NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Ratne uspomene

NOVI MAGAZIN, ,
Odlučili da razgovor s Predragom Koraksićem započnemo razgovorom o spomeniku Draži Mihajloviću. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je

Razgovor sa Predragom Koraksićem Coraxom

Na kraju godine koju su obeležile dve strašne tragedije takoreći u istom danu, najpre u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a zatim u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, svi drugi utisci padaju u drugi plan. U srećnijim vremenima – kakvog li paradoksa – jedan drugi događaj, ne samo svojom pojavnošću nego i simbolikom, privukao bi mnogo više pažnje. Reč je o spomeniku Dragoslavu Draži Mihajloviću. Zato smo, uprkos svemu, odlučili da ovaj razgovor sa Predragom Koraksićem započnemo upravo tom temom. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je.


Corax: To su recidivi prošlosti. Ipak je ovde ostalo dosta ljudi koji su bili u srodstvu sa čitavom tom ekipom četnika i dražinaca. S druge strane, poslednjih 10-20 godina prisustvujemo velikoj reviziji istorije, gde su saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote. A ja znam tačno kako je bilo, pošto sam ja to sve preživeo.

Ne mogu da kažem da je u celoj Srbiji ili u celoj bivšoj Jugoslaviji na svim mestima bilo isto. Ali u mom kraju, u okolini Čačka, četnici su se zaista ponašali kao najveći zločinci. U Gornjoj Gorevnici, u selu Brajićima, na Ravnoj gori, imao sam osam i po godina, ja sam viđao te četnike, znao sam ih. Stalno su paradirali, sa redenicima, sa šmajserima, sa bradama, onim četničkim šubarama. Ja sam to gledao svakog dana. To je bilo područje gde su četnički koljači napravili velika zlodela. To sam video sopstvenim očima, prošao sam pored kuće porodice Toroman, to je bila velika i bogata porodica, u stvari porodična zadruga tri brata Toromana, koji su svi bili u partizanima i video sam zaklane ljude. U oktobru 1941. mi smo živeli u Brajićima, mog oca, koji je bio učitelj, ubili su četnici i mi smo dobili dojavu da se i nama sprema ista sudbina. Onda je moja majka odlučila da sa mnom i mojim mlađim bratom, koji je imao četiri godine, pobegne odatle. Išli smo pored Čemernice, to je rečica, leti može da se pregazi, onda smo izašli na put, makadam, koji vodi prema Valjevu, seljaci su ga zvali „lenija“. Na samom kraju Gornje Gorevnice nalazila se kuća tih Toromana, mi smo prošli pored te kuće i video sam leševe u dvorištu, to sam dobro zapamtio.

Mi smo onda otišli dalje prema Trbušanima i Ljubiću, i stigli smo u Čačak. Odatle je mog brata i mene neka naša kuma, koja je prodavala sir i kajmak u Beogradu, vozom prebacila za Beograd. Majka je došla malo kasnije nekim ilegalnim putevima. Tu smo odseli u kući mog ujaka koji je tada bio u logoru. On je bio oženjen ćerkom rođenog brata poznatog pesnika Milutina Uskokovića. Međutim, u Beogradu za nas nije bilo sigurno pošto su nas jurili četnici pa smo morali da bežimo dalje. Moja ujna, koja je inače bila vrlo lepa žena, uspela je da nabavi propusnice za mene i mog brata i da nas čuvenim brodom Niš prebaci u Zemun, pošto je most bio srušen. Moja majka je opet tajno, noću, nekim čamcem prešla u Zemun. Tu je odmah na početku rata došao da živi moj deda po majci. Zgrada u kojoj je stanovao na Dorćolu, tačno na mestu gde se danas nalazi „Dorćol plac“, srušena je u bombardovanju 6. aprila – Nemci su u stvari gađali električnu centralu koja je bila u blizini. Taj moj deda, tada već u penziji, inače je bio šef poreske uprave grada Beograda, glavni finans, kao vrstan finansijski stručnjak za vreme kraljevine premešten je iz Sarajeva za Beograd. Živeo je 103 godine.

U Zemunu smo se smestili u Gundulićevu ulicu, broj 28a. Ta kuća i dalje postoji samo je u njoj sada kafana, bar je bila pre 2-3 godine, kada sam poslednji put tuda prolazio. U tu kuću koja inače nije bila velika, dve sobe i kuhinja, i malo betonirano dvorište ispred, došla je da živi sa nama i moja tetka Dana sa četvoro dece. Ona je bila udata za generala Velimira Terzića koji je bio član Titovog štaba.

Mi smo dosta teško živeli, gladovali smo. U blizini naše kuće, u jednoj zgradi u mavarskom stilu, bila je kasarna u kojoj su bili domobrani. U suterenu se nalazila kuhinja koja je imala velike prozore i ja sam svaki dan sa nekom šerpom odlazio da tih prozora i čekao da mi daju nešto od onoga što je ostalo na dnu kazana.

Verovatno zbog toga što sam se stalno smrzavao i što smo bili neuhranjeni, ja sam dobio upalu pluća. Tada nije bilo lekova, odnosno mi nismo mogli do njih da dođemo, ali je moja baba Ana, koju smo spajajući te dve reči zvali Babana, uspela da nekako nabavi konjsko meso. I ja sam to jeo, mislim da ga druga deca nisu dobijala, da bih dobio snage i da bih preboleo. I uspeo sam da se izvučem. Mene je moja baba spasla od smrti.

Ja sam imao lažno ime, u stvari to nigde nije pisalo, nemam ni jedan dokument sa tim imenom, ali kad me neko pita kako se zovem, ja onda kažem da se zovem Franjo Božić. Božić je bilo prezime mog dede.

Jednog dana došli su gestapovci i uhapsili moju majku. Četnici su izdali poternicu za njom preko Gestapoa, ne znam kako su uspeli da je pronađu, ali uglavnom došli su i odveli je u Glavnjaču. Međutim, taj četnik koji je nju optužio nije došao da je prepozna, onda je moj deda išao u zatvor i molio da je puste i na kraju oni su moju majku, pošto nije bilo nikakvih dokaza, ipak pustili.

Čim je došla u Zemun mi smo odmah pobegli kod jednog dedinog prijatelja u Batajnicu, koji je bio čuveni lekar, legenda, narod ga je mnogo voleo, još ga i sad pamte Batajničani. On je imao kuću sa dvorištem pored same crkve u centru sela. Imao je i poznato prezime, prezivao se Pavelić.

Međutim, pošto su moju majku stalno jurili, morali smo da bežimo dalje i ubrzo smo otišli u Ugrinovce. Tu smo ostali do kraja rata. Sećam se da me jedne noći probudila neka buka sa ulice na koju je moja soba gledala. Kada sam pogledao kroz prozor video sam Nemce, pešadiju, topove, borna kola, kako se povlače. Urezala mi se u pamćenje slika jednog vojnika uvijenog u jorgan od narandžastog damasta koji se sav presijavao na mesečini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.

Nothing Hill

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup

Ne, nije reč o romantičnoj komediji (Notting Hill) sa Džulijom Roberts i Hjuom Grantom u glavnim ulogama, koja već četvrt veka „pleni“ pažnju gledalaca širom sveta. A ko je pre pola stoleća gledao beogradski TV Bukvar s nezaboravnom Kikom Bibić (tj. Mirom Stupicom), taj zna koliko i samo jedno slovo može čoveku da zagorča život. Elem, „gornjim naslovom“ hoće se reći da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo kada je o diplomatama i diplomatiji reč, pa tako ni izjave trenutnog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji. Njihov posao zahteva da (bar ponekad) govore ono što ne misle i rade ono što ne govore. Sudbina Slobodana Miloševića, koji se šetao“ od „balkanskog kasapina“ do „garanta mira“ i nazad, da bi na kraju tu i ostao, najbolja je akademija za mlade i osta(re)le lidere. S obzirom na to, i Hilova poseta Vučićevom tajkunu Ivanu Bošnjaku, suvlasniku ozloglašenog Milenijum tima, verovatno je više business nego pleasure, pokušaj da se postave temelji za neke buduće mostove, kad bude trebalo prelaziti sa jedne na drugu obalu.

Sa druge strane, kao i u svakom zlu, i u ovom ima nešto dobro. Recimo, eto i dobrog razloga da se Vučiću, kad počne da govori o „američkim medijima“, odgovori da je i on – s obzirom na „lajkove“ koje dobija i od koga ih dobija – „američki predsednik“.

Sve u svemu, kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Odnosno, drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup.

Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu“. Ali, dodavao je Đinđić, „to nije popularno u Srbiji“.

„Čak šta više“, čini se, naročito u opoziciji. I među njoj naklonjenim analitičarima. Neretko, u svakom slučaju češće nego što bi trebalo, sa te strane političkog spektra dolaze glasovi koji (kao da) slede „Kalimero politiku“, tj. ksenofobičnu i izolacionističku retoriku aktuelne vlasti. Tako je, primera radi, Siniša Mali nedavno (7. 1 .2024) rekao: „Kome se isplati stabilna, nezavisna i sigurna Srbija… Kome je u interesu da Srbija bude lider u regionu i da vodi nezavisnu, stabilnu politiku? Nikome.“

Ako je zbilja tako – a nije valjda da nas visoki državni dužnosnik i istaknuti funkcioner vladajuće partije obmanjuje, odn. ne govori istinu – moglo bi se zaključiti da je i ovaj Expo, čiju su nam organizaciju 2027. dodelili, zapravo podvala i da tako hoće da našu „Srbijicu“ upropaste. Ali, nameće se novo pitanje, zašto smo se mi onda za taj Expo tako „krvavo“ borili i čak četiri puta pobedili mnogo veće i bogatije protivnike, neprijatelje u stvari, kako su čitavu tu epopeju pradstavljale naše režimlije kroz svoje medije?

Kad je već pomenut Expo, evo još jedne „pikanterije“. Njegov direktor Dušan Borovčanin dao je ovih dana (15. 1. 2024) intervju. Borovčanin je očigledno savladao sve veštine naprednjačkog managementa. I posle tog razgovora, naime, Expo Srbija za Srbe i Srpkinje ostao je „jedna velika tajna“. Ne zna se šta je sve njime obuhvaćeno, ni šta će se graditi, ni koliko će to da košta, niti kako će i odakle da bude finansirano.

Ali i šta će mu, narodu, da zna. Ima ko zna – i ko je rušio u Savamali, i zašto je pao helikopter, i šta je na dva minuta snimka sa doljevačke rampe, i kako se desila Banjska. Olivera Ivanovića da i ne pominjemo.

U poređenju s tim, tj. njim, sve drugo je ništa.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2024.

Latinka Perović – srpska duhovna vertikala

NOVI MAGAZIN

Tačno na godišnjicu smrti naše poznate istoričarke dr Latinke Perović, 12. decembra, u beogradskom Medija centru održan je okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Skup su organizovali Novi magazin i Građanski demokratski forum. Objavljujemo izlaganja učesnika konferencije. Istovremeno, obaveštavamo javnost da su učesnici prihvatili predlog Veselina Vukotića, rektora Univerziteta Donja Gorica, da se svake druge godine organizuju „razgovori posvećeni hrabrosti duha Latinke Perović“ pod naslovom „Liberalizam i smelost“

Olga Manojlović Pintar: Suočavanje sa istinom

Istoriografski opus Latinke Perović čine tri zaokružene celine. Prvu čine srpski socijalisti 19. veka, drugu ruski uticaji na ideološke postulate i političke prakse u Srbiji, tj. njeno istraživanje narodnjaštva, blankizma i radikalizma, a treću modernizacija Srbije i Jugoslavije – njena istraživanja procesa evropeizacije odnosno otpora evropeizaciji kroz delovanje intelektualnih i političkih elita. Crta koja je povezivala njene analize dugog 19. veka u Srbiji se odražavala u specifičnosti metodologije rada. Istorijske tokove, društvo u svoj složenosti i njegove aktere je sagledavala kroz pojedinaca i knjige koje su oni pisali. Postavlja se pitanje: koje je ljude birala da o njima piše, da mnoge od njih prikaže kao paradigme vremena u kome su živeli i koje su aktivno gradili, ili razgrađivali?
Većina istoričara njene generacije svoj istraživački interes je usmerila na tzv. velike ličnosti, po pravilu muške figure, njihove političke i vojničke karijere. Latinka Perović je birala pojedince koji su ostvarili snažan uticaj na srpsko društvo, ali su zbog svog mišljenja i delovanja bili potisnuti na marginu javnog, akademskog i političkog polja. Pišući o njima, nesvesno je pružala priloge za sopstvenu biografiju.
Od prve ličnosti kojom se pasionirano bavila čitavog života – Pere Todorovića, do njene poslednje knjiga o savremenicima koje je videla kao predstavnike odbačene elite – dala je autentičnu i drugačiju sliku srpske prošlosti – pre, za vreme i nakon raspada Jugoslavije. Istraživala je i pisala o onome što je bilo prikrivano u dominantnim romantičarskim nacionalističkim narativima, kroz koje je istorija trebalo da naučno dokaže tezu o postojanju zlatnog doba u prošlosti koje treba ponovo dostići u sadašnjosti. Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života.
Ali njen naučni rad se nije iscrpljivao samo u istoriografskim analizama 19. veka. Savremenost je istraživala ne samo kao neko ko se u jednom period svoje karijere profesionalno bavio politikom. Ona je doktorirala na Fakultetu političkih nauka i otud njena potreba da prošlost objasni sadašnjošću i sadašnjost prošlošću. Zanimanje za probleme savremenog društva u kome je živela je bilo utemeljeno u njenom poštovanju politikološkog pristupa, odnosno potrebi da pruži analizu odnosa moći u srpskoj politici. Iako je sopstvenom voljom izašla iz politike, ona je za nju ostala večna tema. Sa distance koju je uspostavila kao naučnica, imala je širu perspektivu i uvid u odstupanja od normativnih premisa i pravila koja su karakterisala gotovo sve političke delatnike na srpskoj političkoj sceni. Na osnovu sopstvenog političkog iskustva i stečenih istoriografskih uvida, pratila je kako se vršio prenos moći sa jedne na drugu, treću, četvrtu političku grupu u Srbiji, a sve u cilju dostizanja željenog političkog cilja. Kroz istraživanja je konstatovala koliko je za pravo iskustveni prostor 19-to vekovne srpske istorije i tada formulisanih nacionalnih ciljeva saobražavan horizontu očekivanja, a ne obratno, odnosno koliko je projekcija željenog nacionalnog objedinjavanja u budućnosti, suštinski petrifikovala društvo u sadašnjosti kroz lažne slike prošlosti.

Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života

Odatle i njen uvek odmereni, ali veoma jasan javni angažman koji je započeo u godinama raspada Jugoslavije. Bio je podstaknut beskompromisnim uverenjem da je jedini put razvoja srpskog društva moguć isključivo u širim političkim okvirima i formalnim asocijacijama. Smatrala je da je pozicija izolovane države povezane sa drugima samo kroz lične interese ljudi na vlasti i kriminalne mreže, osnov dugogodišnjeg procesa društvene degradacije. Za nju je evropska perspektiva značila jedinu garanciju za uspostavljanje pravne države kao preduslova za izlazak iz klupka korupcije i nezavršenog procesa osude zločina koji su počinjeni u toku ratova devedesetih.
Ponavljala je da je odrasla u Kragujevcu u kome je oktobra 1941. godine ubijeno više hiljade ljudi i da vrlo dobro pamti atmosferu svog detinjstva i svoje mladosti u gradu crnih marama, u gradu „koji je bukvalno bio crn, sa hiljadama žena u crnini“. Taj moralni kompas ju je navodio da se kao istoričarka ne zatvori u kulu od slonovače, već da traga za odgovorom na pitanje kako je bilo moguće da se stravični zločini ponove na ovim prostorima i na kraju 20 veka. Tragala je za uzrocima i govorila o krivici režima u Beogradu za deceniju dugo stradanje ljudi na ovim prostorima (tokom razaranja Vukovara, granatiranja Dubrovnika, četvorogodišnje opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, zločina počinjenih u Oluji, zločina na Kosovu).
Njen je zaključak bio da ne postoji jedan odgovor na pitanje zašto su se zločini desili, kao i na pitanje zašto je izostalo istinsko prihvatanje krivice odgovornih za te zločine u srpskoj javnosti. Sama se pitala da li je to iz stida ili iz straha, ili zbog saglasnosti sa ratnim ciljevima čije je ostvarenje zločin podrazumevao, ili iz duboko povređenog osećanja nacionalne časti? Kako je konstatovala 2005. godine: „Suočavanje sa istinom o Srebrenici ne može se izbeći i mislim da će nas taj zločin, kao i drugi zločini koji se ovde otkrivaju, vrlo dugo moralno pritiskati.“

Jovan Komšić: Dijalog sa Ćosićem

Upravo u atmosferi svekolike retradicionalizacije srpskog društva, zasnovane na ideologiji žrtve i istorijskoj reviziji, Latinka Perović u jednom od svojih poslednjih tekstova, rezimirajući vlastita istraživanja političkog pluralizma u Srbiji, kaže: „Da bi se mogla menjati, tradicija se – kako je govorio Stanislav Vinaver – mora poznavati. Inače društva su osuđena da je u nedogled ponavljaju“.
Tragom ove postavke, zapitaćemo: Šta nas to, pored „nepomućenog neznanja“ naroda „koje istorija ne dodiruje“ (Brodel), kao i „svesnog ignorisanja naučnih rezultata koji su dovodili u pitanje tekuću političku orijentaciju“ (Perović), gura ka „večnom ponavljanju istog“, ka plemensko-ratničkim stranputicama i ćorsokacima moderne istorije?
Za razliku od današnjih protagonista nove nacionalne ideologije – nazvane „srpskim stanovištem“ iliti „srpskim svetom“, nalik na „ruski svet“ – satkane od papagajskog ponavljanja ćosićevske ključne nacionalne mantre o pobedama u ratu a porazima u miru, Latinka Perović nam nudi sasvim drugačiji ključ za razumevanje „začaranosti“ tekućeg nacionalnog, građanskog i ljudskog sunovrata Srba i Srbije.
Izvornu protivrečnost ona nalazi u dimenzijama patrijarhalnosti srpskog društva, „kolektivnog i u nacionalnom i u socijalnom smislu“, koje se opiru logici modernih institucija i načelu individualne slobode i identiteta. Još konkretnije, razloge neprekinute „pupčane vrpce“ viševekovne političke istorije Srbije sa monizmom i autoritarnošću, Perović nalazi u prirodi nacionalnog cilja, u njegovom pretvaranju u dogmu. Kazaću u dogmu nalik na zatvoreničke bukagije, što nam ne daju da se krećemo i živimo saobrazno duhu evropskog vremena.
Perović piše: „U viševekovnoj istoriji, ideja oslobađanja i ujedinjavanja srpskog naroda postala je dogma, a posle sticanja društvene nezavisnosti – politički prioritet. I nakon svega: balkanski ratovi; Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije, kao proširene Srbije; njen slom i obnova u Drugom svetskom ratu; kriza Jugoslavije kao složene države, ratovi devedesetih godina i njen raspad. Srbija se našla tamo gde je bila pre skoro jednog i po veka. Uprkos političkoj retorici vladajuće partije i opozicionih partija, ona je zarobljena devetnaestovekovnim programom svesrpske države, i neizbežno politički monistički i autokratska“. A, kako se danas stvari odvijaju i na vlastodržačkoj i na opozicionoj strani srpske politike, ovim atributima slobodno možemo dodati – antievropska.

„Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti“

Dakako, da nije reč o onim Ćosićevim „nerazjašnjivim silama“ i Srbima nenaklonjenoj „metafizici istorije“, već upravo o fenomenima, koji se u teoriji nazivaju „negacijom istorije, da bi se pravila nova istorija“, po meri vlastitih uverenja i interesa, sve sa „ozbiljenjima sablasnih priviđenja“, Latinka Perović upravo pokazuje na primeru nastanka i političke socijalizacije ćosićevske platforme „nacionalnog preporoda“. I premda ne pominje Vebera, Perović itekako ima na umu fenomen „samozavaravanja“ elite, kao i (zlo)upotrebe „neizdiferenciranih kolektivnih pojmova“.
Da se Perović konsekventno pridržavala veberovskog imperativa protivljenja „fanatizmu patriota“, što znači da je poštovala načelo profesionalnosti koje glasi: „… treba sačuvati hladnu glavu nasuprot vladajućim idealima, čak i idealima veličanstva, u smislu osobne sposobnosti da, ako ustreba, ’pliva protiv struje’“, svedoče njene analize nastojanja Dobrice Ćosića da „… imaginarna prošlost postane osnova za promenu stvarnosti“.
Tragom Ćosićeve samospoznaje da je „… bio izvanredno uticajan i u književnom i u političkom i u svakom drugom pogledu“, Perović razložno kaže kako u svesti o toj rezonanci valja sagledati „i pitanje moralne odgovornosti pisca“. Svesna činjenice da, u određenim istorijskim okolnostima, ideje mogu postati skretničari, koji usmeravaju istorijske kompozicije u vrlo određenim pravcima, Perović postavlja istraživačko pitanje: „U kom odnosu stoje kriza i njeno tumačenje. Da li tumačenje pomaže razrešenju krize ili ono samo produbljuje krizu? Da li je u krizi narod ili jedno tumačenje njegove istorije“?
Odgovor je vrlo razgovetan, utemeljen, teško osporiv. I, naravno, nimalo prijatan za, kako bi to kazao Veber, „ukus diletanata koji se smatraju važnima“. Perović zaključuje: „Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti, svemu što je izvan ’moravskog čovečanstva’ – na Zemlji i u Kosmosu“. Citiram: „Koncept, odnosno ideologija, unitarne i centralizovane socijalističke države kao jedino moguće Jugoslavije, bez ostatka suprotstavljen konceptu konfederacije, čijim je oličenjem smatran ustav od 1974, vratio je Dobricu Ćosića, ali ne samo njega i ne samo pod njegovim uticajem, u XIX vek. Prebacivanje tada neostvarenog cilja – svesrpske države, na kraj XX veka odredilo je i sve ostalo. Prioritete: mobilizacija naroda i njegovo čvrsto jedinstvo prema unutrašnjem i spoljnom protivniku cilja. Sredstva: ratovi za državne granice. Odnos prema svemu što je dinamikom istorije postalo objektivna prepreka na putu prema davno fiksiranom cilju, uključujući razvoj samog srpskog naroda i Evropu, odnosno svet“.

Lino Veljak: Na udaru

Danas se navršava puna godina od odlaska Latinke Perović (a ove je godine obilježen i njezin 90. rođendan, koji nije dočekala), odlaska koji je ostavio veliku prazninu i označio simbolički kraj jedne epohe. Iz njezine biografije ovom prigodom valja spomenuti dva momenta. Prvo, ona je (zajedno s Markom Nikezićem, Mirko Tepavcem i drugima) pripadala onoj skupini prosvećenih državno-partijskih funkcionera koja je otvarala perspektivu demokratizacije Jugoslavije i jačanje modernizacijskih procesa, zalažući se za uspostavljanje demokratskog i pluralističkog socijalizma, da bi 1972. bila eliminirana s političke scene. „Sječom liberala“ 1972. – konzervativnom birokratskom kontrarevolucijom – umrli su i Jugoslavija i socijalizam (samo što su to tek malobrojni mogli prepoznati), a Srbija je krenula na put koji je svoje neljudsko lice otkrio kasnih 80-ih i 90-ih godina. Na tom putu ona i danas glavinja, bez odviše šansi za odmak od sve dubljeg moralnog i svakog drugog propadanja.

Bila je među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu

Drugo, Latinka Perović je bila među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj i agresivnoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu. To nije činila samo objavljivanjem rezultata svojih istraživanja novije i recentne srpske (ali i ruske) historije (koji se mogu ocijeniti kao sam vrh srpske historiografije), kojima je razotkrivala kontinuitet radikalsko-policijskog protivljenja modernizacijskim procesima i uključivanju Srbije u Evropu, nego je kao prava prosvjetiteljka nudila svoje intelektualne usluge i političke savjete onima za koje je vjerovala da mogu uspostaviti alternativu propadanju u moralno i političko blato.
Nije samo savjetovala, nego i djelovala na planu oblikovanja alternative propasti. Posve je razumljivo što je Latinka Perović bila na udaru kritike radikalskih i neonacističkih krugova. No, istodobno je ona i na udaru – jednako toliko neutemeljene – kritike dogmatskih kvaziljevičara i jugonostalgičara, političkih i duhovnih sljedbenika/ca onih koji su u ime dogme i monopola na moć i istinu prije 40 godina pokopali i Jugoslaviju i socijalizam, ali to niti znaju niti bi, da doznaju, htjeli priznati.
Njezino će ime – ne utopi li se Srbija u baruštini u koju je guraju Miloševićevi i Šešeljevi nasljednici, te tako nestane s lica zemlje – ostati upisano kao ime jednoga od najsvjetlijih likova u povijesti ove zemlje.

Dubravka Stojanović: Naučna preduzetnica

Analizirajući malo šta se govorilo i pisalo u proteklih godinu dana, učinilo mi se da jedna dimenzija jako nedostaje pa sam odlučila da o njoj govorim. Reč je o Latinkinim organizacionim sposobnostima u okviru nauke koje su takve da bih mogla da je nazovem naučnom preduzetnicom.
Mislim da početak pada u 1993-1994. godinu kada je u Institutu za noviju istoriju Srbije pokrenula veliki projekat „Srbija u modernizacijskim procesima 20. veka“. To je sigurno bila najveća naučna konferencija te tužne ’94. godine sa preko 40 učesnika. Ono što je bilo originalno i potpuno ličilo na Latinku a ne na uobičajene načine organizacije, to je što je prvo bio objavljen Zbornik sa tih četrdesetak članaka, o kome je na samom skupu vođena rasprava. Ja sam bila sekretarica na tom projektu i sećam se da je Latinka, od nabavke novca za konferenciju do, na kraju, razmeštanja stolova u gradskoj biblioteci, uz našu manju pomoć, praktično sve uradila sama.
Posle ovog objavljena su još tri Zbornika „Srbija u modernizacijskim procesima“. Zbornik broj dva, 1998. godine, obuhvatio je čak 50 autora. Poslednja dva objavio je Helsinški odbor s kojim je od 2000. Latinka tesno sarađivala: jedan je bio posvećen raznim oblicima srpske elite i njenim ulogama u modernizaciji, dok je četvrti Zbornik bio posvećen položaju žene i dece, jer je Latinka smatrala da se kroz položaj tih najosetljivijih društvenih grupa upravo najbolje čita stanje društva.
Uporedo sa ovim pokrenut je i projekat „Srpska strana rata“. Taj projekat vodili su Nebojša Popov, Vesna Pešić i Latinka. Međutim, tu je opet ona unela svoj jedinstveni pogleda na to kako treba da se vodi projekat. Možda šira javnost ne zna, ali mi smo se nalazili svakog ponedeljka u dva sata u prostorijama Građanskog saveza i vodili debate o svakoj temi. Čisto da podsetim, glavne teme odnosile su se na ulogu najvažnijih srpskih institucija – od Srpske akademije nauka i umetnosti, preko Udruženja književnika do Crvene zvezde – u proizvodnji ratne ideologije. Latinka je vodila taj projekat, vodila je sastanke svakog ponedeljka i to je bio nešto što je dovelo do knjige „Srpska strana rata“ koju je kasnije ’96. uredio Nebojša Popov. Ta mogućnost da mi izložimo jedni drugima ove teme i da uporedimo šta je koja institucija radila mislim da je bio jedinstven pristup koji je omogućio i taj proizvod, knjigu za koju i dalje držim da je jedna od najboljih o srpskoj strani rata.
Od 1993. do penzije 1998. Latinka je bila urednica institutskog časopisa Tokovi istorije. Svako ko je kasnije to radio znao je koliko je taj posao težak, ali dok ga je ona radila mi nikada nismo osetili nijedan problem i nijednu teškoću koju je ona imala.

