Studenti

Buđenje rane jeseni

PEŠČANIK, , , , , ,
Na javnoj/političkoj sceni Srbije treba da se profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU

Zašto studenti sad ne prihvate poziv Aleksandra Vučića na dijalog? Dobili bi odličnu tribinu sa koje bi celu Srbiju mogli da upoznaju s Vučićevim tajnim mahinacijama i pokušajima da preuzme televizije N1 i Nova, kao i druge medije u sastavu Junajted grupe. Kao što bi celoj naciji mogli da predoče činjenicu da AV nije govorio istinu kada je odlučno poricao svaku svoju umešanost u nezakonite radnje i tvrdio da nikada tako nešto nije tražio jer su ta i takva saznanja ubrzo dokumentovana audio-snimcima. Sve bi to moglo da bude od ne malog značaja u predizbornoj kampanji, kad god do nje da dođe. Ovako će to ostati skriveno za bar pola Srbije.

No, Vučić je studentima dijalog i predložio zato što se, na osnovu svega, lako moglo pretpostaviti da ga oni neće prihvatiti. Mada, kad se malo bolje pogleda, vrlo mali broj fakultetskih plenuma je i odgovorio na Vučićev poziv.

Glede dijaloga, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, indikativno je, međutim, još nešto. Jeste da ga nisu izričito odbili, ali studenti nisu ni podržali tzv. non-pejper Dušana Janjića, tačnije njegov predlog o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije (u najširem smislu te reči: studenti, partije, nevladine organizacije etc.). Uzgred, bilo je sličnih predloga i ranije, ali je ovaj najšire rasprostranjen i najdublje je prodro. Uprkos tome, dakle, ne vidi se ni da su ga studenti uzeli u razmatranje, a mogli su, makar iz „inata“, tj. iz taktičko-političkih razloga, kad je već režim na njega osuo drvlje i kamenje.

Nema sumnje da je ova najnovija medijska afera, tj. činjenica da je Aleksandar Vučić praktično uhvaćen „s prstima u pekmezu“, dodatno uzdrmala njegovu ionako već sasvim rasklimatanu poziciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Preciznije – u Evropi. Na njega možda još računaju (ko manje, ko više) ova tri moderna jahača apokalipse, protagonisti novog vrlog svetskog poretka – Tramp, Putin i Si, ali i oni već spremaju, ako već nisu spremili (a Rusi sigurno jesu) rezervne igrače.

Tako da je Evropska unija jedini saveznik na koga opozicija (opet u najširem smislu), odnosno onaj njen stvarno demokratski i liberalni deo, može da računa. S tim u vezi, neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.

Ali ako su na kraju vidovdanskog mitinga (28. juna) studenti građanima dali „zeleno svetlo“ za njihove sopstvene i samostalne, građanske akcije, u izvesnom smislu čak i za pre(d)uzimanje šire društvene pobune, onda je možda vreme i da se to iskoristi. Delom i jeste, ali nekako više na ulici nego u politici. Konkretno govoreći, reč je o tome da se na javnoj/političkoj sceni Srbije profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU. Ovo bez obzira na to gde će i kako ona, kad dođe „stani-pani“, tj. izborna nedelja biti smeštena.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. avgust 2025.

Jesu li studenti spremni za izbore

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija

Intervju Zoran Vuletić, Građanski demokratski forum

Pomalo je neobično kako po definiciji normalna stvar, kao što je zahtev za izborima, radikalizuje političku situaciju. To je bila tema razgovora sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma.

Aleksandar Vučić je 9. maj proslavio u društvu Putina i Sija, dok u Kijev, gde se okupila gotovo cela Evropa, iz Srbije nije otišao niko. Šta to po vašem mišljenju znači, da li je to postupak koji će izazvati jednokratne posledice ili ima dalekosežan značaj sa stanovišta evropskih integracija?
Nažalost, naš predsednik je bio u Moskvi umesto u Kijevu. Srbija je već 25 godina na evropskom putu, koji je uveliko postao turski put, rekao bih večni put. Naše društvo ne razume šta znače evropske vrednosti. Svi političari – Tadić, Dinkić, Koštunica, Jeremić, Đilas, Dačić, Vučić… – nakon atentata na premijera Đinđića zloupotrebljavaju EU, lažno se predstavljaju kao pro-EU, a sve čine da do EU nikada ne stignemo. U tom poslu, neistinama su daleko nadmašili i Tursku koja je praktično odustala od Evropske unije prošle godine kada je podnela zahtev za priključenje BRIKS-u, iako je u pregovorima sa EU od 2005. godine. Srbija pregovara od 2013. Trebalo nam je 13 godina da otpočnemo pregovore. Sa druge strane imamo primer Hrvatske, koja je zajedno sa Turskom otpočela pregovore 2005. i ušla u EU 2013. Danas su uveliko i u Šengen zoni. Dakle, kada imate zrelo društvo koje zna šta hoće sve je moguće, čak i da imate prave političare, a ne ovo što mi imamo.

U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije

Nakon tri godine divljačke agresije Rusije na Ukrajinu naš predsednik odlazi da podrži agresora, njegovi čauši po srpskim redakcijama, učitavajući nacizam ukrajinskom rukovodstvu, objašnjavaju kako je Ukrajina izazvala rat koji im je nametnuo „kolektivni Zapad“. Monstruozno, zar ne? A naša mainstream opozicija prećutkuje takve odluke našeg autoritarnog predsednika. Ušuškani su u zabludu da će jedino na temi korupcije da pobede režim SNS-a. Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe nije imao na našu „državotvornu“ politiku, koju nam Putin vodi od 2008. i čuvenog energetskog sporazuma. U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije.

