PEŠČANIK

Paljenje Rajhstaga i druge basne

PEŠČANIK, , , ,
Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima

Nema sumnje da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićev omiljeni politički metod, jasno je i da on namerno zaoštrava podele u društvu. Ono što nije jasno to je zašto opozicija stalno naseda na njegove provokacije. Kad kažem „opozicija“, ne mislim čak prvenstveno na opozicione političke partije nego na opozicionu javnost, građanske pokrete, manje ili više (ne)formalne, koji preduzimaju različite akcije, ali praktično ne snose nikakvu odgovornost za njihov ishod, tj. posledice. I to je jasno poodavno, ali je nedavni skup u Novom Sadu kap koja je prelila čašu.

Očaj i bes su dve reči kojima se u poslednje vreme najčešće opisuje raspoloženje građana. I za jedno i za drugo sigurno ima mnogo razloga, ali ni jedno ni drugo ne može biti razlog da takva osećanja prevladaju i u politici. Politika je racionalna delatnost čak i kada se oslanja na osećanja ili se koristi ljudski iracionalnim porivima. Štaviše, baš u tom slučaju racionalnost u postupanju mora da bude izraženija.

Organizatori novosadskog protesta – u stvari, postavlja se kao prethodno pitanje, da li ih je uopšte bilo jer je izgledalo kao da ih nije bilo, odnosno da su stvarni organizatori neki drugi ljudi, iz (duboke) senke, a ne oni koji su se kao takvi očitovali. Da je tu neka „viša sila“ umešala prste, pokazuje ne samo ničim i ni od koga neometano uništavanje Gradske kuće nego i jedan bizaran detalj. Naime, kao što se to na televiziji moglo videti, jedna osoba koja je uhapsila mladića učesnika demonstracija, a posle i Gorana Ješića, koji je stao u njegovu odbranu, respekt, nije krila svoje lice i pokazala je (posle učestalih zahteva prisutnih da se identifikuje) policijsku legitimaciju, ali druga osoba to nije učinila. Naprotiv – ona je glavu sve više uvlačila u kapuljaču. Zašto? Zato što, nameće se zaključak, ta osoba nije bila policajac. Nego? Pripadnik neke naprednjačke parapolicije, jurišnih odreda, braon košulja? Bilo bi dobro da se to raščisti.

Organizatori novosadskog protesta, dakle, da se vratimo glavnoj temi, pali su na ispitu. Dozvolili su da budu izigrani, takoreći nasamareni. Nažalost, ne samo oni nego i svi građani koji su učestvovali na demonstracijama. Jedan događaj, zamišljen kao izraz pijeteta prema žrtvama teškog državnog nemara, a sa druge strane kao izraz nezadovoljstva bahatom i korumpiranom vlašću, izvrgnut je u svoju suprotnost, u vandalizam.

Demonstracije su i legalno i legitimno sredstvo političke borbe, ali treba da budu i učinkovite. Ako nisu dobro vođene, mogu da izazovu kontraefekte.

Opozicija, tj. organizatori protesta moraju da vode računa ne samo o njegovoj sadržini nego i o formi. Banalno je reći, ali moraju da održavaju red, moraju da uspostave redarsku službu koja će javne objekte braniti od (Vučićevih) huligana. Mora da bude određen početak i kraj demonstracija, mora da se kaže: demonstracije traju, recimo, od šest do osam, ono što se desi u tom razdoblju naša je odgovornost, ono što se desi posle toga odgovornost je policije.

Svaki put kada Vučić napravi neku grešku, tj. kada neki događaji otkriju pogubne posledice njegovog režima – kao što je obrušavanje železničke stanice u Novom Sadu – deo građana to shvati kao „biti ili ne biti“. To jest – kao čas da mu se zauvek „smrse konci“, umesto da to vidi kao priliku da se izvuče još jedna cigla iz njegove Bastilje i ugradi u put ka sopstvenoj pobedi. Na izborima, razume se.

Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki, za šta su dobrim delom i same krive, ali to je druga tema) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima. Time građanski pokreti rade i protiv svojih interesa, odnosno protiv sopstvene želje za promenom vlasti, ako im je to cilj. A u krajnjoj liniji, nije Đinđić džabe razgovarao s Legijom.

Sve u svemu, vreme je da opozicione partije zauzmu svoje mesto na političkoj sceni. Pri čemu pod tom pozornicom ne podrazumevam samo, pa ni pre svega velegradske bulevare nego i (prvenstveno) provincijske budžake.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2024.

„Kad je teško – Čović“

PEŠČANIK, ,
Šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci. Da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio  zaista postane državni projekat? Zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“

Kako čovek koji već godinama otvoreno pokazuje veliki animozitet prema KK Partizan može da bude postavljen za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Reč je o čoveku za koga čak i režimu sklona Politika kaže da je „neko koga ljubitelji ‘crno-belih’ doživljavaju kao najvećeg neprijatelja svog kluba“. Ali, zbilja, zar nije taj čovek – a reč je o Nebojši Čoviću naravno – gotovo svako gostovanje na televiziji (gde se više od njega pojavljivao valjda samo Vučić) koristio za napade na Željka Obradovića. Uprkos tome, nema sumnje da će (1. oktobra kada se održavaju izbori) biti izabran jer je jedini kandidat pošto je njegovu kandidaturu podržalo 30 od 33 delegata Skupštine KSS. Protiv su samo delegati bliski Partizanu. To je taj odnos. (Doduše, biće u novom rukovodstvu i jedan partizanovac – bivši košarkaš Nenad Krstić koji je nedavno na beogradskim izborima podržao listu Aleksandra Vučića.)

U trenutku kada se 2021. najtrofejniji evropski trener, posle dvodecenijskog izbivanja, vratio u Srbiju, Partizan je praktično bio na izdisaju, baš kao fudbalski klub danas. A Crvena zvezda, na čijem čelu je bio Nebojša Čović, po njegovim sopstvenim rečima, zasluživala da „bez obzira šta ko pričao“ postane „državni projekat“. U tom času, dakle, takoreći niotkuda pojavljuju se dva Čačanina – a Čačak je nekako u svim režimima bio „antiprotivan“ – pomenuti Obradović i Ostoja Mijailović, kao predsednik kluba. (Možda je Vučić očekivao da će se Mijailović poneti kao Vučelić, ko zna.) I Partizan se takoreći iz pepela uzdigao do evropskih visina.

