INTERVJUI

Moramo pružati otpor, makar bilo uzaludno

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva minuta snimka nesreće kod Doljevca, a sudija koji u tom predmetu sudi ta dva minuta ne vidi, bilo je samo jedno od pitanja za sagovornika Novog magazina

Intervju Vladimir Beljanski, advokat

Pravosuđe je u poslednje vreme po više osnova i na razne načine izazivalo povećanu pažnju javnosti. Tako je i povoda za razgovor sa advokatom Vladimirom Beljanskim, predsednikom Advokatske komore Vojvodine, bilo napretek.

Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav koji se odnose na pravosuđe. Kako vi vidite te izmene, vode li one povećanoj kontroli pravosuđa ili njegovoj većoj nezavisnosti od izvršne vlasti i političkih moćnika?
Skupština je donela odluku o početku postupka za izmene Ustava. O izmenama se već dugo govori, a imam utisak da je bez potrebe stvorena konfuzija u javnosti. Ministarstvo pravde iz prethodne Vlade sačinilo je predlog ustavnih amandmana, dva puta poslalo predlog Venecijanskoj komisiji i organizovalo seriju javnih rasprava o tim amandmanima. Ispostavilo se da je ovo bio pogrešan put jer Ministarstvo pravde nije ovlašćeno da predloži izmene Ustava. U postupak za izmene Ustava kreće se odlukom Skupštine, a ne predlogom amandmana od ministarstva. Sada je doneta takva odluka, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo formirao je novu radnu grupu za izmene Ustava. U ovom trenutku znamo za koje članove Ustava će biti sačinjen predlog za izmene, ali ne znamo da li će to biti urađeno Ustavnim zakonom ili amandmanima na Ustav. U svakom slučaju, nakon predloga Radne grupe trebalo bi da se ponovo organizuje javna rasprava, da se predlog ponovo uputi Venecijanskoj komisiji, da se dvotrećinskom većinom predlog usvoji u Skupštini i da se organizuje referendum. Dakle, postupak je komplikovan, tako da je najavljeni plan da će se sve to završiti do kraja godine veoma ambiciozan. Tim pre što smo dosad imali mnogo praznog hoda i izgubljenog vremena. Moguće je da će nova radna grupa koja, prema informacijama kojima raspolažem, trenutno završava posao, predložiti značajno drugačija rešenja od onih o kojima se dosad govorilo.

VLADIMIR BELJANSKI: VLAST ĆE POKUŠATI DA PREUZME I ADVOKATURU

Razlog zbog kojih se pristupilo izmenama upravo je povećanje nezavisnosti pravosuđa i pokušaj umanjenja političkog uticaja na pravosuđe. Teško je proceniti šta će se postići izmenama jer još uvek ne znamo kakve će se izmene predložiti. S jedne strane, težnja svake autoritarne vlasti je da se iz jednog centra moći upravlja svim delovima društva i države. Sa druge strane, demokratija podrazumeva podelu vlasti, a upravo je sudstvo jedna njena grana. Ta podela nije apsolutna i postoje preplitanja nadležnosti i međusobni uticaj sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. Međutim, ako izvršna vlast ima očiglednu supremaciju i uz stvaranje države u kojoj je sve u rukama jednog čoveka, tada smo daleko od demokratije i vladavine prava.
Postoje delovi izmena Ustava oko kojih mislim da je postignut konsenzus, a to je, recimo, da sudije više ne treba da imaju tzv. probni period od tri godine već da odmah treba da imaju stalnost funkcije. Ono oko čega se nije postigao dogovor, a to je možda i najosetljivije pitanje, jeste sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca jer je to poseban centar moći koji će, ako ne bude imao punu stručnu samostalnost i većinsko predstavljanje od sudija, biti možda i lošije rešenje nego sadašnje prema kojem Skupština bira sudije. Tihi rat oko sastava ovih tela upravo ukazuje na potrebu da se zadrži što veća kontrola izvršne vlasti nad sudstvom.

Kako biste ocenili sadašnje stanje u pravosuđu? Svedoci smo da vladajući političari često komentarišu rad sudova, kako vi to razumete i objašnjavate. Može li se to uopšte objasniti?
Problem javnog komentarisanja predmeta svakako je nedopušteni pritisak na sud. Takve pojave smo u manjoj ili većoj meri imali u svim prethodnim vladama. Za vreme Koštunice sudije i advokati su hapšeni noću pred kamerama, sa upadanjem u stanove kao da se radi o najopasnijim kriminalcima. Kasnije su svi oslobođeni. Snežana Malović kao ministarka pravde komentarisala je postupke koji su u toku i na najgrublji način povređivala pretpostavku nevinosti. Sada Vučić i drugi ministri to čine, ali sve to, po mom mišljenju, predstavlja više politički marketing nego ozbiljan pritisak na sud. Podjednak, ako ne i veći problem su nevidljivi konci i odnosi između pojedinaca u vlasti, službi i pojedinih sudija i tužilaca koji će postupiti onako kako se od njih traži ili očekuje. Poslušnost je ovde uvek bila najbolji put za napredovanje. Ulogu u takvim aktivnostima svakako imaju i advokati. Kad govorimo o korupciji najčešće se misli na davanje i primanje mita, odnosno konkretnu materijalnu korist, lukrativne motive i potkupljivanje. Korupcija je daleko više prisutna u svojim drugačijim pojavnim oblicima, a to je trgovina uticajem i činjenje “usluga” jer se onome ko tako postupi otvaraju nove perspektive ili mu se bar neće vaditi “kosturi iz ormara.

Jedno su ti direktni pritisci, ali postoji li nešto u društvu, u društvenoj atmosferi, u opštim društvenim prilikama – političke tenzije, kriminal, sumnjičenja, medijska scena – što negativno utiče na pravosuđe? I kako, u kom smislu?
Pravosuđe je sastavni deo države i društva. Ne može se očekivati da sudstvo bude imuno na epidemiju nekulture, površnosti i snishodljivosti prema jačem. Uz sve to prisutna je nikad manja odgovornost za iznete stavove u javnosti, bez obzira na to da li se radi o vrednosnim sudovima ili činjenicama. Nedavno sam pročitao tekstove i polemiku Vesne Pešić i Branka Milanovića o tezi da je Srbija zamenila demokratiju za ekonomski rast. Pojednostavljeno, mi smo se odrekli istine, dostojanstva i brojnih drugih prava zarad novca. To se kaže: prodali smo se. I prodali smo se za mali novac, tek da većina ne bude jako gladna. Dobili smo malo komfora, udobnu sofu i hipnotizerski TV program koji ponižava osnovne ljudske vrednosti. I da, to negativno utiče na pravosuđe, na sudije, na advokate, tužioce, kao i na svakog pojedinca. Čak i kada se trudimo da se izdvojimo i izolujemo u svoje male svetove, da se sklonimo od svega toga, u tome nećemo uspeti jer naš svet čine i svi oko nas s kojima kroz posao ili privatno imamo svakodnevnu komunikaciju. Pravosuđe ne može da funkcioniše van osnovnih pravila u kojima se kreće celo društvo, van zajedničke kulturne paradigme.

ZA VREME KOŠTUNICE SUDIJE I ADVOKATI SU HAPŠENI NOĆU PRED KAMERAMA, SA UPADANJEM U STANOVE KAO DA SE RADI O NAJOPASNIJIM KRIMINALCIMA

Kako tumačite nedavni izbor sadašnjeg Republičkog tužioca Zagorke Dolovac za treći mandat?
Poverenje građana u pravosuđe veoma je važno. Upravo odatle sudije i tužioci treba da crpu snagu za nezavisan i samostalan rad. Da bi se stvorilo poverenje pravosuđe mora da pokaže da postoji i da ga predvode ljudi koji će uvek javno istupiti kad se njihova organizacija izlaže pritiscima ili napadima, kad se kompromituju postupci koji su u toku ili kad se javno iznose dokazi koji ne smeju da budu obelodanjeni pre sudskog postupka. Ovo se odnosi na predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na Republičkog tužioca, ali i na predsednika Ustavnog suda koji nije deo pravosuđa, ali je svojom praksom preuzeo i takav status. Ako oni to ne čine, ostavljaju utisak da je pravosuđe podređeno volji političkih moćnika.

Da li je tužilaštvo najslabija karika u pravosudnom sistemu Srbije? Koje su glavne karakteristike tog stanja, treba li nešto menjati u propisima ili je reč o pogrešnoj praksi i raznoraznim zloupotrebama?
Tužilaštvo bi trebalo da upravlja radom policije i da mu je nadređeno. Bez mogućnosti direktne kontrole nad radom policije, tužilaštvu su vezane ruke. Neophodno je organizovati sistem na taj način da tužilaštvo ima adekvatne mehanizme davanja naloga, učestvovanja u operativnom radu, kontrole i sankcionisanja za nepostupanje policije. To znači ili formiranje tzv. pravosudne policije ili druge slične organizacije koja će biti desna ruka tužilaštva. Organizacija našeg tužilaštava je hijerarhijska i piramidalna, gde svaki zamenik odgovara svom tužiocu, a tužilac višem tužiocu po rangu i tako do Republičkog tužioca. Mislim da je potrebno modernizovati ovaj sistem i povećati i odgovornost za neuspešno okončane predmete, kao i stimulans za osuđujuće presude, tj. dobro završene predmete. Uz sve to, da bi tužilaštvo imalo kontrolu nad policijom u svom domenu rada, neophodno je izdvojiti Sektor unutrašnje kontrole policije iz Ministarstva unutrašnjih poslova u neku vrstu posebne nezavisne agencije.

Kako je moguće da predsednik Vučić vidi dva ključna minuta snimka nesreće na naplatnoj rampi Doljevac, a da niko od onih koji bi to morali da vide, tužilac i sudija pre svega, to ne vide? Šta to govori?
To je jedan od primera superiornosti centra moći koji je u rukama predsednika u odnosu na pravosuđe, kao i strah pravosuđa da preduzme korake u cilju primene osnovne odredbe Zakonika o krivičnom postupku, a to je da niko nevin ne bude osuđen, a da se kazni učinilac krivičnog dela. Neverovatno je da je nestao snimak dva ključna minuta nesreće, da tužilac nije upeo da dođe do njega, da niko nije odgovarao za krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja zbog prikrivanja ili uništavanja dokaza. Osim toga, sud je morao da po službenoj dužnosti, u skladu sa članom 15 Zakonika o krivičnom postupku, radi neophodnosti svestranog raspravljanja predmeta dokazivanja učini sve što mu je bilo na raspolaganju, pa čak i da pozove i kao svedoka ispita predsednika Republike Srbije, ako je on video snimak. Na taj način bi se saznalo i šta je na snimku i ko je bio u posedu snimka, tj. ko ga je mogao uništiti. Pod uslovom da je predsednik zaista video taj snimak jer su njegove kasnije izjave bile takve da to nije do kraja izvesno. Sve ovo govorim na osnovu informacija iz medija jer u tom predmetu nisam učestvovao.

SUD JE MORAO DA PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI, RADI SVESTRANOG RASPRAVLJANJA PREDMETA DOKAZIVANJA, UČINI SVE ŠTO MU JE BILO NA RASPOLAGANJU, PA ČAK I DA KAO SVEDOKA ISPITA PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE

A šta mislite o iznošenju u javnost prisluškivanih razgovora u pritvoru između advokata i Belivuka i Miljkovića?
Dosad se kod nas nikada nije dogodilo da se izađe u javnost s podatkom da su razgovori između advokata branioca i okrivljenog u pritvoru prisluškivani, snimljeni i transkribovani. Ako je to tačno, napravljena je, pre svega, velika šteta za sam krivični postupak jer je povređeno pravo na odbranu, a to je sastavni deo prava na pravično suđenje. To znači da bi Ustavni sud ili Evropski sud za ljudska prva mogao da utvrdi povredu ovog prava, što dalje povlači ozbiljne posledice za sam postupak.
Pravo na poverljiv razgovor koji se može nadgledati, ali ne i slušati propisano je Zakonikom o krivičnom postupku, a Ustavom pravo na nesmetanu komunikaciju branioca i okrivljenog. Međutim, treba uzeti u obzir i to da pravo novinara na zaštitu izvora informacije nije apsolutno pravo. Zakon o javnom informisanju propisuje da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim podataka koji se odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je kao kazna propisan zatvor u trajanju od najmanje pet godina, ako se podaci za to krivično delo ne mogu pribaviti na drugi način. U predmetu u kojem su navodno prisluškivani razgovori sudi se za dela za koja je zaprećena kazna od najmanje pet godina, a podaci se odnose na krivično delo za koje se vodi postupak. Neistinito svedočenje novinara o izvoru informacije u takvom slučaju bi moglo da bude krivično delo davanje lažnog iskaza za koje je u krivičnom postupku zaprećena kazna do pet godina zatvora.
Advokatska komora Srbije reagovala je u ovom slučaju brzo i ispravno sa zahtevom da se slučaj ispita i proveri postojanje prislušnih uređaja. Takođe, ovo je pitanje kojim bi moralo da se bavi i Ministarstvo pravde, ali i sud radi utvrđivanja eventualnih povreda prava na odbranu. Pravo na pravično suđenje mora biti poštovano bez obzira na težinu krivičnog dela ili ličnost okrivljenog, i to je civilizacijska tekovina od koje ne smemo odstupiti.

Uprkos svemu, postoje sudije i tužioci koji su suprotstavljaju nasilju politike nad pravosuđem. Šta mislite, imaju li oni makar tihu podršku većine svojih kolega?
Mislim da velika većina sudija i tužilaca u svom svakodnevnom radu doprinosi jačanju kapaciteta pravosuđa. To su sudije i tužioci koji časno i stručno rade svoj posao, a koji su, nažalost, nevidljivi zbog poplave medijski zanimljivih predmeta. Upravo bi pozitivnom javnom kampanjom i javnim istupanjem najviših predstavnika sudstva i tužilaštva trebalo ukazati na to koji je obim rada sudija i tužilaca, koliko je težak i odgovoran posao kojim se bave i da je nemerljiv društveni značaj ovih profesija. U sadašnjoj situaciji mislim da je kod dela učesnika u pravosuđu prisutno razočaranje, osećaj napuštenosti i marginalizovanje njihovog rada.
Što se tiče pojedinaca – sudija i tužilaca koji u medijima ili preko društvenih mreža komentarišu zbivanja u pravosuđu, mislim da su u manjini, ali da, sa druge strane, imaju podršku kolega i da predstavljaju glas većine. Nažalost, teško se od mladih sudija i tužilaca može očekivati da javno istupe kad imaju primer kakav odnos ima Skupština prema sudiji Majiću. I time je postignut cilj takvih napada, a Skupština se koristi kao mesto na kojem se to čini zbog imuniteta koji za izrečeno uživaju narodni poslanici. Sa druge strane, tužioci su u Državno veće tužilaca izabrali Predraga Milovanovića, koji je pokazao visok nivo samostalnosti i stručnosti u predmetu paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, što treba da ohrabri sve koji rade u pravosuđu. Takođe, sve veći broj mladih sudija i tužilaca objavljuje dobre stručne tekstove i iznosi stavove o položaju profesije ili aktuelnim temama.

DOSAD SE KOD NAS NIKADA NIJE DOGODILO DA SE IZAĐE U JAVNOST S PODATKOM DA SU RAZGOVORI IZMEĐU ADVOKATA BRANIOCA I OKRIVLJENOG U PRITVORU PRISLUŠKIVANI, SNIMLJENI I TRANSKRIBOVANI

Kakvo je stanje u advokaturi? Imam posebno u vidu pretnje koje pojedini advokati upućuju novinarima i mlake reakcije advokatske komore na to.
Advokatura u Srbiji je organizovana tako da je u sastavu Advokatske komore Srbije osam posebnih komora podeljenih po teritorijalnom principu. Svaka komora ima svoje nezavisne disciplinske organe koji vode postupke i sankcionišu delovanje advokata koje je suprotno Kodeksu profesionalne etike. Pretpostavljam da se u nadležnim komorama vode postupci protiv advokata koji su upućivali pretnje novinarima. Takvi postupci pojedinih advokata su ne samo neprimereni advokaturi već mogu da predstavljaju i krivično delo. Ukoliko je novinarima time ugrožena sigurnost, tada je to tema i za javnog tužioca jer bi se radilo o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna do pet godina zatvora. U nekim slučajevima takvi postupci su i pokrenuti, a bilo bi pogrešno sada komentarisati krivične predmete koji su u toku kao da je već dokazano izvršenje krivičnog dela. U svakom slučaju, Advokatska komora treba da obavesti javnost da li je pokrenut disciplinski postupak protiv advokata i za koju povredu Kodeksa.

Da li je Vladimir Đukanović, koji je u svojoj ličnosti koncentrisao dosad nezabeleženi broj pravosudnih funkcija, čovek koji “žari i pali” srpskim pravosuđem? Kako je moguće da dođe do takve koncentracije, tj. znači li to da je sve to dogovoreno i odobreno na najvišoj instanci, te da je on zapravo samo “lični izaslanik” predsednika Republike za kontrolu pravosuđa?
Za mene je neprihvatljivo da je neko istovremeno javni funkcioner na više značajnih položaja za pravosuđe i istovremeno advokat u privatnom poslu. Zakon o sprečavanju korupcije daje definiciju pojma “javni funkcioner” i “sukoba interesa”. Sukob interesa je situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice. Đukanović je član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i odlučuje o izboru i napredovanju sudija i tužilaca, predsednik je skupštinskog Odbora za pravosuđe, član Odbora za kontrolu službi bezbednosti, narodni poslanik i istovremeno advokat koji aktivno radi. To zaista ostavlja utisak da “žari i pali”. Ne verujem da je Đukanović “lični izaslanik” niti da se pravosuđe može kontrolisati preko jednog čoveka. Sve ovo zajedno ostavlja lošu sliku.

Generalno, da li je danas advokatura, kao “slobodna profesija”, u funkciji širenja demokratskih sloboda i građanskih prava ili..?
Osnovni zadatak advokature je pružanje pravne pomoći građanima, a to utiče i na ljudske slobode i prava svakog od nas. Kao i sve drugo oko nas, i advokatura se menja. Pre svega, nikada nismo imali ovako mnogo advokata. U Srbiji je trenutno aktivno oko 11.000 advokata, od čega više od 5.000 u Beogradu i 2.500 u Vojvodini. Ovakav broj advokata i dobro organizovana komorska struktura daje advokaturi značajnu društvenu ulogu jer smo, kao što ste rekli, “slobodna profesija”. To znači da smo ekonomski nezavisni i slobodni intelektualci sa pozitivnom misijom da pomognemo građanima u ostvarivanju prava. U više navrata smo pokazali da advokatura može adekvatno da zaštiti i svoje interese i interese građana, a višemesečni protest 2014/15, najbolji je primer za takvu aktivnost.
U tome je deo opasnosti za advokaturu jer jaka strukovna organizacija ove vrste predstavlja veliko iskušenje i sladak zalogaj za svaku vlast. Mislim da je moguće da ćemo se vrlo brzo suočiti sa situacijom da se u advokaturu umeša politika i da dođe do pokušaja preuzimanja upravljanja advokatskim komorama. Naravno, mislim i da smo dovoljno dobro organizovani da se tome suprotstavimo.

