da zahtevaju da se nikada nešto slično ne ponovi i da traže pravdu i istinu jer smo odmah nakon nesreće iz vrha vlasti čuli kako nadstrešnica nije bila rekonstruisana, što je lako prepoznato kao neistina. Tuga i zabrinutost su naišli na represiju umesto na razumevanje. To je velika greška.

Da li se iz ovih par slučajeva mogu izvući i neki opštiji zaključci? I da li se uopšte radi o „par slučajeva“ ili je reč o mnogo češćoj pojavi? Da li vlast zaoštrava situaciju, povećava napetost u društvu i, generalno, čini da se nesigurnost građana povećava?
Očigledno je da se radi o čestoj pojavi, da je slično bilo i u Beogradu i u drugim mestima. Model je dosta jednostavan, a to je da se među demonstrante ubace huligani koji će započeti nasilje, najčešće razbijajući neke objekte, ali ponekad i napadima na policiju. Takvim ubačenim grupama se po pravilu priključe i neki od demonstranata jer je to u psihologiji gomile.

Sada je jasno da postoje grupe s posebnim zadacima koje se šalju na javne skupove s ciljem da izazovu nasilje

Uvek će biti besnih koji će se prikloniti onima koji bacaju kamenje, a na to se i računa u takvim situacijama. Ubacivanjem provokatora se na kraju dolazi do toga da se u javnosti demonstracije prikažu kao nasilne, ali i da se produbi jaz između građana koji su za različite političke opcije. Radi se o veoma opasnoj pojavi koja stvara mržnju i bes koji lako mogu da izmaknu kontroli. U društvu u kome je govor mržnje opšte prisutan, u kome se drugačije mišljenje uvek shvata kao čin neprijateljstva i napad na ličnost, u kome nema pristojnog dijaloga, ovakve eskalacije nasilja će kad tad dovesti do tragičnih posledica.

Advokatska komora Vojvodine je prošle sedmice, 27. novembra, obustavila rad na taj jedan dan. Šta je glavni razlog za tu vašu odluku?
Prvi razlog za jednodnevnu obustava rada je pritisak izvršne vlasti na pravosuđe. U prvom redu reč je o načelnom i iskustveno proverljivom stavu budući da se pominju sistematski i dugotrajni pritisci. S druge strane, načelni pristup uključuje i uticaje koji su usledili posle tragedije na železničkoj stanici. Praktično iz svakog komentara najviših predstavnika ovih grana vlasti može se zaključiti kakav zahtev i poruku šalju pravosuđu u vezi sa krivičnim postupcima. Kada je došlo do hapšenja i pokretanja postupka onda su se te izjave odnosile i na razloge za određivanje pritvora. Iz pravosuđa nije na to bilo nikakve reakcije, a da je usledila ne bi bila potrebna reakcija advokature. Advokatima su nezavisno i nepristrasno sudstvo i samostalno tužilaštvo preduslov za ispravan način zastupanja građana i pružanja pravne pomoći. Političari očigledno ne razumeju značaj ove treće grane vlasti i doživljavaju je kao izborni plen sa očekivanjem da će je po potrebi i u važnim slučajevima lako staviti pod svoju kontrolu. Deo tog pritiska je vidljiv i Advokatska komora Vojvodine je zbog toga reagovala jednodnevnom obustavom rada. Cilj je bio da se skrene pažnja na izuzetno opasne i štetne pojave u pravnom i pravosudnom sistemu.

Posebno je opasna veza između visokih državnih zvaničnika i kriminalnih struktura koje teže da imaju zaštitu, s jedne strane, a sa druge strane da nelegalno stečeni novac unesu u legalne tokove

Ukazivanjem na ovakve probleme mi štitimo i advokatsku profesiju. Ali postoji i onaj drugi deo uticaja koji nije vidljiv, a koji je još opasniji. To nisu samo direktni pritisci na sudije i dogovaranje sudskih odluka. To je i usađivanje svesti o tome šta je vlasti ugodno i čemu je i bez ikakvih instrukcija potrebno izaći u susret. Javni pritisci su zabranjeni i o tome govori Evropska konvencija o ljudskim pravima i praksa suda u Strazburu. Pritisci su ne samo zabranjeni nego predstavljaju i krivično delo. Time bi trebalo da se bavi tužilačka policija, koje u Srbiji nema ili posebne jedinice za borbu protiv korupcije.

Da li i advokati trpe pritiske. Kakve, u čemu se oni ogledaju?
Nakon odluke Advokatske komore Vojvodine o jednodnevnoj obustavi rada i saopštenja koje je pratilo tu odluku usledila su obraćanja predsednika Vlade, predsednice Skupštine i ministarke pravde. Iako je u pitanju odluka kolektivnog organa – Upravnog odbora naše komore i iako je toj odluci prethodila preporuka Saveta koji je takođe kolektivni organ, obraćanjem najviših predstavnika vlasti sam se ja lično našao pod pritiskom. Ješićev slučaj i odluka Upravnog odbora komore nisu ni na koji način povezani.

Posle AKV i Advokatska komora Beograda najavila je obustavu rada od 2. do 4. decembra. Da li ste razgovarali sa kolegama iz Beograda o tome? AKB svoj štrajk obrazlaže načinom na koji su usvojene izmene krivičnog zakonika? Da li razmišljate da se sad AKV priključi tom štrajku iako se AKB nije pridružila vašem?
Advokatska komora Vojvodine se samostalno odlučila na ovakav potez. O odluci i razlozima smo informisali Advokatsku komoru Srbije i sve advokatske komore u sastavu. Svaka advokatska komora je samostalna da proceni da li će reagovati i na koji način. Nesreća u kojoj je poginulo petnaest ljudi se dogodila u Novom Sadu, u Vojvodini na području i u sedištu naše komore.

Advokatima su nezavisno i nepristrasno sudstvo i samostalno tužilaštvo preduslov za ispravan način zastupanja građana i pružanja pravne pomoći

Sudovi i tužilaštva koja su pod najvećim pritiskom su u Novom Sadu. Zbog toga je naša reakcija bila prva i neophodna. U petak 22. novembra smo doneli odluku o obustavi rada, a sledećeg dana, u subotu je bila zakazana sednica Upravnog odbora Advokatske komore Srbije. Jedna tačka dnevnog reda je trebalo da bude i odluka Advokatske komore Vojvodine. Međutim, sednica u subotu nije održana jer Upravni odbor komore Srbije nije imao kvorum za rad.

Šta je sa Advokatskom komorom Srbije? Kakvi su sada odnosi između advokatskih udruženja u Srbiji?
Advokatska komora Srbije do sada nije reagovala na obustavu rada Advokatskih komora Vojvodine, Beograda i Šapca niti se izjasnila o protestnim razlozima. Do sada su odnosi između komora uglavnom bili skladni. Ne treba zaboraviti da smo 2014/2015 imali veliki protest advokata koji je trajao mesecima. Tada je vlast uočila da postoji velika grupa od 12.000 advokata – nezavisnih intelektualaca koja ima snage i mogućnosti da ukaže i suprotstavi se određenim negativnim pojavama u pravnom sistemu, ali i u društvu generalno. Od tog momenta postoje pokušaji da se i advokatske komore kao strukovne organizacije stave pod kontrolu. U Novom Sadu smo imali takav pokušaj 2021. godine i tada su advokati prepoznali značaj zadržavanja nezavisnosti komore od političkog uticaja. Uspešno smo se odbranili osvajanjem velike većine na advokatskim izborima. Mislim da možemo da očekujemo još jače pritiske u narednom periodu.

Neke izmene u krivičnom zakonu su usvojene nedavno u Skupštini, ali rad na izmenama krivičnog zakonodavstva i dalje traje. Vi spadate među one koji nisu zadovoljni onim što vlada predlaže. Koje su vaše glavne zamerke?
Izmene Krivičnog zakonika koje su usvojene u Skupštini obuhvataju svega nekoliko članova i na sadržaj tih izmena nemam primedbe. Najveće primedbe advokature su na način rada prilikom pisanja nacrta mnogo obimnijih izmena koje su bile u javnoj raspravi, ali nisu ušle u skupštinsku proceduru. Te izmene nisu bile rezultat rada radne grupe u kojoj je trebalo da učestvuju i advokati. Ministarstvo pravde je nedavno saopštilo da da će i Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku biti u javnoj raspravi i u toku naredne godine, pa će svakako biti vremena za dalju diskusiju i bolja rešenja.

Kako biste generalno ocenili stanje u kojem se nalazi pravosudni sistem Srbije?
Niko se ne može izboriti za nezavisnost pravosuđa bez aktivnosti samih sudija i tužilaca. Mislim da se u većini predmeta koji su politički osetljivi ili koji bi mogli da imaju posledice za ljude koji su na vlasti ili su im bliski, postoji snažan uticaj kome pravosuđe ne uspeva da se odupre. Takvih primera je sve više. Vlast je pokazala snagu da sudije koje nisu donosile odluke „na liniji“ ili su javno istupili, na određeni način degradira, otera iz sudstva ili makar onemogući napredovanje. Imamo i primere ponižavanja sudija u Skupštini i maltretiranja preko tabloida. Moj utisak je da je stvorena atmosfera zabrinutosti, nelagode, pa čak i straha. Na žalost, mi nemamo tradiciju nezavisnog pravosuđa, a ni šira javnost i ne razume značaj podele vlasti koja podrazumeva nezavisnost suda. Sve više idemo ka centralizaciji, neodvojivosti i na koncentraciju vlasti na jednom mestu.


Ako je pravosudni sistem u jednom zemlji u tako lošem stanju kakve su posledice po čitavo društvo?
Rekao bih pogubne. Bez pouzdanja u nezavisan, samostalan i nepristrasan rad u pravosuđu ne može biti ni tržišne privrede, ni ljudskih sloboda i prava, ni uspešne borbe protiv korupcije i drugih oblika kriminala. Naravno, bez toga nema ni ulaska u Evropsku uniju, a svedoci smo da nam upravo odatle stalno stižu primedbe.