Latinkina ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli

Bila je urednica u dve izdavačke kuće. Devedesetih, nezvanično, u Službenom listu, kažem nezvanično, jer je faktički ona birala koje će knjige biti objavljene i sve su to zaista bila kapitalna dela iz oblasti istoriografije. Kasnije, u Podgorici, u velikoj izdavačkoj kući CID, bila je urednica jedne biblioteke.
Samo u Helsinškom odboru Latinka je uredila devet knjiga i napisala predgovore za njih. Ti predgovori ušli su u knjigu „Dominantna i neželjena elita“.
Najvažnije delo u Helsinškom odboru bila su dva velika projekta: Jugoslavija u istorijskoj perspektivi i Jugoslavija 1980-91. godina. To su dva regionalna projekta, dve knjige objavljene na srpskom i na engleskom jeziku koje predstavljaju najbolju analizu jugoslovenske istorije 20. veka i onoga što je dovelo do njenog raspada.
Ako uporedimo njen istoriografski rad, o čemu je Olga govorila, i njen organizacioni rad, videćemo da ih spajaju teme koje su za Latinku bile ključne. A ključna tema bila je ono kako je i nazvala svoj tekst u Srpskoj strani rata, Beg od modernizacije. Dakle, njena ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli, od vladavine prava. I naravno glavno pitanje: zašto je to tako. Ona je na to pitanje dala vrlo jasne odgovore a na nama je da pokušamo da ta istraživanja nastavimo i da razumemo odgovore koje je ona dala misleći pritom stalno na ono što je vrlo često ponavljala: „mnogo je naroda koji su nestali tokom istorije“.

Staša Zajović: Demilitarizacija istorije

U vremenima nasilja i zla, margina je bila jedina etički prihvatljiva pozicija. U Ženama u crnom, naročito tokom organizovanja Ženskog suda, bilo je ogromno ushićenje kad nam je Latinka rekla da nas poziva da napišemo novu istoriju, istoriju margina, istoriju drugih i različitih. Kako je govorio Radomir Konstantinović: „ono što je jedanput u istoriji bilo marginalno, ono postaje u jednom času centralni put, maistream“.
Za Latinku, kao i za nas, patrijarhalna istorija je slijed neprekidnih ratova. Na našim obrazovnim aktivnostima o suočavanju s prošlošću govorila je da „najduže razdoblje bez ratova bilo je od Drugog svetskog rata do devedesetih“. Zalagala se za demilitarizaciju i istorije i afirmaciju društvene/socijalne istorije i govorila je: „nažalost nemamo napisanu društvenu istoriju. Mi smo se u istoriografiji uglavnom bavili ratovima, političkim sukobima, vrlo malo socijalnom istorijom, društveno kulturnom istorijom, zato je za mene suočavanje s prošlošću otkrivanje i proučavanje socijalne istorije koja bi mogla da pomogne u suočavanju sa ratnim zločinima“.
U ŽUC- smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa, moralnog licemjerja, preskakačica zidova nacionalizma i zla… Možda je to bio sizifovski posao, jer je i danas na djelu prećutkivanje, bolje rečeno brisanje zločinačke prošlosti, uz slavljenja rata, ratnih zločina i zločinaca u Srbiji. Uporedo sa tim, na delu je i ne samo prećutkivanje, već i brisanje otpora ratu, zločinima, militarizmu i nacionalizmu devedesetih.
Latinka je prosvetiteljka koja se na djelu zalagala za demokratizaciju znanja, ne praveći nikakvu razliku između raznih vidova znanja – akademskog znanja i aktivističkog iskustva. Žene su se osjećale potpuno ravnopravnim sa Latinkom jer je stvarala prostor zajedničkog učenja – solidarnog dvosmjernog procesa. Latinka je uvijek na obrazovnim aktivnostima po najudaljenijim krajevima Srbije ostajala do dugo u noć, slušala sve što se govori i kad bismo je zamolile da ide da se odmori, odgovarala bi: „želim da slušam jer učim od žena-aktivistkinja sa terena“. Latinka je uvijek odavale priznanje naporima žena, davala smisao, smirenost i idiličnu atmosferu u zajedničkom obrazovnom poduhvatu. I ovo dokazuje koliko su mizerni prigovori dogmatske levice o Latinkinom „elitizmu“.

U ŽUC-u smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa

Latinka je bila članica Međunarodnog sudskog veće Ženskog suda (održanog u Sarajevu, maja 2015.) sastavljenog od sedam članica iz bivše Jugoslavije, Australije, SAD, Evrope, najeminentnijih pravnica, istoričarki, feminističkih teoretkinja. Latinka je odmah ne samo prigrlila, već i obogatila naš koncept feminističkog pristupa pravdi koji čini vidljivim kontinuitet nepravdi i nasilja nad ženama, i u ratu i u miru, i u privatnoj i u javnoj sferi; obelodanjuje isprepletanost i međusobnu povezanost svih vidova nasilja (rodnog, etničkog, socio-ekonomskog, militarističkog, političkog, itd.) i njegovog uticaja na žene; čini vidljivim kontinuirani otpor žena ratu, seksizmu, militarizmu, nacionalizmu.
U svom izlaganju na ŽS u Sarajevu Latinka je postavila je sva pitanja odgovornosti – krivično-pravne, kolektivne, moralne i političke odgovornosti – i država i građanki i građana i intelektualne elite i verskih institucija i ratno profiterskih korporacija.
Latinka je pisala da svedokinje na ŽS od pasivnih žrtava nasilja, zločina i nepravdi postaju subjekti svog života: „Kod njih nisam osetila ništa revanšističko. One ne žele da se prošlost zaboravi, ali isto tako neće da budu zatočenice te prošlosti u sadašnjosti, ili neće dozvoliti da to odredi budućnost njihove dece. To je za mene bilo veliko iskustvo i smatram da je to podvig“.

Dimitrije Boarov: Razgovori koji nedostaju

Svima nama sigurno nedostaju razgovori sa Latinkom. U poslednjem telefonskom razgovoru pre nego što je otišla u bolnicu, jesenas, rekao sam joj da kaže i neku dobru vest, ona koja je uvek gajila neku nadu za Srbiju. Prvi put mi je rekla da je i poslednji tragovi optimizma napuštaju i da stvari u celini idu u lošem pravcu – i u Srbiji i u svetu.
Prelistavajući uoči ovog okruglog stola neke od njenih knjiga setio sam i nekoliko začkoljica sa kojima sam, ponekad, pokušavao da isprovociram neke njene stavove formulisane u neobavezujućoj formi.
Tako sam je jednom, kada je objavila knjigu „Krhka srpska vertikala“, pitao da li bi o Svetozaru Markoviću trebalo pisati iznova i revidirati njegovu ulogu u istoriji ideja koje su bitno uticale na Srbiju narednih sto i više godina. Ona je odgovorila (kao što je već bila napisala) da se veličina Vuka Karadžića i Svetozara Markovića ne može smanjivati i revidirati. Da su oni bili i ostali najznačajniji ljudi koji su na neki način opredelili ono što bi se moglo nazvati „duhom Srbije“ (da ne kažem „dobrim duhom Srbije“). Marković je u nekim stvarima bio neverovatno dalekovid pa je, na primer, još u 19. veku kritikovao ideju „Velike Srbije“.

Pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem

Drugom prilikom pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem. Nije prihvatila ni tu moju kvazi primedbu. Rekla je da je tačno da je Ćosić na već utemeljene srpske mitove „nakalemio“ komunističku silovitost i ofanzivnost, ali da je njegov uticaj doista bio veliki u srpskom društvu i da je u Savezu komunista Srbije „legitimizirao“ srpski nacionalizam, kao bivši partizan i „Titov saputnik“. Uostalom, Ćosićevu suodgovornost za krvave ratove devedesetih godina dokazuju puki dokumenti, pa i njegovi zapisi o kontaktima sa Raškovićem i Karadžićem, na primer.
Da spomenem još jednu stvar. I ja sam, kako su to ovih dana primetili i neki drugi Latinkini sledbenici (da ih tako nazovem), imao utisak da Latinka ne žali puno za Jugoslavijom kao državnom tvorevinom, da nije zakleta „jugonostalgičarka“, kako se govori. Kada sam je oko toga pitao, ona mi je rekla da je sada glavno raditi na boljim odnosima među novostvorenim državama na tlu SFRJ te da ni male balkanske nacije, koje su htele da stvore i svoje države, ne treba shvatati kao neprijatelje Srba i Srbije. U stvari, još dok su Latinka i Nikezić bili na čelu SK Srbije, koliko se sećam iz njenih knjiga, oni su zauzeli stav da Srbija od Jugoslavije ne traži ništa više i ništa manje od drugih republika što su rekli i samom Titu. Taj stav je, dakako, bio stav protiv svih onih koji su Jugoslaviju doživljavali kao „proširenu Srbiju“.

Borka Božović: Svetionik svog naroda

Sa Latinkom Perović me je upoznao Desimir Tošić. Nakon jednog mog izlaganja o Milovanu Đilasu na Kolarcu, ona mi je prišla da mi čestita i pitala me je odakle moje toliko poznavanje istorijskih podataka. Rekla sam da sam skoro dve decenije radila u Arhivu Jugoslavije na mikrofilmovanju fondova nedostupnih za javnost i da sam bila u prilici da vidim mnoga dokumenta, a kada se raspala naša zemlja onda sam iz Savezne vlade i preuzimala građu, među kojom su bili i tajni dosijei o Đilasu i raznim drugim disidentima i spornim ličnostima.
Povremeno smo se viđale i ručale uz neobavezan ali uvek veoma zanimljiv razgovor o raznim temama. Putovale smo zajedno sa Desimirom, u ime Demokratskog centra i tadašnje Demokratske stranke, ne ove današnje, namerno pravim distinkciju, po gradovima centralne i južne Srbije i držali tribine, gostovali na lokalnim medijima. Ono što je najviše uznemiravalo Latinku, to je bila reakcija publike, katkad dobronamerna ali katkad i izrazito neprijateljska, radikalski isključiva i neracionalna. Ne samo zbog razlike u mišljenjima o našoj prošlosti, niti zbog analize naše političke scene ili društva u celini, nego još više zbog nemoći i nesposobnosti da se suočimo sa svim onim što nam se dešavalo. Nije se to nesuočavanje odnosilo samo na brojne zločine učinjene u naše ili nečije drugo ime, već se ta velika mana odnosila još više na neprepoznavanje zahteva vremena i određenih neminovnih procesa da bi se opstalo.
Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama. Ona je strpljivo, onako topla i prijatna kakva je bila, objašnjavala uzroke i posledice naših zabluda i naopakih shvatanja, ne želeći nikad da bilo šta sugerira, već da ostavi prostor za nezavisno zaključivanje. Tužna činjenica da je od Pašića do danas Srbija dominantno radikalska zemlja, nametala se kao tema po sebi. Svojim stavom i argumentacijom učinila je da zavolim istorijsku nauku i da čitam brojne autore kako bih i sama stekla uvid u stanje našeg društva u trenutku koji živimo. Naša stvarnost je, dalo se zaključiti, kao što bi rekao mislilac Đuro Šušnjić, jadna priča.

Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama

Latinka Perović je prepoznavala u našoj nemoći neminovni sunovrat i nestanak jednog naroda, što se više puta dešavalo u istoriji. Smatram da smo kao nacija u slobodnom padu ka tom nestanku i da su tome doprineli mnogi koji su, između ostaloga, zdušno osporavali delo Latinke Perović. Moramo učiniti sve, a to potvrđuje i ova tribina, da se čuva sećanje na takve pojedince koji su upozoravali i umeli da budu kompasi, svetionici svoga naroda.