TEŠKO SE OD MLADIH SUDIJA I TUŽILACA MOŽE OČEKIVATI DA JAVNO ISTUPE KAD IMAJU PRIMER KAKAV ODNOS IMA SKUPŠTINA PREMA SUDIJI MAJIĆU. A SKUPŠTINA SE KAO MESTO ZA NAPADE KORISTI ZATO ŠTO POSLANICI IMAJU IMUNITET

Osim toga, pojam “pružanje pravne pomoći” je ustavna kategorija, tako da advokatura nije biznis ni usluga. U ovim novim vremenima mnogi advokati to ne razumeju i postupaju suprotno našim propisima, pa se reklamiraju, nude svoje usluge, obećavaju ishode postupaka, otkupljuju potraživanja klijenata. Takve aktivnosti su zabranjene i udaljavaju nas od osnovne uloge postojanja advokature i onoga što nas čini delom pravosuđa. Zbog toga je neophodno unaprediti disciplinske postupke i stvoriti efikasan sistem sankcionisanja, a sa druge strane aktivno raditi s mladim advokatima koji treba da razumeju da u advokaturi uspeh ne dolazi preko noći, da se ugled i poverenje klijenata dobijaju predanošću, vrednim radom i stručnošću, a Akademije advokatskih komora treba da ponude usavršavanje od pitanja načina organizovanja kancelarija do usko stručnih tema, što je budućnost advokature.
Uz sve ovo, ni advokati nisu van opštih društvenih zbivanja i mejnstrima. Među nekim advokatima primetno je posrnuće u kulturi komunikacije, među drugima u odluci da li im je profesionalno opredeljenje bliže od političkog angažmana. Ima, naravno, i onih kojima je laka zarada ispred interesa klijenta. Ipak, smatram da su u velikoj većini advokati koji su kulturni, obrazovani, stručni i savesni. Posao koji radimo veoma je težak i odgovoran, ali istovremeno daje slobodu na koju se retko nailazi u drugim profesijama. Advokatura je od neprocenjivog značaja za širenje građanskih prava i demokratskih sloboda. Bez jake advokature nema ni nezavisnog pravosuđa jer je advokatura kontrolni faktor i “sredstvo” bez kojeg građani nemaju pristup pravdi.

Na kraju i na osnovu svega, ima li Srbija državu? Drugim rečima, postoji li u Srbiji vladavina prava? Ako ne postoji, može li se o Srbiji govoriti kao o državi u modernom smislu te reči, dakle kao o “servisu” građana, a ne u “primitivnom smislu”, kao grupi na vlasti koja raspolaže “monopolom fizičke sile”.
Mislim da i danas studenti na prvoj godini pravnog fakulteta uče da je država monopol fizičke sile i ta definicija se pripisuje Radomiru Lukiću, mislim iz pedesetih ili šezdesetih godina. Lukić je, međutim, o tome govorio potpuno drugačije jer je pravnicima dao u zadatak da se takvoj državi suprotstave i da brane građane od zle i opake vlasti jer svaka vlast je takva. Poseban zadatak ove vrste dao je sudijama i advokatima da “oslobode narod straha” i tako zavrede svoj i ugled svoje profesije.
Danas govorimo o vladavini prava, o demokratiji, o servisu građana, ali u stvarnosti svedočimo vrlo prizemnim pretvaranjima, simulakrumima i providnim prevarama. Ili je politička elita potcenila inteligenciju građana ili smo zaista trampili nešto za skoro ništa. Međutim, ne događa nam se jedinstvena i nova stvar. Mislim da je istorija satkana od preplitanja različitih sistema vrednosti, načina vladanja, uzdizanja čoveka, ekonomskih padova… ako pogledamo o čemu je govorio Ciceron i kako je objašnjavao državno uređenje, mogli bismo da pomislimo da u nekim delovima govori o današnjoj Srbiji. Polibije je u 2. veku pre nove ere pisao da je dokaz savršenosti čoveka njegova sposobnost da u potpunim promenama sreće sve podnosi uzvišeno i hrabro, te da na isti način treba posmatrati i državno uređenje. Ja bih tome dodao da je neophodno pružiti otpor, pa makar to bilo i uzaludno.

ZA MENE JE NEPRIHVATLJIVO DA JE NEKO ISTOVREMENO JAVNI FUNKCIONER NA VIŠE ZNAČAJNIH POLOŽAJA ZA PRAVOSUĐE I ISTOVREMENO ADVOKAT U PRIVATNOM POSLU

Srbija ima državu, a imam utisak da čekamo na završetak “prvobitne akumulacije kapitala”, s nadom da će iz kakve takve ekonomske stabilnosti višak vrednosti da se prelije u vladavinu prava i druge pozitivne elemente moderne države. To ipak na kraju zavisi od nas samih.

Strah od statistike

Jedan deo problema u kojem se pravosuđe našlo je i preopterećenost predmetima i sporost u postupanju. To je povezano i s kašnjenjem u uvođenju digitalizacije, snimanjem suđenja, elektronskom komunikacijom, ali i s načinom rada u nekim predmetima ili vrstama predmeta. Siguran sam da se dve trećine krivičnih i parničnih postupaka može završiti za upola manje vremena nego što je sada slučaj. Kao primer možemo uzeti to da u parničnim predmetima prvostepeni sudovi po pravilu izvode gotovo sve predložene dokaze jer strahuju da će drugostepeni sud možda ukinuti presudu zbog toga što je odbijen neki od dokaza. U krivici sudovi i dalje postupaju kao da se drže načela materijalne istine i da je zadatak suda da proveri sve činjenice iako je teret dokazivanja optužbe na javnom tužiocu. Uloga sudije mogla bi da bude značajno olakšana kad bi se manje postupalo u zabrinutosti od statistike i kad bi se, na primer, uz primenu tonskog snimanja sudovi zaista držali principa osnovnog i unakrsnog ispitivanja. Sve to povećalo bi i efikasnost suđenja i kvalitet presuda

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. avgust 2021.

U Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Na srpskoj javnoj i političkoj sceni nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina

Intervju Dragan Banjac, glavni urednik portala Forum

Sagovornik Novog magazina Dragan Banjac bio je dugogodišnji novinar Borbe, dopisnik iz Dubrovnika i istočne Hercegovine. Godinu dana pratio je hercegovačko-dubrovačko ratište, a nakon povratka u Beograd radio u unutrašnjopolitičkoj redakciji, gde je bio i urednik. Banjac je bio prvi novinar iz Srbije koji je tokom rata u BiH (preko Mađarske, Italije ušao u opkoljeno Sarajevo, Mostar, Tuzlu… Bio je ratni reporter iz Slavonije, kasnije i sa Kosova. Nakon što je režim ugasio Borbu i Našu Borbu, radio je kao beogradski dopisnik sarajevske novinske agencije ONASA, Oslobođenja, podgoričkih listova Publika i Vijesti, pisao za Vreme, Monitor, radio u Blicu (urednik u Regionima), bio zamenik glavnog urednika Glasa javnosti, dopisnik Tagens cajtunga iz Ciriha, sarajevske Federalne televizije, urednik agencije MMV. U Republici je nepunih devet godina pisao poslednju stranu, sa stalnim nadnaslovom Odozdo gledano. Autor je dve knjige, Rasplitanje kosovskog čvora zajedno sa Fahri Muslijuom i Zloupotrebljene institucije sa grupom autora. Povod za razgovor bilo je predstavljanje portala Forum, na kojoj su govorili Svetislav Basara, Boško Jakšić, Zoran Vuletić i Milivoj Bešlin.

Pre nedelju dana pokrenuli ste portal Forum. O čemu je reč, da li će on formalno biti glasilo Građanskog demokratskog foruma, koliko će biti samostalan?
Forum će, kao što piše u zaglavlju, biti portal građanske Srbije, samim tim i medij koji će pratiti rad GDF. Možda u svemu dodatnu zabunu unosi bliskost sa Zoranom Vuletićem, predsednikom GDF, ali i Nenadom Prokićem, Filipom Davidom, Latinkom Perović i ostalim članovima Političkog saveta ove društvene organizacije. Da postoji Građanski savez Srbije, onaj Vesne Pešić i Žarka Koraća, i Gorana Svilanovića, Forum bi i njih podržavao.    

Šta će biti osnovni elementi vaše uređivačke politike?
Ovaj portal je nešto novo i nešto što je, siguran sam, davno već izgubljeno i zaboravljeno na medijskoj sceni u Srbiji. Zalagaćemo se za profesionalnost, nezavisnost i naročito za učtivost. Ovo poslednje naglašavam jer su mediji kod nas godinama već prepuni banalnosti, nekulture i poganog jezika.

Kako je to počelo?
Neki to dovode u vezu sa uspostavom višestranačja, možda. Radikali Vojislava Šešelja su bili šampioni. Njihov lider bezbroj puta je u Skupštini Srbije vređao Hrvate, Bošnjake, pogrešno izgovarao ime haške tužiteljice Karle del Ponte. Nisu zaostajali ni njegovi najbliži saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Uvreda i govora mržnje danas, čini se, ima još više?
Osim govora mržnje, na srpskoj javnoj i političkoj sceni, recimo, nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od raspada Jugoslavije u Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima. Evo primera s vrha: juna 2019. na stranačkom skupu srpski predsednik Aleksandar Vučić kritikovao je svog partijskog funkcionera Zorana Babića zbog letovanja u Hrvatskoj. “Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću. Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima jer naš narod nema drugove na Brionima”. Usledio je gromoglasan aplauz. Čuvam i stranu jednog starijeg beogradskog dnevnog lista. Izlazi na ćirilici, a nije Politika. Subota, 22. jula 1995, strana četiri. Evo svih pet naslova: ‘Feslije bi Ozren’, ‘Jenki slomljenih krila’, ‘Ćirilica na lomači’, ‘Ljiljani venu – Janezi plaču’ i ‘Rešenje za Bosnu pregovori’. Kako te 1995. tako i danas. To je naša slika.

Ne zaostaju ni političari?
Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina. Najnoviju epizodu Šešelj je odigrao početkom februara ove godine sa Nenadom Čankom, predsednikom LSV. “S ratnim zločincem nema razgovora. Ne ide se da se o žrtvama govori dok je ratni zločinac u studiju”, “Svinjo debela, hajde, ućutkaj me. Molim vas da promenite pelene, ovaj smrad se ne može izdržati”, “Vojislav Šešelj je psihopata… on je kukavica koja se junači nad slabijima od sebe, onda kada iza njega stoji država i službe kojima decenijama verno služi”. Šešelj: “Videćeš ti. Da ti nije ovih telohranitelja, sad bi bio pretvoren u ćevap”, “Takvog bilmeza i govedo kao što je Nenad Čanak samo bi dobra motka mogla da opameti”. Sledi optužba da je Čanak tokom devedesetih radio za srpsku tajnu službu…

Istog dana kada je promovisan Forum objavljene su i nove novine – Nova. Takođe nedavno počela je da radi i nova televizija – Euronjuz. Kako vi to tumačite?
Hteo sam da kupim nove novine, ali su “planule”. Moj komšija, inače univerzitetski profesor upravo na studijama novinarstva, reče da je obišao sve trafike, ali da ih nije našao. Da bi se utešio, jetko se našalio rekavši – kakve su to novine na A4 formatu.  Dugo znam te ljude, sve su to dobre “zanatlije”, ali ne verujem da će NOVA imati znatan uticaj na svest ovdašnjih, većinskih, čitalaca koji će i dalje ostati verni tabloidima i njihovim lažima i banalnostima. Novu televiziju nisam gledao. Držim da se mogu upisati na dobro obaveštene, ali, recimo, RTS Dnevnik nisam gledao od raspada SFRJ…
 
Hoće li to doprineti razbistravanju u glavama ljudi ili će dovesti do još veće konfuzije?
Glave ostaju mutne, a konfuzija je potpuna.

Kakav je odnos vlasti prema medijima?
Vlast na medije utiče na više načina. Zgazila je one najvažnije i one koji su nevažni, ali umeju da pljuju na političke protivnike, druge narode, Zapad, EU, SAD… Sve medije koje pomaže vlast trebalo bi zabraniti. Ostatak je u rukama bogatog biznismena koji se nepravedno predstavlja opozicionarom.

A kako vam, izgleda politička scena Srbije – pre svega sa stanovišta političkih programa, odnosno vrednosti i načelnih opredeljenja za koja se partije zalažu?
Programi su solidni, ali se ne primenjuju. Ovde nema politike. Samo nekakve improvizacije. Na svakom koraku se govori da je opozicija ista kao i vlast. Nema izlaza.
 
Šta je po vašem mišljenju gorući problem Srbije danas. Ili ako vam je teško da izdvojite jedan, onda možda dva ili tri?
Ovo pitanje nisam očekivao. Ali evo tri: Kosovo, Evropska unija i suočavanje sa prošlošću. Čitaj – Srebrenica. Ni za jedan problem vlast ne haje, ni ič je to ne interesuje. Narodu su dosta TV vesti i tabloidi. I čovek koji se u ama baš sve razume.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. jul 2021.

Autonomija je čudo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”

Intervju Jovan Komšić, politikolog

Da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti. Tako kaže naš sagovornik profesor političkih nauka dr Jovan Komšić, osnivač Škole političke ekologije. Ali ovde nije reč samo o autonomiji (severne srpske) Pokrajine Vojvodine. Reč je o autonomiji uopšte, a pre svega o autonomnosti čoveka-pojedinca. Za šta je conditio sine qua non – evropeizacija. Čime ste ispunili oba uslova – i nužan i dovoljan – da vas smatraju autošovinistom, koliko god to bilo besmisleno.

Vi se, između ostalog, bavite regionalizacijom, decentralizacijom, samoupravom, autonomijom. Pošto živite i radite u Vojvodini, počeli bismo od ovog poslednjeg, ne zato što je to danas neka aktuelna tema nego što uopšte nije tema. Postoji li autonomija Vojvodine i da li nam je uopšte potrebna?
Misleći na neophodnost intelektualnog i političkog priznanja opštedruštvene – u tom smislu i “svesrpske” – koristi od pokrajinske autonomije, javno sam ovih decenija saopštavao stav “da kojim slučajem Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti”.

Zašto?
Pa zato što je, nakon Drugog svetskog rata, “rođena” iz antifašističke, jugoslovenske vrednosno-političke “utrobe”; što je za samo četvrt veka efektivnog postojanja izbegla iskušenje “isterivanja đavola pomoću sotone” i, na taj način, snažno integrisala u “ranjivo” društveno tkivo Vojvodine i Srbije pripadnike kulturološki vrlo raznorodnih kolektiva; što je postala zamajac sveukupne modernizacije i ubrzano dostizala standarde socijalnih usluga koji nisu bili inferiorni čak i u poređenju sa stanjem u novoprimljenim članicama ondašnje Evropske zajednice itd. Dovoljno je, na kraju, samo uputiti na civilizacijski prestižno začinjanje procesa transformacije urođenika u građanina posredstvom pomirenja i efektivnih garancija mirnog suživota, političko-institucionalnog priznanja i negovanja identitetske osobenosti, smanjenja etničke distance, najvišeg procenta mešovitih brakova i slično. Malo li je za nepune dve decenije efektivne autonomije?

To je istorija, a danas?
Uz sva posrtanja društva pod dejstvom neviđene agresije ratno-nacionalističkih suženja svesti, ovde se ipak našlo snage i mudrosti da se suzbije suludi ranotranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, na ruševinama jugoslovenske federacije, pod kvazipatriotskim plaštom “čistote”, “jednosti” i “celosti” resuverenizovane, nacionalne države iznova ugradi relikt varvarstva i “ubilačkih identiteta”, što reče Maluf. Makar da je samo zbog toga, treba nam teritorijalna autonomija u kojoj ćemo, kao građani, više prepoznavati međusobne sličnosti i komplementarnosti ljudskih interesa, a manje raditi na zatvaranju u etničke segmente, koji međusobno komuniciraju jedino posredstvom svojih političkih “poglavica” i njihove “dvorske svite”.

FRIDRIH HAJEK JE, RECIMO, OPRAVDANO UPOZORIO KAKO “POSTOJE JAKI RAZLOZI ZBOG KOJIH AKCIJA LOKALNIH VLASTI GENERALNO NUDI DRUGO NAJBOLJE REŠENJE TAMO GDE SE NE MOŽE OSLONITI NA PRIVATNU INICIJATIVU”

S prethodnim je tesno povezan jedan vaš rad naslovljen kao “Izazovi evropeizacije i decentralizacije Srbije”. Opet ćemo, na tragu prethodnog pitanja, prvo o drugom. Šta će nam uopšte ta decentralizacija?
Moja višedecenijska zalaganja za nešto što se sa mnogo argumenata i oslonca na iskustva razvijenih društava stabilizovane liberalne demokratije naziva principima i institucijama evropskog regionalizma, nailazila su, a i danas nailaze na brojna nerazumevanja i osporavanja etnocentristički “kontaminirane” inteligencije i političkih preduzetnika tzv. srpskog sveta. Elem, centralistima-etnocentristima, kada bi hteli trezveno da razmišljaju i odgovorno da deluju, sugerišem da se zamisle nad sledećim Tokvilovim stavom: “Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.”
Da ne govorimo o ekonomskoj racionalnosti decentralizacije odlučivanja i o nečemu što se u samoj srži teorije i prakse liberalne demokratije naziva “reprezentativnost”, “kapaciteti poverenja”, “bliskost” institucija i građana, mogućnosti “participacije u procesima odlučivanja”, “kontrola političkog dnevnog reda”, kao i “pravo razumevanje”, “regionalno umrežavanje” privrednih subjekata, medija, kulturnih i naučnih institucija, a sve u skladu sa evropskim principom i praksom supsidijarnosti.

A šta imate da kažete u odbranu samouprave? Zar to u Srbiji nije unapred izgubljena bitka?
Kako se ne bih zaplitao-saplitao pitanjem: “Kud se dedoše lanjski snegovi”, braniću smisao odredbe člana 12 trenutno važećeg Ustava Republike Srbije. Nažalost, moram priznati da uopšte ne uočavam tragove poštovanja propisanog ograničenja državne vlasti našim, građanskim pravom na autonomiju i lokalnu samoupravu. Na delu su, zapravo, lokalne transmisije političkog “direktorijuma” – kako s razlogom profesor Madžar naziva naš Centar vlasti – i to s prevashodnim zadatkom da obezbede infrastrukturu za dolazak “belosvetskog” kapitala u “naš kraj”. To valjda trenutno tako mora, pored ostalog i zbog toga što dobija podršku nezaposlenog “puka”, koji vapi za izlaskom iz bede i beznađa.
Treba, međutim, respektovati istorijske pouke i kad vam se učini da smo izvan svih normalnih tokova modernosti. Fridrih Hajek je, recimo, opravdano upozorio kako “postoje jaki razlozi zbog kojih akcija lokalnih vlasti generalno nudi drugo najbolje rešenje tamo gde se ne može osloniti na privatnu inicijativu”. Danas pak mnogi znalci naglašavaju da lek za nacionalne i globalne političke viruse, koji izazivaju i produbljuju krizu demokratije, valja potražiti upravo u rekonstrukciji zajednice počev od lokalnog nivoa. Na potezu su građani, ako ih ima? Jednog dana, meseca, godine, decenije, svakako će ih biti.

VARIJACIJE “PROPALE DRŽAVE”, “POLUDRŽAVE”, “NELIBERALNE DEMOKRATIJE” I SLIČNO NISU NIŠTA DRUGO DO LOGIČNI ISHODI “KONDOMINIJUMA” VLASTI I POTKUPLJIVOG SEGMENTA INTELIGENCIJE

A zašto evropeizacija?
Bez obzira na strukturne i druge probleme, koji evidentno umanjuju magnetizam “meke moći” EU i na relaciji sa Srbijom diktiraju geopolitičku strategiju u stilu: “Ni previše blizu, ali ne i predaleko”, krajnje je neproduktivno potceniti ono što Evropsku uniju i dalje drži na najprestižnijem mestu globalnih dostignuća. To su njene humane vrednosti, pa tako, dokle god su demokratski, kulturni i ideološko-partijski “organizmi” ugrađeni u strukture upravljanja Unijom, ne možemo očekivati da će Evropljani biti impresionirani falsifikatima i surogatima liberalno-demokratskih procedura. Sa druge strane, ako i kada je konkretno o Vojvodini reč, moramo biti svesni da se jedino izgledna, realno raspoloživa perspektiva sistemskog iskoraka iz stanja fasadne autonomije krije u još nejakim “nedrima” globalnog društvenog procesa koji zovemo evropeizacijom Srbije. Nažalost, u slučaju da se, umesto demokratije, definitivno ukorene nabujali fenomeni “zarobljene države” i tako proces pridruživanja Srbije, kao i drugih preostalih segmenata tzv. Evrope Otomana Evropskoj uniji pretvori u nešto što nema kraja, “ne gine” nam niz novih epizoda u najpopularnijoj balkanskoj seriji autoritarno-centralističkog sabiranja i utiskivanja “homogenog kulturnog žiga na državno stado”, započetog epizodom “Antibirokratske revolucije” 1988. i pokličem: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš nam biti cela”.