Povratak takvog stručnjaka u svakoj drugoj zemlji bio bi dočekan sa oduševljenjem, samo je u Srbiji Željko Obradović dočekan na nož. Najbolje se to videlo na kraju sezone 21/22. kada je Obradoviću (zbog toga što je Partizan, nezadovoljan tretmanom, odbio da igra plej-of domaćeg prvenstva) izrečena kazna bez ikakvog utemeljenja u Statutu i Disciplinskom pravilniku Košarkaške lige Srbije. Sledeće godine protiv Željka su se udružile i političke i crkvene snage te je, posle velikih pritisaka, košarkaš Nikola Mirotić odustao od već utanačenog prelaska u Partizan.

Zatim su na finalnoj utakmici Kupa Radivoja Koraća, početkom ove godine, navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Naravno da takva parola nije bila njihova ideja, otkud bi njima nešto tako uvredljivo palo na pamet. Ako ništa drugo, znali su da je Obradović sa devet titula evropskog šampiona svoj ugled napravio daleko izvan države Srbije. Kada se „popularni Žoc“ zbog takvog omalovažavanja pobunio, Aleksandar Vučić je njegove reči okarakterisao kao „odvratan napad na državu“.

Konačno, pre nekoliko meseci, u završnici Superlige Srbije, Željko Obradović se požalio na „šikaniranje“ od sudija kakvo „nikada nije doživeo“. Nikoga za to nije bilo briga. Samo takmičenje završeno je pod sumnjivim okolnostima, manje-više u sudijskoj i režiji uprave KLS, pobednik je određen „za zelenim stolom“ a Obradović je opet, ni kriv ni dužan, „popio“ kaznu. Nije se žalio jer bi to značilo uvažavanje ljudi koji su zapravo samo pioni u tuđim rukama.

Kad se sve ovo ima u vidu, posle ovakvog iskustva, postavlja se pitanje šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog (i formalnog) zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci.

Najpre, to bi bilo logično, da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio – a biće faktički i ubuduće, kao Vučić na čelu Srpske napredne stranke – zaista postane državni projekat.

Drugo, da košarkaški klub Partizan postane, ako ne baš ono što je napravljeno od fudbalskog kluba – Vučelić je svakog gospodara služio udarnički dajući i više nego što se tražilo – onda u najboljem slučaju da bude „večiti drugi“.

I treće – da rasturi Jadransku ligu. To jest, da se donese odluka da klubovi iz Srbije napuste regionalno takmičenje i da se skoncentrišu na pravljenje „jake domaće lige“. Sudeći po raspoloženju trenutno vladajućih struktura u srpskoj košarci, kritična masa za to već postoji. Jedino Partizan, javno bar, ABA ligu stavlja ispred KLS lige.

Nešto se drugo, međutim, ovde ispostavlja kao problem koji onemogućava „ishitrena rešenja“. Pitanje je, naime, šta u tom slučaju sa klubovima iz Podgorice i Banjaluka? Gde će igrati Budućnost i Igokea? Da ih se „ostavi na cedilu“, tj. u nekoj „krnjoj“ ABA ligi, neće biti jednostavno i može izazvati nezadovoljstva različite vrste. Da ih se pak inkorporira u srpsku ligu, pitanje je kako bi sve bilo shvaćeno i opet je vrlo složeno. Mogao bi, recimo, neko (zlonameran) da to shvati kao otelotvorenje „srpskog sveta“, makar u košarci? Ili kao „nukleus“?

Kako god se, dakle, okrene – sve ozbiljni i pipavi zadaci. Ali, zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. septembar 2024.

Spiskom na spisak

PEŠČANIK, , , , ,
Krajnji rezultat pravljenja spiska spisak onih koji su primali neke pare od Rio Tinta biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta

Ne slažem se sa idejom/predlogom/zahtevom BIRODI-ja da se napravi spisak onih koji su (ovako ili onako, iz ovog ili onog razloga) primali neke pare od Rio Tinta.

Uz sve uvažavanje onoga što je ova organizacija do sada uradila na demokratizaciji Srbije, mislim da je to loša ideja. Ne sumnjam u dobre namere ali, kao što je poznato, put u pakao je popločan dobrim namerama.

To naravno ne znači da svačiji rad ne treba da bude pod „lupom“ javnosti i podvrgnut javnoj kritici, ali spiskovi nisu ni forma ni sadržaj koji to mogu da obezbede.

Jer – kako god da je to BIRODI zamislio – krajnji rezultat biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta.

A od stranog plaćenika do domaćeg izdajnika – ni korak. A zna se šta se radi s takvim tipovima.

Ne slažem se ni sa pozivom koji su četiri člana Srpske akademije nauka i umetnosti uputili „visokoškolskim ustanovama i naučnoistraživačkim institutima Srbije“, a kojim „iniciraju sazivanje naučnih veća za razmatranje pitanja eksploatacije litijuma“.

To jako podseća na „pisma“ koja su u ono „Brozno“ vreme upućivana partijskim organizacijama da se izjasne o nečemu o čemu u principu pojma nisu imali. A poznato je i kako su se tako sazivani sastanci završavali. Intelektualni angažman je, naravno, potreban ali na dobrovoljnoj i individualnoj bazi.

U pomenutom dopisu se još kaže da je „potrebno sanirati veliki broj zapuštenih i nelegalnih deponija, ispuniti zakonsku obavezu tehničke i biološke rekultivacije zemljišta, stvoriti zakonski okvir za neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije i formirati regulatorno telo zaduženo za procenu ekološke štete i ekonomske dobiti od predloženih projekata“.

Ovo možda lepo zvuči, ali je već na prvi pogled očigledno da je, blago rečeno, sasvim nerealno. Ne samo zato što iziskuje dugogodišnji rad nego i što bi recimo „neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije“ Srbiju „u roku od odmah“ ostavilo bez električne energije, kao i dobrog dela ne samo industrijske nego i poljoprivredne proizvodnje.

Naročito je sporno zalaganje potpisnika dopisa za „izricanje kazni za sve nepropisne postupke“. Nije posao SANU – mada iza ovog dopisa, po svoj prilici, i ne stoji SANU nego pojedini njeni dužnosnici – da predlaže kažnjavanje. Mislim da se to ni u ono „Brozno“ vreme nije radilo.

