NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Ruski prijatelji

NOVI MAGAZIN, , ,
Vreme je najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga

S jedne strane „ruski prijatelji“, sa druge strane „Amerikanci“. Od potonjih se zahteva, prvima se upućuju molbe. „Zahtevam da nam date operativnu licencu“, poručio je Aleksandar Vučić Amerikancima. Ali, ruskim prijateljima nijednom nije ni pomenuo naše pravo preče kupovine, a četiri puta je, prema sopstvenim rečima, imao priliku. Naprotiv, „devet meseci prepisivali smo ono što su nam ruski prijatelji tražili“, kazao je Vučić. I kakav je bio njihov odgovor? Takav da je „naša zemlja dovedena u vrlo tešku situaciju“.

Iskustvo poziva na oprez, tj. na digresiju. Možda je sve ovo oko NIS-a, javlja se pomisao, jedna velika igra. Nije mnogo verovatno, ali nije ni isključeno. Možda će, u času kad se ovaj broj Novog magazina nađe pred čitaocima, svi problemi biti rešeni, pančevačka rafinerija dobiti licencu, a čitava kompanija novog vlasnika. Ali biće to samo još jedan pokazatelj koliko Vučić prezire sopstveni narod. Ono što će ostati nepoznato jeste – šta je, zauzvrat, obećano Putinu.

A već smo, baveći se energijom, izgubili dosta energije, kao i vremena – a vreme je novac – zaokupljeni pitanjem kojim se nijedna nacija u Evropi ne bavi. Jer evo ubismo se od nagađanja i nagvaždanja: NIS kupuju Arapi, tvrde jedni; ne nego Britanci, tvrde drugi; NIS se uopšte ne prodaje, kažu treći itd., itsl. A Vučić kao riba u vodi, šalje poruke otprilike kao Baja Pašić pre sto i kusur godina: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“ To je zapravo prava katastrofa. Već duže od jednog veka, dakle, srpska politika se kreće u istom okviru, vođena istim mentalnim sklopom, istim (ne)razumevanjem sveta.

Uzgred, Pašić je to rekao 1915, kad je srpska vojska prešla Albaniju, a on dobio glas da će ruski car Nikolaj učiniti sve da pomogne Srbima. Car Putin, međutim, kao što vidimo, već mesecima ni da okrene glavu.

Toliko priče o ljubavi i bratskim odnosima između dva naroda, dva lidera pogotovo, ali kad je došao čas da Putin uzvrati tu takoreći pasju vernost i da se odrekne (i to samo privremeno) nečega što ne čini ni jedan odsto njegovog bogatstva, on se nećka, odugovlači i tvrdi pazar.

Ipak – nije baš da se status Rusije nije nimalo promenio. Nekad smo bili braća, a sada smo samo prijatelji.

I ne samo to. Kao što svako zlo ima i svoje dobro, tako je i ovo zamešateljstvo oko NIS-a pokazalo nekoliko korisnih stvari. Najpre, mada ne i najvažnije, sve priče o članstvu Srbije u BRIKS-u pale su u vodu. Jasno je da bi u toj organizaciji Srbija bila samo prirepak Rusije, pod njenom vlašću i kontrolom.

Drugo, jasno je i da je srpska, tj. Vučićeva spoljna politika doživela krah. Preciznije rečeno, Aleksandar Vučić se pokazao nesposobnim da rešava ključne nacionalne probleme. On koji se hvalio odličnim poznavanjem globalnih prilika – „slušajte mene šta vam kažem“, rekao je, s tim u vezi, i na konferenciji za štampu u utorak, 25. novembra – da predviđajući svaki čas neku kataklizmu u nekom delu sveta, nije video šta se dešava u njegovom dvorištu. Ako je taj sukob Rusije i Amerike, kako je rekao, „sudar slonova u kojem strada trava“, zašto je dozvolio da Srbija bude ta trava. Nijednoj drugoj zemlji u Evropi to se nije desilo.

Vreme je, kako se to kaže, najskuplji resurs, jedino je ono nenadoknadivo, a Vučić je potrošio ne 10 meseci nego 10 godina da bi se, evo, njegova „dobra pozicija“ srušila kao kula od karata, a Srbija našla na vetrometini, da bude „jedna slamka među vihorove“ i da se, kao gubava, potuca od nemila do nedraga.

Ta politika mora da bude promenjena. Nije dovoljno da budu promenjeni oni koji su je vodili.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 27. novembar 2025.

Moramo se tući

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Velika većina ljudi je nezadovoljna, ali Trampovi glasači to još uvek ne priznaju – ili nisu svesni toga

Intervju Vuk Mitrović, predsednik „mesne zajednice“ u Los Anđelesu

Naš (i vaš) sagovornik Vuk Mitrović nalazi se na čelu lokalne vlasti nečega što bi se moglo nazvati mesnom zajednicom u Los Anđelesu. Ovaj razgovor posvećen je, dakle, „mikroelementu“ državne organizacije. Ali, dotakli smo se i „visoke“ politike.

Vi ste u gradskoj vlasti mesta u kojem živite. Recite o čemu je reč?
Los Feliz je predgrađe Los Anđelesa. Reč je o vrlo fancy delu grada, koji je zadržao duh starog Holivuda, ali mu je dodao i šmek novih generacija – nazovimo ih hipsteri (u najboljem smislu te reči). Pored Los Feliza, tu je i Silverlejk i večita je mrtva trka koji je od ta dva kraja više „fensi“. To su otprilike Dorćol i Vračar Los Anđelesa.
Možda našim čitaocima nije poznato da je upravo u Los Felizu bio prvi Dizni studio. Tada su se zvali Disney Bros. U tom kraju živi mnogo poznatih filmskih radnika, i to je deo grada gde su i oni, i svi ostali sugrađani, opušteni – niko ih ne spopada kao paparaci.
Još jedan zanimljiv detalj: u tom kraju rođen je Leonardo Dikaprio. Tamo je i ostao – tu je pohađao i osnovnu i srednju školu. Možda najzanimljivije od svega jeste da je upravo on donirao svoju rodnu kuću za potrebe gradske biblioteke. Ako odete u njegovu „dečju sobu“, zateći ćete gomilu postera njegovih filmova – kao mali omaž i znak zahvalnosti za značajnu donaciju.

Koliko ima takvih krajeva u Los Anđelesu?
Ima ih tačno – 99. Los Anđeles je ogroman grad – nezvanično ima preko 20 miliona stanovnika, a prostire se na teritoriji veličine Vojvodine.
Koliko ima predgrađa, toliko ima i Neighbourhood Councils. Nisam siguran kako najbolje prevesti taj izraz – recimo mesne zajednice. To je najniži nivo gradske vlasti. U svih 99 saveta svi smo volonteri i niko nije plaćen za svoj rad. Možda je upravo to najveća prednost ovog sistema – svi angažovani su tu iz dobre volje, da u slobodno vreme urade nešto korisno za svoj kraj.

Kakva je onda izborna procedura? I kako je došlo do toga da se politički aktivirate?
Iako nismo plaćeni, izbori za lokalne predstavnike podležu istim pravilima kao i svi drugi izbori u SAD. Postoje kampanja, glasanje građana, i mandat traje četiri godine.
Što se mene tiče, sve je počelo tokom kovida. Delom iz dosade, delom iz poriva da ne sedimo i čekamo da sve prođe – hajde da bar nešto korisno uradimo dok smo „beskorisni“. Dosta ljudi me je već poznavalo u kraju, bio sam aktivan i ranije, pomagao sam oko poboljšanja života u komšiluku – i onda sam jednostavno odlučio da se zvanično aktiviram i dobijem alate koji će mi pomoći da neke stvari sredim.
Pobedio sam na lokalnim izborima 2023. godine, osvojivši preko 40 odsto glasova među šest kandidata. Mandat traje do 2027.

Kakva su vaša ovlašćenja, nadležnosti? S kim komunicirate od državnih organa na horizontalnom nivou, ko je iznad vas na višem nivou?
Svih 99 Neighborhood Councils u Los Anđelesu imaju savetodavnu ulogu. Oni su direktna spona između vrlo kompleksne i ogromne gradske vlasti i samih građana. Mi smo ti koji slušamo naše sugrađane i pomeramo stvari s mrtve tačke.