Ko po vašem mišljenju pruža veći otpor evropeizaciji: inteligencija ili obični građani, da ne kažemo narod?
Na pojavnom nivou nedovoljne “prijemčivosti za slobodu”, srpske manifestacije “demokratije bez naroda” i deficite kulturoloških podloga liberalno-demokratskog političkog takmičenja, podele i ravnoteže vlasti, mogli bismo objasniti na tragu maksime “Politika – to su ideje”. U skladu s tim, dakle, mislim da nivo svesti “novopečenih” građana, sa osvojenim pravom glasa, diktira manju potražnju za apstraktnim mislima i složenim političkim formulama. Preferencije su, zapravo, na strani izbora dobrog “kapetana broda i njegove posade”, kao i “fiksiranja cilja njihovog puta”.
Upravo u komponenti ovih “velikih narativa”, kojima se trasiraju svrhe i ciljevi putešestvija od socijalizma ka kapitalizmu i demokratiji, od jednog državnog ustrojstva ka drugom, nalazim veliku ulogu i još veću odgovornost naše inteligencije za hazardersko razmišljanje i ponašanje u inicijalnoj fazi promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i, shodno takvim manirima, tumaranje državnog broda u močvari blokirane i nedovršene srpske državne, ekonomske, pravne i kulturološke tranzicije.
To polje interakcijskog dejstva tzv. nacionalne inteligencije i vlastodržačkih, “državotvornih” struktura nazvao bih sindromom spojenih sudova između kvaziintelektualnih, naoko slobodnih “igara misli i stvaralaštva”, koje formiraju hegemone obrasce mišljenja, uverenja i manifestnih preferencija, s jedne strane, i ličnih i grupnih materijalnih interesa, sa druge strane, koji mehanizmom “crne kutije” uvezuju kulturnjake, bezbednjake, novinare i političare u skriveni, neformalno klijentelistički DNK našeg režima. Zato varijacije “propale države”, “poludržave”, “neliberalne demokratije” i slično nisu ništa drugo do logični ishodi “kondominijuma” vlasti i potkupljivog segmenta inteligencije.

PODROBNI EU MONITORING IMPLEMENTACIJE PRAVNIH TEKOVINA VLADAVINE PRAVA, SLOBODNE JAVNOSTI I POŠTOVANJA ČITAVE GAME OSTALIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA SMATRAM VRLO ZNAČAJNIM ALATOM ZA OČUVANJE KAKVIH-TAKVIH ŠANSI, UKLJUČUJUĆI I NOVE MOBILIZACIJE POSUSTALIH ENERGIJA SLOBODE

Sve ovo što ste rekli upućuje, čini se, na jedno – na strahove koji vladaju u Srbiji: od različitosti, pluralizma, a pre svega individualizma. Da li je to tačno i, ako jeste, kako to objašnjavate?
Ništa suštinsko što se dešava u Srbiji nije toliko novo i osobeno da nije u istoriji već viđeno i objašnjeno. No, držim da je u našem slučaju naročito važno vaspitati građane za demokratiju, poštujući imperativ da se identitetskim konstruktima kao “lažnim prijateljima” ne zaluđuju istorijom istraumirane nacionalne zajednice, što pamte stare patnje i neretko sanjaju o osveti. Nažalost, upravo to su, u ime slobode i pluralizma, činili “očevi osnivači” tuđih i našeg “nacionalnog preporoda”, njihovi ideološki sekundanti i politički izvođači postjugoslovenskih, ra(t)nih radova na teritorijalno-političkom sabiranju “saplemenika” u jednu nedeljivu naciju. U takvim formativnim fazama, koje prete da zajednice večito zadrže na nivou “malodobnih plemena”, što bi rekao Džon Stjuart Mil, od “šume se ne vidi drveće”. Dejstvom političkih elita, uz “svesrdnu” pomoć dobro plaćenih urednika kontrolisanih medija, srž “državotvornosti” i “patriotizma” isključivo se vezuje za ideje i fenomene kolektivne slobode, užižene na “državni razlog” konsolidacije hijerarhijskog monopola prinude, a ne na, recimo, Periklovu, dva i po milenijuma staru objavu individualne slobode – “da svako ima pravo da živi kako mu se sviđa”, odnosno “da izabere da ide sopstvenim putem”. Da ne govorim o aktuelnosti Aristotelovog upozorenja da, zarad slobode, društvene harmonije, vrline, pravde i vladavine zakona, nikome u političkoj zajednici, bilo da je reč o pojedincu ili pak o masi, ne treba dopustiti da poseduje apsolutnu moć.
Ali, ne samo preovlađujući tip naših političara, koji u procesu “autoritativne alokacije vrednosti” neće “meko”, partnerski da kreiraju i dele moć sa drugima – da razgovaraju, pregovaraju, usklađuju, sarađuju, ispunjavaju obećano – već i dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”.

Kako se, čime, uz pomoć kakvih “tehnika i tehnologija” danas vlada Srbijom?
Paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti predstavlja jedan od ključnih faktora efektivnog užiženja moći na jednoj personalizovanoj adresi nacije-države. Pritom, bez obzira na to što svaka “analogija hramlje”, uveren sam da je na putu do približno adekvatnih odgovora i te kako korisno uranjanje u tokove najkredibilnijih istorijsko-socioloških analiza, posebno onih faza moderne istorije kada je “princip Vođe” bio doveden do svog sistemskog vrhunca. Otud su danas ponovo aktuelna objašnjenja Hane Arent zašto u ambijentu “konfuzne hijerarhije”, bez “pouzdanih međunivoa koji bi pojedinačno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslušnosti”, najveću moć imaju pojedinci i grupe koji su najbolje upućeni u “lavirinte prenosnog mehanizma” upravljanja.
Kada je pak reč o perspektivama, ne bih se kladio na kartu dugovečnosti aktuelne varijante stabilokratskog “braka iz računa” između vladavinskih elita nekih najmoćnijih članica EU i naših vlastodržaca. U tom smislu, pregovarački klaster, koji se temelji na podrobnom EU monitoringu implementacije pravnih tekovina (Acquis Communautaire) vladavine prava, slobodne javnosti i poštovanja čitave game ostalih ljudskih prava i sloboda, smatram vrlo značajnim alatom za očuvanje kakvih-takvih šansi, uključujući i nove mobilizacije posustalih energija slobode.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA, “ROĐENA” IZ ANTIFAŠISTIČKE, JUGOSLOVENSKE VREDNOSNO-POLITIČKE “UTROBE”, VOJVODINA JE ZA SAMO ČETVRT VEKA EFEKTIVNOG POSTOJANJA IZBEGLA ISKUŠENJE “ISTERIVANJA ĐAVOLA POMOĆU SOTONE” I NA TAJ NAČIN SNAŽNO INTEGRISALA U SVOJE “RANJIVO” DRUŠTVENO TKIVO PRIPADNIKE KULTUROLOŠKI VRLO RAZNORODNIH KOLEKTIVA

Da li je danas u Srbiji veći problem nedostatak slobode ili nedostatak pravde? I zašto?
Tragajući za pretpostavkama “dobrog društva” kao okvira harmonizacije dva, neretko oprečna principa – slobode i jednakosti, a za pravdom se naročito traga kad su ugrožene i jedna i druga sastavnica poželjne društvene dobrote, slavni ekonomista i demokratski delatnik Džon Kenet Galbrajt zapisao je: “Potrebno je da se shvati da ništa u tolikoj meri ne poništava sve slobode pojedinca kao što to čini potpuno odsustvo novca. Poništava ili svodi na najmanju meru.” Na tragu rečenog, dokle god u Srbiji opstojava rizik od lakog sunovrata većeg segmenta populacije u zonu ispod crte apsolutnog siromaštva i dokle god je sve to udruženo sa raširenom kulturom bede, na tržištu političkih ideja uvek će biti veća potražnja za komponentom “pravde” u liku egalitaristički shvaćene “jednakosti” i njoj primerene raspodele. Nažalost, takav socio-ekonomski ambijent je “Eldorado” za demagoge najrazličitijih vrsta.

Vidite li, na kraju razgovora, svetlo na kraju tunela i možete li da procenite koliko je taj tunel dugačak? I vidite li društvene snage, subjekte koji bi do tog svetla mogli da nas dovedu, kako bi uopšte to kretanje trebalo ili moglo da izgleda?
Ako je verovati onom Krležinom Zagorcu da nikad nije bilo da nekako nije, pojaviće se i to svetlo. Verovatno to neće biti ono svetlo koje će Kinezi ugledati kad probiju tunel ispod Fruške Gore, ali radovaću se i tome. Ako poživim, lakše i brže ću do mog zavičajnog, laćaračko-mitrovačkog parčeta “svinjskog” Srema. Iz druge, istorijsko-globalne perspektive gledano, nesporno je da će vreme biti najbolji sudija i ono sito što žito odvaja od kukolja. Verujem i da je “vreme na strani demokratije”, kako kaže Hantington. Jedino što ovde treba dugo trajati da bi se možda dočekao novi momentum sinergetskog spoja četiri faktora. Da mir i demokratiju na Balkanu požele: 1) domaće elite; 2) svetski moćnici; 3) da uđemo u zonu održivosti ekonomsko-socijalnog razvoja i da, uz sve to, 4) Srbi i ostali državljani naše Republike dostignu i potvrde svoje umeće građansko-demokratsko-institucionalnog suočavanja s posledicama sopstvenih odluka. Priznaćete, ovo poslednje nije nimalo lakše od prethodna tri uslova, naprotiv.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Moramo biti spremni za obrazovnu revoluciju

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Nove tehnologije počinju da menjaju i samu koncepciju novca i finansija

Intervju Branko Urošević, Računarski fakultet

Na svakakve festivale smo obvikli u Srbiji, ali na festival kompjuterskih finansija nismo. Bar nismo još, ali ćemo se, sva je prilika, navići. I to je dobra vest. Reč je zapravo o novom programu, predstavljenom pre oko mesec dana (tačnije u subotu, 15. maja) koji pokreće Računarski fakultet. Ovim programom Beograd je ušao u sam vrh evropskog, pa i svetskog visokog obrazovanja, pošto je reč o disciplini koja su proučava (i podučava) samo na vodećim fakultetima u Evropi, uglavnom u Britaniji, a više u Americi. Danas kada se o privatnim fakultetima čuju gotovo isključivo loše stvari, nije zgoreg napomenuti da je RAF, koji inače radi u sastavu Univerziteta Union, osnovala firma CET (Computer Equipment and Trade) 2003. godine. Nije sporno, naime, da ima loših privatnih fakulteta, ali ima ih bogami podosta i državnih. Privatne makar ne plaćaju građani iz svog džepa, osim onih, naravno, koji to urade dobrovoljno. No, da se vratimo na glavnu temu, spiritus movens i pomenutog festivala i novouvedenog programa je Branko Urošević, dvostruki doktor nauka – fizike i ekonomije, koji se 2005. iz Barcelone, sa Univerziteta Pompeu Fabra, vratio u Srbiju. Od tada je sve do februara ove godine bio profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu.

Nedavno je na Kolarcu predstavljen vaš program iz kompjuterskih ili računarskih finansija, Master in Computational Finance (MCF). Šta su, zapravo, računarske finansije?
Zamislite da se u sobi nalazi nekoliko vrlo obrazovanih i inteligentnih ljudi koji treba da rade na zajedničkom projektu. I pored njihovog obrazovanja i inteligencije, ukoliko ne govore nijedan zajednični jezik, saradnja će, složićete se, biti veoma teška. Situacija je analogna onoj u finansijskim institucijama kojima su potrebni i ekonomisti, i modelari/matematičari, i programeri. Svi oni poseduju određena znanja iz svojih oblasti, ali se teško razumeju jer im se znanja praktično ne preklapaju. Stručnjaci iz računarskih finansija moraju da istovremeno razvijaju znanja iz finansija, programiranja, matematičkog modeliranja i mašinskog učenja. Kao takvi, oni su prirodno “vezivno tkivo” u finansijskim i finteh organizacijama, ali i od potencijalne velike koristi u digitalnoj transformaciji drugih, nefinansijskih firmi.

Rekli ste da je reč o prvom takvom programu ne samo u Srbiji nego i u regionu. Gde se najbliže predaje sličan program?
Programi ove vrste nastali su prvo u SAD. U Evropi ih još uvek nema mnogo i uglavnom su u Velikoj Britaniji. U Srbiji i okolnim zemljama takvih programa dosad nije bilo.

Ko može da postane stručnjak iz računarskih finansija?
Ljudi koji dolaze iz različitih branši – ekonomisti, ljudi iz biznisa, programeri, matematičari, fizičari, inžinjeri, itd. – kroz grupni rad na pažljivo kreiranom kurikulumu savladavaju neophodne veštine, učeći ne samo od vrlo iskusnih predavača nego i jedni od drugih. Pošto se insistira na spoju različitih znanja i veština, mešoviti profil polaznika zapravo je od suštinskog značaja.

STRUČNJACI IZ RAČUNARSKIH FINANSIJA MORAJU ISTOVREMENO DA RAZVIJAJU ZNANJA IZ FINANSIJA, PROGRAMIRANJA, MATEMATIČKOG MODELIRANJA I MAŠINSKOG UČENJA. KAO TAKVI, ONI SU PRIRODNO “VEZIVNO TKIVO” U FINANSIJSKIM I FINTEH ORGANIZACIJAMA, ALI I OD POTENCIJALNE VELIKE KORISTI U DIGITALNOJ TRANSFORMACIJI DRUGIH, NEFINANSIJSKIH FIRMI

Govorili ste i o vezama s profesionalnom i akademskom dijasporom. Kažete da stvarate, između ostalog, i platformu za efikasnu saradnju sa dijasporom. Recite nešto više o tome?
Na MCF programu predaju naši ljudi koji su doktorirali na prestižnim svetskim univerzitetima, a kasnije i radili u vodećim svetskim kompanijama. Neki od naših predavača, inače poznati stručnjaci u inostranstvu, prvu put dobijaju priliku da budu nastavnici na nekom fakultetu u Srbiji. Takođe, Savetodavni odbor programa sastoji se od veoma iskusnih stručnjaka iz Goldman Saksa, JP Morgana i drugih vodećih svetskih finansijskih kuća. Članovi odbora nam pomažu da stalno unapređujemo relevantnost i kvalitet programa. Cilj je da MCF bude prepoznat u celoj Evropi kao jedan od najboljih iz ove oblasti. Drugi podjednako važan cilj je stvaranje jedinstvene mreže edukatora i profesionalaca iz oblasti finansija u Srbiji i van nje, dakle, kreativna integracija dijaspore i stručnjaka u zemlji.

Računarske finansije su rezultat sve tešnjeg povezivanja finansija s tehnologijom i veštačkom inteligencijom. O čemu je tu zapravo reč?
Savremene finansije teško je razdvojiti od tehnologije, mašinskog učenja ili veštačke inteligencije. Algoritamsko trgovanje, gde kompjuteri samostalno, na osnovu algoritama koje stvaraju ljudi, donose odluke o trgovanju, ima sve veći udeo u ukupnom prometu na svetskim tržištima kapitala. Mašinsko učenje i veštačka inteligencija pomažu, na primer, u kreiranju preciznijeg kreditnog skoringa klijenata i obezbeđuju brže odluke o izdavanju kredita. One pomažu u otkrivanju prevara kod kreditnih kartica i osiguranja, u prognoziranju tržišnih trendova, kao i u prognoziranju toga ko bi od klijenata mogao da prekine saradnju s nekom firmom, što onda omogućava da se takvi postupci preduprede, itd.

Ovde govorimo kako nameravate da promenite obrazovanje iz finansija i integrišete ga s tehnologijom. A šta je sa drugim oblastima ekonomije i biznisa?
Naravno, promene se ne događaju samo u finansijama nego i u celokupnom svetu biznisa. Obrazovanje, a posebno kod nas u regionu, trenutno kaska za svetom biznisa. Integracija biznisa i tehnologija čini neophodnim stvaranje “integrisanih stručnjaka” koji razumeju kako biznis tako i tehnologije, algoritme i programiranje, kao i kako se iz podataka dobijaju korisne informacije. Računarske finansije su samo prvi korak u obrazovnoj revoluciji koja će, po mom mišljenju, morati da usledi kako bi obrazovanje pratilo svet koji nas okružuje.

TROMOST I RASCEPKANOST STUDIJSKIH PROGRAMA KOD NAS I U REGIONU SVAKAKO SE HITNO MORA MENJATI UKOLIKO KOLEKTIVNO ŽELIMO DA NE BUDEMO SAMO OBJEKTI TEKTONSKIH PROMENA KOJE NEZAUSTAVLJIVO DOLAZE

S temom računarskih finansija su, ako se ne varam, povezana i blokčejn tehnologija i kriptovalute. Na koji način, u kom smislu?
Kompjuterske finansije omogućavaju stvaranje novih tehnoloških rešenja iz oblasti finansija – finteh. Sa svoje strane, ove nove tehnologije, čiji su kriptovalute samo jedan deo, počinju da menjaju i samu koncepciju novca i finansija. Blokčejn tehnologija, odnosno distribuirani dokaz vlasništva baziran na konsenzusu grupe učesnika, jeste inovacija koja obećava i kao takva će verovatno biti jedan od značajnih elemenata za dalji razvoj finteha. Na toj tehnološkoj inovaciji, u suštini, zasnovane su kriptovalute ali i pametni ugovori, na primer. Sa druge strane, mada ima mnogo ideja i startapa, nije očigledno koje od tih ideja imaju svetlu budućnosti. Jedno je sigurno: finansije se revolucionarno menjaju iako pravac tih promena nije lako sa sigurnošću predvideti.

Verujete li u budućnost kriptovaluta, koliki segment finansija će one zauzimati?
Što se kriptovaluta tiče, one su na početku privlačile pre svega pažnju ljudi zainteresovanih za zaštitu privatnosti. Sada su predmet opšteg interesovanja i, slobodno se može reći, velikog spekulativnog pritiska. Kao investicija, u pitanju su investicije ogromnog rizika, gde se gotovo preko noći može obogatiti, ali i izgubiti velika količina novca. Kao sredstvo plaćanja izgleda da se češće koriste u transakcijama kriminogenog karaktera nego kao legalno sredstvo plaćanja. Jedan od problema njihovog korišćenja kao transakcionog novca upravo je velika violatilnost njihove vrednosti. Najzad, rudarenje kriptovaluta zahteva veliku potrošnju energije, te su one mnogo manje energetski efikasne nego, recimo, kreditne kartice, a posebno običan papirni novac. Kakva je budućnost kriptovaluta u najvećoj meri će ipak biti određeno time kako se prema njima postave veliki finansijski regulatori i veliki institucionalni igrači.