Najviše, međutim, zabrinjava poslednja rečenica u kojoj se naglašava da „rešavanje problema traži veće učešće struke u javnom životu i angažovanje domaćih istraživača koji rade u interesu društva i koje finansira država“.

Brojna se tu pitanja postavljaju. Ko će, recimo, da ocenjuje i procenjuje ko radi „u interesu društva“ a ko protiv tog interesa? I ko će da procenjuje društveni interes? Pošto je to naravno teško i komplikovano, kao jedini kriterijum će ostati da oni koji rade u društvenom interesu jesu oni koje finansira država. Što će neminovno voditi pravljenju spiskova podobnih i nepodobnih, ispravnih i neispravnih, patriota i nepatriota… Tu će, doduše, otežavajuću okolnost predstavljati činjenica da stručnjaci (naučnici) koji primaju državnu platu često rade i za neke strane firme (kompanije, fondacije, organizacije). Što bi moglo da dovede do stvaranja kadrova zaduženih za diferencijaciju, tj. odvajanje žita od kukolja.

A to je ono što, nadam se, niko od podnosilaca pomenutih predloga zaista ne želi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. septembar 2024.

Monolog o dijalogu

PEŠČANIK, , , ,
Nije li nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu

Ima više od tri godine kako sam napisao da je „najveća opasnost“ koju sa sobom nosi eventualna realizacija „projekta jadarit“ „u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke“. Bilo je to aprila 2021, Novi magazin br. 519, u vreme korone, pa je tekst nosio naslov (koga ovde neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) „Antivakcinaši & antiprofitaši“. Pre mesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.

Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više „preko nišana“, uz malo tolerancije i mnogo uvreda „suprotne strane“, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji reč) da i ne govorimo.

Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svedoci, onemogućavala pravi dijalog. Mora se, međutim, primetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem reč, nije bila sasvim nevina jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.

Sudbina „projekta jadarit“ ne treba i ne može da se rešava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila posle pobede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobedu trebalo proliti i znoj, i suze, i krv.

To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.

Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu „poljoprivredni raj“? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.

Pogotovo se ideja da će protesti naterati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.

Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg (14. avgusta) Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih „opšte prakse“) koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, „tet-a-tet“. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.

Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta posle dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji stvar je takođe za diskusiju.

Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahteva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa da onda rešavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.

Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu „rudarske kolonije“ i „evropske deponije“, kao što se i sleva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu.

Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego „ulične borbe“.

Možda nekome ova priča deluje naivno, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 15. avgust 2024.

Hajka na Željka

PEŠČANIK, , , ,
Sve je odigrano tako da se Obradoviću, ali i svima ostalima koji bi eventualno pokušali slično (a ko će smeti ako po mnogima „najbolji trener svih vremena“ prolazi tako kako prilazi) pokaže ko je u Srbiji šef i da i jedan Željko Obradović ima da „sedi dole“. Ili da ode

Sedi dole!

Te reči, koje je jedan sudija tokom utakmice uputio Željku Obradoviću možda najbolje odražavaju odnos onih koji danas vladaju (košarkaškom) Srbijom prema – upotrebićemo hotimično tu floskulu – „najtrofejnijem evropskom treneru“.

Obradović je istom prilikom rekao i da „nikada nije doživeo takvo šikaniranje“, ali sve to na (sportsku i ne samo sportsku) javnost nije ostavilo nikakav utisak. Niko nije pitao kako se zove taj sudija (tako da mu se ni do dan-danas ne zna ime) pa da ga posle pozove da objasni svoj postupak, niko nije zvao ni Željka Obradovića na neku televiziju (dok se drugi sa njih „ne skidaju“); nije reagovala ni sudijska organizacija, ni uprava Košarkaške lige Srbije (šta god to bilo), ni udruženje trenera, ni oni koji sve redovno komentarišu. Niko.

A i zašto bi kada je Aleksandar Vučić pre nekoliko meseci Obradovića proglasio za državnog neprijatelja. Bio je to znak da su protiv „popularnog Žoca“ dozvoljena sva sredstva. Tako da se taj sudija samo poslušno uklopio u opšti trend i generalnu politiku.

Otud je i ovo što se trenutno dešava, tj. ove kazne koje su izrečene Obradoviću, samo novi čin poznate predstave. Ti pokušaji da se Obradović natera da „sedne dole“ počeli su praktično odmah po njegovom povratku u Srbiju. Već je o tome na ovim stranicama bilo reči („Čovićev kompleks“, 24.6.2022; „Željko Obradović državni neprijatelj“, 23.2.2024.) ali repetitio mater studiorum est, što bi rekli stari Latini, ponavljanje je majka nauke, neke stvari zaslužuju da budu ponovljene. Dakle, odmah se Obradović suočio sa kaznom koja je bila bez ikakvog utemeljenja u propisima KLS, koja je prosto bila odraz i izraz gole samovolje njegovog rukovodstva. Međutim, prava hajka je počela posle prošlogodišnje sezone kada je jedan srpski klub ušao u osam najboljih ekipa Evrolige i kada je Real samo zahvaljujući svom snažnom uticaju na evropsku košarkašku organizaciju prošao u fajnal for. Nekima, međutim, to nije bilo po volji pa su se uoči sezone 23/24. udružili najviši politički i crkveni krugovi ove zemlje da bi sprečili dolazak jednog igrača u taj srpski klub. Priključio im se i najmoćniji menadžer sa ovih prostora (koji je, uzgred, u menadžerske vode uplivao mutnih devedesetih) da bi jednog drugog igrača, praktično na prevaru, iz tog kluba odveo (učinivši time tom igraču, o čijim interesima navodno brine, „medveđu uslugu“ jer je taj igrač od tada praktično nestao sa košarkaške scene, ali to je već njihov problem). Uzgred, ali indikativno, to nije bilo prvi put da je dotični manager prevario Željka Obradovića, učinio je to još pre petnaestak godina sa grčkim košarkašem Spunulisom.