Los Feliz je predgrađe Los Anđelesa. Reč je o vrlo fancy delu grada, koji je zadržao duh starog Holivuda

Recimo, negde ne radi ulično osvetljenje. Umesto da čekamo da gradska vlast sama otkrije neispravne svetiljke, mi ih obavestimo, obeležimo bandere i dodatno pritiskamo i proveravamo kada će biti popravljene. Bavimo se i drugim stvarima – lošim asfaltom, bezbednošću, pešačkim prelazima, raznim ljudskim pravima na lokalnom nivou i sličnim temama.
Naravno, ima kod nas i pojedinaca koji žele da grade karijeru kroz ovo, pa nekad promaše temu i pokušaju da nas ubede da zauzmemo stav oko pitanja koja nemaju veze s našim poslom – kao što je, na primer, prekid vatre u Gazi. Zvuči kao vic, ali takvih pokušaja ima. To jednostavno nije u opisu našeg delovanja – za to postoje Kongres i Senat, pa neka se oni bave tim pitanjima.

A šta je bio vaš motiv da uđete u politiku?
Ne bih ovo nazvao politikom – pre bih rekao da je u pitanju građanska dužnost. Nije nam dozvoljeno da skupljamo novac ili donacije, tako da klasične politike u tom smislu i nema. Kao i u Srbiji – bez novca nema kampanje, nema zastupljenosti u medijima, pa samim tim nema ni politike.
Odlučio sam se na ovaj korak jer verujem da se stvari najbolje menjaju ličnim primerom. Nije dovoljno tapšati studente po ramenu – kao što se ovih dana radi u Srbiji – a onda ne učiniti ništa konkretno – bez ličnog angažovanja i zasukanih rukava. To je moj savet i sebi i svima koji iskreno žele da se bave politikom: pokaži svojim primerom.

Da li pripadate nekoj partiji ili političkoj grupi?
Ne. Ceo život glasam za demokrate – i ovde i u Srbiji. Jednostavno, ne vidim sebe niti prepoznajem išta kod republikanaca, ili desničara, što mi ima ikakvog smisla.
Problem i s jednima i s drugima – i demokratama i republikancima, ovde kao i svuda – jeste što su okrenuli leđa radničkoj klasi. Ne mislim na radničku klasu iz marksističke teorije, već na pravu radničku klasu: ljude koji žive od svog rada, a ne od prodavanja magle. I demokrate i republikanci su ih napustili, i onda se čude što su ljudi razočarani.
Odlučili su da podržavaju svoje velike donatore, a da zanemare one koji stvarno drže društvo na nogama. Ljudi to vide – i okreću im leđa. Pogotovo demokratama, koji više ni ne spominju radničku klasu, dok je republikanci pominju samo u jeftinim populističkim floskulama tokom kampanja, a posle izbora rade sve suprotno od onoga što su obećavali.
Pre nekoliko godina sam promenio svoju političku registraciju iz demokrata u „independent“, u trenutku kada sam se potpuno razočarao u Demokratsku stranku. Smatram da je krajnje vreme da nezavisni kandidati, poput Bernija Sandersa ili Cornela Westa, preuzmu značajan deo demokratskog glasačkog tela – jer obe velike partije danas služe isključivo interesima krupnog kapitala.

Ko vas je kandidovao, odnosno kako ste se kandidovali, da li neko i ko stoji iza vas?
Kandidature za ovo telo su pojedinačne i nisu partijske. Čak nije ni dozvoljeno da se javno iznose partijska politička stajališta, jer zaboga – mi predstavljamo sve građane, a ne samo one iz određenih stranaka. Tako da sam se kandidovao samostalno, izneo svoj program, razgovarao sa ljudima oko sebe i objasnio im šta planiram da uradim ako pobedim.

Da li ste imali kampanju i kakvu? Ko je za vas glasao?
Kampanja se uglavnom svela na razgovore sa ljudima. Bilo je nešto malo društvenih mreža, ali pre svega – direktna komunikacija. Tokom kampanje organizovali smo nekoliko panela, gde su sugrađani dolazili i postavljali pitanja svim kandidatima. Ti razgovori su prenošeni uživo na društvenim mrežama, a video snimci su ostali dostupni i kasnije – tokom, pa i nakon kampanje.

Koliko ste na toj poziciji?
Ovih dana mi ističe dve godine od ukupno četiri. Od svega mi se najviše dopao trening za izabrane kandidate. Da bismo uopšte seli u klupe, morali smo da prođemo rigorozne obuke – od ljudskih prava i korupcije, do finansijskog poslovanja, prava i obaveza. Svaki trening se završava testom, tako da nema provlačenja. Testovi važe dve godine, pa sada moram ponovo da ih obnavljam. Smatram da je to dobar način da nas nateraju da ostanemo „na nivou“ i da se umanji prostor za nemoralno ponašanje. Pravila su stroga – ako se treninzi ne završe, ne možete da glasate. Ako tri puta za redom izostanete sa sastanka bez validne obuke, automatski bivate isključeni i raspisuju se novi izbori.

Kakva su vam iskustva?
Kroz sve ovo sam shvatio da je nekada dovoljna samo jedna osoba da pokrene promene. Znam da će mnogi to osporiti, ali ja mogu da dokažem suprotno. Osim Bernija Sandersa, koji je bukvalno iz korena uzdrmao politički pejzaž Amerike svojim ličnim angažmanom, daću vam primer bliži meni – i Srbiji.
Imam prijatelja našeg porekla koji se penzionisao u SAD i pola godine provodi u Beogradu. Bio je šokiran stanjem zgrada, grafitima, neurednošću. Nije mu bilo jasno zašto desetine stanara u jednoj zgradi ne mogu da se organizuju i urede svoje dvorište. I onda je sam krenuo. Počeo je da briše grafite. U Americi je radio na održavanju zgrada, pa je znao kako to da radi. Zamenio je dugmiće u liftu, popravio svetlo, sredio ulaz – mali projekti, ali konkretni. U početku su mu se svi smejali – „gle ovog ludog Amerikanca!“ – ali kako su prolazili dani, a rezultati bili sve vidljiviji, ljudi su počeli da ga poštuju. I ne samo to – stanari susednih zgrada su mu prilazili i tražili da i kod njih pomogne oko grafita.

Organizovali smo nekoliko protesta podrške studentskim protestima u Srbiji, gde je uglavnom bila mlađa ekipa

Stvorio se duh nekadašnjih radnih akcija. Tako malo je potrebno da se ljudi probude iz hipnoze nemara. Danas celo naselje izgleda kao apoteka. I sada vas pitam – ako se taj čovek kandiduje na lokalnim izborima, koliko glasova mislite da će dobiti?

Da li razmišljate da ostanete u politici i idete na neki viši nivo? Da li su za to potrebni neki preduslovi i kakvi?
Razmišljam da ostanem na ovom nivou još neko vreme. Upravo sam organizovao Los Feliz Film Fest, koji je bio veoma uspešan – i to će biti moj legacy, odnosno ostavština mog mandata. To je nešto što će trajati i bez mene. Gotovo je neverovatno da ranije nismo imali ozbiljan filmski festival u našem komšiluku.
Što se tiče viših nivoa – zainteresovan sam i za to. Da li će se to zaista desiti, videćemo. Planiram da pokušam nešto kao nezavisni kandidat na višem nivou, ali da li će to biti moguće bez finansija – teško je reći. Kako se politička klima menja i građani polako odustaju od obe velike partije, možda se ipak otvara prostor za nas – političke entuzijaste.

Kakva je reakcija Amerikanaca na proteklih nekoliko meseci Trampove vlasti?
Velika većina ljudi je nezadovoljna, ali Trampovi glasači to još uvek ne priznaju – ili nisu svesni toga. Mnogi su poverovali u njegova lažna obećanja da će biti predsednik naroda, ali kada i oni shvate da ih je izigrao i naneo štetu ne samo Americi, već i celom svetu – videćemo šta će se desiti.
S druge strane, preko 90 odsto njegovih budalaština zaustavi neki federalni sudija. Do Srbije to verovatno i ne dopire jer nije dovoljno „zabavno“ za medije, pa ostane u vazduhu utisak da je on nešto uradio – a u stvarnosti ništa od toga nije sprovedeno. Čista demagogija. Svaki poraz predstavlja kao veliku pobedu. Zvuči poznato?

A kako stoje Trampove „akcije“ u Republikanskoj stranci, da li postoji nezadovoljstvo, ima li naznaka otpora…?
Niko od političara ne voli Trampa. Pa ni republikanci. Uglavnom ga se boje i ne žele da ulaze u sukob sa njim, jer može politički da vas uništi na lokalu ako ste protiv njega. Razdor u Republikanskoj partiji sigurno postoji, ali još nije isplivao na površinu.
Već sam u svom tekstu u Novom magazinu (NM br. 732, 8. 5. 2025. – prim. red.) nagovestio da će do razlaza Trampa i Maska doći veoma brzo, a upravo se to i desilo ovih dana.
Tramp tako funkcioniše — u totalnom haosu, i skoro niko u njegovoj okolini nije trajao duže od šest meseci. Mislim da se čeka neki bučni republikanac, kojem Tramp ne može ništa, da povede kolo.

