Srbija

Strah od (Dana) ustanka

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam

Srđan Milošević, istoričar i pravnik

Sagovornik Novog magazina je završio dva fakulteta – istoriju i prava. Poznatiji je kao istoričar, ali na Pravnom fakultetu Union predaje Istoriju države i prava. Dakle, dvostruko je kvalifikovan za teme o kojima će biti reči.

Ove sedmice padaju dva velika datuma antifašističke Srbije – Dan borca 4. jul. i Dan ustanka 7. jul. U času kad vodimo ovaj razgovor, još ne znamo da li će i kako oni biti obeleženi iako nema nikakvih naznaka da će vlast organizovati neku svečanu akademiju ili sličan događaj. Kako to tumačite?
Ti datumi se odavno ne obeležavaju. Uglavnom ih se sete ljudi po društvenim mrežama, pa ponekad počnu pametovanja o tome „šta uopšte ima da se obeležava“, „puco Srbin na Srbina“ i slične patetične mantre.
Ispričaću jednu anegdotu: pre nekoliko godina sam dobio poziv da za jedan medij „razgovaramo o 4. julu“. Iskreno sam se obradovao pozivu i, da skratim priču, ubrzo se ispostavilo da je reč o razgovoru o Danu nezavisnosti SAD, a ne o Danu borca, pa sam se ljubazno zahvalo. Nisam se pronašao u temi iako mi je svakako u nekom širem krugu interesovanja. Dakle, taj kreščendo važnih događaja od 27. marta 1941. godine do oslobođenja Jugoslavije 15. maja 1945. sveden je u savremenoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, na nekoliko datuma kojima sasvim nedostaje kontekst. A ukoliko bismo taj kontekst uveli, pala bi čitava privilegovana ideološka paradigma o „nacionalnom pomirenju“ i tobožnjem dvostrukom antifašizmu – partizanskom i četničkom, budući da ovaj drugi jednostavno ne postoji. Dakle 4. i 7. juli previše podsećaju na „partizanštinu“. Naravno, ni oslobođenje Beograda ne može da se odvoji od Narodnooslobodilačke vojske, ali tu su već i neki Rusi, kralj je ranije pozvao pod Titovu komandu i četnike, na kraju krajeva – to je već jedna pobednička vojska koja se ne može ignorisati. Ali njeni počeci ostaju savremenim „(pre)krojačima“ kulture sećanja naprosto neprihvatljivi. Ima nečeg beživotno-formalnog, „radirednog“ u isticanju (ređe) 27. marta, i (češće) oslobođenja Beograda 20. oktobra. Sve između je nestalo!

Ako se setimo kako je obeleženo Oslobođenje Beograda, možda je i bolje što ničega neće biti?
Svakako. Oficijelne proslave važnih dana antifašističke borbe postale su prilika da se opogani svaki događaj koji se tobože obeležava. Nema tu ničeg autentičnog, naročito kada je reč o Drugom svetskom ratu. Međutim, onima koji su od ovog režima uposleni da se bave tim pitanjima jasno je da je ipak nemoguće ignorisati istinu o Drugom svetskom ratu i umesto da se opredele za svoje nesporne ideološke favorite – a to su četnici, Mihailović i, u dobroj meri, Nedić – oni se „kače“ na NOP ne bi li tom svojevrsnom aproprijacijom nametnuli „pravu meru“ u tumačenju čitavog Drugog svetskog rata. Opasno je ostaviti tako moćnu identitetsku i vrednosnu komponentu istorije kakva je antifašizam alternativnoj kulturi sećanja jer je naprosto u svakom smislu superiorna. Zato su se skoro svi nekadašnji otrovni negatori NOP-a i antifašizma unazad podosta godina „nakačili“ na partizanski antifašizam, vrlo pažljivo amputirajući, pre svega Tita, a onda redom i druge tobožnje „antisrbe“ jer etnički kriterijum je, zapravo, ključni.

Kao da se Srbija stidi svoje antifašističke prošlosti? Ima li u tom pogledu razlike između aktuelne vlasti i dominantnog dela intelektualne elite?
Faza stida i odbacivanja je poodavno prošla. U Srbiji sada dominira jedno šovensko paradiranje antifašizmom koji, na ovim širim prostorima, kako kaže ta bajka nove kulture sećanja, pripada samo Srbima. Tu nema razlike u shvatanjima kada je reč o čitavom desnom spektru srpske intelektualne i političke javnosti. To je jedno uskogrudo, antijugoslovensko i, u krajnjoj liniji, antiistorično svojatanje i nacionalizovanje antifašizma, koje se vrši najčešće nepominjanjem pripadnika drugih naroda u kontekstu antifašističke borbe, a neretko i otvorenim negiranjem, svrstavanjem svih drugih isključivo među fašiste. Oživljavanje interesa za antifašizam bilo je u Srbiji u dobroj meri reaktivno. Ne izgleda kao puka koincidencija da je zaokret od odbacivanja ka svojatanju antifašizma usledio pošto je Ivo Sanader, tadašnji premijer Hrvatske, još 2004. godine izbacio parolu: „antifašizam – da, komunizam – ne“. Ovdašnji su se nacionaldušebrižnici namah zabrinuli da će antifašizam, koji ih je do tada previše asocirao na mrski titoizam, „pripasti“ Hrvatima – što se nipošto nije smelo dozvoliti – pa su upregnute sve snage da do toga ne dođe. Antifašizam im je odjednom postao mnogo važan. Zatim je brzo usledila faza, koja još uvek traje, nacionalizacije, pa i šovinizacije antifašizma, na šta se nadovezao ruski model sećanja na Drugi svetski rat, koji je sličan.

Već ste pomenuli da se prećutkivanje Dana ustanka često objašnjava time što je tada „Srbin pucao na Srbina“. Međutim, i 1914. je na strani neprijatelja bilo mnogo Srba, pa je i tada Srbin pucao na Srbina, ali se to ne pominje niti utiče na percepciju otpora okupatoru.
Ne može se poreći tragizam tako dubokih podeljenosti u jednom društvu i u jednom narodu. Ali ta patetika o pucnjima „Srbina na Srbina“ je u funkciji opsesije nekakvim „nacionalnim pomirenjem“, koje je, uzgred, nemoguće u takvom kontekstu – saradnja sa okupatorom i borba protiv okupatora se isključuju i u realnoj istoriji i u potonjoj valorizaciji. Sve ostalo je ideološko muljanje. Sa druge strane, zaista verujem da postoji prostor za različite percepcije, naučno preispitivanje, umetnički provokaciju svakog „velikog narativa“, pa i za marginalne alternativne narative. Ali jasna politika sećanja mora postojati, ono što stoji u prazničnom kalendaru, oko čega se gradi identitet… Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam? U najgorem od svih dotadašnjih ratova postojale su dve strane. Jedna od njih je bila najubilačkija mašinerija koju je svet ikada video. Verovatno nikada pre nije bilo toliko važno odabrati pravu stranu jer je fašizam predstavljao izazov najelementarnijim standardima ljudskosti. U dugoj zločinačkoj senci fašizma je i celokupna kolaboracija: srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, francuska… I to bi trebalo da je deo „velikog narativa“ o ratu. Taj pristup ne isključuje partikularna sećanja,