Mnogi opozicioni lideri podržali su Vučićev odlazak u Moskvu? Uopšte nije bilo mnogo glasova, ako ih je uopšte bilo, koji su tražili da se ide u Kijev i da se stane na stranu Evrope.
Nisam čuo ni jedan glas koji podržava odlazak u Kijev, dok je podrški odlasku u Moskvu bilo na pretek, od prećutnih pa do bizarnih: „Ja bih otišao iz inata EU“, kako kaže miljenik opozicionih medija Aleksandar Jovanović Ćuta. Okovani smo ruskom propagandom koju Rusija više ne mora ni da plaća. Sputnjik, RT, Pravda ovde nemaju posla jer naši političari, analitičari, profesori, novinari, udarnički rade za rusku stvar, tobože braneći naše nacionalne interese. Mislim da Vojislav Šešelj ni u najlepšem snu nije mogao da sanja ovakav konsenzus oko njegove politike. Opozicija i mediji, koji je praktično formiraju, oborili su podršku Evropskoj uniji u poslednjih pet godina sa 50 na ispod 30 odsto preko netačne konstrukcije da je Vučića Evropska unija dovela na vlast i da ga održava na vlasti. Vučić i parlamentarna opozicija su zakrvljeni do nepodnošljivosti, ali oko Putina nemaju spora, slažu se da nam on čuva Kosovo. Isto je i sa režimskim i nerežimskim medijima, osim par nedeljnika i slabo čitanih portala.

Da li je Putinova Rusija naslednica antifašističke borbe Sovjetskog Saveza?
Formalno gledano Putin agresiju na Rusiju objašnjava time što je Ukrajina navodno ugrožavala nacionalne interese Rusije. Tako je i Hitler, opravdavao agresiju na Poljsku. Ipak mislim da sadržinski ima razlike. Ne deluje mi Putin do kraja kao Hitler. Putin se mnogo više uplašio svojih godina i svog diktatorskog istorijskog neuspeha koji bi se najviše ogledao u činjenici da Ukrajina postaje ugledna demokratska država, punopravna članica EU. Ruski i ukrajinski narod su veoma slični, kulturni model života im je bio identičan. Kako „veliki“ Putin da dozvoli onda Ukrajini članstvo u EU? Rezonovao je: bolje da zarati nego da usred Evrope dobijemo primer Severne i Južne Koreje. Lažna opravdanja za agresiju, brutalnost vojske prema civilima i masovni ratni zločini su veoma slični Trećem rajhu, ali ipak ne vidim u Putinu ambiciju koju je Hitler imao. Prosto se radi samo o bednom strahu malog čoveka i o narodu koji je decenijama u potpunom beznađu. Umesto da su iskoristili šansu koju im je ponudio Zapad kroz partnerstvo sa Gorbačovim i kasnije sa Jeljcinom, Rusi su izabrali beskrupuloznog Putina koji ih je potpuno izolovao i unazadio za ko zna koliko decenija. Pre ili kasnije shvatiće i Rusi kolika je greška bila napasti Ukrajinu.

Predsednik vlade i predsednica skupštine prisustvovali su svečanosti koju je predstavnik EU priredio u Beogradu. Kakvog to značaja ima, da li je Srbija time pokazala da zaista sedi na dve stolice pošto „sedalice“ nemaju istu težinu?
Potpuno bez značaja. Nažalost, mi smo u situaciji gde je Aleksandar Vučić jednako Srbija. Poslednjih desetak godina su svi od našeg predsednika napravili natčoveka. Njegovi mediji, kolege i funkcioneri grade kult ličnosti, a opozicioni mediji i političari ga dnevno stotinama puta pominju kao jedinog krivca za sve. Logično je onda da bez njega lično ne može uspešno da se prisustvuje sastanku BRIKSA, a ni svečanosti koju priređuje predstavnik EU za Dan pobede. Zapad je potpuno srozao očekivanja od Srbije. Prihvatili su da je Vučić naš div i nisu ozbiljno komentarisali Vulina, Nenada Popovića i ostale ruske predstavnike u vladi Srbije. Nekad je bilo dovoljno da neko od njih ode u Moskvu. Međutim, sada i Putin zahteva lično Vučića, a Nenad Popović mu postaje lični vodič kroz Rusiju.

Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe na odlazak Vučića u Moskvu

Tužna je politička stvarnost u Srbiji. Ova poseta Putinu je u stvari otvorena podrška agresiji na Ukrajinu. Putin je to u svom govoru jasno podvukao kada je objasnio da se napadom na Ukrajinu sprečava revizija istorije i zahvalio se svima koji su se odazvali pozivu da zajedno brane te „vrednosti“. Naš predsednik je otišao i korak dalje, pozvao je Putina da poseti Srbiju kadgod želi. Možda je računao da predsednik Rusije neće moći da nađe način da doleti do Beograda, ali i sam poziv je dovoljan. Bojim se da bi Evropska Unija to mogla da pročita jednako kao i zahtev Turske za prijem u BRIKS.