Uprkos tome, iako znatno slabiji nego prethodne sezone i uprkos nekim nesrećnim (vansportskim) okolnostima, malo je falilo da se Željkov tim opet plasira u sledeću fazu takmičenja. To bi i uspeo da „kraljevski klub“ – poučen valjda traumatičnim prošlogodišnjim iskustvom – nije pustio, neočekivano izgubivši kod kuće, takođe špansku Baskoniju, koju je posle, u bici za fajnal for, „počistio“ lako, sa 3:0.

Kad smo već kod Španaca, oni koji vladaju i srpskim sportom i srpskom politikom, jako mnogo pričaju o patriotizmu. U tom kontekstu, recimo, prebrajalo se koliko u kom timu ima domaćih igrača. Ali, kada je jedan srpski klub, takoreći bez borbe predao utakmicu jednog turskom klubu da bi taj klub iz daljeg takmičenja izbacio drugi srpski klub, onda se patriotizam nije pominjao. Niko nije postavio nikakvo pitanje, niko nije rekao ni reč o toj sramnoj igri i još sramnijem rezultatu.

Od svog povratka Obradović je nastojao da se strasti u srpskoj košarci smire, ponašanje upristoji i odnosi, pre svega među glavnim klubovima, normalizuju ali su njegovi pokušaji bili praćeni ciničnim komentarima i medijskim manipulacijama, izvrtani ruglu.

Kada je, recimo, u Nišu istaknut transparent „Željko Obradović državni projekat“ sudijama nije palo na pamet da narede da se taj transparent ukloni a kamoli da zbog tog praktično konstantnog vređanja prekinu utakmicu. Nisu hteli ili nisu smeli – pitanje je sad. Možda nekome ta budalaština deluje benigno ali ona može da bude – i u slučaju Željka Obradovića jeste – mnogo uvredljivija i zloćudnija, mnogo veći atak na čoveka i njegov integritet, njegovo dostojanstvo, od nekog primitivnog, prostačkog, divljačkog psovanja pojedinih igrača i/ili funkcionera i njihove uže ili šire porodice. Ne treba biti mnogo vispren pa to razumeti. I naravno da oni koji iza toga stoje, koji to priređuju i nadgledaju, to jako dobro razumeju. Niko tu nije ni lud ni naivan.

Na kraju je Obradović dočekao da se kola slome baš na njemu, da on bude najveći krivac i da za sve ružne stvari koje su se dešavale, ne samo u finalu srpske košarkaške lige, nego i pre toga, i ne samo na terenu nego i (daleko) izvan njega, on plati najvišu cenu. Da nije tragično bilo bi komično.

Sve je to naravno tako odigrano, nije teško dokučiti, sa jednim ciljem – da se Obradoviću, ali i svima ostalima koji bi eventualno pokušali slično (a ko će smeti ako po mnogima „najbolji trener svih vremena“ prolazi tako kako prilazi) pokaže ko je u Srbiji šef i da i jedan Željko Obradović ima da „sedi dole“. Ili da ode.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. jun 2024.

Kako je upropašćen RTB Bor

PEŠČANIK, , , ,
Sve dok je Vučić zaslužan za svaku novootvorenu fabričicu, to znači da je industrija ovde na niskim granama. To pokazuju i podaci. Sudeći po njima, industrija u Srbiji – taljiga. Zato je Srbija danas jedna, za evropske prilike, industrijski slabo razvijena zemlja

Uz malu pomoć prijatelja, što bi rekli Lenon i Makartni, do mene je nedavno došao članak koji su pre gotovo četiri decenije, 31. maja 1985, objavile fabričke novine Rudarsko-topioničarskog basena Bor – Kolektiv.

Nadnaslov: „Kineski privrednici u Boru“. Naslov: „Razgovori o otvaranju rudnika bakra u Kini“.

U tekstu se, između ostalog, kaže da je 24. maja „u višednevnu radnu posetu“ Ertebeu doputovala „državna privredna delegacija Narodne Republike Kine. Kineske privrednike predvodio je Deng Ding Huan, zamenik ministra za obojene metale“ dok je „goste iz daleke Kine primio potpredsednik poslovodnog odbora (pazite – ne čak ni predsednik, a danas im se udvara predsednik države – prim. aut.) za ekonomska pitanja RTB Bor, Tomislav Raičević. U dužem prijateljskom razgovoru, posle predstavljanja RTB Bor bilo je reči o mogućnostima osnivanja zajedničkog jugoslovensko kineskog preduzeća za otvaranje rudnika bakra (na fotokopiji se ne vidi jasno naziv rudnika – opat M. L.) na jugoistoku Kine. Razgovori između predstavnika basena Bor i gostiju iz Kine“, kaže se dalje u tekstu, „nastavak su konsultacija odgovarajućeg komiteta za saradnju dve zemlje. Kineski privrednici su u toku višednevnog boravka u Boru posetili rudarske i metalurške pogone za proizvodnju bakra u Majdanpeku i Boru gde su se upoznali sa proizvodnjom bakra i na taj način i praktično uverili u dostignuto iskustvo proizvođača ovog metala.“ Zatim ide najava budućeg događaja, odnosno kaže se da će „u subotu, 1. juna, biti vođeni završni i zvanični razgovori kineskih privrednika i predstavnika RTB Bor. Tom prilikom, kako se očekuje, treba da se postigne saglasnost o izradi studije ekonomske opravdanosti formiranjem mešovitog preduzeća i zajedničkog ulaganja u otvaranje rudnika bakra u kineskoj provinciji Sečuan, na dalekom jugoistoku Kine. U ovom rudniku, kako saznajemo, trenutno radi poluindustrijsko flotacijsko postrojenje manjeg kapaciteta. Ako dogovor bude postignut i nađe se zajednički ekonomski interes, onda bi stručnjaci basena Bor nastavili dalja istraživanja bakra na ovom rudištu i radili na otvaranju rudnika i flotacije bakra“, ističe se na kraju.
U potpisu –M. Mihajlović.