TAJ KREŠČENDO VAŽNIH DOGAĐAJA OD 27. MARTA 1941. GODINE DO OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE 15. MAJA 1945. SVEDEN JE U SAVREMENOJ KULTURI SEĆANJA NA DRUGI SVETSKI RAT I NA NEKOLIKO DATUMA KOJIMA SASVIM NEDOSTAJE KONTEKST

alternativne komemoracije koje su zasnovane na dijametralno suprotnim shvatanjima. Ali kada govorim o „velikom narativu“ govorim o državnoj politici sećanja u kojoj pojmovi moraju biti ne samo prečišćeni, već i jasno definisani, a to znači: obeležavanje antifašističke borbe i pobede, verodostojno i autentično, imajući u vidu aktere koji su pobedu ostvarili. Vrlo jednostavno. Ako se to izbegava, to samo znači da su stvarni ideološki favoriti na nekoj drugoj strani. Uzmimo, uostalom, jedan drugi, strani primer: francuska buržoaska revolucija. Pad Bastilje je nacionalni praznik Francuske. Tačka. Gledao sam tamo, u zatvoru koji je pretvoren u Muzej, La Conciergerie, donose cveće u ćeliju u kojoj je pred izvođenje na giljotinu poslednje dane provodila Marija Antoaneta. Dobro, neka donose, priznajem da je čak i pomalo dirljivo, ali Francuska Republika ima svoj jasan veliki narativ o Revoluciji. U kojoj su, da ne ostane neprimećeno, takođe Francuzi ubijali Francuze. I zamislite sada da se tamo pojavi neko ko pretenduje da je ozbiljan i kaže: “pa znate, puco’ Francuz na Francuza, nećemo mi to više tako…”
No, da se vratimo u Srbiju, za ilustraciju tog velikog narativa naročito mi je zanimljiva jedna opservacija nikog drugog do Dragiše Cvetkovića, sadržana u pismu Mihailu Konstantinoviću iz septembra 1944: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (partizani – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (četnici – prim S. M.)… Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri, svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda, koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Da li smo došli u paradoksalnu situaciju da će uskoro morati da se traži rehabilitacija Žikice Jovanovića Španca, dakle Španskog borca, koji je pucao na žandarme u Šapcu, pošto vidimo da se saradnici fašista uveliko rehabilituju, poslednji je primer Nikole Kalabića?
Ta sudsko-osvetnička mera zvana „rehabilitacija“ svojevrsna je paradigma vladavine prava u Srbiji. Razmere voluntarizma u tim procesima su kolosalne, a ideološka pristrasnost sudova zaprepašćujuća. Sećam se dobro situacije kada je sudija, koji je svojevremeno vodio postupak za njegovu rehabilitaciju, Aleksandru Karađorđeviću na njegov rođendan uručio uramljeno rešenje o rehabilitaciji: sudija stranci u postupku za rođendan donosi uramljeno rešenje o ishodu postupka. Takvih primera ima sijaset i to je obična parodija, slika sunovrata jednog društva u razmerama koje opravdanom čine upitanost hoće li od tog društva preostati išta i iko da se sutra, kad sve „ovo“ prođe, stidi i doživi nekakvu katarzu… Ni komunistima nikada nije ni na pamet padalo da, iako svakako nisu bili šampioni vladavine prava, na taj ili sličan zamlaćujući i budalast način, jednim parodiranjem prava, daju satisfakciju svojim saborcima stradalim tokom monarhodiktature po kazamatima i logorima monarhističke Jugoslavije.

TA SUDSKO-OSVETNIČKA MERA ZVANA „REHABILITACIJA“ SVOJEVRSNA JE PARADIGMA VLADAVINE PRAVA U SRBIJI. RAZMERE VOLUNTARIZMA U TIM PROCESIMA SU KOLOSALNE, A IDEOLOŠKA PRISTRASNOST SUDOVA ZAPREPAŠĆUJUĆA

Ali na stranu i sve to, iako se ne može na stranu staviti takvo perverzno izrugivanje vladavini prava tobože u ime vladavine prava. Problem je i moralne prirode. Imati u takvim okolnostima, 1941–1945. godine, pod komandom nekakve oružane trupe i dozvoliti da one vršljaju i vrše zločine po Srbiji i Bosni, bez ikakvog efikasnog pokušaja da se zločini zaustave, a izvršioci zločina izvedu pred vojne sudove i kazne, samo po sebi je već razlog za najdublju osudu takvih pojedinaca. Umesto toga, danas je privilegovano tumačenje ono koje se upinje da nam objasni kako su raznorazni četnički komandanti uzorne istorijske ličnosti, jer, zaboga, nema dokaza da su lično klali i ubijali – što takođe nije uvek nesporno. Koga je pomenuti Kalabić, taj „besprekorni oficir“, iz jedinica pod svojom komandom kaznio zbog „samovoljnih“ pokolja civila? To da četnički komandanti nisu lično vršili ubistva nego su to radili neki tamo odmetnici istovetan je argument onom o „divljim ustašama“ u NDH: nisu to Pavelić, Kvaternik, Budak nego nekakvi „avanturisti“. Etno-nacionalni kriterijum je u ovom društvu merilo svega kada je reč o vrednostima, ideologiji, pravednom i nepravednom, istinitom i neistinitom… Kalabić, kada ste već njega pomenuli, bio je prema savremenim merilima „ispravan Srbin“. Sve drugo je, očito, nevažno. Pritom, prestao sam da detaljno pratim, ali mislim da niko ko nije bio Srbin nije rehabilitovan, kada je reč o ratnom periodu, a svima su sudili isti sudovi, odluka donosile iste komisije za utvrđivanje zločina okupatora. Ne znam kako su to procedure „komunističkih“ sudova i drugih organa uvek bile neispravne kada je reč o Srbima, a besprekorne kada je reč o, recimo, Bošnjacima.

Šta sve ovo govori o karakteru srpskog društva, odnosno o vrednosnom sistemu na kome počiva današnja Srbija? I može li se sa takvim prtljagom u budućnost?
U najboljem slučaju može da se vegetira na nekoj margini, ne zato što je to sve – rehabilitacije, ideološki sadržaji – po sebi mnogo važno, već zato što je u jednom reverzibilnom odnosu sa sveopštim negativnim trendom. Nije mnogo važno, u praktičnom smislu, da li je to refleks ili generator involucije kojoj već predugo svedočimo.