Zašto Srbija, ako se ne računa manifestacija pod okriljem EU, nije proslavila Dan pobede? Oni koji su tog današetali Beogradom nosili su zastavu sa slovom „Z“, simbolom ruske agresije na Ukrajinu. Takođe, nisu se pevale partizanske, tj. pesme iz Drugog svetskog rata, nego pesme iz Prvog svetskog rata. Kako to tumačite?
Gotovo nikoga u Srbiji ne zanimaju antifašističke tekovine. Uspešno se sve vlasti poslednjih 35 godina obračunavaju sa partizanima koji su nosioci tih tekovina. Kontinuirano se kroz promenu imena ulica i trgova, pravljenje manifestacija, a posebno kroz školstvo krivotvori istorija. Najveći udarac antifašizmu je zadat kada su Boris Tadić i Vojislav Koštunica izjednačili četnički pokret sa partizanima. Naši predsednici i premijeri godinama unazad prilikom obeležavanja Dana oslobođenja Beograda ili za Dan pobede polažu venac na pogrešan spomenik, Spomenik neznanom junaku iz Prvog svetskog rata. Nikome to ne smeta, niti ih iko pita zašto to rade. Centralnu manifestaciju za 70 godina oslobođenja Beograda, 2014, u Sava centru, na zahtev Vučićeve vlade, režirao je Dragan Bjelogrlić, takođe krivotvoreći istoriju i povlačeći kontekst iz Velikog rata. Napravio je veoma manipulativan miks. Danas nam se kroz Proglas Bjelogrlić nudi kao pravoverna opozicija Vučiću i njegovoj politici! Kako – ako imaju isti vrednosni pogled na antifašizam?

Kad smo već kod toga, iako se dešava u susedstvu, ali bliskom, kako gledate na ovu heroizaciju Pavla Đurišića od Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori?
SPC je državna crkva i kao takva se bavi politikom zloupotrebljavajući veru. Uostalom Srpska pravoslavna crkva je popularna u narodu ne zato što smo mi veliki vernici, nego zato što je SPC glavni nosilac nacionalističke ideologije. Žao mi je što ovo morao da kažem malo grublje, jer znam da postoje iskreni vernici koje ne zanima takva ideologija. Nažalost, ti ljudi su u velikoj manjini. Slabošću i neodgovornošću političara Crkva je prigrabila za sebe ekskluzivnu i neupitnu ulogu u društvu Otud je logično da patrijarh Porfirije nedavno ide u posetu Putinu i sa njim razgovara o „državnim“ problemima kao što su: Crna Gora, BiH, Kosovo, obojena revolucija… Pritom je zatražio pomoć oko tih problema predloživši rešenje kroz ruski svet. Mislim da je i sam Putin bio zapanjen servilnošću i snishodljivošću srpskog patrijarha. Zašto da se onda čudimo inicijativama SPC oko ratnog zločinca Pavla Đurišića. Uostalom SPC time potvrđuje da ne priznaje Crnu Goru kao nezavisnu državu.

Pred Srbijom su opet izbori, da li će ova dilema Evropa ili Rusija imati neku ulogu na tim izborima? Da li će biti tema predizbornih rasprava, sadržina predizbornih programa?
Nažalost, bojim se da neće. Vlast nam je dobro poznata i nastaviće kao do sada. Opozicija, studenti i opozicioni mediji nisu zainteresovani za pokretanje tih preko potrebnih tema. Oni sanjaju jednu listu naspram Vučića, koja ne može ni njega lično da pobedi a kamoli da donese novu politiku. Te teme vlast koristi kao batinu za „pacifikovanje“ i diskvalifikaciju opozicionih aktera. Kada god je bio sateran u ćošak zbog nepočinstava koje je učinio, Vučić pokrene takozvanu veliku politiku – Rezolucija UN o Srebrenici, Dodik i Republika Srpska, Briselski odnosno Ohridski sporazum, Izbori na Kosovu, Oluja, Rusija…

Opozicioni mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate.

Svaki put poentira jer opozicija ne želi da zauzme jasan stav o tim pitanjima. Zašto bi u sledećoj kampanji bilo drugačije? Ne vidim ni jedan drugačiji argument, studenti pre četiri dana rekoše u Utisku nedelje: „Ne očekujte to od nas“, bez svesti da zbog dosadašnjeg izostanka te politike oni šetaju, trče, marširaju, bicikliraju, gube godinu… Umesto fizičkog iscrpljivanja bolje bi im bilo da potraže prave političke savetnike. Zdrave institucije donosi politika, a ne trčanje po Evropi sa pogrešnim barjacima.

Šta mislite o studentskom zahtevu za vanrednim izborima? Da li on označava i formalan ulazak studenata u politiku i da li je to dobro?
Da, označava, i to je odlično. Njih je pogrešna politika vlasti izvela na ulicu i jedino politika može da ih vrati redovnim aktivnostima. Dobro je što su izašli iz klopke vlasti – „bave se politikom, žele da dovedu neke ljude na vlast bez izbora“. Dosta je bilo pravdanja da samo traže institucije koje rade svoj posao. Nema institucija sa ovakvom politikom, nikada ih nije ni bilo unazad 20 i kusur godina. Đinđićeva vlada je jedina vlada koja je stvarno gradila institucije, ali sa eksplicitnom i beskompromisnom proevropskom politikom. Zbog toga je i ubijen, da se Srbija ne bi promenila i krenula u tom pravcu. Samo takva politika daje institucije koje studenti traže. Morali bi sada kao političari da povedu računa o tome.