Kako objašnjavate nameru Evropske centralne banke da uvede digitalni evro?
Postoji veliki politički pritisak na ECB da uvede digitalni evro, delimično kao odgovor na pomamu u vezi s kriptovalutama, a delimično i kao odgovor na priče o uvođenju digitalnog juana. Problem, međutim, može biti to što centralni bankari koji treba da donose odluke o tim stvarima imaju malo ili nimalo relevantnog znanja o karakteristikama i ograničenjima mogućih tehnoloških rešenja u vezi s tim. Još jedan dokaz o potrebi integrisanog znanja, rekao bih. Inače, lako se može napraviti haos iz najboljih namera.

ŠIRE GLEDANO, SVAKO OD NAS BIĆE ILI OBJEKAT ILI SUBJEKAT NADOLAZEĆE INTEGRATIVNE PLIME BIZNISA I TEHNOLOGIJE. JASNO JE VALJDA DA JE BOLJE BITI SUBJEKAT

Napraviću ovde malu digresiju. Posle završene matematičke gimnazije u Beogradu završili ste teorijsku fiziku, doktorirali na teoriji struna, što je krajnje apstraktna stvar, a onda se obreli u ekonomiji, koju ste takođe doktorirali. Kako i zašto?
U potrazi za poslom – tada ga u fizici praktično nije bilo – počeo sam da radim za čuvenu konsultantsku kuću Mekinzi u Čikagu. Oni su iskoristili zatvaranje velikih projekata iz oblasti fizike da zaposle mnogo nas sa doktoratima sa vrhunskih škola i da nas onda obuče za biznis. Tada je Excel bio vrhunac tehnologije u firmi. Sada, čujem od kolega, Mekinzi postaje ozbiljan igrač u oblasti primene mašinskog učenja i veštačke inteligencije za davanje saveta korporativnim klijentima. To je sve više slučaj i s “velikom četvorkom”.

Sigurno verujete u budućnost računarskih finansija, ali šta to znači, kako će izgledati budućnost finansija?
Spajaće se, sve tešnje, finansije, programiranje, kreiranje i rad s velikim količinama podataka i, bazirano na njima, mašinsko učenje i veštačka inteligencija. Smanjivaće se poslovi na šalterima i poslovi odobravanja standardizovanih kredita, a ulogu investicionih ili računovodstvenih savetnika za male ulagače preuzimaće, sve više, roboti-savetnici. Sa druge strane, rašće broj ljudi koji može da sagleda i da se aktivno uključi u proces: da prepozna poslovni problem, odabere odgovarajuću metodologiju i razvije modele i algoritme za njegovo rešavanje i, najzad, da implementira prototip rešenja koji se onda može testirati. Upravo su to ljudi integrisanih znanja i veština koje mi nameravamo da školujemo.

Ima li u kompjuterskim finansijama mesta za običnog čoveka ili se one tiču samo velikih banaka, fondova i korporacija?
Ima, naravno. Običan čovek suočava se, i sve će se više suočavati s posledicama računarskih finansija u svom svakodnevnom životu. Šire gledano, svako od nas biće ili objekat ili subjekat nadolazeće integrativne plime biznisa i tehnologije. Meni bar izgleda jasno da je bolje biti subjekat, razumeti kako stvari rade i aktivno u njima učestvovati na ovaj ili onaj način nego biti objekat i nadati se da će nas negativne posledice zaobići. Obrazovanje u 21. veku mora da stavi u fokus sve aspekte onoga što je već tu, pred nama i što neće nestati ako zatvorimo oči i zaželimo da ne postoji. Tromost i rascepkanost studijskih programa kod nas i u regionu svakako se hitno mora menjati ukoliko kolektivno želimo da ne budemo samo objekti tektonskih promena koje nezaustavljivo dolaze.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 17. jun 2021.

Srpski svet je poslednja varijanta velike Srbije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Nacionalizam je u odnosu prema naciji kao ljubomora prema ljubavi, patologija jednog osećanja

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina koji je danas praktično “samo” advokat ima prilično bogatu političku biografiju. Nećemo ovde, naravno, nabrajati sve njegove funkcije, ali nećemo propustiti da pomenemo prvu iz davne 1991. – osnivač i prvi predsednik Studentske unije Pravnog fakulteta, prve nezavisne studentske organizacije u Srbiji. Zatim je 1992. bio član Organizacionog odbora Studentskog protesta, a 1996. predsednik privremenog Beogradskog odbora GSS-a. Od 1999. do 2003. bio je predsednik izvršnog odbora SDU, a otprilike u isto vreme (2001-2004) poslanik u Skupštini Srbije. Obnašao je i državne funkcije: u razdoblju 2004-2007 bio je državni sekretar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a 2006. šef pregovaračkog tima Srbije za CEFTA. Posle toga nastupa duga pauza, te se danas Sekulovićev politički angažman svodi na članstvo u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma. To ne znači, međutim, da je Sekulović prekinuo sa svakim javnim angažmanom, naprotiv. Istakao se kao producent predstave “Smrt fašizmu! O ribarima i slobodi”, kao i koncerata: Tršćanskog partizanskog hora “Pinko Tomažič” i koncerta partizanskih pesama KIC POP hora “Budo Tomović” iz Podgorice. Zato smo razgovor i počeli od predstava, horova i pesama sasvim drugačijeg usmerenja.

Izvođenje fašističkih, tj. ljotićevskih pesama na proslavi Dana pobede nije izazvalo nikakve reakcije ni među vladajućim strankama niti među državnim i medijima s nacionalnom frekvencijom. Kako to tumačite?
U srpskom društvu sistem smisla i vrednosti je kontradiktoran, ne postoje vrednosti koje su nesporne. Zato se i moglo desiti da se Dan pobede nad fašizmom obeležava uz koračnice fašista. Tekstovi tih pesama su nacionalistički, a streljani u Kragujevcu su žrtve nacionalista. Usled svog žara i potrebe da sakriju ovu protivrečnost, da stave žrtve u službu srpskih nacionalističkih ciljeva, autori ceremonije su koristili tekstove ljotićevaca, koji su se dičili time što su fašisti. Tu sramotu treba prikriti i zato se o tome ćuti. Dakle, suština je u tome što je nacionalistički militaristički duh iskazao svu svoju besmislenost. Bez obzira na to da li se radilo o previdu, kako se pravdaju autori, ili o sadističkoj nameri, poenta je da se radi o pokušaju sakralizacije žrtava u nacionalističkom narativu. Međutim, taj narativ ne nastaje u partijama ili medijima već u intelektualnim krugovima koji stvaraju šizofrene ideje o pobedi nad fašizmom koju su izvojevali fašisti jer oni nisu fašisti zato što Srbi “genetski” ne mogu biti fašisti već samo žrtve fašista. Tako se onda odjednom nađu u istom performansu, sa iste vrednosne strane, zboraš Ljotić, đeneral Nedić, đeneral Mihailović i đaci streljani u Šumaricama. Dželati i žrtve sjedinjeni u opasnoj nacionalističkoj papazjaniji.

JEDAN OD GLAVNIH ZAGOVORNIKA “SRPSKOG SVETA” JE SOCIJALNACIONALISTA VULIN, KOJI VRŠI DUŽNOST MINISTRA UNUTRAŠNJIH POSLOVA

Kakav je, po vašem mišljenju, generalno odnos aktuelne vlasti prema Drugom svetskom ratu, pogotovo prema njegovim pobednicima?
Oportunistički, u zavisnosti od toga šta donosi više glasova. Stav prema istoriji se ne definiše u političkim organizacijama ili sredstvima informisanja već u oblasti kulture. Kulturni konstrukti koje svakodnevno koristimo zavise od toga šta pisci, istoričari, reditelji, duhovni poglavari, itd. o njima kažu, kako ih interpretiraju, koje značenje i smisao im daju. Šira javnost je u velikoj meri korisnik ovih proizvoda, uključujući i političare. Ovo nije skidanje odgovornosti sa aktuelne vlasti, ali ne treba zaboraviti da je Milošević prvi preveo antifašiste u fašiste, kada je izdao ideju bratstva među narodima. Ipak, ova izdaja života nije krenula iz partija, medija, privrede već iz sveta kulture, a tu su se stvari slabo promenile. Draškovićeva “Noć đenerala”, Kovačevićev “Đeneral Milan Nedić” ili film “Ko to tamo peva”, da pomenem samo neke, i dalje imaju ikonični status u savremenoj srpskoj kulturi, a radi se, u suštini, o rehabilitaciji nacionalista i odama smrti. Nacionalizam je, kako navodi Harari, ideologija koja smrti daje suštinsku važnost. Ako se umetničkim delima forsiraju smrt i besmislenost naše životne svakodnevice, onda nacionalizam nalazi svoj prostor, koji će potom lako iskoristiti za političku i oružanu borbu za navodnu dobrobit nacije, obećavajući pojedincu smisao života koji mu je prethodno uzeo.

Jača li, po vašem mišljenju, fašizam poslednjih godina u Srbiji? Ima puno ekscesa koji navode na takav zaključak ili je to možda prejaka ocena?
Pre svega bio bih veoma oprezan oko korišćenja termina fašizam u savremenom kontekstu jer njegova preterana upotreba može dovesti do relativizacije ovog pojma. Fašizam je kombinacija ideologije i određenog državnog sistema kao vrhunskog izraza nacije. Ideologija fašizma je nacionalizam, kako je govorio Musolini. U tom smislu srpski nacionalizam je bio najjači od 1990. do 1999. Tada je ispoljio svu svoju agresivnost, pre svega prema ljudima koji žive izvan Srbije. Pošto je danas Srbija opkoljena NATO alijansom, nacionalisti izlivaju svoju agresivnost tamo gde mogu, a to je najpre u Srbiji. Zato izgleda da su ekstremno desne organizacije ojačale. Međutim, mislim da su se samo okrenule ka “unutra”, ka Srbima, dok su ranije ove političke snage bile okrenute ka nesrbima.

DE MENTHON, FRANCUSKI TUŽILAC NA SUĐENJU NACISTIMA, ISTAKAO JE DA JE TO SUĐENJE ONIMA KOJI SU ODBACILI IDEJU O BRATSTVU MEĐU LJUDIMA. ISTO TO JE I SUĐENJE MLADIĆU

Sve je u javnosti Srbije prisutnija ideja “Srpskog sveta”. Šta ona za vas znači, ko su njeni zagovornici, čemu to vodi, kakve mogu biti posledice ako bi ona bila ona ostvarena, može li uopšte biti ostvarena?
“Srpski svet” je samo poslednja marketinška varijanta ideje “svi Srbi u jednoj državi”, koja je ranije plasirana pod brendom “savez srpskih država”, “savez srpskih zemalja” ili “Velika Srbija”. Nema sumnje da je jedan od njenih glavnih zagovornika socijalnacionalista Vulin, koji vrši dužnost ministra unutrašnjih poslova. On besramno izvrće stvari navodeći da Nemci imaju pravo da žive u jednoj državi, pa onda i Srbi imaju to pravo. Na taj način Srbima stavlja omču nacionalsocijalizma. Naime, ceo program nacista bio je zasnovan upravo na toj jednoj osnovnoj tački, pravu na samoopredeljenje nemačkog naroda i stvaranju Velike Nemačke, a ne današnje Nemačke. Vulin vapi za Velikom Srbijom, a ne za današnjom Srbijom. Posledice svakog nacionalističkog projekta mogu biti samo iste, tragedija i po narod kojeg zavede ta ideja. Nacionalizam je u odnosu prema naciji kao ljubomora prema ljubavi, patologija jednog osećanja. Koreni ove patologije su pre svega u sferi kulture, ne zaboravimo da je “otac” srpskog nacionalizma, prvi predsednik SRJ, bio upravo Ćosić. Koncept “Srpskog sveta” je netolerantan, produbljuje nepoverenje na Zapadnom Balkanu i ruši ideju o kolektivnoj bezbednosti svih naroda na ovom prostoru zarad navodne sigurnosti jednog naroda. Prostoru bivše SFRJ ne treba dalja afirmacija nacionalnih država već sistem sigurnosti koji će uključiti sve etničke grupe, svojevrsni mini “OEBS”, organizacija koja će raditi na međusobnom poverenju i sigurnosti. U suprotnom će demografske perspektive regiona usled sukobljenih nacionalnih “svetova” ostati negativne usled manjka poverenja u perspektivu regiona.

PROSTORU BIVŠE SFRJ NE TREBA DALJA AFIRMACIJA NACIONALNIH DRŽAVA, VEĆ SISTEM SIGURNOSTI KOJI ĆE UKLJUČITI SVE ETNIČKE GRUPE, SVOJEVRSNI MINI “OEBS”, ORGANIZACIJA KOJA ĆE RADITI NA MEĐUSOBNOM POVERENJU I SIGURNOSTI

Šta u tom kontekstu mislite o suđenju i presudi Ratku Mladiću?
Suđenje Mladiću je procesuiranje konkretnih zločina protiv čovečnosti i nacionalizma kao njihove ideološke osnove. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nastao je na iskustvu međunarodnih vojnih sudova nakon Drugog svetskog rata. De Menthon, francuski tužilac na suđenju nacistima, istakao je da je to suđenje onima koji su odbacili ideju o bratstvu među ljudima. Isto to je i suđenje Mladiću. Svrha ovih procesa nije samo kažnjavanje zločinaca već i afirmacija ideja o univerzalnosti čovečanstva i neotuđivih ljudskih prava i sloboda koje stalno ugrožavaju identitetske ideologije poput nacionalizma ili belog suprematizma. Presuda Mladiću je snažna poruka čovečanstvu da zločini protiv čovečnosti neće ostati nekažnjeni. Taj njen smisao daleko prevazilazi regionalni značaj i efekte koje će imati na proces pomirenja na Zapadnom Balkanu.

Kako vidite odnos Srbije prema Crnoj Gori? Najpre one zvanične, tj. države i prorežimskih medija?
Kao stvaranje pridružene izborne jedinice Srbiji i crnogorske srpske liste kao izraza kulturnog projekta “Srpskog sveta”, koji propagiraju razni “bardovi” srpskog nacionalizma od Bećkovića i Kusturice do Bokana i Rakovića.

DRAŠKOVIĆEVA “NOĆ ĐENERALA”, KOVAČEVIĆEV “ĐENERAL MILAN NEDIĆ” ILI FILM “KO TO TAMO PEVA”, DA POMENEM SAMO NEKE, IMAJU I DALJE IKONIČNI STATUS U SAVREMENOJ SRPSKOJ KULTURI, A RADI SE, U SUŠTINI, O REHABILITACIJI NACIONALISTA I ODAMA SMRTI

A kakav je odnos opozicije i nezavisnih medija?
Vrlo sličan, oni bi da imaju svoju crnogorsku srpsku listu, a ako treba biće još radikalniji u svom nastupu kako bi se dodvorili “bardovima” srpskog nacionalizma. Jednostavno, ni oni ne uspevaju da izađu iz nametnute matrice “odbrane svetinja”, jedne od bitaka u kontekstu “Srpskog sveta”.

Vidite li porast nasilja u Srbiji poslednjih godina i čime to objašnjavate?
Zvaničnici ističu da statistika ne beleži porast krivičnih dela. Međutim, statistika nije jedino merilo nasilja. Pored porasta broja napada na novinare ili političare, evidentno je da se suočavamo s većim stepenom surovosti i organizovanosti narko-bandi. Ove kriminalne organizacije vrlo su slične paravojnim formacijama koje su počinile ratne zločine devedesetih godina prošlog veka. Naime, i jedne i druge nastaju iz huliganskog miljea, zadojene su nacionalizmom do te mere da čak i narkoticima daju “srpska” obeležja, imaju svoje “vojnike”. Međutim, jedna sličnost je posebno zabrinjavajuća, sadistička surovost njihovih zločina. Zločini u Ritopeku 2021. ili Prijedoru 1992. istovetni su u tom smislu, razlike su u mestu izvršenja, nacionalnosti i broju žrtava. To je još jedan dokaz da nacionalizam obesmišljava život, ljudska prava i vladavinu prava, širom otvarajući vrata zlu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. jun 2021.

Demokratija u Srbiji saterana je u ćošak

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo

Intervju Raša Nedeljkov, Crta

Naš sagovornik Raša Nedeljkov programski je direktor Crte, organizacije nedavno brutalno napadnute od poslanika Skupštine Srbije. To je bio povod za ovaj razgovor, teme su, razume se, prevazilazile povod.

Proteklih nedelja bili ste izloženi brutalnim napadima režima. Jeste li o tome obavestili neke evropske institucije i kakav je bio odgovor?
Mi smo pre svega obavestili javnost, i to onu koja nije pratila prenos skupštinske sednice na kojoj su poslanici vladajuće većine optužili Crtu za najteža krivična dela, uz slanje poruke našoj direktorki u mafijaškom maniru: “Znamo gde živiš.” Objavili smo jedan tvit i jedan post na Fejsbuku, a onda je počela da stiže podrška sa svih strana. Pre svega od građana, što nam najviše i znači.
Ovim poslednjim institucionalnim napadima na civilno društvo i nezavisne medije pređena je crvena linija i zbog toga je stigla direktna i nedvosmislena poruka od Evropske unije. Ocena Evropskog parlamenta da je “zgrožen” orkestriranim napadima poslanika i tabloida na Crtu, Otvoreni parlament i Krik sada je deo zvaničnog izveštaja EP o Srbiji. Ta činjenica će ostati zauvek zapisana u našem “dosijeu” na putu ka EU i, bez dileme, apsolutnu odgovornost snosi vladajuća većina.
 
Šta po vašem mišljenju trenutno najviše zabrinjava u političkom životu Srbije?
Najviše zabrinjava izmeštanje političke borbe iz institucionalnog okvira. Propadanje je dugotrajan proces, tako da i to što izaziva najveću zabrinutost nije vest od danas ili juče nego nešto na šta odavno upozoravamo. Julski protesti prošle godine pokazali su kako iz velikih napetosti u društvu lako možemo da skliznemo u nasilje.
Atmosfera u kojoj se podstiče govor mržnje i nasilja, u kojoj se svi koji postavljaju pitanja od javnog interesa etiketiraju kao neprijatelji države, u kojoj se crvena linija svakog dana sve više pomera, izaziva veliku zabrinutost. Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo. Sa druge strane, građani se sve više povlače u sebe, ne veruju da ima smisla da učestvuju u demokratskim procesima, da svojim angažmanom mogu da utiču na promene u državi i društvu. Građani su anastezirani i postaju naviknuti na život u atmosferi nasilja. Demokratija u Srbiji je u lošem stanju, saterana je u ćošak i pred pucanjem je.
 
Kako će se situacija dalje razvijati, vidite li neki rasplet na vidiku?
Izuzetno je zabrinjavajuće permanentno širenje tenzije koje ima obrise paranoje kada se svako malo govori o pokušajima državnih udara i atentata na predsednika države. A naše društvo još živi u traumi atentata. Kako građani da se osećaju ako tabloidi, koje iz mnogo razloga doživljavamo kao megafone režima, već mesecima šalju poruke o tome da je i aparat državne sile, policija, u velikoj meri odmetnut od zakona i van svake kontrole, leglo zavera puno veza sa organizovanim kriminalom?
Plašim se da aktuelni režim posle 10 godina na čelu države demonstrira najdirektnije odsustvo bilo kakve namere da od Srbije napravi demokratsko društvo s jakim institucijama koje podstiču debatu i učešće građana u demokratskim procesima.
 
Verujete li da će vlast i opozicija u dogledno vreme sesti za zajednički sto i otpočeti dijalog? I zašto tako mislite?
Sa dijalogom se već uveliko kasni. Teško je nadati se da ćemo u skorije vreme imati uslove za poštene i slobodne izbore. Iz dana u dan se u sve većoj meri normalizuju pojave kao što su nasilje i progon neistomišljenika. Kako onda možemo da očekujemo da dijalog zaista bude dijalog? Ako se ima u vidu da se u nedavno usvojenom mišljenju Vladine Radne grupe za saradnju sa OEBS/ODHIR u potpunosti ignorišu ključni problemi izbora, a da se predlažu neka nova rešenja za unapređenje izbornog procesa, izgleda da je dijalog završen i pre nego što je počeo.
 
