PEŠČANIK

Zoran Đinđić: Poslednje predavanje

PEŠČANIK, ,
Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu, ističe Đinđić. Ali društvo mora da kontroliše taj instrument, a najbolji način je učešće, participacija

Bilo je to 21. februara 2003. godine. Tokom posete Banjaluci Zoran Đinđić je održao predavanje studentima tamošnjeg univerziteta. Iako je, kako se sam izrazio, svojim izlaganjem želeo samo da „pokrene jedan mali proces razmišljanja“, ono je bilo mnogo više od toga. Sadržavalo je, sasvim uprošćeno razume se, Đinđićevo shvatanje društva, u istorijskom razvoju, sadašnje stanje i buduće kretanje.

Pošao je, dakle, od „opšte teorije društva“ prema kojoj se „svaka zajednica nalazi u nekom, užem i širem, okruženju“. Zadatak zajednice je da razume to okruženje, da utvrdi „pravilnosti i zakonomernosti“ koje njime vladaju i da im se „prilagodi“, odnosno da ih iskoristi za ostvarenje svojih interesa, a ne da im se „slepo suprotstavlja“. To smo, kaže Đinđić, „mi kao narod često zanemarivali“, jer za nas, kao nebeski narod „pravila ovog sveta ne važe“. Zbog toga smo „plaćali ovozemaljsku cenu“ za tu svoju „teoriju“.

Druga bitna karakteristika ljudskog društva su – stalne promene. Jedna se desila krajem 20. veka kada je sa padom Berlinskog zida, „težište svetskih događaja pomereno sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i, u krajnjem slučaju, na informatičke tehnologije“. Narod koji želi da uspe mora da prati te velike promene – „megatrendove“. Oni „menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i, naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno“. To znači da mora doći i do promena „u mentalitetu“ naroda.

Za Đinđića su to pozitivne promene jer „više nema privilegija ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija na svetu danas može da proizvodi iste stvari. (I) sad se postavlja pitanje: šta mi možemo da proizvodimo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazilu, u Evropskoj uniji ili bilo gde drugo na zemaljskoj kugli“. Otud „više ne postoji istok–zapad, komunisti–kapitalisti, katolici–pravoslavci, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni“.

Treće, globalizacija je dovela do integracija. Države su počele da se „odriču velikog dela svog suvereniteta“. Evropska unija je samo jedan primer. „Proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za 20, 30 ili 50 godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada koja će biti bazirana na dobrovoljnom odustajanju od suvereniteta stotina država“. Međutim, bila bi „velika iluzija“, nastavlja Đinđić, „kada bi iz toga izveli zaključak da nacionalni interes i država nestaju“.

„Kolektivni identiteti“ će opstati. Ali se menja način njihovog ispoljavanja. U procesu „modernizacije društava“ javlja se novi (mega)trend „koji se može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu“. „Pogrešno je smatrati“, naglašava ovde Đinđić, da „modernizacija vodi od nacionalizma ka internacionalizmu. Nije pandan nacionalizmu – internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog, u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. […] Pravi pandan nacionalizmu je – patriotizam.“

Dok je nacionalizam „statičan, polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju“ i ne omogućava „uspeh u modernom društvu“, patriotizam je, dakle, sve suprotno od toga: dinamičan, integrativan, komunikativan, konkurentan.

Ključna, međutim, razlika između nacionalizma i patriotizma za Zorana Đinđića u nečem je drugom. „Za nacionalizam su merodavni motivi, za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.“

U tome je i „osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava“.

Pozivati se na motive i dobre namere, a ne voditi računa o posledicama svojih postupaka za Đinđića je ne samo na individualnom nivou licemerno, nego i na društvenom planu štetno, jer dovodi do širenja i prihvatanja raznih „teorija zavere“.

„Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nekom modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da, umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršimo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanja za motive.

I to je ogromna razlika.

I na toj razlici se lomi pitanje da li mi, kao srpski narod, možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta ili ćemo […] zadržati jedan arhaičan vid kolektivnog identiteta […] gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju…“

Vezivanje akcije za rezultate dovelo je do pitanja odgovornosti (političke) elite. Drugim rečima – do demokratizacije. „Stepen demokratičnosti“, smatra Đinđić, „nikada u istoriji čovečanstva nije bio veći nego što je danas“. O tome na svoj način govori i činjenica da je „imidž vlasti danas gori nego ikada u istoriji“, ali ne zato što je ona gora nego „zbog toga što postoji demokratska svest koja ne toleriše ni najmanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama“. Iz toga, međutim, ne proističe da je politika generalno nešto loše, naprotiv, „politika je nešto plemenito“, jer je njen zadatak da ostvari „opšte dobro“. „Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ništa ne može da se uradi“, ističe Đinđić. Zbog toga je „u nacionalnom interesu da se rehabilituje pozitivan pojam politike“. Ali, „društvo mora da kontroliše taj instrument“ a najbolji način je učešće, participacija. „Jedan veliki megatrend (je) od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji“.

Konačno, peto, društvena pravda. Zadatak politike je da definiše nacionalni interes. Tu možemo da učimo iz okruženja. „Neki meni kažu“, kaže Đinđić, „mi smo pravoslavni narod i zato nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju, idu u zaleđu tog konvoja ali vrlo uspešno. Pre 30 godina, za Grke mi smo bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. […] To je model koji mi moramo da izaberemo“.

Srbija je, međutim, osamdesetih napravila katastrofalnu grešku. „U Beogradu su mislili da je pad Berlinskog zida incident i da će duplo veći biti izgrađen devedesetih godina… da će biti prenesen Kineski zid.“

Druga greška je ideja da se budućnost gradi na kosovskom porazu. „Jednom smo poraženi a onda, kroz celu istoriju od toga pravimo mit.“ Tako da je naša „politika mnogo više mitologizovana“ nego, recimo, „u centralnoj Evropi“.

„Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta? Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanju, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednji 100-200 godina, videćete da u njoj ima više propovedi nego političkih programa.“

Otud u srpskoj politici, u društvu uopšte, ima mnogo manje odgovornosti. I ima mnogo manje rasprave o društvenim ciljevima. „Mora jedna zajednica neprekidno da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga.“

To je put i do društvene pravde. Naime, kaže na kraju Đinđić, „u ljudskoj zajednici će (kao i „komponenta vrednosti“) uvek ostati komponenta pravde. Ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti […] da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde“.

Pravedno društvo, dakle, za Đinđića nije društvo u kome vlada tzv. distributivna pravda, ne znači egalitarizam, jednakost, nego društvo koje pruža (jednake) šanse, oslobađa potencijale. Otvoreno, a ne zatvoreno društvo.