Zašto nezavisni kandidati, poput Sandersa ili Vesta, nemaju više uspeha? Zato što nemaju para za kampanju ili što njihove reči/ideje ipak ne prijaju uhu prosečnih Amerikanaca?
Pa, nije baš tako. Sanders je bio veoma uspešan. Sakupio je desetine miliona dolara od malih donatora, običnih građana. To je bio jedan od retkih pravih „grassroots“ pokreta. Taj sakupljeni novac je bio ništa naspram par milijardi ostalih kandidata.
Upravo se Berni bori protiv donacija velikih kompanija i korumpiranog finansiranja kandidata i stranaka. Najviše se bori protiv Citizens United, što je Vrhovni sud dozvolio još 2010. (za vreme Obaminog mandata), da velike korporacije mogu da finansiraju izbore. Objašnjenje Vrhovnog suda je bilo vrlo sramotno — da pokušam da prevedem na svakodnevni srpski: korporacije su ljudi, novac je sloboda govora, pa po Prvom amandmanu Ustava imaju pravo da učestvuju u izborima. Prevod je slobodan, ali značenje je to.
Njegove reči i ideje upravo prijaju običnim građanima, ali sprega svih medija — i levih i desnih — i velikih korporacija, a i obe stranke, radije bi imale Trampa nego Bernija. Tako da je pritisak i propaganda svih udruženih snaga bio toliko jak, da je većina građana, doduše za dlaku, uvek birala „srednji“ put i „proverene“ kandidate — kao Hilari i slični. Znamo kako je završilo.

Ko je za njih glasao do sada a ko bi mogao ili trebalo još da glasa?
Berni Sanders je bio nadomak pobede u oba pokušaja. 2016. se tek pojavio i napravio dar-mar na sceni. Toliko je izmorio Hilari i ekipu da je njena pobeda na stranačkim izborima bila dovođena u pitanje. Nije nepoznato da su se služili raznim sredstvima, na granici legalnog, da njega kao kandidata unište.
Iste te godine, na stranačkim izborima, Kalifornija je glasala poslednja u nizu — a to je država od 40 miliona stanovnika. Dan pre izbora, Associated Press je objavio, sramotno, da je Hilari dobila Kaliforniju i da je ona kandidat, a da izbori u Kaliforniji još nisu ni bili održani.

Iako nismo plaćeni, izbori za lokalne predstavnike podležu istim pravilima kao i svi drugi izbori u SAD

Tek je 2020. bilo sumnjivih akcija. U prvih par država Berni je odneo pobedu, i to prilično ubedljivo. Bajden nije bio ni u top tri kandidata. Upravo to je bila prednost – bilo je 6-7 kandidata i Berniju, ili nekom sličnom, dovoljno je 20 odsto glasova da odnese nominaciju u toj državi.
Onda su u Demokratskoj stranci videli da je vrag odneo šalu, i iza zavese, Pelosi i Obama su pozvali sve kandidate da odustanu i da svi, u jednom danu, stanu iza Bajdena. To se i desilo. Tako da je tim polu-legalnim alatom sprečeno odlivanje glasova.
Glasači će doći vremenom, sami od sebe, kada prepoznaju iskrene namere kandidata. Tramp je prevario mnoge dobre ljude da glasaju za njega, lažno se predstavljajući kao kandidat naroda i radničke klase. Mnogi od tih dobrih i prevarenih ljudi bi mogli da budu glasovi „na čekanju“.

Da li je put ka tome da se među kandidatima za Kongres pojave ljudi poput Sandersa?
Ima ih dosta, ali još uvek nisu dovoljno jaki. Srećom, njihov broj raste. Sve je više progresivnih i nezavisnih kandidata koji odnose pobede unutar Demokratske stranke. Osim Sandersa, koji je, nažalost, na zalasku karijere iako je i dalje veoma aktivan sa preko osamdeset godina, najveća zvezda na progresivnom nebu svakako je Alexandria Ocasio-Cortez, poznata kao AOC. Ona je pravi Bernijev učenik i naslednik — mlada, prelepa, veoma pametna i zaista zastupa pravu radničku klasu. Popularna je i u pop kulturi, ali svi — i demokrate i republikanci, i levi i desni mediji — rade sve da je unište. Nadam se da im to neće poći za rukom.
Što se tiče Demokratske stranke, moramo sačekati da sa scene nestanu metuzalemi koji iza zavese kroje politiku, poput Pelosi, Schumera, pa nažalost i Obame. Za većinu će priroda ubrzo da se pobrine, ali Obama će ostati još dugo. Žao mi je što moram to reći, ali to je moj lični stav — Obama je postao uveren da je svevišnji genije politike koji će iza zavese birati kandidate „jer je njegovo vreme“, ne slušajući šta birači žele. Tako je taj njegov genijalni plan dva puta propao — sa Hilari i sa Kamalom — nanoseći nesagledivu štetu celoj planeti, oba puta donoseći Trampa umesto kandidata koje je on favorizovao. O eliminisanju Bajdena iza scene, gde su ga svi poput Cezara izboli nožem u leđa, bolje da i ne govorim.
Sada, imajući Trampa i Demokratsku stranku van koloseka i ne na našoj strani, moram citirati Koču Popovića, koji je 1941. godine, sagledavajući situaciju, rekao: „Moramo se tući!“ U mom slučaju i slučaju SAD, mislim na političku borbu. A u srpskom kontekstu, to bi bila moja poruka — šta bi Koča Popović rekao gledajući ove proteste? Verovatno isto.

Nikad mala Srbija

Kakvo je vaše društvo u kojem se krećete? Pretežno Amerikanci, ima li naših ljudi?
Uglavnom su Amerikanci. Znate kako to ide, isto kao i u Srbiji – jedno vreme se družiš sa društvom iz srednje škole, pa neki odu na fakultet i steknu novo društvo, zatim se neki venčaju i druže sa drugom ekipom, i tako ukrug. Tako je i kod mene. Moje glavno društvo uglavnom dolazi sa jednog, pa sa drugog fakulteta. Onda imam društvo iz struke, sa kojima se viđam na raznim projektima. Na kraju, sada imam i novu ekipu oko ovog councila, i tako se društvene grupe nižu.
Srbi su slabo povezani i postoji velika podela među generacijama. Starije generacije i dalje se okupljaju oko crkve ili par restorana, mlađe se možda sretnu na proslavama, koncertima i slično. Najnovije generacije imaju svoje društvene krugove, i tako dalje.
Srbi nemaju tradiciju svojih kvartova u Americi, da ne kažem četvrti, zbog čega nismo ni organizovani. Nema ničeg sličnog kao što su italijanske ili grčke četvrti. Često se šalim i kažem: Little Italy, Little Tokyo… pa kako može Little Serbia? Samo Velika ili nikakva. Na kraju, eto, nikakve.

Prati li to društvo ono što se zbiva u Srbiji i kakav je njihov odnos prema tome?
Čini mi se da mlađe generacije više prate te stvari. Svako prati ono što mu generacijski odgovara. Ne bi me iznenadilo da su starije generacije više za Vučića, tj. Šešelja, dok su mlađe na strani studenata, recimo. Organizovali smo nekoliko protesta podrške studentskim protestima u Srbiji, gde je uglavnom bila mlađa ekipa.
Ja planiram — opet lični primer i angažovanje „jedne“ osobe — da organizujem biračko mesto u LA. Ovde nemamo srpski konzulat, kao što ga imamo u Njujorku, Čikagu i Vašingtonu. Ako zakon nije promenjen, potrebno je 100 potpisa da se organizuje biračko mesto. Pokušaću to da uradim, a nakon toga ću zahtevati i otvaranje konzulata u LA, jer, zaboga, zašto bismo morali da putujemo 2000 milja do Čikaga po ličnu kartu ili pasoš?

Profesija režiser

Vi ste po profesiji filmski režiser, kakvo je stanje u toj industriji u SAD?
Industrija se menja – i to je oduvek tako bilo. Pre bih rekao da industrija samo uzima novi oblik, i da je prilagođavanje ključno. Kao što je neoliberalni kapitalizam uništio mnoge privredne grane i preselio proizvodnju u Kinu radi veće zarade, slično se dešava i u filmskoj industriji: biraju se jeftinije lokacije poput Vankuvera ili studija u Bugarskoj.
Ali to se uglavnom odnosi na velike produkcije i velike studije. Zato danas imamo pravi bum malih, nezavisnih filmova – pa čak i serija – u SAD. Kalifornija je nedavno donela zakon, a i grad Los Anđeles, kojim se nude značajne olakšice za snimanja na lokalnom nivou. To će svakako pomoći.
Kao što rekoh, filmska industrija je fluidna – neprestano menja svoje oblike i forme.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. jun 2025.