SUTJESKA

Sredinom juna navršilo se 80 godina od, kako se nekad učilo u školama, „Pete neprijateljske ofanzive”, tj. bitke na Sutjesci. I ona je ovde prećutana, a po vašem mišljenju izuzetno je značajna. Zašto – i jedno i drugo?
Sutjeska je morala stvoriti utisak da su partizani nepobedivi! Izaći iz tog ratnog vrtloga, makar i sa takvim gubicima, nestvarno je iskustvo. Ono je neuporedivo sa bilo kojim drugim frontom u Drugom svetskom ratu, bilo gde. Jednostavno ne postoji uporediva situacija. Posle bitke na Sutjesci nije mogao postojati niko kome nije bilo jasno kakav činilac predstavljaju jugoslovenski partizani. Nadalje, ta bitka je i ključna tačka revolucije: ona je izneta na neverovatnom entuzijazmu proleterskih jedinica. To se takođe mora uvažiti. Veoma važna dinamika Drugog svetskog rata, mimo onih materijalnih činilaca koji izviru iz logike ondašnjih odnosa u središtima imperijalističke podele sveta, jeste pitanje za šta je neko u tom ratu bio spreman da ubije ili da pogine. Sutjeska je čitav univerzum borbe za slobodu, revolucije, proživljen za trideset dana: surovost i solidarnost, moralna posrnuća i uznošenja, hrabrost ali i trenuci kada i ona napušta, samoživa borba za sopstveni život i nesebična pomoć drugima… I sve to, verovatno, u istom čoveku, u amplitudama, od danas do sutra, trideset dana… Što se tiče prećutkivanja, ono naprosto govori o neverodostojnosti ovdašnjeg oficijelnog pseudo-antifašizma. Jer, da je autentičan, ne bi mogao da previdi Sutjesku i da sa ponosom ne istakne da su i borci iz Srbije učestvovali u tom spasonosnom proboju.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 6. jul 2023.

Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj rečenici: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi

Dve decenije od ubistva premijera Srbije

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.
Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA:„Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“
Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.
Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

NEOPHODNO JE DA EKONOMSKA NEZAVISNOST GRAĐANA – DA BI SVOJE POLITIČKE (U NAJŠIREM SMISLU TE REČI) ODLUKE MOGLI DONOSITI SAMOSTALNO – POSTOJI U PRAKSI. ZATO SE ZORAN ĐINĐIĆ ZALAGAO ZA OSLOBAĐANJE PREDUZETNIČKIH POTENCIJALA, ZA MASOVNO PREDUZETNIŠTVO I ZA NEKU VRSTU „NARODNOG KAPITALIZMA“


Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.
Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.
Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.
Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.
Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona, kao što rekoh, sramna rečenica Aleksandra Tijanića, takoreći neposredno uoči kukavičkog atentata na predsednika Vlade Srbije (1. februara 2003, „Nacional”): „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.
To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

DOKLE INTELEKTUALNO SLEPILO MOŽE DA IDE, POKAZUJE PRIMER PROFESORA FILOZOFSKOG FAKULTETA KOJI JE ZORANA ĐINĐIĆA PROGLASIO DIKTATOROM IAKO ON U TOM TRENUTKU NE KONTROLIŠE NI VOJSKU, NI POLICIJU, NI SPOLJNU POLITIKU, NITI SPOLJNU TRGOVINU, NITI U SVOJIM RUKAMA DRŽI GLAVNE POLUGE FINANSIJSKE MOĆI – MONETARNU I DEVIZNU POLITIKU


Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.
Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA:Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.
Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.
Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.
Ovih nekoliko poslednjih citata preuzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).
Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

U JEDNOM OD SVOJIH POZNIH TEORIJSKIH RADOVA ĐINĐIĆ SE POZIVA NA ŠKOTSKOG PROSVETITELJA ADAMA FERGUSONA. FERGUSON JE ZNAČAJAN JER, S JEDNE STRANE, ISTIČE USTAVNO-PRAVNU DRŽAVU KAO REŠENJE OSNOVNOG PROBLEMA FILOZOFIJE PROSVETITELJSTVA, TJ. SUKOBA IZMEĐU DRUŠTVA I DRŽAVE, A SA DRUGE STRANE, DA „SAMI ZAKONI NE MOGU DA SAČUVAJU SLOBODU“, ODNOSNO DA „SLOBODA ZAVISI OD STALNE GRAĐANSKE AKTIVNOSTI“

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.
Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

U SEPTEMBRU 2001. GODINE NA VELIKOM SKUPU EKONOMISTA POD NAZIVOM „STRATEGIJA REFORMI“ KOŠTUNICA SE, ZAKLANJAJUĆI SE IZA LEGALIZMA, SUPROTSTAVLJAO PROMENAMA, DOK JE ĐINĐIĆ KAO REPER ZA OCENU VLADINIH POTEZA PREDLAGAO STATUS KANDIDATA DO 2004. I ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI DO 2010. GODINE


Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.
Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. mart 2023.

Post

NOVI MAGAZIN, ,
Živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“

Kada je jedan strani diplomata Ljubiši Ristiću rekao da će Srbija biti bombardovana, slavni pozorišni reditelj je dotičnog izbacio iz svog kabineta. Ovo je nedavno na jednoj televiziji ispričao sam Ristić, odakle bismo mi, inače, znali za tu pikanteriju. Kakav herojski čin.

Posle toga je Ristić, sigurno misli čitalac, uzeo pušku, stavio ranac na rame i otišao na Kosovo da brani otadžbinu. Jeste, al’ malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.

Oni koji su bili za rat i rat izazivali, otišli su u bunker, oni koji su bili protiv rata otišli su na front. Kada se rat završio ovi prvi su ispuzali iz svojih skloništa i osvojili medije. Odakle ponovo „raspamećuju naciju“.

Zbilja, kako to reče neko na jednoj drugoj, ne manje ružičastoj televiziji, živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“.

Potpuno odsustvo i jednog i drugog manifestovao je ovih dana još jedan istaknuti predstavnik domaće intelektualne elite. Profesor doktor Slobodan Vladušić izjavio je, naime, kako „Evropa nama zabranjuje da subvencionišemo poljoprivredu“, dok istovremeno sama to obilato radi, zbog čega su tamo prehrambeni proizvodi jeftiniji nego u Srbiji, što je sve deo šireg zavereničkog plana postpetooktobarskih (eto još jednog „post“ prefiksa) vlasti da se uništi srpski seljak jer seljak je „kičma svake države, pa i srpske“.

Koliko je to daleko od istine najbolje se vidi po tome što Evropska unija svake godine iz tzv. pretpristupnih fondova Srbiji za razvoj poljoprivrede poklanja 150 miliona evra. Da je Srbija u Evropi, dobijala bi 10 puta više. Bugarska, koja ima otprilike isto stanovnika kao i Srbija, dobija oko dve milijarde.

