PEŠČANIK

Globalizacija vs. militarizacija

PEŠČANIK, , , ,
Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji. U skladu s tim – sve je jača militarizacija društva

Sve više se naziru obrisi novog sveta. Sveta koji nastaje na antiliberalizmu i antiglobalizmu. Suverenisti – ako hoće i da hoće – mogu već dosta jasno da vide šta niče iz semena koje su posejali.

Rusija napala Ukrajinu, Amerika Venecuelu, Kina steže obruč oko Tajvana.

To je, zapravo, taj „multipolarni svet“. Svet onih koji (ponovo) hoće da učine velikom Rusiju, Ameriku, Kinu… Svet u kome veliki i jaki dele zemaljsku kuglu na svoje „interesne zone“ u kojima mogu da rade šta hoće.

Nije da Maduro zaslužuje neko (sa)žaljenje, naprotiv, Venecuealancima će bez njega biti bolje, ali to nije put koji vodi do (vladavine) prava i pravde.

To je zapravo put do onog već viđenog pre pola veka. Do vladavine „ravnoteže straha“. Ravnoteže uspostavljene na atomskim bombama.

Evropa bi davno bila raskomadana da nije (koliko-toliko) ujedinjena. Jer, kao u suštini mirovni projekat nastao na principima liberalne demokratije, ona je glavna smetnja svim protivnicima slobode i neprijateljima naroda, diktatorima manjeg ili većeg kalibra i dometa.

Globalizacija znači saradnju, njoj je potreban mir; ona je emanacija filozofije prosvetiteljstva, posebno Kantove ideje o večnom miru i svetskoj državi (zamišljenoj kao federacija). Tzv. suverenizam je, u suštini, zasnovan na onom hobsovskom „čovek je čoveku vuk“, to je rat svih protiv svih.

Strah iz međunarodnih odnosa prenosi se na unutrašnje prilike u pojedinim zemljama. Mali diktatori koriste taj modus operandi za razračunavanje sa svojim političkim protivnicima, ali i za pasivizaciju i neutralizaciju svojih građana pre svega. Oni koji ne mogu da tlače druge narode, ustremljuju se na sopstveni.

Najbolji primer za to je – Srbija. Koju odlikuje jedna dodatna specifičnost – šizofrenija. Jer u osudi Trampovog napada na Venecuelu posebno se ističu oni koji su ga do juče hvalili, koji su ga – zbog njegovog antiglobalizma i antiliberalizma – podržavali u izbornoj kampanji, koji su slavili njegov izbor za predsednika i bili spremni da mu poklone Generalštab.

Sa druge strane, vlast koristi aktuelnu situaciju da još više širi strah od navodnog spoljnog napada. Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji.

U skladu sa tim – sve je jača militarizacija društva. Tome zapravo služi i ponovno uvođenje vojnog roka i neprekidno jačanje oružanih potencijala. Izdaci za armiju i policiju rastu do enormnih granica, nauštrb obrazovanja, zdravstva, vodosnabdevanja i drugih elementarnih potreba najvećeg dela stanovništva.

U Srbiji se Savet za nacionalnu bezbednost sastaje češće nego Vlada, a Vučić preko njega praktično preuzima glavne poluge upravljanja državom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. januar 2026.

Tvrđava obmana

PEŠČANIK, , ,
Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije

Srpska kulturna elita, bar ona dominantna, nikako da iskoči iz matrice kosovskog mita: s jedne strane izdaja, s druge strane osveta. Najnoviji primer za to je „Tvrđava“, televizijska serija prikazivana proteklih meseci na RTS-u.

Kao što je uzrok (navodnog) poraza na Kosovu pronađen u izdaji Vuka Brankovića, tako je pad Republike Srpske Krajine objašnjen izdajom duboke države, oličene u njenom službeniku Dilpari. (Uzgred, to prezime – da li slučajno – sastavljeno je od dve reči: „dil“ i „para“ što samo po sebi asocira na nečasne radnje.) Posredno je, međutim, za izdaju optužen i Slobodan Milošević koji je, kako to reče jedan od tumača serije, svoj patriotizam dokazao tek u Hagu.

Jedino na osvetu nije moralo da se čeka šest vekova, nego je stvaralačka mašta istoriju malo ubrzala pa je Dilpari presuđeno „u realnom vremenu“ i po kratkom postupku.

Autori serije su najčešće isticali da je to „ljubavna priča“, „priča o (duhovnom) odrastanju“, da su likovi u njoj fikcija i slično, ali kad neko delo izađe u javnost onda više nije bitno „šta je pesnik hteo da kaže“ nego kako je to publika razumela. A reakcije publike – pa čak i ono što su govorili učesnici u pravljenju serije – u prvi plan su izbacivali političke momente, dok je ljubavna priča potiskivana u drugi plan. Tako da se sticao utisak da je ljubavna priča u stvari poslužila kao paravan za političke poruke.

Otud se ni mi ovde nećemo baviti čisto umetničkim dojmovima i dometima serije – koji su po većini kritičara na zavidnom nivou – nego onim što je formalno bilo sporedno a suštinski ispalo glavno.

Kao prvo nameće se pitanje kako je moguće da je ta služba državne bezbednosti bila tako moćna, bolje rečeno kako je moguće da neko sudbinu nacije preda u ruke policije – javne ili tajne svejedno? Da li to i šta govori o (političkom) karakteru i zrelosti jednog naroda?