Dva Vladana i vladar

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije

On, dva metra, udario na ženu od „metar i žilet“. To vam je Vučić. Sad je Nataša Kandić državni neprijatelj broj jedan. Sve snage, uključujući i one parapolicijske poput Informera, angažovao je u hajci na predsednicu Fonda za humanitarno pravo.

To su vam srpski radikali. Kako su još pre 150 godina okarakterisani: ponizni prema jačima, osioni prema slabijima.

A Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda Srbije, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sve uspijajući se kao neka gospođica, uzeo da piše denuncijacije. Štaviše – i optužnice. Kaže: rektor Vladan Đokić zloupotrebio ovlašćenja. Nezadovoljan je kadija, očigledno, poput Vučića, radom tužilaštva, pa se kandiduje i za ulogu državnog tužioca. Zbilja, trebalo bi najzad te dve funkcije i formalno objediniti. Time bi Srbija ispunila najvažniji uslov za ulazak u Uniju. Ne Evropsku, naravno, nego onu kojoj Vučić stvarno teži i ka kojoj sve brže napreduje, Evroazijsku.

Jer, evo pre samo dvadesetak dana iz centra EAU, Moskve, Vučić je slao otrovne strele prema Evropi. Poručio je, ljutito, kako sprema „ozbiljan odgovor“ Evropskoj uniji zbog kritika njegovog poklonjenja Putinu. „Reći ću im sve šta mislim o svakoj vrsti političkog odnosa koji su imali prema Srbiji“, rekao je Vučić. Ništa od toga, naravno, nije bilo.

Tim više zaprepašćuje činjenica da se opozicija još uvek hvata na to Vučićevo „bućkalo“; to jest ako ne baš na sva, onda dobar deo. Pa onda oni skrešu Evropi u brk sve što imaju. I sve javno. Ima u tom društvu, nažalost, i ne mali broj studenata. Ovih koji blokiraju fakultete i koji su u dobroj meri odblokirali i osvestili Srbiju, ali ponekad se čini da sve više sami sebe blokiraju.

A to je zbilja šteta jer Vučić zaista nikad nije stajao gore. Nekad nije ni morao da podmićuje birače da glasaju za njega. Onda je bio primoran da počne. Najpre je to bilo sitno – kilo šećera, litar ulja. A sad – traktor. Zar to ne govori najbolje o tome koliko je Vučićeva vlast dozlogrdila narodu.

Jedino što „srećni dobitnici“ još nisu, bar ne u potrebnom broju, shvatili da sve to što im Vučić navodno udeljuje, nije njegovo nego njihovo. Uzme kredit (kod kuće ili u inostranstvu, svejedno) kupi traktor i onda im ga „pokloni“. A kredit, razume se, posle otplaćuju oni. I njihova deca.

Takva je Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Jok, ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije.

Simbolično je to – dva Vladana, dva putića, vode na dve strane, što bi rekla Lepa Lukić. Manje-više to je izbor pred kojim se nalaze svaka građanka i svaki građanin Srbije danas, o intelektualnoj eliti da ne govorimo: biti ličnost ili Vučićev pajac.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 29. maj 2025.

Jesu li studenti spremni za izbore

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija

Intervju Zoran Vuletić, Građanski demokratski forum

Pomalo je neobično kako po definiciji normalna stvar, kao što je zahtev za izborima, radikalizuje političku situaciju. To je bila tema razgovora sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma.

Aleksandar Vučić je 9. maj proslavio u društvu Putina i Sija, dok u Kijev, gde se okupila gotovo cela Evropa, iz Srbije nije otišao niko. Šta to po vašem mišljenju znači, da li je to postupak koji će izazvati jednokratne posledice ili ima dalekosežan značaj sa stanovišta evropskih integracija?
Nažalost, naš predsednik je bio u Moskvi umesto u Kijevu. Srbija je već 25 godina na evropskom putu, koji je uveliko postao turski put, rekao bih večni put. Naše društvo ne razume šta znače evropske vrednosti. Svi političari – Tadić, Dinkić, Koštunica, Jeremić, Đilas, Dačić, Vučić… – nakon atentata na premijera Đinđića zloupotrebljavaju EU, lažno se predstavljaju kao pro-EU, a sve čine da do EU nikada ne stignemo. U tom poslu, neistinama su daleko nadmašili i Tursku koja je praktično odustala od Evropske unije prošle godine kada je podnela zahtev za priključenje BRIKS-u, iako je u pregovorima sa EU od 2005. godine. Srbija pregovara od 2013. Trebalo nam je 13 godina da otpočnemo pregovore. Sa druge strane imamo primer Hrvatske, koja je zajedno sa Turskom otpočela pregovore 2005. i ušla u EU 2013. Danas su uveliko i u Šengen zoni. Dakle, kada imate zrelo društvo koje zna šta hoće sve je moguće, čak i da imate prave političare, a ne ovo što mi imamo.

U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije

Nakon tri godine divljačke agresije Rusije na Ukrajinu naš predsednik odlazi da podrži agresora, njegovi čauši po srpskim redakcijama, učitavajući nacizam ukrajinskom rukovodstvu, objašnjavaju kako je Ukrajina izazvala rat koji im je nametnuo „kolektivni Zapad“. Monstruozno, zar ne? A naša mainstream opozicija prećutkuje takve odluke našeg autoritarnog predsednika. Ušuškani su u zabludu da će jedino na temi korupcije da pobede režim SNS-a. Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe nije imao na našu „državotvornu“ politiku, koju nam Putin vodi od 2008. i čuvenog energetskog sporazuma. U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije.

Mnogi opozicioni lideri podržali su Vučićev odlazak u Moskvu? Uopšte nije bilo mnogo glasova, ako ih je uopšte bilo, koji su tražili da se ide u Kijev i da se stane na stranu Evrope.
Nisam čuo ni jedan glas koji podržava odlazak u Kijev, dok je podrški odlasku u Moskvu bilo na pretek, od prećutnih pa do bizarnih: „Ja bih otišao iz inata EU“, kako kaže miljenik opozicionih medija Aleksandar Jovanović Ćuta. Okovani smo ruskom propagandom koju Rusija više ne mora ni da plaća. Sputnjik, RT, Pravda ovde nemaju posla jer naši političari, analitičari, profesori, novinari, udarnički rade za rusku stvar, tobože braneći naše nacionalne interese. Mislim da Vojislav Šešelj ni u najlepšem snu nije mogao da sanja ovakav konsenzus oko njegove politike. Opozicija i mediji, koji je praktično formiraju, oborili su podršku Evropskoj uniji u poslednjih pet godina sa 50 na ispod 30 odsto preko netačne konstrukcije da je Vučića Evropska unija dovela na vlast i da ga održava na vlasti. Vučić i parlamentarna opozicija su zakrvljeni do nepodnošljivosti, ali oko Putina nemaju spora, slažu se da nam on čuva Kosovo. Isto je i sa režimskim i nerežimskim medijima, osim par nedeljnika i slabo čitanih portala.

Da li je Putinova Rusija naslednica antifašističke borbe Sovjetskog Saveza?
Formalno gledano Putin agresiju na Rusiju objašnjava time što je Ukrajina navodno ugrožavala nacionalne interese Rusije. Tako je i Hitler, opravdavao agresiju na Poljsku. Ipak mislim da sadržinski ima razlike. Ne deluje mi Putin do kraja kao Hitler. Putin se mnogo više uplašio svojih godina i svog diktatorskog istorijskog neuspeha koji bi se najviše ogledao u činjenici da Ukrajina postaje ugledna demokratska država, punopravna članica EU. Ruski i ukrajinski narod su veoma slični, kulturni model života im je bio identičan. Kako „veliki“ Putin da dozvoli onda Ukrajini članstvo u EU? Rezonovao je: bolje da zarati nego da usred Evrope dobijemo primer Severne i Južne Koreje. Lažna opravdanja za agresiju, brutalnost vojske prema civilima i masovni ratni zločini su veoma slični Trećem rajhu, ali ipak ne vidim u Putinu ambiciju koju je Hitler imao. Prosto se radi samo o bednom strahu malog čoveka i o narodu koji je decenijama u potpunom beznađu. Umesto da su iskoristili šansu koju im je ponudio Zapad kroz partnerstvo sa Gorbačovim i kasnije sa Jeljcinom, Rusi su izabrali beskrupuloznog Putina koji ih je potpuno izolovao i unazadio za ko zna koliko decenija. Pre ili kasnije shvatiće i Rusi kolika je greška bila napasti Ukrajinu.