Udaljava li se Vučić, po vašem mišljenju, od Evropske unije?
Dominantni diskurs u najkraćem kaže: želeli bismo da imamo viši životni standard, a za poštovanje zakona, odgovornost institucija i funkcionera, transparentnost procesa odlučivanja i upravljanja javnim finansijama – kome je to važno. To možda najbolje oslikava izjava ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina da “Srbiju prema EU privlači ekonomija, a od EU je odbija politika” i da moli “Evropljane da svoje političke stavove, pritiske na naše pravosuđe i licemerje zadrže za sebe”. Dok je deklarativno Srbija opredeljena za evropski put, u praksi je upravo suprotno. Umesto demokratskih, evropskih vrednosti svakodnevno svedočimo sve većem zarobljavanju institucija i koncentraciji moći u rukama jednog čoveka. Činjenice pokazuju da se udaljavamo od evropskih vrednosti. Na primer, analiza medijskog izveštavanja koju je Crta radila pokazuje da su EU, SAD, Rusija i Kina u domaćim medijima u 2020. uglavnom bile spominjane u neutralnom tonalitetu, ali da je primetno da su objave sa pozitivnim tonalitetom predominantno bile rezervisane za Rusiju i Kinu, a one s negativnim za EU i SAD.
 
Vidite li proevropsku alternativu aktuelnoj vlasti?
Nažalost, čini se da je proevropska orijentacija u Srbiji sve ugroženija. S jedne strane, građani su sve manje zainteresovani za evropski put Srbije. Istraživanje javnog mnjenja koje je Crta sprovela krajem prošle godine pokazuje da 46 odsto građana proces pristupanja EU uopšte ili vrlo malo interesuje, a tek trećina bi se obradovala da dođe do toga. Sa druge strane, iz programa i platformi političkih aktera evropsko pitanje kao da je iščezlo. U slučaju vladajuće većine evropski put je samo deklarativan. Stavove opozicije po ovom pitanju gotovo da i nemamo priliku da čujemo jer je ona medijski malo zastupljena. Ali svakako ne ohrabruje to što, na primer, među 30 tačaka programa ujedinjene opozicije iz 2018. za evropsko pitanje nije bilo mesta.
 
Kakvo je vaše mišljenje, treba li opozicija Vučiću da se suprotstavi u jednoj, dve, tri ili više kolona. Ko bi te kolone činio?
Nije na nama da dajemo savete kako bi opozicija trebalo da se organizuje. Iskreno se nadam da će oni doneti odluku za koju smatraju da je u interesu građana. Naravno da je važno popravljanje izbornih uslova, ali ipak mislim da kompletno delovanje opozicije ne bi smelo da se svede na to. Neophodno je građanima ponuditi smislene politike i planove za konkretna rešenja njihovih problema. Takođe, gledajući iskustva iz nekih drugih zemalja, koje kao i Srbija već dugo klize u autoritarizam, možda i opozicija ovde mora da razmišlja o načinu učešća na izborima za koje uslovi neće biti dovoljno fer.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. april 2021.

Živimo u zemlji neslobode, nepoverenja i nepravde

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Šta nam pričaju, a šta nam se događa, kakve nam podatke iznose, a koji su istiniti, u kakvom društvu živimo, a kakvo bismo želeli da budemo

Intervju Dejan Šoškić, ekonomista

Gotovo svakodnevno s najviših mesta u državi građani su prosto bombardovani izjavama o Srbiji kao ekonomskom lideru u Evropi i drugim fantastičnim rezultatima. To je bio povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Predsednik Vučić je nedavno izjavio da bi šteta od zatvaranja privrede iznosila 190 miliona evra dnevno. Da li je to realno?
Nažalost, mi već godinama slušamo izjave naših zvaničnika koje su faktički netačne. Samo ako pogledamo koliki je BDP Srbije, a on je prema zvaničnim podacima NBS 2020. iznosio 46,9 miliona evra, i ako to podelimo sa 365 dana, vidimo da je dnevni BDP oko 129 miliona evra. Dakle, i ako bi sve stalo, tj. kada bi elektrane prestale da prave struju, kada bi krave prestale da daju mleko, dnevni gubitak bi bio maksimalno 129 miliona. Kada se uvode mere ograničavanja kretanja, posledice postoje u domenu trgovine (mada raste onlajn trgovina), ugostiteljstvu, organizaciji javnih događaja i još ponegde, ali to ni izbliza ne znači da je ukupna privreda stala, daleko od toga. Naravno, pitanje ostaje kako tu izjavu razumeti? Moguće je, naravno, da je u pitanju prosto greška. Ako, međutim, nije greška, onda je reč ili o nenamernom iznošenje neistina, tj. neznanju, ili o svesnom iznošenje neistina, tj. manipulaciji.

Da li je pomoć države privredi dobro odmerena, kako sa stanovišta potreba tako i sa stanovišta mogućnosti?
Neki elementi podrške bili su dobri, posebno u prvom paketu mera, kao što su pomoć preduzećima oko isplate plata, prolongiranje otplate kredita, državne garancije za kredite, neke poreske olakšice. Pojedine mere su mogle biti znatno bolje, kao što su linearna pomoć svim građanima i svim preduzećima, koju je trebalo dati samo onima koji su zbog pandemije ostali potpuno ili bez najvećeg dela svojih prihoda. Neke mere su, međutim, bile potpuno pogrešne, kao što je mogući otkup korporativnih obveznica od centralne banke, moguća pomoć države kroz dokapitalizaciju preduzeća i ukidanje bitnih postupaka u procesu izdavanja dužničkih hartija od vrednosti. Ove mere koštaju Srbiju mnogo i mislim da su se isti ili slični rezultati mogli postići i sa znatno manjim davanjima.

Zloupotrebljava li aktuelna vlast tu pomoć u političko-marketinške svrhe?
Neke od tih mera, kao što su linearna pomoć svim građanima ili svim penzionerima, nezavisno od toga da li je pandemija izazvala bilo kakve promene u njihovim prihodima, upućuju na populizam. Vrlo su skupe i narušavaju fiskalnu poziciju zemlje, na šta su ukazivali i stručnjaci iz Fiskalnog saveta. Drugim rečima, sve nas koštaju kao poreske obveznike, a verovatno daju političku popularnost samo onima koji su ih doneli.

Krije li vlast od građana da se zapravo radi o kreditima koje će oni sami morati da vrate?
Prosečan građanin verovatno vidi samo kratkoročnu dobit u vidu dodatnog prihoda i ne vodi previše računa da to znači rast duga zemlje i rast obaveza koje ćemo svi kao poreski obveznici plaćati u narednom periodu. Otuda takve mere, kao kratkoročne i zavodljive, posebno ako se donose u vreme političkih izbora, u bilo kojoj zemlji teško da mogu izbeći ocenu da su politički motivisane s ciljem popravljanja izbornih šansi partijama koje sačinjavaju vladu u tom trenutku.

Da li je Srbija zaista imala najmanji pad BDP-a u celoj Evropi, kao što tvrdi predsednik Vučić?
Čitava ta priča s najmanjim padom BDP-a u Srbiji faktički je netačna i suštinski pogrešna. Netačna je jer u Evropi ima i zemalja koje ne samo da su imale manji pad od Srbije, poput Belorusije, nego su, kao Irska i Turska, u 2020. ostvarile rast. Sa druge strane, priča je pogrešna jer rast u uslovima pandemije dominantno zavisi od strukture određene privrede. Zemlje koje proizvode manje sofisticirane proizvode, koje imaju manje učešće usluga, posebno turizma, u BDP-u ili koje imaju veliko učešće poljoprivrede, tj. siromašne zemlje, kao i one koje su manje integrisane u globalnu podelu rada, imaju i manje negativne efekte pandemije na BDP. Procene Svetske banke o tome koliko će koje zemlje biti pogođene pandemijom tokom 2020. išle su od minus jedan odsto BDP-a za nerazvijene zemlje Afrike do minus osam odsto BDP-a za razvijene zemlje Evrope. Otuda bilo kakva samohvala o našim privrednim rezultatima tokom 2020. realno je neutemeljena i više ulazi u domen političke propagande nego realnosti.

ZNAČAJNO POBOLJŠANJE NA EKONOMSKOM PLANU MOGUĆE JE SAMO AKO POLITIČKA STRUKTURA, ALI I DRUŠTVO U CELINI RAZUME ZNAČAJ VLADAVINE PRAVA, SNAGE INSTITUCIJA I SLOBODNE KONKURENCIJE

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku. Da li je to dinamična, potentna privreda koja može da obezbedi potreban rast u narednim godinama?
Ne, srpska privreda svakako ne ulazi u kategoriju dinamičnih privreda. Nasuprot tome, ona je jedna od najsporije rastućih privreda u poslednjih 10 godina u Evropi. U dve godine, 2018. i 2019, imali smo nešto više stope rasta, tj. iznad četiri odsto, ali je i to nedovoljno za bilo kakvo pristizanje centralne i istočne Evrope. Naše ukupne investicije su niske, niže od proseka u regionu i daleko ispod potrebnog nivoa od 25 odsto BDP-a da bismo mogli potencijalno da stvaramo više i održive stope privrednog rasta. Posebno je loše što su u strukturi investicija u našoj zemlji najmanje domaće privatne investicije koje, po pravilu, treba da predstavljaju okosnicu privrednog rasta. Nizak nivo investicija je prirodna posledica lošeg privrednog ambijenta. Podsetimo se, Srbija je 2016. u tzv. Moneyval izveštaju Saveta Evrope ocenjena kao zemlja koja se suočava sa značajnim izazovima i slabostima u domenu pranja novca i kao zemlja u kojoj organizovane kriminalne grupe, umešane u krijumčarenje narkotika i ljudi, predstavljaju značajan izazov za pranje novca i slično. Zbog ovih i niza drugih stvari početkom 2018. smo stavljeni na crnu listu FATF, međunarodne organizacije za suzbijanje pranja novca i finansiranja terorizma. Istina, od juna 2019. više nismo na toj listi, ali smo i dalje ostali na režimu pojačanog nadzora. U takvim uslovima naravno da nije moguće govoriti o bilo kakvoj dinamičnoj privredi.

Hoće li ove godine biti dostignut planirani rast BDP-a od šest odsto i, ako neće, zašto?
Osnovno pitanje je odakle je moguć toliki rast? Da je pad ekonomske aktivnosti tokom 2020. bio veći i da sada imamo mnogo neiskorišćenih produktivnih kapaciteta na raspolaganju, onda bi i veći rast 2021. bio ostvariv. Dodatno, da je bila loša poljoprivredna godina 2020, s mogućom dobrom poljoprivrednom godinom 2021. mogli bismo možda imati nešto veći rast. Međutim, ni jedno ni drugo nije slučaj. Otud realan i održiv viši privredni rast u Srbiji moguć je ako smo prethodno imali relativno visoke investicije. Ali investicije u Srbiji su u padu tokom 2020. U ozbiljnom su padu strane direktne investicije, a domaće privatne investicije su ionako stabilno niske već godinama i ne predstavljaju motornu snagu privrednog razvoja, što bi inače morale biti. Dobro je da javne, državne investicije nisu smanjivane i da se ne planira njihovo smanjivanje u narednom periodu jer bi onda i skromnije stope privrednog rasta od najavljivanih bile za nas nedostižne. Ako su investicije niske i ako smo prošle godine imali manji pad BDP-a i relativno dobru poljoprivrednu godinu – što čini relativno visoku osnovu za izračunavanje privrednog rasta naredne godine – očekivanja da će se u 2021. ostvariti rast BDP-a od šest odsto, po mom mišljenju, preterana su i nerealna. Većina međunarodnih institucija očekuje rast do pet odsto, a po mom mišljenju neće biti iznenađenje i ako rast bude nešto skromniji.

Rekli ste već da su domaće privatne investicije niske zbog lošeg privrednog ambijenta, možete li to malo da konkretizujete?
Po mom mišljenju, ima nekoliko međusobno povezanih razloga za to. Prvi i ključni razlog je u nesposobnosti domaćeg pravosudnog sistema da efikasno štiti svojinu i ugovor, tj. da u relativno kratkom roku efikasno, kompetentno i nepristrasno presuđuje i sprovodi svoje presude. Drugim rečima, u onome na šta nam stalno ukazuje i Evropska komisija: u odsustvu zadovoljavajućeg nivoa vladavine prava. Drugi razlog je u činjenici da korupcija narušava tržišnu privredu i slobodnu konkurenciju. To znači – namešteni poslovi sa državom, sem toga što su koruptivni i protivzakoniti, šalju i jasnu poruku privatnom sektoru: ne investirajte ako nemate ili ne želite veze sa državom, tj. s političkim partijama, jer samostalno, na bazi sopstvene sposobnosti i konkurentnosti direktno nećete dobijati poslove sa državom. Treći razlog je u činjenici opšteg pokoravanja institucija politici, tj. u slabim institucijama u kojima političke partije najčešće imenuju lojalne, nekompetentne rukovodioce s “cash and carry” diplomama. Takve institucije po pravilu ne rade svoj posao profesionalno, nezavisno i efikasno i kreiraju ambijent koji odbija poštene preduzetnike. Konačno, i sam privatni sektor ima svoja dva dela. Jedan deo “privatne” privrede nastaje i razvija se na poslovima sa državom. Videli smo poslednjih decenija kako neka preduzeća naglo rastu i naglo nestaju sa dolaskom i odlaskom sa vlasti pojedinih političkih partija. Takva preduzeća po svoj prilici nemaju ni nameru ni sposobnosti da se dugoročno i pošteno bave svojim poslom već zapravo služe za dobijanje državnih poslova i izvlačenja novca za političke stranke i interesne grupe. U normalnim uslovima taj novac bi upravo predstavljao osnov za buduće investicije tog privatnog sektora. U koruptivnim uslovima, bez vladavine prava, taj novac se izvlači iz privrednih tokova. Naposletku, taj drugi deo privatne privrede, u kojem rade pravi i kompetentni preduzetnici i njihovi zaposleni, u poslovima sa državom nalazi svoje mesto uglavnom tek kao podizvođač, gde su posao prinuđeni da rade po niskim cenama, sa izuzetno niskom akumulacijom, tj. profitabilnošću iz koje niti ima prostora da se investira, niti ima dobrih poslovnih rezultata da se od banke uzmu krediti, niti ima motiva da se investira u posao koji je zbog korupcije doveden na ivicu rentabilnosti. Ukratko, verujem da niske domaće privatne investicije ukazuju da u uslovima visoke korupcije, bez vladavine prava i uz narušavanje konkurencije i slobodnog tržišta, nije moguće ubrzanje privrednog rasta.

CENA POLITIKE FIKSNOG KURSA JE RESTRIKTIVNIJA MONETARNA POLITIKA KOJA DOPRINOSI NIŽIM STOPAMA PRIVREDNOG RASTA, ALI I SMANJIVANJU KONKURENTNOSTI DOMAĆE PRIVREDE I OTEŽAVANJU IZVOZA

Nešto brži rast poslednjih godina posledica je vrlo visokog rasta građevinarstva, dok istovremeno industrija stagnira. Kako to komentarišete?
Dobro je da postoji rast u oblasti građevinarstva, ali nije dobro da se misli kako se na građevinarstvu može bazirati ukupan privredni razvoj. Građevinarstvo i rast u toj oblasti treba da bude srazmeran rastu u drugim oblastima. Ako govorimo o izgradnji infrastrukture, ona je važna i može biti jedan od faktora budućeg rasta ostatka privrede. Međutim, ako govorimo o stanogradnji, ona bi trebalo da bude pre posledica, a ne uzrok privrednog rasta u drugim, konkurentnim privrednim granama. Nesrazmerno visoko učešće stanogradnje u strukturi BDP-a može biti i izvor finansijske nestabilnosti, kao što se već desilo u Americi i Španiji, i ne može biti osnova dugoročnog privrednog rasta. Ono što je ključno za infrastrukturne projekte koje izvodi država jeste da se odvijaju uz visok nivo transparentnosti finansiranja, slobodnu konkurenciju izvođača, efikasnu kontrolu kvaliteta obavljenih radova i javno poređenje cene izgradnje kilometra infrastrukture sa cenama slične infrastrukture u svetu. Ničega od toga kod nas, međutim, nema. Sa druge strane, industrija je, po pravilu, više u domenu razmenjivog dela BDP-a i kao takva u većoj meri je izložena globalnoj konkurenciji. Uporno odsustvo viših stopa privrednog rasta u industriji može se tumačiti i kao pokazatelj odsustva rasta konkurentnosti domaće privrede. To ne treba da čudi ako zemlja ima fiksni kurs, a podiže plate bez adekvatnog rasta produktivnosti. A to je upravo ono što gledamo poslednjih godina u našoj zemlji.

Kad ste već pomenuli kurs, šta mislite o ulozi Narodne banke, da li ona svojom politikom podstiče ili guši izvozno orijentisana preduzeća?
Fiksni kurs koji nezvanično sprovodi NBS poslednjih godina ima svoju cenu, posebno u uslovima nedovoljno konkurentne privrede, kakva je naša. Cena takve politike je restriktivnija monetarna politika radi fiksiranja kursa, koja doprinosi nižim stopama privrednog rasta, ali i smanjivanju konkurentnosti domaće privrede i otežavanju izvoza. Ovo posebno dolazi do izražaja ako nemate dovoljan rast produktivnosti, a plate u zemlji rastu. Ako takvo stanje opstaje, stvaraju se preduslovi za rast deficita tekućeg dela platnog bilansa. Prema podacima NBS, taj deficit je porastao sa oko tri odsto BDP-a 2016. na oko sedam odsto 2019. To nije dobar trend i predstavlja osnovu za dalji rast duga naše zemlje. Fiksni kurs se može sprovoditi, ali ga je potrebno usvojiti kao zvanični monetarni režim i uskladiti ga sa ostalim ekonomskim politikama u zemlji. To kod nas, nažalost, nije slučaj.

Kakvo je stanje u bankarstvu, pokazuju li banke dovoljno spremnosti da prate privredu, jesu li kamatne stope adekvatne i da li su banke nezavisne od političke vlasti ili su prinuđene da ulaze u određene dilove sa državom?
Banke treba razumeti i podržati da rade svoj posao na način koji dugoročno podiže privredni rast, zaposlenost i blagostanje u zemlji. Bankarskom regulativom i drugim državnim merama treba obezbediti “fino podešavanje” tokova novca da prolaskom kroz bankarski sektor više odlazi u razmenjivi i konkurentni deo naše privrede i da jača finansijsku stabilnost bez narušavanja profitabilnosti banaka. Banke treba slobodno da rade svoj posao bez pritisaka države, ali uz puno razumevanje svoje važne uloge u privrednom sistemu.

OČEKIVANJA DA ĆE SE U 2021. OSTVARITI RAST BDP-A OD ŠEST ODSTO, PO MOM MIŠLJENJU, PRETERANA SU I NEREALNA

Politika nije vaša uža specijalnost, da tako kažem, ali su ekonomija i politika tesno povezane. Može li se očekivati neko značajnije poboljšanje na ekonomskom planu pre nego što dođe do promena na političkom?
Značajno poboljšanje na ekonomskom planu moguće je samo ako politička struktura, ali i društvo u celini razume značaj vladavine prava, snage institucija i slobodne konkurencije. Tek tada, uz mnogo veće ulaganje i mnogo veće rezultate u oblasti obrazovanja, nauke i zdravstvene zaštite, uključujući i ekologiju, tj. uz mnogo veće ulaganje u ljude, moguće je i pametnim ekonomskim politikama kreirati privredni sistem koji se ubrzano razvija i kreira blagostanje.