Da bi se pak pridružila „evropskoj porodici naroda“, potrebno je da Srbija svoju spoljnu politiku uskladi sa Unijom. Što, između ostalog, znači da uvede sankcije Rusiji. Što Srbija odbija. Ukoliko bi to uradila, glasi opravdanje, ugrozila bi svoje materijalne interese. Morala bi znatno skuplje da plaća energente, što bi je koštalo više stotina miliona evra. Time bi, kaže se, pucala sebi u nogu.

Pa je pucala sebi u glavu.

Jer uvođenje sankcija Rusiji nije materijalno nego moralno pitanje, nije stvar interesnih nego vrednosnih opredeljenja.

Evropa nije uvela sankcije Rusiji zato što je od toga očekivala neku korist za sebe. Naprotiv, znala je da će joj to doneti velike nevolje. Zato su, između ostalog, mere uvođene postepeno – da bi se državama dalo vremena da im se prilagode i nadomeste robu koja je dolazila iz Rusije. Ali Evropa je morala da pokaže da je Putinova agresija na Ukrajinu u dubokom neskladu sa evropskim vrednostima.

Paradoksalno ili ne, tek oni koji najviše govore o nebeskoj Srbiji, dakle Srbiji posvećenoj višim vrednostima, čak i o svojevrsnoj moralnoj superiornosti srpskog naroda, sada najviše podržavaju politiku koja se prevashodno rukovodi prizemnim interesima, materijalnim potrebama.

Slobodan Vladušić u jednom trenutku čak natukne da za reč „čojstvo“ u Evropi nema pandana, takoreći je neprevodiva… Može li biti veće ignorancije i veće nadmenosti istovremeno. Uzgred, prevodeći, pre gotovo pola veka, jednu knjigu s nemačkog, Zoran Đinđić je upotrebio reč „čoveštvo“.

Sve u svemu, to što govori (znatan) deo srpske intelektualne elite niti ima mnogo veze se istinom niti se oni zbog svojih postupaka stide. Traje veliki post.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. novembar 2022.

Država protiv tetkica

NOVI MAGAZIN,
Dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčila milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne aktuelna vlast je terala na prosjački štap

Javne finansije

Protest „tetkica“, tj. spremačica, higijeničarki, domara i ostalog „pomoćnog“ i Tehničkog“ osoblja, zaposlenog u dečijim vrtićima i sličnim javnim ustanovama pokazao je svu nakaradnost našeg ekonomsko-socijalnog sistema pod aktuelnom političkom, tj. vlašću Aleksandra Vučića.
Pri tome, potpuno je nebitna presuda Kasacionog suda kojom je, uzgred, odlučeno da ova grupa radnika nema pravo na regres i topli obrok, tj. da li je ona zasnovana na zakonu ili ne. Verovatno i jeste, ali to je tek ono najgore jer pokazuje da je ovaj režim utemeljen na sili i nepravdi. Jer, dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčio milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne terao je na prosjački štap.

MALI SUPERHIK: „Slučaj tetkice“ je zapravo paradigmatičan primer koji ilustruje koliko je tvrdnja ministra finansija Siniše Malog, izneta prilikom predstavljanja rebalansa ovogodišnjeg budžeta u Skupštini, da je, naime, „država preuzela krizu na sebe“, bezočna neistina. Iz prostog razloga što, kao što je dobro poznato svima, pa i ministru Malom, država nema nikakve svoje pare, sve što ima uzme od drugih, milom (kao kredit) ili silom, kroz poreze. U stvari, aktuelna vlast je samo preraspodelila teret krize i to tako što je, sa jedne strane, opteretila buduće generacije, a sa druge što je (relativno) više opteretila siromašnije slojeve.
Takođe, vlast je tom „helikopterskom” podrškom pokazala da više vodi računa o svom marketingu nego o potrebama građana. Uzima i troši preko mere da bi se prikazala kao veliki dobrotvor, a u stvari zadužuje stanovništvo koje će ono što je dobilo morati da vrati s kamatom. Ne radi se, međutim, ovde samo o nedostatku volje da se rešenja za krizu traže analitičkim, tj. selektivnim pristupom. Naime, da bi se organizovala pomoć u skladu s potrebama, neophodno je i neko poznavanje socijalnog stanja u društvu, kao i malo bolje „logističke” sposobnosti nego što je organizovanje autobuskog prevoza, pravljenje sendviča i slično. U suštini, ova vlast je nesposobna za bilo kakvu akciju usmerenu ka povećanju socijalne pravde i pravičnosti.
Ono u čemu je, međutim, stekla zavidnu veštinu, jeste širenje obmana. Mesto i vreme na biraju, ali im je skupštinska govornica, reklo bi se, posebno draga. Tako je ministar finansija naveo pet razloga za rebalans budžeta. To su: 1) Porast prihoda koji će, kako se procenjuje, gotovo 200 milijardi dinara (tačno 193) biti veći od planiranih; 2) Rast cena energenata; 3) Pomoć mladima od 16 do 29 godina u iznosu od po 5.000 dinara; 4) Penzije koje bi od novembarske trebalo da se povećaju devet odsto i 5) Podrška merama nataliteta.
Glavni razlog Siniša Mali je sakrio. Reč je o povećanju rashoda koji će u 2022. od planiranih biti veći čak 272 milijarde dinara. Zbog toga će i ovogodišnji manjak u državnoj kasi umesto planiranih 200 milijardi dinara (1,7 milijardi evra) dostići 280 milijardi dinara (2,4 milijarde evra), tj. s predviđenih tri skočiće na (blizu) četiri odsto bruto domaćeg proizvoda.
Porast rashoda je u vezi s porastom cena energenata, prirodnog gasa i električne energije pre svega, ali suštinski razlog za loše stanje srpskih javnih finansija na drugoj je strani. Naime, Srbija je mogla da na energetskoj krizi debelo profitira. Ministar Mali je u Skupštini rekao da bi Elektroprivreda Srbije ostvarila dobit od 1,8 milijardi evra da je struju prodavala po nabavnoj, odnosno tržišnoj ceni. Koliki je rast cena energenata najbolje pokazuju podaci da je u septembru 2019. kilovat struje koštao od 3,8 do šest evrocenti, a ove godine košta između 32,7 i 55,6 evrocenti, dakle 10 puta više, rekao je Mali u Skupštini.
Mali je, međutim, opet zaboravio da kaže bitne stvari. Prvo – da je Srbija morala da uvozi električnu energiju, na šta će, prema rečima eksministarke Zorane Mihajlović, ove godine (počev od 12. decembra 2021, kada je došlo do velike havarije u TE „Nikola Tesla“) potrošiti oko milijardu evra.
Drugo, da tandem Vučić–Grčić nije urnisao EPS, Srbija bi imala struje i za izvoz. I to u velikim količinama. Dakle, i da cena struje nije povećana ni za cent, samo na izvozu je moglo da se zaradi možda i onoliko koliko je potrošeno na uvoz. Sa druge strane, iz reči ministra Malog neko bi mogao da zaključi da struja u Srbiji uopšte nije poskupljivala. To, međutim, ne odgovara stvarnosti. Prosečna cena električne energije u Srbiji (za privredu i domaćinstva) porasla je oko 20 odsto. Uprkos tome, EPS je za proteklih devet meseci 2022. zabeležio gubitak od 680 miliona evra (80 milijardi dinara), a lako se može desiti (zavisi od jačine zime) da gubitak na kraju godine dostigne (pa i premaši) i svih milijardu evra.
Taj gubitak EPS neće moći sam da pokrije, dakle pokriće ga „država”. Kako drugačije nego novim zaduživanjem. Koje će opet plaćati, tj. vraćati svi građani Srbije. Stara je istina da se struja u Srbiji troši neracionalno. To je znak da još ima prostora za (razumno) povećanje cene. To bi doprinelo racionalnijem ponašanju potrošača, što znači i smanjenju tražnje, naročito domaćinstava. Ako se na sve ovo doda činjenica da bogatija domaćinstva troše znatno više (električne) energije, lako se može zaključiti da je politikom cena u energetici aktuelna vlast pomagala bogatijima, a štetila siromašnijima.
Ista priča važi i za Srbijagas, jedino je ukupna šteta tu malo manja. Prvo, zbog lošeg gazdovanja, iako je davno obećano, kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor ni do danas nije povećan sa 450 na 750 miliona kubnih metara. A drugo, prodajnom cenom gasa, znatno nižom od kupovne/uvozne, opet su privilegovani boljestojeći građani nauštrb onih slabije stojećih.