Na kraju, jedan mali „bonus“. U svom poslednjem autorskom tekstu, nešto malo pre tog poslednjeg predavanja, u NIN-u od 26. decembra 2002. godine, pišući o „našoj dugoročnoj strategiji“, Đinđić je kao cilj postavio „društvo oslobođeno od straha i slobodno od siromaštva“. Za Đinđića je pravda bila neraskidivo povezana sa slobodom. Tačnije slobodno društvo je bilo pretpostavka za pravedno društvo, pri čemu to nisu bile nikakve metafizičke kategorije. „Suština je“, napisao je Đinđić – vraćajući se u svoje filozofsko razdoblje, iz kojeg zapravo nikad nije ni izlazio – u „svakodnevnom životu“.
*Tekst je malo prerađen odlomak iz knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2025.

Izbori, sad

PEŠČANIK, , , , , , , , ,
Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima, sa svim univerzitetima, sa Akademijom nauka. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika, u ratu je sa advokatima i seljacima, s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. Više nema ni podršku Zvezdinih navijača. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije

Tačnije – u junu. Ili u septembru.

Sada je pravi trenutak da opozicija zatraži izbore. Protest održan 15. marta u Beogradu daje solidne osnove za takvu tvrdnju. Najpre svojom masovnošću. Na njemu se okupilo više ljudi nego ikada u istoriji Srbije. A bilo bi ih i više da vlast nije blokirala prestonicu ukidajući železnički, gradski i prigradski autobuski saobraćaj. To takođe nikada u istoriji Srbije nije bilo. To govori o njegovom strahu.

Drugo, protest je pokazao ogromnu energiju, ne samo u Beogradu nego i u čitavoj Srbiji. I ne samo tog petnaestog nego i prethodnog dana, kada je studentima priređen trijumfalan doček, i prethodnih meseci, kada su studenti trijumfalno dočekivani širom Srbije. Došlo je vreme da se ta energija „materijalizuje“. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

Treće, studenti su ostavili prostor za druge aktere na političkoj sceni. Oni su se zadržali u granicama koje su sami sebi odredili, ali nisu uzurpirali čitavu javnu scenu. Dakle, ostalo je dovoljno mesta da na nju snažnije i odlučnije nego do sada stupe političke partije. Ali ne samo partije. Ima mesta i za druge organizacije građana – stručne, profesionalne, sindikalne, nevladine, ad hoc grupe za pritisak, Proglas, razume se, itd.

U Srbiji danas nije pobunjena samo omladina; pobunjeno je celo društvo.

Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima. On je zaratio sa svim univerzitetima, kao i sa Akademijom nauka. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika; njih jedino plemenita obaveza prema pacijentima drži u bolnicama. On je u ratu sa advokatima i seljacima. On je u ratu s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. On više nema ni podršku Zvezdinih navijača.

Studenti će, to su obećali, nastaviti da „pumpaju“; ostale društvene grupe treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da, svaka u svom domenu, na ovaj ili onaj način radi isto. Imajući u vidu zajednički cilj.

Četvrto, veoma bitno, pobuna se ne odvija samo u velikim urbanim centrima. Podigli su se i manji gradovi, sela i varoši širom Srbije. U tome je neizmeran doprinos studenta. Dakle, poseban naglasak u političkoj borbi treba staviti na tzv. lokal. U stvari, to se već desilo – Bogatić, Rača, Valjevo, Čačak, Kovačica, Kraljevo… Srbija se slila u Beograd. Sada treba da se Beograd razlije po Srbiji. Možda je preterano reći da je SNS sabijen u mišju rupu, ali da je u povlačenju na širokom frontu, nema sumnje. Zašto bi Vučiću trebalo dati vreme da se konsoliduje.

Kada je reč o prelaznoj vladi, čini se da je ova (inače dobra) ideja danas za pobunjeno društvo Srbije korak nazad, ustupak, znak političkog pesimizma. Vučić na to neće pristati jer zna da bi to značilo faktičko priznavanje poraza. Sa druge strane, to bi za građane Srbije značilo prihvatanje dela kolača u situaciji kada može da dobije ceo kolač. Zahtevanje izbora je kontranapad, brza tranzicija iz defanzive u ofanzivu, a ona je, kao što znamo, najubojitije oružje.

Izbori, naravno, neće biti pošteni niti izborni uslovi ravnopravni. Ali predugo čekanje na „idealne“ uslove (koji zapravo nikada neće biti idealni) moglo bi da dovede do gubljenja „momentuma“. A on je ključan.

Studenti – a i svi ostali – su sigurno u pravu kad kažu da borba u koju su se upustili nije sprint nego maraton. Ali u tom pogledu ne treba da brinu – i njihovi unuci će imati pune ruke posla.

Kada je reč o izbornim uslovima, dve stvari su najvažnije. Prvo – RTS. Breša je već napravljena i sigurno, naročito u predizbornom programu, može biti povećana. Izveštavanje o zbivanjima u društvu biće mnogo objektivnije, a tretman opozicije značajno poboljšan.

Drugo – birački spiskovi. To će biti i najveći izazov. Ali nije nesavladiv. Birački spiskovi moraju biti temeljno „pročešljani“ i pročišćeni. Naročito po manjim mestima. Mada bi tamo trebalo da bude i lakše, tamo se ljudi bolje znaju i znaju gde ko živi. Srbija je u protekla četiri meseca pokazala da ima dovoljno resursa, i materijalnih i ljudskih, da se birački spiskovi u najvećoj mogućoj meri dovedu u red. A mogla bi sigurno za te stvari i da se dobije pomoć od Evrope.

Konačno, opozicija mora da obezbedi svoje kontrolore na svim, bukvalno svim biračkim mestima. A i na graničnim prelazima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2025.

Politička artikulacija ili radikalizacija

PEŠČANIK, ,
Ne bi valjalo da ova vlast bude zamenjena nekom drugom koja će, za razliku od Vučićeve i lažno proevropske i lažno proruske, biti iskreno proruska i iskreno antievropska. Pa da se opet vajkamo „džaba smo krečili“

Borba za dušu studentskog pokreta je počela. Ili je bolje reći – sve je vidljivija. To je po svoj prilici povezano sa sve češće isticanom potrebom za njegovom političkom artikulacijom. Tačnije, ne samo njegovom nego i, pre svega čak, političkom artikulacijom građanskih protesta koje su oni studentski podigli takoreći iz pepela i ponovo razgoreli.

Jedan signal je slučaj Marka Đurića. Ministar spoljnih poslova Srbije (u ostavci) praktično je, zbog svog navodnog antiruskog delovanja, optužen – ni manje ni više nego – za izdaju. Najpre je to učinio Vojislav Šešelj rekavši da je Đurić na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (14-16. februar) strane diplomate ubeđivao da iza demonstracija u Srbiji stoji Rusija. U stvari, informaciju o Đurićevom „nedoličnom ponašanju“ u Minhenu prvi je plasirao Boris Tadić, a zatim su to ponovili Zdravko Ponoš i Borko Stefanović. Oni, doduše, nisu iznosili tako teške kvalifikacije kao Šešelj koji je za Đurića, između ostalog, rekao da je „iz Amerike došao sa zadatkom da kvari srpsko-ruske odnose“.