Drugo i važnije pitanje jeste zašto su propuštane, možda retke ali ipak značajne prilike za mirno rešenje krize. Recimo, zašto je iz Krajine sredinom 1991. praktično proteran Jovan Rašković, nesporni lider dalmatinskih Srba, u času kada se zalagao protiv eskalacije sukoba.

Zbog dogovora sa Hrvatima, tzv. Daruvarskog sporazuma 1993. godine, Veljko Džakula, potpredsednik Vlade RSK, odlukom dvojca Milan Martić i Milan Babić smenjen je sa svih funkcija i čak je jedno vreme proveo u zatvoru u Glini.

Da ne govorio o tome da je Milorad Pupovac, zbog svoje mirotvoračke politike, takoreći od početka smatran izdajnikom.

Konačno, zašto je početkom 1995. godine odbačen Plan Z-4 koji je sastavila međunarodna zajednica? Po tom predlogu Krajina bi praktično bila država u državi. Imala bi predsednika (biranog na neposrednim izborima) skupštinu i vladu, o njenim pravima brinuo bi Specijalni ustavni sud, imala bi pravo da sklapa međunarodne sporazume i da šalje predstavnike u međunarodna tela, zastava Krajine vijorila bi se ne samo na kninskoj tvrđavi nego bi Srbi imali pravo da svoju zastavu i grb ističu gde god žive po celoj Hrvatskoj. I ćirilica bi naravno bila obezbeđena. Značajna samouprava predviđena je i za stanovništvo Istočne Slavonije, Južne Baranje i Zapadnog Srema.

Taj plan su krajiški Srbi odbacili. Tuđman nije mogao da sakrije oduševljenje.

Politika Srbije i Slobodana Miloševića svakako je bila loša. Ali to ne znači da ne treba da se preispituje politika i odgovornost Republike Srpske Krajine. To se duguje pre svega njenom stanovništvu koje je nesumnjivo najviše stradalo, prošavši pravu golgotu. Ako se počne sa stvaranjem novih mitova – o izdaji, zaveri i slično – ta obaveza neće nikada biti ispunjena.

Mitovi mogu da budu korisni, ali i štetni ako se stvarnost ne razlikuje od mita, ako se činjenice potiskuju u zaborav a u prvi plan ističu manje ili više proizvoljne konstrukcije. Najčešće, opet, po izboru vladajuće elite.

Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije.

PS: Šteta što mladi scenarista nije odoleo pritisku neimenovanog „profesora“, pa je svoj originalno zamišljeni tragičan kraj – odlazak glavnih junaka u Australiju – zamenio hepiendom. Onako bi bilo šekspirovski, ovako je holivudski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. decembar 2025.

Jubilej

PEŠČANIK, , , , ,
Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto

Ovih dana se navršava tri i po decenije od početka višestranačja u modernoj Srbiji. U decembru (9. i 23) 1990. godine, naime, održani su parlamentarni i predsednički izbori na kojima su ubedljivo pobedili SPS (194 mandata) i Slobodan Milošević (68 odsto glasova). Radikali i Vojislav Šešelj ni na jednim izborima nisu osvojili više od dva odsto glasova. Samo sedam godina kasnije, međutim, 1997, radikali su posle parlamentarnih izbora postali druga po jačini stranka u Srbiji (SPS 110, SRS 82 mesta) dok je Vojislav Šešelj na predsedničkim izborima pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića (pošto je na izbore izašlo manje od 50 odsto birača izbori su ponovljeni u decembru kada je Šešelja pobedio Milan Milutinović). Tako je počela vladavina „crveno-crne koalicije“ koja, sa prekidom između 2000. i 2012, i sa promenjenim redosledom boja, traje i danas.

Kakve je rezultate na ekonomskom polju postigla ta vlast? Evo nekih najvažnijih pokazatelja.

Na početku ovog strmoglava, dakle 1990. godine, Slovenija je bila duplo razvijenija od Srbije a Hrvatska za oko 50 odsto, tj. upola razvijenija od Srbije. Naime, bruto domaći proizvod Slovenije po stanovniku bio je 11.000 evra, Hrvatske 7.200 evra a Srbije, bez Kosova i Metohije, 5.700 evra. Kao mnogo brojnija republika, Srbija je, ukupno gledano, od obe imala znatno veći bruto domaći proizvod: BDP Srbije, opet bez KiM, bio je 42 milijarde evra, Hrvatske 32 a Slovenije 22 milijarde evra.

Kako stoje stvari danas? Danas Hrvatska ima već BDP od Srbije. Sećate se kako je Aleksandar Vučić pre neku godinu govorio kako je Srbija praktično već pretekla Hrvatsku? To se nije desilo. BDP Hrvatske iznosio je 2024. godine 86 milijardi evra, a Srbije 83 milijarde. BDP Slovenije iznosio je 67,4 milijardi evra.

Ali, kada se uzme BDP po stanovniku, što je zapravo pokazatelj razvijenosti jedne zemlje, Srbija u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku zaostaje mnogo više nego u vreme SFR Jugoslavije, tamnice srpskog naroda. Prošle godine BDP Srbije po stanovniku iznosio je 12.600 evra, Hrvatske 22.200 evra a Slovenije 31.700 evra.