Milivoj Bešlin: Zatvaranje kruga

Govoriću o odnosu Latinke Perović prema Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, jer to na neki način zatvara, kako bi ona rekla, i taj njen krug. Istorija odnosa Latinke Perović prema IFDT-u počinje 1983. godine. IFDT je nastao od disidenata, šezdesetosmaša, koji su bili uklonjeni sa Filozofskog fakulteta. S druge strane, Latinka Perović, koja je od 1976. godine radila na Institutu, tada za Istoriju radničkog pokreta, sada Institutu za noviju istoriju Srbije, nije imala pravo na javni govor, niti je mogla da objavljuje. Dakle, prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu. Njen prilog je potom objavljen u zborniku od izlaganja na skupu. Tu je negde probijena ta brana, nakon toga je objavila vrlo brzo i svoj doktorat i prosto dobila pravo na javnu reč.
Zatim dolazi do prekida koji traje sve do 2018. godine kada se obeležavala godišnjica 1968. u Beogradu. IFDT je organizovao okrugli sto na koji su pozvani učesnici demonstracija, kako tadašnji studenti tako i profesori, kao i Latinka Perović koja je u to vreme bila visoki partijski funkcioner. Kao i obično, govoreći o protestima ’68. nije imala problem da uđe u polemiku sa predstavnicima šezdesetosmaškog pokreta. To je bio jedan vrlo zanimljiv dijalog.
Vrlo brzo posle 2018. povodom svoje godišnjice mi smo upriličili razgovor na kome je govorio Dragoljub Mićunović kao jedan od očeva osnivača IFDT-a, a učestvovala je i Latinka Perović.
Nakon toga, 2021. bio je treći Latinkin boravak na IFDT-u kada smo pravili razgovor o drugom izdanju njene knjige Zatvaranje kruga, koje je, kao i prvo, objavljeno u Sarajevu.
Sledeće godine u aprilu – to jedan od njenih poslednjih fizičkih istupa u Beogradu i uopšte – organizovali smo razgovor povodom izlaske njene knjige Ruske ideje i srpske replike. U časopisu Kritika, koji izdaje IFDT, objavljena je diskusija sa tog skupa.

Prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu

Krajem oktobra 2022. godine, na pedesetu godišnjicu pada srpskih liberala, mi smo pravili konferenciju o demokratskom socijalizmu, ali Latinka tada već nije bila u stanju da fizički prisustvuje skupu.
U te četiri decenije, od 1983. do kraja 2022. godine, zatvorio se ne samo njen krug nego na jedan simbolički način, i širi društveni. Jer, jednako je bilo subverzivno i politički nepodobno pozvati Latinku Perović i 1983. na Institut, ali bogami i 2022. godine. To zapravo govori da se naše društvo tokom te četiri decenije, ako govorimo o nekakvoj kulturnoj i duhovnoj klimi, nažalost vrlo malo promenilo.
Na kraju želim da kažem da je od privatne biblioteke Latinke Perović i od njene pisane zaostavštine u Institutu napravljen Legat koji će biti na raspolaganju stručnoj i naučnoj javnosti.

Sonja Biserko: Kvalitetna saradnja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji imao je izuzetno kvalitetnu i obimnu saradnju sa Latinkom Parović. U dramatičnim vremenima devedesetih Odbor joj je otvorio vrata i postao, usudila bih se da kažem, njeno svojevrsno utočište u odnosu na ovdašnju sredinu i naročito beogradsku čaršiju.
Na tragu svojih preokupacija Helsinški odbor se dubinski bavio srpskim nacionalizmom čemu je veliki doprinos dala i Latinka Perović. Od ogromne izdavačke aktivnosti Odbora Latinka je uredila 11 knjiga i za njih napisala predgovore koji su kasnije uglavnom u celini objavljeni u njenoj knjizi o elitama.
Odbor je 2008. povodom njenog 75. rođendana organizovao veliku proslavu koja je bila svojevrsni omaž njenom životnom zalaganju za istinu, toleranciju, individualno poštenje, hrabrost i odgovornost prema vlastitoj zemlji. Ujedno to je bilo i odgovor Odbora na marginalizaciju njene ličnosti, njenog rada u razumevanju Srbije.

Uvek je bila spremna da s nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće s ljudima, posebno mladim

Tom prilikom je objavljena i knjiga čiju okosnicu čini intervju koji je sa njom vodila Olja Milosavljević. Kasnije je taj intervju proširen i objavljen kao knjiga „Činjenice i tumačenja“.
Latinka se uključila u neke od projekata Odbora i uvek je bila spremna da sa nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće sa ljudima, posebno mladim. Uvek se odazivala na pozive da drži predavanja u našim školama. Imala je veliku podršku čitavog odbora. Posebno je značajan doprinos Nebojše Tasića koji je prekucavao sve njene rukopise s obzirom da Latinka nije koristila kompjuter ni pisaću mašinu. Ali isto tako i Saške Stanojlović koja je bila redaktor gotovo svih njenih tekstova i oštro oko za sve eventualne tehničke propuste.
Mogu slobodno reći da je Odbor poslužio kao platforma za njen povratak na scenu ne samo u Srbiju, veći u čitavom regionu. Pored njenog izuzetnog napora i neverovatne posvećenosti sopstvenim istraživanjima, njen politički instinkt ostao je do kraja primaran. Otuda njena podrška LDP-u i kasnije GDF-u.
Rad odbora je neminovno vodio i našem kapitalnom projektu o istoriji Jugoslavije za koji smo dobili podršku Ministarstva spoljnih poslova Nemačke. Latinka je imala izuzetno važnu ulogu u realizaciji tog projekta koji je rezultirao i portalom YU historija.

Tomislav Marković: Negacija čaršije

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića, a oboje su bili na meti iz sličnih razloga. Prozreli su dubinski srpski nacionalizam, tražili mu korene, opisali genealogiju, detektovali logiku – razotkrili su ga do srži. Konstantinović je to radio na polju književnosti i kulture, a Latinka na planu istorije i političkih ideja. Kad se njihova dela čitaju paralelno postaje jasno zašto je Srbija danas tu gde jeste – u sunovratu, i kakve su je ideje i svetonazori gurnuli u provaliju.
„Mene su zanimali ti unutrašnji činioci – zatvorenost društva, autoritarnost, siromaštvo, male potrebe, neprijateljstvo prema različitom, ona institucionalizacija goreg dela ljudske prirode – koji su u teorijama i doktrinama, koje su i mogle biti formulisane u velikim narodima, samo tražili oslonac, garanciju za vlastitu dugovečnost“, govorila je Latinka u razgovoru sa Oliverom Milosavljević, što je objavljeno u knjizi „Činjenice i tumačenja“.
U razgovoru sa Dragoslavom Simićem za Radio Beograd govorila je: „Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek, kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi“.
Odijum prema Latinki Perović možda nije bio samo ideološke prirode. U tekstu o Kseniji Atanasijević Latinka pominje čaršiju „koja je mentalitet sa snagom vrlo moćne institucije, čija je, kako je govorio Jovan Skerlić, ‘životinjska potreba da sve sroza i sve u blatu izjednači’“. Svako ko kritikuje srpski nacionalizam i govori o zločinima i genocidu dobiće svoju porciju mržnje, to je razumljivo, ali čini mi se da ima još nekih motiva. Ne treba zanemariti tradicionalnu mizoginiju patrijarhalne sredine koja prosto ne podnosi snažne žene koje stvaraju velika dela, ali nije ni to sve.

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića

Možda je ipak najsnažniji motiv stalnih napada na Latinku Perović, s raznih ideoloških strana, to što je ona bila živa negacija srpske čaršije i njenih osveštanih bezvrednosti. Nakon čistke liberala i prinudnog podnošenja ostavke na funkciju sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Latinka se nije predala samosažaljenju, kao što je red i običaj u našoj sredini, već je doktorirala i započela ogroman rad na proučavanju istorije koji će potrajati pola veka. Stoički je podnela nasilje režima, dvogodišnji kućni pritvor, osam godina zabrane objavljivanja, neprekidni nadzor, bez roptanja i žaljenja.
Posvetila se samopregornom naučnom radu, marljivo i neumorno, bez odmora, živeći asketskim, gotovo manastirskim životom. Stroga prema sebi, blagonaklona prema drugima, nikada se nije bavila omiljenim ovdašnjim delatnostima, nije ogovarala druge, nije nikoga vređala. Svakog je uvažavala, nije čak ni odgovarala na napade i uvrede. Živela je u drugoj dimenziji, u radosti rada i saznavanja, daleko od naših pizmi i pasjaluka, i pritom ostavila iza sebe grandiozno delo. U razgovoru sa Oliverom Milosavljević govorila je: „Ta atmosfera laži, podmetanja, mene nikad nije privlačila, ja sam nju mnogo istraživala, ja znam tu političku kulturu, njeni efekti su pogubni po moralno zdravlje javnosti, po neku zrelost, kriterije“.
Takvu osobu naša čaršija prosto ne može da podnese. U predgovoru za knjigu „Glib i krv“ Bogdana Bogdanovića koju je priredila za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, citirala je Bogdanove reči: „Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drugačija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’ niste čovek uopšte. Najzad ne voli se ni usamljeni pojedinac“. Čaršija organski ne podnosi usamljenog pojedinca, a još manje usamljenu pojedinku, težnja za apsolutnim jedinstvom i nivelacijom svih ne ostavlja mesta za inokosne, samosvojne ličnosti.
Bilo je zaista nečeg stoičkog u pojavi Latinke Perović, u njenom odnosu prema radu, životu, sredini i vremenu koje je čoveku dato na zemlji. Govorila je: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. (…) Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja“.

Pripremio Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.

Mreža

NOVI MAGAZIN, , ,
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska

Nije lako navijati za Srbiju. I kako stvari stoje, biće sve teže. Ne zbog sportista i njihovih rezultata – oni su takvi kakvi su, nekad bolji, nekad gori, kao i svuda – nego zbog tzv. TV komentatora. I tu nema razlike; ako je negde postignuta odavno željena samo spasavajuća srpska sloga i nacionalno jedinstvo, onda je to u sportu. Tačnije, kod sportskih novinara, na kojim god kanalima i frekvencijama da se nalaze.

Tu količinu gnjecavog i jecavog patriotizma sve je teže podneti. Ne da su protiv „nas“ sudije, što je već po tradiciji, te protivnički igrači, što je prirodno mada uvek baš protiv nas zaigraju kao nikada u životu, onda i publika – ako se igra izvan Srbije, što nije jednostavno jer srpski svet je svuda – nego su protiv „naših“ i teren, stative, obruči. I – mreža. Evo, na nedavnom teniskom meču između Srbije i Italije čak je i mreža – ako ste slušali (a ne samo gledali) prenos – bila na protivničkoj strani. Povijala se ili uzdizala baš tamo i onako kada je i kako to trebalo Italijanima. Još samo fali da počnu da govore kako se i linije pomeraju, na štetu Srbije, naravno. (Mada se i to dešava; u nekim drugim igrama, doduše.)

Nije to, međutim, jedina mreža koja preti da dođe glave „srpskom rodu“. Gledajući Vučićeve medije – a 99 odsto stanovništva Srbije njih i da hoće ne može da izbegne – Srbija je premrežena stranim špijunima. Nema zemlje koja drži do sebe, a da u Srbiju nije poslala bar jednog špijuna. Velike špijunske sile i po nekoliko desetina, ako ne i više. Srbija je postala špijunski centar sveta. I svi hoće da smrse konce Vučiću.

Sa ovim špijunima u Srbiji dešava se, međutim, nešto neobično. Špijuni, naime, špijuniraju državu, tj. vlast. Oni nastoje da „bezbednosno interesantne“ podatke prikupe od nižih ili (naj)viših dužnosnika u državnoj administraciji – kao što je, recimo, bio slučaj u „aferi Perišić“ (koja je, po svoj prilici, zapravo trebalo da posluži kao klopka za Đinđića, ali da sad u to ne ulazimo), što je i imalo smisla.

Ovi špijuni, međutim – naravno, ovi koje je „otkrilo“ i proteralo iz zemlje – špijunirali su, bar se tako govori, opoziciju. S njenim „predstavnicima“ su razgovarali, od njih prikupljali informacije. Koje – to je tajna. Šta bi, zbilja, špijuni hteli da saznaju od opozicije? Koji je njen sledeći potez? Pa to opozicija, i pored sveg svog izdajničkog kapaciteta, ne može da kaže jer naprosto ni sama ne zna. Možda se od nje tražilo da preda neka dokumenta – kao što se spočitavalo Perišiću – recimo, plan rušenja Beograda na vodi kad osvoji vlast. Znači – nikad. Opet beskorisno.

Ma koliko izgledalo blesavo, ovo je zapravo normalno. Jer, vlast je patriotska, tu nema breše ni izdajnika. Osim ministra policije. Na koga ste prvo pomislili – priznajte? Na onog koji je špijunirao za Ruse ili na onog koji je špijunirao za Amere? Ili je, u stvari, jedan od njih dvojice patriota. Samo koji?

Kad smo već kod pitanja šta je normalno, normalno je, recimo, da Porfirije agituje za Vučića i da Vučić agituje za Porfirija. Oni imaju zajednički interes. Taj interes su vlast i pare. Što su više na vlasti, to imaju više para i obrnuto. Ruka ruku mije. Dok Vučić gradi stadione, Porfirije gradi crkve. Tako da puk zna svoj put: malo se moli malom bogu na zemlji, a onda onom (jedinom) na nebu. I nazad.

Doduše, kažu, i bolnica je sve više. Možda, ali kad tamo uđete – kazuju (retki) svedoci – neka vam je bog u pomoći. Ali škola je svakako sve manje. Kao i đaka u njima. Pametna deca.
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. novenbar 2023.

Panika u parku droge

NOVI MAGAZIN, , ,
Kada već poslednju godinu 20. veka uzima kao reper, Vučić se sigurno seća da je tih godina (24.3.1998. – 24.10.2000) upravo on bio na vlasti, te i da zasluge za sve što se tada u Srbiji dešavalo pre svega njemu pripadaju

Ono čime nas bombarduju ovih dana televizije s nacionalnom frekvencijom izvuklo je iz sećanja naslov američkog filma iz zbilja davne 1971. godine „Panika u parku droge“, sa Al Paćinom u glavnoj ulozi. Najviše je zapravo tu asocijaciju izazvalo gostovanje Aleksandra Vučića na televiziji – nije važno na kojoj jer su sve iste, a i bio je na svakoj – kada je, govoreći o opoziciji, rekao i sledeće: „Nemaju nikakav program, imaju raznorodne stavove, višak sujete, manjak liderstva, ogromnu  površnost, nikakvo znanje, samo bi išli po televizijama i pretili hapšenjima, ubijanjima, a zemlja bi nestajala. Baš kao što se to dešavalo 2000. godine kad smo imali najviše stope kriminala, ubijenih, silovanja, najvišu stopu zakatančenih fabrika, pljačkanja građana, samo su oni postajali bogatiji. To je politika za njihove džepove i za njihov interese, a ne za narod i građane.“

Pustili smo, mimo običaja, ovaj poduži citat pre svega kao ilustraciju moralne i mentalne panike u kojoj se neuspešni osnivač „narodnog pokreta za državu“ (ili obrnuto, svejedno) nalazi. Ali nećemo se baviti Vučićevim (dis)kvalifikacijama, zadržaćemo se na nekim činjenično proverljivim stvarima.