Da li je zahtev za izborima došao u pravi čas? Da li treba tražiti poboljšanje izbornih uslova i šta bi to uopšte trebalo da znači, odnosno da donese?
Mislim da je zakasnio. Trebalo je par dana pre 15. marta da traže raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima izglasavanjem Lex specijalisa u parlamentu. Postojala je prava atmosfera za takav zahtev. Stotine hiljada ljudi bi dobilo zahtev koji je praktično na dohvat ruke. Dakle nešto blisko i opipljivo. Pomogli bi time i vlastima i opoziciji u parlamentu koji bi bili primorani da aklamacijom izglasaju taj zakon. Opozicija bi prećutno odustala od utopije „prvo uslovi“ pa onda izbori, a vlast ne bi mogla nikome da objasni da nije ozbiljno ustuknula pred novom političkom snagom. U tim okolnostima bi izbori bili sasvim drugačiji, institucije bi se ponašale mnogo odgovornije, pre svega zbog straha od dolaska nove vlasti. Teško bi dozvolile izborni turizam. Nema boljeg popravka izbornih uslova od svima vidljivog dolaska nove vlasti.

I – šta sad?
Pošto je propušten taj momenat, mislim da sada ulazimo u period neizvesnosti. Ponovo nas je Vučić lukavom taktikom dovukao na svoj teren. On će odlučiti kada će biti izbora, uz ironično pitanje studentima ko je sada „nenadležna predmetna“ institucija. Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija? Kako će to da urade imajući u vidu neopravdanu aroganciju prema opoziciji koja ima svoje članove u komisijama? Jesu li prikupili nekoliko miliona evra za kampanju? Jesu li snimili spotove? Eto koliko je samo tehničkih pitanja koja, nekad i presudno, utiču na izbore, a nismo se ni dotakli politike. Kalkulišu li studenti sa kampanjom koja bi se odvijala nakon moskovske parade i patrijarhove prethodnice kod Putina. Pred nama su tridesetogodišnjica Srebrenice i Oluje.

Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju

Vučić će nametati te teme, a kako će studenti parirati? Ako misle da je odgovor u paleti različitih a poštenih, u Lomparima i Bakićima, greše silno, jer je Vučić nepobediv sa desne strane. To je njegov teren. O ekstremnoj levici koja je protiv kapitalizma a za podržavljenje svega i vidi privatni sektor kao najvećeg neprijatelja tek nema govora.

Šta bi se moglo očekivati od studentske liste? U formalnom smislu, tj. ko će na njoj biti, i u sadržinskom, kakav će biti sadržaj njenog programa?
Iz svega što smo do sada videli i čuli lično ne očekujem puno, posebno kada je reč o sadržaju. Tako su i najavili. Najavljena je lista profesora, sindikata, neukaljanih ljudi. Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju. Jesu li spremni takvi ljudi da daju perspektivne odgovore na pitanja koja smo maločas postavili. Bojim se da će se odlučiti na staro dobro ćutanje, što će za posledicu imati novo gubljenje vremena i novo čekanje.

Ipak, ove nedelje su studenti u Briselu.
Tačno je da su išli u Strazbur, a zatim i u Brisel. Međutim, nisu obavestili javnost zašto su to radili. Nema jasne poruke. U Strazburu su se slikali sa ruskom ratnom zastavom pod kojom ratuje Vagner, a u Brisel su krenuli da obaveste zvaničnike EU o stanju u Srbiji. Da li iko u Srbiji sumnja u to da u Briselu ne znaju kakvo je stanje u Srbiji? Ako su otišli da drže lekcije kako je EU kriva, odgovorna, dovela Vučića na vlast i održava ga na vlasti, žali bože trčanja i bicikliranja. Od studenata, naše buduće intelektualne elite, očekuje se mnogo bolje razumevanje politike. Recimo, neka sami sebi odgovore u kom političkom klubu se nalaze institucije kojih nema u Srbiji, a zbog kojih su trčali 2.000 kilometara do Brisela.

Kako vidite reakciju opozicije na zahtev studenata? Treba li ona da izađe na izbore ili da podrži studentsku listu?
Opozicija je sama sebe dovela u gotovo bezizlaznu situaciju nizom pogrešnih odluka: Pomenuću najbitnije: bojkot parlamentarnih izbora 2020. i beogradskih 2024. godine, odluke da ne idu na prorežimske medije čime N1 i Nova S dobijaju ekskluzivno pravo da kreiraju opoziciju, a najveća greška je uporno insistiranje na jednoj listi protiv Vučića koja samim tim ne može da ima politiku osim floskule „Ua Vučić“! Sve pobrojano kada sagledamo, ne čudi me da su DS i ZLF iz straha ili slabosti, ili i jednog i drugog, promptno podržali studente iako još ne znaju ni ko je na listi niti šta misle o presudnim problemima Srbije. Desničari ćute, a deo opozicije koji ima najviše uticaja na medije Junajted grupe nije se odrekao učešća na izborima i pominje izborne uslove. Tu leži najveća opasnost za studente – šta će da rade ako u redakcijama opozicionih, tj. profesionalnih medija počnu debate o tome ima li uopšte uslova za izbore. Takođe bi moralo svima da bude jasno, da nakon ovih izbora nema više kuknjave da smo pokradeni.

Da li je Srbiji potrebna neka velika sinergija da bi se na izborima pobedio Vučićev režim?
Pre svega nam je potrebna politika i sloboda na opozicionim medijima. Ti mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate. To nije moguće sa jednom listom koja se u njima sanja i krčka, da ne kažem dinsta, jedno 10 godina. Pored otvaranja prostora za sve politike, krajnje je vreme da podrže pro-EU politiku, jer je neprimereno da oni obaraju podršku EU objašnjavajući kako EU drži Vučića na vlasti zbog predaje Kosova i kopanja litijuma. Prosto, to nije tačno. Tek sa takvim medijima je moguća sinergija koja bi osvojila maksimum mandata, a kasnije kompromisima praviti vladu u skladu sa politikama i rezultatima.