Predsednik vlade i predsednica skupštine prisustvovali su svečanosti koju je predstavnik EU priredio u Beogradu. Kakvog to značaja ima, da li je Srbija time pokazala da zaista sedi na dve stolice pošto „sedalice“ nemaju istu težinu?
Potpuno bez značaja. Nažalost, mi smo u situaciji gde je Aleksandar Vučić jednako Srbija. Poslednjih desetak godina su svi od našeg predsednika napravili natčoveka. Njegovi mediji, kolege i funkcioneri grade kult ličnosti, a opozicioni mediji i političari ga dnevno stotinama puta pominju kao jedinog krivca za sve. Logično je onda da bez njega lično ne može uspešno da se prisustvuje sastanku BRIKSA, a ni svečanosti koju priređuje predstavnik EU za Dan pobede. Zapad je potpuno srozao očekivanja od Srbije. Prihvatili su da je Vučić naš div i nisu ozbiljno komentarisali Vulina, Nenada Popovića i ostale ruske predstavnike u vladi Srbije. Nekad je bilo dovoljno da neko od njih ode u Moskvu. Međutim, sada i Putin zahteva lično Vučića, a Nenad Popović mu postaje lični vodič kroz Rusiju.

Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe na odlazak Vučića u Moskvu

Tužna je politička stvarnost u Srbiji. Ova poseta Putinu je u stvari otvorena podrška agresiji na Ukrajinu. Putin je to u svom govoru jasno podvukao kada je objasnio da se napadom na Ukrajinu sprečava revizija istorije i zahvalio se svima koji su se odazvali pozivu da zajedno brane te „vrednosti“. Naš predsednik je otišao i korak dalje, pozvao je Putina da poseti Srbiju kadgod želi. Možda je računao da predsednik Rusije neće moći da nađe način da doleti do Beograda, ali i sam poziv je dovoljan. Bojim se da bi Evropska Unija to mogla da pročita jednako kao i zahtev Turske za prijem u BRIKS.

Zašto Srbija, ako se ne računa manifestacija pod okriljem EU, nije proslavila Dan pobede? Oni koji su tog današetali Beogradom nosili su zastavu sa slovom „Z“, simbolom ruske agresije na Ukrajinu. Takođe, nisu se pevale partizanske, tj. pesme iz Drugog svetskog rata, nego pesme iz Prvog svetskog rata. Kako to tumačite?
Gotovo nikoga u Srbiji ne zanimaju antifašističke tekovine. Uspešno se sve vlasti poslednjih 35 godina obračunavaju sa partizanima koji su nosioci tih tekovina. Kontinuirano se kroz promenu imena ulica i trgova, pravljenje manifestacija, a posebno kroz školstvo krivotvori istorija. Najveći udarac antifašizmu je zadat kada su Boris Tadić i Vojislav Koštunica izjednačili četnički pokret sa partizanima. Naši predsednici i premijeri godinama unazad prilikom obeležavanja Dana oslobođenja Beograda ili za Dan pobede polažu venac na pogrešan spomenik, Spomenik neznanom junaku iz Prvog svetskog rata. Nikome to ne smeta, niti ih iko pita zašto to rade. Centralnu manifestaciju za 70 godina oslobođenja Beograda, 2014, u Sava centru, na zahtev Vučićeve vlade, režirao je Dragan Bjelogrlić, takođe krivotvoreći istoriju i povlačeći kontekst iz Velikog rata. Napravio je veoma manipulativan miks. Danas nam se kroz Proglas Bjelogrlić nudi kao pravoverna opozicija Vučiću i njegovoj politici! Kako – ako imaju isti vrednosni pogled na antifašizam?

Kad smo već kod toga, iako se dešava u susedstvu, ali bliskom, kako gledate na ovu heroizaciju Pavla Đurišića od Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori?
SPC je državna crkva i kao takva se bavi politikom zloupotrebljavajući veru. Uostalom Srpska pravoslavna crkva je popularna u narodu ne zato što smo mi veliki vernici, nego zato što je SPC glavni nosilac nacionalističke ideologije. Žao mi je što ovo morao da kažem malo grublje, jer znam da postoje iskreni vernici koje ne zanima takva ideologija. Nažalost, ti ljudi su u velikoj manjini. Slabošću i neodgovornošću političara Crkva je prigrabila za sebe ekskluzivnu i neupitnu ulogu u društvu Otud je logično da patrijarh Porfirije nedavno ide u posetu Putinu i sa njim razgovara o „državnim“ problemima kao što su: Crna Gora, BiH, Kosovo, obojena revolucija… Pritom je zatražio pomoć oko tih problema predloživši rešenje kroz ruski svet. Mislim da je i sam Putin bio zapanjen servilnošću i snishodljivošću srpskog patrijarha. Zašto da se onda čudimo inicijativama SPC oko ratnog zločinca Pavla Đurišića. Uostalom SPC time potvrđuje da ne priznaje Crnu Goru kao nezavisnu državu.

Pred Srbijom su opet izbori, da li će ova dilema Evropa ili Rusija imati neku ulogu na tim izborima? Da li će biti tema predizbornih rasprava, sadržina predizbornih programa?
Nažalost, bojim se da neće. Vlast nam je dobro poznata i nastaviće kao do sada. Opozicija, studenti i opozicioni mediji nisu zainteresovani za pokretanje tih preko potrebnih tema. Oni sanjaju jednu listu naspram Vučića, koja ne može ni njega lično da pobedi a kamoli da donese novu politiku. Te teme vlast koristi kao batinu za „pacifikovanje“ i diskvalifikaciju opozicionih aktera. Kada god je bio sateran u ćošak zbog nepočinstava koje je učinio, Vučić pokrene takozvanu veliku politiku – Rezolucija UN o Srebrenici, Dodik i Republika Srpska, Briselski odnosno Ohridski sporazum, Izbori na Kosovu, Oluja, Rusija…

Opozicioni mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate.

Svaki put poentira jer opozicija ne želi da zauzme jasan stav o tim pitanjima. Zašto bi u sledećoj kampanji bilo drugačije? Ne vidim ni jedan drugačiji argument, studenti pre četiri dana rekoše u Utisku nedelje: „Ne očekujte to od nas“, bez svesti da zbog dosadašnjeg izostanka te politike oni šetaju, trče, marširaju, bicikliraju, gube godinu… Umesto fizičkog iscrpljivanja bolje bi im bilo da potraže prave političke savetnike. Zdrave institucije donosi politika, a ne trčanje po Evropi sa pogrešnim barjacima.

Šta mislite o studentskom zahtevu za vanrednim izborima? Da li on označava i formalan ulazak studenata u politiku i da li je to dobro?
Da, označava, i to je odlično. Njih je pogrešna politika vlasti izvela na ulicu i jedino politika može da ih vrati redovnim aktivnostima. Dobro je što su izašli iz klopke vlasti – „bave se politikom, žele da dovedu neke ljude na vlast bez izbora“. Dosta je bilo pravdanja da samo traže institucije koje rade svoj posao. Nema institucija sa ovakvom politikom, nikada ih nije ni bilo unazad 20 i kusur godina. Đinđićeva vlada je jedina vlada koja je stvarno gradila institucije, ali sa eksplicitnom i beskompromisnom proevropskom politikom. Zbog toga je i ubijen, da se Srbija ne bi promenila i krenula u tom pravcu. Samo takva politika daje institucije koje studenti traže. Morali bi sada kao političari da povedu računa o tome.

Da li je zahtev za izborima došao u pravi čas? Da li treba tražiti poboljšanje izbornih uslova i šta bi to uopšte trebalo da znači, odnosno da donese?
Mislim da je zakasnio. Trebalo je par dana pre 15. marta da traže raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima izglasavanjem Lex specijalisa u parlamentu. Postojala je prava atmosfera za takav zahtev. Stotine hiljada ljudi bi dobilo zahtev koji je praktično na dohvat ruke. Dakle nešto blisko i opipljivo. Pomogli bi time i vlastima i opoziciji u parlamentu koji bi bili primorani da aklamacijom izglasaju taj zakon. Opozicija bi prećutno odustala od utopije „prvo uslovi“ pa onda izbori, a vlast ne bi mogla nikome da objasni da nije ozbiljno ustuknula pred novom političkom snagom. U tim okolnostima bi izbori bili sasvim drugačiji, institucije bi se ponašale mnogo odgovornije, pre svega zbog straha od dolaska nove vlasti. Teško bi dozvolile izborni turizam. Nema boljeg popravka izbornih uslova od svima vidljivog dolaska nove vlasti.