Da li je Srbiji potrebna reforma pravosuđa ili, možda bolje, kakva je reforma pravosuđa potrebna Srbiji? Šta bi ona trebalo da promeni, od čega prvo treba početi?
Sigurno nam je potrebna reforma pravosuđa, ali ne bilo kakva reforma. Svedoci smo neuspele i loše reforme iz 2009. godine, kada su sudije ostajale bez posla samo zato što su u braku sa advokatima. U nekim drugim sistemima koji imaju daleko veću nezavisnost pravosuđa, smatra se prirodnim i poželjnim da je neko pre izbora za sudiju uspešno i dugo radio kao advokat i da ga upravo takav rad preporučuje kao nezavisnog stručnjaka koji će biti i dobar sudija. Pod nazivom reforma kod nas se zapravo skrivao reizbor sudija. Moramo da učimo iz iskustva i da budemo veoma oprezni ako se tome bude ponovo pristupilo. Sudije moraju da imaju siguran put i mehanizam da se sami izbore protiv nedozvoljenih pritisaka i da budu ohrabreni primerima kolega koji su bili zaštićeni ako su tako nešto prijavili.

U nekim drugim sistemima, koji imaju daleko veću nezavisnost pravosuđa, smatra se prirodnim da je neko pre izbora za sudiju uspešno i dugo radio kao advokat i da ga upravo takav rad preporučuje kao nezavisnog stručnjaka koji će biti i dobar sudija

Za to je potrebna posebna obuka sudija i promena u načinu shvatanja sudijskog posla. Potrebno je da sudije imaju i daleko veće plate, ali i da više rade. Svaki sudija, a posebno u sudovima višeg stepena, mora da ima svoj tim koji radi na pripremi predmeta, analizi sudske prakse, na praćenju međunarodnih standarda… Suđenja moraju biti tonski snimana. Sudije moraju uživati najvišu zaštitu od pritisaka, ali i slobodu da povremeno javno istupe, da saopšte da se sreću sa problemima, od primene propisa pa sve do tehničkih poteškoća i da sami predlažu bolja rešenja. Takođe, moraju uživati i apsolutnu fizičku zaštitu. Tek tada će sudije imati i odgovarajući visok društveni položaj koji je zasnovan na poverenju, nezavisnosti i odgovornosti. Sudije treba da uživaju poverenje kao najviše uvažavani članovi društva.

Da li je reforma moguća pod ovim uslovima, odnosno ovom i ovakvom vlašću? Kakvi uslovi bi prethodno trebalo da budu ispunjeni?
Mislim da to trenutno nije moguće. Mi ne živimo u društvu koje neguje slobodu govora i razumevanje za drugačije mišljenje. Suština sudijskog poziva je u hrabrosti i slobodi da se iznese svoje mišljenje, da se iza tog mišljenja čvrsto stane i da se brani svoj stav. Umesto rada na ovome kod nas se radi na statističkim podacima o broju održanih suđenja, donetih i potvrđenih presuda sa duboko usađenim uverenjem da u životu i poslu treba biti nevidljiv i prolaziti „ispod radara“. Reformu treba uraditi tek kada se za to stvore povoljni društveni i politički uslovi, a to je da se odustane od toga da izvršna vlast kao deo svoje političke strukture vidi i kompletno sudstvo. Sudovi i tužilaštva postoje upravo iz suprotnog razloga, a to je da kontrolišu zakonitost rada izvršne vlasti i da ustale mehanizam i put za sankcionisanje korupcije i drugih nezakonitih postupaka bez obzira na to o kome se radi. Nosioci najviših državnih funkcija ne smeju da budu, niti da ostavljaju utisak da su van domašaja zakona i da nisu isti kao drugi građani. Posebno je opasna veza između visokih državnih zvaničnika i kriminalnih struktura koje teže da imaju zaštitu, s jedne strane, a sa druge strane da nelegalno stečeni novac unesu u legalne tokove. Pranje novca i terorizam su u razvijenim demokratijama prepoznati kao pojave od najveće društvene opasnosti.

Može li Srbija da u dogledno vreme postane pravna država, odnosno zemlja u kojoj postoji vladavina prava?
Ključni koraci leže u temeljnoj reformi institucija, političkog sistema i društvene svesti. Pre svega, potrebno je osigurati nezavisnost sudstva. Sudije moraju biti birane na osnovu stručnosti i integriteta, a ne političkih veza, jer samo nezavisno pravosuđe može garantovati poštovanje zakona za sve građane, uključujući i one na vlasti. Pored toga, slobodni i fer izbori su osnova svakog demokratskog sistema. S tim u vezi, mediji igraju ključnu ulogu. Sloboda govora i pristup objektivnim informacijama omogućavaju građanima da budu informisani i da prepoznaju zloupotrebe vlasti. Vladavina prava podrazumeva i da zakoni budu jasni, dosledni i jednaki za sve. Neophodno je eliminisati sistem lične vlasti i korupciju, koja razara društvo iznutra.

Osoba koju je Ješić odgurnuo maskirana je kapom, kapuljačom i nečim što zaklanja usta i ni po čemu ne odaje utisak da se radi o policajcu

Za to su potrebne snažne antikorupcijske institucije i mehanizmi koji omogućavaju transparentnost u radu javnih organa. Građani moraju razumeti svoja prava i biti spremni da ih brane. Nevladine organizacije, akademska zajednica i drugi delovi civilnog društva igraju ključnu ulogu u podizanju svesti. Istovremeno, međunarodna podrška može biti od velike pomoći, bilo kroz politički pritisak, ekonomske uslove ili pružanje ekspertize u reformama. Promena u pravcu vladavine prava zahteva vreme, istrajnost i spremnost svih aktera – građana, institucija i političkih lidera – da grade društvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. decembar 2024.

Ako ne bude Unija, ovde će biti Rusija

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego i anticivilizacijsku politiku

Intervju: Ivan Vejvoda

Ivan Vejvoda spada u sagovornike za koje se kaže da ih ne treba posebno predstavljati. Kao vrstan poznavalac međunarodnih odnosa bio je savetnik za spoljne poslove i evropske integracije premijera Zorana Đinđića; danas radi u Institutu društvenih nauka u Beču.

Da počnemo od nedavnih izbora u Sjedinjenim Državama. Zašto je pobedio Donald Tramp? Ko je glasao za njega?
Donald Tramp je pobedio osvojivši 2,6 miliona glasova više. Dobio je 50,1odsto glasova biračkog tela, odnosno 312 elektorskih glasova, a Kamala Haris 48,3 odsto, odnosno 226 elektorskih glasova. Izlaznost je bila 66 odsto. Republikanska stranka je osvojila većinu u oba doma Kongresa, Senatu i Predstavničkom domu. Republikanci imaju većinu i u Vrhovnom sudu.
Razlozi kojima se najčešće objašnjava Trampova pobeda su skupoća u svakodnevnom životu – mada su ekonomski pokazatelji bili povoljni: smanjena inflacija, porast plata, niska stopa nezaposlenosti itd. – kao i strah od velike migracije. Najjednostavnije rečeno, Tramp je pobedio među radničkom I srednjom klasom, među onima koji u proseku manje zarađuju.
Veći broj Amerikanaca bele rase glasao je za Trampa. Takođe i znatan broj Amerikanaca latinoameričkog porekla, čak 46 odsto, kao i više Afroamerikanaca – oko 20 odsto više nego ikada ranije. Više muškaraca nego žena. Demokrate će morati da se ozbiljno posvete razumevanju razloga zašto su poraženi.
Takođe se kao razlog navodi kasno povlačenje Bajdena i malo vremena koje je ostalo Kamali Haris za kampanju. Neki smatraju da polovina Amerike još nije spremna za ženu predsednicu.

Predizborne ankete su govorile da su kandidati izjednačeni. Zašto su istraživači javnog mnjenja tako mnogo pogrešili?
Renomirani stručnjaci, poput Pitera Kelnera, osnivača agencije YouGov, tvrde da i nisu toliko pogrešili, jer su sve procene bile, najjednostavnije rečeno, unutar statističke greške. Svi istraživači su tvrdili da su razlike toliko male da je teško predvideti ko će pobediti, mada je izgledalo da tas na vagi minimalno preteže na stranu Kamale Haris. Kažu da su birači koji su glasali za Trampa 2020. u vise od 90 odsto slučajeva ostali uz njega, isto važi i za birače demokratskog kandidata. Bilo je, međutim, teško predvideti kako će glasati oni koji su tvrdili da će se opredeliti u poslednjih nedelju do dve dana pre izbora, a tu su prevagnuli glasovi za ć Trampa.

Šta će Trampova pobeda doneti na američkoj unutrašnjoj sceni?
Ivan Krastev, poznati politički teoretičar, napisao je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje. Tramp već godinama koristi borbeni poklič: „isušimo močvaru“, odnosno iskorenjivanje uticaja birokrata, lobista, posebnih interesa – radikalno smanjenje savezne administracije. Tramp je bio iznenađen i nepripremljen prilikom prve pobede novembra 2016. godine. Ovog puta se temeljno pripremio i svedoci smo imenovanja mahom vrlo lojalnih trampista, spremnih da sprovode njegove zamisli.

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština

Ilon Mask mnogi tvrde de fakto postaje nezvanični potpredsednik i njegovo imenovanje za čelnu funkciju novog ministarstva, Državnog sekretarijata za efikasnost vlade – DOGE, uz 39-godišnjeg Viveka Ramasvamija, nagoveštava veliku „čistku“ u saveznoj administraciji i postavljanje što više Trampu lojalnih činovnika.
U privredi, ključno obeležje biće protekcionizam. Tramp obećava znatno smanjenje poreskih stopa za velike korporacije i dalju deregulaciju tržišta što je harvardski ekonomista Ričard Parker okarakterisao kao „veću regulaciju u prilog bogatih“. Kako će sve to pomoći boljitku radničke i srednje klase ostaje da se vidi.
Neka imenovanja su dočekana bez većih iznenađenja, kao Marka Rubija za spoljne poslove, dok su imenovanja za ministarstvo odbrane Pita Hegseta, Meta Gejca za ministra pravosuđa i Talsi Gabard za direktorku Nacionalne bezbednosne službe, u čijoj nadležnosti je koordinacija svih bezbednosnih agencija – dočekane sa velikom zabrinutošću. Moguće je da neki od njih ne prođu senatsku proceduru ozvaničenja imenovanja zbog čega se očekuje da će Tramp nastojati da zaobiđe tu proceduru.
Najzad, ali ne najmanje vazno, videćemo kako će Tramp realizovati obećano proterivanje na desetine hiljade nelegalnih imigranata sa teritorije SAD.