Odlazak Filipa Davida

Građanski demokratski forum je nedavno održao komemoraciju Filipu Davidu. Govorili su istaknuti kulturni radnici. Ali to nije imalo nikakav odjek u opozicionoj javnosti. Nije valjda zato što je David bio član Saveta Građanskog demokratskog foruma?
Odlazak Filipa Davida je ogroman gubitak za Srbiju, naravno i za sve nas iz GDF. Komemoracija je bila dostojanstvena, baš kakav je bio i Filip. Govorili su njegovi prijatelji, kolege, saborci. Mogu samo da kažem da su Filip David i – moram ovde da dodam – Latinka Perović, učinili sve nas u Građanskom demokratskom forumu ponosnim, a Forum izuzetnim. Velika mi je čast što sam decenijama poznavao te ljude, družio se i radio zajedno sa njima na emancipaciji i modernizaciji našeg društva. Ne bih ulazio sada ulazio u to da li je do slabijeg odjeka komemoracije došlo zbog Filipovog članstva u Savetu GDF. Opoziciona javnost je deo srpskog društva, a ono nikada nije imalo talenta i osećaja da prepozna dobronamerne ljude, samim tim i sopstveni interes.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 15. maj 2025.

Corpus speciale

PEŠČANIK, , , , , , ,
Neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno

Šta ako novi premijer Đuro Macut pozove opoziciju na razgovore? Možda sa dnevnim redom, a možda i bez dnevnog reda – da se razgovara o tome može li između dve zavađene društvene strane uopšte da se razgovara?

Mnogo je na opozicionoj strani bilo glasova koji su nipodaštavali Đura Macuta kao mandatara, neretko se prelazila mera dobrog ukusa. Jasno je, naravno, da je Macut Vučićev izbor – koji je, kako u Novom magazinu pronicljivo primećuje Dimitrije Boarov – verovatno iznenadio i mnoge njegove bliske saradnike, ali ima on i svoje dobre strane. Taj izbor nije slučajan niti plod iznudice već, kako su neki analitičari primetili, predstavlja i svojevrsnu poruku, da ne kažemo baš ruku pomirenja, nije to Vučićev manir, pruženu opoziciji. No, Macutov poziv biće svakako Vučićev poziv, što znači da će imati stvarnu političku težinu. Drugo, na taj poziv niko neće moći da odgovori onom floskulom – nisi nadležan. Macut je nadležan, to je fakat.

Dakle, da se vratimo na pitanje, šta će odgovoriti opozicija? Nije sigurno da u toj, još uvek nedovoljno koherentnoj grupaciji – studenti, univerziteti, Proglas, partije – postoji raspoloženje da odgovor bude pozitivan.

Konkretno govoreći, ne vidim zašto opozicija ne bi prihvatila taj poziv. Ima mnogo izreka na tu temu. Svojevremeno je predsednik Hrvatske Ivo Josipović u Vukovaru rekao da je „bolje 10 godina pregovarati nego jedan dan ratovati“. Ali tada je već bilo kasno. Aleksandar Vučić je, ne tako davno, u svom „nadgornjačkom“ stilu rekao: „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati.“ Za to još nije kasno.

Dobro, poznato je da Vučić češće govori ono što ne misli nego obrnuto – što i svojim delima potvrđuje – ali to je nešto što za opoziciju spada „u rok službe“ i sa čim se valja pomiriti. Ako je mir zbilja najpreči.

Štaviše, čini mi se da bi, ako Macut ne uputi takav predlog opoziciji, ona sama trebalo da takav predlog, štaviše zahtev, uputi Macutu.

Time bi domaćoj (ali i međunarodnoj) javnosti pokazala da se do krajnjih granica zalaže za mirno rešavanje krize i da je u tom pogledu maksimalno konstruktivna.

Neko će reći: dokle će pametniji da popušta? To je stvar percepcije. Jer to što Vučić zateže pokazatelj je njegove slabosti, a ne snage. Istovremeno, popuštanje bi zapravo bilo znak samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu poziciju, snagu i – budućnost. Na kraju krajeva, zar nije rečeno da je ova borba maraton, a ne sprint.

Jedan od rezultata tog dijaloga mogao bi da bude obrazovanje posebnog tela – ekspertskog, političkog, paritetnog, kako god se dogovore. Taj Corpus Speciale kao glavni, ako ne i isključivi zadatak imao bi da popravi izborne uslove (mediji, birački spiskovi, kontrola izbornog procesa itsl.) tako da izbori na kraju, tj. za 3-6-9 meseci, zaista budu fer i pošteni.

Tako nešto bi sigurno dobilo podršku međunarodne zajednice, tj. Evropske unije, pre svega. Jer, kad razgovarate s posmatračima iz Evrope, njihovo prvo pitanje je donedavno bilo da li će Vučić napasti sever Kosova. Danas je to – da li će Dodik otcepiti Republiku Srpsku. (Treće je šta će biti sa Crnom Gorom mada je ono daleko ispod prva dva.) Što sve, naravno, ne bi bilo moguće bez ogromnog (i malignog) uticaja Rusije na ovom našem prostoru. Koji se, iz meni lično sumnjivih razloga, u „javnom diskursu“ potpuno zanemaruje.

Kada se danas poručuje: Evropa je dugo spavala, to baš ne odgovara istini. Pre bi se moglo reći da se Srbija tek sada probudila. Jer evo, trebalo joj je pet meseci da krene put Evrope. Pa je tako prespavala i ono cepanje zastave Evropske unije. A osoba kojoj se to desilo nije nepoznata javnosti i, štaviše, istaknuti je opozicioni delatnik. Ali se niko nije našao da ga bilo šta pita o tom događaju.