Desetak dana kasnije tragom prvaka srpskih radikala krenuo je prvak Pokreta socijalista Aleksandar Vulin. Povodom glasanja Srbije za evropsku rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kojom se Rusija okrivljuje za agresiju na Ukrajinu, za razliku od Vučića koji je rekao da se radi o grešci, Vulin je izjavio da „ne veruje u grešku“, ali da „veruje u izdaju“. I zatražio od Đurića da „preuzme odgovornost“.

Đurić je, očekivano, sve negirao. I oštro napao sve one koji su napali njega. Zanimljivo je da Aleksandar Vučić nije branio Đurića mada ga, istini za volju, nije ni nešto posebno dirao. Kako god bilo, bitno je da je neko iz nekog razloga osetio potrebu da kaže kako Rusija sa ovim što se dešava u Srbiji nema nikakve veze.

Da ne bude zabune, omladinski protesti su svakako autentični i samonikli, određeni njihovom unutrašnjom energijom i potrebom. Ipak, bilo bi neoprezno baš zbog toga isključiti mogućnost da će neko sa strane, pa i strane službe, pokušati da se „bočnim kanalima“ infiltrira u pokret i navrne ga na svoju vodenicu. Uostalom, upravo iz krugova bliskih studentima već su stizala upozorenja o sličnim pokušajima domaćih „kuvarica“. Gde se, kao što je poznato, baš i ne zna tačno ko sve i za koga radi. Zato su dobrim delom mladi i odlučili da budu tako konspirativni i „samozatajni“.

A kako se protest širi, izazovi su sve veći. Već su na „hodočašćima“ primećene crne šubare s kićankama i kokardama; bilo ih je prilikom dočeka studenata kod onog gigantskog krsta na ulazu u Kragujevac; na čelu kolone koja je iz Bora stigla u Zaječar išao je mladić sa krstom u podignutoj ruci, dok je sveštenik iza njega kadio po okupljenim građanima; smederevski maturanti su, stigavši u Malu Krsnu, prvo otišli u lokalnu crkvu po blagoslov, studente koji iz Kruševca idu u Niš sveštenici usput blagosiljaju, itd.

Sa druge strane, neformalna inicijativa „Kultura u blokadi“ poručuje: „Sva vlast plenumima!“ Treba li upozoravati da to neodoljivo asocira na boljševičku parolu „sva vlast sovjetima“ i kako se (tragično) sve to završilo. A Milo Lompar, koji je za Zorana Đinđića rekao da predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“, drži predavanje po blokiranim fakultetima i sve je češći govornik na Proglasovim tribinama.

Neka su sve ovo „marginalije“, retke pojave bez dubljeg utemeljenja u studentskoj (sivoj) „masi“ i bez šireg uticaja na pobunjeno građanstvo. Politička artikulacija, međutim, u suštini znači programsku orijentaciju. I upravo je tu, čini se, razlog zašto te artikulacije nema. Primer pruža sasvim skorašnji sukob između Nove demokratske stranke Srbije i Pokreta slobodnih građana. Nakon upada policije u nekoliko nevladinih organizacija (navodno tražeći dokumentaciju o dobijenoj finansijskoj pomoći ju-es-ejda) Vladimir Štimac, svojevremeno čak kandidat koalicije NADA za gradonačelnika Beograda, pozitivno je ocenio ovu akciju. „Super što se krenulo sa analizom tokova novca iz projekata koje je finansirao USAID. Nadam se da analiza neće biti farsa i da će oni koji su zarad novca zloupotrebili položaj i srpski narod biti raskrinkani, a projekti koji su nam naštetili kao društvu biti trajno zabranjeni“, kazao je bivši košarkaš. Aleksandar Radovanović, član PSG-a, na to je uzvratio rekavši da „opozicija ne može da se ujedini“ zato što „proruska opozicija jednostavno veruje u propagandu režima protiv proevropske opozicije i raduje se državnom maltretiranju NVO“.

Ne bi valjalo da ova vlast bude zamenjena nekom drugom koja će, za razliku od Vučićeve – kako se, evo, tvrdi – i lažno proevropske i lažno proruske, biti iskreno proruska i iskreno antievropska. Pa da se opet vajkamo: „Džaba smo krečili“.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 28. februar 2025.

Neprelazna vlada

PEŠČANIK, , , , , ,
Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu

Vučić je u nokdaunu. Ali kao što je poznato, grogirani bokser je najopasniji. Tim pre što, malo cinično govoreći, na kolena su ga bacili mangupi u sopstvenim redovima. On se, kao iskusan i svim farbama namazan političar, jeste presvukao u jagnjeću kožu, ali članovi SNS-a to nisu uspeli. Jeste on počeo da propoveda mir, ali su njegovi lojalisti pomislili da je to samo trik i da on i dalje to ne misli ozbiljno.

Paradoksalno, to je ipak njegovu poziciju uprostilo, svelo je takoreći na „biti ili ne biti“, dok je poziciju opozicije zakomplikovalo. Bila je u zavetrini, a sada je isterana na čistinu i mora brzo da odluči, što bi rekao Lenjin, šta da (se) radi.

To pitanje možda i ne bi bio tako složeno da ona sama nije prilično složena, tj. raznolika i rascepkana. U stvari, opozicija je prilično jedinstvena oko toga da pod ovim uslovima neće na izbore, ali – šta sa dijalogom? Ovo takoreći strateško pitanje: dijalog, da ili ne, pretvorilo se u konkretno i taktičko: konsultacije – da ili ne? Da li, naime, treba ići na razgovore s predsednikom Republike povodom formiranja nove vlade ili ne treba ići? I ako se ide, s kakvom platformom se ide?

Dodatan problem za opoziciju je u tome što ona, takva kakva je trenutno, gotovo da nema legitimitet da na ta pitanja odgovori sama. Biće potrebno da sasluša bar dva faktora – studente i Proglas. U ovom trenutku praktično je nemoguće predvideti šta će i da li će ovi prvi uopšte odgovoriti na to pitanje.

Taj odgovor – kao i dogovor političkih partija – mogao bi odlučujuće da zavisi od pomenute platforme. Da li je, recimo, prelazna vlada zahtev s kojim se ide pred Vučića. S tom idejom se, makar na prvi pogled, načelno cela opozicija slaže, ali ne i oko načina na koji će ona biti formirana, tj. oko njenog – ne personalnog nego strukturnog – sastava. Da li će ona biti ekspertska, ili politička, ili neka mešavina? A pre svega, da li je opozicija – sad u najširem smislu te reči, gde god se nalazila – voljna da u toj vladi sedi zajedno s predstavnicima aktuelne vlasti? Čini se da nisu tako slabe (ako nisu i jače) snage koje su za radikalna rešenja (a nisu radikali) i koje bilo kakav kompromis a priori odbacuju. Kuda bi to moglo da vodi, u ovom trenutku nije zahvalno procenjivati.