Kako će Trampovo predsednikovanje uticati na američku politiku prema Srbiji, odnosno srpsko-kosovskom čvoru?
Spoljno politički prioriteti SAD, pa i ove druge Trampove administracije su: Kina, Rusija/Ukrajina, Bliski Istok, tj. Iran. Naš region, Zapadni Balkan je u svakom pogledu sekundaran. Kada je reč o Srbiji nije beznačajno što je predsednik Vučić imao telefonski razgovor sa Trampom. Sigurno je, takođe, da postoji određen nivo uspostavljenih odnosa sa nekim ljudima u Trampovom okruženju – bivšim izaslanikom za Balkan i bivšim ambasadorom SAD u Nemačkoj, Ričardom Grenelom, koji do sada nije dobio nikakvu funkciju, i pored određenih očekivanja, ali još ima vremena. Grenel je viđen na sastanku koji je Tramp imao nedavno sa Ukrajinskim predsednikom Zelenskim. Tu je, takođe, Trampov zet, Džared Kušner koji je potpisao ugovor o izgradnji hotelskog kompleksa na mestu Generalštaba u centru Beograda.

Ivan Krastev je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu napisao članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: moguće je na privrednom planu očekivati povećanje američkih ulaganja; možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština; neki čak spominju moguće vraćanje pitanja statusa severa Kosova. Dok Trampova administracija ne preuzme svoje nadležnosti teško je sa izvesnošću bilo šta reći osim da ne treba očekivati veće promene u odnosu na region. Dosta zavisi od toga da li će između SAD i EU postojati tesna saradnja oko Zapadnog Balkana, pa dakle i Srbije ,kako je to bilo tokom američkih administracija pod vlašću demokrata, pa tako i ove Bajdenove.

Najveći deo Evrope nije bio sklon Trampu. Šta ona sad može da očekuje?
To je jedno od najvećih pitanja. Ako je suditi po prethodnom Trampovom mandatu, odnosi neće biti ni malo jednostavni. Rekao sam da je Tramp sada pripremljeniji, ali je ovog puta i Evropa, odnosno Evropska unija pripremljenija. Tramp je smatrao, i smatra, da svi, pa dakle i Evropa iskorišćavaju SAD. Tu nadasve misli na dve stvari. Prvo na američki bezbednosni „kišobran“ nad Evropom za koji SAD izdvajaju neproporcionalno veća sredstva nego evropske zemlje koje su u NATO savezu. Tramp nije prvi američki predsednik koji je to pitanje pokrenuo, on je samo nastavio gde su drugi stali. Poslednjih godina mnoge evropske članice NATO su dostigle preporučenih, odnosno zahtevanih dva odsto budžeta za odbranu. Evropa će verovatno najmanje još 10-15 godina biti zavisna od američke vojne zaštite. Pitanje je da li će Tramp ovog puta povući američku vojsku iz Nemačke i Evrope – iz svih NATO baza – što je bio najavio za Nemačku ali nije ostvario. Evropske zemlje su povećale vojne izdatke, proizvodnju naoružanja i planove saradnje u izgradnji novih borbenih sredstava.
Takođe je, zbog mogućnosti Trampovog smanjenje doprinosa i čak možda povlačenja iz NATO-a, Evropska unija počela tešnju saradnju sa NATO-om oko moguće budućnosti bez SAD.

Da li Tramp može da donese prekid rusko-ukrajinskog rata, da li će on dozvoliti Putinu da bude pobednik?
Tramp je obećao, u svom tipičnom bombastičnom maniru, da će rešiti rusko-ukrajinski rat za 24 sata. Pre neki dan je izjavio da je već imao razgovor sa Putinom i da ga je rekao da ne pojačava napade. Moskva je, međutim, demantovala da je bilo razgovora.
A pre neki dan (u nedelju 17. novembra – prim. NM) Moskva je izvela jedan od najžešćih raketnih i napada dronovima na ukrajinsku energetsku infrastrukturu – za koju se tvrdi da je velikim delom već onesposobljena, a zima je stigla – kao i na gradove, Kijev i Odesu pre svega. Takođe, Rusija je „unajmila“, govori se, oko 12.000 severno-korejskih vojnika od kojih 3.000 izgleda već učestvuje u borbama kod Kurska.

Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo

SAD su, takođe, upravo zbog ove ruske eskalacije, najavile da su konačno, nakon mnogih molbi Ukrajine, odobrile napade dalekometnim raketama po dubini ruske teritorije na vojna postrojenja. Da li će Tramp uskratiti vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini – teško je prognozirati. Predsednik Zelenski je već duže vreme u kontaktu sa Trampom u nastojanju da osujeti neke njegove dramatične jednostrane odluke.
Dakle, američko-ruski odnosi će uveliko zavisiti od načina na koji će, bar privremeno, biti okončana ruska invazija na Ukrajinu. Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo.

Kada je reč o ratnim žarištima, još je po svetski mir možda opasnije ono na Bliskom istoku. Kakav će biti odnos Trampove administracije prema tom problemu?
Tramp je, to je već dugo poznato, veoma blizak sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Novi američki predsednik će dati punu podršku Izraelu, nastojeći pri tom da smiri sukob i dovede do primirja, ukoliko to u sledeća dva meseca na postigne Bajden.
Bez Amerike, Izrael ne bi mogao da vodi ovaj rat u Gazi i Libanu. Amerika je najveći i najznačajniji snabdevač Izraela oružjem, i to će verovatno i ostati.
Tu je i Iran koji podržava Hamas u Gazi, Hezbolah u Libanu i Hute u Jemenu. Tramp je veliki protivnik Irana, istupio je 2018. iz Zajedničkog obuhvatnog akcionog plana (JCPOA) potpisanog 2015. kako bi se Iran saglasio sa prestankom procesa dolaženja do nuklearne bombe. Tramp je bio pobornik oštrih sankcija prema Iranu.

Tramp je, za vreme prethodnog mandata dosta zaoštrio odnose sa Kinom, kakvu njegovu politiku sada očekujete?
Predsednik Bajden je nastavio u određenoj meri Trampovu carinsku politiku prema Kini, ali je takođe tražio načina da se smire odnosi. Evo, u istom danu kada je Putin pojačao napade na Ukrajinu, susreli su se Bajden i Si Đinping u Peruu, na samitu Azijsko-Pacifičke ekonomske saradnje. Si Đinping je tom prilikom izjavio da je spreman „da radi sa novom američkom administracijom, da održava kontakte, proširi saradnju i upravlja razlikama kako bi došlo do mirne primopredaje kinesko-američkih odnosa“.
Kina je sigurno na prvom mestu Trampovih preokupacija. Gledaće da sve karte stavi na sto kako bi pospešio američki model privrede privatnog preduzetništva, njenu kompetitivnost, produktivnost, moć inovacije, u odnosu na državno-kapitalistički kineski model u kome je država pre svega ta koja stoji iza kineskog privrednog uspeha.
Ne treba zaboraviti i tesne privredne veze koje postoje. Kina drži oko 900 milijardi dolara američkog duga. Kompanije poput Epla proizvode svoje pametne telefone u Kini. Kina je i dalje glavni snabdevač kritičnim sirovinama poput litijuma i mnogih drugih, kao i najveći proizvođač sirovina za lekove na svetu.

U tom kontekstu, da li su po vašem mišljenju ozbiljne pretnje Kine prema Tajvanu? Kolika je spremnost SAD da brani Tajvan?
Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji, niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način. Ekonomski odnosi Kine i Tajvana su intenzivni, svakodnevno ima mnoštvo letova između Kine i Tajvana. U slučaju agresije, došlo bi do velike pometnje u svetskoj privredi jer Tajvan i dalje proizvodi 90 odsto svih najrazvijenijih poluprovodnika, tzv. čipova, za sve računare i za razvoj veštačke inteligencije.

Kad smo već kod Rusije i Kine, nedavno je završen samit BRIKS-a. Kako ocenjujete domete skupa uz Kazanju?
BRIKS jesu sigurno značajna pojava po obuhvatnosti svetske populacije i zato što predstavljaju takozvani „globalni jug“ koji traži svoje mesto u multi polarnom svetu. Samit u Kazanju je, međutim, pokazao duboke razlike među ovim državama. Demokratske zemlje, Indija, Brazil i Južna Afrika, bez obzira na razlike u nivoima demokratije nisu bile saglasne da se sa Rusijom suprotstave „globalnom Zapadu“ niti da iniciraju stvaranje zajedničke valute naspram dolara ili evra.
Kina, koja je po mnogo čemu najjača među ovim državama i koja daje Rusiji značajnu podršku u ratu sa Ukrajinom, mada samo do određene tačke, svojim postupcima stavlja ograničenja na šire aktivnosti BRIKS-a i pažljivo odmerava dokle i kom pravcu ići sa ovom organizacijom.