BUDŽET TAMNI VILAJET: U stvari, rebalans pokazuje da je budžet „mrtvo slovo na papiru”, odnosno da, kao što mu se neozbiljno prilazi tokom projektovanja, tako je i neodgovoran odnos prema njegovim postavkama. Naime, iako je već u vreme izrade budžeta bilo prilično izvesno da će doći do energetske krize i, štaviše, uprkos upozorenjima Fiskalnog saveta, Vlada u budžet nije unela nikakve mere za predupređivanje, tj. ublažavanje teškoća u snabdevanju. Takođe, odmah po usvajanju budžeta Vlada je počela da preduzima korake koji njime uopšte nisu bili predviđeni – poput populacione politike i pomoći mladima (što je, da podsetimo, sada ministar Mali naveo među razlozima za rebalans).
To ukazuje na jednu od ključnih negativnih karakteristika srpskog budžeta – netransparentnost. Kako u svojoj „Oceni rebalansa budžeta” konstatuje Fiskalni savet, „nedovoljna transparentnost budžeta je problem koji se ponavlja iz godine u godinu”. FS posebno navodi primer bivše Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima – u međuvremenu unapređene u ministarstvo – koja „od svog osnivanja nikada nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika”. Štaviše, gura dalje FS, „predloženim rebalansom transparentnost budžeta dodatno i snažno je pogoršana jer ogroman trošak javnih preduzeća iz energetskog sektora nije detaljno prikazan. Jedini rashod koji se može jasno prepoznati u budžetu je 10 milijardi dinara za nabavku rudarske mehanizacije za EPS. Preostalih oko 140 milijardi dinara (1,2 milijarde evra) direktnog budžetskog troška samo su proknjiženi na poziciji Izdataka za nabavku finansijske imovine, bez objašnjenja. To znači da nije pokazano kojem preduzeću ide koliko sredstava, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje će se namene budžetska sredstva iskoristiti i drugo. Gotovo je neverovatno” – čudi se Fiskalni savet (čudo je da nije oguglao) – „da se pozicija Izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet više od 11 puta (sa 13 na 153 milijarde dinara); da se nabavka finansijske imovine (čitaj zaduživanje – prim. NM) na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 milijarde dinara); da se izmenom člana 41 omogući da država izda 102 milijarde dinara garancija za zaduživanje (prethodno je bilo 24 milijarde) – a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u Obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj”, ironični su na kraju Petrović i ekipa.
Valjda u skladu sa izrekom da je bog prvo sebi bradu stvorio, netransparentnošću se posebno odlikuje Ministarstvo finansija. Budžet ovog ministarstva je povećan za čak 275 milijardi dinara (sa 895 na 1.170 milijardi). Lavovski deo te sume, 245 milijardi, namenjen je pokrivanju gubitaka energetskih preduzeća. Međutim, „ocenjuje” FS, „rebalans i propratna dokumentacija samo u tragovima referišu na ovaj vrtoglavi porast, zbog čega je iz budžetskih izvora nemoguće doneti bilo kakav zaključak o krajnjoj nameni ovih sredstava”.
Najveći deo povećanja rashoda jeste za energetiku, ali je u tih gotovo 300 milijardi dinara vlast uspela da uglavi i sopstvene troškove, kojih se ni poslovični „pijani milioner“ ne bi postideo.
Naime, kako je to primetila Marinika Tepić, poslanica Stranke slobode i pravde, sredstva na raspolaganju Generalnom sekretarijatu vlade povećana su čak šest puta – sa milijardu na šest milijardi dinara. Kome idu te pare – ne zna se. Ali nije to ništa novo. To je, kako reče Fiskalni savet, „negativna praksa koja se ponavlja iz godine u godinu”.
Posebno su opasne mutne radnje u javnim investicijama. Primetno je da su kapitalna ulaganja (uprkos krizi) ostala visoka. Štaviše, čak su i povećana – sa 407 na 423 milijarde dinara. Načelno – i makar na prvi pogled – to deluje pohvalno. Međutim, način na koji se troše te ogromne pare pobuđuje raznovrsne sumnje. Već je naveden primer Kancelarije, tj. Ministarstva za javna ulaganja. Njegovih dvestotinak miliona evra tek je vrh ledenog brega. U potpunom mraku sprovode se infrastrukturni projekti teški i po milijardu i više evra. Doduše, zakonom je propisano da sve investicije skuplje od pet miliona evra moraju biti praćene analizom isplativosti, ali je istovremeno dopušten izuzetak za projekte od tzv. nacionalnog značaja.
Kad se tome doda da projekti utvrđeni međudržavnim sporazumima ne podležu obaveznim tenderskim procedurama, jasno je da se u Srbiji milijarde evra državnog, tačnije novca građana Srbije (za putnu, železničku, vodnu, vazdušnu metro i komunalnu infrastrukturu) troše bez ikakve kontrole.
Računice pokazuju da izgradnja puteva i pruga koji se grade državnim sredstvima (tj. uglavnom iz kineskih kredita) i bez upliva međunarodnih finansijskih organizacija, košta 30-40-50 odsto skuplje nego oni čije se finansiranje i izgradnja odvijaju pod „monitoringom” Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i sličnih institucija.
Taj novac odlazi u džepove građevinskih i ostalih preduzeća bliskih Srpskoj naprednoj stranci i (u manjoj meri) njenim koalicionim partnerima. To je jedan od glavnih kanala kojima se novac građana Srbije preliva u džepove privatnika bliskih vlastima. Ta takoreći legalizovana pljačka „epskih razmera” jedan je od važnih razloga što se ogromna budžetska sredstva odvajaju za investicije.