Sa druge strane, vlast je do sada svaku pomisao na prelaznu vladu kategorički odbijala. Zašto bi sada, sa još uvek ubedljivom parlamentarnom većinom, to prihvatila? Ipak, situacija se proteklih dana i za samo 24 sata drastično menjala, pa nije isključeno da bi to moglo da se desi još koji put. Takođe, ta vlada bi mogla da bude shvaćena i kao neka vrsta dijaloga, put do smirivanja tenzija – ako to vlast stvarno želi. S tim u vezi svoju reč trebalo bi da kažu i studentkinje/studenti kako će oni dalje artikulisati svoju ulogu? Jer, pravna država, što je njihov osnovni zahtev, ne uvodi se dekretom, to je proces koji zahteva godine. Dalje, moglo bi se Vučiću u tom „nadgornjavanju“ reći, ako već ankete govore vama u prilog, zašto se plašite izbora? A možda bi se, zarad međunarodnog kredibiliteta, mogla dati i neka dodatna garancija: recimo da Expo 2027. kao državni projekat neće biti zaustavljen (što, naravno, ne znači da ubuduće sve u vezi s njim ne mora biti potpuno transparentno). Nije mnogo verovatno da bi vlast ovakvu ponudu prihvatila.

Dogovor oko prelazne vlade ili nekog okruglog stola sličnog kapaciteta bilo bi lakše postići ako bi se pojavila i neka treća strana – kao inicijator, medijator, posmatrač, ogledalce, kako god. Praktično, to ne može biti niko drugi sem Evropske unije. Problem je što u velikom delu opozicije – sad u najširem smislu te reči – postoji, blago rečeno, veliki animozitet prema Evropi. Jer – ona navodno podržava Vučića. Samo jedna činjenica – da se Srbija u nekoliko poslednjih godina nije ni milimetar približila Evropskoj uniji nego je, naprotiv, upravo prema procenama evropskih institucija od nje sve dalje – dovoljna je da tu optužnicu opovrgne. Da ne govorimo o tome da je ne samo beogradski režim nego i značajan deo opozicije izrazito proruski orijentisan. Otud je čak i licemerno optuživati Evropu da neće Srbiju, kad Srbija već godinama odbacuje Evropu. Neizvesno je i da će Evropa proći kod onih koji odlučuju.

Sve u svemu, Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu. Što bi opoziciji moralo da bude dovoljno da makar obezbedi kontrolore na svim biračkim mestima.

To bi bio i poslednji čas da se – nažalost, ne prvi put – postavi pitanje svih pitanja: kuda hoće da ide Srbija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. januar 2025.

Nacionalne vrednosti i društveni razvoj

PEŠČANIK, ,
U Srbiji politika oduvek više brine o tome kolika je, a ne kakva je država. Ista odlika usmerava ekonomiju: rast se generiše ulaganjima u mašine, a mnogo manje u ljudske potencijale

Ekonomija i politika u Srbiji imaju jednu istu, ključnu, karakteristiku: orijentaciju na kvantitet a ne na kvalitet. U ekonomiji, rast je generisan pre svega tzv. kapitalnim, tj. ulaganjima u mašine, opremu, a mnogo manje aktiviranjem kreativnih i inovativnih ljudskih potencijala. U politici se takoreći oduvek više brinulo o tome kolika a ne kakva država, tj. njenom veličinom a ne njenim uređenjem.


Daleko je Rumunija

Kada bruto domaći proizvod u jednoj zemlji tokom godine poraste za blizu četiri odsto (što je svrsta među najbolje u Evropi), kada plate (realno) porastu za devet odsto a javni dug padne sa 52 na 47 odsto BDP-a, onda bi se za tu zemlju moglo reći da je na dobrom putu. Međutim, za Srbiju to ne važi. Zašto?

Najpre, tu ekonomsku idilu kvari podatak da je inflacija bila oko 4,5 odsto, po čemu je bila među najgorima u Evropi, kao i da je javni dug, iako relativno smanjen, u apsolutnom iznosu porastao za dve milijarde evra (sa 36 na 38 milijardi). Posebno zabrinjava činjenica da je zabeležen gotovo mizeran rast izvoza (1,7 odsto), dok je uvoz povećan za „lepih“ 5,6 odsto. Upravo ova dva poslednja podatka možda i najbolje odslikavaju sve slabosti privrednog, tj. razvojnog „modela“ Srbije.

Privredu Srbije napred guraju kapitalna ulaganja, tj. rast investicija dok je, na drugoj strani, ekonomski rast zemalja centralno-istočne Evrope posledica tehnološkog progresa. To je jedan od glavnih nalaza naučnog rada „Privredni rast Srbije: determinante i budući izgledi“ Pavla Petrovića, Darka Brčerevića i Slobodana Minića predstavljenog na nedavnom savetovanju u Srpskoj akademiji nauka. Zbog toga u privredi Srbije dominiraju tzv. tradicionalni sektori (trgovina, energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, građevinarstvo). Što je još gore, takva slika se ne menja poslednjih 20 godina. Recimo, u Srbiji su početkom dvehiljaditih tradicionalne grane davale 43 odsto bruto dodate vrednosti a tako je i danas; sa druge strane, u zemljama CIE njihov udeo je smanjen sa 43 na 38 odsto. Posebno je simptomatično da su zemlje Balkana koje su članice Evropske unije (Hrvatska, Bugarska, Rumunija) u tom pogledu napravile još veći napredak: kod njih je udeo tradicionalnih grana u BDV-u opao sa 46 na 39 odsto. Istu sliku daju i podaci o zaposlenosti: dok je u Srbiji broj radnika u tradicionalnim sektorima i dalje veći od polovine ukupno zaposlenih (51 odsto), u balkanskoj EU on iznosi 46, a u zemljama CIE 41 odsto.

Ovako loša privredna struktura posledica je loše strukture investicija. U Srbiji, naime, dominiraju javne investicije (države i javnih preduzeća) koje iznose gotovo 10 odsto bruto domaćeg proizvoda. Zatim dolaze strane investicije čije učešće je dostiglo sedam odsto BDP-a, dok su na poslednjem mestu domaće privatne investicije koje se kreću oko pet odsto BDP-a. Situacija bi trebalo da bude upravo obrnuta: domaće privatne investicije trebalo bi da budu najveće, a državne najmanje.