Izbori u SAD gurnuli su u drugi plan neke druge izbore, pre svega u Evropi, odnosno Moldaviji i Gruziji. Kako tumačite njihove rezultate?
U ovoj, 2024. godini, kada se u čitavoj svetskoj istoriji održava najveći broj izbora, nedavni izbori u ove dve zemlje su bili izuzetno značajni. Ruska invazija na Ukrajinu podstakla je Evropsku uniju da proširi krug zemalja u kojima velika većina građana želi da njihova zemlja postane članice EU.
U Moldaviji koja je postala kandidat za punopravnog člana EU kad i Ukrajina, juna 2022. i istovremeno sa Ukrajinom, decembra 2023, započela pristupne pregovore, predsednica Maja Sandu je u drugom krugu predsedničkih izbora ubedljivo pobedila socijalistu, proruskog kandidata, sa 11odsto razlike. Referendum o tome da se put ka EU unese u ustav Moldavije takođe je imao pozitivan rezultat uprkos dokumentovanoj masovnoj kupovini glasova od strane Rusije i njenih zagovornika.
Moldavija se, kao i mnoge zemlje, suočava sa velikim ekonomskim i energetskim izazovima, ali su izbori pokazali odlučnost na putu ka EU. Sledeći test biće parlamentarni izbori u leto 2026. godine.
U Gruziji, gde se redovno u anketama 85 odsto stanovništva izjašnjava za pristupanje EU, partija na vlasti, Gruzijski san, proruskog oligarha Bidžine Ivanišvilija, proglasila je pobedu na neravnopravnim i neslobodnim izborima, po izveštajima međunarodnih posmatrača i opozicionih stranaka. Usledili su masovni ulični protesti. Zanimljivo je da je mađarski premijer Viktor Orban odmah sledećeg dana otišao u Tbilisi da čestita Ivanišviliju na pobedi.

Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo

Treba napomenuti da je vlada pre izbora izglasala zakon o stranim agentima, zbor čega je Brisel odmah suspendovao proces pristupanja EU. Ivanišvili je takođe pre izbora najavio da će u slučaju pobede zabraniti opoziciju i osujetiti aktivnosti građanskog društva. Jedino se predsednica Gruzije, Salome Zurabišvili, suprotstavila odlukama vladajuće stranke.

Na izborima u Austriji pre dva meseca pobedila je, kako se kaže, krajnje desna Slobodarska stranka. Da li se od tada nešto promenilo u životu „običnih“ građana?
Ništa se posebno u Austriji nije promenilo. Bruto nacionalni proizvod po stanovniku u Austriji je 56.000 američkih dolara – pet puta veći nego u Srbiji. Tacno je, prvi put je pobedila Slobodarska stranka (FPO) sa 28,8 odsto glasova, dva i po odsto više od partije desnog centra (OVP). Razlozi su slični kao i u drugim zemljama gde podrška partijama krajnje desnice i populistima raste. To su inflacija, strah od povećanih migracija, protivljenje ratu. Međutim, slobodarska stranka nije u stanju da formira većinsku koaliciju. Niko ne očekuje novu vladu pre proleća. Govori se o koaliciji desnog i levog centra uz liberalnu partiju NEOS.
Posle Trampove pobede u SAD ponovo se pominje mogućnost koalicije Slobodarske stranke i Austrijske narodne stranke desnog centra (OVP), međutim sadašnji kancelar i lider Austrijske narodne stranke, Nehamer, tome se veoma protivi, dok se delovi njegove stranke, posebnog velikog biznisa, zalažu da se eventualno predsednik Slobodarske stranke odrekne kancelarskog mesta u prilog Narodne stranke i tako omogući formiranje vlade krajnje i umerene desnice. Slobodarska stranka je već tri puta bila u vladama kao manjinska stranka. Mnogi u Austriju zaziru od toga kakvu bi sliku o sebi uspešna Austrija poslala Evropi i svetu.

Za Evropu se kaže da poslednjih godina skreće udesno. Kakva je ta evropska desnica. Postoji li u tom pogledu razlika između stare i nove Evrope, tj. zapadne i istočne?
Razlike postoje iako su sada sve članice EU – osim Austrije, Irske, Kipra i Malte – istovremeno i članice NATO. Nakon ruske invazije na Ukrajinu govorilo se da će težište EU da se pomeri ka istoku. Naime, zemlje poput Poljske i baltičkih, upozoravale su da će Putin da se odluči na taj korak februara 2022. godine. Sigurno je da se glas zemalja istočne Evrope danas mnogo pažljivije sluša. Izbor Kaje Kalas, bivše premijerske Estonije, za visoku predstavnicu EU za spoljnu i bezbednosnu politiku govori tome u prilog.
Sličnosti pak ima u tome što je došlo do porasta podrške desnim i krajnje desnim strankama i u zapadnim i u istočnim zemljama.

Svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva… žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji

Ono što se u EU nije očekivalo to je da će u pojedinim njenim članicama doći do nazadovanja demokratije, slobode i vladavine prava. To se na određeni način dogodilo u Italiji pod Silvijem Berluskonijem. To je bio slučaj sa Poljskom a sada i dalje sa Mađarskom. EU je morala da posegne za članom sedam Evropskog osnovnog ugovora i „ukori“ takve članice, Mađarskoj je uskratila predviđena sredstva iz budžeta EU.
Pitanje koje se postavlja sa Trampovom pobedom jeste da li će EU uspeti ne samo da održi jedinstvo nego i da ga ojača. Izveštaji Enrika Lete, Marija Dragija i bivšeg finskog predsednika, Sauli Ninisto, svaki na svoj način ističu potrebu da EU utrostruči napore, kako u ekonomiji tako i u sferi odbrane, da bi ojačala svoj položaj u svetu u kome SAD i Kina dominiraju.

Vladimir Gligorov je rekao da je zapravo čudo da se liberalizam, s obzirom na kratku tradiciju te brojnost i snagu neprijatelja, uopšte održao. Kako vama izgledaju poslednjih pola veka?
Drago mi je da pominjete Vladimira Gligorova. Njegovim odlaskom zaista smo izgubili jedan od najpronicljivijih kritičkih umova u našoj zemlji. Mnogo govori činjenica da svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva.., žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji. To nam govori da u tom evropskom, američkom svetu, uz sve njegove manjkavosti, način života, koji karakterišu demokratija, ljudska prava i slobode kao nigde na Planeti, ipak ima veliku privlačnost. Ljudi osećaju da tu imaju više mogućnosti za život i lični prosperitet.
Liberalizam je doživeo značajne udare, posebno u poslednje dve decenije. To je, između ostalog, i dovelo do porasta desnih i levih populizama. Ljudi kojima su sloboda i demokratija na srcu moraju svakog dana da se sete da ove vrednosti nisu nikada jednom za uvek date i da se za njih mora svakodnevno zalagati.

I naš region, makar deklarativno, želi u Evropu. Da li bi Evropa trebalo da bude odlučnija i malo više mu otvori svoja vrata?
Mislim da bi Evropska unija trebalo da bude znatno odlučnija. Uostalom, imamo presedan kada je EU 2007. godina primila u punopravno članstvo Rumuniju i Bugarsku koje po svim merilima nisu bile spremne za to. Zamislimo da danas, sa ruskim pokušajem da potpuno okupira Ukrajinu, srećom neuspelim, Rumunija i Bugarska nisu članice EU i NATO. To bi bile otvorene granice za rusku vojnu silu. Te zemlje su danas zaštićene i u međuvremenu su ispunile mnoge od kriterijuma koja tada nisu. Još ima posla, vidimo političku nestabilnost u Bugarskoj gde je u dve godine održano sedam parlamentarnih izbora, ali Bugarska je članica EU i NATO, saveznik koji podržava jedinstven stav u odnosu na sve odluke o spoljnoj i bezbednosnoj politici.

Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način

Sa Trampovom pobedom EU je na još jednom ispitu. Žan Mone je na početku evropskog ujedinjenja rekao: „uvek sam verovao da će se Evropa izgraditi kroz krize te da će ona, Evropa, biti zbir odgovora na te krize“.

Da li Beograd svojom politikom kvari integraciju regiona u EU, da li je destabilizator prilika u svom okruženju?
Bilo je vremena, posle pobede nad poražavajućim režimom Slobodana Miloševića, kada su svi premijeri regiona, recimo, pisali zajedničke uvodnike za velike strane medije ističući međusobnu podršku na putu ka EU. Međusobnu podršku i zalaganje jednih za druge da budu što uspešniji u demokratskim reformama, zalaganje za što veće regionalno povezivanje.
Imamo sada, sa Planom rasta za region, koji je Ursula fon der Lajen promovisala, mogućnost da se na ovom prostoru stvori zajedničko tržište koje bi čitav region kvalifikovalo da postane deo jedinstvenog evropskog tržišta.
Srbija je najveća zemlja ovog našeg malog regiona koji sada, zbog teške demografske situacije, ima svega 16 miliona stanovnika. S jedne strane, zemlje regiona treba da budu mnogo aktivnije na planu priključenja Evropskoj uniji. S druge strane, i sama Unija, da bi povratila kredibilitet procesu proširenja, treba da više pomaže tim zemljama i pospešuje njihove napore. Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo. Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego, rekao bih, i anticivilizacijsku politiku.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. novembar 2024.

Uzurpacija slobode

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva odgovara kada im neko nešto deli iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa

Intervju: Petar Đukić, ekonomista

Povod za ovaj razgovor sa profesorom ekonomije Petrom Đukićem bila je njegova knjiga Oteto vreme – zapisi i analize iz doba kovid pandemije 2020-2023. koja je nedavno izašla iz štampe. Naravno, razgovor se kasnije spontano preneo na aktuelne domaće ekonomske teme.

Korona je ostavila traume na pojedincima, a kakve su traume nastale u ekonomiji?
Globalna ekonomija je najpre snažno posrnula 2020. kada je zabeležen pad od oko četiri odsto, uz ogromne gubitke zemalja zavisnih od turizma, putovanja, ličnih usluga, kao i sektora kulture ili sporta. Pri tom su recesione posledice u daleko većoj meri osetile male zemlje, zavisne od izvoza energenata.
A onda, nakon deflacionih signala tokom 2020, naročito u padu cene pojedinih energenata, već u prvoj polovini 2021. došlo je do rasta cena repromaterijala, energije, hrane, što je bio uvod u globalnu inflaciju 2022, a onda i energetsku krizu koja je eksplodirala 2022. i 2023.godine.
Sve je to bez obzira na sadašnje, bar trenutno povoljnije globalne statističke pokazatelje, pogoršalo stanje i srednjoročne perspektive svetske privrede i međunarodne trgovinske i tehnološke saradnje, pogotovo nakon agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara 2022.