Najpre, jedna bizarnost. Kada već poslednju godinu 20. veka uzima kao reper, Vučić se sigurno seća da je tih godina (24.3.1998. – 24.10.2000) upravo on bio na vlasti, te i da zasluge za sve što se tada u Srbiji dešavalo pre svega njemu pripadaju.

Da pređemo na ozbiljnije stvari. Ako su nekada građani Srbije opljačkani bilo je to tokom devedesetih. Zajam za preporod Srbije, hiperinflacija, primarna emisija, stara devizna štednja, razaranje bankarskog sektora, prodaja 49 odsto Telekoma Srbija, carine – sve su to bili mehanizmi preko kojih su pare iz džepova građana prelivene u džepove vlastodržaca i njihovih pomagača. Prema najkonzervativnijim procenama – jedno 15-20 milijardi evra.

Nije to, međutim, ništa prema šteti koju je zemlji nanela decenijska vladavina (što formalne što neformalne) crveno-crne koalicije – Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske udružene levice i Srpske radikalne stranke. Kada je dvehiljadite ona izgubila vlast, bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji (sasvim precizno, 53 odsto) nego 10 godina ranije.

I ne samo to. Upropašćena je i ekonomska baza zemlje. Ukupni kapital privrede Srbije smanjen je 40 odsto, a vrednost opreme 45 odsto. Takođe, ostala je bez ljudskog kapitala jer su stručnjaci otišli u inostranstvo. Sve u svemu, tokom devedesetih faktički je „zakatančena“, da upotrebimo Vučićev izraz, industrija Srbije.

Svojevremeno je nedavno preminuli ekonomista Stojan Stamenković izračunao da je Srbija od 1990. do 2000. godine izgubila bruto domaći proizvod od 175 milijardi evra. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO alijansom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.

A kada je o ličnom bogaćenju reč, o tome najbolje govori podatak da je iz te nacionalne katastrofe Aleksandar Vučić izašao kao ratni profiter, bogatiji za stan vredan nekoliko stotina hiljada evra.

Ni ono što Vučić govori o godinama nakon petooktobarskih promena nema nikakvih dodirnih tačaka sa činjenicama. U najkraćem: Od 2001. do 2008. godine, tj. do svetske ekonomske krize, plate su porasle devet puta (sa 40 na 360 evra). Prosečan godišnji rast BDP-a iznosio je 5,9 odsto, što je gotovo tri puta više nego za vreme Vučićeve vladavine do 2020. godine, tj. do krize izazvane kovidom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2023.

Vladimir Gligorov: Ključna reč – nepoverenje.

NOVI MAGAZIN,
Prošle sedmice, 27. oktobra, navršilo se godinu dana od smrti istaknutog jugoslovenskog (i svetskog) ekonomiste i političkog filozofa, stalnog kolumniste Novog magazina Vladimira Gligorova

Koja je ključna reč liberalne filozofije?
Sloboda – reći će svako.
Međutim – nije baš tako.
Ključna reč liberalne misli jeste nepoverenje. U vlast, naravno. To je odgovor koji daje Vladimir Gligorov i nema sumnje da je zapravo on tačan.

NEPOVERENJE, KLJUČNA REČ: Upravo je na nepoverenju sagrađena ogromna zgrada konstitucionalizma, odnosno pravne države. Društva u kome vladaju zakoni a ne ljudi. Zakoni čiji je osnovni smisao, i zadatak, da štite slobode i prava pojedinaca. Zato je, ako to nije contradictio in adjecto, druga ključna reč liberalizma – individualizam.
Gligorov to, kao i obično, pokazuje na konkretnom primeru. Uzgred, primeri kod Gligorova nikada nisu puke teorijske konstrukcije nego su, naprotiv, „slike iz života“. Recimo, postaviće on u jednom tekstu pitanje: „pretpostavimo da se dve vlade dogovore da razmene stanovništvo, i pretpostavimo da se sa tim slažu većine u obema zemljama. Da li je to demokratski? Odgovor je negativan. U toj stvari, dakle u stvari selidbe, relevantna je samo osoba, svaka pojedinačno, o čijoj je selidbi reč. Ne postoji pravo demokratske odluke većinom da se neko preseli. Mnogi zakoni, u mnogim zemljama, na mnoge načine, krše individualna prava, ali to se uvek mora opravdavati, ili bi bar bilo potrebno opravdavati, što ne znači da je zaista i opravdano, kao izuzetak, a ne kao načelo. Inače, u načelu, glas jedne osobe je jači od glasa svih ostalih, kada je reč o individualnim pravima i slobodama. „
Konkretan povod za ovaj članak bio je predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Još preciznije, stav Srpske pravoslavne crkve da bi usvajanje takvog zakona „moglo da dovede do društvenih sukoba“. Konstatujući da „nije jasno da li Crkva preti ili samo predviđa“ (danas, petnaestak godina nakon tog članka može se reći da nije samo predviđala), Gligorov ističe da „kada je reč o diskriminaciji, treba voditi računa o interesima diskriminisanih, a ne o interesima onih koji bi da diskriminišu, ma kolika većina da su“.
Nije, naravno, Gligorov propustio i da se sasvim konkretno izjasni o stavu SPC. „Posebno je neprijatno“ naglašava Gligorov, „to što se crkve pozivaju na većinu da bi obavezale manjine da poštuju moralne i druge interese većine. Svako ko pripada bilo kojoj manjini, po praktično bilo kom osnovu, gotovo svuda, a posebno u Srbiji, zna da to mora da čini i da će morati da nastavi da u svakom času bude svestan razlike između većine i manjine – kakav god zakon da se izglasa. Intervencija tradicionalnih crkava je samo povećala saznanje o potrebi da se te implicitne diskriminacije zasnovane na odnosu moći bude konstantno svestan“.

Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo

Na kraju, kada je reč o poštovanju individualnih prava i sloboda, Gligorov ističe da „većina ima moralnu obavezu da uvaži da sve manjine, po svim osnovama, imaju jednaka prava i da ne mogu da budu diskriminisane od strane većine“. „To ide dotle“, tera mak na konac Gligorov, „da se čak ni jednoglasnom odlukom ne može opravdati diskriminacija. Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo. A to važi i za sve druge oblike diskriminacije. Ne postoji pravo da se diskriminiše i niko se ne može odreći prava da ne bude diskriminisan“. Ako je nešto „iznad svega“ onda su to samo individualna prava i slobode.

O SLOBODI ŠTAMPE: Sloboda govora, po mišljenju Vladimira Gligorova, „trebalo bi da bude potpuna, takoreći apsolutna. To ne znači“, dodaje odmah Gligorov, „da mislim da se ona ne može zloupotrebiti. No, mogućnost zloupotrebe će zavisti od toga koliko je odgovorna javnost, pod čime podrazumevam sve nosioce nekog oblika intelektualne, moralne, profesionalne i političke odgovornosti. Kada je reč o beogradskoj javnosti sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka“ – opet udara u glavu Gligorov – „tada je neodgovornost bila gotovo nagrađivana. Oni koji žele da se podsete, ili su suviše mladi da bi imali to iskustvo, mogu da pročitaju šta sada pišu oni koji su tada pozivali na rat, etnička čišćenja i nasilje nad sugrađanima, o manjim oblicima verbalnog ili štampanog siledžijstva da i ne govorimo, i da se zamisle zašto niko od tih ljudi ne oseća potrebu da preuzme intelektualnu odgovornost?“

Sloboda govora bi trebalo da bude praktično apsolutna

Vladimir Gligorov je, pišući o najuticajnijim srpskim intelektualcima (oko Praksisa i Udruženja književnika) iz poslednjih decenija 20. veka, isticao „njihov neverovatan uspeh u osvajanju političkih i ustanova obrazovanja i kulture“ sa jedne strane, a sa druge da je „njihov politički učinak bio bukvalno katastrofalan“ i da kada je reč o „njihovom političkom doprinosu teško je naći generaciju koja je bila manje uspešna. Dakle to je taj „veliki kontrast“: „izuzetan lični, politički i društveni, uspeh a potpuni intelektualni i opšti politički neuspeh“.
Nije samo u tome bio paradoks. Paradoksalno je, možda još i više, bilo to što su i onda kada su učinci njihove politike postali belodani, oni nastavili po starom, kao da se ništa nije dogodilo, bez imalo griže savesti. „Ništa nije gore nego neprestano svojim napisima potvrđivati stepen svoje intelektualne neodgovornosti“, mislio je Gligorov. „U nekom će se času – nadao se – u javnosti probuditi potreba za intelektualnim i profesionalnim standardima, za intelektualnom i profesionalnom odgovornošću. Da bi se videlo o kolikoj je odgovornosti reč“, gura bez pardona Gligorov, „odmah ću reći da smatram da su takva sredstva informisanja kao što su RTV Srbije i list Politika krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka pozivali ne samo na rat, već i na linč izdajnika, jedne ili druge vrste. U svim ratovima koji su usledili, progonima i političkim ubistvima, televizija i novine su odigrali sramnu ulogu. Sada se beži od te odgovornosti. Još sramniju ulogu su odigrali i još uvek igraju intelektualci. Prvo se agitovalo, potom se lagalo, a sve vreme se peru ruke“.

Veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje

Ako je neko pomislio da će zbog toga Gligorov malo „revidirati“ i korigovati svoje zalaganje za „potpunu slobodu“ medija – pogrešio je. Dakle, nastavlja Gligorov, iz toga „ne sledi da se ne bi trebalo zalagati za slobodu govora – štampe i televizije. Naprotiv, veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje. Važno je i da ih brane oni koji se iz jednog ili drugog razloga osećaju pogođenima. Jako je važno, takođe, da to čine profesionalna udruženja koja su se obrukala kada je zaista trebalo preuzeti odgovornost. Važno je i samo po sebi, ali i da bismo videli hoće li se neko od ovih na vlasti i u opoziciji prisetiti da postoje neke političke odgovornosti, jer bi ipak trebalo da se povremeno zapitaju šta su oni tačno činili i još uvek čine? I kako, to je dobro da mi znamo, oni to sebi pravdaju? Važno je da se sve to objašnjava i pravda javno“, pisao je Gligorov 2009. godine.
To je potrebno i da bi se videlo „hoće li se neka televizija ili neka novina, recimo RTV Srbije i Politika, osetiti pozvanim da nešto kaže o sopstvenoj odgovornosti? I koliko će dugo moći da ćute i kako će sve da se brane“. Deceniju i po kasnije možemo da kažemo da još uvek ćute, tj. da se brane ćutanjem. Nije Gligorov bio naivan i nije očekivao da će to priznanje doći u dogledno vreme. (Lično ga u svakom slučaju nije dočekao.) Štaviše, predviđao je „da će se odgovornost definitivno prebaciti na sledeće generacije“ („koje naravno“, dodavao je, „nisu odgovorne ni za šta“). Ali koje „će morati za sve što je učinjeno da se izvinjavaju“. Tog saznavanja istine i suočavanja sa odgovornošću ne može biti bez slobode govora. „Zato bi sloboda govora trebalo da bude praktično apsolutna“ – zaključio je Vladimir Gligorov.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2023.

Ima li pravde za nosioce stanarskih prava

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Za aktuelnu situaciju nisu krivi ni stanari ni vlasnici stanova nego država koja mora ispraviti nepravdu, ali ne tako što će napraviti novu

Građani i država

Da li prisustvujemo poslednjem činu borbe građana koji imaju stanarska prava na stanove koji se nalaze u zadužbinama ili su u privatnom vlasništvu? Po svoj prilici tako je, ali još nije izvesno da će epilog biti u njihovu korist. To je bio povod za razgovor sa Majom Nešić, predsednicom Upravnog odbora udruženja nosilaca stanarskih prava u zadužbinama i stanovima u svojini građana. Inače, reč je o problemu koji je star tridesetak godina, a „začet“ je još pre gotovo 100 godina, tačnije nakon Drugog svetskog rata. Zbog nedostatka stanova, naročito u ratom razrušenom Beogradu, velikom broju ljudi je omogućeno da se usele u zgrade kojima su bogati pojedinci namenili ulogu svojih zadužbina, odnosno u stanove onih za koje je procenjeno (da kriterijume ostavimo po strani) da raspolažu viškom stambenog prostora. Zatim su tim porodicama dodeljivana stanarska prava u stanovima u svojini građana. Dakle, praktično se radilo o odluci države, a s obzirom da se mislilo da će tadašnji sistem biti večan računalo se i da su ti ljudi rešili svoje stambeno pitanje.
Drugi razlog ovog današnjeg problema nastao je 1958. godine kada je došlo do velike nacionalizacije stanova koji su svi odlukom države, kao i prethodnog puta, uključeni u fond stanova kojima se može zakonski raspolagati. Tako država, osim vlasnicima, nepravdu čini i onima koje dovodi u tu, ispostaviće se, nezahvalnu poziciju.
Ni to nije sve. Pored ove dve kategorija postoje i nosioci stanarskih prava koji su nakon nacionalizacije dobili taj stan od firme zakonitim putem, ili su zatečeni u stanu u trenutku nacionalizacije.
Finalni udarac nastao je, međutim, 1992 godine, kada država dozvoljava da se privatizuje celokupan stambeni fond, oko 600.000 stanova – uzgred, po bagatelnim cenama – ali to pravo ne daje i gore pomenutim kategorijama nosilaca stanarskog prava. Na taj način stanari u zadužbinama (za koje se ispostavi da mogu da obnove rad) i oni u stanovima u svojini građana, bivaju stavljeni u diskriminatorni položaj, tj. obespravljeni. I to je sadašnje stanje: s jedne strane imamo vlasnika i/ili potencijalnog vlasnika, koji u stan nije ušao decenijama, i nosioca stanarskog prava koji je zatečen tu gde jeste i živi tu već decenijama, nekoliko generacija.