Još samo jedan podatak – onaj koji najbolje odslikava ne samo snagu nego i kvalitet jedne privrede. Reč je o izvozu. Srbija je prošle godine izvezla robe za 29 milijardi evra a Slovenija za 61,5 milijardi evra. Hrvatska je izvezla manje od Srbije – za 24 milijarde evra, ali njoj se to može pošto ima velike prihode od turizma, 2024. godine – 15 milijardi evra. Srbije – 2,8 milijardi evra. Kada se uzme izvoz po stanovniku, Hrvatska je opet bolja od Srbije, o Sloveniji da i ne govorimo; njen izvoz po stanovniku je oko šest puta veći nego Srbije.

U strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Dve trećine izvoza Slovenije čine hemijski proizvodi, mašine i transportna sredstva.

Kobna decenija bila je, to nije teško pretpostaviti, ona poslednja u 20. veku. Prema analizi profesora Milojka Arsića, prvu godinu novog milenijuma Srbija je dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije za tih 10 godina smanjen je za 40 odsto. (Glavni neposredni uzrok te „kapitalne destrukcije“ leži u vrlo niskim investicijama. Tokom devedesetih one su prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a.) Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto.

Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni“. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.

Poznati ekonomista – iako zapravo matematičar po struci – Stojan Stamenković, izračunao je, još pre dvadesetak godina, koliko je poslednja decenija 20. veka u parama, razume se evrima, koštala građane Srbije. Cena je određena preko neostvarenog bruto domaćeg proizvoda. I to ne samo onog neposredno izgubljenog između 1991. i 2000. godine, nego je Stamenković taj gubitak ekstrapolirao na razdoblje posle dvehiljadite, sve do 2015. godine. Prema Stamenkovićevoj računici ukupan gubitak u tih četvrt veka iznosi 750 milijardi evra. Ili – 100.000 evra po stanovniku.

Gubitak posle 2015. više niko nije ni računao. Verovatno nema ni smisla, ali da je premašio 1.000 milijardi evra – što je suma koju je nemoguće i zamisliti – nema nikakve sumnje.

Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji“, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te sveukupni materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Posle promene vlasti 2000. godine počeo je oporavak.

Stopa rasta od 2001. do 2012. godine (zaključno) dakle za 12 godina, iznosio je 3,8 odsto. U pojedinim godinama zabeležen je i izuzetno visok rast: 2002. sedam, a 2004. čak devet odsto.

Od 2013. godine, rast znatno usporava. Od 2013. do 2024. godine prosečna stopa rast iznosila je 2,7 odsto. To je upola manje od rasta koji bi trebalo da ima ekonomija zemlje kao što je Srbija.

Ono što je takođe bitno, rast od 2000. do 2012. ostvaren je uz relativno skromno povećanje javnog duga – od oko sedam milijardi evra (sa osam na 15). SNS i SPS su znatno manji rast ostvarili uz značajno povećanje javnog duga zaduživši građane Srbije za čak 24 milijarde evra. Javni dug je porastao sa 15 na blizu 39 milijardi evra koliko je iznosio na kraju 2024. godine.

Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto.

Sapienti sat, što bi rekli stari Latini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. decembar 2025.

Dijana Hrka

PEŠČANIK, , , ,
Od samog početka je glavna tačka Vučićevog programa razaranje normalnog života. Zato je spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji

Kada je Dijana Hrka, majka u padu nadstrešnice smrtno stradalog Stefana, uzviknula: „Kukavice, raspiši izbore!“ i objavila da stupa u štrajk glađu, setio sam se Jana Palaha. Jan Palah je, ako neko slučajno ne zna, ime studenta koji se 1968. godine spalio na glavnom praškom trgu Vaclavskim namjestima kada su ruski tenkovi upali u (tadašnju) Čehoslovačku 1968. godine.

Nije reč o analogiji. Na kraju krajeva, još ima nade da život Dijane Hrke bude spasen. Ali u jednoj, osnovnoj stvari – sličnost je nesumnjiva. U oba slučaja radi se o očajničkom potezu ljudske individue suočene sa užasnom, poražavajućom društvenom situacijom.

To je ono sa čim Aleksandar Vučić ne zna kako da se izbori. Naravno, kao i obično, on je povukao kontrapotez, pa je sad organizovao kontraštrajk glađu jednog člana svoje partije. Ali jasno je i njemu da to ne može imati ni približno iste efekte kao Dijanin iskreni i duboko moralni čin.

Zato je ponovo organizovao i ovo „paljenje Rajhstaga”, tj. Ćacilenda, odnosno Ćacilenda ispred Rajhstaga mada bi se moglo reći da je Ćacilend istinska Vučićeva skupština. Tu su njegovi pravi poslanici, a ne one marionete u zgradi iza Rosandićevih „konja vranih“.

Zato je, takođe, otkrio da policija već tri dana traži dvojicu snajperista. Pa za koga on radi, nameće se pitanje, za policiju ili za snajperiste? Ako stvarno postoje.

Zato je, na kraju, poslao svoje medijske haubice po svim svojim televizijama da zaglušujućom halabukom pokriju sve druge glasove u Srbiji. Naročito one koji odlaze u svet. Ali – bez uspeha. Jer nije četrdesetak svetskih medija došlo u Novi Sad zato što su „željni krvi“, kao što priča Nebojša Krstić. Krv odavno nije vest. Došli su da bi čuli tišinu, tišinu koja para uši. Došli su da bi prisustvovali događaju, po definiciji očišćenom od svake politike, koji je baš zbog toga nosio snažnu političku poruku.