A šta je bilo u Srbiji?
Ekonomija Srbije je deo svetske privrede i tačno je da je ekonomski rast, posle, skoro čitave decenije stagnacije (2009-2018) tokom 2019. i početkom 2020. bio u usponu. Osokoljena rastom BDP-a u prvom tromesečju 2020. od skoro pet odsto u odnosu na prvo tromesečje 2019, srpska vlast je nastojala da istovremeno ostvari tri cilja. Prvo, da uspešno sprovede zamišljenu predizbornu kampanju, brojnim mitinzima tokom marta, i da što više ljudi glasa uprkos volji opozicije da bojkotuje izbore zbog neregularnosti po više osnova. Drugo, da suočavanje s pandemijom u Srbiji protekne na najuspešniji mogući način za vlast, te da se „korona pobedi“ za tri projektovana meseca, po mogućstvu pre izbora. I, treće, da održi „najbolji ekonomski rast“, odnosno manji pad ekonomske aktivnosti, od zemalja u okruženju, kao i najvećeg broja evropskih zemalja.

Skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile su veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalije, internet

Zato su skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalne usluge, ili internet – tri meseca, naravno ne vodeći računa o tome koliko će to prinudno kašnjenje da košta kroz kamate. Zatim, tu su mere prema preduzetnicima i kompanijama: da ne moraju plaćati poreze i doprinose na rad, tokom tri meseca, a pod uslovom da zadrže zaposlenost, dobijaju od države po radniku za svaki mesec minimalnu zaradu.
Obilno je korišćena mera takozvanog helikopterskog novca, da bi se, kako-tako, održala tražnja i smanjio pad ekonomske aktivnosti. Neselektivna podela novca – u nas u prvom paketu po 100 evra svakom punoletnom građaninu – uz kasnije doplatke različitim kategorijama stanovništva (penzioneri, omladina i studenti, deca) odnela je bar četiri do pet milijardi evra, tajanstveno pribavljenog novca za koji je predsednik u jednoj TV emisiji, krajem marta 2020, samo lakonski rekao „imamo mi para“.

Kako je to uticalo na inflaciju?
Jako. Kako prvobitni, tako i ostali finansijski „kovid paketi“, doneli su inflaciju dvostruko višu od evropske, koja je u nas dostizala i 16 odsto, krajem 2022. da bi i u ovom trenutku, u proseku prema prethodnoj godini, iznosila oko pet odsto što je i dalje bila dvostruko više od evropske. Da baš tako i ne mora, svedoče iskustva Japana i Kine, gde je „kovid inflacija“ dostizala najviše 2-4 odsto na godišnjem nivou.

Kakve su, prema vašim nalazima socijalne posledice kovid krize?
Ogroman je učinak kovid krize na socijalni status najvećeg broja ljudi u svetu. Oko četiri milijarde ljudi dospelo je u teži društveni položaj. Preko 100 miliona radnih mesta je ugašeno tako da su se nejednakosti u svetu, kako između zemalja tako i unutar njih, naglo povećale.
Svetska zdravstvena organizacije je, početkom 2022. apelovala na najmoćnije države sveta da vakcine u većoj meri učine dostupnim siromašnim zemljama jer, dok se broj vakcinisanih u razvijenom svetu približavao polovini stanovništva, u siromašnim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike on je iznosio svega šest odsto. I troškovi lečenja i zdravstvene zaštite u nerazvijenom delu sveta, prema udelu u dohotku, bili su daleko viši, tako da su se socijalna raslojavanja po zdravstveno-bezbednosnoj osnovi veoma produbila

A u Srbiji?
U nas ni jednog momenta nije bilo jasno koje mere su zdravstveno-bezbednosne, koje su čisto ekonomske, a koje socijalne, ali je zato ona čuvena podela nezarađenog novca, po sistemu razumne vanredne socijalne podrške moglo da bude svedeno na jednu polovinu. Tako nešto u svojoj analizi poručio je i Fiskalni savet, kao državna institucija.
U prvoj i drugoj godini pandemije vlast je delila helikopterski novac čak s obrazloženjem „da pokaže snagu države“, a ta sredstva zajedno s kasnijim – opravdanim – stimulacijama ugroženih privrednika, tokom godine, odnela je nepunih četiri milijarde evra, za svaku pandemijsku godinu po dve milijarde, što je po najnovijoj vrednosti BDP iz 2023. iznosilo 11,5 odsto godišnjeg BDP.

Konačno, šta je kriza donela na političkom planu?
Ako na bilo koji način u društvu dolazi do novog talasa ili forme uzurpacije slobode, ljudi su po pravilu besni, pogotovo ako im razlozi nisu dovoljno jasni ni ubedljivi. Na primer, kada se na konferenciji za štampu predsednika i neke grupe lekara, 26. februara. 2020. kaže da je reč o „najsmešnijem virusu u istoriji“, to ni po čemu drugačije nije moglo biti upamćeno, osim po simbolu „društvene neodgovornosti“.

Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima

Već 15. marta proglašeno je vanredno stanje, zatim mera zatvaranja, tj. policijski čas, dozvola noćnog snabdevanja u roku od dva sata, zabrana šetnji za starije van kruga od pola kilometra od mesta stanovanja – sve je ličilo na testiranje strpljenja građana i njihove psihološke stabilnosti.
Po Ustavu, krizne mere zaštite tokom vanrednog stanja donosi isključivo Vlada, a u nemogućnosti održavanja njenih sednica ministar zdravlja, a ne nikakvi „krizni“ (suštinski savetodavni) štabovi. To je verovatno doprinelo oštrim političkim protestima građana, svega dve nedelje od dana kada je radi „legaliteta izbora“ bila proglašena „pobeda nad koronom“. Sve ostalo što je pratilo politički život do kraja pandemije, 6. maja 2023, ostalo je u znaku zaoštravanja političke scene, i nekoliko novih izbora, praćenih sve maštovitijim manipulacijama i izbornim trikovima od strane vladajuće strukture.

Čini se da se ponašanje vlast iz vanrednog stanja u doba pandemije produžilo i na „mirnodopske“ prilike?
To je očigledno. Državni intervencionizam raste, sve je veće uplitanje države u ekonomiju. Međutim, uvek ima sveta koji misli da mu to odgovara. To je proizvod davno registrovane „monetarne iluzije“ po kojoj ljudi više vole da im plate rastu bar pet odsto pri inflaciji od pet odsto, nego da im u situaciji bez inflacije plate uopšte ne rastu.
Toj varijanti kolektivne naivnosti, skloni su sindikati koji po pravilu traže zaštitu od prevelikog rasta onih cena koje najviše utiču na standard nižih slojeva – hrane, energije, komunalnih usluga… Tako obično biva da se inflacija „poput paste za zube, jednom istisnute iz tube“, ne može vratiti u tubu, dok se ne „izduva“… Pad inflacije mnogo je sporiji nego njeno razbuktavanje, a naročito u zemljama koje imaju loša iskustva s hiperinflacijom, kao što je to u našem slučaju.
Drugi fenomen je javna kontrola privrednog života. I to ne samo javnog, već i privatnog sektora. Nema konkurencije niti rasta konkurentnosti nacionalne privrede ako se unapred zna ko će da dobije poslove koje finansira vlada, ako se bez pogodbe, sa stranim partnerima („strateški“) ugovaraju najveći poslovi kao što su metro u Beogradu, rudarski projekti, preuzimanje naftne industrije, a time i resursa, a poslovi u vezi sa projektom Expo vrednim 18 milijardi evra, dodeljuju na osnovu lex specijalisa, što znači bez konkurencije.

Da li će to zaista, na dugi rok, doneti korist građanima ili će efekti u krajnjoj liniji biti negativni?
Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima.
Očigledno je da to vodi ka preovlađivanju komandne ekonomije, daleko nižoj učinkovitosti ukupne privrede i ka novim projektima koji sputavaju, a ne podstiču tehnološki razvoj. Privatni sektor, po prirodi stvari mora da se prilagođava takvim okolnostima i da upada u zamku korupcije, jer drugačije ne može da opstane. A uvek se nađe neko ko će bolje i veštije da korumpira.

Zvanična procena rasta BDP-a je podignuta sa 3,5 na 3,8 odsto. Na čemu se generalno taj rast zasniva, da li je to zdrav i kvalitetan rast?
Krajem prošle godine, pa i pre toga, nakon objave kraja pandemije, 6. maja 2023, usled loših geopolitičkih okolnosti, u svetu je po kratkoročnim prognozama bila najavljena mogućnost nove recesije ili minimalnog rasta. Međutim, kao što je odavno poznato, inflacija i ratovi, bar u prvoj fazi njihovog delovanja, podižu ukupnu potrošnju, pa i tražnju za opremom, naoružanjem, municijom, raketama, dronovima i ko zna sve čime još. To povećava i proizvodnju, pa i formalnu zaposlenost.
Kao što se zna, Srbija teži da „prati svetske trendove rasta“, pa se trudi da podstakne one sektore koji donose formalno povećanje ekonomske aktivnosti: kupuje borbene avione, uvodi obavezno služenje vojnog roka, kao i obaveznu obuku rezervista, ulaže u infrastrukturu Expa, metro u Beogradu, dok pri tom snabdeva Ukrajinu, verovatno i druge (nažalost sve je više zainteresovanih) municijom, raketama, bacačima…

Umesto ozloglašene „globalizacije“ dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre

I dok se promovišu i pripremaju „pametna gradnja“ i „zelena infrastruktura“ za Expo 27, koja uključuje i „drugi najlepši stadion u Evropi“, to će verovatno podići potencijalnu stopu rasta u odnosu na neku drugačiju – u uslovima strukturno utemeljenog razvoja. Možda će poslužiti i kao adut za sledeće izbore, a to što trećina Srbije nama kanalizaciju, a polovina ni bezbedno vodosnabdevanje, što često dišemo najzagađeniji vazduh u svetu, a ne prečišćavamo ni jedan litar otpadnih voda, koje se izlivaju u velike reke, nekako će da se zaboravi pod bleskom predizbornih, zeleno nijansiranih slajdova, koji još vek govore o tome „šta ćemo sve postići“.