Po prirodi stvari, država kao veliki i trom „organizam“ može da investira u sebi odgovarajuće, masivne projekte – bilo da je reč o građevinskoj, energetskoj ili zdravstvenoj infrastrukturi. Način privlačenja stranog kapitala, kroz državne subvencije za novo-zaposlene, odlučujuće je uticao na to da i stranci ulažu uglavnom u tzv. radno intenzivne delatnosti. Drugim rečima, u sirovinska ili preduzeća koja odlikuju niža faza prerade, a ne u visoko-tehnološke oblasti. Tako da je, konstatuje pomenuti autorski trio, razvoj u Srbiji rukovođen pre svega kvantitetom a ne kvalitetom.

Pomalo paradoksalno, slično je i sa privatnim ulaganjima gde bi „po definiciji“ kreativnost i inovativnost trebalo da budu glavni zamajac rasta. Jer, u Srbiji čak dve trećine domaćih privatnih ulaganja ide u tradicionalne sektore, a samo 15 odsto u tehnološki naprednije grane.

Ni tu, međutim, nije kraj lošim vestima. Istina je da IT sektor u Srbiji poslednjih godina brzo raste, ali njega uglavnom čine usluge radne snage za inostrano tržište i inostrane firme. Otud nema ni velikih domaćih IT firmi kakvih ima u regionu. Srbija još uvek nema nijednog „jednoroga“, odnosno kompaniju vredniju od milijardu dolara. Mnogo manja Hrvatska ima dve takve firme, Rumunija tri, Mađarska nekoliko.

Pomenuti paradoks je, međutim, samo prividan. To jest – i on ima svoje objašnjenje i – opravdanje.


Razvoj gura kultura

Na pomenutom skupu u SANU Milojko Arsić i Mirjana Gligorić Matić izložili su rad pod naslovom „Uticaj fundamentalnih faktora na rast privrede“. Prema njihovim nalazima, kada je reč o spoljašnjim, tj. činiocima koji ne zavise od čoveka odnosno naroda, kao što su geografski položaj i klima, nemamo razloga da se žalimo, naprotiv: njihov uticaj na razvoj vrlo je povoljan. Kada je, međutim, reč o onome što je naših ruku delo, a što bi se u najopštijem smislu moglo nazvati kulturom, stvari stoje bitno drugačije. To se, recimo, dobro vidi na primeru jedne od najvažnijih nacionalnih kulturnih tvorevina – države. U Srbiji se, naime, makar u moderno doba, mnogo više brinulo o kvantitetu – kolika (je) država, nego o kvalitetu, tj. o uređenju te države. Očigledno – i ne slučajno – princip koji, kao što smo videli, važi za privredna ulaganja važi i za političke investicije.

Kada je pak reč o neposrednoj vezi između kulture i ekonomije, pomenuti autorski tandem ističe da su „za ekonomski rast važne sledeće karakteristike kulture: poverenje u ljude, tj. spremnost za saradnju za nepoznatim ljudima i strancima; individualizam (poštovanje zakona, preduzimljivost, sklonost inovacijama, riziku); moralnost (odnos prema krađi, prevarama, sivoj ekonomiji) i stavovi prema radu (da li su ljudi spremni da rade ili čekaju sreću i traže veze).

„Postoje empirijski dokazi da je za privredni rast povoljnije ako su ljudi spremni da sarađuju sa nepoznatim ljudima i strancima, ako je individualizam snažniji, ako se moralne norme primenjuju na širi skup ljudi, ceni naporan rad, dok je spremnost za preraspodelu dohotka umerena i uslovna.“

Srbija se ne može pohvaliti sistemom vrednosti koji je u skladu sa netom navedenim. To pokazuje poređenje stavova njenih sa građanima drugih zemalja: visoko razvijenom Nemačkom, zatim Češkom kao zemljom koja je malo iznad donje granice visokog nivoa razvijenosti i, na kraju, Rumunijom kao malo razvijenijom od Srbije.

Stanovništvo Srbije u odnosu na posmatrane zemlje ima najviši stepen kolektivizma (što znači da se lične veze stavljaju iznad zakona), dok manje poverenja u ljude i demokratiju ima samo u Rumuniji. Takođe, srpski narod veruje u državnu svojinu, slično kao Rumuni, ali mnogo viši nego Nemci i Česi, a više od svih sumnja u konkurenciju. On, doduše, veruje da je pojedinac odgovoran za svoj ekonomsko stanje, ali i da je ekonomsko stanje više rezultat sreće i veza nego napornog rada. Na kraju, možda najvažnije, u Srbiji se više nego i u Nemačkoj i u Češkoj i u Rumuniji „opravdava kršenje formalnih institucija kao što su: krađa imovine, neplaćanje poreza, primanje mita, švercovanje pri korišćenju javnih usluga“.

Iz toga nedvosmisleno proističe da vrednosni sistem građana Srbije „otežava primenu formalnih institucija, koje su se pokazale kao podsticajne za privredni rast“. Što znači da je, ukoliko želimo da dostignemo razvijene zemlje, neophodno promeniti postojeći sistem vrednosti. To bi moglo da bude izvodljivo, svakako ne preko noći i nikakvim dekretom, zaključuju na kraju Arsić i Gligorić Matić, doslednom primenom valjanih formalnih institucija, kao i promocijom, kroz obrazovanje i medije, uspešnih sistema vrednosti.

U Srbiji se, nažalost, poslednjih godina naročito, dešava suprotno: institucije se razaraju i sve manje znače, a preko medija, pre svega onih (para)državnih, tj. sa „nacionalnom frekvencijom“, propagiraju se „tradicionalne vrednosti“ koje su nas u trenutno stanje društvenog i državnog rasula i dovele.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2025.

Paljenje Rajhstaga i druge basne

PEŠČANIK, , , ,
Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima

Nema sumnje da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićev omiljeni politički metod, jasno je i da on namerno zaoštrava podele u društvu. Ono što nije jasno to je zašto opozicija stalno naseda na njegove provokacije. Kad kažem „opozicija“, ne mislim čak prvenstveno na opozicione političke partije nego na opozicionu javnost, građanske pokrete, manje ili više (ne)formalne, koji preduzimaju različite akcije, ali praktično ne snose nikakvu odgovornost za njihov ishod, tj. posledice. I to je jasno poodavno, ali je nedavni skup u Novom Sadu kap koja je prelila čašu.

Očaj i bes su dve reči kojima se u poslednje vreme najčešće opisuje raspoloženje građana. I za jedno i za drugo sigurno ima mnogo razloga, ali ni jedno ni drugo ne može biti razlog da takva osećanja prevladaju i u politici. Politika je racionalna delatnost čak i kada se oslanja na osećanja ili se koristi ljudski iracionalnim porivima. Štaviše, baš u tom slučaju racionalnost u postupanju mora da bude izraženija.