Šta je posle bilo – pita se možda znatiželjni čitalac/čitateljka, mada već zna da od toga nije bilo ništa. Kao što u stvari takođe zna – posle su na vlast došli oni koji su na vlasti danas. Samo su tada bila u drugačijoj kombinaciji, pa su se zvali crveno-crna koalicija, dok je sada redosled boja obrnut. Uveli su, dakle, tadašnji vlastodršci – koji su praktično ovi isti današnji, i idejno i personalno – ubrzo posle te 1985. godine Srbiju u deceniju ratova i razaranja. Kada je konačno na kraju 20. veka srušena vlast Dačićevih i Vučićevih patrona, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, srpska privreda je bila prepolovljena, fabrička oprema tehničko-tehnološki zaostala a stručnjaci rasuti po svetu. RTB Bor je prošao još i gore: proizvodnja bakra je sa oko 150.000 tona krajem osamdesetih svedena na 10-20 hiljada tona početkom dvehiljaditih.

Posle svega desetak godina – toliko je izgleda srpskom narodu trebalo da zaboravi jad i beznađe iz devedesetih – crno-crvena koalicija se vratila na vlast. Prvo što je uradila bilo je da zemlju dovedu do ruba bankrota. Iako Siniša Mali uporno ponavlja da je zemlju do stečaja dovela bivša vlast, istina je, podaci tako kažu, da je najveće finansijske probleme Srbija imala za vreme druge Vučićeve vlade. Dovoljno je da se ode na sajt Ministarstva finansija pa da se vidi da je najveći fiskalni deficit Srbija imala 2014. godine – blizu 260 milijardi dinara, odnosno gotovo dve i po milijarde evra. Dakle, ili neka ministar Mali promeni podatke ili neka prestane da obmanjuje građane Srbije. Za namerno i neprestano širenje laži može i da se krivično odgovara.

No, da li će Siniša Mali ići u zatvor i nije toliko bitno. Ključno je zapravo da je Vučićeva vlast potpuno zanemarila industriju. U stvari, sudeći po marketinškoj propagandi, po TV slikama na kojima Vučić svaki čas otvara negde neku fabriku, reklo bi se da u Srbiji industrija buja. U tome i jeste problem. Jer, sve dok je Vučić zaslužan za svaku novootvorenu fabričicu, to znači da je industrija ovde na niskim granama. To pokazuju i podaci. Sudeći po njima, industrija u Srbiji – taljiga. Za poslednjih 10 godina, naime, ona je prosečno rasla po stopi od svega 2,5 odsto. Zato je Srbija danas jedna, za evropske prilike, industrijski slabo razvijena zemlja. Što je rezultat pogubne i razorne politike koju ako pre 40 godina i nisu formulisali, u njenom su sprovođenju i Vučić i Dačić zdušno učestvovali. Danas je samo dograđuju i usavršavaju.

Kinezi, međutim, koji su već bili uhvatili zalet, svih tih godina grabili su napred krupnim koracima. Tako da su na kraju ugrabili i RTB Bor.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. jun 2024.

Diskretni heroji

PEŠČANIK, , , , ,
Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije

Opet je Siniša Mali u pravu. „Smeju se za leteće taksije, ali imaćemo ih“, rekao je pre neki dan ministar finansija. Gospodin ministar, zagledan u sopstvene džepove, nije primetio da je to bio smeh kroz suze. Imaćete zbilja leteće taksije, vi ćete ih imati, ali će građani Srbije od toga imati samo štetu.

Hiperaktivni ministar – izborna kampanja je, mora se raditi i ono što nije u „opisu posla“ – još jednom je rekao nešto što se ne zaboravlja: „Nacionalni stadion je investicija koja je sidro.“ Ponovo je, dakle, mada više nesvesno, ovom nespretnom metaforom Siniša Mali i nehotice rekao pravu stvar. Jer sidro, lenger, kotva – ne morate biti mornar da biste to znali – vuče nadole, te služi da se brod ukotvi, usidri, da se spreči njegovo kretanje. To će biti i „funkcija“, odnosno posledica „nacionalnog stadiona“ u srpskoj privredi. Nema sumnje, doduše, da će „nacionalni stadion“ biti dobar za biznis ministra finansija, ljude oko njega i aktuelnu vlast generalno, ali za one izvan tog uskog kruga nikakve koristi neće biti.

„Neka drugi pričaju o vašim delima“, rekao je u izbornoj kampanji takođe ovih dana predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević, i tako „održao lekciju o kulturi i manirima“, kako su to formulisale neke novine. „Diskretne heroje ljudi cene“, kazao je još, istom prilikom, premijer.

Prvo se činilo da je Vučević mislio baš na Sinišu Malog jer on svako malo izađe s nekom „gromopucatelnom“ izjavom o tome kako je Srbija svetski lider u ovome ili onome. Kao što je, recimo, ona da „Srbija ima 10 puta veći rast BDP-a od Evropske unije“. Jer, to poređenje se odnosi samo na prvo tromesečje ove godine, pa takva (zlo)upotreba podataka predstavlja najobičniju manipulaciju, u suštini – falsifikat. Tome u prilog najbolje govore neke druge računice. Pre svega ona koja kaže da ako se Srbija i približava Zapadnoj Evropi, onda to čini puževskom brzinom, pošto je prema analizama ekonomista neće dostići ni za pola veka. Ili jedna druga, još važnija, prema kojoj ne da se Srbija ne približava nego i dalje, i sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope.

Izgleda, međutim, da je premijer ciljao još više. Ma koliko neverovatno zvučalo, čini se da je Vučević mislio na Vučića.

Jer evo, da ne idemo u dalju prošlost, Vučić je rekao, na primer, da je „uspeo da uradi nešto što niko u Srbiji nikad nije uspeo“ ili da „nikada u istoriji nije toliko toga napravljeno i nije se tolikom brzinom napredovalo“ kao tokom njegove vladavine. Ali ne samo da se Vučićeve samohvale odnose na prošlost nego i na budućnost. Tako je nedavno izjavio da „više nijedan predsednik Srbije nikada neće da ponovi ono što sam ja izgovarao u Njujorku, i to njima u lice“ da bi, prevazišavši i samog Iliju Čvorovića, zaključio: „I onda ćete se setiti svog predsednika.“

Kamo lepe sreće da je samo Čvorovića, prevazišao je i maštu Dušana Kovačevića.

Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije. Jer evo, kaže, crno na belo: „Sledi period teži nego u Drugom svetskom ratu, važno je nabaviti hranu i lekove.“ Kako je to moguće – pitaće možda (naivno) neko? Lako – zato što Srbija ima Ekspo. I zato što Srbija ima Vučića koji je sve to mudro i državnički smislio. Ekspo – to će u stvari biti oaza u kojoj će se skupljati zavađeni sa svih strana sveta. Dođu malo u Srbiju da predahnu i zaleče rane, da zaigraju, pojedu i popiju, pa opet u svoje bedne zemlje, bez svevidećeg vođe, da nastave krvave sukobe.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2024.