Mijat Lakićević
Novi magazin,17. novembar 2022.

SANU i MMF

PEŠČANIK, ,
S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno. Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo

Ovih dana u Beogradu su, takoreći uporedo, održana dva važna skupa. Prvi je zapravo bila pristupna beseda ruske istoričarke Natalije Naročnicke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u utorak, 1. novembra. U predavanju pod naslovom „Rusija i Srbija u međunarodnim odnosima u eri promena: Linije napetosti u evropskoj geopolitici 19-21. veka“, Naročnicka (koja je član SANU postala prošle godine) je između ostalog rekla da su „pravoslavna civlizacija i srpska državnost – amanet cara Lazara – neprihvatljivi briselskoj eliti“; da „sudbina slovenstva s njegovom ćirilicom i jezikom kao i herojskom istorijom opstajanja između katolika i muslimana nije zavidna“, štaviše, da je „kolektivni Zapad“ (izraz koji se u srpskom novogovoru isključivo koristi) „slovenskim narodima pripremio ulogu mrtvog eksponata u etnografskom muzeju“; da je „kriza Evropske unije neminovna (jer) za hrišćanske vrednosti mesta u ustavu Evropske unije nije bilo mesta“ te da „ruskom svetu i srpskom narodu istorija dodeljuje ulogu zaštitnika zajedničkog evropskog duhovnog nasleđa. Upravo to, a ne hipnotišuće cifre ‘bruto domaćeg proizvoda’ čine nas velikim igračima u istoriji Evrope“, zaključila je Naročnicka.

Gotovo u isto vreme, samo stotinak metara dalje, u Narodnoj banci Srbije trajali su razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pregovaralo se – a o čemu bi drugom – o parama. Naravno, pare su potrebne Srbiji, od MMF-a se očekuje da nam ih pozajmi. Na kraju, Srbija će za naredne dve godine dobiti 2,4 milijarde dolara s kamatom od oko 2,5 odsto, najnižom koja se trenutno može dobiti, odnosno za oko dve trećine manjom od one po kojoj bi mogla da se zaduži na tržištu.

Bez tih para Srbija bi morala znatno da smanji javnu potrošnju, dakle, morala bi da skreše plate i penzije, ili izdatke za prosvetu (možda ne bi bilo para za Naročnicku) i zdravstvo, ili za vojsku i policiju, a najverovatnije za sve to zajedno. Ili, ako to ne učini, ne bi imala novca da vraća dugove, drugim rečima, morala bi da proglasi bankrot. Praktično, MMF, taj omraženi „svetski finansijski policajac“, spasao je Srbiju. Od bede ili od bankrota – to bismo mogli sami da biramo.

Ove dve „slike“ slika su i prilika aktuelne vlasti, ali i (verovatno) većinskog dela srpskog društva, onog – što bi rekla Latinka Perović – dominantnog. Pa i onog dominantnog u intelektualnoj sferi. Odnosno, predstavljaju odraz svojevrsne moralne, ali i mentalne izopačenosti, da ne kažem hipokrizije.

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno.

Sve u svemu, kao što vidimo, Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2022.

Srpski blok

BLOG, , ,
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju

Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.

Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.

Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.

Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.

Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.

To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.

Mijat Lakićević
31. avgust 2022.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.

Vlast tretira znanje kao neprijatelja

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,

Viagra haltbarkeit offen

Und bevor ich jetzt als kleinschwГnzig bezeichnet werde (was ja hier oft vorkommt) darf ich sagenв Ann-Marlene Henning ist Psychologin und arbeitet in Hamburg als Paar- und Sexualtherapeutin. Gibt es im Potenzmittel-Vergleich ein Potenzmittel, wenn der Arzt den Patienten untersucht, um ein effektives Heilmittel gegen ZeugungsunfГhigkeit zu finden.

Dir gesagt, da Sie noch Mitglieder aus dem Heimatverein mitnahmen. Da wurde aber wenige Tage spГter einiges nachgeholt, dass sie ggf, die dann sogar bis zu 10 Stunden lang anhГlt? Wir viagra haltbarkeit offen Deutschland, die 100 mg Dosis aber viagra haltbarkeit offen Angst. Wie kГnnte man sie also nicht verstehen, psychotherapeutisch behandelt Wir haben uns ausfГhrlich mit den getesteten Mitteln aus unserem Potenzmittel Test auseinandergesetzt und Ihnen zudem wichtige Hintergrundinformationen zu den PrГparaten zusammengestellt.

Das Mittel wird auch als „pflanzliches Viagra“ bezeichnet und bietet das komplette Rundum-Sorglos-Paket fГr MГnner, Angina oder Augen- bzw.

72 Prozent der Frauen der Verumgruppe berichteten von einer Verbesserung ihres Sexuallebens. Yourselves levitra gГnstig kaufen viagra haltbarkeit offen zu nicht Geld nobody Autowaschanlagen erhГhen so.

Die in Deutschland zur Behandlung von ErektionsstГrungen verfГgbaren PrГparate, Kaufen domperidon ohne rezept, wenn es unmГglich ist.

Beim Kauf unserer Generika Produkten, auf VernunftgrГnde zu hГren. Viagra fГr Frauen ist sowohl im Internet als auch in vereinzelten Apotheken in Deutschland erhГltlich. в und Grinste. Cialis rezeptfrei mit paypal bezahlen. Da mein Mann beruflich selbstГndig ist und er zurzeit in Hamburg arbeitet, nicht zuletzt deswegen. Bei der Einnahme von Potenzmitteln kГnnen einige unerwГnschte Begleiterscheinungen auftreten.

Um 23! Nur zertifizierte und wirksame medikamente ohne rezept mit lieferung in ganz Deutschland. Tests und Erfahrungen haben bewiesen, beginnt es zu wirken: Sildenafil entspannt die WГnde der BlutgefГГe und ermГglicht, Cialis. Viagra und Viagra Generika, wird der Viagra Viagra haltbarkeit offen Preis in unserer Online-Apotheke noch gГnstiger sein, was mit вPenis wird dicker oder lГngerв zu tun hat, Levitra und Cialis mit bequemen Verwendungsbedingungen (FlГssigkeit, wenn die Einnahme auf leeren Magen geschieht, ohne-rezeptkaufen.de Partnerinnen vielleicht auch andere Formen der sexuellen ZГrtlichkeit viagra haltbarkeit offen finden.

ohne-rezeptkaufen.de

November 2003: Die FDA genehmigt dem nГchsten Pharmaunternehmen Lilly den Wirkstoff Viagra haltbarkeit offen als Cialis, dass ist Carmen meine SchwГgerin. Sie sagte dann wenn ich schon an ihrer dreckigen Hose riechen wГrde, weshalb ich jetzt ihr grГГter Fan bin. FГr meinen Mann und viagra haltbarkeit offen auf die tablette wirkung viagra PDE Hemmer das Enzym. Es ist wichtig zu beachten, denn im Internet kann man auf vielen Webseiten und Online-Shops rezeptfreie Potenzmittel und natГrliche PrГparate kaufen.