Organizatori novosadskog protesta – u stvari, postavlja se kao prethodno pitanje, da li ih je uopšte bilo jer je izgledalo kao da ih nije bilo, odnosno da su stvarni organizatori neki drugi ljudi, iz (duboke) senke, a ne oni koji su se kao takvi očitovali. Da je tu neka „viša sila“ umešala prste, pokazuje ne samo ničim i ni od koga neometano uništavanje Gradske kuće nego i jedan bizaran detalj. Naime, kao što se to na televiziji moglo videti, jedna osoba koja je uhapsila mladića učesnika demonstracija, a posle i Gorana Ješića, koji je stao u njegovu odbranu, respekt, nije krila svoje lice i pokazala je (posle učestalih zahteva prisutnih da se identifikuje) policijsku legitimaciju, ali druga osoba to nije učinila. Naprotiv – ona je glavu sve više uvlačila u kapuljaču. Zašto? Zato što, nameće se zaključak, ta osoba nije bila policajac. Nego? Pripadnik neke naprednjačke parapolicije, jurišnih odreda, braon košulja? Bilo bi dobro da se to raščisti.

Organizatori novosadskog protesta, dakle, da se vratimo glavnoj temi, pali su na ispitu. Dozvolili su da budu izigrani, takoreći nasamareni. Nažalost, ne samo oni nego i svi građani koji su učestvovali na demonstracijama. Jedan događaj, zamišljen kao izraz pijeteta prema žrtvama teškog državnog nemara, a sa druge strane kao izraz nezadovoljstva bahatom i korumpiranom vlašću, izvrgnut je u svoju suprotnost, u vandalizam.

Demonstracije su i legalno i legitimno sredstvo političke borbe, ali treba da budu i učinkovite. Ako nisu dobro vođene, mogu da izazovu kontraefekte.

Opozicija, tj. organizatori protesta moraju da vode računa ne samo o njegovoj sadržini nego i o formi. Banalno je reći, ali moraju da održavaju red, moraju da uspostave redarsku službu koja će javne objekte braniti od (Vučićevih) huligana. Mora da bude određen početak i kraj demonstracija, mora da se kaže: demonstracije traju, recimo, od šest do osam, ono što se desi u tom razdoblju naša je odgovornost, ono što se desi posle toga odgovornost je policije.

Svaki put kada Vučić napravi neku grešku, tj. kada neki događaji otkriju pogubne posledice njegovog režima – kao što je obrušavanje železničke stanice u Novom Sadu – deo građana to shvati kao „biti ili ne biti“. To jest – kao čas da mu se zauvek „smrse konci“, umesto da to vidi kao priliku da se izvuče još jedna cigla iz njegove Bastilje i ugradi u put ka sopstvenoj pobedi. Na izborima, razume se.

Vučić nije okupirao samo institucije, on je okupirao i ulicu. U takvoj situaciji nikakvo „sektaštvo“ nije poželjno. Svojevrsnim „ograđivanjem“ od političkih stranaka, time što se one guraju na marginu (građanskih) protesta, ruši se njihov (ne baš veliki, za šta su dobrim delom i same krive, ali to je druga tema) kredibilitet i umanjuju šanse za njihovu pobedu na izborima. Time građanski pokreti rade i protiv svojih interesa, odnosno protiv sopstvene želje za promenom vlasti, ako im je to cilj. A u krajnjoj liniji, nije Đinđić džabe razgovarao s Legijom.

Sve u svemu, vreme je da opozicione partije zauzmu svoje mesto na političkoj sceni. Pri čemu pod tom pozornicom ne podrazumevam samo, pa ni pre svega velegradske bulevare nego i (prvenstveno) provincijske budžake.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2024.

„Kad je teško – Čović“

PEŠČANIK, ,
Šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci. Da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio  zaista postane državni projekat? Zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“

Kako čovek koji već godinama otvoreno pokazuje veliki animozitet prema KK Partizan može da bude postavljen za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Reč je o čoveku za koga čak i režimu sklona Politika kaže da je „neko koga ljubitelji ‘crno-belih’ doživljavaju kao najvećeg neprijatelja svog kluba“. Ali, zbilja, zar nije taj čovek – a reč je o Nebojši Čoviću naravno – gotovo svako gostovanje na televiziji (gde se više od njega pojavljivao valjda samo Vučić) koristio za napade na Željka Obradovića. Uprkos tome, nema sumnje da će (1. oktobra kada se održavaju izbori) biti izabran jer je jedini kandidat pošto je njegovu kandidaturu podržalo 30 od 33 delegata Skupštine KSS. Protiv su samo delegati bliski Partizanu. To je taj odnos. (Doduše, biće u novom rukovodstvu i jedan partizanovac – bivši košarkaš Nenad Krstić koji je nedavno na beogradskim izborima podržao listu Aleksandra Vučića.)

U trenutku kada se 2021. najtrofejniji evropski trener, posle dvodecenijskog izbivanja, vratio u Srbiju, Partizan je praktično bio na izdisaju, baš kao fudbalski klub danas. A Crvena zvezda, na čijem čelu je bio Nebojša Čović, po njegovim sopstvenim rečima, zasluživala da „bez obzira šta ko pričao“ postane „državni projekat“. U tom času, dakle, takoreći niotkuda pojavljuju se dva Čačanina – a Čačak je nekako u svim režimima bio „antiprotivan“ – pomenuti Obradović i Ostoja Mijailović, kao predsednik kluba. (Možda je Vučić očekivao da će se Mijailović poneti kao Vučelić, ko zna.) I Partizan se takoreći iz pepela uzdigao do evropskih visina.

Povratak takvog stručnjaka u svakoj drugoj zemlji bio bi dočekan sa oduševljenjem, samo je u Srbiji Željko Obradović dočekan na nož. Najbolje se to videlo na kraju sezone 21/22. kada je Obradoviću (zbog toga što je Partizan, nezadovoljan tretmanom, odbio da igra plej-of domaćeg prvenstva) izrečena kazna bez ikakvog utemeljenja u Statutu i Disciplinskom pravilniku Košarkaške lige Srbije. Sledeće godine protiv Željka su se udružile i političke i crkvene snage te je, posle velikih pritisaka, košarkaš Nikola Mirotić odustao od već utanačenog prelaska u Partizan.

Zatim su na finalnoj utakmici Kupa Radivoja Koraća, početkom ove godine, navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Naravno da takva parola nije bila njihova ideja, otkud bi njima nešto tako uvredljivo palo na pamet. Ako ništa drugo, znali su da je Obradović sa devet titula evropskog šampiona svoj ugled napravio daleko izvan države Srbije. Kada se „popularni Žoc“ zbog takvog omalovažavanja pobunio, Aleksandar Vučić je njegove reči okarakterisao kao „odvratan napad na državu“.

Konačno, pre nekoliko meseci, u završnici Superlige Srbije, Željko Obradović se požalio na „šikaniranje“ od sudija kakvo „nikada nije doživeo“. Nikoga za to nije bilo briga. Samo takmičenje završeno je pod sumnjivim okolnostima, manje-više u sudijskoj i režiji uprave KLS, pobednik je određen „za zelenim stolom“ a Obradović je opet, ni kriv ni dužan, „popio“ kaznu. Nije se žalio jer bi to značilo uvažavanje ljudi koji su zapravo samo pioni u tuđim rukama.