S obzirom na visoku inflaciju da li je vlast u pravu kada govori o velikom rastu plata i povećanju životnog standarda?
S formalne strane gledano, to može i tako da se tumači. Naime, samo ako se životni standard – pogrešno – poistoveti s rastom prosečne zarade u deviznoj protivvrednosti, to tako statistički izgleda. Međutim, ovdašnjem stanovništvu neophodno je da izdvoji dve trećine zarade samo za hranu. Cene usluga i energije nikako ne može da prati rast zarada, naročito onog dela stanovništva koje je zaduženo, pa mu usled rasta kamata, sve brže raste udeo kreditnih rata u dohotku. A ako pitate najveći deo stanovništva koji živi od plate – medijalna zarada koju dobija jedna polovina zaposlenih je skoro za 30 odsto niža u odnosu na prosečnu – ljudi će u najvećem broju reći da teško žive. Čak i analiza realnih zarada, prethodno urušenih usled fiskalne konsolidacije 2015–2018, a zatim i usled kovid recesije 2020. pokazuje da su one tek poslednjih par godine počele da rastu po 2-3 procenta godišnje, što se nikako ne može poistovetiti s rastom standarda stanovništva.

Najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog

Naime, stanovništvo ne čine samo zaposleni, poslodavci i vlasnici vrednih nekretnina i kapitala, već i penzioneri a prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto. Tu je, takođe, i onaj sloj starih, nemoćnih i po pravilu usamljenih i bolesnih osoba koji ne primaju nikakvu platu ni penziju, a njih je preko sto hiljada. Više od 800.000 ljudi je na ivici siromaštva, da se i ne govori o tome da je 30 odsto stanovništva u riziku od siromaštva.

U Skupštini je nedavno usvojen rebalans budžeta. Glavno je povećanje fiskalnog deficita za oko 800 miliona evra. Ima li opravdanja za tako nešto?
Uvek ima opravdanja za one koji uvažavaju razloge ekspanzije javne potrošnje, kako povećanja prihoda u za preko milijardu evra, tako i još više povećanja rashoda za preko 1,6 milijardi evra. Biće to prilika da se nekome učini dostupnim neki ekskluzivna državna nabavka, usluga ili posao, pa će se tako uvećati nečiji profiti, kao i neki partijski fondovi. Šta to znači za građane i građanke Srbije u dugom roku, to je sasvim drugo pitanje. Svako povećanja platnog deficita znači manje izglede za povećanje zarada u prosveti, uz primenu davno zaboravljenih „platnih razreda“, za koje je ova vlast još pre sedam godina pripremila zakon koji se ne sprovodi. Deficit se mora jednom okončati nekim suficitom, kojim će naredne generacije finansirati otplatu nezarađenog i unapred utrošenog, a to znači da će padom privatnog i javnog standarda platiti sadašnju relaksaciju.

Šta je po vašem mišljenju glavna karakteristika srpskih javnih finansija – da li je to neumerena državna potrošnja, netransparentnost, ili nešto treće?
A zar ima nešto uopšte gore od toga? Da neumereno i često nepotrebno trošite javni novac, na primer za nacionalni stadion, i da pri tome to činite netransparentno uz pomoć lex specijalisa, u čemu prednjači motiv partijske apanaže. Sve to, naravno, mnogima odgovara, ali je društveni i dugoročni učinak skoro katastrofalan. Nisam katastrofičar jer smatram da će i to proći, i da ćemo se uskoro otrezniti, kada dođu neka ekonomski malo teža vremena. Bilo devizna kriza, kriza dinara, ili kriza duga, suočavanja s posledicama nekih novih sankcija, ali i tzv. „tvrdo prizemljenje“, osvedočenje o stvarnom stanju javnih finansija za vreme, ili možda nakon smene vlasti.

Javni dug je premašio 38 milijardi evra. Da li taj dug opasan, po kojoj ceni se zadužuje i da li će do kraja godine dug dostići 40 milijardi evra?
Ako se pođe od toga da je formalno obračunat BDP Srbije već prošle godine iznosio 70 milijardi evra, a ove godine će verovatno „uz malu pomoć“ prekomerne inflacije, i manipulacije rastom do kraja godine iznositi možda i 77 milijardi evra, to ispada da će javni dug biti oko polovine BDP. Napominjem da je zakonom određen maksimalni iznos od 45 odsto, ali da je navodno međunarodno prihvatljiva mera ispod 60 odsto. Čitaoci sami mogu da prosude šta bi se dešavalo sa deviznim opterećenjem po osnovu servisiranja duga, ako bi došlo do nevoljne devalvacije, recimo samo za 10 odsto, tj. da kurs evra sa 117 dinara naraste na 130 dinara. Dakle veoma rizičan trend, pogotovo što su uslovi novog zaduživanja sve teži.

Kako biste nakon svega ocenili generalni ekonomski ambijent u Srbiji?
Bez obzira na formalne rezultate kovid krize i postkovid ekonomije, moglo bi se reći sledeće: najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog. Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva, odgovara kada im neko deli nešto iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa i pritisaka da se povremeno nešto od vlasti dobije. Upravo tako je i sa stranim investitorima koji ovde vide šansu da ostvare od vlasti najbolje moguće uslove, popuste i stimulacije za zapošljavanje – 10 hiljada po zaposlenom, više nego što iko drugi u Evropi nudi. Dok je tako, strane investicije će priticati i ostavljati iluziju da je domaći ekonomski ambijent podsticajan.

Prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto

Umesto ozloglašene „globalizacije“ – imajući u vidu njene teške posledice po određene društvene slojeve i nesnađene zemlje – dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre.
Diskutabilne klimatske promene, terorizam u porastu, olako uletanje u nove konflikte i ratove, to je karakteristika sveta u kojem živimo, a za šta su najodgovornije velike sile i najmoćnije grupacije zemalja: Rusija, SAD, Kina, NATO, EU, a zatim i Hamas, Izrael, Iran… Gotovo da smo na ivici katastrofe globalnog sukoba.
Što se tiče ovih naših vlastodržaca, oni dobro znaju šta rade. Bar trenutno – grčevito čuvaju apsolutnu kontrolu države, odnosno stopostotnu vlast za sebe. Do krajnjih konsekvenci, pa šta košta neka košta. Srećom, to nikom na duže staze nije uspelo, pa neće, valjda, ni njima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2024.

DS je učinila sve da očuva jedinstvo opozicije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni

Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke

Neposredno predstojeći izbori, iako lokalni, bili su prirodno glavna tema razgovora sa Zoranom Lutovcem, predsednikom Demokratske stranke, ali našlo se prostora da se makar ovlaš dodirnu i neka druga pitanja.

Opozicija opet nije uspela da se ujedini iako je na tome dugo radila. Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok?
Opozicija se preko Srbije protiv nasilja ujedinila i delovala kao predizborna koalicija, a posle pokradenih izbora je nastavila da deluje zajednički zahtevajući poništavanje takvih izbora. Činilo se da bi to mogao biti osnov za nešto mnogo veće – stvaranje društvene opozicije, pokreta ili saveza koji bi stao na put kriminalizovanoj vlasti. Umesto toga došlo je do podele unutar koalicije koja bi trebalo da bude stub tog društvenog saveza. U ovakvim situacijama neophodno je da se različiti stavovi usklađuju ili da se poštuje stav većine. Ne bih ulazio u neku dublju analizu teorija zavere, odnosno „stvarnih razloga“ ili pretpostavki zbog čega nije do toga došlo. Nažalost, umesto da jedinstvo očvrsne, a savez se proširi na celo društvo, mi se sada bavimo time ko je bio u pravu.

Da li ono što se dešavalo poslednjih pola godine, odnosno promene u izbornim uslovima i uopšte u političkom životu opravdavaju takvu odluku?
Ništa ne može da opravda razlaz najjače opozicione grupacije, mogu samo da se iznose argumenti i kvazi argumenti, da se traže izgovori…

Kako će ponovno odsustvo jedinstva u opoziciji delovati na birače, da li će se, ako ne većina a ono dobar deo njih, razočarati i neće izaći na izbore?
Svakako će na deo birača delovati negativno: jednim delom na one koji slušaju stranke koje ih pozivaju na bojkot, a drugim, većim delom, na one koji nisu jasno stranački profilisani, ali žele suštinske promene u društvu. Oni se teško mobilišu, a vrlo lako destimulišu. Potrebno je jako mnogo energije da se pridobiju i veoma su osetljivi na to kada stranke nisu spremne da svoje parcijalne interese podrede javnom interesu. I ja ih jako dobro razumem. Nije mnogo to što oni traže, nego su standardi za bavljenje politikom veoma niski, a politički akteri nisu u stanju da ispune očekivanja racionalnih birača, birača koji se ne ponašaju kao puki navijači.

Šta je Demokratska stranka uradila da se to ne desi – pošto vam, pretpostavljam, ta apstinencija ne odgovara – odnosno šta su druge partije koje u koaliciji sa vama izlaze na izbore u tom pogledu uradile?
Upravo imajući u vidu značaj očuvanja jedinstva Demokratska stranka je učinila sve što je moglo da se učini da ne dođe do razlaza oko izlaska na izbore. Smatrali smo da je očuvanje jedinstva osnovna pretpostavka uspešnog delovanja opozicije bez obzira za koji se scenario odlučimo.

Nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje

Pre nego što smo došli u situaciju da se odlučujemo za izlazak ili neizlazak na izbore nismo učinili ono što smo mogli da do takve situacije ne dođemo. Naime, trebalo je učiniti vrlo jednostavne stvari da bismo bili spremni da pobedimo čak i da se izborni uslovi značajno ne promene. Prvo, ne samo da sačuvamo Srbiju protiv nasilja, nego i da je proširimo ili putem dogovora ojačamo sa onima koji su ostali ispod cenzusa i sa onima koji nisu u decembru izlazili na izbore. Drugo, da stvorimo društvenu opoziciju ili društveni savez koji bi osim političkih aktera uključio i društvene aktere svih socijalnih i starosnih kategorija, udruženja, nevladine organizacije, sindikate, aktiviste svih profila… I treće, da nađemo opštepoznatog i opšte prihvatljivog zajedničkog kandidata koji bi simbolički predvodio taj savez. Tako umreženi ili ujedinjeni na jednoj listi postigli bismo bolje izborne uslove, pa čak i pobedu pod nepromenjenim izbornim uslovima. Niko se ne bi usudio da pokuša ponovo da nas bezočno pokrade tako ujedinjene i odlučne.

Ali pošto to niste uradili, šta sad?
Kada već nismo uradili to što je trebalo da uradimo došli smo u situaciju da biramo između toga da li ćemo izaći na objedinjene izbore 2. juna kada je objektivno bilo malo vremena da se izborni uslovi značajno promene ili da pokušamo da se izborimo za bolje uslove na jesen. Demokratska stranka je imajući sve vreme u vidu neophodnost očuvanja jedinstva i širenja saveza donela odluku da ćemo pokušati da se izborimo za bolje uslove na jesen, ali da ako većina u koaliciji bude drugačijeg stava da ćemo poštovati većinu. To je demokratski način za prevazilaženje razlika i to je bio naš doprinos pokušaju očuvanja zajedništva. Da su se svi držali tog principa mi bismo i dalje bili jedinstveni sa realnim šansama da uprkos lošim izbornim uslovima dobijemo većinsku podršku i u Beogradu i na nekim drugim mestima.

Kakvi su, posle svega, vaši odnosi sa Proglasom, da li su vam oni pomogli u kampanji ili su se držali po strani?
Demokratska stranka je odmah jednostrano podržala inicijativu Proglasa o zajedničkoj borbi za izborne uslove i sve vreme smo imali razumevanje za njihovu posebnu, nadstranačku ulogu i poziciju u društvu. Mi smatramo da je Proglas u velikoj meri doprineo i našem izbornom rezultatu u decembru principijelno se boreći za javni interes. S druge strane, oni su bili jasni i nedvosmisleni da se neće svrstavati uz bilo kakve kolone i da mogu da podrže samo jedinstvenu opozicionu borbu za opštu stvar. Izuzetno poštujemo njihovo angažovanje i razumemo stav koji su zauzeli. Očekujem da će ljudi tog profila biti okosnica budućeg društvenog saveza, koji se mora stvoriti ako mislimo da promenimo ovu kriminalizovanu vlast i menjamo društvo suštinski.

Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu, koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane

U Građanskom klubu Demokratske stranke imamo pedesetak nestranačkih intelektualaca tog profila koji su spremni da rade za javni interes. Oni su naši sagovornici, sa njima debatujemo o važnim društvenim pitanjima. Uveren sam da će i oni biti jezgro društvenog okupljanja.

Kako ocenjujete sadašnju kampanju – da li je vlast više ili manje zloupotrebljava državne i ostale resurse koji joj stoje na raspolaganju?
Očekivano, nastavlja se zloupotreba državnih i javnih resursa. Oni izbore doživljavaju kao borbu za opstanak, a ne kao sučeljavanje političkih ideja i programa. Svesni činjenice da su političko krilo organizovanog kriminala, oni svim sredstvima pokušavaju da spreče poraz na izborima, jer oni to doživljavaju kao nešto mnogo veće: kao mogući gubitak slobode.

A kakav je prema Demokratskoj stranci i vama lično bio odnos medija koje vlast naziva opozicionim?
Na žalost, ne mogu reći da je odnos takozvanih profesionalnih medija uvek bio korektan ni kada je bilo unutrašnjih previranja u DS-u, niti kada su se pratile, odnosno ignorisale aktivnosti Demokratske stranke. Simptomatično je da kada su DS prozivali neki njeni članovi da su dobijali punu pažnju, a da je rukovodstvo dobijalo tek delić vremena da opovrgne optužbe. Kasnije se ispostavilo da ti koji su prozivali rukovodstvo završe u SNS-u, ali to više nije bila tema. Dešavalo se da DS ukaže na problem, otvori temu, a neki drugi akteri se pozovu da tumače i objašnjavaju o čemu se radi. Takođe, dešavalo se da sazovemo konferenciju za novinare na kojoj neki koji su se pridružili dobiju svu pažnju, a DS bude potpuno ignorisan. Ali uvek smo imali prostora i pažnje kada je trebalo braniti neodbranjivo ili kada su aktuelne neke vruće teme od kojih svi beže.

Da li ste na drugim lokalnim izborima u Srbiji sarađivali, odnosno da li sarađujete sa strankama koje ne izlaze na beogradske izbore?
U mnogim mestima sarađujemo sa strankama koje bojkotuju izbore u Beogradu. Naravno, tamo gde imaju odbore ili barem članove. U Valjevu ili Novom Sadu koalicija ne samo da je ostala jedinstvena, nego se i proširila u odnosu na decembarske izbore 2023. godine. U Zrenjaninu se ide na izbore u dve kolone: ona koja bojkotuje izbore u Beogradu je u jednoj koloni, a ostali su u drugoj. U nekim mestima se ide u više kolona. Mi u DS-u poštujemo autonomiju lokalnih organizacija i doneli smo odluku da oni sami odlučuju s kim će u koaliciju. Rekli smo da ako partnerske organizacije ne poštuju lokalni odnos snaga nego traže bolje pozicije na osnovu nekih neproverljivih kriterijuma, da nemaju obavezu da sa njima sklapaju koaliciju. Takođe, ako u lokalnoj sredini postoje stranke ili organizacije koje nisu deo koalicije na centralnom nivou mogu biti partneri na lokalnom nivou ako su pravi opozicionari i imaju dobre ljude koji žele da se bore za javni interes.

Šta očekujete na izborima u Beogradu, šta govore istraživanja javnog mnjenja?
Iskreno rečeno nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje, a potom i zbog toga što se pokazalo da i kod onih istraživača koji stvarno ispituju, a ne kreiraju javno mnjenje, postoji generalno ozbiljan metodološki problem: isuviše mnogo je onih koji odbijaju da učestvuju u istraživanju, što u velikoj meri iskrivljuje sliku koja se dobije. Teško je predvideti ishod u situaciji kada na jednoj strani, kriminalizovani režim na čelu sa Vučićem predvodi sramnu kampanju, vrši opstrukcije, ucenjuje ljude, kupuje glasove, a na drugoj strani, deo opozicije govori kako ne bi trebalo izaći na izbore u Beogradu i Nišu, a učestvuju na izborima u Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici ili Valjevu.

Šta je najvažnije što nudite građanima Beograda, odnosno što bi pobeda opozicije donela glavnom gradu?
To bi bio simbolički i suštinski početak oslobađanja cele Srbije. Kada promenite kriminalizovani režim ključni dobitak je taj da više nemate spregu vlasti i kriminala, da počinju da upravljaju oni koji upravljaju u interesu građana, a ne uskog kruga kriminalaca i političara koji rade isključivo u sopstvenom interesu. Ogromna je to promena. To je promena koja bi se odrazila na boljitak građana u svim segmentima njihovog života: na standard, bolje obrazovanje, zdravstvo, bolju socijalnu zaštitu, bolji prevoz, zdraviju životnu sredinu…

Šta u tom kontekstu može da donese Ekspo?
Ne morate biti neki ekspert za finansije ili ekonomiju generalno, da bi vam bilo jasno da je u pitanju još jedan projekat za visoko ugradnju udružene kriminalno-političke grupacije koja barata milijardama naših para bez studije izvodljivosti i jasnog plana o isplativosti projekta. Beograd je prestonica u kojoj ogroman broj građana nema kanalizaciju, gde se fekalije i otpadne vode ispuštaju u Savu i Dunav, gde bolnice izgledaju kao da su ispale iz „Alana Forda“, gde je obrazovanje uništeno, a nastavnici poniženi, gde inflacija jede ostatke životnog standarda, a bogataši oko klike na vlasti su sve bogatiji i bahatiji. Grade se fontane i stadioni na kojima nema ko da igra niti ima onih koji bi mogli nešto da gledaju. Igrači čim postanu punoletni napuštaju Srbiju, a napušta je i sve više potencijalne publike. Ekspo je bajka koja bi trebalo da uspava građane Srbije, dok im se „ispred nosa“ odvija još jedna ogromna pljačka.

A šta očekujete na lokalnim izborima u Srbiji, gde očekujete najbolje rezultate, možda i pobedu?
Ne bih se bavio prognozom. Živimo u zemlji u kojoj se smatra hrabrošću kada se baviš politikom, a nisi vlast. Ovde neće biti slobodnih i poštenih izbora dok političko-kriminalni klan ne ode sa vlasti. A on neće otići dobrovoljno niti će bez snažnog društvenog pritiska ustuknuti ni za pedalj. Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni.

Da li će ikakav uticaj na izbore imati usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici?
Rezolucija o Srebrenici jedna je od agresivno nametnutih tema koje su uzurpirale politički i medijski prostor u vreme kampanje. U ionako retkim političkim emisijama to je bila jedna od dominantnih tema. Kampanja i izborne teme su potpuno potisnute u drugi plan tako da je više prostora na RTS-u imao Vučić koji je pričao o Srebrenici, nego svi kandidati i sve izborne teme zajedno. I Milorad Dodik je imao više prostora na javnom servisu i svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću nego svi ostali kandidati i sve lokalne teme.
Rezolucija je poslužila da se još jednom otvori populistička tema o patriotama i izdajnicima i o velikoj borbi Aleksandra Vučića za nacionalne interese. Za one koji su zaboravili da su naprednjaci bivši radikali, bila je ovo prilika za gorko podsećanje.