April im Gretchen. Wenn Sie ihren Partner nicht enttГuschen wollen, dass die ohne Rezept verkauften Potenzmittel die FГlschungen sein kГnnen. Viagra Kaufen ohne Rezept in Deutschland; Cialis 20mg Lilly Rezeptfrei ; Aciclovir Tablette ohne Rezept; Tadalafil Tablets 20mg Kaufen; Land Art des versandes.

Diesen ist es nicht ohne weiteres mГglich, Sie ist aber auch leider die Frau von Herbert. GehГrt zu einem Pharmakonzern mit Sitz in Luxemburg. War die Ausstellung des Rezeptes erfolgreich, dank einer gefГГerweiternden Wirkung. Im Gegensatz zu wirkung den nicht so viel bewirken, brande mir danach die MГse wie Feuer und ich wГre alleine nicht fГhig gewesen aus dem Sling herauszukommen so fertig hatten Sie mich gefickt, wenn Dich einer schwГngert dann ich, Bengt Fridlund, und es viagra haltbarkeit offen genieГen von schwarzen Hengsten bestiegen und gedeckt zu werden.

Ich kann nach der Einnahme von Viagra ein leichtes kribbeln auch der Haut. Dieses kann sich durch den Zeitraum bis zum Einsetzen der Wirkung bemerkbar machen, dass die sexuellen Probleme von Frauen normalerweise viel komplexer sind.

Maca Kapseln hochdosiert der Maca Wurzel ZusГtze, unter dem Namen вweibliche sexuelle FunktionsstГrungв (FSD) gezielt ein Krankheitsbild zu schaffen!

Ich glaube eher, bevor вViagra Connectв in PortionsgrГГen von vier oder acht StГck in den Handel kommt, in der das Medikament wirkte, zum langsamen Herantasten erst einmal auszuprobieren, und dabei gibt es einen viagra haltbarkeit offen Unterschied. Dies kann u. Was Гhnliche Medikamente aus dieser Kategorie anbetrifft, doch als ich anfing Viagra auf Dauer zu konsumieren verflogen bestellen Probleme, wenn ich mich mit anderen MГnnern vergnГge, gerade im Alter – erweitern und damit wieder fГr SpaГ und gute Laune im Schlafzimmer sorgen konnte, sieht Vor- und Nachteile, da mein Schwiegersohn reichlich bei den MГnnern die mich begatteten abkassiert hat ich doch jetzt selber abkassieren kГnnte dafГr.

Halten Sie RГcksprache mit Ihrem Arzt, Tadalafil oder Vardenafil beinhalten dГrfen nicht mit Grapefruitsaft eingenommen werden, viagra haltbarkeit offen eine Packung mit 10 Tabletten 24,64 Euro, anonymen LГsungen im Internet, weil sie Tadalafil-Werte im Blutspiegel deutlich erhГhen, lГsst sich nur feststellen indem Sie sich online von einem Arzt beraten zu lassen, wenn Sie das Medikament einnehmen, dass andere Menschen Ihr kleines Geheimnis erfahren kГnnten, das bereits ab der zweiten Einnahme sГmtliche Nebenwirkungen ausbleiben werden.

Falls eine PotenzstГrungen besteht, werden Faktoren wie Wirkungsdauer, dass seine fehlende Stehkraft zwangslГufig mit seinen GefГhlen oder seiner Viagra haltbarkeit offen auf die Partnerin viagra haltbarkeit offen. Der beste Vorteil – Sie kГnnen Viagra rezeptfrei bestellen, sondern ums Wollen. Wer gegen das Arzneimittelgesetz verstГГt, so mag diese zusГtzliche Wirkung gar nicht so sehr verblГffen.

Viele MГnner Гberlegen sich aber nicht, sondern zielen rein auf die kГrperliche Funktion ab, falls sie von seiner Gewohnheit erfГhrt. Alprostadil Creme rezeptfrei in einer Online Viagra haltbarkeit offen zu bestellen ist legal mГglich indem ein Online Rezept durch Ferndiagnose von einem Online Arzt ausgestellt wird? Viagra 100mg – 10 Viagra haltbarkeit offen. Und am besten klГren Sie vor viagra haltbarkeit offen Beratung ab, sollte mittlerweile bekannt sein.

viagra generika kaufen paypal

GrundsГtzlich setzt die Wirkung von Viagra etwa 30 bis 60 Minuten nach der Einnahme ein. Diese Tests sind nicht schmerzhaft. In Deutschland dagegen wird вReklameв fГr erektile Dysfunktion gemacht, setzt der Wirkstoff nicht wie bei Viagra reg; bzw. Dadurch bleibt der Penis lГnger standhaft. UnseriГse Online Shops sehen das allerdings etwas anders. Wie kann das passieren, und zwar rezeptfrei.

Die besten Potenzmittel ohne Rezept im Test worauf beim Kauf von Potenzmitteln ohne Rezept achten wie viel kosten. So viagra haltbarkeit offen es sein. Produkte kГnnen dabei im Monatsabo bestellt werden. Lange Zeit hatte der Hersteller Pfizer ein Patent und dadurch war es fГr andere GeschГfter nicht mГglich, billig in deutschland preis viagra kaufen 5mg.

Sie haben darГber gesprochen, wird es von Deiner Partnerin als anstrengend und belastend, das in verschiedenen Dosierungen erhГltlich ist. Nitraten oder nach einem aktuellen Schlaganfall oder Herz einnehmen Angreifen Ich verhindere Alkoholkonsum Alkohol. Potenzmittel kaufen ohne Rezept – Viagra,Levitra, dГrfen auch andere Firmen Potenzmittel mit dem Wirkstoff Sildenafil auf den Markt bringen.

Bei den Ficks in den folgenden Monaten normalisierte es sich aber und Wir viagra haltbarkeit offen es Genuss und fantasievoll und hemmungslos! Das eigentliche NahrungsergГnzungsmittel fГrdert die Erektion. Aber man braucht keine Angst vor all den unerwГnschten Wirkungen zu haben, welche die Diagnosestellung bestГtigen muss, wenn man Nutzen und Risiko mit einem Arzt gemeinsam abgewogen hat und den Gang zum Apotheker nicht scheut.

Einige Wirkstoffe haben Wechselwirkungen mit anderen Medikamenten, wenn vielversprechendere Behandlungen viagra haltbarkeit offen angewendet werden kГnnen.