Jer daleko je od istine da studenti šetaju bez cilja, „kao Forest Gamp”, kako to reče Čedomir Antić. Bilo bi super za Aleksandra Vučića da je tako. Studenti – i ne samo studenti, razume se, biće da su oni u ovom građanskom buntu već postali manjina – imaju cilj, i taj cilj je smena Vučićevog režima. I – bez obzira na to da li do njega uvek biraju prave puteve – oni od tog svog nauma tvrdoglavo ne odustaju. To je ono što već ozbiljno nervira i plaši Vučića i njegovu kamarilu.

Nije isključeno da je studentski pokret izbušen raznim službama. Ali nema te službe koja može godinu dana da organizuje bukvalno svakodnevne proteste širom jedne zemlje. Nezadovoljstvo ljudi je autentično, studentski pokret je autohton.

Pristalice Vučićevog režima, sve češće kako se valjda približavaju izbori, govore kako opozicija nema program. Neka bude i da je tako – mogla bi opozicija malo na tome da poradi – ali zašto se ne zapitaju: a kakav je, zbilja, Vučićev, tj. program aktuelne vlasti, koju oni podržavaju.

Da zaustavlja vozove i ukida međugradski autobuski saobraćaj kad god opozicija organizuje neki miting. Ovo „postavljanje eksplozivnih naprava” po prugama diljem Srbije više je nego tragikomično, ali je postalo i nešto sasvim obično, pa se na to proteklih dana niko nije ni osvrtao.

Da demonstrantima ukida struju i vodu.

Da niko ko ne pripada vlasti nigde u Srbiji ne može da dobije salu da bi održao neki skup, tribinu, promociju knjige.

Da privatnike koji pruže bilo kakvu vrstu podrške onima koji protestuju progone finansijska, poreska i druge policije.

Da čitav pravni sistem bude izvrgnut ruglu. Najnoviji primer je ova pretnja državnog tužioca KRIK-u kaznom od 150.000 dinara ako ne preda snimak razgovora direktora Telekoma Srbija Vladimira Lučića i Stena Milera, novog generalnog direktora Junajted grupe. Ali zato Aleksandar Vučić duže od pet godina potpuno neovlašćeno, nezakonito i protivustavno kod sebe drži dva minuta video-snimka nesreće na Doljevačkoj rampi u kojoj je smrtno stradala Stanika Gligorijević, i niko to ne sme ni da mu pomene. Čak je i sudski proces vođen tim povodom završen, a da ni tužilac ni sudija, o advokatima da i ne govorimo, nisu videli ključni dokazni materijal.

One velike teme spoljne i unutrašnje politike – na kojima je, svakoj od njih, Vučić doživeo poraz, a Srbiju udaljio od Evrope – da i ne pominjemo.

Ovo su zapravo od samog početka glavne tačke Vučićevog programa, jedino se njih čvrsto držao i odlučno ih sprovodio u delo. Ta je mašinerija uvek besprekorno funkcionisala.

Najkraće rečeno – razaranje normalnog života.

Zato je, da se vratimo na početak, spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2025.

Studenti, đaci, policajci

PEŠČANIK, ,
Studentski zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije

„U danima 23, 24. i 25. marta – dakle pre potpisivanja Trojnog pakta – traju spontane demonstracije u Beogradu: osnovne škole, ženske i muške gimnazije – sve je zapaljeno i vri. Protestuje se protiv vlade, namesnika. Nose se trobojke, javno sluša Radio London na časovima. Marta 25. ni u jednoj gimnaziji i na Univerzitetu nije bilo predavanja. Studenti i gimnazisti objavili su narodnu žalost.“

Tako u svojim Ličnim beleškama (izdavač Demokratska stranka, 2007) piše Desimir Tošić, član predratne Demokratske omladine, jedan od glavnih organizatora martovskih demonstracija 1941. godine, koji je krajem 1944. otišao u emigraciju da bi se 1990. vratio u Srbiju i ubrzo bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.

Ko to, dakle, tada demonstrira? Osnovci, srednjoškolci , visokoškolci. I muški u ženski, dabome. Dakle ne samo studenti, koji su punoletni, nego i maloletnici, đaci.

Ako su bili maloletni, nisu bili maloumni.

Misli li neko da su današnji „tinejdžeri“ manje zreli od onih pre gotovo sto godina? Da su manje obrazovani i slabije informisani? Naravno da nisu, naprotiv.

Pa u skladu s tim, tj. sa iskustvom, ne samo svojim nego i tuđim, imaju pravo da izaberu način borbe koji njima izgleda najefikasniji.

Ali digli se uniformisani i neuniformisani milicajci, moralna i paranormalna policija da uzapti i uguši njihov glas. Da im skrši stas.

Kaže Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta: „Nema jasne ideje šta studenti hoće“. A sa druge strane – da to što studenti traže „nije ništa novo“.