Od Zapadne Morave do Istočne reke

PEŠČANIK, , , ,
Čitava ova halabuka koju je oko Rezolucije o Srebrenici Aleksandar Vučić podigao od Beograda do Njujorka ima samo jedan smisao – da se „patriotskom“ galamom zakloni i prikrije veliki „udruženi zločinački poduhvat“ kojem je podvrgnuta Srbija. Zarad tog cilja, za ovu vlast nijedna žrtva nije velika, pa makar bio žrtvovan i čitav srpski narod

Siniša Mali je u pravu. Retko se, ako ikad, čoveku ukazivala prilika da kaže tako nešto, ali kada se to dogodi, onda od toga ne treba bežati i evo, onda mi to i priznajemo.

O čemu je zapravo reč?

Učestvujući, naime, u predizbornoj kampanji za lokalne izbore (na šta po zakonu nema pravo, ali nećemo se držati zakona kao pijan plota), ministar finansija je za jednu lokalnu televiziju između ostalog rekao da je „Čačak danas simbol razvoja cele Srbije“.

Čime je stara srpska prestonica košarke (zbog čega uskoro treba da dobije odgovarajući muzej) zaslužila ovo „laskavo priznanje“.

Evo samo nekih stvari koje su poslednjih meseci izbile na videlo. Početkom godine, u februaru, javnost čitave Srbije privuklo je otkriće da su čačanski čelnici u decembru prošle i januaru ove godine na hranu i piće po tamošnjim restoranima potrošili blizu 10 miliona dinara, tj. više od 80.000 evra. Bilo je i pikantnih detalja, recimo da to znači da je svakoga dana „na reprezentaciju“ trošeno po 150.000 dinara ili da je, prema „fakturama“, samo u toku jednog dana, na Svetog Nikolu, pojedeno pola tone roštilja. Šumadijski rokenrol, šta reći.

Podnete su krivične prijave.

Ništa se nije dešavalo sve do pre neki dan, kada je gradonačelnik Milun Todorović priznao da je za sve on odgovoran. Samo na prvi pogled to je bilo iznenađenje. Jer, ako je tužilaštvo spavalo, neki drugi nisu. Naime, negde sredinom aprila, oko pola dva posle ponoći žitelje Obilićeve ulice u Čačku probudila je snažna eksplozija, a onda i vatrogasne sirene. U vazduh je odletela računovodstvena agencija koja je vodila knjige za restorane u kojima su se gostile čačanske velmože, vatra je progutala sve račune.

Onda je Todorović, koji je do tada krivicu pokušavao da prebaci na saradnike, mogao da izađe pred novinare i preuzme krivicu. A pošto je video da je zaštićen, da nema „ruke pravde“ koja bi ga mogla dohvatiti i da ga štiti neka druga („crna“, milostiva?) ruka, mogao je i da obeća da će s tekućom „praksom nastaviti i ubuduće“.

To što se desilo u Čačku urađeno je baš onako kako to mafija predviđa i propisuje; to predstavlja klasičan mafijaški „rukopis“. Ne treba biti Mario Puzo da bi se to znalo.

Da li je Čačak izuzetak, jedini grad u Srbiji u kojem se dešavaju takve stvari? Prema onome sa čime se svakodnevno suočavamo na raznim medijima, što slušamo u društvu, što lično doživljavamo, vidimo da se takve i slične stvari u Srbiji svuda i svakodnevno dešavaju.

I zato je Siniša Mali u pravu kada kaže da je „Čačak simbol razvoja cele Srbije“. Čovek to zna iz prve ruke.

Problem je što toga postaju svesni i građanke i građani od Horgoša do Merdara i od Vrške Čuke do Kotromana. I ne samo što postaju svesni nego što, izgleda, postaju voljni da tom zulumu dođu glave i da s praksom koju bi hiljade Todorovića širom zemlje hteli da nastave oni jednom zauvek prekinu.

Toga se aktuelna vlast u suštini jedino i plaši. To ne bi mogla da podnese.

Zbog toga i čitava ova halabuka, koju je oko Rezolucije o Srebrenici Aleksandar Vučić podigao od Beograda do Njujorka, ima samo jedan smisao – da se „patriotskom“ galamom zakloni i prikrije ovaj veliki „udruženi zločinački poduhvat“ kojem je podvrgnuta Srbija. Zarad tog cilja, za ovu vlast nijedna žrtva nije velika, pa makar bio žrtvovan i čitav srpski narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2024.

Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva

PEŠČANIK, , , , ,
Da će Putin za teroristički napad okriviti Zapad i pre svega Ukrajinu, videlo se više po srpskim nego po ruskim medijima

Odmah posle terorističkog napada u Moskvi bilo je jasno da će Vladimir Putin, bez obzira ko budu konkretni izvršioci, za to okriviti Zapad i, pre svega, Ukrajinu. Videlo se to – na prvi pogled paradoksalno, mada je u stvari logično – više po srpskim nego po ruskim medijima. Dok su drugi bili uzdržani, prvi su bili nedvosmisleni. Ni to nije neobično. Ruski mediji su ipak vodili računa da njihove informacije deluju koliko toliko verodostojno, tj. da makar izgleda da su izrečene optužbe zasnovane na rezultatima istrage. Srpski su, kao i svi poslušnici, hteli da pokažu maksimalnu revnost i da se što više dodvore moskovskom hazjajinu.

Putin, naravno, nije imao drugog izbora. To jest, mogao je imati da je drugačiji, ali kao i svi diktatori i on je krivca morao da pronađe u drugom, tj. drugima.