Koliko vaša udruženja imaju članova, odnosno koliki broj ljudi ima ovakve probleme?
U udruženjima nas ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava.

Šta je sad iniciralo vašu aktivnost?
Mi želimo da steknemo vlasništvo na stanovima u kojima imamo stanarsko pravo jer smo bili diskriminisani 1992. godine. Pogrešnim odlukama države to nam nije omogućeno kao što je drugima. Stanove je tada otkupilo 600.000 nosilaca stanarskih prava. Svi sem nas. A konkretan razlog da se angažujemo baš u ovom trenutku jeste javna rasprava o Izmenama i dopunama Zakona o stanovanju koja je nedavno završena

U udruženjima nosilaca stanarskih prava ima oko 250 porodica, a u Beogradu i Srbiji, po procenama, 1.500 porodica nosilaca stanarskih prava

O kakvim je rešenjima reč, da li je i šta njima promenjeno u prethodnoj regulativi?
Trenutno je na snazi model koji nije ni primenjen, ali smo mi oštro protiv trenutnog Zakona o stanovanju i nacrta koji je u proceduri, za koji smo tražili povlačenje.

Šta tu vama ne odgovara?
Smatramo da se predviđenim iseljavanjem odnosno preseljenjem u neki drugi stan, vrši nasilje nad stanarom koji ima zakonito stečena stanarska prava, koga štiti Pravo na dom iz Evropske konvencije i koji ima pravo baš na taj stan, tj. da stekne vlasništvo nad stanom u kome živi. Država koja mu je dodelila to pravo, nažalost na štetu trećeg lica, vlasnika, mora preuzeti punu odgovornost i obavezu prema vlasnicima. Mi ne treba da snosimo teret pogrešnih zakonskih rešenja ranijih vlasti. Osim toga, ti stanovi u koje su kao predvideli da nas presele ni po jednom standardu ne odgovaraju našem imovinskom stečenom pravu u stanovima u kojima živimo.
Dodatno uvodi se modalitet refundacije „zaštićene zakupnine“ što je neprihvatljivo, a ima i drugih loših rešenja.

Da li ste vi predložili neka rešenja?
Mi predlažemo novi model koji će zaštiti naša stečena prava, zatim naše pravo vlasništva, kao i Pravo na dom, utvrđeno Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Model koji predlažemo štiti prava i jedne i druge kategorije u potpunosti. Mi dobijamo pravo na otkup stanova u skladu sa zakonom, a vlasnicima pripada maksimalna pravična tržišna cena za useljiv stan. Država na taj način proglašava javni interes, preuzima na sebe ispravku nepravdi prema obe kategorije, i rešava trajno i efikasno problem.
Mi takođe predlažemo da to bude poseban zakon – Lex Specialis. Za navedeni predlog imamo podršku i Udruženja Pravnika Srbije, i tim povodom je bila izuzetno uspešna tribina na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan

Kakvi su vaši argumenti?
Naši argumenti su da za ovu situaciju nisu odgovorni ni stanari ni vlasnici, već isključivo država koja mora ispraviti nepravdu, ali na pravedan način. Pravo na dom iz Evropske konvencije podrazumeva da se protivno njegovoj volji niko ne može preseljavati, pa makar i u drugi stan, jer se dugotrajnim korišćenjem stvorila trajna veza stanara sa prostorom, a govorimo o decenijama, tj. traži se blaža mera prema stanaru od preseljenja. Svima je jasno da preseljenju prethodi iseljenje, i ono je praktično zabranjeno. Zatim nam se mora omogućiti otkup kao i drugima, pravo da steknemo vlasništvo po beneficiranim uslovima iz zakona o stanovanju.
Sa druge strane, isplatom pravične tržišne cene za stan štite se i prava vlasnika.

Da li ste ove predloge i ranije iznosili državnim organima i kojim?
Mi smo naš predlog izneli Ministarstvu građevine i moram reći da je njihova reakcija bila pozitivna. Ali sa tim se moraju složiti i Ministarstvo finansija i Vlada Srbije. Smatramo da ćemo u tome uspeti, jer je ovo jedino pravedno rešenje, koje zadovoljava dve strane. Mislim da ima sluha i kad je aktuelni nacrt Zakona o stanovanje u pitanju i da se neće insistirati na usvajanju izmena zakona koji je u proceduri, a koji dodatno ide na našu štetu.

Kakvi su vaši sledeći koraci?
Naši sledeći koraci su dodatna razrada predloženog modela i pravljenje još prijemčivijeg modela posebno za vlasnike. Nadam se dogovoru sa udruženjima vlasnika, jer smo na kraju shvatili da je nas država posvađala uvođenjem u ove pravne statuse, i da se problem može rešiti samo na obostran interes dve strane. Zadovoljstvo dve strane je najvažnije, a država je tu da obezbedi sredstva i sprovođenje. Hitno sprovođenje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. oktobar 2023.

Ograničavanje kamatnih stopa je anticivilizacijski čin

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva

Dejan Šoškić, ekonomista

Povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta i svojevremeno guvernerom Narodne banke Srbije bilo je (privremeno) ograničavanje kamatnih stopa koje je nedavno NBS uvela. Na to su se naravno nadovezale srodne bankarske i monetarne teme.

Narodna banka je ograničila, privremeno, kamatne stope na stambene kredite. Kako ocenjujete tu meru? Šta to govori o monetarnoj politici?
Mislim da je bilo kakvo mešanje bilo kog državnog organa u privatne ugovore vrlo problematično jer je ugovor slobodno iskazana volja dve strane u vezi posla koji je predmet ugovora. Zaštita ugovora je jedan od osnovnih stubova pravne sigurnosti i uslov za privredni razvoj baziran na tržišnoj privredi i slobodnom preduzetništvu. Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva. Država ne bi smela da se meša u ugovore privatnih strana sem vrlo izuzetno, u uslovima neke vanredne situacije, nesporno utvrđene neinformisanosti ili zablude ugovornih strana ili bitno izmenjenih okolnosti ugovora, ali i tada uz javnu debatu, konsenzus i fer kompenzaciju ugovornim stranama. Sve to je izostalo u slučaju ograničavanja kamata na pojedine odobrene kredite koje se nedavno desilo. Nesumnjivo to je verovatno politički popularna odluka kod pojedinih segmenta stanovništva, ali je duboko pogrešna s aspekta razvoja institucija i poslovnog ambijenta u zemlji. Ako se želelo pomoći pojedinim kategorijama dužnika, trebalo je primeniti neke druge mere – direktna pomoć ugroženim dužnicima, podsticanje slobodnog reugovaranja u izmenjenim okolnostima i slično – koje ne zadiru u tako važnu civilizacijsku i privrednosistemsku oblast kao što je sloboda ugovaranja i zaštita ugovora. Postavlja se pitanje da li su donosioci ovakve odluke uopšte svesni koliko važnu civilizacijsku tekovinu su narušili zbog kratkoročne, verovatno pre svega političke, popularnosti. Ono što me dodatno iznenađuje jeste da nema adekvatne reakcije ni banaka, ni pravnika. Kao da je svaka društvena debata i reakcija oštećenih i struke protiv loših odluka države presahla. To, čini mi se, govori o lošoj situaciji u našem društvu i o vrlo niskoj zainteresovanosti građana za pitanja od opšteg interesa a, možda, i o ukupno niskom poverenju građana u institucije i njihov rad.

Kakav je to signal za međunarodne finansijske krugove?
Loš. Državno narušavanje privatnih ugovora ukazuje na vrlo nizak nivo institucionalnog razvoja i zemlji koja je u pregovorima sa Evropskom unijom to svakako neće biti od pomoći u narednim koracima u pregovaračkom procesu. Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore, biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju, a to je zapravo drugačije rečeno, dodatni rasta cene po kojoj ćemo finansirati svoj javni i privatni dug u inostranstvu i to u uslovima ionako rastućih kamatnih stopa u svetu.

Kakve će biti posledice? Recimo, da li će banke smanjiti kreditnu aktivnost?
Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da, to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji.

Da li će pokušati da nadoknade gubitak koji im je načinjen? Da li će im država to na neki način kompenzovati?
Verovatno će banke nadoknaditi te gubitke na drugoj strani, poskupljujući svoje druge kreditne instrumente i provizije i verovatno je na toj liniji već razgovarano neformalno sa bankama, ako već sa njihove strane nema ozbiljnije reakcije, ali to i jeste problem, što se radi kratkoročnih političkih poena, žrtvuju vrlo važni postulati civilizovanog društva. Ako će država ili NBS da sada zbog ovih mera nešto nadoknađuju bankama, zar nisu mogle da se obećaju stimulativne mere za one banke koje dobrovoljno kratkoročno ograniče kamatne stope radi podsticanja finansijske stabilnosti, ali da proces bude dobrovoljan uz saglasnost obe ugovorne strane.

Zašto se nisu bunile – ako se nisu bunile?
Verujem da se često privreda i banke ne bune zbog nekih administrativnih mera države kako ne bi ugrozili svoju poziciju na tržištu ubuduće. To je, samo po sebi, loš signal jer može da uputi na zaključak da je održavanje dobrih odnosa sa političkom nomenklaturom od dominantnog značaja za poslovanje privrednih subjekata.

Generalno gledano, da li su kamatne stope na stambene kredite, ali i inače, u Srbiji previsoke, tj. nerealno ili nepravedno visoke?
Svako ko vraća kredit prirodno misli da su kamatne stope previsoke. Realno, one trenutno to nisu, jer su formirane na bazi izuzetno niskih kamatnih stopa u međunarodnom okruženju u prethodnom periodu, a koje su posledica sprovođenja ogromne monetarne ekspanzije u SAD i EU u poslednjih 10 godina. Decenijama pre toga, kamatne stope su bile znatno više i na štednju u bankama i na kredite koje dobijamo od banaka. Kada sam ja pre dvadesetak godina otplaćivao kredit za stan, plaćao sam kamatnu stopu od 12 odsto. Danas su, i pored rasta Euribora poslednjih nekoliko kvartala, kamatne stope ipak znatno niže.

Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju

Kakva je konkurencija na bankarskom tržištu Srbije? Danas ima upola manje banaka nego pre nekoliko godina. Da li je to dobro ili loše, po građane i privredu, razume se? Da li oni zbog toga plaćaju veće kamatne stope i veće marže a dobijaju slabiju uslugu?
S jedne strane ukrupnjavanje banaka je dobro jer kreira mogućnost da se kroz ekonomiju obima smanjuju transakcioni troškovi koje plaćaju građani i privreda. S druge strane, ukrupnjavanje banaka povećava koncentraciju na bankarskom tržištu što može negativno da utiče na konkurentnost i visinu cene bankarskih usluga. Zato je važno da postoji dobra mera između veličine i broja banaka na tržištu. Takođe, dobro je i da postoji bar jedna poslovna banka, možda i neka razvojna banka, u državnoj svojini na tržištu. To je naravno poželjno tek kada kao društvo uspostavimo mehanizme zaštite i efikasnog poslovanja pravnih lica u državnoj svojini, tj. kada se rukovođenje i upravljanje državnih institucijama oslobodi političkih uticaja, nekompetentnosti i prakse sklapanja štetnih ugovora.

Da li je konkurencija u okolnim zemljama, recimo Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj veća ili manja?
Rekao bih da je situacija slična kao u Srbiji, čak i sa većim stepenom koncentracije, s tim što je u Mađarskoj najveća upravo državna banka.

Da li su profiti banaka u Srbiji visoki? Pogotovo kada se uporede sa okruženjem – Hrvatskom, Mađarskom, Bugarskom?
Ne, zvanični profiti banaka u Srbiji nisu previsoki. Treba imati u vidu da to ne mora da bude jedini izvor prihoda na uloženi kapital stranih osnivača banaka.

NBS je povećala obaveznu rezervu, što nije dovoljno primećeno u javnosti.
To je, po definiciji, veći trošak u poslovanju banaka. Veća obavezna rezerva, po pravilu, smanjuje kreditnu aktivnosti i jača finansijsku stabilnost. Istovremeno, centralna banka na deponovanu obaveznu rezervu može da plaća kamatu bankama. Ta kamata, ako je ima tj. ako nije jednaka nuli, predstavlja trošak za centralnu banku, a prihod za banke. Takođe, obavezna rezerva se razlikuje za kratkoročne u odnosu na dugoročne depozite u bankama i za devizne u odnosu na dinarske depozite. Otuda, obavezna rezerva, može da obavlja nekoliko važnih funkcija u regulisanju bankarskog sistema zemlje. Ona istovremeno može uticati i na nivo kreditne aktivnosti ali i na stabilnosti i kvalitet izvora sredstava banaka. Tako se obavezna rezerva može koristiti i kao instrument monetarne politike, i kao instrument regulacije banaka, i kao instrument jačanja ukupne finansijske stabilnosti u zemlji. Važno je da taj instrument bude u saglasnosti sa drugim instrumentima monetarne politike i regulacije banaka.