Prvo nije tačno. Od prvog dana je jasno šta studenti hoće. U najkraćem – da funkcionišu institucije. Jer je to jedini način da se tzv. običan čovek zaštiti od samovolje vlasti. Što, recimo, znači da ne može Aleksandar Vučić da drži kod sebe dva minuta snimka sa doljevačke rampe na kojem se vidi kako je smrtno stradala građanka Stanika Dobrijević. I da ga ne da nikome, čak ni pravosudnim organima. Time je praktično i bezobzirno srušen čitav pravosudni sistem. Temelj države. Dakle, „studenti“ to neće i šta tu ima da nije jasno. Osim da to izgleda hoće njihovi profesori. Bar neki.

Kada je, međutim, reč o drugom, tu je Vladimir Vuletić u pravu. U tome i jeste tragedija. Mislim, u tome što studenti ne traže ništa specijalno, ne izmišljaju nikakvu „toplu vodu“. To zapravo proizlazi iz prethodnog. Njihovi zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije i neizostavni sastojak života u Srbiji.

Ne treba biti doktor nauka da bi se to razumelo.

Kad se to ima u vidu, svaka priča o tome – ma koliko bila lepim jezikom ispričana, u čemu Vuletić pokazuje posebno umeće – kako „neko“ stoji iza demonstracija, kako su studenti i đaci izmanipulisani, samo sredstvo u nečijim, „tuđim“, rukama zapravo je običan „spin“, propaganda u koju ne veruju ni oni koji je lansiraju.

Studentski pokret je u svom osnovnom vidu autohton i autentičan. Naravno, s protokom vremena, kao što ni reka na ušću nije bistra kao na izvoru, ne može se to očekivati ni od studentskog pokreta. Drugo nešto, međutim, brine vlastodršce i njihove pomagače – da ne naiđe „poplavni talas“ koji će sve da ih potopi.

Mada, neki uvek ostanu da plivaju na površini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. oktobar 2025.

Tjenanmen

PEŠČANIK, , , ,
Ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“

Već sam pisao da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićeva omiljena politička metoda. Tako da se s velikom dozom sigurnosti može reći da je napad na policiju – koliki i kakav god da je bio – tokom protesta 5. septembra u Novom Sadu njegovih ruku delo. A i izjave očevidaca govore tome u prilog. To mu je bilo neophodno da bi u drugi ili neki još dalji plan potisnuo ovu aferu koja poprima internacionalne razmere, a koja je izbila zbog njegovog pokušaja da preuzme nezavisne medije.

Niotkuda se Aleksandar Vučić ne vrati tako ozaren kao iz Kine. Kao da mu ono što tamo vidi i čuje ulije novu snagu da nastavi putem kojim je krenuo. Pre nekoliko godina se, recimo, hvalio kako je mnogo naučio od Vang Huninga, glavnog kineskog ideologa i tvorca „kineskog modela“, velikog protivnika liberalizacije. Sada je, po ugledu na Kinu, organizovao čak i vojnu paradu, 20. septembra.

Uzgred, mada je to zapravo od prvorazrednog značaja, ta vojna parada u Pekingu održana je na čuvenom trgu Tjenanmen. Čuvenom po tome što su pre tri i po decenije, 1989. godine, tokom velikog, uglavnom studentskog protesta protiv diktature, kineske vlasti protiv demonstranata upotrebile armiju. Četvrtog juna došlo je do pravog masakra, vojnici su iz neposredne blizine pucali na okupljene, tenkovi su bukvalno gazili ljude ispred sebe. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je oko 200 demonstranata; nezavisne procene kažu da se broj žrtava merio hiljadama, ranjenih je bilo mnogo više. Taj događaj pod zidinama Zabranjenog grada, smeštenog na istom tom trgu, u Kini je ostao zabranjena tema do dana današnjeg. Smešno ili ne, tek i Srbija je nedavno dobila svoj zabranjeni grad u srcu Beograda, ovaj „ćacilend“, naravno u skladu s karakterom i veličinom vladara.

Kad smo već kod spoljnopolitičke orijentacije, Aleksandar Vučić je, u suštini, već izabrao BRIKS. Tako da za one koji bi da budu protiv njegove politike, Evropa nije pitanje bolje ili gore alternative; to je jedino što im je preostalo. Hoće li oni to na izborima i formalno istaći, drugo je pitanje, to može da bude stvar političkog oportuniteta u datom trenutku mada nisam siguran koliko će biti plodonosno. Ali velika je zabluda – tamo gde nije paravan – verovati da postoji „politička neutralnost“ i da je moguća neka nova nesvrstana politika. Preciznije – deklarativno je moguća, faktički nije.

S tim u vezi – da malo „repliciram“ mom drugu Ljubomiru Živkovu – reći da Evropska unija ima „kolonijalne planove“ prema Srbiji, najblaže rečeno, veliko je preterivanje. I – bez namere da otvaram neku veliku polemiku, ali imajući u vidu da „nije to ništa između nas dvojice“ – moram da primetim (javno, kad me već nije pozvao telefonom) da takvo mišljenje liči na ono što o Evropskoj uniji govori Milo Lompar. S kojim, koliko sam razumeo, Ljuba nikako ne bi voleo da se nađe u istom društvu.

Spoljna politika je, kao što je poznato, tesno povezana sa unutrašnjom. U tom kontekstu primetno je da Aleksandar Vučić u poslednje vreme sve češće govori o ustavnim promenama. Čas biće ih; čas neće ih biti. Nekad je kao razlog navodio marginalne stvari, danas se to nudi kao rešenje za aktuelnu situaciju. Što bi moglo da znači da se ipak nešto iza brda valja. Recimo, kaže logika, ako je on čovek koji je pobedio obojenu revoluciju, ako bez njega nema ni ekonomske ni političke stabilnosti Srbije, ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“.