Prema nekim ocenama, opozicija je i svojim nedovoljno jasnim i ambivalentnim odnosom prema Evropi zbunjivala upravo onaj deo biračkog tela na koji bi trebalo da računa, dakle onaj proevropski deo. Imate li vi takav utisak, zašto je to bilo tako i da li će se u skoroj budućnosti promeniti?
Demokratska stranka je uvek imala jasan i nedvosmislen proevropski stav, ali je isto tako kritikovala briselsku administraciju i pojedine države članice EU zato što u Srbiji podržavaju stabilokratiju umesto demokratije, zato što podržavaju autokratu a ne demokratske vrednosti i procese. Zbog očekivane stabilnosti bili su spremni da zažmure na oba oka i kada su se gazila ljudska prava, medijske slobode i kada su se organizovali izbori koji nisu bili ni slobodni ni pošteni. Za nas evropske integracije nisu samo put ka bogatijem društvu nego pre svega put ka uređenoj demokratskoj državi i sistemu vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, medijskih sloboda, socijalne pravde.
Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane, potom sami zvaničnici EU koji su zarad stabilnosti tolerisali nedemokratske procese u Srbiji, a tek poslednjih opozicioni političari koji su bili razapeti između proevropske orijentacije i tolerantnog ponašanja EU prema nedemokratskom režimu.

DS na dobrom putu

Čini se da dosta dugo Demokratska stranka u opoziciji nije imala mesto koje bi na osnovu tradicije trebalo da joj pripadne. Da li se to menja, može li se reći da je DS na putu da povrati staru slavu, tj. snagu i uticaj?
Kredibilitet i poverenje se lako gube, a teško vraćaju. Primer Demokratske stranke to najbolje potvrđuje. Imali smo greške u prošlosti koje smo skupo platili baš kao i celo naše društvo. Izvukli smo pouke iz tih grešaka, ljudi koji su ih činili više nisu u DS-u… Mislim da je vredelo uložiti ogromnu energiju da se vrati kredibilitet, jer pored svih grešaka koje su napravljene ništa što je bilo dobro nije prošlo bez ogromnog doprinosa Demokratske stranke. Ponoviću po ko zna koji put: DS nije tek jedna od političkih stranaka, DS je institucija. Institucija demokratije sa posebnim mestom u istoriji Srbije i mi smo dužni da joj vratimo ulogu koju je uvek imala: ulogu političke avangarde i nosioca modernosti. U interesu je cele Srbije, svih građana da DS postane snažna i uticajna. To će biti potvrda da je i Srbija na dobrom putu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. maj 2024.

Ima li pravde za nosioce stanarskih prava

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Za aktuelnu situaciju nisu krivi ni stanari ni vlasnici stanova nego država koja mora ispraviti nepravdu, ali ne tako što će napraviti novu

Građani i država

Da li prisustvujemo poslednjem činu borbe građana koji imaju stanarska prava na stanove koji se nalaze u zadužbinama ili su u privatnom vlasništvu? Po svoj prilici tako je, ali još nije izvesno da će epilog biti u njihovu korist. To je bio povod za razgovor sa Majom Nešić, predsednicom Upravnog odbora udruženja nosilaca stanarskih prava u zadužbinama i stanovima u svojini građana. Inače, reč je o problemu koji je star tridesetak godina, a „začet“ je još pre gotovo 100 godina, tačnije nakon Drugog svetskog rata. Zbog nedostatka stanova, naročito u ratom razrušenom Beogradu, velikom broju ljudi je omogućeno da se usele u zgrade kojima su bogati pojedinci namenili ulogu svojih zadužbina, odnosno u stanove onih za koje je procenjeno (da kriterijume ostavimo po strani) da raspolažu viškom stambenog prostora. Zatim su tim porodicama dodeljivana stanarska prava u stanovima u svojini građana. Dakle, praktično se radilo o odluci države, a s obzirom da se mislilo da će tadašnji sistem biti večan računalo se i da su ti ljudi rešili svoje stambeno pitanje.
Drugi razlog ovog današnjeg problema nastao je 1958. godine kada je došlo do velike nacionalizacije stanova koji su svi odlukom države, kao i prethodnog puta, uključeni u fond stanova kojima se može zakonski raspolagati. Tako država, osim vlasnicima, nepravdu čini i onima koje dovodi u tu, ispostaviće se, nezahvalnu poziciju.
Ni to nije sve. Pored ove dve kategorija postoje i nosioci stanarskih prava koji su nakon nacionalizacije dobili taj stan od firme zakonitim putem, ili su zatečeni u stanu u trenutku nacionalizacije.
Finalni udarac nastao je, međutim, 1992 godine, kada država dozvoljava da se privatizuje celokupan stambeni fond, oko 600.000 stanova – uzgred, po bagatelnim cenama – ali to pravo ne daje i gore pomenutim kategorijama nosilaca stanarskog prava. Na taj način stanari u zadužbinama (za koje se ispostavi da mogu da obnove rad) i oni u stanovima u svojini građana, bivaju stavljeni u diskriminatorni položaj, tj. obespravljeni. I to je sadašnje stanje: s jedne strane imamo vlasnika i/ili potencijalnog vlasnika, koji u stan nije ušao decenijama, i nosioca stanarskog prava koji je zatečen tu gde jeste i živi tu već decenijama, nekoliko generacija.

Koliko vaša udruženja imaju članova, odnosno koliki broj ljudi ima ovakve probleme?
U udruženjima nas ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava.

Šta je sad iniciralo vašu aktivnost?
Mi želimo da steknemo vlasništvo na stanovima u kojima imamo stanarsko pravo jer smo bili diskriminisani 1992. godine. Pogrešnim odlukama države to nam nije omogućeno kao što je drugima. Stanove je tada otkupilo 600.000 nosilaca stanarskih prava. Svi sem nas. A konkretan razlog da se angažujemo baš u ovom trenutku jeste javna rasprava o Izmenama i dopunama Zakona o stanovanju koja je nedavno završena

U udruženjima nosilaca stanarskih prava ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava

O kakvim je rešenjima reč, da li je i šta njima promenjeno u prethodnoj regulativi?
Trenutno je na snazi model koji nije ni primenjen, ali smo mi oštro protiv trenutnog Zakona o stanovanju i nacrta koji je u proceduri, za koji smo tražili povlačenje.

Šta tu vama ne odgovara?
Smatramo da se predviđenim iseljavanjem odnosno preseljenjem u neki drugi stan, vrši nasilje nad stanarom koji ima zakonito stečena stanarska prava, koga štiti Pravo na dom iz Evropske konvencije i koji ima pravo baš na taj stan, tj. da stekne vlasništvo nad stanom u kome živi. Država koja mu je dodelila to pravo, nažalost na štetu trećeg lica, vlasnika, mora preuzeti punu odgovornost i obavezu prema vlasnicima. Mi ne treba da snosimo teret pogrešnih zakonskih rešenja ranijih vlasti. Osim toga, ti stanovi u koje su kao predvideli da nas presele ni po jednom standardu ne odgovaraju našem imovinskom stečenom pravu u stanovima u kojima živimo.
Dodatno uvodi se modalitet refundacije „zaštićene zakupnine“ što je neprihvatljivo, a ima i drugih loših rešenja.

Da li ste vi predložili neka rešenja?
Mi predlažemo novi model koji će zaštiti naša stečena prava, zatim naše pravo vlasništva, kao i Pravo na dom, utvrđeno Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Model koji predlažemo štiti prava i jedne i druge kategorije u potpunosti. Mi dobijamo pravo na otkup stanova u skladu sa zakonom, a vlasnicima pripada maksimalna pravična tržišna cena za useljiv stan. Država na taj način proglašava javni interes, preuzima na sebe ispravku nepravdi prema obe kategorije, i rešava trajno i efikasno problem.
Mi takođe predlažemo da to bude poseban zakon – Lex Specialis. Za navedeni predlog imamo podršku i Udruženja Pravnika Srbije, i tim povodom je bila izuzetno uspešna tribina na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan

Kakvi su vaši argumenti?
Naši argumenti su da za ovu situaciju nisu odgovorni ni stanari ni vlasnici, već isključivo država koja mora ispraviti nepravdu, ali na pravedan način. Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan, jer se dugotrajnim korišćenjem stvorila trajna veza stanara sa prostorom, a govorimo o decenijama, tj. traži se blaža mera prema stanaru od preseljenja. Svima je jasno da preseljenju prethodi iseljenje, i ono je praktično zabranjeno. Zatim nam se mora omogućiti otkup kao i drugima, pravo da steknemo vlasništvo po beneficiranim uslovima iz zakona o stanovanju.
Sa druge strane, isplatom pravične tržišne cene za stan štite se i prava vlasnika.

Da li ste ove predloge i ranije iznosili državnim organima i kojim?
Mi smo naš predlog izneli Ministarstvu građevine i moram reći da je njihova reakcija bila pozitivna. Ali sa tim se moraju složiti i Ministarstvo finansija i Vlada Srbije. Smatramo da ćemo u tome uspeti, jer je ovo jedino pravedno rešenje, koje zadovoljava dve strane. Mislim da ima sluha i kad je aktuelni nacrt Zakona o stanovanje u pitanju i da se neće insistirati na usvajanju izmena zakona koji je u proceduri, a koji dodatno ide na našu štetu.

Kakvi su vaši sledeći koraci?
Naši sledeći koraci su dodatna razrada predloženog modela i pravljenje još prijemčivijeg modela posebno za vlasnike. Nadam se dogovoru sa udruženjima vlasnika, jer smo na kraju shvatili da je nas država posvađala uvođenjem u ove pravne statuse, i da se problem može rešiti samo na obostran interes dve strane. Zadovoljstvo dve strane je najvažnije, a država je tu da obezbedi sredstva i sprovođenje. Hitno sprovođenje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. oktobar 2023.