I – šta sad?
Pošto je propušten taj momenat, mislim da sada ulazimo u period neizvesnosti. Ponovo nas je Vučić lukavom taktikom dovukao na svoj teren. On će odlučiti kada će biti izbora, uz ironično pitanje studentima ko je sada „nenadležna predmetna“ institucija. Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija? Kako će to da urade imajući u vidu neopravdanu aroganciju prema opoziciji koja ima svoje članove u komisijama? Jesu li prikupili nekoliko miliona evra za kampanju? Jesu li snimili spotove? Eto koliko je samo tehničkih pitanja koja, nekad i presudno, utiču na izbore, a nismo se ni dotakli politike. Kalkulišu li studenti sa kampanjom koja bi se odvijala nakon moskovske parade i patrijarhove prethodnice kod Putina. Pred nama su tridesetogodišnjica Srebrenice i Oluje.

Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju

Vučić će nametati te teme, a kako će studenti parirati? Ako misle da je odgovor u paleti različitih a poštenih, u Lomparima i Bakićima, greše silno, jer je Vučić nepobediv sa desne strane. To je njegov teren. O ekstremnoj levici koja je protiv kapitalizma a za podržavljenje svega i vidi privatni sektor kao najvećeg neprijatelja tek nema govora.

Šta bi se moglo očekivati od studentske liste? U formalnom smislu, tj. ko će na njoj biti, i u sadržinskom, kakav će biti sadržaj njenog programa?
Iz svega što smo do sada videli i čuli lično ne očekujem puno, posebno kada je reč o sadržaju. Tako su i najavili. Najavljena je lista profesora, sindikata, neukaljanih ljudi. Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju. Jesu li spremni takvi ljudi da daju perspektivne odgovore na pitanja koja smo maločas postavili. Bojim se da će se odlučiti na staro dobro ćutanje, što će za posledicu imati novo gubljenje vremena i novo čekanje.

Ipak, ove nedelje su studenti u Briselu.
Tačno je da su išli u Strazbur, a zatim i u Brisel. Međutim, nisu obavestili javnost zašto su to radili. Nema jasne poruke. U Strazburu su se slikali sa ruskom ratnom zastavom pod kojom ratuje Vagner, a u Brisel su krenuli da obaveste zvaničnike EU o stanju u Srbiji. Da li iko u Srbiji sumnja u to da u Briselu ne znaju kakvo je stanje u Srbiji? Ako su otišli da drže lekcije kako je EU kriva, odgovorna, dovela Vučića na vlast i održava ga na vlasti, žali bože trčanja i bicikliranja. Od studenata, naše buduće intelektualne elite, očekuje se mnogo bolje razumevanje politike. Recimo, neka sami sebi odgovore u kom političkom klubu se nalaze institucije kojih nema u Srbiji, a zbog kojih su trčali 2.000 kilometara do Brisela.

Kako vidite reakciju opozicije na zahtev studenata? Treba li ona da izađe na izbore ili da podrži studentsku listu?
Opozicija je sama sebe dovela u gotovo bezizlaznu situaciju nizom pogrešnih odluka: Pomenuću najbitnije: bojkot parlamentarnih izbora 2020. i beogradskih 2024. godine, odluke da ne idu na prorežimske medije čime N1 i Nova S dobijaju ekskluzivno pravo da kreiraju opoziciju, a najveća greška je uporno insistiranje na jednoj listi protiv Vučića koja samim tim ne može da ima politiku osim floskule „Ua Vučić“! Sve pobrojano kada sagledamo, ne čudi me da su DS i ZLF iz straha ili slabosti, ili i jednog i drugog, promptno podržali studente iako još ne znaju ni ko je na listi niti šta misle o presudnim problemima Srbije. Desničari ćute, a deo opozicije koji ima najviše uticaja na medije Junajted grupe nije se odrekao učešća na izborima i pominje izborne uslove. Tu leži najveća opasnost za studente – šta će da rade ako u redakcijama opozicionih, tj. profesionalnih medija počnu debate o tome ima li uopšte uslova za izbore. Takođe bi moralo svima da bude jasno, da nakon ovih izbora nema više kuknjave da smo pokradeni.

Da li je Srbiji potrebna neka velika sinergija da bi se na izborima pobedio Vučićev režim?
Pre svega nam je potrebna politika i sloboda na opozicionim medijima. Ti mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate. To nije moguće sa jednom listom koja se u njima sanja i krčka, da ne kažem dinsta, jedno 10 godina. Pored otvaranja prostora za sve politike, krajnje je vreme da podrže pro-EU politiku, jer je neprimereno da oni obaraju podršku EU objašnjavajući kako EU drži Vučića na vlasti zbog predaje Kosova i kopanja litijuma. Prosto, to nije tačno. Tek sa takvim medijima je moguća sinergija koja bi osvojila maksimum mandata, a kasnije kompromisima praviti vladu u skladu sa politikama i rezultatima.

Odlazak Filipa Davida

Građanski demokratski forum je nedavno održao komemoraciju Filipu Davidu. Govorili su istaknuti kulturni radnici. Ali to nije imalo nikakav odjek u opozicionoj javnosti. Nije valjda zato što je David bio član Saveta Građanskog demokratskog foruma?
Odlazak Filipa Davida je ogroman gubitak za Srbiju, naravno i za sve nas iz GDF. Komemoracija je bila dostojanstvena, baš kakav je bio i Filip. Govorili su njegovi prijatelji, kolege, saborci. Mogu samo da kažem da su Filip David i – moram ovde da dodam – Latinka Perović, učinili sve nas u Građanskom demokratskom forumu ponosnim, a Forum izuzetnim. Velika mi je čast što sam decenijama poznavao te ljude, družio se i radio zajedno sa njima na emancipaciji i modernizaciji našeg društva. Ne bih ulazio sada ulazio u to da li je do slabijeg odjeka komemoracije došlo zbog Filipovog članstva u Savetu GDF. Opoziciona javnost je deo srpskog društva, a ono nikada nije imalo talenta i osećaja da prepozna dobronamerne ljude, samim tim i sopstveni interes.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 15. maj 2025.

Novinarski vuk sa Dunava

NOVI MAGAZIN,
Dunav je za Vladimira Karakaševića bio više od života. Zato su mu tamburaši na rastanku i otpevali „Rastao sam pored Dunava“

In memoriam: Vladimir Karakašević (18. 12. 1938. – 25. 3. 2025)

Vladimir Karakašević je novinar sa kojim sam najduže radio. Praktično – gotovo čitav radni vek, pune tri i po decenije. Nisam toga ni bio svestan sve dok me nije stigla vest da se Karaš – kako smo ga jednostavno zvali – preselio na onaj svet. Tužnom igrom sudbine bilo je to onog istog dana, 25. marta, kada smo u večnu kuću ispraćali našu Nadeždu, glavnu urednicu Novog magazina Ne znam da li i u tome ima nečega, ali bio je to utorak, dan kada se novine zaključuju i odlaze u štampu.

Vladimira Karakaševića sam upoznao u nedeljniku Ekonomska politika sada već zbilja davne 1976. godine. To je bila čudesna redakcija. O njenom značaju i visokom dometu govori činjenica da su tada, u toj velikoj državi, Ekonomsku politiku zvali „jugoslovenski Ekonomist“ po ugledu na verovatno najbolji nedeljnik svih vremena – i dan danas – londonski The Economist. Tu nije mogao da radi svako. I to već može dovoljno da kaže kakav je novinar bio Vladimir Karakašević.

Ipak, navešću ovde još tri detalja koji ukazuju na njegov, ne samo profesionalni, nego i personalni karakter. Najpre, kada je krajem 1998. godine JUL, partija Mire Marković, odlučila da preuzme Ekonomsku politiku (koja je, privatizovana po zakonu Ante Markovića, bila u vlasništvu zaposlenih) jedna grupa, uglavnom mlađih, novinara se pobunila. Zbog toga su bili izbačeni s posla. Vlada je bio u toj grupi te se malo kasnije našao među 10 osnivača novog lista, Ekonomist magazina, u kome smo nastavili zajednički rad.

Sa Karašom delim još jedno značajno – revolucionarno – iskustvo. Bilo je to učešće u petooktobarskim demonstracijama. Našli smo se u redakciji i zajedno otišli na miting ispred u tom času još uvek Savezne skupštine.