Da li bi zbog svega o čemu smo govorili na javnoj sceni trebalo da budu prisutnije ekonomske teme?
Mislim da se u našem društvu izgubila slobodna i kompetentna diskusija o mnogim društvenim pitanjima, pa i o ekonomskim temama. Ta slobodna diskusija o društvenim pitanjima, javne rasprave u vezi sa zakonima, inicijative građana za rešavanje konkretnih problema, sve to zahteva platformu slobodnih medija i slobodnog informisanja. To su ne samo bitne pretpostavke slobode građana svake zemlje već i osnov donošenja kvalitetnih odluka u vezi s problemima i izazovima koje ima svako društvo. Naša zemlja je, čini se, postala društvo neslobode, nepoverenja i nepravde u kojem kao da neistine imaju veća prava od istine. Takvo društvo mora da se menja ako želi da zadrži istorijsku šansu opstanka i razvoja.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 25. mart 2021.

Treći paket pomoći morao je da bude mnogo racionalniji

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Država se zadužuje, tj. zadužuje sve građane Srbije da bi dala novac onima kojima nije potreban

Intervju Danko Brčerević, Fiskalni savet

Treći paket pomoći privredi i građanima koji je nedavno usvojila Vlada Srbije bio je samo povod za razgovor sa Dankom Brčerevićem, glavnim ekonomistom Fiskalnog saveta. U fokusu su bili generalno stanje i perspektive srpske privrede.

Kako ocenjujete novi paket Vlade za pomoć privredi? Da li je dobro odmeren?
Opravdano je da se donesu nove antikrizne mere jer epidemija i dalje traje i ekonomski ugrožava deo privrede i stanovništva. Međutim, najavljeni paket trebalo je da bude mnogo racionalniji. Nije u redu da se sredstva daju i preduzećima koja tokom krize nemaju probleme u poslovanju ili građanima s visokim prihodima. To ne bi bilo u redu ni da u budžetu postoji višak novca, a naročito je problematično sad kad se finansira zaduživanjem zemlje.

Vlada stalno govori o pomoći od dve i po milijarde evra mada je ona tek nešto veća od dve milijarde. Možete li da napraviti kratku strukturu te pomoći?
Najpre, trebalo bi reći da je budžetski trošak paketa upola manji, tj. oko milijardu evra. Polovinu paketa čine državne garancije koje nisu neposredni trošak države, bar ne u 2021. Pojednostavljeno rečeno, privreda će se zadužiti milijardu evra kod banaka, a država bankama daje garanciju da će im u narednim godinama pokriti deo troškova ukoliko preduzeća ne budu u mogućnosti da vraćaju kredite. Preostalih milijardu evra, koje jesu budžetski trošak u 2021, idu na više različitih mera. Isplata 60 evra svim punoletnim građanima u dve rate i penzionerima još dodatnih 50 evra koštaće 450 miliona. Zatim, država će tri meseca uplaćivati privatnim preduzećima polovinu minimalca za sve zaposlene, što će biti trošak od oko 500 miliona evra. Uslov za korišćenje ove pomoći je da preduzeće ne sme da otpusti više od 10 odsto zaposlenih. Dalje, dodatno će se podržati preduzeća iz sektora turizma i ugostiteljstva, koja će dobiti još jedan minimalac za svakog zaposlenog, gradski hoteli će dobiti 350 evra po krevetu i još 150 evra po sobi, a autobuski prevoznici će dobiti 3.600 evra po autobusu (6 meseci po 600 evra). Ove poslednje, nazovimo ih sektorske mere, koštaće ukupno oko 60 miliona evra

NAPOKON BI TREBALO REFORMISATI JAVNA PREDUZEĆA KOJA BI MOGLA DA BUDU VAŽAN POKRETAČ PRIVREDNOG RASTA, UMESTO DA, KAO DOSAD, BUDU KOČNICA

Kako će se ta pomoć finansirati? Ide li nešto iz budžeta ili je sve iz kredita?
Finansiraće se zaduživanjem. Budžet Srbije za 2021. već je u solidnom minusu i bez ovih mera. Da podsetim, predviđen je previsok rast plata u javnom sektoru – nakon 10 odsto 2020, dobijaju gotovo pet odsto 2021. Zatim, tu su nova sredstva za Er Srbiju, velika ulaganja u opremanje bezbednosnog sektora i drugo. Najavljeni antikrizni paket dodatno će povećati ovaj minus, i to se može finansirati samo dodatnim zaduživanjem zemlje – u iznosu od oko 1,5 milijardi evra, koliko je inicijalno bilo planirano budžetom. Pošto je sad kasno da se promeni odluka o povećanju zarada u javnom sektoru, važna preporuka Fiskalnog saveta je da se u 2021. odustane od projekata koji nisu prioritetni kako bi dodatno zaduživanje, koje je neizbežno, bilo što manje.


Najviše kritika bilo je na neselektivnost prethodnih paketa, ali se vlast opet na to oglušila. Zašto?
To je pitanje za Vladu. Kod isplata stanovništvu tačno je da ne može potpuno precizno da se prepozna koji građani su stvarno ugroženi i da se samo njima daje pomoć – između ostalog i zato što još uvek nisu napravljene socijalne karte iako se to godinama najavljuje. Međutim, mi smo još u oktobru prošle godine ponudili model koji je izvodljiv, a prema kojem su sa manje sredstava mogli da se postignu isti socijalni efekti. Slična priča je i sa preduzećima, gde se novac deli i apotekama, firmama za dostavu hrane i drugim preduzećima koja tokom krize posluju bolje nego pre krize. Ovako nije moralo da se radi jer je na osnovu poslovanja u 2020. bilo lako prepoznati ko je zaista ugrožen, a ko nije i onda novac usmeriti samo tamo gde treba. Vlada možda o tome ne razmišlja na isti način jer su trenutne globalne okolnosti takve da je zaduživanje države veoma lako. Najvažnije centralne banke u svetu snažno su povećale ponudu novca kao reakciju na krizu, pa su finansijska tržišta preplavljena novcem, a kamatne stope su niske. U Fiskalnom savetu jesmo svesni i toga, ali naš stav je da novac nikad ne bi smeo olako da se troši i javni dug povećava više nego što je neophodno. Koliko god da su uslovi za zaduživanje trenutno povoljni, ovaj novi dug kad-tad će doći na naplatu svim građanima Srbije.

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku? Da li je ona živa, inovativna, potentna ili zakržljala, zakrečenih “krvnih sudova”?
Ima i jednog i drugog. Na primer, često se govori o uspesima Srbije u digitalizaciji. Kompjuterske usluge u Srbiji od 2010. rastu u proseku više od 12 odsto godišnje, a izvoz ove delatnosti povećan je u prethodnoj deceniji čak deset puta. Međutim, ova delatnost čini svega oko 2,5 odsto privrede Srbije i oko pet odsto ukupnog izvoza. Mnogo veći deo srpske privrede nije ni izbliza toliko uspešan, zapravo raste primetno ispod svog potencijala. Zbog nedovoljnog privrednog rasta u prethodnoj deceniji znatno su nam u životnom standardu odmakle i zemlje s kojima smo nekada bili ekonomski slični, poput Rumunije i Bugarske. Zbog toga je objektivna ocena privrednog razvoja Srbije ipak više loša nego dobra.

Relativno visoki rast BDP-a prethodnih godina dugujemo izuzetnom visokom rastu građevinarstva. Kako biste to ocenili, da li se građevinarstvo tako forsira i grade čak i nepotrebni objekti da bi se izgurala viša stopa rasta?
Zapravo, rast privrede nije bio visok. Prosečan rast BDP-a pre krize, od 2017. do 2019. bio je svega 3,6 odsto. Kad su druge zemlje Centralne i Istočne Evrope bile na istom nivou razvoja kao Srbija rasle su u proseku pet odsto godišnje. Tih pet odsto je objektivan reper za rast BDP-a Srbije, a mi smo već duže vreme i u najboljim godinama ispod toga. Kad je građevinarstvo u pitanju, ocena Fiskalnog saveta je da je načelno dobro što je država snažno povećala ulaganja u infrastrukturu. Stanje osnovne infrastrukture u Srbiji veoma je loše, a najveći deo sredstava i dalje se usmerava na velike putne i železničke koridore, koji su nesporni prioriteti. Ali pitanje je vrlo relevantno kad se gleda unapred, tj. šta će se desiti kad se završe nesporni prioriteti. Srbija ima ogromne potrebe za ulaganjima u komunalnu infrastrukturu, smanjenje ekološkog zagađenja, zdravstvo i obrazovanje, a najavljuju se neka ulaganja koja ne deluju prioritetno, poput izgradnje sportskih stadiona. Zato je važno da se unapredi i učini potpuno transparentnim sistem selekcije investicionih projekata.

BUDŽET NIJE TREBALO DA SE PROJEKTUJE SA STOPOM RASTA OD ŠEST ODSTO NITI DA SE PLATE U JAVNOM SEKTORU TOLIKO POVEĆAVAJU

U isto vreme rast industrije bio je mnogo niži.
Naša industrija se ne razvija potrebnim tempom, što je ozbiljan ekonomski problem. Prosečan rast industrijske proizvodnje u Srbiji pre zdravstvene krize bio je oko 2,5 odsto godišnje, što je niže od ostvarenog rasta ukupne privrede. Uspešne tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope svoj uspeh duguju pre svega razvoju industrijske proizvodnje, a u okviru nje prerađivačke industrije. Ako Srbija želi da ima održive stope rasta BDP-a od pet odsto, onda bi industrijska proizvodnja trebalo da raste još brže od toga, bar 5,5 do šest odsto.

U Srbiji su visoke strane investicije, ali su domaće privatne investicije niske, zašto?
Zato što nije dobar ambijent za investiranje, a iza toga prvenstveno stoji izražena korupcija i nedovoljna vladavina prava. Na strane investitore ovaj problem ne utiče toliko jer oni ne zavise mnogo od domaćeg tržišta već svoje proizvode uglavnom izvoze. Takođe, njima su na raspolaganju državne agencije koje im pomažu u komunikaciji sa domaćom administracijom. I onda dolazimo do neobične situacije da Srbija prednjači u regionu po privlačenju SDI, a ima najmanje investicije domaćeg privatnog sektora. Mi smo radili statističku analizu, koja je na uzorku uporedivih evropskih zemalja potvrdila da su investicije i privredni rast zaista veće tamo gde je viši nivo vladavine prava i manja korupcija.

Za ovu godinu planirana je stopa rasta BDP-a od šest odsto, hoće li biti ostvarena?
Lično mi deluje da je to preterano optimistična prognoza. Međutim, niko trenutno ne može pouzdano da pretpostavi kojom brzinom će se u 2021. oporavljati ni domaća ni svetska ekonomija. Zato sad nema mnogo svrhe raspravljati o tome koliki će biti privredni rast u 2021. Ono što je u vremenu povećane neizvesnosti važno, jeste da se javne finansije vode naročito oprezno. Zbog toga budžet nije trebalo da se projektuje sa stopom rasta od šest odsto niti da se plate u javnom sektoru toliko povećavaju. Ako stopa rasta bude niža od predviđenih šest procenata – a to lako može da se desi – onda će javni prihodi biti manji od planiranih, fiskalni deficit će biti još veći, kao i javni dug.

U SRBIJI SU DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE NISKE ZATO ŠTO NIJE DOBAR AMBIJENT, VELIKA JE KORUPCIJA, A SLABA VLADAVINA PRAVA

Čemu možemo da se nadamo kad je reč o privrednom razvoju Srbije u narednim godinama?
Kad se situacija u narednim godinama stabilizuje verovatno ćemo se vratiti tamo gde smo bili i pre krize, a to su prosečne stope privrednog rasta od 3,5-4 odsto. Neke godine bi mogle biti malo bolje, neke malo lošije, ali u dugom roku Srbija će teško imati veći privredni rast bez sprovođenja ozbiljnijih reformi koje se godinama izbegavaju.

Na čemu bi rast trebalo da se zasniva, pa da stvarno dostignemo te odavno priželjkivane, a i obećavane stope od pet, šest odsto?
Potencijal koji se ne koristi dovoljno jesu pomenute investicije i rast domaćeg privatnog sektora. Da bi se taj potencijal iskoristio, neophodno je unapređenje institucija, povećanje vladavine prava, smanjenje korupcije. To bi motivisalo ljude s konkurentnim poslovnim idejama i kvalitetima da posluju i ulažu, ali i uopšte, da vide svoju budućnost u Srbiji. Zatim, napokon bi trebalo reformisati javna preduzeća koja bi mogla da budu važan pokretač privrednog rasta, umesto da, kao dosad, budu kočnica. U okviru ovih preduzeća najvažniji je EPS. Učinak našeg obrazovnog sistema trebalo bi da se poboljša jer je ispod proseka uporedivih zemalja, što koči rast produktivnosti radne snage i otežava transfer znanja i primenu novih tehnologija. Na kraju, država bi trebalo da poveća investicije u zaštitu životne sredine, prosvetu i zdravstvo. Poslednje studije MMF-a ukazuju na izuzetno veliki uticaj ovih investicija na privredni rast. One u kratkom roku angažuju domaću operativu i materijale, ali su još važnije u dugom roku, pošto su to ulaganja u ljudske resurse. Zdravo i obrazovano stanovništvo glavni je resurs potreban za brz privredni rast zemlje u dužem roku i u njega treba investirati.

Da li bi povećana emigracija stanovništva mogla da ugrozi privredni rast Srbije?
Svakako. Ovo je još jedan veliki problem kojem se ne pristupa na odgovarajući i strateški način. Mi smo ga detaljnije analizirali i videli da emigracije iz Srbije, ali i iz drugih zemalja regiona sve više rastu. Iza tog trenda je povećana tražnja za kvalifikovanom radnom snagom zemalja razvijene Evrope, pre svega Nemačke. Dakle, ovo nisu privremeni trendovi već nešto što će trajati i u narednim godinama. Možda sad ovi trendovi ne izgledaju toliko zabrinjavajuće jer utiču na smanjenje stope nezaposlenosti u Srbiji, a manjak kvalifikovane radne snage odražava se i na nešto brži rast zarada. Takođe, i doznake iz inostranstva su u 2018. i 2019. bile rekordno visoke. Međutim, zemlja ovako ostaje bez svojih najvrednijih resursa, kvalifikovanih ljudi u punoj radnoj snazi, što će u dužem roku umanjiti privredni rast. To će biti i fiskalni problem jer će rasti troškovi sve starijeg stanovništva za penzije i zdravstvo, a neće biti dovoljno radno aktivnih ljudi da uplaćuju poreze i doprinose u budžet.

Možda će ovaj problem biti rešen kad prosečna plata dostigne 900 evra 2025?
Neće, sve i kad bi to bila kredibilna prognoza. U Hrvatskoj je trenutno prosečna plata 900 evra, a to je u isto vreme jedna od evropskih zemalja s najvećom emigracijom. Put kojim bi trebalo ići jeste uređenje države, smanjenje korupcije, poboljšanje javnih usluga poput zdravstva i prosvete. Naše empirijsko istraživanje, ali i nezavisna istraživanja drugih institucija, poput EBRD-a, pokazuju da je upravo to glavni kanal preko kojeg se može uticati na smanjenje emigracije. Neke pojedinačne mere koje državni zvaničnici pominju u javnosti, poput izgradnje jeftinih stanova za stručnjake ili finansijski i poreski podsticaji, mogli bi zaista da zadrže u zemlji neke pojedince koji razmišljaju o emigraciji. Međutim, to neće moći značajno da uspori moguće iseljavanje preko 200.000 stanovnika Srbije u narednih pet godina. Ovakve mere, ako su pažljivo i dobro dizajnirane, mogle bi biti samo dobar dodatak, ali nikako i zamena za potrebno jačanje institucija i sveobuhvatne reforme javnog sektora.

Mijat Lakićević, Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 18. februar 2021.

Vučić je pritisnut aferama

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Zašto je politika Sizifov posao i kako je, uprkos tome, moguće pobediti Vučića

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za intervju sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma, jeste pitanje u jednoj TV emisiji – zašto niko nije stao u odbranu predsednika SANU Vladimira Kosića, pošto je grubo napadnut nakon jedne svoje izjave o Kosovu. Naime, GDF je odmah izdao saopštenje u kojem podržava akademika Kostića. Saopštenje je poslato svim medijima, ali je izgleda ostalo neprimećeno. Zato je i naš razgovor počeo odatle.

Pogađa li vas odnos medija prema GDF-u i kako to objašnjavate?
Nezainteresovanost medija za to naše saopštenje nije me iznenadila iako mi uvek teško padne saznanje da je u postojećoj medijskoj raspodeli moći u Srbiji bavljenje politikom Sizifov posao. Sa druge strane, društvo je do te mere anestezirano poslednjih sedamnaest godina i dodatno ušančeno u mitove i tabue, da i očigledne stvari bivaju prećutkivane. Što se tiče napada na predsednika SANU, čini mi se da je reakcija na njegove reči u Srbiji nekako, nažalost, očekivana. Koja je razlika između reagovanja jednog kikboksera i potpisnika peticije – oko sto intelektualaca – koji traže njegovu smenu? Možda samo u diskursu. Suština rečenog je identična. Nažalost, još uvek je premalo nas koji razumemo istinu koju je predsednik SANU rekao i hvala mu na tome.

Pošto je u pozadini povoda bilo Kosovo, da odmah pređemo na najteže pitanje – kakvo je vaše načelno mišljenje o rešavanju kosovskog čvora?
Pre svega mislim da je konačno rešavanje kosovskog pitanja najvažnija stvar za Srbiju. Svima je jasno da bez toga nema uslova da se do kraja dovede proces raspada bivše Jugoslavije. Tu mislim, između ostalog, i na reformu Dejtona, koja bi od Bosne i Hercegovine napravila funkcionalnu državu. Takođe je jasno da ništa nema od članstva u EU dok se ove stvari ne reše. Logično bi bilo da se nama žuri u EU. Put nam je poznat, ali potrebna je pre svega politička hrabrost i odlučnost.
Moramo da imamo na umu kako smo došli dovde. Srbija je devedesetih vodila četiri rata, osećajući se silno. Pre svega, naš nacionalizam u sadejstvu sa hrvatskim doveo je do krvavog raspada Jugoslavije i do preko 130.000 žrtava. Gotovo milion ljudi je etnički proterano. Srbija je nakon rata na Kosovu 1999. kapitulirala, a predsednik Vučić to danas naziva delimičnom kapitulacijom. Potpisan je Kumanovski sporazum i nakon toga izglasana Rezolucija 1244, koju Vučić danas tumači kao 10 odsto povoljnu za Srbiju i 90 odsto za Albance. Zatim je potpisan sporazum u Briselu 2013. u kojem se kaže da Srbija i Kosovo neće ometati jedno drugo u procesu EU integracija. Izostalo je objašnjenje javnosti da EU mogu da pristupe samo nezavisne države. Ovo su sve činjenice, tako da samo možemo da zamislimo kako je svet video našu politiku poslednjih 17 godina i zašto na nas gledaju kao na delinkvente koje povremeno pohvale za neke poteze kako ne bi pravili veće probleme, kao u vreme Miloševića. Podržavam svako rešenje do kojeg će doći u pregovorima s Prištinom posredstvom EU i SAD i ne bih smatrao bilo kog potpisnika takvog sporazuma izdajnikom već patriotom.