Pitanje je samo da li je Putin stvarno toliko nesposoban ili je nešto drugo posredi? Odnosno, kao odgovor, nameće se pitanje zašto je Putin ignorisao informacije koje su do njega stizale? Jeste da su, prema onome što znamo, te obavesti (o pripremanju terorističkog napada) dolazile iz stranih izvora, ali nije isključeno, štaviše malo je verovatno, da i u ruskoj obaveštajnoj službi nije bilo ljudi koji su mu to isto govorili. Kako se moglo desiti – čak ni arogancija i bahatost tu ne deluju kao dovoljno ubedljivo objašnjenje – da čovek takve karijere poput Putinove, dakle iskusnog obaveštajca, preko takvih, nesumnjivo pouzdanih, dojava pređe kao preko lanjskog snega? To je i u suprotnosti sa omnipotentnošću na kojoj je ruski predsednik gradio svoj imidž u javnosti.

Druga mogućnost je da je Putin znao, ili bio svestan, šta će se desiti – ne nužno i precizno kada i gde – ali da je namerno bagatelisao upozorenja. To, naravno, deluje monstruozno, ali zar Slobodan Milošević nije znao da će tog kobnog 22. aprila 1999. godine biti bombardovan RTS. I ne samo on, nego i mnogi ispod njega. Ne radi se ovde o Putinovom i Miloševićevom karakteru, već o karakteru njihovih režima.

Šta god da je u pitanju, nesposobnost ili nešto drugo, Putin je, razume se, rešio da iz te nacionalne tragedije (kao što je, uzgred, nameravao i Milošević) izvuče lični politički profit. Odnosno, odlučio je, najpre, da za terorizam u Moskvi optuži Zapad i pre svega Ukrajinu, a da onda to iskoristi kao opravdanje za još žešće razaranje ukrajinskih gradova i sela.

Iako burni međunarodni tokovi ugrožavaju i njegovu poziciju, Aleksandar Vučić takođe nastoji da ih navede na sopstvenu vodenicu. Pri tome nije reč o nekoj strateškoj, dugoročnoj koristi, nego o prilično konkretnoj i kratkoročnoj. Reč je o beogradskim izborima. Nema sumnje da bi gubitak vlasti u Beogradu Vučić doživeo kao kataklizmu. I to ne prvenstveno, kao što se obično misli, iz političko-simboličnih i psiholoških (jer bi to označilo početak njegovog kraja) nego iz sasvim prozaičnih, finansijskih razloga. Projekat „Skok u budućnost“, odnosno Expo 2027, donosi milijarde evra. To je „zlatna koka“ koju Vučić, zajedno sa svojim pomagačima, nikako ne želi da ispusti iz ruku.

U tom cilju spreman je da upotrebi sva sredstva. Dva su osnovna: nacionalizam i totalitarizam. Kada je reč o prvom, to se postiže – i podiže – forsiranjem nacionalnih tema. Recimo, Aleksandar Šapić govori kako Beogradu treba „srpska vlast“. Bilo bi normalno reći da je Beogradu potrebna beogradska vlast – kao Kraljevu kraljevačka, Subotici subotička i tako redom – ali bi zapravo najbolje bilo zalagati se (ako se već Šapić pita, a pita se, gde je i zašto pogrešio) da Beograd, kao i svako drugo mesto na zemaljskoj kugli, dobije ljudsku, poštenu, vlast. Upravo to je, međutim, tema koja se želi eliminisati iz (pred)izbornog nadmetanja.

Tome služe i priče o zaveri protiv Srbije i Srba, o ugroženosti „vitalnih interesa“ srpstva generalno (pisma, tj. ćirilice, jezika, „patrijarhalnih vrednosti“ koje su, navodno, autentično sprske) i slično. Dirigent je, naravno, Aleksandar Vučić ali je u realizaciji najagilniji Aleksandar treći, tj. Vulin, koji opslužuje po dve televizije na sat (što bi trebalo da izbegava, i on i onaj koji ga šalje, jer se već na drugom gostovanju osetio „zamor materijala“ i nedostatak fokusa).

Kada je reč o propovedanju totalitarizma, argumentacija je sledeća: Evropa je trula, liberalizam je mrtav, „demokratija se raspada“. I, povrh svega, kako je to (gostujući na TV Hepi malo pre Vulina, valjda da bi mu dao teorijsku podlogu) rekao dr Slobodan Reljić, „autoritarni sistemi uopšte nisu tako loši, evo uzmite za primer Kinu – ekonomski jača, brine o svom narodu“ („demosu“ – upotrebio je zapravo Reljić grčki termin, insinuirajući da je to prava demokratija), „vojno jača…“, sve u svemu, bolje se poželeti ne može. Samo se može preporučiti.

Stara srpska izreka kaže: čim neko počne da govori o patriotizmu, ja se uhvatim za džep da vidim gde mi je novčanik.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 29. mart 2024.

Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant

PEŠČANIK, , , , , ,
Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam

Postoji li čovek koji ne voli slobodu? Postoji. Taj čovek je Rus.

Pre nego što produžimo dalje, moramo ovde da se vratimo korak nazad, tj. na pitanje. Neko će, naime, pomisliti – mnogi možda – da je ono bespredmetno. Jer, kakav bi to čovek bio – ako bi uopšte bio čovek – koji ljubi lance i katance. Pitanje, međutim, nije besmisleno upravo zbog toga što je odgovor – kao što smo videli u konkretnom slučaju – pozitivan. Taj i takav čovek je, dakle, Rus.

Tako, u stvari, misle srpski rusofili. Jer, upravo rusofili – a ne rusofobi, recimo – veruju da su Rusi na nedavnim predsedničkim izborima takoreći jednoglasno glasali za diktaturu, tj. izabrali neslobodu. To na prvi pogled deluje paradoksalno. Kako mogu biti rusofili oni koji Ruse trpaju u zatvor i pri tome još tvrde da je to za njihovo dobro; štaviše, da sami Rusi to žele. Zar na taj način oni ne onečovečuju ruskog čoveka kao ljudsko biće i ruski narod kao ljudski rod. Pitanje je, razume se, retoričko.

Paradoks je, međutim, prividan. Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam. Uostalom, njihovi mediji su Putina već odavno proglasili za cara.

Ali, srpski rusofili se tu ne zaustavljaju. Njima je rusko osvajanje trećine ukrajinske teritorije malo. Malo im je i cela Ukrajina. Oni bodre Putina da posle Ukrajine krene dalje na zapad, da osvoji i pokori Evropu. Naravno – trulu i dekadentnu.