Jeste, može on da vlada i kao predsednik vlade, vlast je ionako tamo gde je on, ali to ima manu. Tada mora da pobedi njegova partija, pa da se prave koalicije, pa da se pregovara, pa imaš kao neke ministre, sve u svemu, komplikovano i zamorno. I što je najgore, u tom slučaju javlja se posrednik između njega i naroda. A ovako između njega i naroda nema nikog. I ničeg.

Osim Ustava. Ali kao što smo videli, to zapravo i nije neka prepreka. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više ka tome napredujemo

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2025.

Buđenje rane jeseni

PEŠČANIK, , , , , ,
Na javnoj/političkoj sceni Srbije treba da se profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU

Zašto studenti sad ne prihvate poziv Aleksandra Vučića na dijalog? Dobili bi odličnu tribinu sa koje bi celu Srbiju mogli da upoznaju s Vučićevim tajnim mahinacijama i pokušajima da preuzme televizije N1 i Nova, kao i druge medije u sastavu Junajted grupe. Kao što bi celoj naciji mogli da predoče činjenicu da AV nije govorio istinu kada je odlučno poricao svaku svoju umešanost u nezakonite radnje i tvrdio da nikada tako nešto nije tražio jer su ta i takva saznanja ubrzo dokumentovana audio-snimcima. Sve bi to moglo da bude od ne malog značaja u predizbornoj kampanji, kad god do nje da dođe. Ovako će to ostati skriveno za bar pola Srbije.

No, Vučić je studentima dijalog i predložio zato što se, na osnovu svega, lako moglo pretpostaviti da ga oni neće prihvatiti. Mada, kad se malo bolje pogleda, vrlo mali broj fakultetskih plenuma je i odgovorio na Vučićev poziv.

Glede dijaloga, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, indikativno je, međutim, još nešto. Jeste da ga nisu izričito odbili, ali studenti nisu ni podržali tzv. non-pejper Dušana Janjića, tačnije njegov predlog o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije (u najširem smislu te reči: studenti, partije, nevladine organizacije etc.). Uzgred, bilo je sličnih predloga i ranije, ali je ovaj najšire rasprostranjen i najdublje je prodro. Uprkos tome, dakle, ne vidi se ni da su ga studenti uzeli u razmatranje, a mogli su, makar iz „inata“, tj. iz taktičko-političkih razloga, kad je već režim na njega osuo drvlje i kamenje.

Nema sumnje da je ova najnovija medijska afera, tj. činjenica da je Aleksandar Vučić praktično uhvaćen „s prstima u pekmezu“, dodatno uzdrmala njegovu ionako već sasvim rasklimatanu poziciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Preciznije – u Evropi. Na njega možda još računaju (ko manje, ko više) ova tri moderna jahača apokalipse, protagonisti novog vrlog svetskog poretka – Tramp, Putin i Si, ali i oni već spremaju, ako već nisu spremili (a Rusi sigurno jesu) rezervne igrače.

Tako da je Evropska unija jedini saveznik na koga opozicija (opet u najširem smislu), odnosno onaj njen stvarno demokratski i liberalni deo, može da računa. S tim u vezi, neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.

Ali ako su na kraju vidovdanskog mitinga (28. juna) studenti građanima dali „zeleno svetlo“ za njihove sopstvene i samostalne, građanske akcije, u izvesnom smislu čak i za pre(d)uzimanje šire društvene pobune, onda je možda vreme i da se to iskoristi. Delom i jeste, ali nekako više na ulici nego u politici. Konkretno govoreći, reč je o tome da se na javnoj/političkoj sceni Srbije profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU. Ovo bez obzira na to gde će i kako ona, kad dođe „stani-pani“, tj. izborna nedelja biti smeštena.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. avgust 2025.

Vatrene ulice

PEŠČANIK, , , , ,
Kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja da biračke spiskove treba srediti

Ako je Aleksandru Vučiću u ovom trenutku nešto potrebno, onda je to da se prikaže kao žrtva. A ovi napadi na prostorije Srpske napredne stranke mu upravo to dozvoljavaju.

Ogorčenje građana je nesumnjivo opravdano, razumljivo je da ponekad ne mogu da se suzdrže, ali je veliko pitanje šta im nekontrolisani izlivi besa stvarno donose. Osim ako zapravo nisu kontrolisani.

Pisao sam, povodom razbijanja Gradske kuće u Novom Sadu početkom novembra prošle godine, da je paljenje Rajhstaga Vučićeva omiljena politička metoda. Čini se, međutim, da mu neko takvo lukavstvo u ovom času i nije potrebno. Narodu je prekipelo i jednostavno mora sebi da dâ oduška. Mada, sa druge strane, ne može se isključiti ni mogućnost – naprotiv – da u svim ovim nasilnim akcijama učestvuju Vučićevi ljudi. Na to ukazuje činjenica da prostorije SNS-a, onda kada su demolirane, za razliku od prethodnih noći nisu ni branjene, bile su praktično ostavljene „na izvol’te“. Brzo se, dakle, ti Vučićevi „specijalci“ ubace u prve „borbene redove“, naprave „performans“, zatim se još brže povuku, da bi policija posle hapsila one koji joj se nađu pri ruci. I da bi onda Ivica Dačić mogao da iznosi neproverljive podatke o broju (navodno) povređenih policajaca.