Konačno, u novoj redakciji Vlada je dobio značajnu ulogu. Bio je „oficir za vezu“ sa našim karikaturistom, Predragom Koraksićem Koraksom. Oni su se dogovarali oko karikature – teme, sadržaja, ideje. To nije bilo slučajno. U stvari, sa ove distance, čini mi se da je presudnu ulogu u tome imalo to što su obojica Zemunci, dakle ljudi kojima je Dunav doneo specifičan, pomalo „filozofski“ odnos prema životu, sa istančanim smislom za geg i vic.

Da, Dunav je za Vladimira Karakaševića bio više od života. Zato su mu tamburaši na rastanku i otpevali „Rastao sam pored Dunava“.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. april 2025.

Ciljevi i sredstva

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Rečeno je nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja

Jasno je da vlast svojim postupcima nastoji da isprovocira nasilje, ali je problem što u poslednje vreme oko toga baš i ne mora da se trudi. Paradigmatičan je u tom pogledu napad na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića. Ovaj slučaj je u opozicionoj javnosti naišao, ako ne baš na odobravanje, onda u velikoj meri na razumevanje i opravdavanje. Jedino je dr Dragan Milić, u ime svoje (istoimene) Grupe građana, javno osudio taj čin. Apelujući „na sve da prekinu sa fizičkim nasiljem“, Milić je istakao da će „baklje, topovski udari, suzavac, fizički napadi na političke neistomišljenike najviše koristi doneti upravo stranci na vlasti. Ako na nasilje uzvratimo nasiljem, onda smo isti“. Pozvao se na Marka Aurelija, velikog rumskog državnika, da je „najveća pobeda neprijatelja kad počneš da ličiš na njega“. „Mržnja, bes i agresija nikada dobro doneli nisu… Borićemo se do poslednjeg daha da ova nakaradna vlast ode… Ali ne nasiljem. Već na izborima. Olovkom. Opština Medijana je dokaz da je to moguće. Ako ne sačuvamo mi sami naš grad i sve Nišlije (pa i one s kojima se ne slažemo), ko će“, zaključio je dr Dragan Milić.

Indikativno je da su ove Milićeve reči takoreći ignorisane u onoj grupi medija koji se nazivaju nezavisnim i profesionalnim. A tamo gde su objavljene, propraćene su obiljem negativnih komentara. Najviše je građane naljutila Milićeva „olovka“. Praktično su ga proglasili za izdajnika i Vučićevog bota.

U isto vreme, kakvog li paradoksa, Aleksandar Vučić Milića uvršćuje u nišku „trojku zla“.

A takoreći sutradan, u noći između subote (22. 3) i nedelje (23. 3) neko je pucao u prozor dr Milića. Pokušaj atentata ili „samo upozorenje“ – svejedno je.

Tako se Milić, (ne)očekivano, našao na samoj liniji vatre, tačnije između dve vatre. Između dve grupe, kako je sam rekao, „zakrvljenih građana“.

Ne želim ovde da izjednačavam (zbilja beskrupuloznu) vlast i (doskora krotke) građane, još manje njihov doprinos „buretu baruta“ u koje se pretvara Srbija.

Reč je o nečemu drugom: o tome kako iz ovog i ovakvog stanja izaći bez „razbijenih glava“. Rečeno je na početku nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali – bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja.

Iako je davno kazano da je ova bitka maraton, sve češće se stiče utisak da je strpljenja sve manje.

Ovde se ne radi o nekom taktičkom pitanju nego o strategijskom. Nedavno je Jovan Komšić, upravo u Novom magazinu, podsetio na „standardno Veberovo pitanje prikladnosti sredstava za postizanje zadanog cilja“. Prema Veberu, naime, onaj „ko želi cilj, mora hteti i primerena sredstva“. Drugačije rečeno: nasiljem možete zavesti diktaturu, ali nasiljem ne možete uvesti demokratiju. Nešto slično napisao je ovih dana u Danasu i Filip Milačić, profesor Centralnoevropskog univerziteta i jedan od autora na blogu koji vodi Londonska škola ekonomije i političkih nauka. Kao jedan od izlaza iz aktuelne srpske krize Milačić je uzeo „nasilno uklanjanje Vučića sa vlasti od demonstranata“. Čak i da je verovatan, a nije, „takav scenario“, smatra Milačić, „ne treba pozdraviti“ jer bi to „negativno uticalo na buduće izglede srpske demokratije i umanjilo šanse za uspostavljanje održive demokratije u budućnosti“.

Ako nam je do demokratije i budućnosti uopšte stalo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. mart 2025.

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN,
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do danas – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Istorija budućnosti

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.
Na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu, 10. oktobra 2002. godine, Đinđić je (a koga će drugog) najpre citirao Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“ To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, stvarnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.“

EVROPA S DUŠOM: Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavljao na četrdeset šestoj – kada je ratni premijer Engleske na Ciriškom univerzitetu održao svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država – išao je dublje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Povod za večerašnju svečanu akademiju“, počeo je Đinđić, „veoma je važan ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil je održao 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve lustre ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao…“ Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona.

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Jer, „ako govorimo o nemirnim vremenima – a 1946, kada je Čerčil držao svoj čuveni govor, bilo je nemirno vreme u Evropi – sada govorimo o Balkanu“, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“ i potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Koje će onda troškove Evropa morati da plaća“, upozoravao je Đinđić. „To nije pretnja, ja ne kažem: ‘Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.’ Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.“
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim, izvesno da će biti tako. Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina

Šta bi mogla da bude ta „zamena“? „Naravno, nacionalizam“, odgovara Đinđić. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.“ Međutim, ponavlja Đinđić, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“. Nije se, dakle, Đinđić ustručavao da kritikuje Evropu, i nije to radio kod kuće, za domaću upotrebu, poput aktuelnih političara, bolje reći politikanata, što bi rekao Desimir Tošić, nego po evropskim metropolama.
„U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera. U drugačijim okolnostima ili da je to rekao neko drugi, možda bi te reči delovale patetično i frazerski, u slučaju Zorana Đinđića zvučale su iskreno i spontano, štaviše, dobijale su i neki uzvišeni smisao.

ĐINĐIĆEVA (O)PORUKA: Nije to samo (pristrasni) utisak autora ovih redova. „Đinđićeva poruka“ – tako glasi naslov izveštaja bečkog Di pressea sa samita šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog salcburškog kongresnog centra. „Đinđićev nastup na velikoj diskusiji o proširenju EU prijatno se razlikuje od stavova, na primer, rumunskog predsednika Jona Ilijeskua, kome na pamet padaju samo fraze koje već godinama uporno ponavlja. Đinđićeva poruka u Salcburgu je velika strateška vizija za jugoistočnu Evropu.“ Ta vizija je, nije teško naslutiti, što brža integracija u Evropsku uniju. Jer „ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživeti svoju renesansu“, citiraju Đinđića medijski poslenici, koji su se očigledno u životu svačega nagledali i naslušali, da bi na kraju zaključili, prenevši opšti utisak: „Dobro rečeno, Zorane – svi u dvorani klimaju glavom.“
Onaj Đinđićev ciriški govor – već sâm po sebi daleko od protokolarnog i nazdravičarskog (što bi se, s obzirom na priliku, moglo očekivati) – dâ se iz prethodnog citata naslutiti, nije bio nešto ekscesno u njegovom „dijalogu“ sa Evropom. Takoreći svaki svoj nastup u raznoraznim, ne samo evropskim institucijama Đinđić je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – ali važi i obrnuto.

„Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“ (Zoran Đinđić)

Na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, Đinđić je učestvujući na panelu „Budućnost Evrope“ rekao: „Mi od Evrope … očekujemo da se ne zaustavi na granicama koje je sada definisala. […] Evropa treba da nam pomogne. Neka izračunaju koliko ih košta nesigurnost na njihovim granicama, taj pritisak nezaposlenih ljudi, taj pritisak pranja novca, organizovanog kriminala… Sada nam je jasno da je zapravo to u evropskom interesu jer još jedan balkanski konflikt ili još jedan konflikt na njenim granicama znatno bi umanjio šansu Evrope da kao kontinent bude lider u 21. veku.“
Svoju tezu „da je u interesu Evrope da u što kraćem roku primi Balkan u svoje okrilje“ Đinđić je ponovio i na predavanju pod nazivom „Srbija na putu ka Evropi“, koje je koncem aprila održao na London School of Economics. „Pogrešna je teza da Evropa treba da pomogne Srbiji zato što Srbija ima problem. Zapad je taj koji na Balkanu ima problema“, pokušavao je Đinđić da svoju slabost pretvori u prednost, podsetivši još da „evropske zemlje u ovom regionu već godinama uz ogromne troškove drže desetine hiljada vojnika“ i da „zapadni poreski obveznici plaćaju desetine milijardi dolara“, ali da „rešenja nema i strategije izlaza nema. Bilo bi mnogo bolje“, predlagao je Đinđić, „da se makar delić tog novca usmeri na ekonomsku obnovu i jačanje demokratskih snaga u regionu koje jedine mogu da doprinesu realizaciji izlazne strategije koja predstavlja – priključenje Balkana Evropi.“ Naravno, nije Đinđić ni pomišljao da svu odgovornost svali na Evropu – naprotiv. Njegova poenta bila je da „u tom procesu Zapad i Balkan moraju da deluju partnerski“, ali da „trenutno takve saradnje nema“.