Da li je to povećanje opravdano?
Budući da su parametri finansijske stabilnosti solidni, a da je tokom ove godine već prisutan pad stope rasta kreditne aktivnosti, ne verujem da je ovo bio dobar i opravdan trenutak za povećanje obavezne rezerve. Ograničenje kamatnih stopa za neke kredite i povećanje obavezne rezerve bankama dodatno će usporiti kreditnu aktivnost u narednom periodu a bez kreditnog rasta u načelu je teško obezbediti višu stopu privrednog rasta.

Predsednik Vučić se hvali stabilnošću kursa – mada nema nikakve veze sa tim. Kako vi ocenjujete tu politiku?
Fiksni kurs ima svojih prednosti i svojih nedostataka. Njega je vrlo jednostavno sprovesti u praksi, ali, po pravilu, ako zemlja nema dovoljno jak izvozni sektor, tj. ako nije dovoljno konkurentna, fiksni kurs može opstati samo uz restriktivnu monetarnu politiku, što onda obara privrednu aktivnost i zaposlenost. To je posebno bilo očigledno u slučaju Srbije, koja je od 2012. do 2016. imala najniže stope privrednog rasta u Centralnoj, Istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Od 2015, tj. od kada je evro počeo da se kreira tj. „štampa“ u ogromnim količinama kao posledica tzv. kvantitativnih olakšica, održavanje fiksnog kursa u odnosu na evro je mnogo lakše, upravo zbog ogromne ponude evra od strane Evropske centralne banke.

U uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas

Problem kod nas je što se na fiksiranje kursa prešlo nezvanično, što je greška, i unosi samo nepotrebnu zabunu jer govorimo da ciljamo inflaciju, a zapravo ciljamo kurs. I drugo, što fiksiranje kursa treba da bude jasno komunicirano sa svim učesnicima na tržištu, ali i sa nosiocima ekonomske politike u Vladi, tj. da bude jasno da plate ne smeju da rastu brže od produktivnosti. To je ključno ako zemlja treba da podigne svoju konkurentnost a to je upravo slučaj sa Srbijom. Mi to nismo razumeli i zato nam odlaze neki strani investitori koji su ovde proizvodili i izvozili, a imamo i krajnje problematične situacije u kojima jevtin uvoz guši domaću proizvodnju, poljoprivrednu i drugu. Uglavnom se to ne povezuje sa fiksnim kursom, a trebalo bi.

Svojevremeno je Slovenija vodila politiku potcenjenog tolara, Kina to stalno radi sa svojom valutom. Mnogi tvrde da je kurs dinara nerealan, tj. da je dinar precenjen. Šta vi mislite?
Mislim da je dinar precenjen i mislim da njegova precenjenost dodatno raste poslednjih godina. Precenjena i potcenjena valuta su ključne poluge privrednog razvoja. Kina uspeva da izvozi i raste jer održava potcenjenost svoje valute. S druge strane, kao da smo zaboravili da je izuzetan uspon Japana posle drugog svetskog rata praktično zaustavljen tzv. „Plaza dogovorom“ kojim je došlo do brzog jačanja jena u odnosu na dolar. Time je Japan uveden u još uvek prisutnu višedecenijsku stagnaciju. Svako ko misli da devizni kurs ne utiče na izvoz, uvoz i privredni rast, treba da se seti da je devizni kurs zapravo cena, a cena naravno utiče na tražnju i prodaju i rast privredne aktivnosti. Fiksiranje kursa ne mora nužno da vodi precenjenoj domaćoj valuti, ali odsustvo razumevanja potrebe da javne finansije budu u ravnoteži i da ne favorizuju potrošnju već da favorizuju investicije, u našoj zemlji doveli su do postojeće situacije u kojoj Srbija i dalje nije rešila problem konkurentnosti svoje privrede, tj. i dalje značajno više uvozi nego što izvozi. Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju.

Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju

Da li se praktično fiksnim kursom zapravo vodi borba protiv inflacije i da li je to dobro?
Uticaj kursa na inflaciju u Srbiji je visok, upravo zbog velike upotrebe evra u obračunima i plaćanjima. Otuda, gubitak vrednosti dinara direktno utiče na rast mnogih cena u zemlji. Borba protiv inflacija treba da se vodi restriktivnom monetarnom politikom, tj. rastom kamatnih stopa, i restriktivnom fiskalnom politikom. Kod nas je, međutim, sistem iščašen. Domaća kamatna stopa u dinarima, na koju utiče NBS, ima vrlo ograničeno dejstvo na agregatnu tražnju i inflaciju zbog vrlo visokog korišćenja evra kako na strani depozita u bankama, tako i na strani kredita koje banke odobravaju građanima i privredi. Otuda, u uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem i koja dovodi do jačanja dejstva referentne kamatne stope NBS i jačanja finansijske stabilnosti, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas.

Da li bi referentna kamatna stopa trenutno trebalo da bude viša od 6,5 odsto. Da li bi se time brže smanjila inflacija? Da li je uopšte NBS reagovala adekvatno na pojavu inflacije?
NBS je zakasnila sa reakcijom oko devet meseci. Naime, trebalo je podići referentnu kamatnu stopu još krajem leta 2021. Nažalost, zbog nesprovođenja dinarizacije, rast referentne kamatne stope ne daje potrebne rezultate u domenu obuzdavanja inflacije i iziskuje potrebu višeg i dužeg podizanja dinarskih kamatnih stopa. Kolateralni efekat toga je rast razlike u kamatnim stopama u dinarima i evrima i to, po pravilu, pojačava devizni priliv spekulativnog novca, što može voditi jačanju dinara, time i obaranja uvoznih cena. Takvo jačanje dinara, nažalost, uzvratno obara konkurentnost svega onoga što nosi naziv „made in Serbia“. Tako nas održavanje stabilnosti „iščašenog“ sistema košta privrednog razvoja. Ključna stvar je razumeti da stabilan finansijski sistem i prosperitetna privreda zahtevaju da najveći broj građana i privrede prima dohotke, kreira imovinu i vraća kredite u istoj valuti. Zato je dinarizacija izuzetno važna, ali se to nedovoljno razume.

Trenutno je inflacija u Srbiji duplo veća nego u Evropskoj uniji. Zašto je to tako, da li su uzroci spoljašnje ili unutrašnje prirode?
Ključni razlog je vezan za ekspanzivnu fiskalnu politiku, posebno u domenu linearnih davanja dodatnih dohodaka stanovništvu iz budžeta. Ovakve mere su posebno intenzivirane poslednjih godina i odraz toga se vidi i u postojećoj visokoj inflaciji. Drugi razlog visoke inflacije bi mogao biti posledica monopolističkih pozicija na tržištu, u domenu uvoza, izvoza i maloprodaje. Na to treba dodati i prisutan uticaj planiranog podizanja cena električne energije kao i podizanja akciza. Spoljnih razloga za unutrašnju inflaciju je bilo tokom 2022, ali su sada oni marginalni. Ključni su, po mom mišljenju, unutrašnji razlozi koje sam pomenuo.

Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji

Da li će u dogledno vreme inflacija u Srbiji biti svedena u prihvatljive granice? Koje bi to granice bile i kada bi to moglo da bude? To jest, da li NBS preduzima adekvatne mere na tom planu i kakva bi monetarna politika trebalo da bude?
Inflacija bi postepeno trebalo da se vraća ka inflacionom cilju, ali će to biti znatno sporije i uz bitnije usporavanje ekonomske aktivnosti zbog kasne reakcije NBS, odsustva rezultata u domenu dinarizacije i ekspanzivne fiskalne politike. Kratkoročno, NBS realno nema na raspolaganju dodatne mehanizme značajnijeg uticaja na obaranje inflacije. Strateški, međutim, činjene su greške u domenu zapostavljanja dinarizacije, nepotrebnog nominalnog jačanja dinara 2017. i kasnog reagovanja na inflaciju. Sada je, međutim, najveća odgovornost za inflaciju na fiskalnoj politici. Srbija treba da teži niskoj jednocifrenoj inflaciji, ali, po mom mišljenju, nije dobro za zemlju u razvoju da taj cilj bude prenizak, tj. na nivou inflacionog cilja razvijenih zemalja

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2023.

Vučićev krah

NOVI MAGAZIN, , , ,
Šta god na kraju budemo saznali – a valjda ćemo makar najvažnije saznati – već sada se može reći da će najveći gubitnik ovog mini-rata u Banjskoj („Netko bješe Strahiniću Bane, bješe Bane u malenoj Banjskoj“ – videćemo da li će ovo selo opet ući u narodnu poeziju) biti srpski narod na Kosovu

Prvo se kao tema nametala inflacija. Vetar u leđa ovoj već naizgled izduvanoj priči dali su avgustovski podaci o rastu cena hrane u Evropi. Srbija je stvarno postala lider jer je sa tzv. food inflation od 17,9 odsto (31. 8. 2023/31. 8. 2022) iza sebe ostavila sve druge zemlje. Tačnije, ispred nas je samo Turska, sa nedostižnih 74,3 odsto, ali je ona ionako više u Aziji nego u Evropi. Tik iza Srbije našla se Mađarska, s prehrambenom inflacijom od 17,1 odsto. Zanimljivo je kako najveći populisti, inače međusobno najveći prijatelji, nanose najveću štetu sopstvenom „populusu“.

Ovu temu je, međutim, potisnuo Dogovor za pobedu koji je potpisalo pet poslaničkih grupa (sastavljenih od jedno desetak stranaka). Ovde je posebno zanimljivo bilo što se u programsko-predizbornom dokumentu (navodno) proevropske opozicije nigde, ni na jednom jedinom mestu, ne pominju ni Evropa ni Evropska unija. Treba li da budemo srećni što se ne pominju ni Evroazijska unija ni BRIKS? I misli li to (proevropska) opozicija da pošto je Vučić sedeo na 2-3-4 stolice, ona ne treba da sedi ni na jednoj?

Takođe, uopšte nije pomenuto ni Kosovo. Samo što ako oni nisu hteli na Kosovo, Kosovo je došlo do njih. I po njih.

Posle oružanog okršaja u selu Banjska na severu Kosova (i dok je više spekulacija nego informacija) ključno je, čini se, jedno: istragom bi trebalo pokazati – i na sudu dokazati – kakva je u čitavoj toj drami, od prologa do epiloga, bila uloga „zvaničnog Beograda“. Od odgovora zavise i implikacije mada je glavna, čini se, već izvesna: „Ubijena je ideja zajednice srpskih opština“, rekao je analitičar Dušan Janjić.

Ono što zbunjuje jeste činjenica da je napad izveden u trenutku kada je ZSO u međunarodnoj zajednici stajala nikad bolje i da je tom akcijom (uzgred, prilično amaterski izvedenom – što izaziva pitanja o njenom stvarnom karakteru i cilju) Vučić „pucao sebi u nogu“. Da li se zbog toga kao neko kome ovakav razvoj situacije ide u prilog pominje Rusija i da li je zbog toga Vučić sutradan išao kod ruskog ambasadora?

Sa druge strane, akcija je došla kao melem na ranu Kurtiju, koji je bio takoreći sateran u ćošak, pod velikim pritiskom i Evrope i Amerike. Tako kaže logika. Ali možda je tako ispalo, a da nije tako zamišljeno.

Bez obzira na konačan rasplet, Aleksandar Vučić neće moći da bude oslobođen odgovornosti. Pre svega političke, razume se. Najpre zbog načina na koji je upravljao severom Kosova, pogotovo ljudi na koje se oslanjao. Drugo, atmosfera koja je dugo, a u poslednje vreme sve intenzivnije stvarana u Srbiji, to „pumpanje mišića“, tj. militarizacija društva, to širenje nacionalizma i primitivizma s nacionalnih medija, takoreći zakonito, vodilo je, moralo dovesti i na kraju dovelo do – eksplozije. A gde će da eksplodira nego tame gde je baruta najviše – u „južnoj srpskoj pokrajini“.

Šta god na kraju budemo saznali – a valjda ćemo makar najvažnije saznati – već sada se može reći da će najveći gubitnik ovog mini-rata u Banjskoj („Netko bješe Strahiniću Bane, bješe Bane u malenoj Banjskoj“ – videćemo da li će ovo selo opet ući u narodnu poeziju) biti srpski narod na Kosovu. Da su i tamošnje vlasti zapaljivim nabojima punile atmosferu u kojoj se samo čeka varnica, svedoči i ostavka doskorašnjeg Kurtijevog savetnika Petra Miletića, kao i nedavne reči Rade Trajković da „koordinisana hapšenja Srba širom Kosova jesu jasna i svesna eskalacija i destabilizacija naše zajednice“.

Položaj Srba na Kosovu teško da će makar u neposrednoj budućnosti biti bolji. Ako „dole“ uopšte bude Srba. Jer, kako javljaju mediji iz Severne Mitrovice, sve je manje đaka u srpskim školama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2023.

Ova vlast upropašćava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Pre 10 godina Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, danas je u deficitu uprkos ogromnim parama koje su u međuvremenu potrošene; stvar je u tome što se ne stimulišu investicije i produktivnost nego se plaća politička podrška

Goran Živkov, agrarni konsultant

Čini se da ni u jednoj privrednoj grani ne vlada takvo nezadovoljstvo kao što je to slučaj sa poljoprivredom. Nezadovoljni su svi, i proizvođači i potrošači a i država. To je bila tema razgovora sa Goranom Živkovim, vlasnikom i direktorom konsultantske kuće Seedev koji prevashodno radi u inostranstvu.