Kad se sve ovo ima u vidu, posle ovakvog iskustva, postavlja se pitanje šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog (i formalnog) zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci.

Najpre, to bi bilo logično, da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio – a biće faktički i ubuduće, kao Vučić na čelu Srpske napredne stranke – zaista postane državni projekat.

Drugo, da košarkaški klub Partizan postane, ako ne baš ono što je napravljeno od fudbalskog kluba – Vučelić je svakog gospodara služio udarnički dajući i više nego što se tražilo – onda u najboljem slučaju da bude „večiti drugi“.

I treće – da rasturi Jadransku ligu. To jest, da se donese odluka da klubovi iz Srbije napuste regionalno takmičenje i da se skoncentrišu na pravljenje „jake domaće lige“. Sudeći po raspoloženju trenutno vladajućih struktura u srpskoj košarci, kritična masa za to već postoji. Jedino Partizan, javno bar, ABA ligu stavlja ispred KLS lige.

Nešto se drugo, međutim, ovde ispostavlja kao problem koji onemogućava „ishitrena rešenja“. Pitanje je, naime, šta u tom slučaju sa klubovima iz Podgorice i Banjaluka? Gde će igrati Budućnost i Igokea? Da ih se „ostavi na cedilu“, tj. u nekoj „krnjoj“ ABA ligi, neće biti jednostavno i može izazvati nezadovoljstva različite vrste. Da ih se pak inkorporira u srpsku ligu, pitanje je kako bi sve bilo shvaćeno i opet je vrlo složeno. Mogao bi, recimo, neko (zlonameran) da to shvati kao otelotvorenje „srpskog sveta“, makar u košarci? Ili kao „nukleus“?

Kako god se, dakle, okrene – sve ozbiljni i pipavi zadaci. Ali, zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. septembar 2024.

Spiskom na spisak

PEŠČANIK, , , , ,
Krajnji rezultat pravljenja spiska spisak onih koji su primali neke pare od Rio Tinta biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta

Ne slažem se sa idejom/predlogom/zahtevom BIRODI-ja da se napravi spisak onih koji su (ovako ili onako, iz ovog ili onog razloga) primali neke pare od Rio Tinta.

Uz sve uvažavanje onoga što je ova organizacija do sada uradila na demokratizaciji Srbije, mislim da je to loša ideja. Ne sumnjam u dobre namere ali, kao što je poznato, put u pakao je popločan dobrim namerama.

To naravno ne znači da svačiji rad ne treba da bude pod „lupom“ javnosti i podvrgnut javnoj kritici, ali spiskovi nisu ni forma ni sadržaj koji to mogu da obezbede.

Jer – kako god da je to BIRODI zamislio – krajnji rezultat biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta.

A od stranog plaćenika do domaćeg izdajnika – ni korak. A zna se šta se radi s takvim tipovima.

Ne slažem se ni sa pozivom koji su četiri člana Srpske akademije nauka i umetnosti uputili „visokoškolskim ustanovama i naučnoistraživačkim institutima Srbije“, a kojim „iniciraju sazivanje naučnih veća za razmatranje pitanja eksploatacije litijuma“.

To jako podseća na „pisma“ koja su u ono „Brozno“ vreme upućivana partijskim organizacijama da se izjasne o nečemu o čemu u principu pojma nisu imali. A poznato je i kako su se tako sazivani sastanci završavali. Intelektualni angažman je, naravno, potreban ali na dobrovoljnoj i individualnoj bazi.

U pomenutom dopisu se još kaže da je „potrebno sanirati veliki broj zapuštenih i nelegalnih deponija, ispuniti zakonsku obavezu tehničke i biološke rekultivacije zemljišta, stvoriti zakonski okvir za neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije i formirati regulatorno telo zaduženo za procenu ekološke štete i ekonomske dobiti od predloženih projekata“.

Ovo možda lepo zvuči, ali je već na prvi pogled očigledno da je, blago rečeno, sasvim nerealno. Ne samo zato što iziskuje dugogodišnji rad nego i što bi recimo „neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije“ Srbiju „u roku od odmah“ ostavilo bez električne energije, kao i dobrog dela ne samo industrijske nego i poljoprivredne proizvodnje.

Naročito je sporno zalaganje potpisnika dopisa za „izricanje kazni za sve nepropisne postupke“. Nije posao SANU – mada iza ovog dopisa, po svoj prilici, i ne stoji SANU nego pojedini njeni dužnosnici – da predlaže kažnjavanje. Mislim da se to ni u ono „Brozno“ vreme nije radilo.

Najviše, međutim, zabrinjava poslednja rečenica u kojoj se naglašava da „rešavanje problema traži veće učešće struke u javnom životu i angažovanje domaćih istraživača koji rade u interesu društva i koje finansira država“.

Brojna se tu pitanja postavljaju. Ko će, recimo, da ocenjuje i procenjuje ko radi „u interesu društva“ a ko protiv tog interesa? I ko će da procenjuje društveni interes? Pošto je to naravno teško i komplikovano, kao jedini kriterijum će ostati da oni koji rade u društvenom interesu jesu oni koje finansira država. Što će neminovno voditi pravljenju spiskova podobnih i nepodobnih, ispravnih i neispravnih, patriota i nepatriota… Tu će, doduše, otežavajuću okolnost predstavljati činjenica da stručnjaci (naučnici) koji primaju državnu platu često rade i za neke strane firme (kompanije, fondacije, organizacije). Što bi moglo da dovede do stvaranja kadrova zaduženih za diferencijaciju, tj. odvajanje žita od kukolja.

A to je ono što, nadam se, niko od podnosilaca pomenutih predloga zaista ne želi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. septembar 2024.

Monolog o dijalogu

PEŠČANIK, , , ,
Nije li nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu

Ima više od tri godine kako sam napisao da je „najveća opasnost“ koju sa sobom nosi eventualna realizacija „projekta jadarit“ „u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke“. Bilo je to aprila 2021, Novi magazin br. 519, u vreme korone, pa je tekst nosio naslov (koga ovde neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) „Antivakcinaši & antiprofitaši“. Pre mesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.

Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više „preko nišana“, uz malo tolerancije i mnogo uvreda „suprotne strane“, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji reč) da i ne govorimo.

Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svedoci, onemogućavala pravi dijalog. Mora se, međutim, primetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem reč, nije bila sasvim nevina jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.

Sudbina „projekta jadarit“ ne treba i ne može da se rešava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila posle pobede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobedu trebalo proliti i znoj, i suze, i krv.

To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.

Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu „poljoprivredni raj“? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.

Pogotovo se ideja da će protesti naterati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.

Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg (14. avgusta) Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih „opšte prakse“) koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, „tet-a-tet“. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.

Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta posle dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji stvar je takođe za diskusiju.

Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahteva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa da onda rešavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.

Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu „rudarske kolonije“ i „evropske deponije“, kao što se i sleva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu.

Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego „ulične borbe“.

Možda nekome ova priča deluje naivno, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 15. avgust 2024.

Hajka na Željka

PEŠČANIK, , , ,
Sve je odigrano tako da se Obradoviću, ali i svima ostalima koji bi eventualno pokušali slično (a ko će smeti ako po mnogima „najbolji trener svih vremena“ prolazi tako kako prilazi) pokaže ko je u Srbiji šef i da i jedan Željko Obradović ima da „sedi dole“. Ili da ode

Sedi dole!

Te reči, koje je jedan sudija tokom utakmice uputio Željku Obradoviću možda najbolje odražavaju odnos onih koji danas vladaju (košarkaškom) Srbijom prema – upotrebićemo hotimično tu floskulu – „najtrofejnijem evropskom treneru“.

Obradović je istom prilikom rekao i da „nikada nije doživeo takvo šikaniranje“, ali sve to na (sportsku i ne samo sportsku) javnost nije ostavilo nikakav utisak. Niko nije pitao kako se zove taj sudija (tako da mu se ni do dan-danas ne zna ime) pa da ga posle pozove da objasni svoj postupak, niko nije zvao ni Željka Obradovića na neku televiziju (dok se drugi sa njih „ne skidaju“); nije reagovala ni sudijska organizacija, ni uprava Košarkaške lige Srbije (šta god to bilo), ni udruženje trenera, ni oni koji sve redovno komentarišu. Niko.

A i zašto bi kada je Aleksandar Vučić pre nekoliko meseci Obradovića proglasio za državnog neprijatelja. Bio je to znak da su protiv „popularnog Žoca“ dozvoljena sva sredstva. Tako da se taj sudija samo poslušno uklopio u opšti trend i generalnu politiku.

Otud je i ovo što se trenutno dešava, tj. ove kazne koje su izrečene Obradoviću, samo novi čin poznate predstave. Ti pokušaji da se Obradović natera da „sedne dole“ počeli su praktično odmah po njegovom povratku u Srbiju. Već je o tome na ovim stranicama bilo reči („Čovićev kompleks“, 24.6.2022; „Željko Obradović državni neprijatelj“, 23.2.2024.) ali repetitio mater studiorum est, što bi rekli stari Latini, ponavljanje je majka nauke, neke stvari zaslužuju da budu ponovljene. Dakle, odmah se Obradović suočio sa kaznom koja je bila bez ikakvog utemeljenja u propisima KLS, koja je prosto bila odraz i izraz gole samovolje njegovog rukovodstva. Međutim, prava hajka je počela posle prošlogodišnje sezone kada je jedan srpski klub ušao u osam najboljih ekipa Evrolige i kada je Real samo zahvaljujući svom snažnom uticaju na evropsku košarkašku organizaciju prošao u fajnal for. Nekima, međutim, to nije bilo po volji pa su se uoči sezone 23/24. udružili najviši politički i crkveni krugovi ove zemlje da bi sprečili dolazak jednog igrača u taj srpski klub. Priključio im se i najmoćniji menadžer sa ovih prostora (koji je, uzgred, u menadžerske vode uplivao mutnih devedesetih) da bi jednog drugog igrača, praktično na prevaru, iz tog kluba odveo (učinivši time tom igraču, o čijim interesima navodno brine, „medveđu uslugu“ jer je taj igrač od tada praktično nestao sa košarkaške scene, ali to je već njihov problem). Uzgred, ali indikativno, to nije bilo prvi put da je dotični manager prevario Željka Obradovića, učinio je to još pre petnaestak godina sa grčkim košarkašem Spunulisom.

Uprkos tome, iako znatno slabiji nego prethodne sezone i uprkos nekim nesrećnim (vansportskim) okolnostima, malo je falilo da se Željkov tim opet plasira u sledeću fazu takmičenja. To bi i uspeo da „kraljevski klub“ – poučen valjda traumatičnim prošlogodišnjim iskustvom – nije pustio, neočekivano izgubivši kod kuće, takođe špansku Baskoniju, koju je posle, u bici za fajnal for, „počistio“ lako, sa 3:0.

Kad smo već kod Španaca, oni koji vladaju i srpskim sportom i srpskom politikom, jako mnogo pričaju o patriotizmu. U tom kontekstu, recimo, prebrajalo se koliko u kom timu ima domaćih igrača. Ali, kada je jedan srpski klub, takoreći bez borbe predao utakmicu jednog turskom klubu da bi taj klub iz daljeg takmičenja izbacio drugi srpski klub, onda se patriotizam nije pominjao. Niko nije postavio nikakvo pitanje, niko nije rekao ni reč o toj sramnoj igri i još sramnijem rezultatu.

Od svog povratka Obradović je nastojao da se strasti u srpskoj košarci smire, ponašanje upristoji i odnosi, pre svega među glavnim klubovima, normalizuju ali su njegovi pokušaji bili praćeni ciničnim komentarima i medijskim manipulacijama, izvrtani ruglu.

Kada je, recimo, u Nišu istaknut transparent „Željko Obradović državni projekat“ sudijama nije palo na pamet da narede da se taj transparent ukloni a kamoli da zbog tog praktično konstantnog vređanja prekinu utakmicu. Nisu hteli ili nisu smeli – pitanje je sad. Možda nekome ta budalaština deluje benigno ali ona može da bude – i u slučaju Željka Obradovića jeste – mnogo uvredljivija i zloćudnija, mnogo veći atak na čoveka i njegov integritet, njegovo dostojanstvo, od nekog primitivnog, prostačkog, divljačkog psovanja pojedinih igrača i/ili funkcionera i njihove uže ili šire porodice. Ne treba biti mnogo vispren pa to razumeti. I naravno da oni koji iza toga stoje, koji to priređuju i nadgledaju, to jako dobro razumeju. Niko tu nije ni lud ni naivan.

Na kraju je Obradović dočekao da se kola slome baš na njemu, da on bude najveći krivac i da za sve ružne stvari koje su se dešavale, ne samo u finalu srpske košarkaške lige, nego i pre toga, i ne samo na terenu nego i (daleko) izvan njega, on plati najvišu cenu. Da nije tragično bilo bi komično.

Sve je to naravno tako odigrano, nije teško dokučiti, sa jednim ciljem – da se Obradoviću, ali i svima ostalima koji bi eventualno pokušali slično (a ko će smeti ako po mnogima „najbolji trener svih vremena“ prolazi tako kako prilazi) pokaže ko je u Srbiji šef i da i jedan Željko Obradović ima da „sedi dole“. Ili da ode.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. jun 2024.