Zato neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. april 2025.

Izbori, sad

PEŠČANIK, , , , , , , , ,
Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima, sa svim univerzitetima, sa Akademijom nauka. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika, u ratu je sa advokatima i seljacima, s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. Više nema ni podršku Zvezdinih navijača. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije

Tačnije – u junu. Ili u septembru.

Sada je pravi trenutak da opozicija zatraži izbore. Protest održan 15. marta u Beogradu daje solidne osnove za takvu tvrdnju. Najpre svojom masovnošću. Na njemu se okupilo više ljudi nego ikada u istoriji Srbije. A bilo bi ih i više da vlast nije blokirala prestonicu ukidajući železnički, gradski i prigradski autobuski saobraćaj. To takođe nikada u istoriji Srbije nije bilo. To govori o njegovom strahu.

Drugo, protest je pokazao ogromnu energiju, ne samo u Beogradu nego i u čitavoj Srbiji. I ne samo tog petnaestog nego i prethodnog dana, kada je studentima priređen trijumfalan doček, i prethodnih meseci, kada su studenti trijumfalno dočekivani širom Srbije. Došlo je vreme da se ta energija „materijalizuje“. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

Treće, studenti su ostavili prostor za druge aktere na političkoj sceni. Oni su se zadržali u granicama koje su sami sebi odredili, ali nisu uzurpirali čitavu javnu scenu. Dakle, ostalo je dovoljno mesta da na nju snažnije i odlučnije nego do sada stupe političke partije. Ali ne samo partije. Ima mesta i za druge organizacije građana – stručne, profesionalne, sindikalne, nevladine, ad hoc grupe za pritisak, Proglas, razume se, itd.

U Srbiji danas nije pobunjena samo omladina; pobunjeno je celo društvo.

Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima. On je zaratio sa svim univerzitetima, kao i sa Akademijom nauka. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika; njih jedino plemenita obaveza prema pacijentima drži u bolnicama. On je u ratu sa advokatima i seljacima. On je u ratu s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. On više nema ni podršku Zvezdinih navijača.

Studenti će, to su obećali, nastaviti da „pumpaju“; ostale društvene grupe treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da, svaka u svom domenu, na ovaj ili onaj način radi isto. Imajući u vidu zajednički cilj.

Četvrto, veoma bitno, pobuna se ne odvija samo u velikim urbanim centrima. Podigli su se i manji gradovi, sela i varoši širom Srbije. U tome je neizmeran doprinos studenta. Dakle, poseban naglasak u političkoj borbi treba staviti na tzv. lokal. U stvari, to se već desilo – Bogatić, Rača, Valjevo, Čačak, Kovačica, Kraljevo… Srbija se slila u Beograd. Sada treba da se Beograd razlije po Srbiji. Možda je preterano reći da je SNS sabijen u mišju rupu, ali da je u povlačenju na širokom frontu, nema sumnje. Zašto bi Vučiću trebalo dati vreme da se konsoliduje.

Kada je reč o prelaznoj vladi, čini se da je ova (inače dobra) ideja danas za pobunjeno društvo Srbije korak nazad, ustupak, znak političkog pesimizma. Vučić na to neće pristati jer zna da bi to značilo faktičko priznavanje poraza. Sa druge strane, to bi za građane Srbije značilo prihvatanje dela kolača u situaciji kada može da dobije ceo kolač. Zahtevanje izbora je kontranapad, brza tranzicija iz defanzive u ofanzivu, a ona je, kao što znamo, najubojitije oružje.

Izbori, naravno, neće biti pošteni niti izborni uslovi ravnopravni. Ali predugo čekanje na „idealne“ uslove (koji zapravo nikada neće biti idealni) moglo bi da dovede do gubljenja „momentuma“. A on je ključan.

Studenti – a i svi ostali – su sigurno u pravu kad kažu da borba u koju su se upustili nije sprint nego maraton. Ali u tom pogledu ne treba da brinu – i njihovi unuci će imati pune ruke posla.

Kada je reč o izbornim uslovima, dve stvari su najvažnije. Prvo – RTS. Breša je već napravljena i sigurno, naročito u predizbornom programu, može biti povećana. Izveštavanje o zbivanjima u društvu biće mnogo objektivnije, a tretman opozicije značajno poboljšan.

Drugo – birački spiskovi. To će biti i najveći izazov. Ali nije nesavladiv. Birački spiskovi moraju biti temeljno „pročešljani“ i pročišćeni. Naročito po manjim mestima. Mada bi tamo trebalo da bude i lakše, tamo se ljudi bolje znaju i znaju gde ko živi. Srbija je u protekla četiri meseca pokazala da ima dovoljno resursa, i materijalnih i ljudskih, da se birački spiskovi u najvećoj mogućoj meri dovedu u red. A mogla bi sigurno za te stvari i da se dobije pomoć od Evrope.

Konačno, opozicija mora da obezbedi svoje kontrolore na svim, bukvalno svim biračkim mestima. A i na graničnim prelazima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2025.

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Izbori, jedini put do mirnog rešenja krize

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog

Intervju Jovan Komšić, politički sociolog

Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.

Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta?
Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“!
Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“.
Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“!
Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog.

Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku?
Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije.
Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode.
Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“.
Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.

Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi

Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“.

Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način?
Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine.
Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“.

U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“?
Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“.

Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“.
Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.

Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode

Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda.
Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti.
Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama.
Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“.

Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata?
Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura.
To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode.

Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu.
Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi.

Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji?
Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.

Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije

Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“

Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite?
S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“.
I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje.

Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji?
Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.

Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva

Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije.
Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti!

Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to.
Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka?
Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. mart 2025.

Politička artikulacija ili radikalizacija

PEŠČANIK, ,
Ne bi valjalo da ova vlast bude zamenjena nekom drugom koja će, za razliku od Vučićeve i lažno proevropske i lažno proruske, biti iskreno proruska i iskreno antievropska. Pa da se opet vajkamo „džaba smo krečili“

Borba za dušu studentskog pokreta je počela. Ili je bolje reći – sve je vidljivija. To je po svoj prilici povezano sa sve češće isticanom potrebom za njegovom političkom artikulacijom. Tačnije, ne samo njegovom nego i, pre svega čak, političkom artikulacijom građanskih protesta koje su oni studentski podigli takoreći iz pepela i ponovo razgoreli.

Jedan signal je slučaj Marka Đurića. Ministar spoljnih poslova Srbije (u ostavci) praktično je, zbog svog navodnog antiruskog delovanja, optužen – ni manje ni više nego – za izdaju. Najpre je to učinio Vojislav Šešelj rekavši da je Đurić na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (14-16. februar) strane diplomate ubeđivao da iza demonstracija u Srbiji stoji Rusija. U stvari, informaciju o Đurićevom „nedoličnom ponašanju“ u Minhenu prvi je plasirao Boris Tadić, a zatim su to ponovili Zdravko Ponoš i Borko Stefanović. Oni, doduše, nisu iznosili tako teške kvalifikacije kao Šešelj koji je za Đurića, između ostalog, rekao da je „iz Amerike došao sa zadatkom da kvari srpsko-ruske odnose“.

Desetak dana kasnije tragom prvaka srpskih radikala krenuo je prvak Pokreta socijalista Aleksandar Vulin. Povodom glasanja Srbije za evropsku rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kojom se Rusija okrivljuje za agresiju na Ukrajinu, za razliku od Vučića koji je rekao da se radi o grešci, Vulin je izjavio da „ne veruje u grešku“, ali da „veruje u izdaju“. I zatražio od Đurića da „preuzme odgovornost“.

Đurić je, očekivano, sve negirao. I oštro napao sve one koji su napali njega. Zanimljivo je da Aleksandar Vučić nije branio Đurića mada ga, istini za volju, nije ni nešto posebno dirao. Kako god bilo, bitno je da je neko iz nekog razloga osetio potrebu da kaže kako Rusija sa ovim što se dešava u Srbiji nema nikakve veze.

Da ne bude zabune, omladinski protesti su svakako autentični i samonikli, određeni njihovom unutrašnjom energijom i potrebom. Ipak, bilo bi neoprezno baš zbog toga isključiti mogućnost da će neko sa strane, pa i strane službe, pokušati da se „bočnim kanalima“ infiltrira u pokret i navrne ga na svoju vodenicu. Uostalom, upravo iz krugova bliskih studentima već su stizala upozorenja o sličnim pokušajima domaćih „kuvarica“. Gde se, kao što je poznato, baš i ne zna tačno ko sve i za koga radi. Zato su dobrim delom mladi i odlučili da budu tako konspirativni i „samozatajni“.

A kako se protest širi, izazovi su sve veći. Već su na „hodočašćima“ primećene crne šubare s kićankama i kokardama; bilo ih je prilikom dočeka studenata kod onog gigantskog krsta na ulazu u Kragujevac; na čelu kolone koja je iz Bora stigla u Zaječar išao je mladić sa krstom u podignutoj ruci, dok je sveštenik iza njega kadio po okupljenim građanima; smederevski maturanti su, stigavši u Malu Krsnu, prvo otišli u lokalnu crkvu po blagoslov, studente koji iz Kruševca idu u Niš sveštenici usput blagosiljaju, itd.

Sa druge strane, neformalna inicijativa „Kultura u blokadi“ poručuje: „Sva vlast plenumima!“ Treba li upozoravati da to neodoljivo asocira na boljševičku parolu „sva vlast sovjetima“ i kako se (tragično) sve to završilo. A Milo Lompar, koji je za Zorana Đinđića rekao da predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“, drži predavanje po blokiranim fakultetima i sve je češći govornik na Proglasovim tribinama.

Neka su sve ovo „marginalije“, retke pojave bez dubljeg utemeljenja u studentskoj (sivoj) „masi“ i bez šireg uticaja na pobunjeno građanstvo. Politička artikulacija, međutim, u suštini znači programsku orijentaciju. I upravo je tu, čini se, razlog zašto te artikulacije nema. Primer pruža sasvim skorašnji sukob između Nove demokratske stranke Srbije i Pokreta slobodnih građana. Nakon upada policije u nekoliko nevladinih organizacija (navodno tražeći dokumentaciju o dobijenoj finansijskoj pomoći ju-es-ejda) Vladimir Štimac, svojevremeno čak kandidat koalicije NADA za gradonačelnika Beograda, pozitivno je ocenio ovu akciju. „Super što se krenulo sa analizom tokova novca iz projekata koje je finansirao USAID. Nadam se da analiza neće biti farsa i da će oni koji su zarad novca zloupotrebili položaj i srpski narod biti raskrinkani, a projekti koji su nam naštetili kao društvu biti trajno zabranjeni“, kazao je bivši košarkaš. Aleksandar Radovanović, član PSG-a, na to je uzvratio rekavši da „opozicija ne može da se ujedini“ zato što „proruska opozicija jednostavno veruje u propagandu režima protiv proevropske opozicije i raduje se državnom maltretiranju NVO“.