Navodno je Putin krenuo u rat da ne bi dozvolio da NATO dođe na granice Rusije. A kao što vidimo, postigao je upravo suprotno – to da se danas Severnoatlantski savez nalazi na granicama Rusije. I ne da nije oslabio tog svog najvećeg neprijatelja nego ga je ojačao i, štaviše, proširio zemljama koje su to prethodno decenijama odbijale.

Nije Putin napao Ukrajinu zato da NATO ne bi došao na granice Rusije nego da Evropa ne bi ušla u Rusiju.

Putina ne može da sruši američka sila, ali mogu evropske vrednosti. Na američku silu on ima odgovor – bomba na bombu. Ono na šta nema odgovor to su evropske vrednosti – sloboda, demokratija, ljudska prava. Slobodni izbori ruše Putina.

Dok je u sukobu sa američkom silom, on može da bude miran, vlast mu je osigurana. Pretnja silom njega ne plaši i ne uznemirava. Ali „pretnja mirom“ je već nešto drugo. Mir mu ne dozvoljava da mirno spava. To je prava pretnja za njega – kao i za sve diktatore.

Ne moramo da idemo daleko – ni u istoriji ni u geografiji. Setimo se Slobodana Miloševića. Zar on nije išao iz rata u rat dok svaki nije izgubio. Na kraju i onaj koji je doveo u Srbiju. Zar Aleksandar Vučić nije, malo-pomalo, u potpunosti obnovio ratnu retoriku tako da je danas u Srbiji glavna društvena podela – podela na patriote i izdajnike.

Evropska unija je mirovni projekat. Ideja ujedinjene Evrope pripada korpusu prosvetiteljskih ideja. Ona je začetak, nukleus realizacije ideje o večnom miru čiji je rodonačelnik jedan od najvećih filozofa prosvetiteljstva Imanuel Kant.

Za mesec dana, 22. aprila, biće tačno tri stotine godina od rođenja ovog velikog nemačkog – i svetskog, dabome – filozofa.

Kant je najpoznatiji kao tvorac kategoričkog imperativa, moralnog načela koje kaže da čovek treba da postupa tako da „njegova volja može da posluži kao princip opšteg zakonodavstva“. Ili, malo slobodnije rečeno, kao što ovih dana piše na jednom beogradskom bilbordu, da se prema drugima ponaša onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema njemu.

Iz toga je proistekla ideja da sloboda jednog čoveka može da bude ograničena samo (isto takvom i tolikom) slobodom drugih. Sredstvo kojim se to postiže, odnosno utvrđuje i uređuje, jeste zakon. Iz čega je nastala ideja o vladavini prava.

Tek u tako organizovanoj zajednici njenim članovima zagarantovan je mir i – napredak. Takvu zajedinicu Kant je nazivao građanskim društvom.

Građansko društvo, međutim, smatrao je Kant, nije moguće ostvariti u jednoj državi. Uzgred, ovu ideju je kasnije prigrlio Marks rekavši da je komunizam moguć samo kao svetski proces, od čega je posle Staljin odstupio – ali to je druga priča. Elem, da se vratimo našoj temi, kao što nije moguće da unutar jedne države vi budete slobodni, a da vaši susedi budu u ropstvu, tako to nije moguće na međunarodnom planu. Ne samo teorijski-načelno, iz moralnih razloga, nego ni praktično-politički. Zato što će autokratiji smetati vaša demokratija. Sloboda je zarazna. Diktator ne samo da neće dozvoliti prodor liberalnih ideja na svoju teritoriju nego će nastojati da podrije i sruši demokratski režim u svom (bližem ili daljem) komšiluku.

Da bi se obezbedio mir između država potrebna je – svetska federacija, smatrao je Kant. Vladimir Gligorov je voleo da kaže – svetska država.

„Kantov pacifizam podrazumevao je univerzalistički kosmopolitizam“ – kažu teoretičari prava. Drugim rečima, Kant je bio pacifista i kosmopolita. Jednom rečju – globalista. Preteča globalizma.

Danas se u Srbiji često može čuti da se trenutno „u svetu bije bitka između globalizma i suverenizma“. U izvesnom smislu, to je tačno, ali samo prividno, tj. na prvi pogled. Sukob je zapravo mnogo dublji, ta bitka se vodi oko samih temelja (svake) ljudske zajednice.

Naime, globalizam je posledica, rezultat liberalizma. Sloboda – zasad pre svega u ekonomiji – postepeno je u poslednja dva veka osvajala sve veći deo čovečanstva. Ekonomski liberalizam, zato što se pokazao kao jedino sposoban da reši egzistencijalne probleme naroda, a onda i osigura njihov napredak – osim u nekoliko enklava čiji stanovnici zbog toga plaćaju visoku cenu – prihvaćen je širom zemaljskog šara.

S političkim slobodama išlo je (i ide) teže, jer one udaraju direktno u temelje (aktuelnih) vlasti. Zato je, kao protivteža smišljen suverenizam. Nominalno, pošto ga niko nije definisao, to bi trebalo da bude (ma koliko tautološki zvučalo) zalaganje za poštovanje, tj. primat suvereniteta pojedinačnih država.

U suštini, suverenizam je paravan. Najpre, u savremenim uslovima sve zemlje, pa čak i najmoćnije, odrekle su se jednog dela svog idealno, tj. bukvalno shvaćenog suvereniteta. Drugo, priča o državnom suverenitetu svojevrsni je „fejk njuz“. Jer, „po definiciji“, suverenitet pripada narodu.

Prikrivajući te činjenice zagovornici suverenizma, zapravo, sa jedne strane zamagljuju, a sa druge strane protežiraju samovolju vladaoca, tj. onog koji je trenutno na vlasti. Suverenizam je, dakle, antidemokratski, neliberalno, autoritarno nastrojena ideologija. Da je tako, vidi se i po tome koje zemlje, tj. čiji lideri zastupaju takve stavove. Najglasnija i najjasnija u tome jeste upravo Rusija, zatim Kina, a onda i neke druge, manje zemlje, opet simptomatično, one koje s pomenutim imaju bliske odnose.

Sve u svemu, sukob između globalista i suverenista, tj. između globalizma i suverenizma, u suštini je sukob između liberalizma i autokratije, između prosvetiteljske i apsolutističke države. Sasvim u skladu s tim je činjenica da su na srpskoj političkoj sceni svi rusofili istovremeno i antiliberali.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2024.