A šta mislite o stavu akademika Kostića da Kosovo ni de jure ni de facto nije naše?
U najvećem delu sam saglasan s tom konstatacijom. De facto je Kosovo nezavisno i to je nešto što više niko i ne negira. Kako drugačije da definišemo mogućnost uvođenja carina Srbiji od kosovske vlade, granične procedure prilikom ulaska i izlaska iz Kosova, izlazak na izbore po kosovskim zakonima i sveukupno sprovođenje vlasti. Da bismo rekli da je i de jure nezavisno, neophodno je dovesti do kraja pregovarački proces s Prištinom. Kontekst pregovora trasiran je kroz Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, Ahtisarijev plan koji je integrisan u kosovski ustav i briselski sporazum. Ne vidim da je moguće drugačije doći do de jure rešenja i tada će biti potpuno tačno ono što je akademik Kostić rekao.

Vladika Grigorije je poslednjih sedmica izložen oštrim napadima Srpske napredne stranke. Jesu li oni posledica njegove izjave da je Kosovo naše ili najave da će okupiti 300 mladih ljudi spremnih da se bore za promenu sistema u Srbiji?
Da je Kosovo razlog, to bi bio dobar signal. To bi značilo da bar neko od njih ima svest o realnosti pred kojom je Srbija. Ipak se tu radi o strahu da se kojim slučajem ne okrnji apsolutna vlast SNS vladikinim direktnim ili indirektnim angažovanjem u politici preko tajanstvenih 300 “apostola” spremnih za promenu sistema. Bilo bi dobro da nam vladika kaže koji sistem bi on uveo. Sistem je izraz politike koja se vodi. Iz onoga što je dosad izneo nema ni govora o promeni politike već se, naprotiv, vidi kontinuitet istog sistema.

PODRŽAVAM SVAKO REŠENJE DO KOJEG ĆE DOĆI U PREGOVORIMA S PRIŠTINOM POSREDSTVOM EU/SAD INSTITUCIJA; NE BIH SMATRAO BILO KOG POTPISNIKA TAKVOG SPORAZUMA IZDAJNIKOM VEĆ PATRIOTOM

Šta mislite da li bi političko angažovanje jednog vladike, makar i Grigorijevih karakteristika, bilo dobro za Srbiju. I da li bi donelo promenu na čelu države?
Vlast se pribojava Grigorija pre svega jer se na sličan način obraća njihovom biračkom telu i jer postoji opasnost da mu poveruju da je baš on ili neki Krivokapić taj koji je pravoverniji od Vučića po nacionalnim pitanjima. Ne vidim političke argumente zbog kojih bih podržao Grigorijev angažman. Ne vidim političku razliku u stavovima kod njega i pokojnih Amfilohija i Irineja. O njihovim političkim stavovima ne mislim ništa dobro. Razlika je samo u načinu obraćanja narodu. Grigorije to čini zavodljivije, moram to da kažem. Svestan je svoje popularnosti i ne mislim da će njegovim angažovanjem u politici društvo dobiti bilo šta bolje od onoga što imamo danas. Nama je neophodna temeljna politička promena, kao i iskrena analiza stanja u kojem se nalazimo. Nakon toga moramo da postavimo magistralne političke pravce kretanja. To smo uradili jednom 2001. s vladom Zorana Đinđića.

Šta nam pojava vladike Grigorija na javnoj/političkoj sceni govori o stanju opozicije u Srbiji?
To nam govori o konfuziji, nemoći, nedostatku političara koji mogu da daju odgovor kako i gde vide Srbiju za pet, deset godina. Pre 20-30 godina bilo je nezamislivo da alternativu tražimo u vladikama i popovima. Tadašnja opozicija je 2000. u gotovo nemogućim uslovima uspela da dođe do birača i smeni daleko opasniji Miloševićev režim od ovog današnjeg. Tada su ubijani politički protivnici, zatvarane novinske redakcije po kratkom postupku, da ne govorim o vređanjima i ponižavanjima koja su dolazila od vlasti. Tadašnji opozicioni uspeh došao je pre svega jer je postojala jasno vidljiva evropska agenda koja je garantovala bolji život.

Započeli ste određene procese saradnje, šta ste dosad uradili, s kim ste se povezali?
Napravili smo dogovor o saradnji sa strankom Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd. Spojio nas je jasan politički cilj – Srbija na Zapadu, neophodnost rešavanja kosovskog problema i novi ljudi u politici. Srbija na Zapadu predstavlja nedvosmislen sistem vrednosti i više je od članstva u EU. Problem Kosova je apsolutno prepreka na putu ka Evropi, a samim tim mora biti prioritetno pitanje. Takođe, s novim ljudima neophodna je i nova politika. Postavljajući stvari na ovakav način dolazimo do alternativne politike čitavom političkom establišmentu. Dosad smo uspeli da napravimo dogovor sa pet, šest lokalnih organizacija u Srbiji. Nemam ni najmanju sumnju da ćemo biti organizaciono spremni za izbore ukoliko razgovori oko izbornih uslova posredstvom evroparlamentaraca budu uspešno završeni. Ohrabren sam nakon brojnih razgovora s ljudima po Srbiji koji žele da učestvuju u promenama sistema.

Predizborna kampanja je uveliko počela, ali je opozicija ozbiljno hendikepirana. S jedne strane, za nju su zatvoreni glavni mediji, posebno to važi za tzv. javni servis, tj. RTS, a sa druge, praktično je zabranjen rad na terenu, direktan dodir sa biračima. Kako mislite da prebrodite te teškoće?
Rad je veoma otežan i sve se svelo na malo štampanih profesionalnih medija i aplikacija putem kojih komuniciramo u širem sastavu. Takođe, za nas je još teža situacija zbog trenutne raspodele medijske moći. Vlast kontroliše sve televizije s nacionalnim frekvencijama i deo kablovskih operatera, a opoziciona grupacija oko bivšeg Saveza za Srbiju ostatak kablovskih operatera. Na taj način doveli su političku scenu na najprimitivniji nivo s kojeg ćemo se teško podići.

DANAS JE MNOGO VAŽNIJE KO ĆE POSLE VUČIĆA DOĆI NA VLAST NEGO HOĆE LI ON OSTATI JOŠ GODINU DANA

Iako deluje moćno, Aleksandar Vučić se sve više zapetljava u razne afere. Kako gledate na priču o prisluškivanju i državnom udaru?
Što se tiče državnog udara, to nije priča ni za “laku noć, deco”. Prisluškivanje je, međutim, zanimljiva tema. Pre svega, postoje zakonito i nezakonito prisluškivanje. Pravno je stvar jasna. Legalna prisluškivanja su pod kontrolom suda. Kada je, međutim, reč o nelegalnom prisluškivanju, postoje dokazi, objavljeni u štampi, da je u kabinetu ministra policije oformljen centar za prisluškivanje. Njime je rukovodila državna sekretarka koja je smenjena pod sumnjom da je pripadnik kavačkog klana. Siguran sam da ovakav centar ne može biti osnovan bez Vučićevog znanja, a time se vidi da ne veruje ni predsedniku suda Stepanoviću ni direktoru BIA Bati Gašiću. Nema dileme da vlast vrši pritisak na sve segmente društvenog života. Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi?

Čini se da Vučića ipak najviše žulja Jovanjica. Šta taj slučaj pokazuje?
Ovaj slučaj pokazuje suštinu definicije organizovanog kriminala: nema ozbiljnog kriminala bez učešća policije i državne vlasti. O tome smo se uverili u akciji Sablja 2003. Iz medija smo saznali da je Koluvija uhapšen zbog nasilničke vožnje i tom prilikom se predstavljao kao policajac. Nakon toga policija dolazi u Jovanjicu i desilo se neobjašnjivo. Koluvija biva pušten kući kao da je reč o grešci, i time mu se daje prostor da kontroliše štetu. Pritiskom javnosti sutradan je uhapšen, ali ostala je zagonetka ko je odlučio da pusti narko-dilera da ode kući. Pravnici kažu da o tome odlučuje Viši tužilac, a takođe tvrde da u poslednjih 20 godina niko nije pušten ni za kilogram marihuane, a kamoli za 1.700 kilograma. Takođe je simptomatično da su branioci u ovom predmetu bivši policajci, rođaci policajaca ili zastupnici Ministra unutrašnjih poslova i, gle čuda, Koluviju brani “čuveni advokat” Vladimir Đukanović, perjanica SNS, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva, član Državnog veća tužilaca. Sumnjam da iko ozbiljan može da veruje da je Đukanović format advokata koga bi neko angažovao da nije na vlasti!

Koji su, po vašem mišljenju, glavni efekti ili glavne odlike Vučićeve vladavine?
Najopasniji efekat je urušavanje institucija, koje bi morale da budu najveća brana bilo čijoj samovolji, a samim tim i najbitnija infrastruktura demokratski uređene države. Glavna odlika Vučićeve vladavine je zasigurno autoritarnost, u kojoj očigledno uživa i kojom se obilato razmeće, i neprekidni populizam, kojim se održava na vlasti. Još je Monteskije utvrdio da svaki čovek koji poseduje moć ima i sklonost da je zloupotrebi i da u tome ide onoliko daleko dok mu se ne postave granice. Nažalost, tih granica za Vučića ovde nema. Još jedna od Vučićevih odlika je politički kukavičluk jer nema hrabrosti da reši najbitniji problem – pitanje Kosova. Malo mu je očigledno 200 poslanika, velika podrška javnosti i svih institucija. Zamišljam gde bi Srbija danas bila da je Zoran Đinđić imao takvu podršku, da ne govorim o podršci predsednika SANU.

Hoće li na sledećim izborima glavna tema biti Kosovo?
Kosovo kao najveća politička prepreka ka EU mora da bude u fokusu kampanje, kao i regionalna politika. Moramo da podržimo reformu Dejtona kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna. Takođe treba podržati Pupovca i Miloševića u nastojanju da urede život Srba u Hrvatskoj i prihvatiti da je Crna Gora nezavisna država. To su bitne teme i od sledećih izbora zavisi nam kako ćemo urediti život. Jedino tako je moguće trasirati put ka EU. Time se prirodno smanjuju uslovi za bujanje kriminala, korupcije, pljačke narodne imovine i za prljave poslove vlasti. Na taj način se otvara i prostor za bitnu temu – ekonomiju.

POSTOJE DOKAZI, OBJAVLJENI U ŠTAMPI, DA JE U KABINETU MINISTRA POLICIJE OFORMLJEN CENTAR ZA PRISLUŠKIVANJE. SIGURAN SAM DA OVAKAV CENTAR NE MOŽE BITI OSNOVAN BEZ VUČIĆEVOG ZNANJA

Kad ste već pomenuli ekonomiju, nekako je ona u ovom razgovoru nepravedno skrajnuta, šta mislite o privrednom ambijentu u Srbiji?
Privredni ambijent je loš, i to je osnovni razlog što nema domaćih investicija. Domaći privrednici najbolje znaju kakve su nam institucije i zbog toga ne žele da rizikuju. Nema efikasnog pravosuđa, nisu svi pred zakonom jednaki, caruje politički monopol, partija na vlasti diktira uslove poslovanja, privatni sektor je potpuno zanemaren, mere se dominantno donose u korist javnog sektora i otud su u njemu plate 30-40 odsto veće nego u privatnom iako privatnici izdržavaju javni sektor. Država se okrenula špekulativnim kineskim kreditima, poslovi se sklapaju direktnim pogodbama bez tendera, kompletna infrastruktura se izgrađuje bez tendera, kao i privatizacija velikih preduzeća. Neophodno je doneti niz zakona i mera u cilju podrške privatnog sektora, posebno malih i srednjih preduzeća: smanjiti poreze na rad, pojednostaviti način vođenja dokumentacije, promeniti zakone kako bi se ubrzao rad organa uprave, pre svega Katastra, Republičkog geodetskog zavoda. Sklon sam da predložim donošenje zakona protiv maltretiranja privrednika i građana…

Kakav bi to bio zakon?
Zakon bi imao samo tri člana. Prvi, državni organ ne sme od stranke u postupku da traži dokumenta koja izdaje drugi državni organ, zatim – zakon stupa na snagu u roku od šest meseci i treći član bi propisivao kaznu za odgovorno lice od tri miliona dinara. Ali, da nastavim odgovor na prethodno pitanje, svi inspekcijski zapisnici moraju biti javno dostupni dokumenti. Takođe treba smanjiti parafiskalne namete i obimnu dokumentaciju. Ovo je samo deo mera koje bi morale biti donete, a o reformi javnog sektora poput zdravstva i prosvete – za koju je neophodna finansijska podrška EU – još nismo ni počeli da govorimo.

Opozicija je u ovom času prilično razjedinjena. Da li bi trebalo da se ujedini ili je i realnije, a i plodotvornije da ide u dve, pa možda i tri kolone?
Za mene je osnovno pitanje politički stav po najbitnijim problemima koja muče naše društvo. Samo na toj osnovi možemo se dogovarati o nastupu na izborima. Logično bi bilo da se formira jak, nedvosmisleno proevropski blok, pored konzervativnog. Na taj način bismo napravili rezultat i sigurno motivisali opozicione birače da izađu na izbore. SNS bi sigurno izgubio Beograd, a bila bi i velika borba oko predsedničkih izbora. Vučić je pritisnut aferama, neefikasnim rešavanjem problem, o EU se više i ne govori, tj. nijedno poglavlje nije otvoreno cele prošle godine. Danas je mnogo važnije ko će posle njega doći na vlast nego hoće li on ostati još godinu dana. Ne treba nasedati na mantru da je dovoljno da bude smenjen uz pomoć jedne liste na kojoj bi bila cela opozicija, nakon čega bi bila uvedena demokratija, a tek onda doneta odluka kojim putem će Srbija ići. Ne možemo stalno da tapkamo u mestu jer je Srbija pre 20 godina donela jasnu odluku gde želi da ide, a to je Evropska unija. Glosa 1
Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi

Video:

Razgovarao: Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 21. januar 2021.

Vučić je suma svih srpskih problema

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Nikada nijedan razgovor u mojoj četrdesetogodišnjoj novinarskoj karijeri nije izazvao toliko kontroverzi, da ne kažem odijuma, a da se još nije ni pojavio

Intervju Svetislav Basara, književnik i publicista

Kada je ovaj intervju dogovaran, sredinom decembra 2020, Svetislav Basara, književnik i publicista, bio je kolumnista lista Danas. Kada je početkom (n)ove godine pravljen, naš sagovornik je postao kolumnista Kurira. Ovaj “transfer decenije” dobro je prodrmao javnu scenu Srbije. Nisu retki oni koji su taj čin smatrali nekom vrstom izdaje. Zato je i ovaj razgovor morao početi odatle.

U svojoj poslednjoj kolumni u Danasu prelazak u Kurir objasnili ste prevelikim uticajem Dragana Đilasa na Danas. Mislite li da je manji uticaj Vučića na Kurir?
Ne, verovatno je mnogo veći. Ali meni, kako ćemo videti, nije smetao Đilasov uticaj na Danas, pa mi neće smetati ni Vučićev na Kurir. Malo ću odložiti ostatak odgovora. Nema u Srbiji medija koji nije pod jednim od ta dva uticaja, što je još jedna od mnoštva naopakosti koje pustoše Srbiju. U boljem delu sveta javnost i mediji utiču na politiku, a političari zaziru od javnosti i novinara. U Srbiji su novinari pretvoreni u stranačke telale, a novine u fanzine i propagandne flajere. Stvar isto stoji s televizijama. U Srbiji ne postoji – niti je ikada postojala – javnost iako za njeno postojanje ne treba ni dinara. Javnost – to je skup prećutnih, za sve važećih, nepisanih kriterijuma šta prolazi, šta ne. Ovde sve prolazi. Prelazim na finale odgovora. Iz Danasa nisam otišao u Kurir ni zbog Đilasa ni zbog redakcije nego zbog dva miliona “slobodara” koji povazdan kukaju nad medijskim mrakom, a od kojih samo žalosni četvorocifreni broj njih izdvoji 50 popišanih dinara i na trafici kupi štampani primerak.
Da je Danas imao tiraž od 150.000 primeraka – a Srbija neće izaći iz ovog senkrupa dok Danas ili neke slične novine ne budu imale toliko – on bi poslovao samoodrživo. Nije Vučić kriv za sve. Da skratim. Ta masovna inercija, ta fingirana histerija, ta samosažaljiva, ali agresivna defanzivnost, ta malodušnost i taj kukavičluk koji je istovremeno i temelj Vučićeve svemoći i izgovor za opozicioni nerad – počeli su da prodiru i u Danas, i zato sam i prešao u Kurir.

Očekujete li da ćete ubuduće imati veći uticaj, pogotovo na deo javnosti koji dosad nije imao priliku da se upozna sa idejama i stavovima koje zastupate?
Da, to je stvar uticaja. Taj uticaj i inače nije mali. Prema poslednjem Pageviewu, Famozno je prošle godine imao 2.440.094. A i namera mi je da moje političke i poetičke stavove predstavim široj publici, koja je od getoizirane bolje, pristojnije i bla, bla, bla Srbije endorasistički okvalifikovana kao gomila primitivaca i glupaka.

Hoće li se nešto promeniti u vašem pristupu kolumni – tematski ili na neki drugi način, očekujete li neke probleme ako više kritikujete Vučića?
Ne, unutar kulturološkog, poetičkog i političkog koordinatnog sistema Famoznog neće biti nikakvih promena, a strah od problema uzrok je mnogo opasnijih problema. Vučića ću kritikovati koliko i dosad, dakle sporadično, od prilike do prilike jer ja Vučića ne sagledavam kao glavni problem Srbije nego kao sumu svih srpskih problema, decenijama guranih pod tepih. Sigurno je, međutim, da bih Vučića kritikovao više da to nije postalo neka vrsta društvene legitimacije, građanske radne obaveze koja po automatizmu podrazumeva sluganski i nekritički odnos prema ličnostima iz takozvane opozicije, od kojih su neke opskurnije i subverzivnije od Vučića. Mislim, uzgred, da će Vučić još zadugo ostati na vlasti – i da će vladati ovako kako vlada – sve dok se ne pojavi respektabilna demokratsko-liberalna politička snaga koja će uvideti u kom grmu leži zec, a pre ili kasnije će se pojaviti.
Ko bi uostalom drugi i tehnički mogao vladati? Svidelo se to nekom ili ne – ni meni se ne sviđa – SNS je u ovom trenutku jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Na stranu žalosni učinci te organizovanosti.

A kakve su bile reakcije vaših prijatelja?
Moji najbliži prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja držim u potpunosti su me podržali u transferu iz Danasa u Kurir. U koji bih prešao sve i da me niko nije podržao.

Kako vam izgleda priča o državnom udaru, koju je prvo lansirao predsednik Vučić, a onda je preuzeli tabloidi?
Ko to uzima ozbiljno? Koji je to po redu državni udar? I može li, uopšte, biti državnog udara u “državi” u kojoj nema države u pravom smislu reči, koja je često sama po sebi državni udar.
Radi li to Vučić smišljeno ili spontano, ne znam, ali beskrajna priča o državnim udarima, kao i drugim čudima i pokorama, vrlo je efikasno bućkalo na koje se hvataju i Vučićevi idolopoklonici i kontraidolopoklonici

Hoćete da kažete da Vučić “diktira tempo” koji opozicija samo manje-više neuspešno prati?
Upravo to hoću da kažem, to već godinama govorim i to je glavni uzrok opozicione omraze na moju ličnost. Mi smo i inače kultura mimetizma, a to se pogotovo odnosi na politiku, kako Vučićevu tako i opozicionu. Podražavanje je zamena za nedostatak ideja. Osim odavno anahronih, devetnaestovekovnih, ni Vučić nema nikakvih ideja, ali ima snažnu organizaciju koja tu bezidejnost, a bogme i besmislenost sprovodi u delo, a pritom su ključevi od magacina sa brašnom i zejtinom u njegovim rukama. Opozicija ima snažnu želju da se vrati na vlast – stalno se zaboravlja da je to bivša, uzgred loša, vlast – ali želja nije isto što i ideja, a naročito to nije ako nema nikakve organizacije. Posledica toga je da opozicija uvek “odigra” onako kako Vučić želi. U suštini – šmirantski glumi opoziciju. Ponekad to bude toliko očigledno da dođem u napast da pomislim da to rade u dogovoru. Uopšte ne isključujem tu mogućnost.