Da počnemo od nekih poslednjih događaja kao što je vraćanje nekih naših poljoprivrednih proizvoda iz Slovenije, Hrvatske… Zašto se to dešava?
Problem je u tome što je Evropska unija zabranila korišćenje tog pesticida, hlorpirofosa,koji je inače bio široko korišćen 40 godina, dok je Srbija takođe zabranila njegovo korišćenje ali tek od iduće godine. Tako da se može desiti da ukoliko u voću ili povrću ostani ti takozvani rezidui, to bude razlog za zabranu izvoza. Ova priča, međutim, ima i svoju širu dimenziju. Evropa je odlučna da zaštiti životnu sredinu i to važi i za poljoprivredu, čak i po cenu pada proizvodnje hrane. U Francuskoj imate proteste poljoprivrednika koji traže da se ne ukinu određeni pesticidi ili herbicidi.

Nešto slično imali smo pre godinu-dve dana u Holandiji.
Holandija je takođe prednost dala ekologiji po cenu da se smanji stočarska proizvodnja. Ali Holandija ima više od četiri takozvana uslovna grla po hektaru dok Srbija ima ispod 0,2 grla. Evropa već odavno ne povećava svoju proizvodnju, naprotiv, ona je postavila druge ciljeve i verovatno će proizvodnja u njoj ubuduće padati. To može biti šansa za Srbiju, ali država to mora da shvati i da tome prilagodi svoju regulativu.

Hoćete da kažete da naša država ne reaguje adekvatno na signale koji dolaze iz Evrope, sa tržišta?
Naša država uopšte nema proaktivnu strategiju. Kada bi sad pitali ministarku poljoprivrede kakva je naša pozicija, da li hoćemo da pratimo to što su evropski trendovi, pa da i mi nama postavimo neke targete za smanjenje potrošnje đubriva i pesticida, za povećanje organske proizvodnje i slično, vi ovde nećete dobiti nikakav odgovor. Tačnije, nećete moći nikako da kroz agrarnu politiku vidite u kom pravcu mi idemo.

Vidimo da je poljoprivreda veliki zagađivač, imamo li mi neku odbranu od tog zagađenja koje pravi poljoprivreda?
Nama poljoprivreda u ukupnoj emisiji gasova učestvuje otprilike na nivou bruto nacionalnog dohotka, oko 12 odsto. Inače, naša prosečna emisija po stanovniku je veća nego u Evropskoj uniji i ona dolazi prvenstveno iz energetike, iz termoelektrana. Ali zemlje zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima, spada u zemlje koje treba da smanje emisiju ali nemaju obavezu da pomažu drugima u tome kao što je slučaj sa razvijenim zemljama zapadne Evrope. Tako da su naši ciljevi relativno lako ostvarivi. I mi to možemo da iskoristimo za povećanje poljoprivredne proizvodnje i da popunjavamo prazninu na tržištu do čega će doći u Evropskoj uniji.

Ali mi imamo velike probleme sa izvozom, kakve su uopšte naše sposobnosti da povećamo izvoz?
Sa tri i po miliona hektara obradive površine Srbija može da bez problema pokrije svoje potrebe i da nam ostane dosta za izvoz. Naš izvoz je 2022. bio blizu pet milijardi evra. Da li može da bude veći? Definitivno može. Nažalost dosta nam u poslednje vreme opada proizvodnja po kojoj smo bili prepoznati, povrtarstvo i voćarstvo, za račun ratarstva. Naime, zbog subvencija po hektaru došlo je do ekspanzije ratarske proizvodnje iako je ona manje produktivna.

Kad smo kod subvencija, poslednjih godina one se stalno povećavaju, naročito su ove godine povećane, povećan je agrarni budžet. Kakvi su efekti takve politike, da li su to bačene pare?
Ovo što mi radimo su u najvećoj meri bačene pare. Ne želim da kažem da je podrška poljoprivrednicima generalno loša, nego je pitanje kako ih podržavate. Ovako kako ih mi podržavamo, tako što dajete plaćanja po hektaru i plaćanja po grlu, to je čisto bacanje para. Ne postoji nijedan agrarni ekonomista koji će vam reći da to doprinosi većoj produktivnosti, ili većem izvozu, ili većoj konkurentnosti, osim većem prihodu onih koji primaju te subvencije.

Evropa takođe daje po hektaru.
Tačno, ali Evropa je to učinila u trenutku kada više nije želela da povećava proizvodnju – do čega je doveo prethodni sistem cenovne podrške – nego je samo želela da omogući farmerima dobar standard bez povećavanja proizvodnje.

Kakva bi po vašem mišljenju trebalo da bude podrška poljoprivrednicima u Srbiji?
Mi moramo da imamo investicionu podršku. Naša ulaganja su izuzetno mala, kako god da gledate – po ukupnom broju traktora koje imamo, po broju novih traktora koji uđu u proizvodnju, po broju novih prerađivačkih kapaciteta i zato moramo da povećamo investicije. Zato budžet treba da bude orijentisan ka podršci investicijama. U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe, ode svega 1-2 odsto budžeta. Eto, mogli bi u tome da pratimo Evropsku uniju, ili da pratimo neke zemlje koje zaista jako napreduju, poput Albanije, koja 90 odsto svog budžeta daje za investicije. Moram ovde da podsetim, i Srbija je 2004, 2005, 2006. godine imala budžet koji je preko polovine išao za podršku investicijama. U tom slučaju može da se kaže da podrška ima smisla jer priprema

U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe ode svega 1-2 odsto budžeta

poljoprivrednika za tržišnu utakmicu, da on bude bolji. Ako vi njemu date 150 evra na njegovih sto hektara to je 15.000 evra, ogromna je verovatnoća da će on pre kupiti novi auto nego što će ulagati u poljoprivredu. A ako vi njemu date na njegovu investiciju 30 ili 35 odsto, ako kupi novi traktor ili napravi novu hladnjaču, onda ste sigurni da su pare uložene u nešto što će povećati konkurentnost.

Kako stoji stvar sa tržištima izvan Evropske unije, recimo sa Rusijom?
Rusija nikad nije prelazila 10 odsto našeg agrarnog izvoza, čak i kada smo jedino mi iz Evrope mogli tamo da izvozimo. Sada se izvoz smanjuje jer su i same rute mnogo komplikovanije. Jednostavno, nama je prirodno da izvozite u Cefta zemlje, da mi u potpunosti držimo ovo tržište i da izvozimo u Evropsku uniju koja je veliko bogato tržište sa dobrim standardima. Problem je što mi gubimo utakmicu na Cefta tržištu, konstantno nam opada udeo izvoza, zato što se oni isto tako otvaraju, i Bosna i Hercegovina, i Albanija, i Kosovo, i Crna Gora se otvaraju prema Evropskoj uniji. Mi u nekim proizvodima gde smo tradicionalno bili jako dobri, kao što su na primer mesne prerađevine, gubimo to tržište. To je s jedne strane rezultat a sa druge strane posledica velike krize u kojoj se nalazi naše stočarstvo.

A zašto je stočarstvo u krizi kad su tamo otišle najveće subvencije?
Upravo zato. Preko 70 odsto subvencija ide za vrlo mali broj stočarskih proizvođača. I to je sve počelo 2012. godine. U tom času Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, u mesu i mleku. Od tada se svake godine on smanjuje. Nova vlast 2012. suštinski menja agrarnu politiku, uvode se subvencije po grlu, za stočarstvo se izdvajaju ogromna sredstva koja od tada neprekidno rastu, evo i nedavno su opet subvencije povećane. Uprkos tome, spoljnotrgovinski bilans je sve lošiji tako da smo sad došli u situaciju da smo neto uvoznik svih tih stočarskih proizvoda. Znači što više para dajemo to su nam rezultati slabiji. Zašto je to tako za svakog ko se bavi ovim poslom je jasno, to smo gledali više puta, ne samo kod nas nego i u Hrvatskoj i Sloveniji. Prosto, velike subvencije destimulišu proizvodnju.

To se dešava i u Srbiji
To se dešava svuda, to su apsolutno uvek efekti subvencija tog tipa. Od 2012, kada imamo veliki suficit država s jedne strane povećava subvencije stočarstvu a s druge strane nam raste uvoz i smanjuje se izvoz.

Kome idu te subvencije?
Najpre kada je reč o sistemu dodele subvencija moram da kažem da veliki problem seljacima predstavljaju stalne izmene propisa. Srbija je svetski šampion u tome. U Srbiji se svake nedelje donese neka nova uredba koja menja uslove za dobijanje subvencija. A i u poljoprivredi, kao i u svakoj drugoj privredi jako je bitna stabilnost i predvidljivost. U Evropskoj uniji se po sedam godina ne menjaju propisi, ovde jedva da traju sedam dana.

Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra

Kada je reč o tome ko dobija subvencije, mali proizvođači čak ni ne mogu da ih dobiju zato što nemaju umatičena goveda. Kad bi se pravila analiza koliko ljudi zaista dobije te subvencije po grlu videlo bi se da je to relativno jedan uzan broj ljudi. Koliko tačno teško je reći pošto nema podataka. U Evropskoj uniji je sve je toliko transparentno da se zna ime svakog dobitnika subvencije i tačno se zna koliko je ko dobio, svaka firma, svaki pojedinac. Kod nas toga nema, pa se ne može ni tačno reći ko su korisnici subvencija, ali otprilike je kao neka proporcija 20:80, dvadeset odsto onih najvećih dobije osamdeset odsto para. Ne bi me čudilo da je kod nas to još i malo više.

Da li uspevamo da potrošimo sredstva iz evropskih fondova?
U prošlom finansijskom periodu od sedam godina Srbija je od EU dobila 175 miliona evra ili oko 25 miliona godišnje. Mi nismo uspeli da potrošimo tih 175 miliona, videćemo koliko ćemo vratiti, verovatno 60-70-80 miliona evra, preko trećine sigurno. Nismo ih koristili zato što je naša administracija sve jako sporo radila. Naša Uprava za agrarna plaćanja je razvlačila te projekte do besvesti.

Vlast je mnogo govorila o izvozu u Kinu kao velikoj šansi, da li su ispunjena obećanja?
Mi smo otvorili kinesko tržište i mi izvozimo. Nažalost, te cene su mnogo niže od onih koje dobijamo prilikom izvoza na Cefta tržište. Takođe, simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo možemo samo da pretpostavljamo. Lično mislim da Kina za nas nije nikakva šansa, jer u kineskim poslovima često nema ekonomije – u jednom trenutku traže ogromne količine robe a u sledećem momentu im ne treba ništa. Nikada budućnost ne bih bazirao na izvozu u Kinu.

Simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo, možemo samo da pretpostavljamo

Na čemu onda zasnivati tu budućnost?
Poljoprivredno okruženje se jako menja pod uticajem klimatskih promena i zahteva Evropske unije za izuzetno strogim propisima u vezi sa tim. Mi moramo da pronađemo naš interes i naše mogućnosti i takvom okruženju. Lično mislim da imamo dobre šanse ako se prilagodimo tim promenama. To može da bude jedan od novih pokretača rasta. Nažalost, mi u poljoprivredi nemamo apsolutno nikakvu viziju i nikakvu strategiju, nego imamo samo ad hoc rešenja, kao reakciju na proteste ovih ili onih proizvođača.

Dakle – reakcionarna politika, da se malo našalimo.
Baš tako. Zato mi se čini da ćemo i ovu šansu propustiti. Tim pre što ni opozicija nije bolja, vidim da sad neki obećavaju 300 evra po hektaru.

A šta bi mogli da budu ti pokretači razvoja?
Početkom dvehiljaditih nama je pokretač razvoja bilo to što smo imali poljoprivrednike. Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra. Od 2010. naovamo apsolutno smo po rastu uprosečeni sa svim ostalim zemljama, tj. sa novim članicama Evropske unije. Verovatno ćemo u sledećoj dekadi da padnemo još niže.

Da se zadržimo još malo na pokretačima rasta.
Drugi pokretač rasta bilo je otvaranje, mnogi su počeli da neke stvari uvoze, neke stvari da izvoze, dobili smo tržište, otvorila se Cefta u potpunosti. Sada moramo da pronađeno nove pokretače rasta. Kao što sam rekao to bi moglo da bude ovo susprezanje proizvodnje u Evropskoj uniji. Naša priroda još uvek nije u tolikoj meri uništena tako da mi imamo odlične prirodne resurse i prirodne uslove. Još jedan novi pokretač rasta trebalo bi da budu investicije. I to sam već rekao, u Srbiji se investira jako malo, naročito se malo ulaže u prerađivačku industriju. Treba stimulisati investicije

A šta bi trebalo da radi i uradi država?
Država najbolje da ne smeta. Poljoprivrednici će pronaći svoj put. Zapravo, država trebala da postavi neki jasan, transparentan okvir, da taj sistem bude uređen, da bude predvidljiv, da ne bude korupcije, da ne bude voluntarizma državne administracije. Poenta je da naš budžet nije mali, samo što ga bacamo i nije uopšte u funkciji razvoja, a nama je razvoj očajnički potreban. Mi jako zaostajemo i po prinosima. Recimo, kada bi naši ratari umesto osam imali 12 tona kukuruza po hektaru, ta razlika od četiri tone njima bi dole prihod od 600, 700, 800 evra; u tom slučaju 150 evra koliko dobijaju kao subvenciju potpuno je nebitno. Ali država radi sve kontra takvoj logici i toj računici.

Mijat Lakićević; foto: Zoran Raš
Novi magazin, 21. septembar 2023.