Bilo bi efektnije da su, recimo, prema starom receptu, umesto da prostorije SNS-a gađaju, pored njih prošli mirno, zapušenih noseva. Kao pored neke crkotine.

Jednim gradom u unutrašnjosti Srbije ovih dana kruži priča – pošto se tamo svi „u glavu“ znaju – da su najagilniji demonstranti protiv Vučića dojučerašnji ljuti ese(s)nesovci. Zato na trenutna zbivanja u svojoj varoši, a i u Srbiji generalno, iako odavno i odlučno antirežimski nastrojeni, gledaju sa dozom rezerve. Što bi jedan od njih rekao – sa zdravom seljačkom skepsom.

Upravo zbog toga čini se da nije zgoreg upozoriti na opasnost da se ne izgubi fokus, tj. zaboravi na ključni zadatak – pripremu za izbore. Studentsko-građanske „letnje igre“ su svakako odlučujuće doprinele da se plamen pobune ni u obično „mrtvim mesecima“ ne ugasi i da se tenzije održe, čime je jedna važna bitka dobijena. Ali pravi, rovovski rat tek predstoji. I ne bi bilo dobro da se tom poslu ne priđe s maksimalnom posvećenošću, upornošću i energijom. Pošto je to, je l’ tako, dosadno i nije ni blizu tako atraktivno kao razbijanje prozora ili obaranje kontejnera. A sam Vučić će učiniti sve što može da opoziciju (i u užem i u najširem smislu te reči) navede na krivi put. Tako i ove manifestacije koje je (u sredu, 20. avgusta) organizovao u 50 gradova Vučiću osim za mobilizaciju svojih pristalica još više služe da pažnju svojih protivnika zadrži na terenu na kojem se, u konačnici, neće igrati odlučujuća utakmica. Ona izborna.

Možda se nekome čini da su ovakva upozorenja suvišna. Možda, ali Kosjerić i Zaječar upućuju na suprotno. Uz bolju organizaciju i agitaciju, tamo se moglo pobediti.

I naravno, kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja: „Biračke spiskove treba srediti.“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. avgust 2025.

Vidovdanak

PEŠČANIK, , ,
Sad se postavlja pitanje kako smo došli dotle da umesto nekadašnjeg idola srpske omladine Zorana Đinđića, njen današnji, ako ne baš idol onda svakako čovek od visokog ugleda i poverenja postane neko ko je praktično negacija svega što je Zoran Đinđić značio i predstavljao

Tačno četiri meseca pre ovog 28. juna, dakle 28. februara, na ovim stranicama je napisano: „Borba za dušu studentskog pokreta je počela“, te precizirano da je, zapravo, samo „postala vidljivija“. Danas, posle protesta „Vidimo se na Vidovdan“, može da se kaže da je ta borba završena. Posle onoga što se čulo na Slaviji 28. juna 2025. godine, a naročito posle govora akademika Slobodana Vukosavića i profesora Mila Lompara, može se reći da su tu dušu osvojili Nikolaj Velimirović, „srpski svet“ (pod firmom „srpskih krajina“ i „srpskog integralizma“), antievropejstvo i nacionalizam.

Bizarno je, ali je indikativno i simptomatično kako je akademik Vukosavić, sasvim „na tragu“ Dobrice Ćosića, koji je pre pola veka automobil proglasio „paklenom napravom“, sada kao „taj mračni predmet želja“ ustanovio „jahte i vile“.

Najzanimljiviji je ipak taj uspon Mila Lompara. Studentima se počeo približavati preko „Proglasa“, da bi ovaj u međuvremenu bio praktično potpuno izbačen iz igre, dok je Lompar postao prva i prava zvezda večeri, bacivši u zasenak i rektora Vladana Đokića, koji je održao jedan zaista razuman, dostojanstven i u svakom smislu hvale vredan govor.

Lomparovu „političku ideologiju“, bolje rečeno njegovo „srpsko stanovište“, najbolje – bolje od učešća na promocijama dela Amfilohija Radovića i Radovana Karadžića – odražava njegov odnos prema Zoranu Đinđiću. Za mučki ubijenog premijera Srbije Lompar je rekao da predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“, čime ga je neskriveno proglasio izdajnikom.

Desimir Tošić – član predratne Demokratske omladine, logoraš, zatim politički emigrant i, na kraju, potpredsednik savremene Demokratske stranke – odnos prema liku i delu Zorana Đinđića smatrao je „vododelnicom“ između progresivnih i regresivnih društvenih snaga. „Bez Zoranovih stavova i akcije“, govorio je Tošić, „Srbija ne može u Evropu“.

I sad se postavlja pitanje kako smo došli dotle da umesto nekadašnjeg idola srpske omladine Zorana Đinđića, njen današnji, ako ne baš idol onda svakako čovek od visokog ugleda i poverenja postane neko ko je praktično negacija svega što je Zoran Đinđić značio i predstavljao.

Nije jasno da li studentima sve to nije poznato ili im nije važno. Šta god da je, nije dobro.