Ne bi valjalo da ova vlast bude zamenjena nekom drugom koja će, za razliku od Vučićeve – kako se, evo, tvrdi – i lažno proevropske i lažno proruske, biti iskreno proruska i iskreno antievropska. Pa da se opet vajkamo: „Džaba smo krečili“.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 28. februar 2025.

Neprelazna vlada

PEŠČANIK, , , , , ,
Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu

Vučić je u nokdaunu. Ali kao što je poznato, grogirani bokser je najopasniji. Tim pre što, malo cinično govoreći, na kolena su ga bacili mangupi u sopstvenim redovima. On se, kao iskusan i svim farbama namazan političar, jeste presvukao u jagnjeću kožu, ali članovi SNS-a to nisu uspeli. Jeste on počeo da propoveda mir, ali su njegovi lojalisti pomislili da je to samo trik i da on i dalje to ne misli ozbiljno.

Paradoksalno, to je ipak njegovu poziciju uprostilo, svelo je takoreći na „biti ili ne biti“, dok je poziciju opozicije zakomplikovalo. Bila je u zavetrini, a sada je isterana na čistinu i mora brzo da odluči, što bi rekao Lenjin, šta da (se) radi.

To pitanje možda i ne bi bio tako složeno da ona sama nije prilično složena, tj. raznolika i rascepkana. U stvari, opozicija je prilično jedinstvena oko toga da pod ovim uslovima neće na izbore, ali – šta sa dijalogom? Ovo takoreći strateško pitanje: dijalog, da ili ne, pretvorilo se u konkretno i taktičko: konsultacije – da ili ne? Da li, naime, treba ići na razgovore s predsednikom Republike povodom formiranja nove vlade ili ne treba ići? I ako se ide, s kakvom platformom se ide?

Dodatan problem za opoziciju je u tome što ona, takva kakva je trenutno, gotovo da nema legitimitet da na ta pitanja odgovori sama. Biće potrebno da sasluša bar dva faktora – studente i Proglas. U ovom trenutku praktično je nemoguće predvideti šta će i da li će ovi prvi uopšte odgovoriti na to pitanje.

Taj odgovor – kao i dogovor političkih partija – mogao bi odlučujuće da zavisi od pomenute platforme. Da li je, recimo, prelazna vlada zahtev s kojim se ide pred Vučića. S tom idejom se, makar na prvi pogled, načelno cela opozicija slaže, ali ne i oko načina na koji će ona biti formirana, tj. oko njenog – ne personalnog nego strukturnog – sastava. Da li će ona biti ekspertska, ili politička, ili neka mešavina? A pre svega, da li je opozicija – sad u najširem smislu te reči, gde god se nalazila – voljna da u toj vladi sedi zajedno s predstavnicima aktuelne vlasti? Čini se da nisu tako slabe (ako nisu i jače) snage koje su za radikalna rešenja (a nisu radikali) i koje bilo kakav kompromis a priori odbacuju. Kuda bi to moglo da vodi, u ovom trenutku nije zahvalno procenjivati.

Sa druge strane, vlast je do sada svaku pomisao na prelaznu vladu kategorički odbijala. Zašto bi sada, sa još uvek ubedljivom parlamentarnom većinom, to prihvatila? Ipak, situacija se proteklih dana i za samo 24 sata drastično menjala, pa nije isključeno da bi to moglo da se desi još koji put. Takođe, ta vlada bi mogla da bude shvaćena i kao neka vrsta dijaloga, put do smirivanja tenzija – ako to vlast stvarno želi. S tim u vezi svoju reč trebalo bi da kažu i studentkinje/studenti kako će oni dalje artikulisati svoju ulogu? Jer, pravna država, što je njihov osnovni zahtev, ne uvodi se dekretom, to je proces koji zahteva godine. Dalje, moglo bi se Vučiću u tom „nadgornjavanju“ reći, ako već ankete govore vama u prilog, zašto se plašite izbora? A možda bi se, zarad međunarodnog kredibiliteta, mogla dati i neka dodatna garancija: recimo da Expo 2027. kao državni projekat neće biti zaustavljen (što, naravno, ne znači da ubuduće sve u vezi s njim ne mora biti potpuno transparentno). Nije mnogo verovatno da bi vlast ovakvu ponudu prihvatila.

Dogovor oko prelazne vlade ili nekog okruglog stola sličnog kapaciteta bilo bi lakše postići ako bi se pojavila i neka treća strana – kao inicijator, medijator, posmatrač, ogledalce, kako god. Praktično, to ne može biti niko drugi sem Evropske unije. Problem je što u velikom delu opozicije – sad u najširem smislu te reči – postoji, blago rečeno, veliki animozitet prema Evropi. Jer – ona navodno podržava Vučića. Samo jedna činjenica – da se Srbija u nekoliko poslednjih godina nije ni milimetar približila Evropskoj uniji nego je, naprotiv, upravo prema procenama evropskih institucija od nje sve dalje – dovoljna je da tu optužnicu opovrgne. Da ne govorimo o tome da je ne samo beogradski režim nego i značajan deo opozicije izrazito proruski orijentisan. Otud je čak i licemerno optuživati Evropu da neće Srbiju, kad Srbija već godinama odbacuje Evropu. Neizvesno je i da će Evropa proći kod onih koji odlučuju.

Sve u svemu, Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu. Što bi opoziciji moralo da bude dovoljno da makar obezbedi kontrolore na svim biračkim mestima.

To bi bio i poslednji čas da se – nažalost, ne prvi put – postavi pitanje svih pitanja: kuda hoće da ide Srbija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. januar 2025.