MAGIČNA REČ: Za Đinđića su „Srbija, Balkan i Evropa“ bili jedna te ista tema. Tako je glasio i naslov članka istovremeno objavljenog u nemačkom časopisu SuedostEuropa i domaćoj Međunarodnoj politici. „Razvojem integracije Balkana i reformom“, pisao je Đinđić, možemo da se „približimo Evropskoj uniji“ – tako što neće biti „velika razlika da li se neki posao sklopi u Srbiji, ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni ili se odmor provede u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj zemlji EU. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi – smiri. […] Ako je propustimo, biće gore“. U tom kontekstu, kao neku vrstu integracionog međukoraka, pominjao je čak i stvaranje „balkanske unije, najpre na ekonomskom planu“. Jer, upozoravao je, „ne smemo da propustimo tu šansu. Za to nam je potrebna politička podrška Evrope, a mi ćemo se pobrinuti da u ovim balkanskim državama imamo jake snage koje bismo pokrenuli i unapredili taj proces“, zaključio je Đinđić.

U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati“

Bio je svestan, naravno, da su te „jake snage“ u stvari prilično slabe. „Mi nismo Orijent“, ohrabrivao se, „mi smo za Evropu i Zapad“ i „Evropa je naše rodno mesto“, ali je znao da smo se iz tog „rodnog mesta“ odavno odselili. I da je šansa koja se u tom trenutku ukazala – koju smo, ne treba to bagatelisati, sami sebi stvorili – jedinstvena i da ćemo platiti visoku cenu ako je budemo propustili.

* * *

Negde u novembru 1995. razgovaraju Zoran Đinđić i Desimir Tošić. Prvi je u tom trenutku već blizu dve godine predsednik Demokratske stranke, a drugi poslanik iste partije u Saveznoj skupštini. Nezadovoljan razvojem situacije u partiji, Tošić zamera Đinđiću da stranka sve više postaje „nacionalistička i populistička“ i da „nikada nije bila tako daleko“ od njegovih gledišta, koja je „razvijao i negovao kroz decenije“. Đinđić je na to odgovorio sledećim rečima: „Nije tačno da vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom ušla u ‘bazu naroda’ jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno, usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“
Posle rata sa Severnoatlantskom alijansom, međutim, situacija je bila još teža. U anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO apsolutno negativno, Nemačka onako, Amerika sto odsto negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magičnu reč ‘evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji“

Đinđića su optuživali da žuri. Da ne drži mnogo ni do legaliteta ni do legitimiteta. Da, kao što preskače po dve stepenice, tako hoće da preskače i zakone. Nenad Dimitrijević je u monografiji Etika odgovornosti pokazao da su te optužbe bile „Potemkinova sela“ iza kojih se krila „odbrana institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma“. Drugačije rečeno – politika sprečavanja reformi.
Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao što ni čoveka koga drže pod vodom 50 godina u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.“
„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da, ali, molim vas, ne odmah; reforme – da, ali, molim vas, bezbolno; tribunal UN za ratne zločine – da, ali, molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proširenje Evrope.“
Svoj san, svoju rešenost da Srbiju uvede u Evropu, Zoran Đinđić je platio glavom.
U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan, jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati.“ Prosto je bolno koliko su i jedan i drugi – i Đinđić i Gligorov – bili u pravu.
(Odlomak iz knjige Ljudi (i) institucije: Desimir Tošić, Latinka Perović, Vladimir Gligorov, Zoran Đinđić)

Priredio: Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. mart 2025.

Izbori, jedini put do mirnog rešenja krize

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog

Intervju Jovan Komšić, politički sociolog

Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.

Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta?
Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“!
Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“.
Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“!
Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog.

Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku?
Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije.
Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode.
Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“.
Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.

Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi

Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“.

Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način?
Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine.
Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“.

U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“?
Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“.

Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“.
Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.

Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode

Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda.
Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti.
Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama.
Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“.

Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata?
Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura.
To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode.

Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu.
Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi.

Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji?
Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.

Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije

Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“

Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite?
S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“.
I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje.

Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji?
Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.

Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva

Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije.
Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti!

Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to.
Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka?
Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. mart 2025.

Muke sa Evropom

NOVI MAGAZIN, ,
Od Evrope se uvek očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“

Evropa je licemerna! To tvrdi vlast, to tvrdi i opozicija. To tvrdi desnica, ali i levica.

Čisto hronološki gledano, desnica, tj. nacionalisti, suverenisti, antiglobalisti i ostali isti to pričaju poodavno. U skladu s tim, aktuelna vlast, otkako je zauzela pozicije, radi na diskreditaciji Evrope u očima građana Srbije. I mora se reći da u tome nije bila bez uspeha jer podrška Evropi i tzv. evropskim integracijama već godinama neprekidno opada.

Levica kao da je polako prihvatala ove optužbe, pa se i na toj strani sve više govori o „evropskom licemerstvu“. Toj antievropskoj navali ovih dana se priključio i Slavoj Žižek, taj, kako reče Ivan Milenković, „savršeni antikantovac“ (a Kant, čuveni nemački filozof prosvetitelj, zalagao se za večni mir i svetsku federaciju) čiji „komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči“.

Još pre toga je Žižeka raskrinkao Vladimir Gligorov napisavši: „Oni koji misle da će o neoliberalizmu nešto shvatiti čitajući Žižeka i Lenjina, treba, naravno, da nastave s tim.“ Tuš.

Evropa je na ovaj ili onaj način već 10 godina napadnuta od Rusije, možda još ranije od Kine, a sada i od Amerike. Znaci solidarnosti Srbije sa Evropom (napose Ukrajinom) za to vreme bili su vrlo slabi, ako su uopšte postojali. Ali zato nije prestajala da od te iste Evrope traži pomoć i podršku.

Evropa je licemerna, kaže Žižek, zato što je „izrazila podršku gruzijskom narodu“, dok je „izuzetno tiha o pobuni u Srbiji“.

Od Evrope se uvek, tako nas je ona naučila, očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“.

Taj slogan se koristi protiv Vučića mada je, u stvari, baš Vučić najviše učinio da građanima ogadi politiku, tj. političke stranke, kako ne bi bilo posrednika između njega i naroda.

Zoran Đinđić je govorio da „politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost“ i „politika je nešto plemenito“ jer je njena svrha da ostvari opšte dobro. Takođe, evropske integracije video je „kao zadatak koji vodi našem unutrašnjem preoblikovanju, samodisciplinovanju, uljuđivanju, kultivisanju, edukaciji“.

Neki glasovi kažu da većina mladih koji danas protestuju nije ni bila rođena onda kada je Zoran Đinđić mučki ubijen. Pa i da im lik i delo srpskog premijera ne znače previše. Istini za volju, to i ne treba da čudi. Podosta je u poslednjih dvadesetak godina – sa obe strane društveno-političkog spektra – urađeno na zatiranju njegove političke i filozofske zaostavštine.

Ako se mladima možda i ne može mnogo zameriti, trebalo bi da stariji, pogotovo oni koji spadaju u intelektualnu elitu, imaju malo duže pamćenje. Recimo, oni okupljeni u inače dobrodošloj inicijativi Proglas. Ali i tu se događaju čudne stvari. Tako vidimo da Milo Lompar, koji je Zorana Đinđića proglasio izdajnikom, postaje sve aktivniji član ovog udruženja. Doduše, nije Lompar upotrebio baš tu reč. Rekao je ovaj veliki poklonik Amfilohija Radovića da Zoran Đinđić predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“. Dakle – to je to.

Uprkos tome, Lompar je najavljen kao učesnik Proglasove tribine u Kragujevcu zakazane za 25. februar. Skup je, zbog bolesti jednog gosta, u poslednji čas otkazan, ali se svejedno nameće pitanje kuda (želi da) ide Srbija. Tim pre što je naslov tribine upozoravajući – „Budućnost se ne gradi krvavim rukama“.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2025.