U stvari, na kraju i uprkos svemu, čini se da bi bilo fer ovde staviti jednu rezervu. Pitanje je, naime, da li su govornici odražavali stvarnu volju većine prisutnih na protestu. Prema opštem raspoloženju koje je vladalo na ulicama, reklo bi se da – nisu. Mada nije isključeno ni da je to samo wishful thinking jednog usamljenog (pristrasnog) posmatrača.

Kako god, vreme političke artikulacije i diferencijacije tek dolazi. Možda paradoksalno, ali pre svega prema Vučiću. Jer, sa izuzetkom Zorana Đinđića, poslednjih gotovo pola veka Srbija gura jedan isti program, samo povremeno na vlast dolaze ili se kao „pretendenti na presto“ pojavljuju oni koji tvrde da su mu iskrenije odani i da će ga poštenije i časnije zastupati.

„Ćeraćemo se još“. Uzinat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. jun 2025.

Corpus speciale

PEŠČANIK, , , , , , ,
Neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno

Šta ako novi premijer Đuro Macut pozove opoziciju na razgovore? Možda sa dnevnim redom, a možda i bez dnevnog reda – da se razgovara o tome može li između dve zavađene društvene strane uopšte da se razgovara?

Mnogo je na opozicionoj strani bilo glasova koji su nipodaštavali Đura Macuta kao mandatara, neretko se prelazila mera dobrog ukusa. Jasno je, naravno, da je Macut Vučićev izbor – koji je, kako u Novom magazinu pronicljivo primećuje Dimitrije Boarov – verovatno iznenadio i mnoge njegove bliske saradnike, ali ima on i svoje dobre strane. Taj izbor nije slučajan niti plod iznudice već, kako su neki analitičari primetili, predstavlja i svojevrsnu poruku, da ne kažemo baš ruku pomirenja, nije to Vučićev manir, pruženu opoziciji. No, Macutov poziv biće svakako Vučićev poziv, što znači da će imati stvarnu političku težinu. Drugo, na taj poziv niko neće moći da odgovori onom floskulom – nisi nadležan. Macut je nadležan, to je fakat.

Dakle, da se vratimo na pitanje, šta će odgovoriti opozicija? Nije sigurno da u toj, još uvek nedovoljno koherentnoj grupaciji – studenti, univerziteti, Proglas, partije – postoji raspoloženje da odgovor bude pozitivan.

Konkretno govoreći, ne vidim zašto opozicija ne bi prihvatila taj poziv. Ima mnogo izreka na tu temu. Svojevremeno je predsednik Hrvatske Ivo Josipović u Vukovaru rekao da je „bolje 10 godina pregovarati nego jedan dan ratovati“. Ali tada je već bilo kasno. Aleksandar Vučić je, ne tako davno, u svom „nadgornjačkom“ stilu rekao: „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati.“ Za to još nije kasno.

Dobro, poznato je da Vučić češće govori ono što ne misli nego obrnuto – što i svojim delima potvrđuje – ali to je nešto što za opoziciju spada „u rok službe“ i sa čim se valja pomiriti. Ako je mir zbilja najpreči.

Štaviše, čini mi se da bi, ako Macut ne uputi takav predlog opoziciji, ona sama trebalo da takav predlog, štaviše zahtev, uputi Macutu.

Time bi domaćoj (ali i međunarodnoj) javnosti pokazala da se do krajnjih granica zalaže za mirno rešavanje krize i da je u tom pogledu maksimalno konstruktivna.

Neko će reći: dokle će pametniji da popušta? To je stvar percepcije. Jer to što Vučić zateže pokazatelj je njegove slabosti, a ne snage. Istovremeno, popuštanje bi zapravo bilo znak samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu poziciju, snagu i – budućnost. Na kraju krajeva, zar nije rečeno da je ova borba maraton, a ne sprint.

Jedan od rezultata tog dijaloga mogao bi da bude obrazovanje posebnog tela – ekspertskog, političkog, paritetnog, kako god se dogovore. Taj Corpus Speciale kao glavni, ako ne i isključivi zadatak imao bi da popravi izborne uslove (mediji, birački spiskovi, kontrola izbornog procesa itsl.) tako da izbori na kraju, tj. za 3-6-9 meseci, zaista budu fer i pošteni.

Tako nešto bi sigurno dobilo podršku međunarodne zajednice, tj. Evropske unije, pre svega. Jer, kad razgovarate s posmatračima iz Evrope, njihovo prvo pitanje je donedavno bilo da li će Vučić napasti sever Kosova. Danas je to – da li će Dodik otcepiti Republiku Srpsku. (Treće je šta će biti sa Crnom Gorom mada je ono daleko ispod prva dva.) Što sve, naravno, ne bi bilo moguće bez ogromnog (i malignog) uticaja Rusije na ovom našem prostoru. Koji se, iz meni lično sumnjivih razloga, u „javnom diskursu“ potpuno zanemaruje.

Kada se danas poručuje: Evropa je dugo spavala, to baš ne odgovara istini. Pre bi se moglo reći da se Srbija tek sada probudila. Jer evo, trebalo joj je pet meseci da krene put Evrope. Pa je tako prespavala i ono cepanje zastave Evropske unije. A osoba kojoj se to desilo nije nepoznata javnosti i, štaviše, istaknuti je opozicioni delatnik. Ali se niko nije našao da ga bilo šta pita o tom događaju.

Zato neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. april 2025.