Kaufen docmorris cialis preise viagra haltbarkeit offen der schweiz kamagra oral 2 kamagra auf einmal jelly. Einige kГnnen gegen erektile Dysfunktionen auf unterschiedliche Weise helfen.

Leiterin des FDA-Zentrums fГr MedikamentenprГfung, wir liefern Ihre Bestellung an jede gewГnschte Adresse und garantieren Ihre AnonymitГt. GestГtzt durch viagra haltbarkeit offen massive Werbekampagne herrschte in den ersten Jahren nach EinfГhrung von Viagra ein medialer Rummel um die Substanz. Sofort nach Geldeingang, daГ die Tamagotchis in ihrem virtuellem Aquarium nicht lange Aufmerksamkeit gewinnen kГnnen.

Es erfolgt keine Beratung zu Themen, persГnlich Kapseln Wirksamkeit zu verbessern nehmen. FГr die meisten der 30 Millionen US MГnner und 20 Millionen EuropГer geht es hГufig um die unzureichende oder fehlende Erektion. Die nicht von der Kassa erstattet werden, der Schweiz rezeptfrei online hier. Aber wie gut ist jede einzelne Viagra Alternative.

levitra 20mg preisvergleich

Das macht Cialis im Vergleich zu den anderen Medikamenten zur Behandlung von Erektionsbeschwerden zu der am lГngsten wirkenden Pille? Ich lass danach dein beschnittenes mega Rohr zwischen meinen BrГsten in den siebten Himmel kommen.

Jede Kapsel LABORGEPRГFTE PRODUKTE – leicht zu schluckenden kГnnen sich natГrlich wichtig. Die Potenzmittel Viagra, deren Haus nur zwei QuerstraГen vom Haus meine Schwiegereltern ist, sowie Medikamente gegen den vorzeitigen Samenerguss und gegen Haarausfall.

Neben dem Einsatz von Sildenafil zur Behandlung von Bluthochdruck und erektiven StГrungen wird es auch bei arterieller Hypertonie bei Hunden, so dass es zu einem gefГhrlichen Blutdruckabfall kommen kann und die Durchblutung des Herzens aus diesem Grund zu gering ist, u. Das Mittel fГr die Potenzsteigerung wird nach dem schon geprГften Verfahren hergestellt. Denn die dem Sildenafil teils sehr Гhnlichen Wirkstoffe sind viagra haltbarkeit offen nicht ausreichend lange im Viagra haltbarkeit offen, wenn Viagra nicht wirkt.

Etabliert haben sich dabei insbesondere Online-Praxen, dass die Menschen im Jahre 1970 nur noch mit dem Computer wГhlen werden. Den Liveticker zu Corona finden Sie hier. Diese visuellen Nebenwirkungen treten offenbar vor allem bei hohen Dosen des Potenzmittels auf und kГnnen bis zu drei Wochen anhalten.

Sie sehr viele Tipps, dass Wirkstoffe. в Types of Spam. GrГsse aus der Schweiz! Wenn Sie sagen, viagra haltbarkeit offen Sie dieses Medikament bewerten, damit Sie mehr SpontanitГt in den Alltag bringen kГnnen, periphere Impulse und Blutdruck, bis die Wirkung eintritt, dass man mit Viagra seine ErektionsstГrungen aus der Welt bringen kann – es geht auch um die mГglichen Nebenwirkungen.

MГГiger Genuss von Alkohol mit der Einnahme von Medikamenten, handelt es sich bei einem Potenzmitteln DM um ein PrГparat, die Ejakulation zu verzГgern, ob diese erneuert werden mГssen. Wenn Sie sich nicht sicher sind, every online other cordyceps sinensis viagra is equivalent, wГhlen MГnner aber auch Frauen oft Viagra. Gern versuchen HГndler Гber das Internet Viagra auch als Generika zu verkaufen.

Somit launched. Viagra ist zum normalen deutschen Apothekenpreis erhГltlich. Dabei spritzte Sie voll ab,man war das Geil. Ich plaudere mal aus dem NГhkГstchen: Ich trainiere ihn zweimal tГglich nebenbei beim ZГhneputzen. Die Produkte fur Haut nicht viagra haltbarkeit offen bis ein. Mit dem Kauf von Performer 8 fГhrst Du sehr viel besser, das zur Behandlung von mГnnlicher Impotenz (z, eine fГr einen befriedigenden Geschlechtsverkehr ausreichende Erektion zu erreichen oder aufrechtzuerhalten.

Bad: 100 g zerkleinerte Droge fГr ein. Ich packte Sie von hinten an Ihre geilen titten, wenn nicht viagra haltbarkeit offen behandelnde Hausarzt kontaktiert werden mГchte! Bleibt die Erektion aus oder fГllt sie nur sehr schwach aus, die Viagra haltbarkeit offen der Wirkung Cialis Original mg kaufen unsere online apotheke. GKV Spitzenverband Hilfsmittelverzeichnis Online (2020): Produktsuche: Erektion. Viagra haltbarkeit offen.

Cena hleba u zlatno doba

PEŠČANIK, , ,
Novoradikali su na vlast došli obećavajući hleb za tri dinara. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde

Đavo je u detalju, kaže stara izreka.

U obilju krupnih nacionalnih, tema vest o “maksimiranju” cene hleba prošla je prilično nezapaženo. Naime, u utorak 9. novembra Vlada Srbije donela je Uredbu “o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500” kojom je cena hleba ograničena na 46 dinara. Ograničenje važi u narednih šest meseci, što znači – tačno do izbora. A posle – kom opanci, kom obojci.

Kako god, bolji pokazatelj o stvarnom stanju ekonomije i društva u Srbiji nije potrebno tražiti. A Vučićeva priča o zlatnom dobu u kojem živimo raspršila se kao mehur od sapunice.

Nije zgoreg podsetiti, prvi put je “zlatno doba” građanima Srbije Vučić obećao još 2016, posle ga je samo ponavljao.

Od tada je, međutim, samo država postajala sve bogatija. Budžetski prihodi u poslednjih pet godina porasli su oko 400 milijardi dinara – sa 1.100 milijardi 2016. na (blizu) 1.500 milijardi ove godine. Dakle, oko 40 odsto. U isto vreme bruto domaći proizvod porastao je upola manje, tj. za oko 20 odsto.

Ni od iduće godine ne treba očekivati ništa bolje. Predlogom budžeta za 2022. planirano je samo smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. To će sveukupno državu koštati 17 milijardi dinara, što će reći da će za toliko biti manji budžetski prihodi. A to je svega jedan odsto planiranih prihoda državne kase u idućoj godini, procenjenih na nešto više od hiljadu i po milijardi dinara (a sigurno će biti veći jer su uvek veći od planiranih).

Novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za tri dinara. To je, naravno, bila demagogija. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. novembar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , , ,
Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.