SRBIJA NEĆE IZAĆI IZ OVOG SENKRUPA DOK DANAS ILI NEKE SLIČNE NOVINE NE BUDU IMALE TIRAŽ OD 150.000 PRIMERAKA

I šta je vaš predlog?
Godinama sam davao besplatne savete opoziciji – ignorišite ta cirkuziranja, trgnite se iz letargije i hipnotisanosti Vučićem, zabavite se svojim poslom, organizujte se politički, ojačajte stranke, izađite na izbore ili – ako vam je tako lakše i brže – svrgnite Vučića nasilnim putem. Naravno, uzalud.
Sada mi je vrlo drago što me tzv. opozicija nije poslušala – mada nije ni bilo opasnosti da me posluša – jer sam se u međuvremeni politički angažovao u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma, pa su mi i Vučić, i Đilas, i Jeremić, i Tadić podjednako politički protivnici iako ne i sinovi tame i neprijatelji. Ako sve bude kako je zamišljeno, mada okolnosti ne idu naruku, GDF će prerasti u liberalno-demokratsku stranku koja će pokušati da ponovo uradi ono što je uradio Đinđić – a uz pomoć Ćosića i VBA razvalio Tadić – da pokuša da građane Srbije prene iz začaranosti i da Srbiju iz plemenske sluđenosti i zatucanosti prevede u političku zajednicu slobodnih građana, a ne botova koji hipnotisani televizijama sede ispod podguzne trpeze i strpljivo čekaju mrvice koje padaju iz visokih čmarova. U ovom trenutku to izgleda kao nemoguća misija, ali uopšte nije. Iz ove fermentisane truleži mora nići novi kvalitet. Šansa će se ponovo ukazati. Sve što je potrebno da projekat ovoga puta uspe jeste da onaj ko u (relativno doglednoj) budućnosti bude ono što je bio Đinđić, bez oklevanja, metkom u potiljak, ubije onoga ko bude budući Koštunica – a i takav će se pojaviti – a ne da čeka da bude ubijen.

Da niste malo preterali? I da li je uopšte moguće tako izaći na “zelenu granu”?
Uopšte nisam preterao. Samo je tako moguće prekinuti lanac mimetičkog nasilja koji se proteže od Karađorđa do danas. Pogledajte političku istoriju Srbije. Uvek imamo jednu snažnu, dalekovidu ličnost s kojom u paru ide – u Karađorđevom slučaju to je Miloš – rezervni igrač starog poretka, spavač, potuljeni “čuvar tradicije”, koji (najčešće ubistvom) sprečava Dalekovidog u naumu da proces oslobađanja dovede do kraja. Pričao sam jednom – negde u drugoj polovini devedesetih, mnogo pre postpetooktobarskog raspleta – nakratko o tome sa Đinđićem, koji je o tome (briljantno) pisao u svojoj knjizi “Subjektivnost i nasilje”. Ama, to je bio devetnaesti vek, rekao je Zoran. Prevideo je – ne samo on, svi smo prevideli – da se u Srbiji 19. vek produžio i u 21.

NAMERA MI JE DA MOJE POLITIČKE I POETIČKE STAVOVE PREDSTAVIM ŠIROJ PUBLICI, KOJA JE OD GETOIZIRANE BOLJE, PRISTOJNIJE I BLA, BLA, BLA SRBIJE ENDORASISTIČKI OKVALIFIKOVANA KAO GOMILA PRIMITIVACA I GLUPAKA

Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja 56 odsto građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu, a 30 odsto da ne ide. Šta vi mislite, kuda ide Srbija?
Pre svega, 95 odsto građana Srbije ne zna ni kud udara, a i u boljim sredinama samo mali procenat ume da misli. Evo šta ja mislim kud Srbija ide.
Ide, zapravo srlja pravo u involuciju, u regresiju, u potonuće, u okean kolektivnog nesvesnog, radi iluzije dinamike podeljen na približno dve polovine, od kojih je svaka za onu drugu oličenje zla, ali koje savršeno funkcionišu. Videlo se to nedavno kad je Dežulović opisao Beograd kao kasabu, na šta je saborno graknula cela Srbija, počev od Gorana Vesića preko Vučićevih i Đilasovih medija zaključno s perjanicama “bolje” i “pristojne” itd. Srbije. Kao što su svojevremeno, u brzini na zlo i hitrini na grabež, u približno istom sastavu izašli na novobeogradske nadvožnjake da buketima cveća zaspu tenkove u pohodu na teritoriju koja nikada nije bila Srbija.
Rekavši kasaba, Dežulović nije mislio na manjkavu kanalizaciju, nakaradne spomenike i Beograd na vodi – za koji ne znam po čemu je arhitektonski nakaradniji od ostatka Beograda – nego na seljački narcizam, samozaljubljenost u sopstveni čemer, na očekivanje da nam se ceo svet divi kao što se mi divimo nama, na zatucanost, na nezainteresovanost za bilo šta izvan našeg atara, na gluvoću i slepilo za sve patnje osim sopstvenih. Na tome, uzgred, počiva i Vučićeva vlast.

Kako smo došli dotle da imamo ovakvu vlast, ako imamo u vidu one sjajne pobede u septembru i oktobru 2000. godine?
Ova vlast je pravedna, a rekao bih i nedovoljno stroga kazna za masovno saučesništvo u javnoj zaveri za streljanje Zorana Đinđića, a malo ko u Srbiji ne spada u tu grupu, uključujući i neke Zoranove bliske saradnike. Istorija retko daje šansu ljudskim društvima, a naše je takvo da svaku od tih šansi propusti, i to u velikom veselju. Uzmimo primer Seobe Srba koji su u 17. veku poslušali glas Proviđenja – ili, za ateiste, logiku istorije – i preselili se iz kosovskog karavilajeta u Srednju Evropu, gde su se ekonomski ojačali i kultivisali da bi, kad kucne čas, sunarodnicima iz Beogradskog pašaluka poslužili kao putevoditelji u budućnost. Tako je to zamislilo Proviđenje. Ali dogodilo se suprotno – seljačine iz Beogradskog pašaluka su mic po mic ponovo poseljačile vojvođanske Srbe. Čast izuzecima.
Taj proces je sada pri kraju. Upravo je u toku demontaža baroknih ikonostasa po vojvođanskim crkvama i njihova zamena pseudovizantijskim mazarijama.

Da li je taj put koji smo prešli u poslednjih dvadesetak godina posledica nekih dubljih naslaga u nacionu ili rezultat nedoraslosti, blago rečeno, društvene elite?
Rekoh da su ti famozni rascepi i “nesloge” veštački. Kao što su saborno skočili da sa Vesićem brane Beograd, tako su “bolji i pristojniji” Srbi(janci) – čim su videli da već 10. oktobra plata neće biti 3.000 evra, da Đinđić neće svima dati nacionalne frekvencije i direktorske položaje – Đinđiću listom okrenuli leđa i ostavili ga samog na vetrometini. Ostalo je (žalosna) istorija.

GRIGORIJE JE, ČINI MI SE, VIDEO DA JE AMFILOHIJEV PROJEKAT U CRNOJ GORI USPEO – IAKO JA TU NE VIDIM NIKAKAV USPEH – PA RAČUNA DA ĆE I ON USPETI U SRBIJI, I SAD TRAŽI KRIVOKAPIĆA. OPET DVOSTRUKA GREŠKA. U SRBIJI JE KRIVOKAPIĆ VEĆ NA VLASTI

Ali neka ostane zabeleženo i to da bi – da ne bi u svim mahalama i čaršijama opšteomraženog Bebe Popovića, koji je na silu naterao obezglavljene ministre da proglase vanredno stanje – puč bio izveden istog dana. Ili možda neko misli da su Šiptar, Duća, Zmija i Legija pucali u Đinđića da bi prva dvojica završili izrešetani u jarku (mrtva usta ne govore), a druga dvojica na višedecenijskoj robiji. Naglasiću takođe – a uopšte nije nevažno – da Vučić nije bio umešan u zaveru. Saberite, oduzmite, biće vam jasno ko jeste. Mogao bih i ja da kažem, ali mi se povraća kad izgovaram ta imena.

Čini li se i vama, da se malo našalimo, da u Srbiji trenutno besni rat između “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca”? To jest, pre nego što odgovorite na to pitanje, šta vi mislite o terminu “autošovinizam”? Kišjuhas je o tome nedavno napisao dva lepa traktata, ali nas zanima vaše, da izvinete, stanovište?
Kišjuhas je to kao sociolog lepo objasnio, pročitao sam oba njegova teksta. Ali u jungijanskom psihoanalitičkom svetlu, koje je meni bliže, ja umesto “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca” vidim dve grupe narcisoidnih tipova pod totalnom dominacijom Anime, obdarenih snažnim Idom i Egom, ali bez Superega, koji nisu prevazišli ni analnu fazu razvoja, proces individualizacije da ne pominjem. Samo retkima u Srbiji pođe za rukom da se otrgnu onom što se zove genius loci.

Da se sad vratimo prethodnom pitanju, da li je sukob koji smo pomenuli uopšte relevantan za srpsko društvo, odnosno za njegovu budućnost?
Gde vi vidite (i čujete) sukob? Pometnja nije dinamika, metež nije sukob. Mene ova isfolirana buka i bes podsećaju na scenu kojoj sam prisustvovao pre nekih trideset pet godina na Zlatiboru, na takozvanoj “Probi Guče”. Nabasah tada u šetnji na pustopoljinu na kojoj je sedam-osam trubačkih orkestara udaljenih pedesetak metara jedan od drugog u isti mah pred polupijanom publikom zurlalo svako svoju pesmu, dajući sve od sebe da nadzurla konkurenciju. Ali niko tu nikoga nije nadzurlao. Sve se spajalo u odvratnu kakofoniju u kojoj se nije razaznavalo šta ko zurla.

Ima li stvari u kojima se ova dva stvarno ili naizgled suprotstavljena pogleda ipak podudaraju – recimo, odnos prema Crnoj Gori?
Te dve, kako vi kažete, “strane”, mislim na mejnstrim, podudaraju se takoreći u svemu. Ako obratite pažnju – linija njihovog “sukoba” uopšte nema dodirnih tačaka s političkim konceptima nego s ličnostima. Za Đilasa, Jeremića (& varijabilni ostatak kompanije) nema ničeg spornog u tehnologiji Vučićeve vladavine – mada imaju izvesnih stilskih i leksičkih zamerki – za tu gospodu jedini je problem što oni nisu na Vučićevom mestu. Koliko sam video, a nisam nešto pomno zagledao, i vlast i opozicija su podjednako oduševljeni pobedom “srpske opcije”.

Kako vama izgledaju prvi postupci nove vlade? Izgleda da se početkom godine situacija tamo zakuvava.
Kako mi to izgleda? U odnosu na Vladu Crne Gore, koja izgleda kao vlada iz latinoameričke sapunice, čak i Vučićeva vlada izgleda kao vlada njenog veličanstva Elizabete II. Ti ljudi pojma nemaju kud udaraju niti šta hoće, osim što to hoće odmah i hoće da to bude “srpsko”. Gomila zbunjenih šarlatana/ki kojom potpredsedava turbošarlatan Abazović.

Sa ovim u vezi, kako gledate na projekat “srpskog sveta”, koji se u poslednje vreme sve više zagovara preko vlasti bliskih medija?
Kao još jedan sumanuti (i zaludni iako ne bezopasni) pokušaj srbifikacije, ako ne baš sveta – ipak je mnogo mačku goveđa glava – a ono bar regiona. Koštunica je bio otišao korak dalje, pa je srbifikovao i misao. Fundamentalizam kretenizma.


Vaš najnoviji roman “Kontraendorfin” svojevrstan je pokušaj demitologizacije srpskog književnog sveta i života, ali i života uopšte. Da li je ovakvo tumačenje ispravno?
O, ne. “Kontraendorfin” nije dekonstrukcija mitova – nije to posao umetnosti – “Kontraendorfin” je klinička slika posledica opustošenosti prouzrokovane pseudomitologijama. Mitovi su, inače, vrlo važni. Oni su sušta istina, ali u spoljašnji svet isijavaju samo onoliko istine koliko ovaj ili onaj naraštaj može da pojmi.
Ali mit se ne klepa u političkim radionicama nego se već gotov preuzima iz prošlosti. Nipošto se ne projektuje u prošlost, kao što je to bio slučaj sa srpskim mitovima, uključujući i kosovski. Razlika između pravog mita i pseudomita istovetna je razlici između simbola i saobraćajnog znaka, s napomenom da pseudomitski saobraćajni znaci uvek pokazuju pogrešan pravac. Da skratim, smisao ovdašnjih mitova, koji nikada nisu uobličeni u koherentnu celinu nego rade “na podrazumevanje”, nikada i nije bio razumevanje prošlosti nego opšta mobilizacija i generisanje zlopamćenja i osvetoljubivosti. Krvavo nam se to obilo o glavu. I još će nam se obijati.

SMISAO OVDAŠNJIH MITOVA NIKADA NIJE BIO RAZUMEVANJE PROŠLOSTI NEGO OPŠTA MOBILIZACIJA I GENERISANJE ZLOPAMĆENJA I OSVETOLJUBIVOSTI

Šta u ovom kontekstu mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve na javnoj sceni Srbije, ali i u regionu.
Ništa dobro. U stvari – vrlo loše. Svi ti mitovi potekli su i pušteni u opticaj upravo iz crkve, nakon što je – posle Vukove reforme i marginalizacije vojvođanskih arhijereja – i ona poseljačena.

Zbog neadekvatnog, blago rečeno, odnosa prema koroni, SPC je izgubila dva prva čoveka. Predstoje joj izbori. Mogu li oni doneti neke nove, sveže vetrove?
Još uvek ne vidim takve vetrove. Samo povetarce. I to je dovoljno. Ne treba potcenjivati efekat leptira. Uragan počinje kao povetarac.

Kad smo već kod izbora, uskoro će i oni mnogo važniji. Kako, s obzirom na tu okolnost, vidite vlast, a kako opoziciju? Može li se i kako ugroziti Vučić?
Uopšte ih ne gledam. Poslušao sam svoj savet i gledam svoja posla i posla Građanskog demokratskog foruma.

Mnogi su izjavu vladike Grigorija na Badnje veče protumačili kao odluku da se politički angažuje. Kako ste je vi razumeli i šta mislite da li bi to bila dobra ideja?
To je vrlo pogrešna ideja. Žao mi je što se i Grigorije, koga izuzetno cenim kao osobu, nahvatao na to bućkalo. Sama ideja da se kaluđeri pačaju u politiku dvostruko je pogrešna. Monaštvo – to je, ili bi bar trebalo da bude, napuštanje sveta, a u idealnoj perspektivi i apsolutna nebriga za sve spoljašnje. Samo tako se postiže svrha monaškog života – smirenje.
Sa druge strane, uprkos sve češćim izletima u metežni svet, kaluđeri su po prirodi stvari distancirani od sveta i nevični političkim marifetlucima. I tu se radi o mimetizmu. Grigorije je, čini mi se, video da je Amfilohijev projekat u Crnoj Gori uspeo – iako ja tu ne vidim nikakav uspeh – pa računa da će i on uspeti u Srbiji, i sad traži Krivokapića. Opet dvostruka greška. U Srbiji je Krivokapić već na vlasti. Onaj crnogorski je Krivokapić pod B.

Hoće li na tim izborima Kosovo biti glavna tema, tj. treba li na njoj graditi strategiju ili nametati druge probleme – korupcija, nepotizam, kriminal, gušenje prava i sloboda građana?
Kosovo je za srpske političare (svih boja) ono što je Jočiću bio Hilandar – magična reč, džoker za ućutkivanje. Siguran sam da se ni vlast ni opozicija – a političkih koncepata što se tiče, razlike među njima su minimalne, ako ih uopšte ima – neće lišiti sjajnog izgovora da na pitanja povezana s kriminalom, pravima, slobodama itd, itd. odgovore “sram te bilo, pitaš me to dok nam otimaju Kosovo”. Kosovo – ono pseudomitološko, ne stvarno – zapravo i služi kao skretnica pažnje sa bezbroj ostalih problema. Dok nije bilo u sastavu Srbije valjalo ga je “oslobađati”, kad je oslobođeno bačeno je u zapećak i prepušteno samo sebi. Sada, kada se osamostalilo, treba ga “zadržavati” pod fiktivnim suverenitetom države Srbije, koja – često se s tim šalim iako nije smešno – nije u stanju da uspostavi suverenitet ni nad stadionom Marakana, kilometar i po udaljenim od centra prestonice, splavove bolje da i ne pominjem.
Pol Virilo je davno napisao – država, to je kontrola nad teritorijom. Uspostavi li se kontrola nad teritorijom, lako se pod kontrolom drži i sve ostalo. Naše, međutim, političke elite, sve do jedne, misle da teritorije treba da čuvaju “istorijska prava”, “naše svetinje” i “srpski grobovi”. Dobro smo mi, u stvari, prošli.

Vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, a predsednik SANU Vladimir Kostić da nije. Šta vi kažete tim povodom?
To je posledica tragične pojmovne zbrke iz koje je i nastala ova finalna zbrka. Ako se pod “naše” podrazumeva “srpsko”, onda treba naglasiti da nijedno pravo ovoga sveta ne poznaje kolektivnu ili “nacionalnu” svojinu već samo privatnu i državnu. Hoću da kažem da ni dok je bilo pod suverenitetom Srbije – ako je ikada i bilo – Kosovo nije bilo “naše” nego mešavina privatnog i državnog vlasništva. Time je sve rečeno. Mada je, kako stvari stoje, uzalud rečeno.

ZORAN ĐINĐIĆ NIJE UMRO UZALUD. PRE BI SE MOGLO REĆI DA SMO MI UZALUDNO PREŽIVELI

Da li je bila uzaludna i žrtva Zorana Đinđića? To jest, ima li nade da na kraju ipak ne bude uzaludna? I da se ostvari njegov san – Srbija među evropskim narodima?
Nipošto. Pre bi se moglo reći da smo mi uzaludno preživeli. Đinđić jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud. Zoran je bio žrtva – na momente pomišljam i dobrovoljna – takozvanog “mimetičkog nasilja”, karakterističnog za primitivna društva. O tome je sjajno pisao Rene Žirar u knjizi “Posmatrah Sotonu kako poput munje pade”, a i drugde. Pokušaću da to ukratko predstavim. Zbog nagomilanih protivurečnosti ljudske zajedice u jednom trenutku dospevaju u ćorsokak. Onda se pojavljuje izaslanik Weltgeista, ličnost koja pokazuje (i počinje da krči) put iz ćorsokaka. Naivčina bi rekao da ga zajednica dočekuje raširenih ruku. Ali ne. Zajednica ne želi da napusti “stari put grešnika”, ujedinjuje se – svi do jednog – i ritualno ubija onoga ko joj pokazuje put ka slobodi. Posle ubistva privremeno nastupa olakšanje, ali ubrzo počinje raspadanje i truljenje starih formi, duga agonija koja prethodi slobodi, koja nastupa tek kad satrune svo zlo. Kao što sam već rekao, u toku je terminalna faza, fermentacija tih mentalnih leševa, koja nije nikakva garancija za iskorak iz čemera, ali koja može biti šansa. Đinđić je, u stvari, pobedio, iako ne na način na koji je bio naumio – tako da svi izađu iz bede.

Deo intervjua možete pogledati ovde:

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 14. januar 2021.